pročitaj deo knjige

Rik Riordan
BITKA
ZA LAVIRINT
S engleskog prevela:
Tatjana Milosavljević
2010.
Naslov originala:
Rick Riordan
PERCY JACKSON & THE OLYMPIANS: THE BATTLE OF THE LABYRINTH
Copyright © 2008 by Rick Riordan
Permission for this edition was arranged
through the Nancy Gallt Literary Agency.
!"#$#%&''()*+,('"-.-.-'()*+,('/0)1'2.$3'(#"
STYLOS ART
456.783'956':;1'<=>>>'2.$3'(#"
)?@-AB#C&'><=A'DEF=G:DH1'DEF=G:D:
e-mail: stylos-artªstylos.rs
www.stylos-art.com
Glavni i odgovorni urednik: Sr|an Krsti}
Prevod s engleskog: Tatjana Milosavljevi}
+?865I#'3'8.I?865I#&'(#JK#'+#!3L
Dizajn korica: Ivana Flegar
MI#B3%8#'.NI#"#&'/OP'MI#B38#
Q6#R9#&'/OP'MI#B38#1'2.$3'(#"
Prvo izdanje
2.$3'(#"1'<>=>Tira` 1500
!"#$#%&'&()*+,&-+.&#/#0/1(+2&-+.+
3+1(+)'42&#5&'+-4#6706248#9):+#;&<
821 . 111 ( 73 ) - 93 - 31
!" #$%&' ()
Bitka za lavirint / Rik Riordan ; prevod s engleskog
=>?@>A>#BCDEF>GD@HGCIJ#K#LJ#CMNJ#K#OEGC#P>N#Q#P?RDEF#>S?8#TULU
V#OEGC#P>N#Q#WBX#YS>Z[>#\J#K#]^^#F?SJ#_#TL#àJ#K#
V"HSFC#bcH[FEA#C#dEYEGC#eDCaf>#_#[A@J#g\
"SHGEN#NHD>Q#=hH#d>??DH#Ei#?hH#D>dRSCA?h#j#dR#kC`[#kCESN>AJ#K#?CS>c#LJÛUJ
K#XHDHl[>#E#fCF`mQ#F?SJ#]nnJ
!PXO#onpKpqKngn]KgpTKn
eX!PPJ#PkK!b#TÛqg]TUn
Sadržaj
1.
Navijačice napadaju
7
2.
Dobijam šaljiv poziv iz
podzemnog sveta
24
3.
Igramo se šuge sa škorpionima
49
4.
Anabet krši pravila
68
5.
Niko čašćava mrtve „Hepi milom”
86
6.
Susrećemo boga s dva lica
98
7.
Tajson predvodi bekstvo
iz zatvora
112
8.
U poseti ranču Gizdavog demona
126
9.
Skupljam balegu
152
10. Takmičimo se u kvizu smrti
165
11. Kako sam zapalio sÂm sebe
188
12. Odlazim na letovanje bez kraja
207
13. Angažujemo novog vodiča
225
14. Borim se s bratom na život i smrt
15. Krademo polovna krila
u dobrom stanju
16. Otvaram sarkofag
17. Progovara izgubljeni bog
18. Grover izaziva stampedo
19. Veće dobija otkaz
20. Moja rođendanska žurka
doživljava mračan zaokret
248
266
285
302
314
332
342
1.
Navijačice napadaju
Poslednje što sam želeo na letnjem raspustu bi lo je da dignem u vazduh još jednu školu. Ali, i pored toga sam, pr ve nedelje juna, u ponedeljak ujutro, sedeo u maminim kolima, ispred gimnazije „Gud” u Istočnoj 81. ulici.
„Gud” je bi la visoka zgrada od smeđeg peščara, na obali
Ist rivera. Pred njom su bili parkirani silni BMV-i i Linkolni.
Zureći ka kitnjastom tremu s kolonadom, pitao sam se koliko ću se zadržati ovde pre no što me izbace.
„Opusti se.” Mama uopšte nije zvuča la opušteno. „Ovo
je samo upoznavanje sa školom. I ne zaboravi, mili, Pol predaje ovde. Zato pokušaj da ne... znaš već.”
„Da je ne uništim?”
„To.”
Pol Faran, mamin prijatelj, stajao je ispred škole, pozdravljajući buduće pr vake dok su se peli stepenicama. Sa svojom
prosedom kosom, džins odećom i kožnom jak nom, podsećao me je na televizijskog glumca, a bio je običan profesor
engleskog. Uspeo je da ubedi nad ležne u gim naziji da me,
7
Rik Riordan
ipak, prime u pr vi razred, uprkos činjenici da sam izbačen iz
svih škola koje sam dosad pohađao. Pokušao sam da ga upozorim kako to nije dobra zamisao, ali on nije hteo da me sluša.
Pogledao sam mamu. „Nisi mu rekla istinu o meni, zar ne?”
Ner vozno je lupka la prsti ma po vola nu. Dotera la se jer
je išla na razgovor za posao – obukla je svoju najlepšu plavu
haljinu i cipele sa štiklama.
„Misli la sam da bi treba lo da pričeka mo s tim”, priznala je.
„Da se ne bi uplašio i zbrisao.”
„Sigurna sam da će razgledanje proći sasvim dobro, Persi. To je samo jedno pre podne.”
„Ma super”, progunđao sam. „Sad mogu da me izbace još
pre početka školske godine.”
„Razmišljaj pozitiv no. Sutra ideš u kamp! Posle razgledanja, imaš sudar...”
„To nije sudar!” pobu nio sam se. „To je sa mo Anabet,
mama. Čoveče!”
„Dolazi čak iz kampa da biste se videli.”
„Pa, da.”
„Idete u bioskop.”
„Aha.”
„Vas dvoje, sami.”
„Mama!”
Podigla je ru ke u znak predaje, ali lepo sam video da se
svim snagama trudi da ne prasne u smeh. „Bolje da sad uđeš,
mili. Vidimo se večeras.”
Ta man sam hteo da izađem iz kola, kad sam pogledao
prema stepenicama škole. Pol Faran je pozdravljao devojčicu s kovrdžavom riđom kosom. Na sebi je imala majicu boje
kestena i ofucane farmerke ukrašene cr težima napravljenim
8
Bitka za lavirint
markerom. Kad se okrenula, na trenutak sam joj video lice i
smesta se naježio.
„Persi?” upitala je moja mama. „Šta se desilo?”
„N-ništa”, promucao sam. „Je l’ ova škola ima neki sporedni ulaz?”
„Niz ulicu pa desno. Zašto?”
„Vidimo se kasnije.”
Mama je zaustila da nešto kaže, ali sam ja izašao iz kola
i potrčao, nadajući se da me riđokosa devojčica neće videti.
Šta će ona ovde? Nisam valjda baš toliki bak suz.
Jok i nisam. Vrlo brzo sam saznao da mogu da budem i
mnogo veći.
Ušunjavanje u grupu za razgledanje nije prošlo baš uspešno.
Na spored nom ulazu su staja le dve navijačice u ljubičastobelim uniformama, čekajući da zaskoče pr vake.
„Ćao!” Osmehiva le su se i računao sam da je to verovatno pr vi i posled nji put da su neke navijačice ta ko prijazne
prema meni. Jedna je bila plavokosa, s ledenoplavim očima.
Druga je bi la Afro-Ameri kan ka, s cr nom, kovrdžavom kosom na lik na Meduzi nu (a verujte mi da znam o čemu govorim). Obe devojke su ima le ukrasnim slovi ma iz vezena
imena na uni for ma ma ali, uz moju dislek siju, reči su liči le
na zamršene špagete.
„Dobrodošao u ‘Gud”, reče plavu ša. „Obožavaćeš ovu
školu.”
Međutim, dok me je odmerava la od glave do pete, izraz
na njenom licu govorio je nešto što je više ličilo na Fuuj, ko
je ovaj luzer?
9
Rik Riordan
Druga devojka mi je prišla neprijat no blizu. Iskoristio
sam to da proučim ime izvezeno na njenoj uniformi i uspeo
da ga razaznam: Keli. Mirisala je na ruže i još nešto, čega sam
se sećao s časova ja hanja u kampu – vonj tek okupanih konja. Bio je to čudan miris za navijačicu. Možda je imala konja
ili tako nešto. U sva kom slučaju, sta la je tako blizu da me je
obuzeo osećaj da pokušava da me gurne niz stepenice. „Kako se zoveš, vodolijo?”
„Vodolijo?”
„Novajlijo.”
„Ovaj, Persi.”
Devojke se zgledaše.
„O, Persi Džek son”, reče plavuša. „Čekale smo te.”
Ovo mi je potera lo žmarce niz kičmu. Blokira le su ulaz,
ne osmehujući se nima lo prijateljski. Instinktiv no sam približio ru ku džepu u kojem dr žim svoju smr tonosnu hemijsku olovku, Rasparač.
Zatim se iz unutrašnjosti zgrade začulo: „Persi?” Bio je to
Pol Faran, koji me je ugledao. Još ni kad nisam bio ta ko srećan što mu čujem glas.
Navijačice ustuk nuše. Žu reći da što pre prođem pored
njih, slučajno sam očešao Kelinu nogu.
Klang.
Njena noga je šuplje, metalno zazvučala, kao da sam naleteo na jarbol za zastavu.
„Jao”, promrsi ona. „Pazi, vodolijo.”
Pogledao sam dole, ali njena noga je izgleda la kao svaka
druga, nor mal na noga. Bio sam suvi še prestravljen da bih
postavljao pitanja. Utrčao sam u hodnik, dok su se navijačice smeja le za mnom.
„Tu si!” reče mi Pol. „Dobrodošao u ‘Gud’!”
10
Bitka za lavirint
„Ćao, Pole – ovaj, gospodine Fa ran.” Bacio sam pogled
preko ramena, ali čudne navijačice su već nesta le.
„Persi, izgledaš kao da si upravo video duha.”
„Aha, ovaj...”
Pol me potapša po leđima. „Slušaj, znam da si ner vozan,
ali nemoj da bri neš. Kod nas se upisuje mnogo dece s poremećajem nedostatka pažnje i dislek sijom. Profesori znaju
kako da im pomognu.”
Došlo mi je da se nasmejem. Kamo sreće da su poremećaj pažnje i dislek sija moje najveće brige. Mislim, znao sam
kako Pol samo pokušava da pomogne, ali da sam mu rekao
istinu o sebi, pomislio bi da sam od lepio ili bi pobegao vrišteći. One navijačice, na primer. Imao sam ta ko gadan osećaj u vezi s njima...
Zatim sam pogledao niz hodnik i prisetio se da imam još
jedan problem. U holu se upravo pojavila riđokosa devojčica
koju sam video na stepenicama pred glav nim ulazom.
Nemoj me primetiti, molio sam se u sebi.
Naravno, primetila me je. I razrogačila oči.
„Gde je grupa za razgledanje?” upitao sam Pola.
„U fiskulturnoj sali. Onuda. Ali...”
„Ćao.”
„Persi?” povikao je za mnom, ali ja sam već trčao.
Verovao sam da sam joj umakao.
Gomila dece je išla u pravcu fiskulturne sale i uskoro sam
bio samo jedan od tri stotine četrnaestogodišnjaka poslaganih na tribinama. Raštimovani limeni orkestar je svirao neki marš koji je zvučao kao da neko udara metalnom palicom
11
Rik Riordan
za bejzbol po dža ku punom mačaka. Starija deca, verovatno
čla novi učeničkog veća, staja la su ispred tribi na u „Gudovim” školskim uniformama, s izrazima koji su govorili, Hej,
mi smo kul. Profesori su se muva li naokolo, osmehujući se i
ru kujući se s učenicima. Zidovi fiskulturne sa le bi li su prekriveni veli kim ljubičasto-belim transparentima na kojima
je pisalo Dobrodošli, budući prvaci, „Gud” je najbolji,
Svi smo mi porodica i gomi la drugih srećnih sloga na od
kojih mi je došlo da povratim.
Ostali pr vaci, takođe, nisu delovali baš oduševljeno zbog
dolaska ovamo. Hoću reći, dolazak na razgledanje škole u junu nije kul, pošto nastava ne počinje sve do septembra, ali u
„Gudu” važi; „Mi se blagovremeno pripremamo da budemo
najbolji!” Barem je tako pisalo u brošuri.
Limeni orkestar je prestao sa svirkom. Čova u prugastom
odelu prišao je mi krofonu i počeo da priča, ali je zvuk odjekivao sa lom, tako da nisam imao pojma šta govori. Što se
mene ticalo, mogao je i da ispira grlo.
Neko me je dohvatio za rame. „Šta ćeš ti ovde?”
Bila je to ona: moja riđokosa noćna mora.
„Rejčel Elizabet Der”, rekao sam.
Zinula je od čuda, kao da ne može da poveruje kako sam
imao obraza da joj upamtim ime. „A ti si Persi neka ko. Nisam ti dobro čula prezime prošlog decembra, kad si ono pokušao da me ubiješ.”
„Vidi, nisam – ne bih – Šta ti tražiš ovde?”
„Valjda isto što i ti. Došla da vidim školu.”
„Živiš u Njujorku?”
„A šta s’ mislio, da stanujem na Huverovoj brani?”
Nije mi pa lo na pamet da bi mogla živeti ovde. Kad god
bih razmišljao o njoj (i pri tom ne kažem da sam mislio na nju;
12
Bitka za lavirint
prosto bih je se tu i tamo setio, važi?), uvek sam smatrao da
živi negde u blizini Huverove brane, budući da smo se tamo
sreli. Proveli smo zajedno ukupno oko deset minuta, a za to
vreme sam slučajno zamahnuo mačem prema njoj, potom mi
je ona spasla život, da bih na kraju pobegao pred gomi lom
demonskih mašina za ubijanje koje su me progoni le. Znate
već, tipičan slučajan susret.
Neki lik iza nas je prošaputao: „Umuk nite već jednom.
Navijačice govore!”
„Ćao, narode!” vik nula je devojka u mikrofon. Bila je to
plavuša koju sam video na ulazu. „Ja sam Temi, a ovo je, kao,
Keli.” Keli je izvela zvezdu.
Rejčel, koja je sedela pored mene, jauk nula je kao da ju
je neko ubô čiodom. Par klinaca se okrenulo prema nama i
iscerilo, ali Rejčel je samo užasnuto zurila u navijačice. Temi kao da nije primetila njen ispad. Počela je da priča o svim
divnim aktivnostima u koje se možemo uključiti tokom svoje
pr ve godine u gimnaziji.
„Beži”, rekla je Rejčel. „Odmah.”
„Zašto?”
Nije gubila vreme na objašnjavanje. Progurala se do kraja tribina, ig norišući profesore koji su se mršti li i gunđanje
dece po čijim prstima je gazila.
Oklevao sam. Temi je objašnjavala da ćemo se sada podeliti u manje grupe i krenuti u obilazak škole. Keli je uhvatila
moj pogled i osmehnula mi se kao da se zabavlja čekajući da
vidi šta ću uraditi. Ne bi bilo u redu da odmah odem. Pol Faran je bio dole, s ostalim profesorima. Pitaće se šta se desilo.
Zatim sam pomislio na Rejčel Eli zabet Der i posebnu
sposobnost koju je ispolji la zimus na Huverovoj brani. Bi la
je kadra da vidi grupu bezbednjaka koji ne samo da nisu bili
13
Rik Riordan
bezbednjaci, nego nisu bili ni ljudska bića. Dok mi je srce u
grudima bubnjalo, ustao sam i krenuo za njom napolje iz sale.
Pronašao sam Rejčel u prostoriji namenjenoj probama orkestra. Krila se iza velikog bubnja u ritam sekciji.
„Dolazi ovamo!” prošištala je. „I sagni glavu!”
Osećao sam se glupo krijući se iza gomile bongo-bubnjeva, ali ipak sam čučao pored nje.
„Jesu li nas pratile?” upita la je Rejčel.
„Govoriš o navijačicama?”
Ner vozno je klimnula glavom.
„Mislim da nisu”, odvratio sam. „Šta su one? Šta si videla?”
Njene zelene oči blista le su od straha. Lice joj je bilo posuto pega ma koje su me podseća le na sazvežđa. Na kestenjasto-braon majici pisalo je Harvar dov odsek za umetnost. „Ti... nećeš mi verovati.”
„O da, hoću”, obećao sam. „Znam da možeš da vidiš kroz
Maglu.”
„Kroz šta?”
„Maglu. To ti je... da kle, to ti je kao neka vrsta koprene
koja skriva pravi izgled nekih stvari. Neki smrtnici rađaju se
sa sposobnošću da vide kroz nju. Kao ti.”
Pažljivo me je posmatra la. „To si uradio i na Huverovoj
brani. Nazvao si me smrtnikom. Kao da ti to nisi.”
Došlo mi je da oda lamim pesnicom po bubnju. Gde mi
je bila pamet? Nema šanse da joj objasnim. Ne bi trebalo čak
ni da pokušavam.
„Reci mi”, prekli nja la je. „Ti znaš šta to znači. Sve ove
grozne stvari koje vidim?”
14
Bitka za lavirint
„Vidi, zvučaće totalno su ludo. Znaš li išta o grčkim mitovima?”
„Ono, kao... Minotaur i Hidra?”
„Aha, ali pokušaj da ne izgovaraš ta imena kad sam ja u
blizini, važi?”
„I furije”, rekla je, zagrevajući se. „I sirene i...”
„Dobro, de!” Osvr tao sam se po sa li za probe, siguran da
će iz zidova poiskakati gomila odvratnih kr vopija koje nam je
Rejčel ovim svojim bajanjem sasvim sigurno navukla na vrat;
međutim, još uvek smo bili sami. Iz hodnika se začuo žamor
dečije gomile koja je krenula iz fiskulturne sa le. Započinjali
su grupne obilaske. Nismo imali mnogo vremena za priču.
„Sva ta čudovišta”, rekao sam, „i svi grčki bogovi – stvarni su.”
„Znala sam!”
Bolje bih se osećao da me je nazvala lažovom, ali Rejčel je
izgledala kao da sam upravo potvrdio njene najgore sumnje.
„Nemaš pojma ka ko je to grozno”, rekla je. „Godina ma
sam mislila da ludim. Nisam nikom smela da kažem. Nisam
smela...” Oči joj se suziše. „Ček ni malo. Ko si ti? Mislim, ko
si stvarno?”
„Nisam čudovište.”
„Dobro, to znam. Da jesi, videla bih to. Izgledaš kao... ti.
Ali nisi smrtnik, zar ne?”
Progutao sam knedlu. Iako sam imao tri godi ne da se
navik nem na pomisao ko sam, još ni kad nisam o tome razgovarao s nekim običnim smrtnikom – hoću reći, osim moje ma me, ali ona je zna la još pre mene. Ne znam za što, ali
rizikovao sam.
„Ja sam polutan”, rekao sam. „Polusmrtnik.”
„I polu... šta?”
15
Rik Riordan
Tog trenutka u salu za probe uđoše Temi i Keli, s treskom
zatvorivši vrata za sobom.
„Tu si, Persi Džek sone”, reče Temi. „Vreme je da te ma lo
obiđemo.”
„Jezive su!” jek nu Rejčel.
Temi i Keli su još uvek bi le u svojim ljubičasto-belim navijačkim uniformama, a u rukama su imale ukrasne trake za
nastup.
„Kako stvarno izgledaju?” upitao sam, ali izgleda lo je da
je Rejčel previše ošamućena da bi odgovorila.
„Ma pusti sad nju.” Uputiv ši mi blistav osmeh, Temi je
krenula prema nama. Keli je osta la pored vrata, blokirajući
nam odstupnicu.
Bili smo u klopci. Znao sam da ćemo morati da se izborimo s njima da bismo izašli odatle, ali Temin osmeh je bio
ta ko zaslepljujuć da me je dekoncentrisao. Njene plave oči
bile su prekrasne, a način na koji joj se kosa prosipala po ramenima...
„Persi”, upozorila me je Rejčel.
Moj odgovor bio je vrlo inteligentan. „H-ha?”
Temi se pribli žava la. Pruži la je ru ke u koji ma je dr ža la
ukrasne trake.
„Persi!” Kao da je devojčicin glas dopi rao od nekud daleko. „Probudi se!”
Bila mi je potrebna sva snaga volje, ali izvadio sam hemijsku iz džepa i skinuo poklopac s nje. Rasparač se protegnuo u
bronzani mač dug čitav metar, sa sečivom koje se presijavalo na
bledoj, zlaćanoj svetlosti. Temi se sad podrugljivo osmehnula.
16
Bitka za lavirint
„Ma daj”, pobuni la se. „Ne treba ti to. Može li radije jedan poljubac?”
Mirisa la je na ruže i čisto životinjsko krzno – čudan ali
nekako opojan miris.
Rejčel me sna žno uštinu za mišicu. „Persi, ona hoće da
te ujede! Pogledaj je!”
„Ma la je samo ljubomorna.” Temi se okrenu prema Keli.
„Smem li, gospodarice?”
Keli je još uvek blokirala vrata, gladno se oblizujući. „Samo napred, Temi. Dobro ti ide.”
Temi priđe još jedan korak bli že, ali ja sam uperio mač
pravo u njene grudi. „Nazad.”
Zareža la je. „Vi novajlije”, s gađenjem je izustila. „Ovo je
naša škola, polutane. Hranimo se kime nam je volja!”
Zatim je počela da se menja. Iz njenih ruku i lica nestala
je boja. Koža joj je postala bela kao kreda, a oči potpuno crvene. Zubi se pretvoriše u očnjake.
„Vampirica!” promucao sam. A onda sam pri metio njene noge. Ispod krat ke navijač ke suk njice, njena leva noga
bila je braon boje i dlakava, s magarećim kopitom. Desna je
ima la oblik ljudske noge, ali je bi la od bronze. „Uhh, vampirica sa...”
„Da nisi pomenuo noge!” obrecnula se Temi. „Ismevanje
je nepristojno!”
Napredovala je prema nama na svojim čudnim, različitim
noga ma. Izgleda la je totalno su ludo, ali nisam se usuđivao
da se nasmejem – ne dok sam pred sobom imao one cr vene
oči i šiljate očnjake.
„Vampirica, kažeš?” nasmeja la se Keli. „Ta glupa legenda zasnovana je na nama, buda lo. Mi smo empuze, služimo
Hekati.”
17
Rik Riordan
„Mmmm.” Temi se primicala sve bliže. „Crna magija sačinila nas je od životinje, bronze i sablasti! Postojimo da bismo se hra ni le kr vlju mladića. A sad dolazi ova mo i daj mi
taj poljubac!”
Iskezila je očnjake. Bio sam tako paralisan da nisam mogao ni da se pokrenem, ali je zato Rejčel dohvati la doboš i
hitnula ga ka empuzinoj glavi.
Demonka je zasiktala i udarcem odbila doboš, koji se uz
zveket otkotrljao negde među stalke za note. Rejčel je zatim
bacila i ksilofon, ali je demonka i njega odbila.
„Obično ne ljubim devojke”, zarežala je Temi. „Ali u tvom
slučaju, smrtnice, napraviću izuzetak. Imaš ma lo previše dobar vid!”
Bacila se na Rejčel.
„Ne!” Zamahnuo sam Rasparačem. Temi se sagla u pokušaju da izbegne sečivo, ali zasekao sam pravo kroz njenu
navijačku uniformu i ona je, uz stravičan krik, eksplodirala
u oblaku prašine koja se prosula po Rejčel.
Crvenokosa je kašljala. Izgleda la je kao da joj je neko istresao džak brašna na glavu. „Fuj, odvratno!”
„Tako ti je s čudovištima”, rekao sam. „Izvini.”
„Ubio si moju učenicu!” zaurlala je Keli. „Naučiću ja tebe
školskom duhu, polutane!”
Zatim je i ona počela da se menja. Njena kovrdžava kosa
se pretvorila u palacave plamenove. Oči su joj postale cr vene
a ogromni očnjaci su zauzeli svoje mesto. Krenula je prema
nama, dok su joj mesingano stopalo i kopito nerav nomerno
lupkali po podu sale za probe.
„Ja sam najstarija među empuzama”, reža la je. „Nijedan
heroj nije me nadmašio već hiljadu godina.”
18
Bitka za lavirint
„Ma nemoj?” rekao sam. „E pa, rok traja nja ti je upravo
istekao!”
Keli je bila mnogo brža od Temi. Lako je izbegla moj prvi napad i otkotrljala se u duvačku sekciju, preturivši ceo red
trombona uz strahovit tresak. Rejčel joj se u poslednjem trenutku sklonila s puta. Postavio sam se između nje i empuze.
Keli je kružila oko nas, prelazeći pogledom s mene na mač.
„Baš fi no malo sečivo”, rekla je. „Šteta što se isprečilo između nas.”
Njeno obličje je treperilo – čas je bila demon, čas lepa navijačica. Pokušavao sam da ostanem usredsređen, ali to me
je stvarno poremetilo.
„Jadničak.” Keli se nasmejala. „Ti i ne znaš šta se dešava,
zar ne? Uskoro će tvoj lepi ma li kamp biti u plamenu, tvoji
prijatelji će postati robovi gospodara vremena, a ti to nikako
ne možeš da sprečiš. Bilo bi milosrdno da te odmah ubijem,
i da ne moraš da gledaš strahote koje dolaze.”
Začuo sam glasove iz hodni ka. Približava la se jedna od
grupa koje su obilazile školu. Muški glas je govorio nešto o
sistemu zaključavanja ormarića u garderobi.
Empuzine oči sinuše.”Od lično! Dolazi nam društvo!”
Uzela je trubu i bacila je na mene. Rejčel i ja se sagnusmo.
Truba nam prelete preko glava i prolete kroz prozor, razbivši
pri tom debelo, prozorsko sta klo.
Glasovi u hodniku utihnuše.
„Persi!” uzvik nu Keli, pretvarajući se da je uplašena. „Zašto si to bacio?”
Bio sam previše iznenađen da bih odgovorio. U međuvremenu, Keli je podigla sta lak za note i porušila njime ceo
red klarineta i flauta. Stolice i instrumenti uz glasan tresak
popadaše na pod.
19
Rik Riordan
„Prekini!” rekao sam.
Iz hod ni ka je dopi rao zvuk kora ka, koji je postajao sve
glasniji.
„Vreme je da dočekamo goste!” Keli je iskezila očnjake i poletela prema prema vratima. Pojurio sam za njom s isu kanim
Rasparačem. Morao sam da je sprečim da povredi smrtnike.
„Persi, nemoj!” uzvik nu la je Rejčel. Međutim, vampiricinu pravu nameru sam prekasno shvatio.
Empuza je širom otvorila vrata. Pol Faran i grupa pr vaka
preneraženo ustuk nuše. Ja sam upravo podizao mač.
U poslednjem trenutku, empuza se okrenula prema meni,
glumeći prestravljenu žrtvu. „O ne, nemoj, molim te!” Nisam
mogao da zaustavim mač, jer sam već zamahnuo.
Časak pre no što ju je nebeska bronza zaista i dotakla, Keli buk nu u plamen poput Molotovljevog koktela. Ta lasi vatre
razliše se u svim pravcima. Još nikad nisam video da je čudovište uradilo tako nešto, ali nisam imao vremena da se čudim.
Povukao sam se u salu za probe, dok je plamen gutao dovratak.
„Persi?” Bu ljeći u mene s druge stra ne vatre, Pol Fa ran
izgledao je potpuno ošamućeno. „Šta si to uradio?”
Deca su vrišta la i beža la niz hod nik. Oglasio se protivpožarni alarm. Prskalice ugrađene u tavanicu su zašuštale i
uključile se.
U opštoj pometnji, Rejčel me je povukla za rukav. „Moraš da se izgubiš odavde!”
Bi la je u pravu. Škola je gorela, a mene će okriviti za to.
Smrt nici ne mogu dobro da vide kroz Maglu. Nji ma je izgleda lo kao da sam ja upravo napao bespomoćnu devojku, i
to pred grupom svedoka. Nije bilo šanse da im bilo šta objasnim. Okrenuo sam leđa Polu i iskočio kroz razbijeni prozor
sale za probe orkestra.
20
Bitka za lavirint
Izjurio sam u Istočnu 81. ulicu i natrčao pravo na Anabet.
„Hej, izašao si ranije!” Nasmeja la se, zgrabivši me za ramena da ne bih pao. „Gledaj kuda ideš, Algoglavi!”
Delić sekunde je bi la lepo raspoložena i sve je bi lo u redu. Na sebi je imala farmerke, narandžastu kampersku majicu i svoju ogrlicu od glinenih perli. Plavu kosu je vezala je
u konjski rep. Sive oči su joj blista le. Izgleda la je kao da je
spremna da odgleda mo neki dobar film i provedemo prijatno popodne.
A onda je iz uličice izjurila Rejčel Elizabet Der, još uvek sva
prašnjava od raznesenog čudovišta, vičući: „Persi, čekaj me!”
Anabetin osmeh se istopio. Pogleda la je Rejčel, a potom
školu. Izgleda lo je da je tek tad pri meti la crni dim i urlanje
protiv požarnog alarma.
Okrenula se prema meni i namrštila. „Šta si sad uradio?
I ko je ovo?”
„O, Rejčel – ovo je Anabet. Anabet – ovo je Rejčel. Ovaj,
ona mi je drugarica. Valjda.”
Nisam bio sigu ran ka ko drugačije da nazovem Rejčel.
Hoću reći, jedva sam je poznavao, ali nakon što smo se dvaput zajedno našli u vrlo pogibeljnim situacijama, nisam mogao prosto da kažem da mi nije ništa.
„Zdravo”, rekla je Rejčel i potom se okrenula prema meni. „Ti si u velikom čabru. I još uvek mi duguješ objašnjenje!”
Ulicom Fren klina Delanoa Ruzvelta zavija le su policijske sirene.
„Persi”, rekla je Anabet ledenim glasom, „treba lo bi da
krenemo.”
21
Rik Riordan
„Hoću da saznam nešto više o polutanima”, bila je uporna
Rejčel. „I čudovištima. I sve te stvari o bogovima.” Dohvatila
je moju ruku, ispovr tela odnekud neizbrisivi marker i napisa la mi na dlanu broj telefona. „Pozvaćeš me i objasniti mi,
važi? Duguješ mi to. A sad briši.”
„Ali...”
„Izmisliću nešto”, rekla je Rejčel. „Reći ću da nisi ti kriv.
Samo beži već jednom!”
Trkom se uputi la prema školi, ostaviv ši Anabet i mene
na ulici.
Anabet je na trenutak zurila u mene, a potom se okrenula i odmarširala.
„Hej!” Trčka rao sam za njom. „Ta mo su bi le dve empuze.” Pokušavao sam da joj objasnim. „One su bi le navijačice,
znaš, i rekle su da će kamp da bude spaljen, a...”
„Rekao si jednoj smrtnici za polutane?”
„Pa kad može da vidi kroz Maglu. Videla je čudovi šta
pre mene.”
„Znači, rekao si joj istinu.”
„Prepoznala me je sa Huverove brane, tako da...”
„Ti je poznaješ odranije?”
„Ovaj, od zimus. Ali ozbiljno, jedva se znamo.”
„Pa slatka je, na neki način.”
„Ja – nisam nikad razmišljao o tome.”
Anabet je grabila prema Aveniji Jork.
„Izgladiću problem sa školom”, obećao sam, nestr pljiv da
promenim temu. „Časna reč, biće sve u redu.”
Anabet nije htela ni da me pogleda. „Pretpostavljam da
naš popodnev ni provod otpada. Moraš da se skloniš odavde,
jer će te tražiti policija.”
22
Bitka za lavirint
Iza nas se izvijao dim iz „Gudove” zgrade. U crnom stubu
pepela, gotovo da sam mogao da razaznam lice – demonku
cr venih očiju, kako mi se podrugljivo smeje.
Tvoj lepi mali kamp biće u plamenu, rekla je Keli. A tvoji
prijatelji robovi gospodara vremena.
„Imaš pravo”, rekao sam Anabet, dok mi se srce stezalo. „Moramo da se domognemo Kampa polutana. Odmah.”
23

Download Report