ČASOPIS ZA DRUŠTVENE I
PRIRODNE NAUKE
1
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (7-8)
IZDAVAČ:
Nezavisni univerzitet Banja Luka
ZA IZDAVAČA:
Mr Goran KALINIĆ
GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK:
Dr sci Milovan MILUTINOVIĆ
REDAKCIJA ČASOPISA:
Prof. dr Žarko PAVIĆ; prof. dr Momčilo SAKAN; prof. dr Predrag KOVAČEVIĆ (dekan
Pedagoškog fakulteta); doc. dr Slobodan ŽUPLJANIN (dekan Ekonomskog fakulteta); doc. dr
Milovan MILUTINOVIĆ (dekan Fakulteta političkih nauka); doc. dr Tešo RISTIĆ (dekan
Ekološkog fakulteta); prof. mr Sretko DIVLJAN akademski slikar i doc. mr Jelena RUBIL
(Fakultet lijepih umjetnosti); prof. dr Milenko KUNDAČINA (redovni profesor NUBL); prof. dr
Novak POPOVIĆ (Institut za političke studije Beograd, Srbija); prof. dr Vujo VUKMIRICA,
emeritus (profesor ekonomije Banja Luka); prof. dr Rade BIOČANIN (redovni profesor
ekologije); prof. dr Stevan VASILJEV, emeritus (profesor ekonomije); doc. dr Božidar
VELJKOVIĆ (Univerzitet Maribor); doc. dr Mladen MIROSAVLJEVIĆ (BLC Banjaluka); doc.
dr Ostoja BARAŠIN (profesor sociologije, NUBL); doc. dr Vojislav ŠKRBIĆ (profesor
ekonomije, NUBL); doc. dr Dragan GOLIJAN (profesor prava, NUBL); mr Ljiljana AULIĆ (viši
asistent), mr Slobodanka PAVLOVIĆ (viši asistent) mr Simo KAČAR (viši asistent).
SAVJET ČASOPISA:
Akademik ANURS prof. dr Drago BRANKOVIĆ (Univerzitet u Banjoj Luci); akademik SANU i
prof. dr JELENA GUSKOVA (Rukovodilac centra za istraživanje savremene balkanske krize pri
Ruskoj akademiji, Rusija); akademik prof. dr Ljubiša S. ADAMOVIĆ (Florida, Univerzitet SAD);
prof. dr Lidija ČEHAJIĆ VUKADINOVIĆ (redovni profesor Fakultet političkih znanosti
Zagreb); prof. dr Zoran KALINIĆ, (predsjednik Upravnog odbora, NUBL); prof. Nebojša
RADMANOVIĆ (član Predsjedništva BiH); prof. dr Đorđe MIKIĆ, emeritus (profesor istorije);
prof. dr Braco KOVAČEVIĆ (Univerzitet u Banja Luci); prof. dr Dragan KOKOVIĆ (Univerzitet
Novi Sad): akademik SAIIN prof. dr Olena Kovalenko EDUARDIVNA (Univerzitet Kijev,
Ukrajina); prof. dr Milan MIJALKOVSKI (Univerzitet Beograd); dr Fatima KARARIĆ (direktor
Gimnazije Prijedor); prof. dr Milan AMBROŽ (Univerzitet Maribor, Slovenija); prof. dr Sefedin
ŠEHOVIĆ (Univerzitet Novi Pazar, Srbija); doc. dr Željko KOVAČEVIĆ (profesor ekonomije);
prof. dr Momčilo SAKAN (redovni profesor, NUBL) prof. dr Žarko PAVIĆ (redovni profesor
NUBL) i doc. dr Milovan MILUTINOVIĆ (glavni i odgovorni urednik);
ŠTAMPA:
Grafid – Banja Luka
ZA ŠTAMPARIJU:
Branislav IVANKOVIĆ
UREDNIŠTVO I ADMINISTRACIJA:
Veljka Mlađenovića 12 E, Banja Luka, Republika Srpska, Bosna i Hercegovina
Kontakti: telefon: +387 51 456 600, fax +387 51 456 602, e-mail: [email protected]
WEB: www.svarog-nubl.com
www.nubl.org/svarog
LEKTOR:
Mr Igor SIMANOVIĆ
PREVODILAC:
Prof. Magda JOVANOVIĆ
Tiraž: 500
Rješenjem Ministarstva prosvjete i kulture Republike Srpske, br. 07.023/612-79/10 od 24.05.2010.
godine, časopis je upisan u Registar javnih glasila pod brojem 597.
Radove objavljene u časopisu nije dozvoljeno preštampavati, bilo u cjelini, bilo u dijelovima, bez
saglasnosti uredništva. Ocjene iznijete u člancima lični su stavovi autora i ne podliježu nužno
mišljenju uredništva. Svi tekstovi u časopisu su recenzirani.
2
Nezavisni univerzitet
Banja Luka
S V A R O G
časopis za društvene i
prirodne nauke
ISSN 1986-8588
UDK 3+5
Br. 7.
Oktobar 2013. godine
3
Naučno-stručni časopis
4
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (7-8)
SADRŽAJ
PREDGOVOR
............................................................................................... 7-8
Prof. dr Žarko S. PAVIĆ, prof. dr Zoran KALINIĆ, mr Goran KALINIĆ
DOKTORSKE STUDIJE U REPUBLICI SRPSKOJ
- Komparativna analiza i perspektive ............................................... 9-20
Prof. dr Momčilo SAKAN
REVITALIZACIJA KULTURE MIRA
.............................................. 21-27
Doc. dr Đorđe VUKOVIĆ
TUMARANJE SRBA IZMEĐU IDEOLOGIJA I DEALA
................ 28-42
Doc. dr sci Milovan MILUTINOVIĆ
BOSNA I HERCEGOVINA NA RASKRŠĆU SEKULARIZMA
I TEOKRATIJE
..................…………………………..…...……. 43-71
Doc. dr Fatima KARARIĆ
PITANJE IZBORA U NACIONALNOM I RELIGIJSKOM ODREĐENJU ...72-88
Dr sci Natalija D. PETRIĆ
MEĐUNARODNI PRAVNI STANDARDI U OBLASTI NASILJA U
PORODICI I PRAVNA ZAŠTITA ŽRTAVA U BIH ………………….. 89-104
Dr sc. Nusret H. HAMIDOVIĆ
NEZAVISNI KANDIDATI U IZBORNOM PROCESU ............................ 105-116
Dr Dragan RADIŠIĆ
VELIKE SILE I NJIHOV UTICAJ NA MEĐUNARODNE ODNOSE...... 117-130
Mr Zdravko TODOROVIĆ
BOSNA I HERCEGOVINA U GEOPOLITIČKIM PROMJENAMA
NA BALKANU POSLIJE HLADNOG RATA ........................................... 131-141
Mr Ljiljana AULIĆ
POLITIKA USLOVLJAVANJA U MEĐUNARODNIM ODNOSIMA
– SLUČAJ EVROPSKA UNIJA
........................................... 142-153
Prof. dr Besim SPAHIĆ
„ŠOK TERAPIJA“ NAOMI KLAJN I “PROPAG. MODEL” KONTROLE
MEDIJA NOAMA CHOMSKOG I EDWARDA HERMANA
............. 154-175
Doc. dr Vesna ĐURIĆ, mr Sanja AMIDŽIĆ
INTERVJU - DOMINANTAN ŽANR SAVREMENE TELEVIZIJE......... 176-185
Doc. dr Ljubomir ZUBER, Aleksandra MANDIĆ
SPECIFIČNOSTI PROMOCIJE PUTEM NOVIH MEDIJA
............. 186-195
Mr Ružica ĐERVIDA
ODNOSI S JAVNOŠĆU KAO PREDUSLOV
USPJEŠNOG POSLOVANJA
.......................................................... 196-205
5
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (7-8)
Bojana KARANOVIĆ
ODNOSI S JAVNOŠĆU NA DRUŠTVENIM MREŽAMA:
SLUČAJ „KONY 2012“
.......................................................... 206-217
Akademik, prof. dr Dragutin GUTIĆ, doc. dr Ivan MATKOVIĆ
STRATEGIJE MOTIVACIJE ZAPOSLENIH …………...…………….... 218-229
Doc. dr Milenko KRAJIŠNIK
SPOLJNA TRGOVINA BOSNE I HERCEGOVINE
I PROŠIRENJE EVROPSKE UNIJE .......................................................... 230-246
Prof. dr Đoko SLIJEPČEVIĆ, prof. dr Mladen IVANIĆ
SAVREMENO PROMIŠLJANJE EKOLOŠKE POLITIKE
UZ OSTVARIVANJE ODRŽIVOG RAZVOJA
............. 247-263
Doc. dr Božidar VELJKOVIĆ, mr Lea – Marija - COLARIČ JAKŠE
GOSTOLJUBLJE KAO VREDNOSNA ORIJENTACIJA U TURIZMU....264-278
Doc. dr Vojislav ŠKRBIĆ
UPRAVLJANJEM KAMATNIM RIZIKOM POSLOVNE BANKE ......... 279-288
Dr Slobodan PEŠEVIĆ
FAKTORI KOJI DOVODE DO PADA POSLOVNE AKTIVNOSTI
PREDUZEĆA
......................................................................................... 289-304
Mr Svetlana TERZIĆ
ULOGA I ZNAČAJ JAVNO-PRIVATNOG PARTNERSTVA ................. 305-317
Mr Irina KOVAČEVIĆ
RIZIČNO DRUŠTVO I NEODRŽIVI RAZVOJ
............................ 318-327
Mr Dara CRNIĆ-BABIĆ, Olja PUŠIĆ-BABIĆ
MEĐUNARODNO PRAVNA ZAŠTITA MOČVARNIH STANIŠTA
U BOSNI I HERCEGOVINI
.......................................................... 328-333
Mr Dragana MORO
GARDNEROVA TEORIJA VIŠESTR. INTELIGENCIJE I NASTAVA
ENGLESKOG JEZIKA U OSNOVNIM ŠKOLAMA ............................ 334-341
Doc. mr Suzana KUSOVAC
UTICAJ VOKALNE TEHNIKE NA STABILNOST INTONACIJE KAO
PRIMARNOG ČINIOCA UČENOG PJEVANJA
............. 342-347
PRIKAZI:
Prof. dr Salih FOČO, prof. dr Ivo KOMŠIĆ
Studija: NASILJE U ŠKOLI KAO PRODUKT POREMEĆENIH
VRIJEDNOSTI U DRUŠTVU, autora doc. dr Milomira V. Martića....... 348-351
Doc. dr Nenad STOJANOVIĆ
Studija: SAVREMENI PRISTUP IZUČAVANJU METEMATIKE
U PETOM RAZREDU, autora prof. dr Predraga Kovačevića .................. 352-353
POZIV NA SARADNJU ......................................................................... 354-355
6
PREDGOVOR
Nezavisni univerzitet Banja Luka (NUBL) je privatna visokoškolska i nastavno-naučna ustanova, licencirana od strane Ministarstva
prosvjete i kulture Vlade Republike Srpske u kojoj se školuju studenti na
šest fakulteta: Fakultetu političkih nauka, Pedagoškom fakultetu, Ekonomskom fakultetu, Fakultetu za ekologiju, Fakultetu informatike i Fakultetu
lijepih umjetnosti. Na svim fakultetima izvode se licencirani studijski programi koji su usklađeni sa najnovijim zahtjevima u viskom obrazovanju. U
skladu sa razvojem i potrebom kontrole kvaliteta, početkom 2013. godine,
Univerzitet je akreditovan od Agencije za akreditaciju visoko-školskih
ustanova Republike Srpske i Bosne i Hercegovine i među prvim ustanovama prošao je ocjenu kvaliteta u visokom obrazovanju.
U skladu sa strategijom razvoja Nezavisni univerzitet Banja Luka
organizovao je rad Instituta za naučno-istraživački rad, a već četvrtu
godinu izdaje naučno-stručni časopis „SVAROG“, kao periodičnu publikaciju namijenjena unapređenju nauke u različitim oblastima. Časopis je plod
naučnih istraživanja i stručnih ostvarenja asistenata, profesora i naučnika
sa Univerziteta i okruženja. Senat je na sjednici održanoj 22.04.2010.
godine, shodno članu 27. stav 1. tačka 3. Statuta Nezavisnog univerziteta,
donio Odluku o pokretanju naučno-stručnog časopisa naziva „SVAROG“.
Osnov za izdavačku djelatnost Univerziteta je član 6. Statuta kojim se
utvrđuje „Izdavanje časopisa i sličnih periodičnih izdanja“. Ministarstvo
prosvjete i kulture Republike Srpske je potom donijelo Rješenje broj 0710-REG-07-001963 od 12.09.2007. o upisu Univerziteta u sudski registar
uložak br. 5-82-00 Suda u Banja Luci. Nakon toga, Rješenjem Ministarstva
prosvjete i kulture Republike Srpske, br. 07.023/612-79/10 od 24.05.2010.
godine, časopis je upisan u Registar javnih glasila pod brojem 597.
U skladu sa registracijom naučno-stručnih časopisa u Bosni i
Hercegovini, časopis „SVAROG“ je 19. oktobra 2010. godine, registrovan
kod Nacionalne i univerzitetske biblioteke Bosne i Hercegovine u Sarajevu
u ISSN centru Bosne i Hercegovine, pod brojem ISSN 1986-8588.
Časopis „SVAROG“ registrovan je takođe u bazi UDK podataka
Narodne i univerzitetske biblioteke Banja Luka sa oznakom 3+5 (prirodne
i društvene nauke), a tekstovi imaju pojedinačne UDK brojeve. Pored toga,
naučni i stručni radovi imaju DOI brojeve pa su time dostupni bazama
naučno-stručnih radova. Svi tekstovi časopisa nakon izlaska iz štampe biće
predstavljeni u bazi podataka COBISS.BH.
Naučno-stručni časopis „SVAROG“ izlazi na srpskom jeziku i
jezicima konstitutivnih naroda u BiH, a tekstovi su pisani na ćirilici ili
latinici, zavisno od stavova autora. Predviđeno je izlaženje časopisa i na
engleskom jeziku kada se steknu odgovarajući uslovi. Tiraž časopisa je 300
primjeraka, a period izdavanja je šestomjesečno (dva broja godišnje po
potrebi i češće). Časopis se distribuiše na teritoriji BiH i zemljama okruženja, uz obavezno dostavljanje određenog broja primjeraka većim bibliotekama u BiH i okruženju, te institucijama Republike Srpske i Bosne i
Hercegovine. Ovlašćena štamparija časopisa je „Grafid“ iz Banja Luke.
7
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (7-8)
Prema odluci Savjeta i Redakcije časopis „SVAROG“ objavljuje
originalne naučne radove, prethodna saopštenja, pregledne i stručne članke,
kritike društvene prakse i objavljenih radova, polemike, te prikaze knjiga i
prigodnih publikacija u kojima se izlažu ideje i stavovi o najznačajnijim
pitanjima i problemima iz oblasti prirodnih i društvenih nauka, sa težištem
na političkim, ekonomskim, pedagoškim, ekološkim i informatičkim naukama, odnosno matičnim naukama organizacionih jedinica Nezavisnog
univerziteta. U teme časopisa uklapaju se i radovi koji razmatraju teorijske
probleme interdisciplinarnog i multidisciplinarnog karaktera, da su posebno značajni za naučne oblasti kojima pripadaju studijski programi Univerziteta, uključujući i metodološke i didaktičke (metodičke) probleme iz
naučnih oblasti. Takođe se u časopisu mogu tematski predstaviti naučni i
stručni radovi sa naučnih skupova, međunarodnih konferencija i sl.
Na našim prostorima izlazi veći broj naučno-stručnih publikacija
zbog čega se prišlo utvrđivanju adekvatnog naziva časopisa koji bi zadovoljio sve tražene kriterije i u isto vrijeme bio prepoznatljiv sa orginalnim
nazivom koji bi mogao zainteresovati javnost. To je bio razlog rješenja
naslova, kao novog, čak i mitskog, ali unikatnog – „SVAROG“.
Radi podsjećanja, izraz Svarog potiče iz prastarih vremena i njegovo značenje različito se tumači u pojedinim kulturama. Svarog znači
mjesto Sunca, nebo, što personifikovano označava boga neba, boga Sunca.
U slovenskoj mitologiji Svarog označava: bljesak, nebo, Sunce – solarnog
boga, boga - oca. Iranski Svar (hvar) označava svjetlo sjajnog neba. Motiv
oslobađanja sunca i svjetlost označava njegovo svojevrsno izranjanje iz
mraka i okova kada postaje svjetlije. Kult Sunca imao je veliku važnost
kod Slovena, ali i kod drugih naroda, zbog čega se održao vrlo dugo i treba
očekivati da će i časopis „Svarog“ dugo služiti svrsi.
Prema tome, etimološka analiza termina Svarog, ukazuje na uzvišeno (Božanstvo, kao sveboga); hipotetički pokazuje na smjerove razvoja,
dostizanje svijetlih ciljeva u oblastima angažovanja (svijetlo sjajnog neba,
Sunce...) i oslobađajuće uključuje i slobodu naučnog i stručnog izražavanja
novih naučnih, tehnoloških i stručnih saznanja uopšte. Namjera je bila da
časopis „SVAROG“ bude prepoznatljiv, ne samo po nazivu i izgledu, već
prije svega po raznovrsnosti i kvalitetu radova i slobodi argumentovanog
izražavanja mišljenja i stavova autora oko društvenih i opštih pitanja.
Radovi koji pristignu u Redakciju časopisa vode se u registru prispjelih radova sa evidentiranjem datuma njihovog prispjeća. Nakon toga,
Uredništvo časopisa tekstove anonimno dostavlja recenzorima na ocjenu.
Uz dvije pozitivne recenzije i adekvatne ispravke i lekturu, Uredništvo
odobrava objavljivanje radova u časopisu. U cilju postizanja kvaliteta i
njihove pripreme za objavljivanje, neophodno je da naučno-stručni radovi
– tekstovi budu jednoobrazno uređeni prema uputstvu koje je dato na kraju
časopisa, u pozivu na saradnju i prema uputstvu datom na web stranici
Univerziteta: www.nubl.org/svarog.
Glavni i odgovorni urednik
Dr sci Milovan Milutinović
Dekan Fakulteta političkih nauka NUBL
8
Pavić Ž., Kalinić Z., Kalinić G. DOKTORSKE STUDIJE U R. SRPSKOJ
Prethodno saopštenje
UDK 001.89:378.245.2(497.6RS)
DOI 10.7251/SVR1307009P
COBISS.BH-ID 3941912
DOKTORSKE STUDIJE U REPUBLICI SRPSKOJ
~ komparativna analiza i perspektive ~
Prof. dr Žarko S. Pavić1
Prof. dr Zoran Kalinić2
Ass. mr Goran Kalinić3
Nezavisni Univerzitet Banja Luka
Apstrakt: U prvoj dekadi 21. veka desila se jedna od najvećih reformi visokog obrazovanja u Evropi i svetu, koja je implicirala čitav niz aktivnosti na području
dodiplomske, master i doktorske edukacije. Bolonjska deklaracija iz 1999. godine
kreirala je područje visokog obrazovanja u Evropi na jedan potpuno nov način 4, kao i
Lisabonska strategija iz 2000. godine, koja je formulisala istraživačka i inovativna
polja, što je direktno uticalo na definisanje novog koncepta doktorskih studija i njegovu
evropsku perspektivu.5 Bolonjska deklaracija, koju je potpisalo 45 evropskih zemalja,
predvidela je doktorske studije kao treću fazu obrazovanja na univerzitetima, dok se
Lisabonskim sporazumom zahteva neophodnost produkcije što većeg broja istreniranih,
samostalnih istraživača, koji mogu da odgovore izazovima integracije Evrope u jednu
uniformnu, kompetitivnu i dinamičku regiju nauke i znanja u svetu. Zbog toga su
doktorske studije svojevrsni most između obrazovanja i istraživanja, odnosno između
stečenog akademskog nivoa i njegove naučne i stručne primenljivosti. Paralelno sa
različitim, pozitivnim i negativnim, stavovima o efektivnosti evropskih integracija na
polju visokog obrazovanja, u Severnoj Americi i Kanadi su se pojavili novi trendovi,
koji upućuju da je globalizacija fenomen koji je promenio i kontekst i suštinu univerzitetske edukacije kroz faktore nove ekonomije, rasta multinacionalnih kompanija,
enormnog povećanja međunarodne saradnje zbog brojnih međunarodnih subjekata,
revolucije u komunikacijskim tehnologijama i ekonomske produktivnosti kao osnove za
razvoj društva u bilo kom delu sveta.6
1
Rektor Nezavisnog univerziteta Banja Luka, e-mail: [email protected]
Predsednik Asocijacije privatnih visoko obrazovnih institucija u R.Srpskoj
3
Direktor Nezavisnog univerziteta Banja Luka, e-mail: [email protected]
4
Bologna Declaration (1999): http:/www.aic.lv/ace/Bologna/maindoc
5
Kehm, BM (2005): Developing doctoral degrees and qualifications in Europe.
Good practice and issues of concern. Beitraege zur Hochschulforschung. Vol. 27.
1/2005. 10-33.
6
Nerad, M., Heggelund, M. (2005). Forces and forms of change: doctoral education
in the United States. CIRGE. University of Washington, USA, Williams, G (2005):
2
9
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (9-20)
Istraživanja su pokazala da su doktorske studije postale jedan od strateških
faktora razvoja visokog obrazovanja i da se zbog toga mora govoriti o institucionalnoj
strategiji stvaranja visokoprofilisanih kadrova, koji će biti u stanju da odgovore
civilizacijskim potrebama vremena. Izdizanjem doktorskih studija na jedan viši
strateški nivo pomeren je opšti sistem valorizacije naučnih dostignuća, iz ruku profesora/mentora i odgovarajućih univerzitetskih katedri, na nivo državnih tela za nauku i
obrazovanje, sa jedne, i među-univerzitetskih tela, kao što su rektorske konferencije ili
udruženja eksperata za pojedine naučne oblasti, sa druge strane. Veliki porast doktora iz
radnog odnosa, izvan univerzitetskih ili naučnih institucija, značajno je povećao ukupan
broj doktorskih disertacija u Evropi i oni postaju tzv. „early career researchers“, koji su
svoj naučni potencijal u potpunosti inkorporirali u uspeh sopstvenog karijernog puta, a
u skladu sa potrebama organizacije u kojoj rade.
Ključne reči: Bolonjska deklaracija, reforma visokog obrazovanja, visoko
obrazovanje, doktorske studije,
IZAZOVI DOKTORSKIH STUDIJA
Primenom preporuka Bolonjske deklaracije i Lisabonske strategije, doktorske studije su postale globalni naučni i stručni fenomen kojim
se bave, kako internacionalne, tako i organizacije na regionalnom i nacionalnom nivou. Glavne internacionalne institucije koje su analizirale status i
stepen dostignutih reformi iz oblasti doktorskih studija u poslednjoj dekadi
su UNESCO (United Nations Educational, Scientific and Cultural Organization), CEPES (Centre for Higher Education), CIRGE (Centre for
Innovation and Research in Graduate Education) i EUA (European
University Association). Zajednički cilj svih internacionalnih istraživanja i
ekspertskih diskusija na različitim konferencijama bio je da se na bazi
izveštaja i iskustava nacionalnih institucija zaduženih za oblast visokog
obrazovanja dođe do uvida u dostignuti stepen razvoja doktorskih studija
kroz praktičnu primenu preporuka iz Bolonjske deklaracije. Zbog toga je
predloženo da se između obrazovnih nacionalnih institucija stvara jedna
specifična mreža zadužena za stalnu koordinaciju u vezi sa promenama na
polju univerzitetske edukacije, kao i u vezi sa statusom, kvalitetom i prohodnošću doktorskih disertacija na akademskom i profesionalnom planu.7
Tako je EUA napravila projekat pod nazivom „Doctoral Programmes for
the European Knowledge Society“ koji je umrežio šest evropskih univerziteta u cilju analize pojedinačnih aspekata doktorske edukacije i treninga.
Rezultat studije su zajedničke konsenzus - preporuke za poboljšanje efikasnosti i efektivnosti doktorskih studija8.
Doctoral education in Canada1900-2005. Forces and forms of change in doctoral
education internationally. CIRGE. University of Washington, USA
7
Sedlak, J (2004): Doctoral Studies and Qualifications in Europe and the United
States: Status and Prospects. UNESCO-CEPES, Bucharest, Kehm, BM (2005):
Developing doctoral degrees and qualifications in Europe. Good practice and issues of
concern. Beitraege zur Hochschulforschung. Vol. 27. 1/2005. 10-33., CIRGE (2005):
http:/www.depts.washington.edu(cirgecon)
8
EUA (2005): Doctoral Programmes for the European Knowledge Society.
http:/www.eua.be/jsp/en/upload/Doctoral_Programmes_Project_Report.
1129278878120.pdf). EUA. Brussels
10
Pavić Ž., Kalinić Z., Kalinić G. DOKTORSKE STUDIJE U R. SRPSKOJ
Glavni izazovi doktorskih studija u Evropi danas su:
1. Nasleđene strukture i oblici univerzitetske edukacije,
2. Regulacioni mehanizmi,
3. Status studenta na doktorskim studijama,
4. Finansiranje doktorskih studija,
5. Povećanje broja studenata na doktorskim studijama,
6. Trajanje doktorskih studija,
7. Monitoring i kontrola kvaliteta doktorskih studija,
8. Mobilnost i međunarodna razmena,
9. Priznavanje titula i stepena edukacije,
10. Novi trendovi profesionalnih doktorata,
11. Prohodnost u akademskoj karijeri,
12. Spremnost na promene: snage i oblici.
Iako u Evropi postoji spremnost za savremeni pristup doktorskim
studijama, nasleđene strukture i oblici univerzitetske edukacije izrazito su
prisutni na većini evropskih univerziteta. Tradicionalni evropski model
magistarskog rada razvio je model „šegrta“ između kandidata za odbranu
magistarskog rada i njegovog mentora. Zbog toga još uvek postoji jedna
duboko ukorenjena personalna zavisnost od mentora, nezavisno od viših
fakultetskih i/ili univerzitetskih nivoa, odsustvo adekvatne supervizije
kvaliteta, visok stepen disperzije aktivnosti i dugi periodi do sticanja
uslova za odbranu rada. Izazovi nasleđenih i nepromenjivih vrednosti predstavljaju jednu od osnovnih barijera u primeni novih pristupa doktorskim
studijama u Evropi.
Regulacioni mehanizmi u visokom obrazovanju zemalja Evropskog regiona putem različitih tela na internacionalnom i nacionalnom
nivou postaju sve izjednačeniji i može se očekivati da će ova dekada doneti
jednu uniformniju sliku evropske univerzitetske zajednice. Treba naglasiti
da je u nekim zemljama obrazovanje regulisano na visoko kompetitivnom
nivou, dok je u drugim ono više neformalno, što doprinosi različitim
oblicima disregulacije. Kriterijumi selekcije i procedure za doktorski studij
nisu na istom nivou transparentnosti u različitim nacionalnim sistemima,
naročito u pogledu validnosti prethodnih studija i formalnih kvalifikacija.
Status studenta na doktorskim studijama je trenutno u Evropi višestruko različit, od toga da mu matična institucija priznaje i plaća celokupan studij, sa jasno preciziranom pozicijom u organizaciji po završetku
studija, do samostalnog plaćanja bez jasne vizije personalne karijerne
prohodnosti. Primer skandinavskih zemalja i Holandije je poseban, jer se
kod njih doktorand tretira kao stalno zaposleni na univerzitetu sa svojim
obavezama, pravima, dužnostima i mesečnom platom dok traje doktorski
studij, što oni nazivaju „junior staff member position“. Između studenta na
doktorskim studijama i univerziteta, u navedenim zemljama, pravi se
poseban ugovor. Iskustvo je pokazalo da je skandinavsko-holandski
„model ugovora“ daleko najtransparentniji i najefikasniji oblik organizovanja doktorskih studija u Evropi. Evropska mreža studenata doktorskih
11
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (9-20)
studija (EURODOCS) otišla je u svojim zahtevima još korak dalje. S
obzirom na razvoj karijere u uslovima nove ekonomije i globalnih odnosa,
oni zahtevaju da se doktorske studije kvalifikuju kao početak profesionalne
karijere, a ne kao kontinuitet individualnih studija. Ovo predstavlja veliku
promenu, jer se profesija sagledava daleko bliže stvarnosti i realnoj primenljivosti dostignutih naučnih i stručnih sposobnosti, nego ranije, kada su
doktorske disertacije bile najčešće zaboravljane odmah nakon odbrane
rada, kako od strane matičnih institucija, tako i od samog kandidata!
Finansiranje doktorskih studija predstavlja mesto najizraženijih
razlika između evropskih univerziteta. Danas postoje sledeći oblici finansiranja: kontinuitet studija i podrška matičnih institucija kroz mesečna
primanja, školarina za doktorske studije, državni grantovi za doktorske
studije, doktorske studije kao deo „part-time“ zaposlenja i plaćeni oblici
različitih pozicija u okviru doktorskih studija. U Evropi, zbog ekonomske
krize, pojavljuju se i problemi povećanja potrebnog vremena za završetak
doktorskih studija i povećanja stope odustajanja od doktorskih studija,
isključivo iz finansijskih razloga. Finansiranje predstavlja zajednički evropski problem koji će biti jako teško rešiti na globalnom planu, jer se
organizacija studija, kulturno nasleđe, regulacioni mehanizmi kontrole
kvaliteta studiranja i ekonomska situacija, razlikuju od države do države.
Statistika OECD-a (Organisation for Economic Cooperation and
Development, 2002) govori da se godišnje „proizvede“ prosečno 23.000 25.000 novih doktoranada. U većini evropskih zemalja povećan je broj
kandidata za doktorski studij za 5 do 10%, sa najvišom stopom u Španiji
od 30% i u Švedskoj, gde je krajem 90-ih godina prošlog veka dupliran
broj svršenih doktoranada! Takođe je pokazano da je značajno povećan
broj ženske populacije na doktorskim studijama u Evropi, kao i procenat
zastupljenosti tzv. „part-time“ doktorskih studija. U pogledu naučnih polja
na doktorskim studijama evidentiran je disbalans, jer se daleko više produkuju doktorati iz humanističkih i socioloških nauka, nego na polju
inženjerskih, tehnoloških i prirodnih nauka. Povećanje broja studenata na
doktorskim studijama u Evropi, koje prati i povećanje stope odustajanja od
doktorskih studija iz finansijskih razloga, samo po sebi je kontroverzno i
zbog toga je pred Evropom veliki izazov da se problem adekvatno reši.
Trajanje doktorskih studija prema Bolonjskoj deklaraciji trebalo bi
da bude od tri do četiri godine, zavisno od odabranog naučnog polja i
dostignutog univerzitetskog nivoa tokom dodiplomskih i master-studija. U
ovom trenutku doktorske studije u svetu imaju zaista različito trajanje, pri
čemu kod humanističkih nauka traju duže nego kod prirodnih, jer je sistem
edukacije koji prethodi doktoratu potpuno različit.9 Komparirajući Severnu Ameriku i Evropu, stopa odustajanja od doktorskih studija u Evropi je
daleko niža. Razloge treba tražiti u još uvek jeftinijem visoko-obrazovnom
sistemu u Evropi, jakom oslanjanju na tradicionalne modele studiranja i u
9
Altbach, PG (2004): The United States: present realities and future trends. In:
Sedlak J ed.: Doctoral Studies and Qualifications in Europe and the United States:
Status and Prospects. 259-277.
12
Pavić Ž., Kalinić Z., Kalinić G. DOKTORSKE STUDIJE U R. SRPSKOJ
većoj podršci celokupnog društva prema doktorskim studijama, kako od
strane organizacije gde je kandidat zaposlen, tako i od strane univerziteta
na kojima doktorandi studiraju.
Dugo trajanje doktorskih studija direktno je povezano sa nedostatkom adekvatne supervizije, što se dodatno pojačava insuficijentnim mehanizmima osiguranja kvaliteta u sistemu visokog obrazovanja. Samo je deo
evropskih zemalja pokušao da reši ovaj problem, a pre svih Velika
Britanija, Holandija i skandinavske zemlje. Bolonjska deklaracija i Lisabonska strategija obavezuju Evropski region da svaka zemlja mora da
uspostavi sopstveni sistem kontrole kvaliteta u visokom obrazovanju, gde
doktorske studije predstavljaju njen najzahtevniji deo. Zemlje Centralne i
Istočne Evrope prišle su ovom problemu preko državne regulative i
uspostavljanjem određenih vladinih regulatornih tela, dok u drugim
evropskim zemljama, te u Severnoj Americi, kontrolu kvaliteta obavljaju
ili same institucije ili različite univerzitetske asocijacije. Generalno, danas
ne postoji jedan optimalni regulatorni model i razlike između pojedinih
zemalja i/ili regiona su još uvek veoma izražene.
Horizontalna mobilnost i razmena studenata na doktorskim studijama između država daleko je manja od očekivane. Razlozi za to su
trostruki: vezanost studenata za matični univerzitet, mogućnost dobijanja
novog zaposlenja nakon završetka doktorskih studija u drugoj državi i
mogućnost transfera znanja i inovacija kao rezultat istraživanja na doktorskim studijama, što može stvoriti određene nove kompeticije na tržištu
znanja. Sa druge strane, vertikalna mobilnost studenata na doktorskim
studijama u Evropskom regionu je u značajnom porastu, i to pre svega za
deo trajanja doktorskih studija, dok je vertikalna mobilnost za celokupne
doktorske studije u Evropi znatno slabije zastupljena. U većini slučajeva
mobilnost studenata se zasniva na institucionalnoj kolaboraciji i umrežavanju kroz inter-sektorsku saradnju i zajedničke doktorske studije više
univerziteta iz različitih zemalja. Ovo predstavlja jedan značajan trend na
putu ka ostvarenju koncepta tzv. „evropskog doktorata“, odnosno doktorskih studija koje bi bile priznate od svih država u regionu. Za razliku od
Evrope, u Severnoj Americi traži se daleko više da doktorand iz
inostranstva provede celokupno predviđeno vreme doktorskih studija na
njihovom univerzitetu, dok je mogućnost da se provede samo završna
godina doktorskih studija skoro minimalna, sem u situacijama kada postoji
već uhodana saradnja između dva univerziteta, matičnog i gostujućeg. U
Kanadi je trećina doktoranada iz inostranstva i 60% od njih, kada završe
studij, žele da ostanu u Kanadi10, dok je u Severnoj Americi procenat
inostranih doktoranada zabeležen u jednom istraživanju iznosio 26%11. U
Evropskom regionu ovaj procenat je još uvek ispod 10%.
10
Williams, G (2005): Doctoral education in Canada1900-2005. Forces and forms
of change in doctoral education internationally. CIRGE. University of Washington,
USA.
11
Nerad, M, Heggelund, M (2005)> Forces and forms of change: doctoral
education in the United States. CIRGE. University of Washington, USA.
13
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (9-20)
Priznavanje titula i stepena edukacije u Evropi je proces koji traje,
a u skladu sa preporukama Bolonjske deklaracije i Lisabonske strategije.
Nemačka, Austrija i zemlje Centralne i Istočne Evrope zadržali su do danas
jedan visoko subjektivan i personalizovan model validacije diploma, dok
je trend u drugim zemljama podizanje nivoa objektivnosti i depersonalizacija uključivanjem inostranih, nezavisnih eksperata u proces priznavanja
titula i dostignutog stepena edukacije. Ujednačavanje kriterijuma, objektivan pristup, nezavisni eksperti za ocenu kvaliteta i detaljan uvid u programe završenih doktorskih studija, predstavljaju veliki izazov pred kojim
se nalazi evropski region.
Sledeći izazov na polju doktorskih studija u Evropi je vrlo uska
mogućnost obezbeđivanja potrebnih preduslova za ostvarenje akademske
karijere po završetku studija. Ako se tome doda stav da sadašnji doktorandi
nemaju dovoljno dobre veštine i kompetencije za rad u privredi i industriji,
onda je pitanje povećanja broja upisa na doktorske studije u Evropi zaista
veliki problem pred kojim se nalazi celokupna akademska zajednica. Samo
u dve zemlje, u Velikoj Britaniji i Holandiji, uspostavljena je institucija
„profesionalnih doktorata“, dok je u Austriji to još uvek na nivou pilotprojekta. Posebno pripremljeni profesionalni programi doktorskih studija
imaju za cilj ne samo naučni rad, već i učenje neophodnih veština i
podizanje nivoa kompetentnosti, čime se povećava mogućnost zapošljavanja doktoranada izvan akademskih institucija. Međutim, problem je što
su na tržištu znanja prisutni i kratki visokostručni kursevi, koji polaznicima
omogućavaju brzo zapošljavanje. To stvara mogućnost kompeticije između
treninga i profesionalnih doktorata, što se jedino može rešiti kroz zajedničke programe i projekte između kompanija i akademskih institucija.
Prohodnost u akademskoj karijeri posle završetka doktorskih
studija predstavlja izazov koji se može rešiti jedino racionalnim pristupom
i limitiranim brojem doktoranada za određeno naučno polje, s obzirom na
mogućnosti nastavljanja akademske karijere ili zapošljavanja izvan
akademske zajednice, u privredi ili industriji. Restrukturiranje doktorskih
studija i treninga uz jedan interdisciplinarni pristup predstavlja osnovu za
primenu stečenog naučnog kredibiliteta u praksi, za bolju prohodnost u
akademskoj karijeri i bolju vidljivost na tržištu znanja. Hiperprodukcija
doktoranada u određenim naučnim disciplinama povećala je potrebu za
različitim oblicima postdoktorskih studija preko kojih doktorandi pokušavaju da se izdvoje sa novim sub-kompetencijama, a sve u pokušaju da
ostvare željenu akademsku karijeru. Evropski region se u ovom pogledu
jako razlikuje od države do države, tako da je zajednička aktivnost u
rešavanju navedenog problema jedino moguća usaglašavanjem određenih
regulacionih mehanizama kontrole kvaliteta doktorskih studija i prihvatanjem stanja na tržištu rada, kao osnove za dugoročno planiranje potreba
visoko-naučnih kadrova.
Spremnost na promene od strane nacionalnih akademskih institucija predstavlja možda i najveći izazov, jer je otpor starih kadrova još
uvek velik, tako da su odluke na nivou nacionalnih akademskih tela ili
akademskih udruženja često samo formalne. To znači da se preporuke
14
Pavić Ž., Kalinić Z., Kalinić G. DOKTORSKE STUDIJE U R. SRPSKOJ
Bolonjske deklaracije zaista sprovode u delo i po svom obliku i u pristupu
prema studentima, ali se akademski stav profesora i mentora doktorskih
studija nije značajno promenio. Ako se koncentrišemo samo na doktorske
studije, vidljive su razlike između država, s obzirom na nacionalnu
tradiciju i stepen dostignutih vrednosti u reformi visokog obrazovanja.
EUA je u Evropi formirala „Evropsku radnu grupu“ koja je dobila mandat
da uniformiše doktorske studije i treninge kroz jedan univerzalan kvalifikacioni okvir. Reforma visokog obrazovanja u Evropi fokusirana je na
nacionalni nivo i primenu zajedničkih strateških ciljeva. Na primer,
Nemačko udruženje za akademsku razmenu („Deutscher Akademischer
Austauschdienst“) dobilo je finansijsku podršku od strane nemačke Vlade
za internacionalne doktorske programe. U cilju prevazilaženja individualnih i institucionalnih barijera prema internacionalizaciji doktorskih
studija, vlade zemalja Evropske unije (EU) koriste upravo institucije i
mehanizme na nivou EU da bi izvršile pritisak na nacionalnom nivou za
prihvatanje novih struktura i sistema umrežavanja doktorskih studija u
regionu EU. Na ovaj način su nacionalne institucije izgubile deo
kompetencija u politici visokog obrazovanja prenoseći ga na EU nivo. Za
razliku od Evrope, doktorske studije u Severnoj Americi već decenijama
imaju trend potpune decentralizacije sa dominacijom privatnih fondacija za
podršku doktorandima, kako iz zemlje, tako i iz inostranstva. Reforma
visokog obrazovanja u Kanadi rešena je na drugačiji način, kroz pregovore
između univerziteta, lokalnih vlasti i vlade, i to stavljanjem određenih
nacionalnih interesa u prvi plan. Bez obzira na značajne regionalne razlike
u organizaciji doktorskih studija, postoji jedan zajednički imenitelj koji se
odnosi na prenošenje odgovornosti sa pojedinaca i/ili katedri na nacionalni
nivo, a u skladu sa dostignutim stepenom reforme visokog obrazovanja u
matičnoj zemlji.
DOKTORSKE STUDIJE U REPUBLICI SRPSKOJ
Republika Srpska, kao deo Bosne i Hercegovine, a u širem smislu
evropskog regiona, sprovodi preporuke Bolonjske deklaracije na nivou
dodiplomskih i master-studija. Međutim, organizacija doktorskih studija
predstavlja poseban izazov iz više razloga, od kojih su najvažniji sledeći:
1. Nedovoljno usklađena saradnja između univerziteta,
2. Nepostojanje čvršće povezanosti između privatnih i državnih
univerziteta,
3. Velika disperzija kadrova na osam postojećih univerziteta,
4. Značajna prisutnost gostujućih eksperata i profesora,
5. Nespremnost na promene kod starih kadrova,
6. Nedovoljna saradnja državnih regulatornih tela i akademske
zajednice,
7. Slaba podrška doktorskim studijama preko fondova za visoko
obrazovanje,
8. Neiskorištenost mladih kadrova sa masterima i doktoratima iz
inostranstva,
15
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (9-20)
9. Nepovezanost akademske zajednice sa zainteresovanim privrednim subjektima,
10. Odliv visokokvalitetnih kadrova u druge zemlje,
11. Nepostojanje jasne koncepcije i dogovorene među-univerzitetske platforme za organizovanje doktorskih studija u
Republici Srpskoj,
12. Proces akreditacije visokoškolskih ustanova u Republici
Srpskoj, odnosno u Bosni i Hercegovini, nalazi se na svom
početku,
13. Različiti pristupi i shvatanja procesa licenciranja i akreditacije
od strane značajnog dela akademske zajednice,
14. Hiperprodukcija jednih i manjak drugih visokoobrazovnih
profila,
15. Nedostatak objektivizacije, sa još uvek predominantnim
subjektivnim pristupom.
Problemi sa kojima se susreće Republika Srpska su većinom
univerzalni za sve zemlje u tranziciji, a posebno one u regionu Centralne i
Istočne Evrope, koje nisu još uvek članice EU. Zbog toga se model
prenošenja kompetentnosti i odgovornosti sa nacionalnog na internacionalni nivo u Republici Srpskoj, pa tako i u Bosni i Hercegovini, ne
može u ovom trenutku sprovesti. Ovo je značajno zbog toga što bi se
mnogi problemi koji su sada prisutni lakše rešavali, naročito na planu
finansiranja doktorskih studija, uvođenja institucije „profesionalnih doktorata“ i koordinisane razmene studenata na doktorskim studijama sa
značajnim institucijama u inostranstvu.
I pored navedenih problema, značajno je istaći i velike pomake u
reformi visokog obrazovanja koje je u Republici Srpskoj strogo regulisano
na nivou vladinih tela, kao što su različita odeljenja pri Ministarstvu za
nauku i obrazovanje u Vladi Republike Srpske, Savet za visoko obrazovanje Republike Srpske i Agencija za akreditaciju visokoobrazovnih
institucija u Republici Srpskoj. Od nevladinih organizacija treba pohvaliti
osnivanje Rektorske Konferencije Republike Srpske i formiranje
Asocijacije privatnih visokoobrazovnih institucija u Republici Srpskoj, kao
i organizaciju Studentskog parlamenta i drugih vidova saradnje među
studentima unutar akademskog prostora u Republici Srpskoj i izvan njega.
Dakle, institucionalizacija reforme visokog obrazovanja u Republici
Srpskoj je na zavidnom nivou i u tom pogledu je ovaj deo Bosne i
Hercegovine u potpunosti zaokružen i adekvatno regulisan. Primena
Bolonjske deklaracije i Lisabonske strategije u Republici Srpskoj nisu u
pitanju, iako su barijere još uvek velike, a rezultati reforme nejasni. To se
posebno odnosi na kvalitet nastavnog procesa i kvalitet kadrova koji se
pojavljuju na tržištu. S obzirom da ne postoji adekvatna saradnja sa
tržištem rada i jasna slika kadrovskih potreba u neakademskom delu
zajednice, u ovoj dekadi može se očekivati hiperprodukcija određenih
profila koji će teško naći zaposlenje. Kao i u razvijenim evropskim
zemljama, mnogi od njih će pokušavati da preko master i doktorskih
16
Pavić Ž., Kalinić Z., Kalinić G. DOKTORSKE STUDIJE U R. SRPSKOJ
usavršavanja stignu do posla, tako da je pred nama izuzetno vulnerabilan
period, gde će mesto doktorskih studija biti daleko važnije nego do sada, a
sve veće usmeravanje prema „profesionalnim doktoratima“ postaje nepobitna činjenica.
U cilju prevazilaženja mnogih nedostataka, a s obzirom da se
nalazimo u toku jedne od najvećih reformi visokog obrazovanja u Evropi,
Republika Srpska ima samo jedan način da organizuje doktorske studije, i
to kroz model „integrisanih doktorskih studija“. Integrisane doktorske
studije pretpostavljaju da se na nivou države, sa jedne, i univerziteta, sa
druge strane, napravi prvo program doktorskih studija sa očekivanim
profilima kadrova koji će imati dovoljnu akademsku i profesionalnu
prohodnost u karijeri. Program bi trebao biti zajednički za dva državna i
šest privatnih univerziteta, a da se međusobni odnosi u okviru realizacije
doktorskih studija regulišu ugovorima između institucija koje ih sprovode.
S obzirom na uslove i kvalitet profesorskog kolegijuma, svaki od
univerziteta trebao bi predložiti jedan od smerova za koji bi taj univerzitet
bio nosilac završnog dela doktorskih studija za celu Republiku Srpsku.
Trajanje studija je veoma značajan faktor, i u tom smislu evropske preporuke govore o trajanju od tri do četiri godine, gde su prve dve opšte, i po
mogućnosti interdisciplinarne, a preostale jedna ili dve, uskostručne.
Dakle, u interdisciplinarnom delu doktorskih studija učestvovali bi svi
univerziteti ili oni koji za date predmete imaju visokokvalitetan profesorski
kadar, dok bi završna godina studija bila poverena onim instutucijama koje
mogu obezbediti antropocentričke i tehničko-tehnološke preduslove za
praktično izvođenje i izradu doktorske disertacije.
ZAKLJUČAK
Fokus odgovornosti za doktorske studije u Republici Srpskoj,
danas, leži na nacionalnoj politici iz oblasti visokog obrazovanja i/ili na
supra-nacionalnom nivou, kao što su odluke EU za njene zemlje članice ili
odluke EU za celokupni evropski region, a onda na akademskom, odnosno
na profesorskom i univerzitetskom nivou.
Evropska inicijativa za kreiranje jednog univerzalnog evropskog
modela visokog obrazovanja i naučnih disciplina pod nazivom „Evropa
znanja“ („Europe of knowledge“), nedvosmisleno je doktorske studije i
istraživačka usavršavanja svrstala u domen nacionalnih interesa samih
država.12 Nove generacije mladih naučnika u okviru doktorskih studija
trebaju dobiti ne samo najviši naučni kredibilitet, već i jasnu spoznaju o
najvažnijim strateškim smernicama razvoja društva i ekonomskim
faktorima koji o tome odlučuju. Samo na taj način oni će biti u stanju da
sami kreiraju svoju karijeru, kako na akademskom, tako i na profesionalnom nivu konkretnom društvu.
12
Enders, J (2005): Wissenschaftlicher Nachwuchs in Europa. Beiheft der
Zeitschrift fuer Paedagogik, 158-169.
17
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (9-20)
Povezivanje ekonomskog rasta Republike Srpske sa inovacijama,
direktno će uticati na stvaranje mostova između stečenih veština i kompetencija za vreme doktorskih studija, odnosno istraživačkih projekata i
njihove praktične primene u razvoju Republike Srpske. Pored toga,
globalizacija nameće povećanje kompeticija i neophodnosti izgradnje
različitih strateških alijansi, što dodatno utiče, kako na profesionalni, tako i
na akademski pristup doktorskim studijama.
Uronjena u neophodan i deklarativno potpisan pristup promenama
u razvoju visokog obrazovanja u Evropi i svetu (Preporuke Bolonjske
deklaracije), Republika Srpska mora odmah da se opredeljuje za neophodan nivo doktorskih studija, imajući u vidu orijentacije i trendove13:
1. od nacionalnog ka internacionalnom,
2. od baznog ka rezultat-orijentisanom,
3. od individualnog ka timskom,
4. od jednodisciplinarnog ka multidisciplinarnom,
5. od malih laboratorija ka velikim institutima i centrima,
6. od fragmentirane ka sveukupnoj nauci,
7. od državnih i univerzitetskih fondova visokog obrazovanja ka
multiplim fondovima,
8. od izolovanih istraživanja ka istraživanjima kroz programe i
projekte,
9. od akademskih ka profesionalnim usavršavanjima,
10. od mogućnosti iskorištavanja resursa ka održivom razvoju.
Dakle, Republika Srpska treba da pristupi organizovanju doktorskih studija na originalan, integrisan, sistematičan, strukturno transparentan i društveno koristan način, primenjujući iskustva iz tradicije porodice, pozitivna iskustva i dosadašnje organizacije i tehnologije proizvodnje
i usluga, uvažavajući potrebu učešća u stalnim promenama i preuzimanju
odgovornosti za upravljanje tim promenama, čime će obezbediti postepen
razvoj Republike Srpske, ali razvoj u skladu sa poznatim naučnim iskustvima u razvijenim zemljama Evrope i sveta. Zato je potrebna hrabra,
odlučna i svetski priznata akademska zajednica, koja će obrazovanjem
najsposobnijih studenata i doktora nauka, pronaći jedini put koji ovu regiju
može dovesti do cilja, a to je razvoj i ekonomski opstanak zajednice koja
živi na prostorima Republike Srpske.
DOCTORAL STUDIES IN THE REPUBLIC OF SRPSKA
~ Comparative analisys and perspectives ~
Professor Žarko S. Pavić, Ph.D., Professor Zoran Kalinić, Ph.D. & Goran
Kalinić, M.A.
Abstract: Research has shown that the PhD studies became one of the
strategic development factors and therefore it must be talked of institutional strategy of
creating high-profile personnel capable to meet the civilization needs of time.
13
Uronen, P (2005): Changes of the knowledge system and their implications for
the formative stage of scholars: ewperiences in the engineering sciences. Presentation at
the Conference „The Formative Years of Scholars“. 9-11 November.
18
Pavić Ž., Kalinić Z., Kalinić G. DOKTORSKE STUDIJE U R. SRPSKOJ
Uplift of doctoral studies at a higher strategic level shifted the overall system
of evaluation of scientific achievements from the hands of professors / mentors and
relevant university departments at the state level bodies for science and education, on
the one hand and inter-university bodies such as the Rectors Conference and the
Association of Experts of individual scientific fields, on the other hand.
The main challenges of doctoral studies in Europe today have inherited
structures and forms of university education, regulatory mechanisms, the status of a
doctoral student, the funding of doctoral studies, the increase in the number of students
at doctoral studies, the duration of doctoral studies, monitoring and controlling the
quality of doctoral studies mobility and international exchange, recognition of titles and
degrees of education, new trends of professional doctorates, mobility in the academic
career and readiness for change: strength and forms.
The main problems of doctoral studies in the Republic of Srpska highlight the
lack of consistent cooperation between universities, the lack of stronger links between
private and public universities, a large dispersion of personnel at eight existing
universities, significant presence of visiting experts and professors, unwillingness to
change within old staff, lack of cooperation between state regulatory bodies and
academic communities, poor support for doctoral studies through funding for higher
education, under-utilization of young professionals with master and PhD degree from
foreign countries, lack of connection of the academic community to interested businesses, the outflow of high-quality personnel to other countries, the lack of a clear
conception and agreed inter-university platform for the organization of doctoral studies
in the Republic of Srpska, unfinished process of accreditation of higher education
institutions in the Republic of Srpska and Bosnia and Herzegovina, the different
approaches and perceptions of the licensing and accreditation process from the
academic community, overproduction of some high educational profiles and lack of
other and lack of objectivity, with the still predominant subjective approach.
In order to overcome many deficiencies, given that we are in one of the
largest higher education reform in Europe, the Republic of Srpska has only one way to
organize PhD studies, and that is through the "Integrated PhD programs." Integrated
PhD studies presume that at the national level on the one hand and universities on the
other hand, Ph.D. programs are made with the expected profile of staff who will have
sufficient academic and professional career mobility. The program should be shared by
two public and six private universities, and the mutual relations within the
implementation of doctoral studies would be regulated with contracts between the
institutions that carry them out.
Key words: Bologna Declaration, higher education reform, higher
education, doctoral studies
LITERATURA
1.
2.
3.
4.
5.
Altbach, PG (2004): The United States: present realities and future trends. In:
Sedlak J ed.: Doctoral Studies and Qualifications in Europe and the United
States:Status and Prospects. 259-277.
Bologna Declaration (1999): http:/www.aic.lv/ace/Bologna/maindoc
CIRGE (2005): http:/www.depts.washington.edu(cirgecon)
Enders, J (2005): Wissenschaftlicher Nachwuchs in Europa. Beiheft der
Zeitschrift fuer Paedagogik. 158-169.
EUA (2005): Doctoral Programmes for the European Knowledge Society.
http:/www.eua.be/jsp/en/upload/Doctoral_Programmes_Project_Report.
1129278878120.pdf). EUA. Brussels
19
Naučno-stručni časopis
6.
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (9-20)
Kehm, BM (2005): Developing doctoral degrees and qualifications in
Europe. Good practice and issues of concern. Beitraege zur
Hochschulforschung. Vol. 27. 1/2005. 10-33
7. Nerad, M, Heggelund, M (2005) Forces and forms of change: doctoral
education in the United States. CIRGE. University of Washington, USA
8. OECD (2002): Science, Technology and Industry Outlook. OECD. Paris
9. Sedlak, J (2004): Doctoral Studies and Qualifications in Europe and the
United States: Status and Prospects. UNESCO-CEPES, Bucharest
10. Uronen, P (2005): Changes of the knowledge system and their implications
for the formative stage of scholars: ewperiences in the engineering sciences.
Presentation at the Conference „The Formative Years of Scholars“. 9-11
November.
11. Williams, G (2005): Doctoral education in Canada1900-2005. Forces and
forms of change in doctoral education internationally. CIRGE. University of
Washington, USA
20
Sakan M. REVITALIZACIJA KULTURE MIRA
Оrginalni naučni rad
UDK 316.722: [008+321.7
DOI 10.7251/SVR1307021S
COBISS.BH-ID 3942168
REVITALIZACIJA KULTURE MIRA
Prof. dr Momčilo Sakan1
Nezavisni univerzitet Banja Luka
„Delaj tako da čovečanstvo u tvojoj ličnosti
i u ličnosti drugoga uvek bude cilj,
a nikako sredstvo.“
Kant
Apstrakt: Osnovni povod za izradu ovog članka je rasprava o kulturi mira na
Visokom forumu Ujedinjenih nacija, održanom 6. septembra ove godine, na kome su
uzeli učešća i aktuelni predsednik Generalne skupštine Organizacije ujedinjenih nacija
Vuk Jeremić i patrijarh srpski Irinej. Motivi su, međutim, mnogo dublji i aktuelniji. Oni
su u neposrednoj vezi sa brutalnošću rata i blagodetima mira koji su u ovom radu jasno
predočeni. Posledice rata – ljudske gubitke, razaranja, bedu, nevolje i traume, osetili su
i narodi na ovim prostorima – prostorima bivše SFRJ. Blagodeti mira su delimično
zahvaćene, ali je poruka veoma snažna – da rata nikada više ne bude.
Ključne reči: Kultura mira, posledice rata, vrednosti mira i kulture mira,
traganje za kulturom mira.
UVOD
Postoje brojni razlozi koji idu u prilog aktuelizaciji i revitalizaciji
kulture mira. Pre svega, bez mira i kulture mira, nema ni kulturnog stvaralaštva, ni kreativnosti, ni slobodnog ispoljavanja ljudi uopšte. Kultura
mira je, danas, centralna tema brojnih međunarodnih organizacija i naučnih
skupova. Pored ostalog, postoji i rezolucija Generalne skupštine Ujedinjenih nacija o kulturi mira prema kojoj je 2000. godina proglašena
Međunarodnom godinom kulture mira, a prva decenija ovog veka –
Međunarodnom decenijom kulture mira. O kulturi mira je raspravljano i na
Visokom forumu Ujedinjenih nacija 6. septembra ove godine na kome su
uzeli učešća visoki predstavnici skoro svih zemalja članica.
Pored ostalog na skupu o revitalizaciji kulture mira uzeli su učešće
i aktuelni predsednik Generalne skupštine Organizacije ujedinjenih nacija
Vuk Jeremić i patrijarh srpski Irinej, koji su svetskom javnom mnjenju
poslali snažne poruke o potrebi kulturnog dijaloga i očuvanja mira u
1
Redovni profesor na NUBL, [email protected]
21
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (21-27)
čoveku, između pojedinaca, društvenih grupa, naroda i država. Te poruke
naročito dolaze do izražaja u aktuelnom vremenu kada je rat postao realna
stvarnost u svim delovima sveta, a naročito na severu Afrike, Bliskom
istoku, Avganistanu… Postoji takođe i latentna opasnost da se rat proširi i
na prostore Sirije, Irana, Zakavkazja i Dalekog istoka. To su, dakle,
osnovni motivi ponovne aktuelizacije mira, ali postoje i brojni drugi. Za
ovu analizu, međutim, najznačajnije je da se ukaže na posledice rata i
značaj mira uopšte, a za kulturno stvaralaštvo posebno.
POSLEDICE RATA
Čovečanstvo je, tokom istorijskog razvoja, stalno prolazilo kroz
periode rata i mira. Periodi mira su, nažalost, u istorijskim materijalima
veoma malo prikazani i objašnjeni. Skoro celokupna istorija čovečanstva
se zasniva na opisu i objašnjenju ratnih situacija i veličanju državnika i
vojskovođa koji su rukovodili operacijama u ratu. Čak je i kulturno
stvaralaštvo, uopšteno posmatrano, u dobroj meri usmereno prema ratu. O
tome svedoče brojne slike i spomenici posvećeni revolucijama, bitkama,
državnicima, vojskovođama, ratnim razaranjima i sl., kao i brojni pisani
materijali stručnog, naučnog i umetničkog karaktera. Čak su i spomenici
mira, tamo gde su postojali, manje posećivani i uvažavani nego oni o ratu.
Istorijska iskustva, nažalost, ukazuju i na činjenice da je svet bio, i
još je, jedno veliko ljudsko bojište i da je nesigurnost čoveka i dalje prisutna. Rat je bio sastavni deo celokupne ljudske istorije. On je i danas
prisutan u mnogim narodima i civilizacijama sa neuporedivo većim
posledicama. Tako je, na primer, samo u prvih 85 godina 20. veka vođeno
207 ratova u kojima je izgubljeno 78 miliona ljudskih života. Samo u
Prvom svetskom ratu poginulo je 12 miliona vojnika i tri miliona civila, a u
drugom – 17 miliona vojnika i 12 miliona civila. Gubici u prvoj četvrtini
20. veka su premašili ukupne gubitke u svim prethodnim ratovima. U
lokalnim ratovima koji su vođeni od Drugog svetskog rata do 1985. godine
bilo je četiri puta više žrtava nego u onim koji su vođeni od početka 20.
2
veka do Drugog svetskog rata... Procenjuje se, takođe, da je samo na
prostorima bivše SFRJ u periodu od 1991. do 1995. godine poginulo preko
3
stotinu hiljada ljudi, a ratnih invalida je nekoliko puta više.
Pored poginulih i ranjenih, posledice rata su i pojave velikog broja
raseljenih lica, razaranja i rušenja, gubici u privredi, mržnja, kriminal,
bolesti i traume, ekološka zagađenja i druge. Dakle, rat je ljudima stalno
donosio ogromne ljudske i materijalne gubitke, nesreću patnje i boli. Rat je
najveći neprijatelj mira u kome, kako Tomas Hobs ističe, „nema mesta
nikakvoj radinosti jer su plodovi njeni neizvesni, pa sledstveno tome nema
ni kulture na zemlji; nema moreplovstva, ni korišćenja robe koja bi preko
mora mogla da se uveze; nema velikih građevina; nema znanja o izgledu
zemlje; nema računanja vremena; nema umetnosti; nema književnosti;
2
3
22
Svetska enciklopedija mira, Tom I ...str. 334; i Tom II... s. 175.
Mikić, B. S.: Pogled na rat, VA, Beograd, 2003, s. 143.
Sakan M. REVITALIZACIJA KULTURE MIRA
nema društva. I, što je najgore, postoji neprekidni strah i opasnost od
nasilne smrti. A život čovekov je usamljenički, siromašan, opasan, skotski
4
i kratak“ . Konkretnije rečeno, u ratu nema mira. Rat i mir su dva suprotna pola, dve suprotne kategorije i jedna isključuje drugu.
VREDNOST MIRA I KULTURE MIRA
Osnovna aksiološka pretpostavka da je mir vredan nije sporna. U
tu pretpostavku veruju svi ljudi, a naročito oni koji su imali tu nesreću da,
na ovaj ili onaj način, učestvuju u ratu i sreću da prežive sve patnje i
nevolje uzrokovane njegovom pojavom. Dakle, mir je jedan od osnovnih
uslova za slobodan život, stvaralaštvo i napredak pojedinaca, grupa ljudi,
država i čovečanstva u celini. Mir je bitna vrednost koja je istovremeno i
uslov pojedinačnih, grupnih i opštih društvenih i kulturnih vrednosti, kao
5
što su sloboda, pravda, jednakost, obrazovanje, umetnost i slično. Mir je,
dakle, uslov svih drugih vrednosti koje se međusobno dopunjavaju i
razvijaju u različitim modalitetima i uslovima, ali i te, druge, vrednosti,
povratnim uticajem, utiču na stabilnost i humanizaciju mira.
Mir, kao vrednost, sam po sebi nije dovoljan. Vrhunska vrednost u
sistemu vrednosti je sam čovek koji svojim delovanjem utiče na razvoj
mira i drugih vrednosti, ali istovremeno i mir kao vrednost, kao i sve druge
vrednosti, povratnim uticajem, određuju i samog čoveka kao racionalno
biće i biće prakse, slobode i razuma – bez tutorstva, zamki i nasilja. Dakle,
čovek jeste najviša vrednost, ali samo onda ako se potvrđuje radom na
pitanjima slobode i mira i drugih vrednosti koje oplemenjuju život i
otvaraju perspektive za bolju budućnost. Konkretnije rečeno, središnja
kategorija u sistemu vrednosti je učenje o smislu i vrednosti samog života.
Sve druge vrednosti – moral, pravda, obrazovanje, kultura i sl., imaju
smisla onoliko koliko otvaraju perspektive življenja i koliko umnožavaju
bogatstvo sadržaja tog življenja. Dakle, i sam čovek povratno deluje na
vrednosti i bori se za te vrednosti. Brojni su primeri u ljudskoj istoriji,
zapisani i opevani, o tome da život nema smisla ukoliko je izložen tiraniji i
ukoliko ne predstavlja borbu za vrednost, odnosno borbu za kulturu mira.
Čoveku i čovečanstvu, dakle, jeste potreban mir, ali ne bilo kakav.
Mir po svaku cenu – ponižavajući, porobljavajući, eksploatatorski, tutorski,
gaženje dostojanstva ljudi i naroda i mir u kome ne postoji sloboda
stvaralačkog i kulturnog ispoljavanja, čoveku i čovečanstvu nije potreban.
Takav mir, ako je i moguć, nije vredan. Čoveku i čovečanstvu je potreban
mir koji ih oslobađa tutorstva i raznih predrasuda, mir koji omogućava
stvaralaštvo i uvećava ukupne moći čoveka, a te moći, povratnim uticajem,
4
Hobs, T,: Levijatan – ili materija, oblik i vlast države crkvene i građanske,
Kultura, Beograd, 1961, s. 105.
5
Pod pojmom vrednosti uopšte podrazumeva se skup opštih uverenja, mišljenja i
stavova o tome šta je ispravno, dobro ili poželjno, a što se formira i usvaja kroz proces
socijalizacije (Koković, D.: Pukotine kulture, drugo izmenjeno izdanje, Prometej, Novi
Sad, 2005).
23
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (21-27)
uzdižu i njega samog, svakog čoveka, kao svesno i racionalno biće.
Konkretnije rečeno, čoveku i čovečanstvu je potreban mir koji omogućava
oslobađanje od svih oblika porobljavanja i siromaštva, socijalizaciju
6
ljudske ličnosti i kreativnost čoveka. Takav mir predstavlja opštu vrednost koja je uslov svih drugih vrednosti i stvaralaštva čoveka.
Kultura mira, dakle, podrazumeva potpunu slobodu ispoljavanja,
bez rata, raznih vidova eksploatacije i tutorstva, sputavanja stvaralaštva i
ugrožavanja sigurnosti čoveka. Sloboda stvaralaštva i opšta sigurnost bi,
dakle, trebali biti stalni pratioci mira, ali to uvek nije moguće. Mir može
biti i sam nesiguran – naročito za pojedine ljude, društvene grupe i države.
U miru se može i robovati. U miru se mogu razvijati i svi oblici varvarstva
i vandalizma, ali takav mir mora biti predmet borbe – borbe protiv tog
mira, odnosno borbe za kulturu mira.
Istinska kultura mira podrazumeva slobodu, humanizam, toleranciju, solidarnost i pravo na različitost. To su bitni elementi kulture mira
koje bi svaka moderna država trebala obezbediti svim svojim građanima.
Država koja građanima ne obezbeđuje te elemente, nema pravih ciljeva
koji je opravdavaju. „...Pravi rušitelji javnog mira su zaista oni koji u
slobodnoj državi hoće da unište slobodu mišljenja i kulturnog stvaralaštva
7
koje ništa ne može da uguši.“
Apsolutna ravnopravnost, međutim, ne postoji, a samim tim ne
postoji ni apsolutna sloboda i sigurnost svih ljudi na našoj planeti. Zato je
potrebno da čovek u borbi za kulturu mira, u konkretnim uslovima, napusti
pravo na sve stvari i da se zadovolji sa onoliko sigurnosti i slobode prema
drugim ljudima koliko je u stanju i sam da im to prizna i toleriše. „Jer dok
svaki čovek zadržava pravo da čini sve što mu se sviđa, sve dotle su svi
8
ljudi u stanju rata.“ Dakle, borbom za kulturu mira potrebno je obezbe-diti
progresivno menjanje ljudi i njihovih osnovnih navika u saznajnom,
kulturnom i vrednosnom smislu. Čovek je emotivno biće sa brojnim
interesima i ciljevima koji mogu biti lični, grupni (porodični, nacionalni,
državni, klasni...) i zajednički (ciljevi celokupnog čovečanstva). Pojedinačni i grupni interesi jesu značajni, ali za kulturu mira opšti interesi
imaju prioritet. Upornim traganjem za opštim interesima obezbeđuje se
univerzalnost i veća objektivnost. Ljudi su od boga jedinstveni, krv svih
ljudi je crvene boje i suze ljudske su iste.
Pored brojnih vrednosti, kao što su moralne, estetske, političke,
ekonomske, obrazovne, kulturne, težnja za zajedničkim životom i druge, u
kulturi mira vrednost kao verovanje naročito dolazi do izražaja. Nije reč
samo o verovanju da mir postoji, mada je i to veoma bitno kada su u
pitanju varijante i oblici tog mira. Reč je pre svega o verovanju u
mogućnost mira i kulture mira. Osnovna pitanja koja se često i vezi s tim
postavljaju, kao što su: Da li je mir moguć? Može li oružje za masovno
6
Marković, M.: Humanistički smisao društvene teorije, ...s. 19-20.
Spinoza De B.: Teološko-politički traktat, Kultura, Beograd, …s. 190.
8
Hobs, T.: Isto, s. 109.
7
24
Sakan M. REVITALIZACIJA KULTURE MIRA
uništavanje učiniti svet bezbednijim? Da li politička igra zastrašivanja i
pretnji može da ljudima i narodima pruži sigurnost? Da li je moguće
stvoriti svet bez konflikata? i druga, nisu karakteristična samo za skepticističke krugove u nauci. Ona se sa pravom često postavljaju i u
krugovima običnih ljudi. Zato je i verovanje da je mir moguć vrednost po
sebi i predstavlja centralni deo kulture mira. Ako je nestalo ropstvo,
nastao aparthejd, zašto ne bi mogao nastati i rat – naročito rat u uslovima
primene sredstava za masovno uništavanje.
TRAGANJE ZA MIROM I KULTUROM MIRA
Traganje za mirom i kulturom mira, kao i za kulturom života
uopšte, podrazumeva, u prvom redu, rad na izgradnji sopstvene ličnosti u
skladu sa standardima, principima i moralnim normama određenog doba.
Konkretnije rečeno, potrebno je, na ličnom planu, izgraditi odnos sa samim
sobom i u interakciji sa drugima. Zatim je potrebno izgrađivati odgovornost za korektno ponašanje na funkcionalnim dužnostima i sposobnost za
organizovanje drugih ljudi i njihovo pridobijanje za angažovanje na planu
uspostavljanja i održavanja mira i izgradnje kulture mira. Potrebno je,
dakle, raditi na izgradnji mentalne, emocionalne i duhovne dimenzije
sopstvene ličnosti, a kasnije tu pozitivnu energiju prenositi na druge ljude.
Mir prvo dolazi iznutra iz samog čoveka i zato je, kako je Dag Hamaršeld
isticao, plemenitije „predati se potpuno samo jednoj osobi nego marljivo
9
raditi na spasavanju masa“ koje neizgrađena osoba može da uništi.
Hronološki posmatrano, traganje za mirom i kulturom mira podrazumeva: uspostavljanje mira, sagledavanje uzroka rata, otklanjanje
posledica, permanentno obrazovanje i borbu za kvalitet života, predviđanje
sukoba i preduzimanje mera na planu njihovog sprečavanja i prevazilaženja, kao i na smanjenju posledica sukoba.
Dakle, potrebno je prvo uspostaviti mir, ali ne bilo kakav, već
pravedan i prihvatljiv za sve strane u sukobu. Ukoliko se uspostavi nepravedan mir, oštećena strana će stalno nastojati da tu nepravdu ispravi. Ako
to ne uspe mirnim putem, ona će to, u određenim uslovima, pokušati da
reši oružanim sukobom. A, latinska poslovica kaže sivis pacem, para
belum (mir pomoću sile ravan je ratu).
Sledeća aktivnost odnosi se na kompleksno sagledavanje uzroka
rata. Inicijatori rata su oni koji su prekršili norme međunarodnog ratnog i
humanitarnog prava (izvršili genocid, ratne zločine, zločine protiv
čovečnosti), bez obzira na nacionalnu, versku i drugu pripadnost i funkciju
koju obavljaju, trebaju biti privedeni pravdi.
Otklanjanje posledica rata, takođe, predstavlja veoma značajnu
aktivnost na putu uspostavljanja i održavanja kulture mira. Sve posledice,
naravno, nije moguće otkloniti. Nije moguće nadoknaditi ljudske gubitke,
niti je moguće rešiti brojne ekonomske probleme. Takođe nije moguće
9
Citirano u: Covey, R. S.: Principi uspešnog liderstva, Poslovni sistem „Grmeč“ –
„Privredni pregled“, Beograd, 2000, s. 62.
25
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (21-27)
prisiliti ljude da zaborave ljudske i materijalne gubitke, ali je moguće uticati na njihovu svest i stvarati ubeđenje da je mir osnovni uslov za
opstanak i održavanje čoveka kao racionalnog, humanog i delatnog bića.
Moguće je, dakle, uticati na stvaranje poverenja među ljudima, ali ne
veštačkog, već istinitog, koje će doprineti otklanjanju posledica i održavanju mira. Ljudi se moraju suočiti s istinom i strahotama rata, bez
ulepšavanja stvarnosti, jer je to osnovni preduslov prevazilaženja mržnje i
želje za osvetom, kao i za stvaranje međusobnog poverenja i uvažavanja.
Sledeća značajna aktivnost je permanentno mirovno obrazovanje. Nije samo reč o obrazovanju u školi, već o ukupnom obrazovanju
od porodice do međunarodne zajednice i obrnuto. Takođe, nije samo reč o
specijalnim programima mirovnog obrazovanja, mada su oni veoma bitni,
već o mirovnom obrazovanju kao sastavnom delu svih aktivnosti i celokupnog života pojedinaca i ljudskih zajednica. U celokupnom tom procesu
značajno mesto imaju sredstva javnog informisanja, humane poruke
političke elite, predstavnika humanitarnih organizacija i istaknutih pojedinaca – humanista. Težište u obrazovanju treba da bude na: isticanju
užasa nasilja i rata i stvaranju averzije prema nasilju, promovisanju znanja
o suprotstavljanju agresiji uz minimalne gubitke, osposobljavanju ljudi za
dijalog i rešavanje konflikata, ukidanju predrasuda i negativnih stereotipa o
neprijateljima, razbijanju lokalnih okvira i promovisanju teze o kategoriji
„građanina sveta“, i razvijanju sposobnosti i samopouzdanja ljudi kao
aktivnih subjekta u rešavanju konflikata i izgradnji mira.
U procesu održavanja mira veoma značajno mesto zauzima
predviđanje sukoba i preduzimanje mera na planu njihovog sprečavanja i prevazilaženja. Protivrečnosti i sukobi u ljudskoj prirodi neminovno postoje. Oni postoje i kao princip dijalektike, ali cilj dijalektičkog
mišljenja nije da ih samo konstatuje i opravdava kao rezultat zablude,
pojmovne konfuzije ili siromaštva jezika. Otkriće protivrečnosti treba da
bude polazna tačka da se one razreše i prevaziđu, odnosno da se otklone
uzroci njihovog nastanka i eventualne eskalacije. Za promene nisu potrebni
sukobi i kataklizme, već mala dela miliona ljudi.
ZAKLJUČAK
Na osnovu navedenog možemo zaključiti da se pod pojmom
kulture mira podrazumeva stanje i proces u kome različite grupe ljudi žive
i ponašaju se shodno svojim sopstvenim vrednostima i normama, imaju
slobodu da izražavaju svoju volju i učestvuju u aktivnostima celokupnog
društva, pri tome čuvajući i razvijajući sopstvene odlike i karakteristične
crte. Konkretnije rečeno, kultura mira podrazumeva: suverenitet i ravnopravnost među državama; odbacivanje upotrebe oružane sile; miroljubivo
rešavanje sukoba; nemešanje u unutrašnje poslove drugih zemalja;
poštovanje ljudskih prava i prava naroda da odlučuju o svom uređenju i
načinu razvoja; saradnju među državama i poštovanje osnovnih normi
međunarodnog prava. Proizlazi da kultura mira mora biti sastavni deo
kulture života i stvaralaštva uopšte.
26
Sakan M. REVITALIZACIJA KULTURE MIRA
THE REVITALIZATION OF PEACE CULTURE
Professor Momčilo Sakan, Ph.D.
Abstract: The main reason for making this article is a discussion of the
culture of peace in the forum of the United Nations 6 September of the year in which
they took part, and the current president of the General Assembly of the United Nations
Vuk Jeremic, Serbian Patriarch Irenaeus. The motives, however, are much deeper and
more current. They are directly related to the brutality of war and the blessings of peace
in this paper clearly. The consequences of war: loss of life, destruction, misery, distress
and trauma experienced and the people in this area - the former Yugoslavia. Benefits of
peace are partially affected, but the message was very strong - if the war had gone.
Keywords: Culture of Peace, Consequences of War, the values of peace and
culture of peace, the pursuit of a culture of peace.
LITERATURA
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
16.
17.
18.
19.
20.
21.
Bubanja, P. (1993): Filozofija mira, Naučna knjiga, Beograd
Bubanja, P. (2005): Pedagogija mira, Odeljenje za kulturu mira, Kruševac
Covey, R. S. (2000): Principi uspešnog liderstva, Poslovni sistem „Grmeč“ –
„Privredni pregled“, Beograd Durant, V.: Ognjišta mudrosti, Duška,
Prometej, Beograd, 1991.
Heffermehl (ur) S. F. (2000): Peace is possible, International Peace Bureau,
Oslo
Hobs, T, (1961): Levijatan – ili materija, oblik i vlast države crkvene i
građanske, Kultura, Beograd
Koković, D. (2005): Pukotine kulture, drugo izmenjeno izdanje, Prometej,
Novi Sad
Marković M. (1994): Filozofski osnovi nauke, BIGZ, GENES-S štampa,
Prosveta, Srpska književna zadruga, Beograd
Marković, M. (1994): Humanistički smisao društvene teorije, BIGZ, GENESS štampa, Prosveta, Srpska književna zadruga, Beograd
Mikić, B. S. (2003): Pogled na rat, Vojna akademija, Beograd
Mirković, T (1998): Ratovi u 21. veku, članak, Vojno delo br. 6, Beograd
Mirković, T. (2005): Savremeni centri moći i uticaja – nova konstelacija
snaga u svetu, članak, Vojno delo br. 1., Beograd
Poper, K. (1988): Beda istoricizma, u: Kritika kolektivizma, Filip Višnjić,
Beograd
Poper, K. (1993): Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji, knj. I i II, BIGZ,
Beograd
Poper, K. (1991): Traganje bez kraja, "Nolit", Beograd
Poper, K. (1999): U traganju za boljim svetom, "Paideia", Beograd
Santoro, C.: «Progetto di ricarca multifincionale 1994-1995 – I nuovi poli
geopolitici», Milano.
Simpkin, E. R. (1991): Nadmetanje u brzini manevra, O ratu u XXI veku,
VINC, Beograd
Spinoza De B. (1965): Teološko-politički trakat, Kultura, Beograd.
Stojanović, M. (1993): Polemologija i irinologija, Nomos, Beograd
Svetska enciklopedija mira, (1999): Tom I i II, Zavod za udžbenike i nastavna
sredstva, Centar za demokratiju i Gutenbergova galaksija, Beograd
Šušnjić, Ð. (1999): Metodologija, "Čigoja", Beograd
27
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (28-42)
Оргинални научни рад
UDK 316.75:323.1(=163.41)
DOI 10.7251/SVR1307028V
COBISS.BH-ID 3942680
ТУМАРАЊЕ СРБА ИЗМЕЂУ ИДЕОЛОГИЈА И
ИДЕАЛА
Доц. др Ђорђе Вуковић1
Факултет политичких наука Универзитет Бања Лука
Апстракт: Као најпожељнија постигнућа, замисли о максималним вриједностима, мјере потпуности, моралног савршенства или, пак, најбољег нацрта
за уређење друштва, идеали су током цијеле људске историје били основа за
друштвену акцију. Свако доба је утицало на наше политичко насљеђе, не само
својим тековинама, већ и идеалима. Косовски завjет је најдуговјечнији и најузвишенији идеал српског народа. Он је његова душа, утемељујућа идеја, срж
његовог идентитета, историјске тежње, народне идеје, опредјељења за слободу,
државотворност, саборство, вјерност, саможртвовање. Однос према том идеалу
одређивао је снагу колективне свијести, указивао на духовну и моралну
постојаност, детерминисао политичке процесе, дипломатске и војне одлуке. Да ли
су данашње генерације Срба изневјериле идеале за које су живјели и умирали
њихови преци? Да ли су их надахнуле неке епизодне вриједности и неодољиве
уобразиље или су неповратно започели супротан дискурс, остављајући развалине
према традиционалној свијести и колективној меморији? Да ли умјесто старих,
неостварених идеала, стварају нове или егзистирају без било каквих узвишених
идеја, визија, снова? Ако су косовски идеали најстаменитији и најдуговјечнији,
идеје попут оних које се везују за југословенство и комунизам данас се означавају
као погубне илузије, идеолошка самозатирања и слично. Многи тврде да се исто
може рећи и за идеју „европеизације“ српског друштва. Осим тога, иако
политичким животом и даље доминирају инспиративне идеје из српске традиције,
као неизоставан мотив у сваком званичном говору јавних личности, очигледна је
њихова крајња банализација у свакодневној пракси као серији доказа да је ријеч
тек о политичкој пропаганди и злоупотреби тих идеала, премда се то истовремено
може узети и као агрумент да они и даље живе у народу. Да ли је Република
Српска отјелотворење народне идеје српског народа западно од Дрине за
државотворношћу и слободом? Како је очувати, обнављајући старе и оживљавајући нове политичке идеале?
Кључне ријечи: идеали, народне идеје, политичка традиција,
колективна меморија.
„А ко беху они диви који су те напред звали, који су те
ојачали, који су ти крила дали? То бејаху идеали!“ Ови стихови из
чувене пјесме „Светли гробови“ Змаја Јове Јовановића (1833-1904)
1
28
[email protected]
Vuković Đ. TUMARANJE SRBA IZMEĐU IDEOLOGIJA I DEALA
описују и објашњавају ону задивљујућу снагу српског народа кроз
вијекове тешких и судбоносних изазова у којима је, притиснут
ратовима, страдањима, сеобама, неимаштином и другим невољама,
увијек успијевао да се подигне, обнови снагу, ојача дух и изнађе
путеве побједе и спасења. Изразито богата машта и специфична моћ
имагинације, склоност одушевљавању и заносу, самопожртвовање и
колективно трпљење које је сношљивим чинила фанатична вјера у
народне идеје, надокнађивали су мањак људских и материјалних
снага и ресурса, економску инфериорност, техничку заосталост, моћ
непријатеља, неблагонаклоност и равнодушност утицајних држава
према српском питању.
Из савремене перспективе очигледно да је у вратоломним
историјским кретањима било славних и величанствених похода, али и
бесциљног, самоубилачког срљања, некада правовремених и промишљених одлука подстакнутих стваралачким заносом, али често и
идеолошких бесмислица и политике инаћења. Међутим, иако се сваки
пут чинило да је дотучен и обезглављен, десеткован и покорен, да му
је прегажена и поробљена отаџбина, изобличен и изгубљен идентитет,
српски народ би демантовао закључке и прогнозе, чудотворно се
подизао са политичког, социјалног и културног стратишта, враћао се
из свијета изгубљених и отписаних. Шта га је то одржавало, водило
напријед, надахњивало, давало му снагу? Славни пјесник и љекар
тврдио је да су то били идеали, а са њим би се сагласили многи његови претходници и потомци, који су мотиком, пушком и књигом
исписивали српску прошлост и свједочили о њеној слави и голготама.
Срби су увијек знали цијену остваривања својих идеала, а она се опет
најпоузданије може наћи међу пјесничким стиховима. Тако је Милан
Ракић (1876-1938) поручивао: „Ја ћу дати живот, Отаџбино моја,
знајући шта дајем и зашто га дајем!“
Иако су његови славни појединци, па и цијели народ, у
западноевропској јавности етикетирани и оптуживани да су „усијане
главе“, да их покрећу „врела крв“, бујне емоције и „жива нарав“, не
може се порећи да су кроз читаву српску историју идеали били не смо
оријентири и инспирације за херојске подвиге и величанствена дјела,
већ и најпоузданији савезник у одолијевању кризама и опасностима,
одбрани егзистенције и очувању идентитета. Чак и у вријеме ропства
и окупације, старе народне идеје давале су смисао, објашњење и
утјеху. Ђуро Шушњић подсјећа да идеје, попут вјеровања и митова,
чине да се хаотична стварност прикаже као уређен свијет разумљивих
сила. „Ужасно је живјети у једном времену у коме не можете
препознати праву вриједност или пут до ње.“2
Косовски завjет је најдуговјечнији и најузвишенији идеал
српског народа. Он је његова душа, утемељујућа идеја, срж његовог
идентитета, колективног памћење и историјске тежње, његовог
2
Шушњић Ђ. (2004). Драма разумевања. Београд: Чигоја штампа, с. 212.
29
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (28-42)
опредјељења за слободу, државотворност, саборство, вјерност, саможртвовање. Национални однос према овом идеалу одређивао је снагу
колективне свијести, указивао на духовну и моралну постојаност,
детерминисао политичке процесе, дипломатске и војне одлуке.
Поставља се питање: да ли су данашње генерације Срба одустале од
идеала за које су живјели и умирали њихови преци, да ли су их
занијеле неке епизодне вриједности и неодољиве уобразиље или су
неповратно изабрали супротне путеве, остављајући развалинама
према традиционалној свијести и колективној меморији? Да ли
умјесто старих, изневјерених, неостварених идеала наши савременици
стварају нове или животаре без било каквих узвишених идеја, визија,
снова? Да ли је српски народ данас жртва неких нових, њему недовољно познатих и разговјетних идеологија, искривљених форми
свијести које креирају и распростиру спољашњи, али и унутрашњи
фактори? Опет, иако дјелује као да друштвеним животом и даље
доминирају инспиративне идеје из наше политичке традиције, представљајући неизоставан мотив у сваком званичном говору већине
јавних званичника и припадника владајуће елите, очигледна је њихова
крајња банализација у свакодневној пракси, као серији доказа да је
ријеч само о политичкој пропаганди и злоупотреби идеала, мада је то
истовремено и снажан агрумент да они и даље живе у народу.
Ако косовски идеали важе за најстаменитије и најдуговјечније
у српској свијести, идеје попут оних које се везују за југословенство,
комунизам, братство и јединство јужнословенских народа, данас се
означавају као погубне уобразиље, илузије, идеолошка самозатирања
и слично. Истовремено, иако презрена и пољуљана, још су актуелна и
она становишта да српски народ баштини најзначајније историјске,
цивилизацијске, културне вриједности и темељне политичке идеале
Европе, као што су антифашизам, солидарност, истинољубље итд. На
њима почивају увјерења да је Србима мјесто у Европи, међутим, опет
се поставља питање да ли су, у којој мјери и на какав начин прихваћене и оживљене идеје као што су отвореност према другом и
другачијем, владавине права, једнакости пред законом, индивидуалности, неотуђивости приватне својине итд. Као народ крајности у
свему, екстремних расположења, неукроћених и неуравнотежених
емоција, лакомислен и еуфоричан, неспособан да учи из историјских
искустава, Срби тумарају између идеала и идеологија. Идеали су га од
давнина хранили снагом, чврстином, обликовали идентитет, избављали из трагедија, али су га опет разне идеологије обезгла-вљивале,
дезоријентисале, уназађивале. И у данашње вријеме, родољубље се
често преплиће са национализмом који олако прераста у ентоцентризам и шовинизам, док у истој националној заједници јача
антинационализам који се граничи са аутошовинизам. Истовремено,
на јавној сцени се сударају и снажне идеје еврофанатизма и евроскептицизма, што резултира идеолошким сукобима, партијским
свађама, радикалним ставовима који политички амбијент чине
додатно хаотичним.
30
Vuković Đ. TUMARANJE SRBA IZMEĐU IDEOLOGIJA I DEALA
ИДЕАЛИ КАО ТЕЖЊЕ И НАДАХНУЋА
Духовни живот неког народа, његова култура, политика, али и
свакодневна пракса, ослањају се на вјерска увјерења, начин разумијевања традиције, моралне оријентире, митске представе, идеале
који проистичу из васпитања итд. Људским дјелима управљају разни
фактори, али им посебну снагу дају страсти, увјерења, жеље,
представе и замисли о будућности. Људи нису подложни само утицајима разних идеологија, већ су зависници и романтичних илузија.
Између ових појмова, који се неријетко поистовјећују, постоји
значајна разлика. Погрешно је идеале изједначавати са илузијама, које
представљају перцептивне поремећаје, односно случајеве када
одређени облици и врсте стимулација дају повода неправилној
интерпретацији. Такође, када говоримо о идеалима не мислимо на
фанатизам иза којег стоји догма. У том смислу, постоје различите
врсте идеала: политички, национални, вјерски, умјетнички, спортски
итд. Њима је испуњена читава биографија човјечанства, а у њој се
најчешће помињу узвишене идеје атинске слободе, римског реда,
космополитске једнакости, хришћанског и средњовјековног јединства, ренесансне суверености, просветитељства, национализма,
индивидуализма, социјализма, либерализма итд. Нарочито су присталице хуманистичких и просветитељских идеала о слободи и
једнакости маштале о укидању апсолутистичке владавине, вјерске
нетрпељивости, сурове економије, обесмишљавања „знања“. Тако
француски историчар Шарл Сењобос пише да су се крајем 18. вијека
образовани људи, „прожети оптимистичним вјеровањем у доброту
људске природе, а лишени политичког искуства“3, одушевљавали
мишљу о корјенитим измјенама социјалних односа, да се начин
живота народа може промијенити добром вољом поштених влада.
Упркос њиховој злоупотреби, на неки начин и истрошености, као
најважнији идеали савременог доба издвајају се идеали демократије, а
њене доминантне идеје су и даље братство, слобода и једнакост. Све
три су данас доведене у питање, злоупотребљене, погажене, али то не
значи и да је без њих могуће рехабилитовати људско достојанство,
стабилност политичких система и, посебно, мултикултурних друштава, али и ублажавање и припитомљавање вјерских и националних
ангагонизама у свијету.
Грчки појам идеја (idea/eidos) не представља тек „видљиву
форму“, већ заправо означава „идеалан облик“. Од Платоновог
свијета идеја, вјечног и непромјењивог, односно његове „Државе“,
која може да се чита и као план за стварање идеалног друштва, до
Ролсове концепције јавног ума (слободне јавне употребе интелектуалних и моралних способности која резултира рјешавањем
друштвених проблема и доводи до консензуса о основама политичког
3
Сењобос Ш. (2013). Упоредна историја европских народа. Београд: Дерета,
с. 312.
31
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (28-42)
система), као политичког идеала либерализма, друштва које повезује
економски просперитет и социјалну правду, јављале су се људске
тежње да стање ствари буде боље од постојећег. Идеја се узима и као
основна компонента размишљања (идеја доброг као мјерило умног
сазнања и моралног поступања). За Лока оне су „оно што дух користи
док мисли“, а за Декарта „оно што лежи у духу сваког мислећег
бића“. Сазнање идеја је аргумент мудрости. Тако су идеали она најпожељнија постигнућа, замисли о максималним вриједностима, мјере
потпуности, моралног савршенства или, пак, најбољег нацрта за
уређење политичког живота у друштву. Иако се изводе из сазнања,
идеје могу бити рационалне и ирационалне. Аутор књиге Политички
идеали, Делајл Бернс, каже да су идеали основа за акцију, да управљају савременом политиком. Историја идеала је историја европске
цивилизације. Свако доба је утицало на наше политичко насљеђе, не
само својим тековинама, већ и идеалима. Важно је познавати политичке чињенице, односе између појединаца и друштвених група, ток
догађаја, утицај религијских и етничких критеријума и слично, „али
између разних чињеница налазе се и неке које називамо идеалима; а
то су ствари или стања која се желе, и чије остварење изискује
промјену закона и управе, и, у области групних односа, измјену
постојећих прилика“4. У том контексту Бернс анализира улогу
политичких идеала кроз историјску перспективу. Увјерен да прошлост треба да послужи садашњости зарад обликовања будућности,
идеале тражи у ономе што су се људи надали да раде (шта су жељели
да се деси). „Политички идеал зависи од политичког незадовољства,
који потиче из запажања да су односи људи који живе у разним
постојаним заједницама рђаво подешени.“5 Њихову трајну вриједност представља агрумент да егзистирају као велика и непресушна
инспирација многим генерацијама научника, умјетника, политичара,
реформатора, револуционара. Виталност идеала не чини само сазнање
да су успијевали пробудити и мобилисати огромне масе и у оквиру
њих појединце који су били спремни на сваку жртву зарад узвишеног
циља, већ што су и изузетни креативни потенцијали који, у комбинацији са историјским искуством, показују смјернице ка бољим,
праведнијим и смисленијим рјешењима политичких изазова. Војислав
Становчић сматра да је управо суштина „политичког“ у тражењу
одговарајућих модалитета заједничког живота, што значи и „установа,
образаца, 'бољих' и 'најбољих облика' и низа елемената који се тичу
заједница, регулисања односа у њима, положаја оних који доминирају
или управљају, очувања интегритета и усмјеравања заједница ка
постизању одређених циљева“6.
4
Бернс Д. (1993). Политички идеали. Ниш: Градина, с. 244.
Исто, с. 245.
6
Становчић В. (2003). Власт и слобода. Београд: Удружење за политичке
науке, Чигоја штампа, с. 54.
5
32
Vuković Đ. TUMARANJE SRBA IZMEĐU IDEOLOGIJA I DEALA
Посредством политичких идеала који преовладавају у одређеном друштву, могуће је установити и основна обиљежја његове
политичке културе која се у значајној мјери ослања на најстабилније
народне идеје, вриједносна опредијељења и обрасце политичких
вјеровања. Појединци се оријентишу према врховној вриједности у
друштву, налазећи смисао у њеном остваривању. Према врховној
вриједности, сматра Чедомир Чупић, могу се разликовати и типови
друштва. „Друштво у којем је врховна вриједност слобода је либерално друштво. Гдје је врховна вриједност храброст или част то је
војничко или витешко друштво. У политичком друштву највриједнији су моћ и власт.“7 Облици идеала посљедице су различитих
доживљаја и животних услова одређених генерација. Ендру Хејвуд
наглашава да политичке идеје (које одражавају искуства, интересе и
тежње друштвених група) доприносе обликовању типа и природе
политичког система, као и повезивању различитих група унутар
друштва, његовање солидарности. „Пружајући друштву политичку
културу која га уједињује, политичке идеје помажу у унапређивању
поретка и друштвене стабилности.“8 Зоран Стојиљковић сматра да
политичку идеологију можемо дефинисати као сет међусобно
повезаних моралних и политичких ставова и вриједности о развојним
циљевима друштва и методама како би се они требали достићи.
„Идеологија помаже да се објасни зашто људи чине оно што чине,
организује њихове вриједности и увјерења и усмјерава политичко
понашање, односно садржи нужно своју когнитивну, афективну и
мотивациону компоненту.“9 Он подсјећа да је за разматрање политичког понашања и опредјељивања грађана важно разликовање политичке идеологије и политичке културе као широког „кишобрана,
концепта који, поред вриједности, садржи и политичке стилове и
понашања. Иако се идеологија и култура не могу посматрати као
међусобно изоловани феномени, неопходно је подвући да су идеологије, као дјела политичких елита, формална и експлицитна виђења
политичке заједнице, док се култура односи на њено неформално,
посредно разумијевање од стране грађана. „Заправо, политичке елите
и страначке идеологије, које се 'од горе' нуде и пропагирају
потенцијалним бирачима, једна су страна, а структурисање 'од доле'
политичко-идеолошких оријентација грађана под утицајем њихових
социјалних, економских, демографских и културалних карактеристика друга су страна - структурирања политичко-идеолошког
простора. При томе, ауторитарне тенденције, аномија и димензије
7
Чупић Ч. (2002). Политичка антропологија. Београд: ФПН, Чигоја штампа,
с. 28.
8
Хејвуд Е. (2005). Политичке идеологије. Београд: Завод за уџбенике и
наставна средства, с. 4.
9
Стојиљковић З. (2011). „Партијске идеологије, европски политички простор
и Србија“, у Годишњак Факултета политичких наука Универзитета у Београду,
бр. 6, с. 105.
33
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (28-42)
политичке алијенације или пак укључености, јесу оне 'посредујуће'
варијабле за које претпостављамо да барем једним дијелом могу
објаснити повезаности између социоекономског статуса и социокултурних идентитета са одређеним политичко-идеолошким оријентацијама и страначким преференцијама.“10
У вријеме порицања хуманистичких вриједности, немоћи
признавања истина и основа знања, нихилизма који је завладао
духовним животом, постмодернизма који негира и одбацује просветитељску идеју напретка ка „бољем друштву“, поремећеног старог
идеолошког спектра, „организованог лагања“, намеће се дилема да ли
је уопште и на који начин могуће одредити разлику између подстрекача и занесењака, обмањивача и сањара. Жан Франсоа Лиотар
деконструише свеопшту наду у прогресивни пут човјечанства и вјеру
у тријумфални поход науке, наглашавајући да у савременом добу
владају „метанарације“ као што су оне о прогресивној ема-нципацији
разума и рада, моралног оздрављења човјека кроз преображаје у
хришћанском учењу о жртви и слично. Постмодернизам покушава да
ишчупа саме темеље просветитељског хуманизма: моћ свијести да
обликује сопство и снагу језика да мијења свијет, што рађа
постмодернистичку празнину, а језик чупа из реалности. Раскринкана
је наивна вјера у рационално сопство. У основи постмодернизма
почива, како тврди Кристофер Батлер, дубоки ирационализам, крајње
разочарење у јавне функције разума изведене из идеје просветитељства. Батлер истиче да је парадоксално што се у данашњем
„информационом друштву“ очигледно не треба вјеровати већини
информација, јер су оне манипулативно средство, а не средство за
унапређење знања, због чега је постмодернистички став сумњичав до
граница са паранојом. Скрнављење идеала индивидуалности траје
одавно. Истовремено слављен и уништаван, појединац више није
вриједносни критеријум. Још је њемачки филозоф, социолог и
политички теоретичар тзв. Франкфуртске школе, Хербер Маркузе, у
књизи Једнодимензионални човјек (1964) доказивао је како индустријско друштво путем своје идеологије (способне да мани-пулише
мишљењем: производња лажних потреба, порицање критичког и
опозиционог мишљења, лажним утиском слободе итд.) развија
„тотални карактер“, какав можемо наћи у идеологијама фашизма,
нацизма или марксизма, али и идеологије тржишта.
Доба у којем живимо умјесто занесењака производи рачунџије и потрошаче. Царују вриједности везане за материјално, животни стандард као критеријум успјешности. Западна цивилизација
заробљеник је идеологије корпортивизма, тврди Џон Ралстон Сол,
која негира и одбацује легитимитет појединца као грађанина у
демократском друштву, гдје би морао да буде посвећен општем
добру, јавном интересу. „Практични ефекти на појединца су паси10
34
Исто, с. 106.
Vuković Đ. TUMARANJE SRBA IZMEĐU IDEOLOGIJA I DEALA
вност и конформизам у областима које су важне и неконформизам у
областима које то нису.“11 Истовремено, на свим странама говори се о
губитку смисла, кризи вриједности, баналности, цинизма, демотивисаности, поремећеној идеји самоостварења и друштвене солидарности. Расте неповјерење, чак и непријатељство према политици,
аналитичари и хроничари указују на изгубљену улогу извршне
власти, парламентаризма, критике, политичке дебате, унутарпартијске
демократије, на рачун корпоративизма, банкарства, медијског спектакла итд. Тешку економску кризу прати и оскудица идеала,
стваралаштва, морала, а без њих је политика немогућа, па се
објављује „крај политике“, уз већ прихваћени „крај идеологија“.
Међутим, национални интереси не могу се сачувати и афирмисати без
политике, дакле ни идеје слободе, равноправности, демократских
начела, социјалне правде. Бернс апострофира да свако доба мора
радити на стварању идеала, иначе му пријети повратак слијепом
покорaвању „природној сили“, што није много боље стање од
варварства. Идеали политику, као и човјека, одвајају од патоса. И
француско-либански писац Амин Малуф вапи за мотивацијом вриједном поштовања и позива на реафирмацију великих идеала. „Или
ћемо умјети да изградимо у овом вијеку једну заједничку цивилизацију са којом ће свако моћи да се поистовјети, заварену истим
универзалним вриједностима, вођену снажном вјером у људску
авантуру, и обогаћену свим нашим културним разноликостима; или
ћемо скупа потонути у заједничко варварство.“12 Такође, Михајло
Ђурић у познатом дјелу Хуманизам као политички идеал упозоравао
је како најмоћније силе данашњице уништавају саму бит човјека,
убијајући културу на рачун цивилизације, док се више усавршавају
предмети него људи. „Да бисмо издржали у том времену, морамо
имати ослонца у исконском људском завичају, у ономе што је
надисторијско, што се уздиже изнад сваког времена.“13 Разматрајући
перспективе демократије у глобализованом свијету, у којем се није
остварила Фукујамина визија краја историје побједом либералне
демократије, већ га оптерећује све израженији раскол богатих и
сиромашних, хаос, неморал и суровост новог свјетског поретка према
малима, све израженији антиглобализам и тероризам, професор Ненад
Кецмановић подсјећа како, иако нека научна и интелектуална
посматрања космополитске демократије дјелују утопистички, као
„хуманистичка фантазија“, треба водити рачуна да су „наше прогностичке способности лимитиране искуством демократије у оквиру
нација-држава“14.
11
Сол Џ. Р. (2010). Несвесна цивилизација. Београд: Карпос, с. 250.
Малуф А. (2009). Поремећеност света. Београд: Лагуна, с. 30.
13
Ђурић М. (1968). Хуманизам као политички идеал. Београд: Српска
књижевна задруга, с. 457.
14
Кецмановић Н. (2011). Елементи владавине. Београд: Факултет политичких
наука у Београду, Чигоја штампа, с. 380.
12
35
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (28-42)
Људи данашњице траже уточиште у свијету илузија, гдје је
реторика одсјечена од реалности, а поштовање демократских вриједности само привид. Љубомир Тадић истиче да свјетску политику
усмјерава агресивна идеологија људских права, а да у српском
друштву постоје корумпирани појединци који у име ње дјелују
против интереса властитог народа. „Људска права имала би стварну
вриједност само када не би била стављена у службу једне монструозне империјалистичке идеологије.“15 Идеологије представљају раширене, системске начине мишљења, убјеђивања и категорија које су
основа социјалног и политичког дјеловања. Извори идеологије, према
Бекону, налазе се у људској природи, спознаји и склоности заблудама,
као и психолошким узроцима (четири врсте људских заблуда – идоли
племена, пећине, трга и театра). Оне играју на колективна осјећања,
страхове, надања... Идеологија нуди удобност обмане. Познато је да је
Маркс истицао како идеологија формира лажан и погрешан поглед на
свијет, док је Манхајм наглашавао да она увијек изражава интерес
владајуће класе и служи одбрани друштвеног поретка. Појединци који
су формирани у одређеним друштвеним условима сматрају да је
немогућ неки други начин мишљења од онога на који су они
васпитањем или спонтаном социјализацијом навикли. Идеологија је
настала као појам којим су се критичком испитивању друштвене
мисли обиљежавали идејни садржаји који су модификовани под
утицајем друштвених прилика и који не дају истинско знање о стварности на коју се односе. Зато за Манхајма идеологија није друштвено искривљена, лажна мисао, већ начин, структура и садржај
мишљења који је друштвено условљен и који се може разумјети само
ако се у обзир узме његова социјално-историјска генеза. Антрополог
Клифорд Герц у есеју „Идеологија као културни систем“ издваја
најзначајније функције идеологије: Катарзична функција (идеологија
као одушак за социјалну фрустрацију), морална функција (идеологија
као морална подршка у тешким тренуцима), заговарачка функција
(којом се нека агенда намеће као свијест широј јавности) и функција
солидарности (идеологија помаже повезивању друштвених група).
Хејвуд идеологију карактерише као манифестацију власти,
скуп политичких идеја оријентисаних на дјеловање, односно „идеје
које ситуирају појединца у друштвени контекст и производе осјећај
колективне припадности“16. Према томе, да ли као „лажне свијести“
или „свјесне лажи“, сви идеолошки системи су искривљени, друштвено условљени и нуде парцијалне погледе на реалност. Ако се
слажемо са констатацијама да се разум и утопија међусобно
условљавају, ако прихватамо и неизбјежност идеологије у друштвеном животу, било би потребно и да се скине кринка са све очи15
Тадић Љ. (2002). Парергон. Београд: Филип Вишњић, с. 189.
Хејвуд Е. (2005). Политичке идеологије. Београд: Завод за уџбенике и
наставна средства, с. 6.
16
36
Vuković Đ. TUMARANJE SRBA IZMEĐU IDEOLOGIJA I DEALA
гледније идеологије о „крају идеологије“ и редефинишу појмови како
би се њима овладало. Зато она друштва у којима није ишчезла свијест
о потреби за узвишеним идеалима, не могу да се сматрају потпуно
комформистичка. Постојање идеала доказ је да постоји и критика
постојећег стања.
КОЛИКО ЖИВИ „СРПСКА“ ИДЕЈА?
Када год су се сравњивали идеолошки, геополитички и цивилизацијски интереси великих сила на Балкану, српски народ налазио
би се у неприлици. Међутим, његов дух, традиција, виталност,
самосвијест, били су изворишта државних одлука, политичких и
културних рефлексија, залог вјерности и смјерности. Апострофирајући да историја налази смисао у традицији, Милан Матић тврди да
само најбоље идеје и провјерене вриједности имају значајан потенцијал да, у међусобној повезаности политичке културе и тради-ције
(колективне меморије народа), дјелују као конститутивни фактор
националне идеје. „Српска“ идеја (баш као и „америчка“, „руска“,
„француска“ итд.) може да се замисли као „скуп највиших и најбољих
постигнућа једног народа у читавом његовом досадашњем развитку,
као избор његових најбољих тековина и вриједности, онога што
будућим нараштајима може послужити као мјера, полазна основа и
циљ будућих, још виших остварења, као идеал којем треба тежити.“17
У колективној меморији српског народа доминира увјерење
да су поразом на Косову 1389. године, изгубили средњовјековну
државу, најумније и најморалније владаре, најхрабрије и највјерније
војнике, али да су сачували част, душу и карактер. Појединачне
животе, али и колективни опстанак они су ставили на олтар најузвишенијег циља. „Са Косовом Срби губе државу и слободу, али
добијају идеал, своје судбинско предодређење, небеску слику која се
стално изнова понавља, из генерације у генерацију, одређујући етички
кодекс колективног бића народа“18. Са овим искуством Срби су
живјели, стварали и опстајали до данас, увјерени да су стари европски
народ, да су браник хришћанства, православља, али да је Европа
издала своју хришћанску суштину, своје утемељујуће принципе.
Опкољени туђом силом, присиљени на њену цивилизацију, немоћни
да граде самосталну државу, нису пристали да изгубе духовну
вертикалу. О српској средњовјековној култури Милош Црњански је
писао као унутрашњој и моралној, више него што је била блистава по
спољашњости. „Да је српство, и кад није имало своју државу, и кад му
се под Турцима рушила и црква, ипак сачувало духовно, све атрибуте
једне нације, што је једна од најдубљих и најзначајнијих у нашој
17
Матић М. (2000). О српском политичком обрасцу. Београд: Службени
гласник СРЈ, Удружење за политичке науке, с. 23.
18
Драшковић Б. (2013). Његош, дипломата-државник- пјесник. Београд: ННК
интернационал, с. 194.
37
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (28-42)
прошлости појава. Сличних нема.“19 Стеван Тривунац наглашава да
су калуђери, гуслари и хајдуци били творци српског националног
епоса, а да је пјеснички десетерац вијековима био убојитије оружје од
сабље и пушке, јер је калио и челичио српску душу вјером у српску
будућност. Народ је, дакле, био истински колективни носилац српске
идеје, која је у 19. вијеку уобличена у национални и државни програм.
Њега су снажно надахњивале гусларске пјесме, митови, манастирске
фреске, житија и повеље. Иако је обновљена српска држава обухватала тек трећину оних простора који су означени као српска
земља, док се значајан дио народа налазио под аустроугарском и
турском влашћу, највећи идеал је био да се ослободе сва „неслободна
браћа“ и коначно уједине у једну државу.
О српској историји друге половине 19. и почетка 20. вијека,
Сима Ћирковић казује да се тада дешавају бројне промјене на политичком и идеолошком плану, док се у области економије и технолошког
развоја напредовало успорено. Велику живост на плану идеја
доносили су млади људи који су се школовали у иностранству. Они
су се враћали у отаџбину „с новим погледима и критичким стајалиштем о режиму и стању у земљи“, а нарочито су присутне
либералне идеје које су подстицале борбу против самовоље власти,
односно залагање за уставност, законитост и већу улогу народног
представништва у политици. Истовремено, историјски извори указују
да су током 19. и 20. вијека страначки сукоби и свађе, боље рећи
страсни приватни обрачуни између пријатеља, често и кумова,
преливали свеукупан политички живот у Србији. Парохијална,
традиционалистичка обиљежја политичке културе у српском друштву
била су таква да се политичка партија доживљавала као породица, а
њен лидер имао је статус попут ауторитарног оца. Било је врло мало
истинског политичког дискурса, принципијелних програма и позиција, а поготово политичке досљедности. Хаотично стање се, према
бритким запажањима Јована Скерлића, огледало у томе да су најјаче,
често и једине побуде биле „апетит“ и „инат“, односно да је све било
дозвољено: политичко лицемјерство, неприродне коалиције, издаја
етике и савјести, олака преокретања мишљења. Одговорност, међусобно уважавање и политичка толеранција не само да нису постојали,
већ су се неистомишљеници уклањали на све начине. Тако се држава
доживљавала као пуко средство за остваривање партијских и приватних интереса. Иако је за вријеме династије Обреновића донесено
неколико устава (1835, 1838,1869, 1888. и 1901. године), њихова власт
је остала запамћена као апсолутистичка, уз ријетке бљескове
реформаторских идеја. С друге стране, период владавине краља Петра
I Карађорђевића (1903-1918), славног ратника, али и присталице
либералних и демократских вриједности, представља прекретницу у
19
Црњански М. (2000): Политички списи. Београд: Штампар Макарије,
Подгорица, Октоих, с. 18.
38
Vuković Đ. TUMARANJE SRBA IZMEĐU IDEOLOGIJA I DEALA
стварању грађанског друштва, јачању уставности, парламентаризма и
културних потенцијала у српском народу (овај период започео је
неславним догађајем, Мајским превратом, који је наишао на ужасавање европске јавности и послије чега је дошло до увођења
санкција од стране неких западних држава, чија штампа је Петра I
прозивала као главног инспиратора завјереника). И данас, када се
разматра неопходност да се Срби врате својој демократској традицији, мисли се на вријеме владавине Карађорђевог унука Петра.
Побједе које су их прославиле у два балканска рата несумњиво су
посљедице друштвеног препорода који им је претходио. Такође,
српски народ је побједоносно дочекао и крај Првог свјетског рата, чак
да буде и надомак остварења свог старог идеала о уједињењу српског
народа у једну државу, иако је само годину двије прије тога
проглашен уништеним. „И тада ту, пред самим циљем, ми смо Срби
скренули са свог петовјековног историјског српског пута на југословенску странпутицу и своју крваво заслужену побједу искрцали на
споредни несрпски (и противсрпски) колосјек.“20 Иако је непосредно
послије тога Андрић помислио да је стварањем Југославије завршена
„она кобна линија српске хисторије што се без престанка креће
између клања и орања“21, ова заблуда ће се тек крваво платити у
Другом свјетском рату, а након поновљење грешке, инспирисане
новом идеолошком обландом - и у трагичном распаду Социјалистичке
Федеративне Републике Југославије, грађанском рату и НАТОагресији. Зато ће у 21. вијек Срби ући понижени и прогнани са својих
вјековних територија, Лике, Баније, Кордуна, дијелова Славоније,
Крајине, западне Херцеговине и, на крају, из самог срца своје
државности, са Косова и Метохије.
На српској политичкој сцени, као и цијелом европском
политичком простору, као посљедица социјалне кризе, препознатљива је тенденција скретања удесно, а као реакција на политику
западних сила према Космету и Републици Српској, видљиви су
етноцентризам и „антизападњаштво“. Зоран Стојиљковић истиче
двије кључне посљедице актуелне кризе, укључујући и кризу
вриједносних и политичких концепата. „Једну, на партијско-политичкој сцени, чине идеолошки метеж, позајмице и трансфери из
различитих традиција у настојању да се задобије што шира подршка
бирача. На другој, политичко-културној страни, то доводи до све
распрострањенијег неповјерења грађана у политичке актере и
институције и размаха политичког цинизма и индиферентности.“22
20
Тривунац С. (1973). Српски народ данас. Мелбурн: Српска мисао, с. 15.
Екмечић М. (2010). Дуго кретање између клања и орања (треће допуњено
издање). Београд: Evro-Giunti, с. 371.
22
Стојиљковић З. (2011). „Партијске идеологије, европски политички простор
и Србија“, у Годишњак Факултета политичких наука Универзитета у Београду,
бр. 6, с. 112.
21
39
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (28-42)
Треба напоменути да је током 20. вијека српски народ живио
под ауторитарном влашћу, под диктатуром коју је 1929. године завео
краљ Александар I Карађорђевић, након Другог свјетског рата услиједио је период Титове владавине, а значајан број савременика на
сличан начин карактерише и вријеме Слободана Милошевића. Како
било, обиљежја популизма и поданичке културе представљала су
доминантну компоненту сваке владајуће идеологије, што је онемогућавало афирмацију демократских начела. Посљедице такве политичке
праксе и данас представљају највећу препреку друштвених промјена.
Бројне буне, устанке и ратове, укључујући и грађански сукоб из 19911995. године, српски народ је војевао под паролом „за крст часни и
слободу златну“, али су га интереси свјетских сила, властите политичке илузије и идеолошке заблуде, водиле ка националним трагедијама, огромним страдањима, различитим облицима поробљавања,
расхристовљења и идентитетске кризе. Међутим, када је ријеч о
остваривању неког од савремених српских снова, испуњавању једне
од народних тежњи, могло би се рећи да је највећи идеал српског
народа у Босни и Херцеговини након распада југословенске државе
отјелотворен у стварању Републике Српске (проглашена 9. јануара
1992. године, а као ентитет у БиХ међународно призната Дејтонским
мировним споразумом 21. новембра 1995, који је званично потписан
14. децембра исте године у Паризу). Иако је од свог постанка
Република Српска била мета војничког, дипломатског, медијског,
економског и културног атаковања и оспоравања, њеним егзистирањем остварују се два вишевјековна идеала српског народа који
живи западно од Дрине:
 идеал државности (иако Република Српска није самостална и
независна држава, ни дио својевремено сањаних и проглашаваних уједињених „српских земаља“, она остварује висок
степен аутономије, има бројне елементе државности и капацитет
да и даље гради и јача своје инститиције)
 идеал слободе (иако постоје снажне унитаристичке оријентације
од стране првенствено бошњачке политике, у децентрализованој
државној заједници српски народ више није потчињен Сарајеву,
као конститутиван и равноправан народ своје интересе може да
чува и остварује и посредством заједничких органа. Посљедњих
година јењава протекторатско дјеловање ОХР-а, Канцеларије
високог представника за БиХ, а улога Европске уније, званичника
из Вашингтона, Њујорка и Брисела, колико год била облик спутавања слободарске идеје, подједнако је и резултат властитог
политичког избора и опредјељења да Република Српска и БиХ
саучествују у европским интеграционим процесима).
Међутим, да би опстала као ентитет који је створен уз
огромне жртве и чврсту одлучност, неопходно је да Република Српска
континуирано и развојно бива штићена и афирмисана политиком која
се темељи и руководи разумом (самосвјешћу, компетенцијом,
одговорношћу,...), али и да истовремено буде надахнута идеалима
40
Vuković Đ. TUMARANJE SRBA IZMEĐU IDEOLOGIJA I DEALA
(бољег живота њених грађана, социјалне правде, демократског развоја, заштите и промоције људских права, учвршћивања повјерења у
институције, политичком и вјерском толеранцијом, уређивањем
области образовања, здравства, борбом против криминала и
корупције). Политички живот у Републици Српској током цијелог
послијератног периода оптерећен је страначким сукобима, личним
обрачунима и свађама лидера које се преносе на партијске
антагонизме и карактеришу цјелокупан друштвени живот. Чести
изборни циклуси условљавају поплаву популистичког и демагошког
јавног наступања, доминирају обиљежја ауторитаризма и подаништва, умјесто информативне и аналитичке функције, сучељавања
различитих аргумената и идеја, масовни медији његују илузије и
промовишу идеологију владајуће елите.
Да би се не само политички утврдила, већ и реализовала као
истинско историјско постигнуће српског опредјељења ка државотворности, слободољубљу и саборности, што је компатибилно и
националним и демократским вриједностима, Републици Српској
потребни су јасни идеали грађанског друштва према којима ће се
оријентисати политичке елите, градити културна политика, који ће
мобилисати креативне потенцијале јавности и на којима ће се
васпитавати будући нараштаји. Због тога актуелна генерација политичке и интелектуалне елите мора властитим примјером да покаже ка
остваривању (којих) циљева стријеми. Само општи културни идеали
могу дати вриједност неком народу, као што је сматрао Слободан
Јовановић. У супротном, политичко подземље помрачиће све народне
идеје, без којих српски национални идентитет, па тако ни Република
Српска, не могу опстати.
THE WANDERINGS OF THE SERBS FROM IDEOLOGIES TO
IDEALS
Đorđe Vuković, Ph.D., Assistant Professor
Abstract: Presented as the most desirable of achievements, the ideas of
maximum values, the measure of wholeness and moral perfection, or the best theory of
constitution of society, ideals have been the basis for social action throughout human
history. Each era influenced significantly our political legacy, not only through their
achievements but also ideals. The Kosovo Testament is regarded as the eternal and
most sublime ideal of the Serbs, their soul, the ideal foundation, the core of their
identity, a historical concept, people’s ideal, preference for freedom and statehood,
congregation, loyalty, and self-sacrifice. The attitude toward that ideal has served as a
measure for strengthening their collective consciousness and led toward spiritual and
moral stability, determined political processes and influenced diplomatic and other
decisions. The question remains whether the modern generations of Serbs have
betrayed the ideals for which their ancestors lived and died; whether they have been
inspired by certain ephemeral values and tempting illusions, or they have started an
irreversible, opposite discourse leaving behind the traditional consciousness and
collective memory in ruins; whether, instead of the old, unrealized ideals, they have
been creating the new ones, or perhaps they live life devoid of any lofty ideas, visions,
and dreams. If the ideals about Kosovo have been regarded as the most stable and
lasting ones, then the ideas like the ones about pan-Yugoslavia and communism have
been considered today as pernicious illusions, ideological self-eradication and the like.
Many people argue that the same could be applied about the idea of ‘Europeanization’
41
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (28-42)
of Serbian society. However, despite the predomination of inspirational ideas springing
from the Serbian tradition in contemporary political life as a political leitmotif used by
public figures, it is obvious that they have been extremely simplified in everyday
practices, thus proving that they are nothing but a political propaganda and the abuse of
the ideals; however, at the same time, it can be taken as an argument that they are still
alive in the minds of people. Can the Republic of Srpska be considered as the
embodiment of the common idea of the Serbs living on the western bank of the Drina
River about their freedom and statehood? How is it to be preserved, at the same time
renewing the old ones and reviving the new political ideals?
Key words: ideals, people’s ideas, political tradition, collective memory
ЛИТЕРАТУРА
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
16.
17.
18.
19.
20.
21.
22.
23.
24.
25.
42
Батлер К. (2012). Посмодернизам – сасвим кратак увод. Београд:
Службени гласник
Бернс Д. (1993). Политички идеали. Ниш: Градина
Драшковић Б. (2013). Његош, дипломата-државник- пјесник. Београд:
ННК интернационал
Ђурић М. (1968). Хуманизам као политички идеал. Београд: Српска
књижевна задруга
Екмечић М. (2010). Дуго кретање између клања и орања (треће
допуњено издање). Београд: Evro-Giunti
Зерзан Ј. (2004). Анархопримитивизам против цивилизације. Загреб:
Јесенски и Турк
Кецмановић Н. (2011). Елементи владавине. Београд: Факултет
политичких наука у Београду, Чигоја штампа
Лиотар Ж. Ф. (1988). Посмодерно стање. Нови Сад: Братство и
јединство
Малуф А. (2009). Поремећеност света. Београд: Лагуна
Манхајм К. (1978). Идеологија и утопија. Београд: Нолит
Матић М. (2000). О српском политичком обрасцу. Београд: Службени
гласник СРЈ, Удружење за политичке науке
Ролс Џ. (1998)). Теорија правде. Београд: ЈП Службени гласник.
Подгорица: CID
Сењобос Ш. (2013). Упоредна историја европских народа. Београд:
Дерета
Слијепчевић Ђ. (2011). Српска ослободилачка идеја. Београд: Нова
искра (репринт издање)
Сол Џ. Р. (2010). Несвесна цивилизација. Београд: Карпос
Становчић В. (2003). Власт и слобода. Београд: Удружење за политичке
науке, Чигоја штампа
Стојиљковић З. (2011). „Партијске идеологије, европски политички
простор и Србија“, у Годишњак Факултета политичких наука
Универзитета у Београду, бр. 6, стр. 105-119.
Тадић Љ. (2002). Парергон. Београд: Филип Вишњић
Тривунац С. (1973). Српски народ данас. Мелбурн: Српска мисао
Ћирковић С. (2004). Срби међу европским народима. Београд:
Equilibrium
Хаверић Т. (2011). „Трећи идеал“. у Филозофска истраживања 122.
Год. 31. Св. 2. стр. 417-426.
Хејвуд Е. (2005). Политичке идеологије. Београд: Завод за уџбенике и
наставна средства
Црњански М. (2008). Политички списи. Београд: Штампар Макарије,
Подгорица: Октоих
Чупић Ч. (2002). Политичка антропологија. Београд: ФПН, Чигоја
Шушњић Ђ. (2004). Драма разумевања. Београд: Чигоја штампа
Milutinović M. BiH NA RASKRŠĆU SEKULARIZMA I TEOKRATIJE
Pregledni rad
UDK 321.15:316.74(497.6)
DOI 10.7251/SVR1307043M
COBISS.BH-ID 3942680
BOSNA I HERCEGOVINA NA RASKRŠĆU
SEKULARIZMA I TEOKRATIJE
Doc. dr sci Milovan Milutinović1
Fakultet političkih nauka NUBL Banja Luka
Apstrakt: Savremeni sekularizam predstavlja skup ideja i vrednosti razdvajanja političkog i religijskog autoriteta radi obezbeđenja uslova u kojima država ne bi
bila uključena u promociju verskih ubeđenja i vrednosti, niti da svoju moć i institucije
koristi za progon religije i vernika. U isto vreme sekularizmom se obezbeđuju vernicima i verskim zajednicama puna prava i slobode.
Nakon uspostave političkog pluralizma i tranzicije Bosne i Hercegovine u
skladu sa savremenim demokratskim liberalnim sistemima, odnosi između političkog i
verskog autoriteta regulisani su na principima sekularnih država Evrope, a u skladu sa
Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i protokolima,
Ustavom BiH, odnosno Aneksom IV Dejtonskog mirovnog sporazuma i Zakonom o
slobodi vere i pravnom položaju crkava i verskih zajednica. Ovaj tekst ima za cilj da
ukaže na sekularni model uređenja odnosa religijskog i političkog autoriteta Bosne i
Hercegovine. Crkve i verske zajedice danas su veoma prisutne u javnom životu i neke
od njih ispoljavaju tendencije uspostave teokratije, što je posledica proteklih ratnih
događaja i neadekvatnog procesa demokratizacije bosansko-hercegovačkog društva.
Ključne reči: sekularizam, teokratija, država, religija, verske zajednice.
UVOD
Već gotovo dva veka sekularizam izaziva pažnju i interes, kako
naučnih i stručnih krugova, tako administracija država, političkih subjekata
i religija širom sveta. Savremena država štiti individualne slobode i ljudska
prava od svih ugrožavanja obezbeđujući članovima političkog društva
punu kontrolu nad javnim institucijama. To znači potpuno oslobađanje
javnih institucija od kontrole raznih društvenih grupa uključujući i religije,
odnosno različitih verskih zajednica. Uprkos iskrenih želja prvih zagovornika sekularne države da verski moral zamene civilnom vrlinom, kao
moralnom osnovom, sekularizam je vremenom razvio antireligijske tendencije koje su proizvele eroziju morala društva uzrokujući snažan povratak
religije i ulazak religijskih grupa u političku arenu. Proizlazi da sekularizam sam po sebi predstavlja oblik političkog određenja jedne države i
1
Doktor političkih nauka, e-mail: [email protected]
43
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (43-71)
tendencije koje razvijaju političko određenje u pravcu potpunog ateizma ili
u pravcu neprijateljskog odnosa prema svakom religijskom određenju.
U skladu sa savremenim tendencijama razvoja društva sekularna
država usmerava svoju aktivnost prvenstveno na sprečavanje uticaja organizovane religije na javne i državne institucije, ne podrivajući religioznost,
ili otuđivanje verskih zajednica iz društva. Smatra se da je takvo uređenje
međusobnih odnosa preduslov odbrane multireligijskog društva od
nametanja verskih vrednosti i svetonazora jedne verske zajednice drugoj.
Sekularizam nije usmeren na odvajanje religije od društva ili religijske
svesti od političke akcije, već da izoluje državu od crkvene strukture,
odnosno odvoji religijsku i političku vlast. Neki teoretičari smatraju da je
sekularizacija dobra ne samo za državu već i crkvu jer, da nije tako, ona ne
bi postojala ili bi se crkve u sekularnim državama borile protiv nje, ali i što
permanentno na specifičan način čine.
RAZLIČITA TUMAČENJA SEKULARIZMA
Prema definiciji Kembridž on-line rečnika sekularizam predstavlja
punu odvojenost religije od socijalnih i političkih aktivnosti države, odnosno stvaranje potrebne distance između religijskih i političkih autoriteta u
društvu. Tome ide u prilog pozivanje na stav Isusa, koji je rekao: „Caru
carevo, Bogu božje“, što se nekim religijskim krugovima očito ne dopada.
Danas smo svedoci brojnih zloupotreba religije u političke svrhe ili
ekstremnih primera nastojanja institucionalizovanja vrhovne verske vlasti
čije primere vidimo, posebno u nekim islamskim i američkim državama.
Po mišljenju nekih zapadnih autora, sekularna država pojavila se
radi zaustavljanja verskih sukoba koji su vođeni tokom 18 i 19. veka u
Evropi. Sekularna ili svetovna država pojavila se prvo u katoličkoj
Francuskoj nakon revolucije 1789. godine, a potom u protestantskim
zemljama, posebno SAD. Za odnos religije i države u Francuskoj
prihvaćen je termin laicite koji označava da je država laička (svetovna), a
ne konfesionalna, ali gde se poštuje sloboda religije ili verska uverenja.
Ovakav koncept uređenja međusobnih odnosa pravno je dobio okvir
Zakonom 1905. godine, čime je izvršeno odvajanje crkve od države na principima: a) Republika garantuje slobodu savesti i slobodu ispoljavanja
religije; b) Država ne priznaje niti podržava samo neku religiju već sve
posmatra isto; c) Crkve i religijske zajednice mogu se organizovati kao
ustanove privatnog prava. Prema tome, u savremenoj sekularnoj državi
nema zvanične religije niti ateizma.
U engleskom jeziku u upotrebi je termin secular state (svetovna
država) koji je dobio pravni osnov Prvim amandmanom na Ustav SAD –a
1791. godine, u kojem se kaže: „Kongres neće doneti nikakav zakon koji
će neku religiju proglasiti za zvaničnu ili zabraniti njeno slobodno
vršenje”. Prema američkim autorima, sekularizam karakterišu sledeći
principi: a) Odvajanje crkve od države, što znači da se jedna drugoj ne
meša u unutrašnju upravu; b) Odsustvo diskriminacije prema građanima
44
Milutinović M. BiH NA RASKRŠĆU SEKULARIZMA I TEOKRATIJE
raznih religija ili uverenja; i c) Sloboda religijskog izbora, odnosno država
nikoga ne prisiljava da praktikuje neku religiju ili uverenje2. Vidljivo je da
su osnovni principi sekularizma prvo prihvaćeni u katoličkoj (Francuskoj) i
protestantskim zemljama i da su dosta slični.
Imanuel Kant ideju istine svodi na empirijsko iskustvo i teži da
moralnost stavi na racionalne osnove, ističući da „bez jednoga Boga i bez
sveta… velike ideje morale bi biti samo predmet odobravanja i divljenja ali
ne i vrela smisla i delovanja3“. Francuska revolucija je delom ispoljila
antireligijski sentiment ali on nije bio usmeren, kako zapaža Niče, protiv
religije već protiv organizirane religije u liku Katoličke crkve koja je želela
imati potpunu dominaciju u državnim poslovima. To potvrđuje da je
sekularistički sentiment prvenstveno ukorenjen u verskom reformizmu, a
posebno u protestantskom revoltu protiv religijske hijerarhije i centralizovane religije koja je nastojala ostvariti svoje ciljeve.
Karl Marks je religiju shvatao kao negativnu snagu i smatrao da
sekularna država mora neutralizovati religiju i proterati je iz javne sfere.
Marksov sekularizam religiju svodi na privatnu stvar kada je država u
pitanju. Religija je, pisao je Marks, instrument u rukama privilegovanih
klasa za održavanje društvene bede i ekonomske nejednakosti u određenom
društvu. U djelu Jevrejsko pitanje, on govori o potrebi emancipacije čovečanstva i njegovog odvajanja od religije i time raščlanjivanje čoveka na
jevrejina i građanina... religioznog čoveka i građanina smatrajući to političkom emancipacijom i prihvatljivom metodom odnosa čoveka i religije.
Niče je, kao i Marks, religiju karakterisao kao negativnu snagu
koja je odgovorna za očuvanje moći pa je neprekidno vršila određen uticaj
i slabila ljudsko društvo. Za razliku od Marksa, koji je religiju smatrao
preprekom na postizanju univerzalne jednakosti, Ničeovo odbijanje religije
i reformisanog hrišćanstva bilo je usmereno protiv egalitarnog duha koji
neguje i promoviše hijerarhijsko društvo4.
Tomas Hobs uvodi naučnu metodu proučavanja života i ponašanja
čoveka koji živi u prirodnom stanju, hipotetičkom, stvarajući neku vrstu
transpozicije ratnog stanja. U takvim situacijima čovek se ne ponaša prema
ostalim kao ljudsko biće, već kao vuk, što dovodi do trajnog rata, gde su
smrt i destrukcija pobednici. Hobs ovim čoveka postavlja u središte, a
Boga ostavlja po strani otvarajući put političkom liberalizmu. Izlaz iz
straha i stanja trajnog rata je u čoveku kao racionalnom biću gde čovek/vuk
oslanjajući se na svoj racio, stvara pakt sa drugim ljudima/vukovima. Ovaj
društveni ugovor utvrđuje jednakosti za sve, gde se svaki pojedinac odriče
2
Berger, Peter (1983): „From the Crisis of Religion to the Crisis of Secularity", u:
Douglas, Marry, Tipton, Steve (eds.), Religion and America, Spirituality in a Secular
Age, Boston, Beacon Press.
3
Immanuel Kant, Critique of Pure Reason, trans. Norman Kemp Smith (New York:
Macmillan, 1929), s. 640.
4
Friedrich Nietzsche, Beyond Good and Evil (New York, NY: Vintage Books,
1966), s. 66.
45
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (43-71)
apsolutne vlasti koju uživa i predaje je Leviatanu (biblijski – neman/
sotona). Iako religija ima važnu ulogu u državi potrebno je urediti odnose i
uspostaviti religijsku toleranciju što se može smatrati začetkom ‘odvajanja’
države od religije, odnosno autonomiji čoveka kao graditelja društvenopolitičkog sistema, kako to vidi Hobs. Prema tome, u pretpostavljenom
prirodnom stanju (bez države, bez kontrole, bez regula društvene
zajednice), individualni i društveni život čoveka brzo bi se pretvorio u
haotično/ ratno/ stanje, zbog jednostavnog razloga – jer su ljudi, po svojoj
prirodi, približno jednaki ali i sebični, pa bi svi htjeli sve. Homo homini
lupus est. Strah i želja za održanjem stvara potrebu udruživanja na osnovu
(društvenog) dogovora. U potrebi dogovora i udruživanja u državu iskazuje
se čovekova nagonska, ali i razumska priroda kao subjekta. Država je,
stoga, rezultat ljudskog individualnog i društvenog delovanja i nastojanja
na društvenom ugovoru koji će omogućiti život u zajednici bez straha.
Odnosno, država nije nikakava božanska tvorevina, pa je i pitanje odnosa
prema religiji uređeno racionalno, zaključuje Hobs.
Suprotno Hobsovom mišljenju, Džonu Lok razdvaja religijsko društvo od civilnog društva i ističe obavezu suda da štiti građanske interese a
nijedan sud ne može menjati veru pojedinca ili ga prisiliti na priključenje
nekoj drugoj crkvi. Ipak po Lokovoj teoriji, verska tolerancija je ograničena i ne treba je primenjivati na ona verovanja koja bi štetila javnom
redu i miru, što je slučaj sa crkvama čiji pripadnici iskazuju poslušnost
spoljnom autoritetu (kao što je papa kod katolika). Prema Loku ovo važi i
za pripadnike ostalih religijskih uverenja, bez obzira što muslimani ističu
nespojivost njihovog morala s engleskom civilizacijom, ili ateisti koji
imaju drugačija moralna načela. Prema tome, teorija sekularizma od prvih
liberala razvijala se kroz francusko – kantovsku ideju prosvetiteljstva preko
proklamacije Prava čoveka i građanina (1789) kojom su utvrđene obaveze
države da svakom građaninu pojedincu, garantuje prava, nezavisno od
njegove religije, etničkog ili socijalnog porekla, što je predstavljalo realnu
osnovu za političko-institucionalnu sekularizaciju društva.
Prema tome, savremenu političku ideologiju sekularizma promovišu prosvetitelji naglašavajući jednakost, slobode savesti i ubeđenja, te
vladavinu zakona čime je srušen stari režim Evrope. Prvi zagovornici
odvajanja države od crkve Dekart, Hobs, Lok i Ruso nisu podrivali religiju
ili veru ljudi u sveto, već postavljali reformističke ideje odnosa države i
religije. Dekart je tvrdio da „izvesnost i istinitost svega znanja zavisi jedino
od svesti o istinitom Bogu, do mere da se nema savršenog znanja o bilo
čemu drugom.5“ Dakle, Bog je garant istinitosti te, u tom smislu, potvrđuje moć čovekovog racionalnog mišljenja, jasne i razgovetne spoznaje.
Tako i kad je u pitanju izgradnja društvene zajednice jer se religija, kao
uverenje, distancira od mogućnosti jasne i razgovetne percepcije društvene
zajednice. Prosvjetiteljski filozofi su se, redom, opredeljivali za sekularizam i religijsku toleranciju. Monteskje zagovara državu sa podelom
5
Rene Decartes, Meditations on First Philosophy, trans. John Cottingham
(Cambridge University Press, 1986), 49.
46
Milutinović M. BiH NA RASKRŠĆU SEKULARIZMA I TEOKRATIJE
vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku što će, kao načelo, kasnije biti
prihvaćeno kao osnova parlamentarne demokratije. Volter se, srčanošću
prosvetiteljskog revolucionara, bori protiv svih predrasuda i fanatizma, a za
slobodu, napredak, versku toleranciju. Oštar je prema iskazanom fanatizmu
crkve, ali ne želi ni ateizam jer je „štetan“ za društvenu zajednicu. Zbog
toga, kaže Volter, „kad bog ne bi postojao trebalo bi ga izmisliti“, jer je
„potreban“ društvu. I Žan Žak Ruso je kritičan prema načinu predstavljanja
i praktikovanja religije u društvu, ali je uvažavao potrebu verske odanosti i
vere za modernu državu kako bi ona efikasno funkcionisala u interesu svih
građana. On je zagovarao "civilnu religiju" kao društveni ugovor i zakone
kao pozitivne dogme gde nema mesta netoleranciji i sukobima u društvu6.
Iz mnoštva različitih pogleda na sekularizam izdvajaju se osnovni
principi odnosa države i religije: sloboda vere i uverenja, pri čemu su
granice iskazivanja vere ili uverenja date u skladu sa međunarodnim
aktima; odvajanje crkava i verskih zajednica od države, što znači da država
ne može priznati status državne vjere ni jednoj veri ili verskoj zajednici; da
se država nema pravo mešati u unutrašnju organizaciju i poslove crkava i
verskih zajednica ili uticati na izbor verskih poglavara; građanski status
pojedinca nije vezan za religiju, što znači da obim prava i dužnosti
pojedinaca ne zavise od njegove religije ili uverenja i da je zabranjena
diksriminacija na osnovu vere ili uverenja.
Grace Davie u svojoj studiji o religiji u zemljama Zapadne Evrope
definiše pojam „believing, not belonging – verovanje, ne pripadanje“
ističući da mnogi Evropljani ne idu u bogomolje ali veruju. „Religija i
dalje utiče na skoro svaki vid ljudskog društva – ekonomski, politički,
socijalni i kulturni i ruši uverenje liberalnih političara i sociologa da
modernizacija nužno vodi opadanju uticaja religije“7.
Prema zapadnim autorima, sekularnim državama se ne smatraju
države koje favorizuju ateizam ili vrše diskriminaciju religije ili uverenja
kao što je bio slučaj sa bivšim Sovjetskim Savezom. Donald Eugene
Smith, u studiji Indija kao sekularna država, definiše sekularnu državu kao
„državu koja garantuje pojedinačnu i kolektivnu slobodu religije, koja
reguliše odnose prema pojedincima kao prema građanima bez obzira na
njihovu religiju, kao i političko stanje gde se ne favorizuje neka religija ili
se država meša u religiju.8“ Smitov koncept sekularne države u liberalnoj
demokratiji ima tri karakteristična odnosa: Odnos religije i pojedinca koji
predstavlja princip slobode religije i znači da je svako slobodan da odabere
da veruje ili ne; Odnos država i pojedinac utvrđuje građanski status kao
skup prava i obaveza koje trebaju postojati između pojedinca i države.
Jednakost građana proizlazi iz osnova da su građani faktor suvereniteta, a
6
Jean-Jacque Rousseau, The Social Contract, trans. Maurice Cranston (London:
Penguine Books, 1968), s. 186.
7
Davie, Grace: Religija u suvremenoj Evropi. Mutacija sjećanja, Golden
marketing-Tehnička knjiga, Zagreb 2005. s. 46.
8
Donald Eugen Smith, India as a Secular State (Princeton, N.J.: Princeton
University Press, 1963), s. 4-8.
47
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (43-71)
religijska uverenja ne smeju uticati na njegovu poziciju; i Odnos između
države i religije osnova je uređenje demokratske države iz svetovnog
izvora, a ne iz verskih nadzora. Religijske grupe su autonomne i same se
organizuju i deluju po vlastitim opredelenjima.
Načelo jednakopravnosti građanina pred zakonima temelj je liberalne demokratije. Iz toga država izvodi svoju neutralnost kao najbolji
način da se jednakopravnost sprovede u društveno-političku praksu određenog društva. Odvojenost crkve i države, mora obezbediti i garantovati
religijski pluralizam u savremenom društvu. Razdvajanje kao politički
koncept, znači da se crkva ne može mešati u politiku i rad države, ali isto
tako država se ne može mešati u oblast religije.
Međutim, ukoliko u državi ne bude prihvaćen sekularizam uslediće
religijska ofanziva koja može proizvesti teokratije jer smo svedoci sve
ofanzivnijeg delovanja verskih zajednica. Teokratija je grčki izraz koji
označava vladavinu Boga, oblik državnog uređenja gde navodno Bog vlada
preko sveštenstva ili verskih poglavara kao njegovih zastupnika, što je
izraženo kod starih Izraelaca, papske države Vatikan, Vrhovnog iranskog
verskog poglavara Ajatolaha, itd. Proizlazi da je teokratija oblik vladavine
u kojoj religija ili vera igra dominantnu ulogu u regulisanju većeg broja
društvenih poslova. U teokratskim društvima verska struktura je komplemantarna strukturi vlasti ili čak u određenim slučajevima dominira nad
njom. Iran, Izrael, S. Arabija, i Vatikan, gde je primetna teonomija (teos Bog i nomos - zakon) odlučujući uticaj verskih poglavara.
Zapadnoevropski sekularizam treba razmatrati kao analizu politike
teorije i istorije političkih ideja i socio-političko proučavanje institucionalnih dešavanja u Evropi koja su proizvela liberalna i demokratska
društava u kojima su religija i politika dva domena delovanja prinuđena da
deluju u zajedničkom interesu građana. Sekularna i demokratska država ne
može zabraniti i izbaciti religiju iz javne sfere života, a da pri tom ne
dovede u pitanje demokratska načela te države, kao što su sloboda religije,
sloboda mišljenja, govora, ujedinjavanja i udruživanja. Opredeljenost za
vladavinu prava i njegovo poštovanje ograničeno je prema slobodi i
primenjuje se kao i za društveno, političko ili drugo pravo.
Diferencijacija religije i politike evidentna je kod zemalja koje
imaju državnu crkvu (poput Engleske, Škotske i Grčke), preko onih koje
religije priznaju kao službene (protestantizam i katolicizam u slučaju
Austrije i Njemačke, katolicizam u slučaju današnje Španije (Ustav priznaje razdvajanje crkve i države, ali ističe značaj katoličke religije u
španskom društvu), do država gde je došlo do potpunog razdvajanja države
od religije. Treba istaći, da liberalno i demokratsko društvo ne karakteriše
položaj same religije, nego vladavina prava i jednakopravnost građana9. U
demokratiji ovakav odnos proizlazi iz jednakopravnosti pred zakonom koji
poštuje i štiti individualna prava građana, među kojima i pravo na slobodu
savesti i praktikovanje religije.
9
Religija i sekularne država:... prof. dr Carmen López Alonso, Laičnost ili
odvajanje države od religije u zapadnoevropskoj tradiciji
48
Milutinović M. BiH NA RASKRŠĆU SEKULARIZMA I TEOKRATIJE
Danas, o ulozi islama i muslimana uopšte, na međunarodnoj sceni,
postoje različita gledišta koja se mogu posmatrati na razne načine. Frencis
Fukujama, pod snažnim dojmovima filozofije Hegela ističe teoriju kraja
istorije u međunarodnim odnosima. On kaže da su silaskom komunizma sa
scene dva rivala liberalne demokratije komunizam i fašizam doživela poraz
i da je čovečanstvo došlo do kraja usavršavanja ideologija, odnosno da je
nastupio krajnji oblik ljudske vlasti. Po njegovom mišljenju religija, pa ni
islam nemaju neku osobitu snagu i ulogu na međunarodnom polju10 pa je
moguć otpor samo u pojedinim oblastima društvenog života.
Suprotno njemu, Samuel Hantington veruje da se istorija nastavlja
a u narednim decenijama usled ekstremnosti preti sukob na međunarodnoj
sceni koji se prenosi sa nacionalnih država na nivo civilizacija. Budućnost
sveta zasnivaće se prema njemu, na odnosima među civilizacijama, što
znači da će islam zauzeti vrlo značajno mesto i ulogu u međunarodnim
odnosima11. Američki strateg Bžežinski kritikovao je Hantingtonovu teoriju predviđajući novu svetsku geopolitičku realnost gde osnovni problem
Zapada nije islam već zapadni sekularizam12.
Islamski teoretičar Seid Nasr kaže da je Hantingtonov stav opasan
jer civilizacije usmerava u pravcu neizbežnog sukoba predviđajući sukob
islamske i Konfesionalne civilizacije u budućnosti. Nasr sukob civilizacija
ne smatra osnovnim problemom savremenog sveta i problem usmerava u
pravcu sukoba vernika i nevernika. Bernard Levis naglašava da je islam
najuticajniji kreator opšteg mišljenja u muslimanskim zemljama13 jer čini
svetsku religiju gde je na sceni koncentracija snaga oko njega.
POGLEDI RELIGIJA NA SEKULARIZAM
Islam i sekularna država
Političke metode koje su primenjivali muslimani u prošlosti bile su
direktno vezane za njihove društvene strukture, ekonomski i tehnološki
razvoj i političko iskustvo koje može biti model modernog islamskog
modela države koja je verna islamskim vrednostima, smatraju islamski
teoretičari. Za islam je važno poštovanje šerijatskih pravnih normi u
sekularnoj državi jer ona tj. ustavno, upravno, krivično i međunarodno
pravo uređuje odnose. Međutim, savremena iskustva govore da se šerijatske norme ne mogu primeniti u sekularnoj državi. Kada se kaže da verski
aspekt norme (dijaneten) važi, a sudski aspekt se ne primenjuje, to znači da
se ta norma transformiše u versko-moralno pravilo. Zina je za muslimane u
sekularnoj državi veliki greh (kebair) i moralno neprihvatljivo ponašanje,
ali ne predstavlja krivično delo (džerime), pa se sankcija (hadd) ne koriste.
10
Francis Fukuyama, “The End of History and the Last Man”, (London, Hamish
Hamilton, 1992).
11
Samuel P. Huntington, “The clash of Civilizations”, Foreign Affairs (1993).
12
Zbignew Bržezinski, “Weak Romparts of the permissive west”, New perspectives
quaterly, Vol. 10, No 3, (summer 1993).
13
Bernard Lewis, “The return of Islam”, Commentary, Vol. 61, No 1, p. 39-49.
49
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (43-71)
Teškoća se javljaju u kombinovanju narodne vladavine i islama u
državama koje nameću islamsko pravo. U studiji „Ciljevi islamske države“
islamski teoretičar Ebu-l-A'la Mevdudi, izdvaja dve vrste ciljeva koji se
postavljaju pred islamsku državu: negativni ciljevi „kao što je odvraćanje
agresije i očuvanje slobode naroda i odbrana države, i pozitivni ciljevi kao
što je zabrana svih stvari koje je Kur'an osudio14“. Mevdudi zaključuje, da
se afirmaciju državnih ciljeva treba temeljiti na sveobuhvatnosti ciljeva
Šerijata. U ovom smislu, islamska država potpuno dominira u totalitarnim i
autoritarnim državama i ne dozvoljava mešanja državnih funkcija za
pravnu dimenziju Šerijata, posebno moralnu i obrazovnu dimenziju.
Mnogi muslimani sekularnu državu vide kao snažan instrument za
eliminisanje verskog nasleđa i zanemarivanje moralnih učenja za javni
život. Muslimanske percepcije sekularizma ne formiraju se kroz razumevanje cilja i istorijskih uslova zapadnog sekularizma, već pod uticajem
muslimanskog iskustva sekularnog dogmatizma i netolerantnosti države u
savremenim muslimanskim društvima. Populističke islamske grupe reagujući na sekularizam predlažu koncepciju države koja, iako različita po
suštini, ima isti cilj i formu kao i sekularna država da obezbedi vladavinu
izabranih koju ne prihvataju islamski sekularisti ne prihvataju zapadni
sekularizam jer ga vide kao instrument vladajućih struktura pa time
potrebu da islamska država nametne islamski zakon celom društvu, kaže
Loaj Safi u studiji Islam i sekularna država15.
Elementi porodičnog i imovinskog prava po šerijatskim normama
su relevantni za muslimane i u sekularnoj državi. Dolazi do transformacije
šerijatskih normi u verske i moralne norme muslimana pa treba utvrditi
mehanizme za tumačenje stavova i njihovu primenu. Stav značajnog broja
islamskih teoretičara je da muslimani Evrope trebaju potpuno reformisati
sekularne države sa islamskom tradicijom jer smatraju da posedovanje
personalne autonomije nije dovoljna za očuvanje islamskog identiteta.
Ideologija Al Kaide (al Qaedina) bazirana je na vahabizmu ili
salafizmu, nazvanom po Mohamed ibn Abdulu Vahabu (1703-1792) i
razlikuju se od Sunita po tome što reči proroka Muhameda shvata i tumači
doslovno, negirajući verske izražaje u slikama, muzici, fotografiji zbog
čega druge sledbenike islama smatra hereticima. Dobro je poznato da
danas Saudijska kraljevska kuća16 živi u simbiozi sa vahabijskim religi14
Abu al-Ala al-Mawdudi, Nazariyyat al-islam wa Hadyuh (Jeddah: Dar alSaudiyyah, 1985), 47.
15
www: Bosanskialim.com/rublike/tekstovi/Louay M. Safi, Islam i sekularna
država
16
Do uspona porodice Saud u Saudijskoj Arabiji na vlast vahabizam je bio mala
sekta slabog uticaja. Pobedom Ibn Sauda nad plemenom Hashemitom 1925. godine uz
pomoć Britanaca i ulaskom u Meku vahabizam postaje službena religija Saudijske
Arabije. Prema svedočenju Saida K. Aburisha, kada je Ibn Saud osvojio Riad, vahabije
su spalile 1200 ljudi (nevernika). Do 1932. godine preko 400 hiljada ljudi je ubijeno u
oružanim akcijama, isto toliko javno je smaknuto, a 350 hiljada je masakrirano i preko
milion proterano iz zemlje. To je za državu koja broji 4 milona stanovnika isuviše
veliki broj, a počinjena zverstva nisu bila do tada u Arabiji viđena.
50
Milutinović M. BiH NA RASKRŠĆU SEKULARIZMA I TEOKRATIJE
jskim vodstvom17. Mnoge islamske države danas strahuju od uticaja vahabija. Alžir vodi pravu borbu sa pokretom salafista, uveženim iz Saudijske
Arabije osamdesetih godina. U Pakistanu brojni studenti iz Malezije i
Tajlanda dolaze nakon školovanja u Arabiji i uključuju se u borbe u
Afganistanu, ili su pak huškači borbe protiv hrišćana u Nigeriji i
Indoneziji. Alžir, Tunis, Jemen, Egipat i druge države su pod uticajem
Salafističkog pokreta, ujedinjenog sa Al Kaidom.
Vahabizam se smatra protivzapadnom i protivmodernističkim pokretom islama. Kako kaže Džon Espozito, tvorac vehabizma Mohamed ibn
Abdul Vahab želeo je očistiti islam. Za Abdula „islamu su pretnja drugi
muslimani koji su poprimili lokalne običaje i zaboravili pravi islam. On je
smatrao da islam treba pročistiti od nevernika i vratiti se korenima, Kuranu
i Muhamedu”. Po vahabizmu, kaže profesor Esposito, islamsko društvo ide
ka šarijatu, islamskom verskom zakonu. Graham Fuler, bivši visoki
službenik CIA-e i autor knjige „Politika islama” piše: „vahabizam se povezuje sa najkonzervativnijom od četiri glavne škole u islamu i nema
toleranciju za druga verska učenja, zbog čega je potpuno ekstreman”.
Teoretičari se razilaze oko toga do koje je mere Al Kaida logičan
nastavak vahabizma. Graham Fuler smatra da kod Al Kaide postoji veza
između vahabizma i protivzapadnog raspoloženja što nudi dokaz za otpor
mudžahedina sovjetskoj okupaciji u Afganistanu kojeg su poticali i
finansirali bogati Saudijci, uključujući Osamu bin Ladena. Brojne terorističke organizacije su kasnije vrbovale te borce za svoje pripadnike i
realizaciju svojih ciljeva. Veza vahabizma i terorizma stvara kontroverze
među stručnjacima islama ali većina analitičara se slaže da netolerantna i
isključiva verska učenja mogu lako prerasti u mržnju i nasilje.
Realnost pokazuje da islam igra sve značajniju ulogu u međunarodnim odnosima jer se ljudi u velikom broju nakon pada komunizma što je
izazvalo razočarenje ljudi i dovelo do vraćanja religiji 18. Osim trenda
povratka religiji u nekim državama postoji i proces jačanje sekularizma i
ateizma. Iako u različitoj meri, mnogi zagovornici pojedinih opredelenja
zalažu se za ostvarenje svojih ciljeva, a posebno mobilizaciju vlastitih
snaga osloncem na religiju19. Slom komunizma i pobeda islamske revolucije u Iranu, prema rečima Freda Holideja profesora Univerziteta u
Londonu, pomogao je širenje islama pa je društvo svoje principe, ciljeve i
17
Ovaj ogranak islama širi se novcem kralja koji gradi škole i svetišta u siromašnim
islamskim državama, školuje religijski kadar i štampa na milione vahabijskih knjiga.
Danas u 22 arapske države živi oko 280 miliona Arapa, uglavnom siromašnih koji za
svoje probleme okrivljuju korupciju u državama i zapadni uticaj. Vahabije svoje
frustracije smanjuju poticanjem mržnje prema liderima, strancima i drugim muslimanima hereticima.
18
Robin Wright, „Islam, democracy and the west“, Foreign Affairs, Vol. 72, No 3
(summer 1992), p. 131-145.
19
J. Haynes, “Religion in the third world politics”, Buckingham Philadelphia,
Open Univesity, press 1993, p. 4.
51
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (43-71)
na unutrašnjem i spoljnom planu zasnovalo većim delom na religiji20.
Odgovor na krizu identiteta islama zapadna civilizacija nije adekvatno
odgovorila, što je izazvalo velike nesporazume. Uz to, islam danas zauzima
važno mesto na strateški važnim područjima sveta i stoga ima snažan uticaj
na krizna područja. Reakcija je to na tokove globalizacije kulture zbog
čega se na međunarodnoj sceni može posmatrati kao otpor. Neki islamski
teoretičari smatraju da zapadne države duže vreme islam predstavljanju
kao novog neprijatelja umesto komunizma, što sa druge strane rađa izrazitu
netrpeljivost prema evropskoj i svetskoj civilizaciji uopšte.
Odnos pravoslavlja prema sekularizmu
Stvarnost pokazuje da su mnoge funkcije sekularne države poverene civilnim institucijama, uključujući obrazovanje, zdravstvo, zakonodavstvo i sl. Država se danas u načelu, najvećim delom, bavi pitanjima
bezbednosti i odbrane, odnosno zakonodavnom sferom što u osnovi predstavljaju poslednju instancu na pitanjima administracije pravde. Ovakvo
razumevanje državne vlasti oslobodilo je verske zajednice od intervencije
države i službenika koji su u prošlosti bili veoma skloni nametanju verski
utemeljenih vrednosti i ideje svim članovima društva.
Ustav Republike Srpske garantuje slobodu veroispovesti i verske
zajednice stavlja u jednaku poziciju pred zakonom u vršenju verskih
poslova. Međutim, evidentno je da se Srpska pravoslavna crkva proglašena
za „crkvu srpskog naroda i drugih naroda pravoslavne vere“ čime je ona
zauzela bolju poziciju od drugih što predstavlja privilegovanu pozicija, sa
velikm mogućnostima uticaja na zakonodavnu i izvršnu vlast ili/i indirektno učešće u najvažnijim segmentima društvenog života. Svedoci smo da
su čitav rat, i deceniju kasnije, predstavnici Srpske pravoslavne crkve bili
uz skute političara zauzimajući prve redove na skupštinskim zasedanjima i
državnim manifestacijama i uživali pogodnosti takve pozicije kao nikad
pre. U tom vremenu nije se moglo sesti u funkcionersku stolicu ako se ne
položi zakletva pred verskim službenicima u crkvi, što je na određen način
doprinosilo mešanju religije u državne poslove.
Srpska pravoslavna crkva kao glavna, politički centralna religijska
institucija, ima izuzetnu poziciju u društvu. Ona je, naime, iznad države,
iznad društva, iznad ostalih građana. U političkom smislu, ona se ponaša
kao nekakva vlada u senci. Dakle, svaki čas političari idu u Patrijaršiju ili
neko drugo mesto da objasne svoje političke stavove, tako da se Crkva bavi
državnim poslovima, međunarodnim sporazumima preuzimajući na sebe
nedvosmislenu političku ulogu. Pri povratu nacionalizovane imovine, oni
su prvi uvek na redu, ali i za penzije, za oslobođenje od poreza, iako žive u
skupocenim luksuznim parohijskim i eparhijskim domovima21.
20
Fred Holliday, „The Iranian Revolution and its indications“, New Left Review
(nov. – dec. 1987), p. 13.
21
Milan Vukomanović, političko pravoslavlje http://www.republika.co.rs/556557/14.html, preuzeto 16.09.2013.
52
Milutinović M. BiH NA RASKRŠĆU SEKULARIZMA I TEOKRATIJE
U sekularnoj državi stanovnici su građani koji imaju religiozna
uverenja, moralne stavove, kulturne nazore i to država toleriše. Međutim,
verske zajednice hoće da svoje nazore pretoče u vlastitu ideologiju, koju
permanentno stvaraju. Upravo suprotno, državnopolitička ideologija niti
ima bit religijskog niti njegove dimenzije, što u brojnim krugovima
podrgejava netrpeljivost i sukobe verskih zajednica i državnih institucija.
Zbog toga crkva teži dominaciji nad društvenim i državnim strukturama.
Sekularnost pluralnog društva izazov je religijama na služenje
vlastitom slobodom vere, ali i na poštovanje vere drugih. „Mir u svetu ne
zavisi od mira među religijama, ali religijski konflikti imaju svaki put
mogućnost potpaliti široke požare na političkom području“. Uz mogućnost
zloupotrebe delovanja i poverenja vlastitih članova, religije mogu vrlo
snažno pozitivno i negativno uticati na socijalnu zbilju22. Međusobne
optužbe verskih zajednica tokom proteklog građanskog rata u Bosne i
Hercegovini nisu prevaziđene bez obzira na susrete verskih poglavara jer je
Srpska pravoslavna crkva od strane svih nacionalnih i verskih institucija,
optuživana, ne samo za prećutkivanje srpskih ratnih zločina, nego i za
navodno, blagosiljanje zločina srpske vojske, što održava stalne tenzije.
Psiholog Vladeta Jerotić, kaže: „Mada se mnogo šta izmenilo u
psihičkom pa i karakternom svojstvu srpskog čoveka, samim tim i srpskog
naroda, a onda i njegove crkve… ne bi trebalo da postoje, ni danas,
ubedljivi i opravdani razlozi za pojavu, prema drugim narodima i religijama netrpeljivih ili fundamenalističkih težnji unutar srpskog pravoslavlja“. U kritici stanja psiholog Jerotić ukazuje na pristup dilemama koje
su česte: "Kako bi drugačije trebalo da reaguje, pitaće se, srpski narod ili
pojedinci u tom narodu, na ponovljeno ugrožavanje njegovog opstanka u
Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini koji su ugroženi, agresivnom i fundamentalističkom pretnjom ...nacionalnih predvodnika u rimokatoličkoj
Hrvatskoj i muslimanskom delu Bosne i Hercegovine?23“
U savremenosti reč – sekularizam, značenjem se multiplikuje, a
mnoštvo značenja često nema veze s njenim izvornim značenjem nego
povremeno znači nešto neodređeno. Profesor, protojerej Dimitrije Kalezić
dodaje da je to idejni i misaoni deformitet, bez jasnog i određenog značenja
i cilja. Nastao je, kako on kaže, jedan značenjski konglomerat u kome
svako ima pravo na sve, ne zna se šta i čiji smisao i nadležnost… i otvoren
je prostor za sukcesiju nesporazuma. Danas u interpretaciji ideologa
sekularizma to je široko divergentno značenje od religijske i teističke, do
otvoreno i aktivno antireligijske i antiteističke koncepcije pojedinca i grupe
ali i kolektivne svesti društva uopšte.
Srpska pravoslavna crkva i dobar broj njenih arhijereja prihvata
koncept političkog pravoslavlja, iako ga tako ne naziva. Crkva se stavlja u
poziciju nekakvog nosioca i čuvara simboličkih resursa. Ako se Srbi budu
22
McGuire, M.: Religion. The Social Context. Fourth Edition, Wadsworth
Publishing Company, Belmont, CA 1997. s. 185-272.
23
www.aimpress.ch/dyn/dos/archive/data/2001/11206-doss-01-07.htm
53
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (43-71)
bavili samo onim što im nudi Srpska pravoslavna crkva, spas duša, onda će
oni dići ruke od svega ovozemaljskog i stvarno postati „nebeski narod”,
uživajući sa nebeskih visina u kuknjavi čovečanstva nad njegovom sudbinom, kaže Radovan Marjanović, u reviji Kolubara24. Ona ne želi
ograničavanja iako je njen osnovni zadatak, a što ne radi nijedna druga
organizacija da vlastitu aktivnost usmeri na spasavanje naroda.
Sekularizam je, spojen s prosvećenošću, ideologijom, prizemnim
polureligijskim značenjima koja u nazivu nema nikakvog lingvističkog ili
drugog utemeljenja. Taj pojam, je prema mišljenju protojereja Kalezića,
prostor i žarište nesporazuma. A izvor i polazište Crkve, odnosno njen
pogled na svet, je od ličnog i natprirodno Boga corpus delicti, moralnog
kodeksa25, Međutim, ovakav stav je posledica najnovijih otklona državnih
administarcija srpskih država od religije i njenog uticaja na društvo.
Danas ne postoji jedan konsenzus, između aktera civilnog društva i
drugih aktera, akademske javnosti, kulturne javnosti, obrazovne javnosti
oko temeljnih vrednosti koje su ugrađene u Evropu i Evropsku uniju i oko
kojih postoji konsenzus. To je konsenzus oko demokratske političke
kulture i oko nekih temeljnih pojmova koji su deo sekularne evropske
tradicije u Evropi. Oni nisu oblikovani prema nekakvim hrišćanskim
principima, ni prema islamskim, jevrejskim ili bilo kojim drugim. Oni su
internacionalni po svom karakteru i prepoznaju se kao demokratija, ljudska
prava, politički pluralizam i individualna ljudska prava.
Država je ustavno – pravno definisana kao sekularna, međutim, to
smeta strukturama moći u partijskoj državi kojima ne odgovara odvojenost
od Crkve, ali i same crkve koja neće da budu odvojena od države, iako bi
to morale biti po zapovesti Isusovoj „Caru carevo a Bogu božje“. Crkva
ima pravo na imovinu kao i svako pravno lice ali ona postaje veleposednik
jer je trećina Fruške gore data crkvi. U sekularnoj državi vekovima postoji
princip, da je sva imovina u državi svojina te države a moderna država
sekularna i demokratska u znak poštovanja vernika ustupa verske objekte
građanima na besplatno korišćenje. Još nema zakona o denacionalizaciji, a
neki vrše sumnjive privatizacije te imovine što otvara vrata korupciji i
zloupotrebama. U školama je uvedena veronauka i niko ne zna kako će se
ubuduće normirati naučna dostignuća u odnosu na postojeće dogme. Sve je
veći intres verskih poglavara da učestvuju na državnim manifestacijama i
rešavanju nacionalnih i državnih pitanja. I nažalost, postojeće državne
strukture na takve političke stavove verskih poglavara Srpske pravoslavne
crkve najčešće ćute, zaključuje sociolog religije Mirko Đorđević.
Gde je država, posebno sekularna država ako je uopšte ima. To
nikom jasno nije, a javnost je zbunjena jer se ne znaju granice kanonskog i
državnog javnog prava i svako ih tumači na svoj način. Da nevolja bude
veća država je pristala da prizna samo neke ’’tradicionalne crkve’’ a ostale
su po strani. Vrhunac ideološkog cinizma je u činjenici da su gotovo sve
24
25
54
www.revija.kolubara.info/sh/121/20/1042/
Religija i sekularne država:, ... Protojerej – stavrofor prof. dr. Dimitrije Kalezić
Milutinović M. BiH NA RASKRŠĆU SEKULARIZMA I TEOKRATIJE
tradicionalne crkve pristale da jedna među njima na neki način najtradicionalnije. Na pitanje da li je savremena srpska država sekularna nema
pravog odgovora jer ono što čine pojedine institucije dodvoravajući se
verskim poglavarima prevazilazi sekularni princip potpunog razdvajanja
religije od države i vodi desekularizaciji.
Katoličko gledanje na sekularizam
Vreme teokratske vlasti je prošlost zbog čega je u pluralnim društvima neprihvatljivo uspostavljanje nekakve državne religije. Pripa-dnici
većine religija u Evropi i SAD smatraju odvojenost crkve od države
normalnim uređenjem. „Amerikanci su razdvojili crkvu i državu kroz
federalni ustav, iako sebe smatraju hrišćanima i pretežno protestantima, oni
su stvorili radikalno novo društveno stanje za religiju26“. Katolička crkva
pod sekularnošću ne podrazumeva borbenu ideologiju nego postor za
religijsku i političku slobodu u kojoj može da ostvaruje svoje ciljeve, ističe
monsinjor prof. dr Mato Zovkić, navodeći da je normalno istražavati
religijske i duhovne vrednosti bez pretnje po nečiji integritet ili život27.
U skladu sa savremenim tendencijama regulisanja odnosa crkve i
države Kongregacija za nauk vere u Doktrinalnoj noti o nekim pitanjima
vezanim uz sudelovanje katolika u političkom životu iz 2002. godine
podseća katolike i druge ljude da je građanska i politička sfera nezavisna
od religijske i crkvene28. Time Katolička crkva ističe da dobro svih građana jedne države i cele ljudske zajednice traži poštovanje i unapre-đenje
temeljnih ljudskih prava, blagostanje ili razvitak duhovnih i materijalnih
dobara, mir i bezbednost grupa i njezinih članova. Zato je „zadatak države
braniti i inicirati opšte dobro u interesu svih”29. To govori da se laičnosti u
katoličkim krugovima, bar verbalno, daje vrlo značajno mesto posebno u
pluralističkom društvu čime je ono usmereno ka efikasnim komunikacijama među raznim duhovnim tradicijama i nacijama. Tako se laičnost i
sekularnost države podudaraju jer je sekularna država pravedna i
demokratska za sve subjekte jednog društva.
Vrhbosanska katolička teologija organizovala je novembra 2004.
godine okrugli sto na temu: „Religijske zajednice u BiH i sekularno društvo“ kojim se htelo ukazati na nužnost podrške sekularnoj državi u
multireligijskom društvu. Profesor Enes Karić iz Sarajeva govoreći o sekularnoj državi, civilnom društvu i religijskim zajednicama u BiH istakao je
mogućnost konstruktivne saradnje religijskih zajednica i sekularnog društva koji su šansa opšteg napretka: „Sekularno društvo (proteklih pedeset i
26
Albanese , c. l.: Amerika – Religije i religija, Office of Public Affairs Embassy of
USA Sarajevo 2004. s. 459.
27
Religija i sekularne država: … msgr. prof. dr Mato Zovkić, Katoličko gledanje na
religije u zemljama tranzicije
28
Kongregacija za nauk vjere: Doktrinalna nota o nekim pitanjima vezanim uz
sudjelovanje katolika u političkom životu (iz 2002. godine), Udruga Obiteljski centar,
Zagreb, 2007. br. 6.
29
Katekizam Katoličke Crkve, Glas Koncila, Zagreb 1994 (poglavlja “Ljudska
zajednica”, br. 187-1948 i “Vlast u građanskom društvu”, br. 2234-2246, s. 554-557).
55
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (43-71)
više godina u Evropi) ne tumači se, ne realizuje se, ni kao antivjersko ni
kao ciljano i angažirano ne-vjersko..! Naprotiv, sekularno društvo ili
sekularna društva Evrope nakon Drugog svjetskog rata pokazala se
pozitivnom tekovinom, kao otvorena, kooperativna i inkluzivna realnost
spram mnoštva religijskih segmenata i entiteta, ali i spram verskih izazova
i zahjeva koji su se pojavili na modernoj evropskoj pluralističkoj sceni30”.
Sekularizam traži da se država ne meša u verska pitanja ali i sprečava da se verske dogme pretvore u političke zakone. Radi primera,
Hrvatska je deklarativno sekularna država ali su njene zakonodavne i
izvršne institucije dugo vremena bile pod direktnim uticajem crkve. Prema
mišljenju nekih autora, sekularizam podrazumeva da na javnim prostorima
budu postavljeni službeni simboli zajednički svim građanima, a ne samo
katolički simboli. Slično je u Zapadnoj Hercegovini u kojoj su raspela
nalaze u svakoj učionici u školama, verski katolički simboli vise sa zidova
svih javnih institucija, sudova i bolnica. To znači da se brojni društveni
krugovi zalažu za osnovne principe sekularizama, a u suštini Hrvatska
katolička crkva nastoji zadržati dominantnu poziciju u usmeravanju i
rešavanju društvenih pitanja, koja je ostvarivala proteklih dvadeset godine.
Hrvatska jest sekularna država, i to ne samo po slovu Ustava.
Međutim, poslednjih meseci dolazi do otvorenog sukoba crkve i države,
kako institucionalne crkve, tako i katoličkih laičkih organizacija. Pre
svega, spor je oko zdravstvenog vaspitanja koje je uvedeno u škole.
Katolička crkva smatra da je zdravstveno vaspitanje, posebno deo “spolnoga odgoja” uveden pod uticajem homoseksualnih lobija kako bi se deca
učila da homoseksualnost nije bolest nego nešto prirodno. U skladu s tim,
svedoci smo inicijative katoličkih udruženje za uvrštavanjem u ustav
stavke da je brak odnos između muškarca i žene, a ne dva ljudska bića.
Poznati protestantski teolog Jurgen Moltman rekao je: ili će religija
potpuno prihvatiti postavke savremenoga društva i postati zapravo jedna od
organizacija savremenog društva, što se na Zapadu vrlo često događa, tj. da
postaje socijalna posluga, ili će se zbog te sekularizacije crkva potpuno
zatvoriti u samu sebe, u svoje dogme, u svoje tradicije31. Odnos crkve,
hrišćanstva prema sekularizaciji treba da doprinosi prepoznavanju prava i
mogućnosti svih onih članova određenog društva koji su bili stigmatizovani putem takvog hrišćanskog pogleda na svet.
Takođe, mnogi Hrvatsku smatraju katoličkom zemljom32. Ustav
Hrvatske u čl. 40. garantuje slobodno izražavanje vere ili bilo kojeg drugog
uverenja što se tumači kao slobodno izražavanje vere, po mogućnosti
30
Karić, E.: “Sekularna država, civilno društvo i religijske zajednice u Bosni i
Hercegovini. Prilog konstruktivnom čitanju sekularnog duha sadržanog u ‘Zakonu o
slobodi vjere i pravnom položaju crkava i vjerskih zajednica u Bosni i Hercegivini’”,
Vrhbosnensia IX (2005), 1, 97-103. 47.
31
Zoran Grozdanov, http://www.republika.co.rs/556-557/14.html, preuzeto
16.09.2013.
32
Sekularna država zvana čežnja, nedelja 6. rujna 2009. godine Katolička Hrvatska,
preuzeto 05.09.2013.
56
Milutinović M. BiH NA RASKRŠĆU SEKULARIZMA I TEOKRATIJE
jedine ispravne, inaugurisane državne. Uticaj Katoličke crkve je snažan
zbog činjenica da je Hrvatski Sabor 1997. godine ratifikovao Vatikanske
sporazume (četiri sporazuma između Hrvatske i Svete Stolice). Od tada je
Katolička crkva dobila zakonsko pravo na veronauk u školama i vrtićima,
vojne predstavnike, predstavnika u Veću HRT-a i radio i TV emisije, i na
određen način teži sudelovati u donošenju zakona. Svedoci smo žestokog
otpora Katoličke crkve uvođenju zdravstvenog obrazovanja u školama (sa
seksualnim odgojem), postavljanje dvojezičnih natpisa sa ćirilicom u
Vukovaru i drugim mestima, te otpora odluci Vlade Hrvatske na čelu sa
Zoranom Milanovićem da se na državnim manifestacijama više ne
organizuju verske ceremennije, jer je to u duhu evropske tradicije.
Odnos između države i religije u jevrejskoj tradiciji
Jevrejska dijaspora ima istoriju dugu preko 2000 godina i pitanje
odnosa između države i religije jevrejskog političkog entiteta oduvek je
bila čisto teoretske prirode. Postavlja se pitanje, koji bi religijski izvor u
jevrejskoj tradiciji opravdao legitimitet vlade koja nije jevrejska, što samo
potvrđuje nespremnost za različitosti. To je definisanje odnosa između
jevrejskog pravosudnog sistema izvedenog iz Tore, i različitih pravosudnih
sistema koji vladaju u zemljama dijaspore (gde danas žive Jevreji u svetu)
je važno pitanje za odnos jevrejske zajednice u tim državama. U oblasti
građanskog i krivičnog prava traži se poštovanje zakona države u kojoj
jevrejska zajednica živi dok se ovi zakoni ne ograničavaju religijsku autonomiju jevrejske zajednice i osiguravaju da Jevreji žive živote u skladu sa
zapovestima Tore, zadržavajući jevrejski identitet33.
Zadatak političkih lidera, nije izgrađivati „Kraljevstvo Božje”, već
oblikovati društvo u kojem ljudi mogu živeti jedni pokraj drugih. Prema
tome, zakoni Kraljevstva, to jeste države, nadležni su za sprovođenje
sistema pravde, garantujući osnovna prava i slobode. Menahem Lorberbaum, profesor filozofije Univerziteta u Tel Avivu, piše: „Pošto Tora sama
po sebi ne može potpuno uspostaviti politički poredak, Bog je obezbedio
dodatne elemente za njegovo uspostavljanje pa je naredio imenovanje
kralja“. To govori: „Politika se promatra kao neteokratska, ovosvetska
delatnost usmerena ka boljem uređenju ljudskog društva34“. To je poruka
da se moraju prihvatati sekularni principi odnosa religije i države.
Sa druge strane, formiranje i postojanje moderne jevrejske države
postavlja pitanje odnosa između države i religije što je predmet mnogih
diskusija u Izraelu. To je iniciralo definisanje odnosa između jevrejske
tradicije i moderne teritorijalne države uspostavljene na demokratskim
principima kroz Deklaraciju o nezavisnosti. Zagovornici sekularne jevrejske države po uzoru na američki ili francuski model odvojenosti države i
religije, doživljavaju se u nekim jevrejskim krugovima, kao napad na
slobode garantovane ljudskim pravima, što je protivno principima demokratije. Pitanje odnosa države i religije ima dimenziju koja polazi od
33
34
Religija i sekularne država:, … Lic. Phil. Michel Bollag (Švicarska)
Isto;
57
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (43-71)
činjenice da jevrejska religija ima ustrojstvo tipa Halake, da je orijentisana
prema društvu, i primarno usmerena prema Jevrejima. Halaka je primena
Tore u stvarnom životu i obavezujuća za ponašanje pojedinca i kolektiva.
Verski zakon se povlači iz zvanične politike i ostavlja prostor da bi
se, kako kaže Tikun Olam, izvršilo ponovno usavršavanje sveta. Rabina
Nisima otkriva da je važan odnos između moderne teritorijalne države i
religije. U demokratskoj modernoj državi odnos između političke vladavine pravnih i religijskih (ili verskih i pravnih) tela mora se jasno definisati. To zahteva Tora koja nije ugrožena pristrasnim zahtevima određene
vlasti. Osnovno pravilo „Zakon dotičnog kraljevstva je zakon“ obezbeđuje
nam teološki zasnovanu tačku za ovaj izazov.
SEKULARNA DRŽAVA U BOSNI I HERCEGOVINI
Istorija Bosne i Hercegovine beleži različite modele uređenja
odnosa političkog i verskog autoriteta35. U doba osmanske vlasti, islam je
imao poziciju državne religije a islamske ustanove bile su deo državne
organizacije. Katolička, Srpska pravoslavna crkva i Jevrejska zajednica
imale su pravno priznat status, određenu slobodu iskazivanja religije u
okvirima zakona i pravo primene religijskog delovanja prema vernicima.
Austrougarska Monarhija je četrdeset godina upravljanja BiH
(1878-1918) po Zemaljskom ustavu za BiH od 17.02.1910. u čl. 8.
prihvatila raniji model priznatih religija ističući: islamsku, srpskopravoslavnu, rimo-katoličku, grko-katoličku, evengeličku, ausburšku i
jevrejsku zajednicu. Priznate crkve i verske zajednice imale su javni status,
dok je država imala pravo nadzora nad radom crkvi i verskih zajednica.
Ovakav model uređenja odnosa države i crkava, odnosno verskih
zajednica zadržan je nakon formiranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca
(SHS), odnosno Jugoslavije, što je garantovano Ustavom Kraljevine SHS
od 28.06.1921. (Vidovdanski ustav). Tokom socijalističkog perioda (19451990) usledile su promene odnosa države i verskih zajednica. Pravno je
usvojen model odvajanja države i crkve. Vera je proglašena za privatnu
stav a sloboda veroispovesti garantovana Ustavom i zakonima. U uslovima
marksistička ideologija došlo je do marginalizacije vere njenim svođenjem
na privatnu stvar, a imovina verskih zajednica je delom nacionalizovana.
Nakon uspostave političkog pluralizma i tranzicije BiH u skladu sa
demokratskim liberalnim sistemima, odnosi između političkog i verskog
autoriteta regulisani su po principima sekularne države u Evropi sadržani u
Evropskoj konvenciji za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i protokolima, Ustavu BiH, odnosno koji su u Aneksu IV Dejtonskog mirovnog
sporazuma i Zakonu o slobodi vjere i pravnom položaju crkava i verskih
zajednica od 28.01.2004. godine. Međutim, bez obzira na konkretno stanje
35
Fikret Karčić, „Pitanje javnog priznanja islama u jugoslovenskim krajevima
nakon prestanka osmanlijske vlasti“, Anali Gazi Husrevbegove biblioetke, XI-XII
(1985), 113-120.
58
Milutinović M. BiH NA RASKRŠĆU SEKULARIZMA I TEOKRATIJE
svedoci smo daljih zloupotreba religije od strane nacionalnih i političkih
subjekata u Bosni i Hercegovini.
Profesor sociologije religije iz Sarajeva, Ivan Cvitković, piše:
„…Jesu li se univerzalne religije u Bosni i Hercegovini pretvorile u religije
konflikta?36“ Bosna je proteklih godina postala prostor uspostavljanja
jedinstva religije i političkih snaga između Islamske zajednice i SDA,
Katoličke crkve i HDZ-a, Pravoslavne crkve i SDS-a. Tokom krize i proteklog rata izvršena je nacionalna instumentalizacija katoličanstva,
pravoslavlja i islama. Religija i politika na društvenoj sceni Bosne i Hercegovine, dugo je vremena bila izložena međusobnim sukobima u kojima se
drastično pribegavalo nasilju. To se dešavalo u konfliktnim situacijama
kada su se nastojali postići politički ciljevi, navodno demokratski legitimni
ciljevi, a koji se često ne mogu postići bez nasilja.
U društvima poput BiH gde dugo vremena postoji odvojenost od
islama, oživljavanje i povratak njemu, prema stavovima islamskih teoretičara, imperativ je za mnoge pripadnike bošnjačke nacionalnosti. Povratak
takvom islamu znači put padova i uspona, koji je ugrožen talasom
modernizma zapadne civilizacije, sekularizma i svetske krize. Ovaj proces,
mora biti usklađen sa različitim dimenzijama islamske kulture i njenim
praktikovanjem, kao i traženje odgovora na osude islama u svetu. U
takvom trendu, svaki musliman ima obavezu življenja prema Božijem
određenju i mora se energično suprotstaviti zapadnom načinu života koji
sledi takav ega. Takvim odnosom prema zapadnoj kulturi, musliman postiže Božije zadovoljstvo i čini uslugu čovječanstvu i spostvenom duhu.
Pišući o liberalizmu u islamu, Nerzuk Ćurak, u knjizi „Filozofija
zagrljaja“, kaže: „Ne znajući šta demokratija jeste, aktualni stanovnik
muslimanske geografije očigledno primjećuje da demokratija jeste sila,
moć, terorizam, smrt… U njihovim očima demokratija je upravo ono što
ona nije, a moderni fundamentalisti, manipulišući stanovništvo, šalju poruku da je demokratija baš ono što ona nije, ilegalno kontruisanje
permanentnog nasilja. Irak na jedan način i Iran na drugi način su zemlje
dugotrajnog proizvođenja nesporazum islama i demokratije37“. Profesor
prava s Jejla Khaled Abou El-Fadla, primećuje da najveća prepreka razvoju
individualnih prava ljudi u islamu „...dolazi od samih muslimana“, kao što
je „fanatično konzervativni vehabijski pokret“ i vrlo jasno zaključuje da
„ovozemaljska mera moralnih vrlina je čovekova blizina božanskom kroz
pravednost, a ne religijsku pripadnost“.
U Bosni i Hercegovini se desio prelazak iz jedne dogme u drugu,
odnosno jedan monizam zamenjen je sa tri monizma. „No, da li je vjera
borba za nekretnine, novce i rigidan, sablažnjavajući pedofilski oblik
obraćanja prema kleru ili je vjera ljubav prema različitostima svoga
susjeda/ komšije ali i onih unutar svoga atara? Interesantan je oblik “religijskog nacionalizma” koji je zaista indikativan jer bi trebao isključivati
36
37
Ivan Cvitković (2004): Konfesija u ratu. Svjetlo riječi, Sarajevo
Nerzuk Ćurak (2011): Filozofija zagrljaja, Rabit, Sarajevo
59
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (43-71)
jedno drugo obzirom da nas religija uči ljubavi, sreći, usmjerenosti bližnjem”, pita sa razlogom profesor Ćurak.
Islamska verska zajednica je tokom građanskog rata u BiH bila
uticajan subjekat na verska opredelenja ljudi i političke institucije. Donošenjem fetve o džihadu od Reisu-l-uleme Mustafe Cerića podržan je poziv
Alije Izetbegovića za „sveti rat” kao putokaz muslimanskim vernicima. U
skladu takvom sa ulogom, Islamska verska zajednica je optuživala pravoslavce, a jedno vreme i katolike, zbog odnosa prema muslimanskom stanovništvu, čime je vršena snažna homogenizacija38. Pored toga, dolazak
velikog broja mudža-hedina u BiH značio je promenu ponašanja verskih
službenika i njihovo uključivanje u oružane borbe na terenu.
Alija Izetbegović je 1992. godine iznio strateške-političke ciljeve
muslimanskog režima, konstatuje američki strateg Jozef Bodanski,
usmerene ka stvaranju islamske države u kojoj će se ostvariti puna dominacija Muslimana. U islamskoj državi ima mesta samo za „čistu” islamsku
veru, a pravoslavci i katolici u njoj su nevernici Prema tome, jedan od
političkih ciljeva muslimanskog rukovodstva bio je stvaranje islamske
države, kao oslonca za dalji prodor islama u Evropu. Ovakvo opredelenje
pridonelo je snažnoj podršci islamskih zemalja Hrvatskoj i BiH u ratu
protiv Srba i trasiranju islamske države, zaključuje Bodanski39.
Dramatična zbivanja s početka devedesetih stavila su sve tri religijske zajednice u ulogu izvora političkog legitimiteta koji deluju kao
nacionalni, politički i legitimirajući subjekti kojima se jača nacionalistička
svest. Dominantne nacionalističke strategije, u skladu s tim, deluju pod
svojevrsnim „svetim pokrovom“ pa se može reći da je religija devedesetih
godina u političkim i oružanim sukobima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini odigrala ulogu „vojnog kapelana ratujućih strana“40. Time su
prostori bivše Jugoslavije od strane određenih, prvenstveno nacionalnih
snaga, pretvoreni u prostore gde je inaugurisan stav „biti žrtva postalo je
dušom nacije“, pa je tako „svako postao žrtvom neke druge žrtve“41. Uz to,
38
Činjenice potvrđuju da je protekli rat u BiH bio verski sukob i pokušaj islama da
pokori hrišćane. Dokaz je pismo Reisu-l-uleme Mustafe Cerića upućeno muftijama, jula
1992. godine: „... Ovih dana u Bosni se vodi bitka svih bitaka za oslobođenje našeg
naroda od krivovjerstva, zla i nepravde. Naša islamska i patriotska dužnost je da se
aktivno uključimo u ovu Bitku svih bitaka i rukom, i jezikom, i srcem. Cilj naše borbe
je da Alahova riječ bude iznad svake druge riječi i da Alahova prava vjera ovlada
ljudskim srcima. Vas molim da prenesete na sve imame pod vašom jurisdikcijom da se
aktivno uključe u jedinice naše Armije…Da svoju radnu energiju stavite u službu
Armije, da se na medijima čuje vaš glas podrške i ohrabrenja našem narodu i našoj
Armiji. Mi ne možemo izgubiti: ili ćemo biti gazije ili šehidi. Alah kaže: “Pobjeda je
blizu!” Neka Vas Alah džela šanu čuva za dobro islama i Muslimana u Bosni. Vaš brat
u islamu. Reisu-l- ulema, dr Mustafa Cerić, s.r.” (Arhiv Armije BiH).
39
Bodanski, Jozef (1995): Ofanziva na Balkan, Virdžinija, SAD, The international
Stategic StudiesAshociation Bolz, s. 86.
40
Bougarel, Xavier, 1996, Bosnie. Anatomie d'conflit, Paris, La Decouverte.
41
Samadar, Ranabir, 2000-2001, "Le cri de victoire sans fin. The Last Hurrah That
Continues", Transeuropéennes, 19-20. s. 35.
60
Milutinović M. BiH NA RASKRŠĆU SEKULARIZMA I TEOKRATIJE
verske zajednice su autoritativno uticale na donošenje brojnih političkih
odluka, radi navodne zaštite vlastitog ugroženog naroda i vernika.
Velike promene tokom krize izazvale su politizaciju kulture koja se
ogledala pre svega u politizaciji kulturnih različitosti i različitim pristupima
društvenim problemima. Religija je bila važan element nacionalne politike
zbog čega je došlo do politizacije religije i religizacije politike na sve tri
strane u BiH. Takvo angažovanje religije, pokazuju to protekli događaji,
proizvode institucionalnu politizacije kulture kojom se jačao antagonizam
kulturnih razlika i oblikovanja nacionalne kulture i nacionalnog i verskog
identiteta. To je dovelo do etnifikacija politike i politizacije etničkog, a
time promena koje su uzrokovale određenu desekularizaciju društva.
Celovita depolitizacija religije je nužnost savremenog trenutka mada je ona
u BiH na marginama interesovanja političkih subjekata i nacionalnih
krugova. Za afirmaciju liberalno-demokratskih procesa moraju se izgraditi
zajednički stavovi i podstaći institucije i organizacije koje će zaustaviti
politizaciju kulture u nacionalističkom kursu i vratiti dignitet ravnopravnosti kulturnih i religijskih razlika u Bosni i Hercegovini.
U skladu sa zvaničnim određenjem BiH kao sekularne države,
izdvaja se Princip slobode religije koji je regulisan Zakonom o slobodi
vjere i pravnom položaju crkava i vjerskih zajednica i njime se garantuje
pravo na slobodu vere ili uverenja (čl. 4, t.1)42. Sloboda vere obuhvata i
slobodu javnog ispovedanja, prihvatanja ili promene vere, slobodu da
pojedinac, sam ili u zajednici s drugima, privatno ili javno, iskazuje veru ili
uverenje putem obreda ili običajnih i verskih aktivnosti. To daje pravo na
versku pouku u verskim objektima, javnim i privatnim ustanovama
predškolskog nivoa, osnovnim školama i višim nivoima obrazovanja.
Ustav garantuje slobodu misli, savesti i vere, a Evropska konvencija za
zaštitu ljudskih prava i osnovne slobode i njeni protokoli (Aneks IV član II
t. 3.) primenjuju se u Bosni i Hercegovini i imaju prioritet nad svakim
drugim zakonom, jer su verifikovani u institucijama BiH.
Princip građanstva nije vezan za religiju niti uverenja. Ustav
Bosne i Hercegovine garantuje da državljanstvo BiH ili entiteta neće biti
lišeno ni jedno lice po bilo kojem osnovu kao što su „spol, rasa, boja, jezik,
vera, političko ili drugo mišljenje, nacionalno poreklo, povezanost sa
nacionalnom manjinom ili bilo koji drugi status“ (Aneks IV, član I)43.
Princip odvajanja religijskih zajednica od države regulisan je
čl. 14. Zakona o slobodi vere i pravnom položaju crkava i verskih zajednica u Bosni i Hercegovini gde se kaže „crkve i verske zajednice
odvojene su od države“: a) Država ne može priznati status državne vere ni
jednoj veri niti status državne crkve ili verske zajednice; b) Država nema
pravo mešanja u unutrašnju organizaciju i poslove crkava i verskih zajednica; c) Ni jedna crkva ili verska zajednica ne može dobiti privilegije od
države niti njeni službenici mogu formalno učestvovati u radu političkih
42
43
Službeni glasnik BiH, br. 5/2004
Dejtonski mirovni sporazum, Banjaluka, 1996.
61
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (43-71)
ustanova; d) Država može davati materijalnu podršku svim crkvama i
njenim zajednicama za očuvanje kulturne i istorijske baštine bez diskriminacije; e) Crkve i verske zajednice mogu u oblasti porodičnog prava i
prava deteta obavljati humanitarne, socijalne i zdravstvene pomoći,
vaspitanja i obrazovanja i f) Javnoj vlasti zabranjeno je uplitanje u izbor,
imenovanja ili smenjivanja verskih velikodostojnika.
Bosna i Hercegovina je prihvatila princip uređenja sekularne
države. U pogledu obima iskazivanja religije u sekularnoj državi kakva je
BiH, ističu bošnjački teoretičari, to područje se definiše kao akaid
(verovanje) i Šerijat (islamski normativni sistem). Što se tiče verovanja tu
nema ograničenja u sekularnoj ili bilo kojoj državi jer je sloboda verovanja
apsolutna i nikakav spoljni autoritet ne može kontrolisati šta se zbiva u
unutrašnjem biću čoveka. Verske norme su za muslimane relevantne i u
sekularnoj državi gde nema ograničenja, jer bi se time narušila sloboda
religije, kao ni šerijatske moralne norme, koje utvrđuju sistema vrednosti.
Analizom relevatnih pravnih akata Bosne i Hercegovine vidljivo je
da su pravno prihvaćena sva tri elementa definicije sekularne države princip slobode religije, princip građanstva nezavisnog za religiju ili
uverenje i princip odvajanja religijskih zajednica od države. Međutim,
prihvatanje sekularne države na određen način bitno utiče na iskazivanje
islama koji u državi, kakva je Bosna i Hercegovina, obuhvata verovanje
bez ograničenja a područje islamskog normativnog sistema ograničava na
oblast verskih obreda i društvenih poslova. Pri tom šerijatske norme
moraju dobiti karakter versko-moralnih normi uz primenu propisa koji
omogućavaju obrazovanje, vaspitanje, savete, alternativno rešavanje
sporova, svetodavna tela te alternativne islamske ustanove i druge.
NOVE TENDENCIJE U IZGRADNJI SEKULARNE DRŽAVE
Globalizacija je dovela do duboke krize unutar liberalnog koncepta
nacionalne države, što je u određenim slučajevima dovelo do korišćenja
religije kao političkog instrumenta od strane novonastalih lokalnih i
etničkih nacionalističkih grupa. Sve se češće religija koristi kao legitimno
sredstvo nekih političkih snaga čak i u demokratskim društvima. Zloupotrebama je naneta velika šteta religiji koja je dosta korišćena kao političko
sredstvo za obranu navodno siromašnog stanovništva u Latinskoj Americi.
Poznati orjentalista Darko Tanasković, u studiji „Neoosmanizam –
povratak Turske na Balkan“ definiše fenomen neoosmanizam kao
„ideološki amalgam islamista, turkizma i osmanskog imperijalizma“. On u
razmatranju odnosa između neoosmanizma i kemalizma pored razlika
ističe zajedničke odlike kao patriotizam i lojalnost državi44. Geopolitika
neoosmanizma definisana je kroz studiju „Strategijska dubina: međunarodni položaj Turske“, rad profesora političkih nauka, aktuelnog ministra
inostranih poslova Turske Ahmeta Davutoglava, bivšeg šef Odseka za
44
Tanasković, Darko (2010): Neoosmanizam – povratak Turske na Balkan,
Službeni glasnik Srbije, Beograd i Službeni glasnik R. Srpske, Banjaluka, s. 9-19.
62
Milutinović M. BiH NA RASKRŠĆU SEKULARIZMA I TEOKRATIJE
međunarodne odnose Univerziteta Bejkent u Istambulu. On je izneo potrebu angažovanja turske diplomatije na prostore gde žive potomci Turaka45.
Ovakav povratak bivše vekovne okupatorske sile na ovaj prostor praćena je
visokim stepenom ofanzive radikalnog islama i integracije verskog faktora
u Bosni i Hercegovini koji uzrokuje snažnu islamizaciju stanovništva i sve
otvorenije zagovara potrebe desekularizacije društva.
Interpretacija vehabističkog učenja karakteristična je za sledbenike
Osame bin Ladena vrlo brzo se širi među pripadnicima sunitske verzije
islama. Neki teoretičari islama vehabizam definišu kao „islamsku jeres”.
Oni fanatizam, religioznu netrpeljivost i prisiljavanje u veri vežu za
vehabizam i njemu srodni salafizam.. U Kur’anu stoji da „nema prinude u
veri”. Ta poruka bila je upućena, kako tumače neki teoretičari, saborcima
proroka, njihovoj odrasloj deci koja su primila hrišćanstvo pre nego što su
njihovi roditelji primili islam. Nasuprot ovakvim interpretacijama islama,
duh vehabizma nema zajedničkog sa „istinskim božanskim islamom”.
Kada se govori o geopolitičkom uticaju islama treba izbeći stavove koji
govore o imaginarnom islamu koji stvara islamofobiju. Radikalni islam
nije pluralni islam a opasne su i smernice o izgradnji muslimanskih država
na fundamentalističkim osnovama kojeg etiketiraju kao glavnog neprijatelja civilizacije. Podaci govore da zbog problema u bosansko-hercegovačkom društvu vehabizam hvata čvrste korene u Bosni i Hercegovini kao
radikalan i ekstraman oblik ispoljavanja vere teži konfrontacijama i rušenju
principa sekularne države, posebno u Federaciji BiH.
Savremana iskustva država pokazuju dok religija prihvata sekularni karakter demokratskog društva i ulogu države, njena uloga je važna i
pozitivna, i time ona postaje ‘zamenski’ zastupnik etičkih i socijalnih
vrednosti. Religija može biti posrednik u dijalogu kao uslov da demokratija
bude jaka i stvarna za sve građane, bez obzira da li se radi o vernicima ili
nevernicima, agnosticima ili ateistima46.
U rumunskom gradu Sibiu, septembra 2011. godine, održan je
veliki ekumenski skup hrišćana Evrope na kojem je razmatran doprinos
vernika integraciji Evrope. Manuel Baroso predsednik Evropske komisije i
René van den Linden predsednik Parlamentarne skupštine Veća Evrope
istakli su da Evropska unija ostaje privržena pravnoj odvojenosti religije od
države, ali da ujedinjenoj Evropi treba doprinos svih religijskih zajednica u
njegovanju ovrednosti i duhovnih dobara svih. Na skupu je zaključeno, da
pod pluralizmom Evrope treba podrazumevati različitost kultura, religija i
nazora svih vera koje će podsticati pluralizam na političkom i socijalnom
području, koji je sinonim za sekularnost. Smatra da se jednakost i
međusobno dopunjavanje svih partnera u dijalogu može odvijati samo u
demokratskom i sekularnom, to jest pluralnom društvu.
45
Isto: 35-46.
Debata/dijalog između Jürgena Habermasa i Josepha Ratzingera (siječanj/januar
2004) predstavlja perceptivni uvid u različita razmišljanja o ulozi i značaju razuma i
religije; vidi, Ratzinger, 2007.
46
63
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (43-71)
Islam i islamski pokreti danas su veoma prisutni na međunarodnoj
sceni. Njihova prisutnost je očigledna u političkom i kulturnom odliku.
Često se islam manifestuje kroz borbene pokrete i pokrete za oživljavanje
islama koji nakon određenog perioda pasivnosti, kako pišu islamski
teoretičari, predstavlja odgovor na pritiske modernizma i zapadne civilizacije u pravcu definisanja identiteta islamskog društva. Promene u
izgradnji islamskog društva mogu se podeliti na više faza47: Prva se
dogodila pri susretu muslimana sa novom zapadnom civilizacijom (17. i
18. veku). Tada muslimani nisu pronašli dovoljno snage za odbranu pa su
zapadnjaci preuzeli vlast širom islamskog sveta. Međutim, i pored takvih
pritisaka islamska društva nisu poklekla jer su ostale tradicionalne metode i
centi suprotstavljanja (npr. džamije, islamske škole i sl.). U drugoj fazi
muslimani su preuzeli iskustava evropske civilizacije i vrše reforme
društva i edukaciju na islamskim vrednostima To znači da se zagovara
odbacivanja sekularizma kojeg je uspostavio Ataturk u Turskoj i šah Reza
u Iranu. U trećoj fazi muslimani traže put „istinskog spasa“ od zapadne
civilizacije kroz povratak temeljnim vrednostima islama i preuzimanju
odlučujuće uloge u oblasti političkih pitanja islamskih zemalja.
Slučaj crkava i verskih zajednica u Bosni i Hercegovini istražio je
Stefan Godvin u doktorskoj disertaciji 2006. godine. On je pokazao da svi
napori međunarodnih institucija, diplomata i međunarodnih oružanih
snaga, kroz proteklih deset godina od završetka oružanih sukoba nisu
doveli do obnove poverenja i socijalne kohezije među narodima jer se to ne
može postići diplomatskom veštinom ni vojnom silom sa strane, već
voljom strana48. On smatra da uspeh države zavisi od zalaganja i dobre
volje njezinih građana, ali i verskih zajednica koje nisu iskazale dovoljnu
spremnost za izgradnju održivog mira i socijalne obnove zemlje49.
Nemac Jirgen Habermas čvrsto je opredeljen za sekularnost modernog društva i moderne demokratije, koja će kako kaže, kod građana
formirati svest koja se zove ustavni patriotizam u kojem se poštuje vrhovni
pravni akt. U komunikaciji u modernom društvu, sekularnom demokratskom društvu ustavni patriotizam i istinski postoji. Habermas s pravom
naglašava potrebu formiranja nečeg što bi se zvalo nova politička teologija.
Poslednjih dvadesetak godina, neke političke strukture podstiču klerikalizaciju društva jer im odgovaraju bliski odnosi između crkve i države.
Sekularnost kao princip uređenja odnosa u državi ima velike šanse
i predstavlja civilizacijsku tekovinu koja se mora uvažavati. Međutim, u
47
Bahador Aminijan, Politička uloga islama u međunarodnim odnosima, www.ibnsina.net/.../85-politika-uloga-islama-u-medjunodnim odnosima, preuzeto 10.09.2013.
48
Goodwin , St. R.: Fractured Land, Healing Nations. A Contextual Analysis of the
Role of Religious Faith Sodalities Towards Peace-Building in Bosnia-Herzegovina,
Peter Lang Verlag, Frankfurt am Main 2006.
49
Registar crkava i verskih zajednica u BiH, njihovih saveza i organizacionih
oblika vodi Ministarstvo pravde BiH. Tu spadaju: Islamska zajednica u BiH, Srpska
pravoslavna crkva, Katolička crkva i Jevrejska zajednica BiH, te sve ostale crkve i
verske zajednice kojima je priznato svojstvo pravnog lica pre stupanja na snagu Zakona
o slobodi vere. O upisu nove crkve ili verske zajednice u registar, odlučuje Ministarstvo
pravde Bosne i Hercegovine.
64
Milutinović M. BiH NA RASKRŠĆU SEKULARIZMA I TEOKRATIJE
samoj sekularnosti dolazi do pucanja modela, jer ljudi osećaju potrebu da
se progovori o konačnim stvarima, pre svaga političkoj i ekonomskoj krizi,
a sekularne strukture nemaju adekvatne odgovore. Tragom toga je i izjava
Ruskog patrijarha, prošle godine koji je rekao da problem hrišćanske crkve
i političkog sistema leži u tome što se hrišćanska crkva kroz istoriju, a i
danas veoma mnogo zbližila sa državom i izgradila bliske veze između
crkve i totali-tarnih, nedemokratskih režima, pa kada takav režim padne,
kaže ruski patrijarh, crkva ostane udovica50, što na određen način znači
prihvatanje sekularnog odnosa crkve i države.
U poslednje vreme govori se o „kraju sekularizma“ ali se isto tako
mora posumnjati u takav ishod. Mnogi su, a najbolje Ralf Darendorf, videli
problem nastao u strahu da se sekularizam ne pretvori u novu dogmu.
Nakon sloma ruskog socijalizma dogodio se „povratak svetog“ jer su se
religije i crkve borile za mesto koje do tada nisu imale. Međutim, to nije
pravilo jer se sekularizam u razvijenom svetu i dalje sve više koristi u
izgradnji liberalnih i demokratskih društava. Tako je Norveški parlament
2011. godine jednoglasno odlučio potpuno razdvojiti crkvenu i državnu
vlast i ukinuti službenu državnu religiju. Naime, Parlamentarna komisija
predstavila je izveštaj kojim je jednoglasno preporučila uvođenje ustavnog
amandmana kojim se prekida hiljadu-godišnja tradicija Crkve u Norveškoj
i slabi međusobni uticaj državne i crkvene vlasti. U skladu sa takvom
odlukom Vlada više neće imenovati ministra crkve niti odgovarati za
imenovanje nadbiskupa i biskupa. Umesto toga, sve religije u Norveškoj će
se na isti način tretirati jednako. „Država se više neće uključivati u verske
aktivnosti, osim u pružanje određene podrške svim religijskim zajednicama
u zemlji“51. Sličnih primara sekularizacije ima i u drugim sredinama i oni
su prepreka svim oblicima teokratizma.
U knjizi „Svetski rat religija: Večni krstaški rat na Balkanu“ nemački novinar Peter Šol – Latur, napisao je: „Je li ovaj surovi konflikt izraz
potisnutih religijskih ratova iz prošlosti ili je on prvi znak novog, svetskog
buđenja fundamentalizma?“ Upravo zbog toga, stav većine teoretičara je,
da bi zahtev za autonomijom jedne religijske zajednice u Bosni i Hercegovini snažno doprineo daljem rastakanju državno-pravog sistema
muslimana i cele države. Poznato je da je ona funkcionisala pet decenija u
socijalističkoj verziji sekularne države i već dve decenije teži izgradnji
modela liberalne demokratske sekularne države, koja bi prema stavovima
teoretičara morala biti jednako prihvatljiva za sve političke, verske i
nacionalne grupe. Da bi se u tome uspelo neophodan je napor svih
subjekata i istinska volja podjednako nacionalnih i verskih struktura.
Krajem osamdesetih godina počelo se govoriti o kraju istorije i
kraju ideologije. Retki su videli da će religija biti staro-nova ideologija, a
da će verske zajednice postati svojevrsne političke partije. Već decenijama
na religiju ne gleda kao na sistem vrednosti već se ona uzima kao ideologija, a crkve zadobijaju ulogu političkih partija čije su tendencije dosta
50
51
M. Đorđević, http://www.republika.co.rs/556-557/14.html, preuzeto 16.09.2013.
Norveška postaje sekularna država, Index.hr Europa/regija preuzeto 16.05.2012.
65
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (43-71)
vidljive52. Razmatrajući značaj sekularizma u modernim društvima
Spinoza kaže: „Sloboda mišljenja se može dozvoliti ne samo bez štete po
religiju i mir u državi ali se ne može oduzeti bez opasnosti po mir u državi
i samu religiju“, a Jirži Habermas kaže, da mir u državi može da osigura
samo sekularna država moderna i demokratski uređena, a nikako religija.
Evidentan je nastavak ofanzive radikalnog islama koji prostor Bosne
i Hercegovine shvata kao osnovu za uspostavu islamskog kalifata u Evropi.
Napravljeno je preko 1.000 novih džamija, a obnovljene su brojne porušene džamije uz donacije i pomoć islamskog kapitala i islamskih verskih
institucija prvenstveno iz arapskog sveta. Zbog korenitih promena pristupu
islamu od strane vernika i većine političkih krugova na sceni je snažna
indokrinacija radikalnog islama koji menja vekovne kulturne tradicije ljudi
nastojeći obezbediti Islamskoj verskoj zajednici dominantnu poziciju u
iniciranju političkih rešenja i usmeravanja društvenih tokova prema interesima jedne nacije i verske zajednice. Ako se tome doda i sve ofanzivniji
nastup vehabizma onda je jasno da je situacija neizvesna.
Srpska pravoslavna crkva je proteklih petnaest godina mira obnovila
i izgradila preko stotinu crkava, čak i u mestima gde ih poslednjih pedeset
godina nije bilo. U mnoge od njih uložena su velika finansijska sredstva a
sada su većina njih potpuno prazne jer se pravoslavno stanovništo
neprekidno smanjuje ali i ne postoji tradicija njihovog odlaska u crkve.
Slično radi Katolička crkva u BiH, koja je obnovila i izgradila mnoge
verske objekte iako se broj vernika katolika značajno smanjuje, a ti objekti
su zbog slabe posećenosti prazni. Realno je zapitati, čemu služe takve
građevine ako u njima nema ljudi koji upražnjavaju religiozne obrede?
ZAKLJUČAK
U Bosni i Hercegovini je prihvaćen sekularni model uređenja
odnosa religijskog i političkog autoriteta. Verske zajedice danas su dosta
prisutne u javnom životu što neki tumače demokratizacijom bosanskohercegovačkog društva, a drugi da je to u suprotnosti sa principima
sekularnog društva za kojeg smo se nominalno opredelili. Bosanskohercegovačko društvo nalazi se u tranziciji prema liberalnoj demokratiji
zbog čega treba novu političku kulturu koja će podjedanko odgovarati
svima uz veći stepen tolerancije. Za sekularnost veliki značaj ima Evropska
konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i njeni protokoli;
Ustav Bosne i Hercegovine, odnosno Aneks IV Dejtonskog mirovnog
sporazuma; i Zakon o slobodi vjere i pravnom položaju crkava i vjerskih
zajednica, kojeg je usvojio Parlament BiH od 28. januara 2004. godine53.
Tokom ratnih događaja devedesetih i kasnije političke elite umiljavale su se verskim poglavarima, odnosno verskim zajednicama, težeći
njihovu podršku za izbore ili realizaciju svojih političkih, ali i ratnih ciljeva. Kad god bi parlamenti donosili zakone koji nisu bili po volji verskih
52
Mirko Đorđević: Ozbiljne sumnje
novine.com/kultura, kultura, preuzeto 20.09.2013.
53
Službeni glasnik BiH, br. 5/2004
66
u
kraj
sekularizma,
www.e-
Milutinović M. BiH NA RASKRŠĆU SEKULARIZMA I TEOKRATIJE
zajednica one su dizale glas protiv jer se nisu mirili sa sekularnim karakterom bosansko-hercegovačkog društva i svojom podređenom pozicijom u
odnosu na vlast. U isto vreme, ateisti, agnostici, sekularisti i brojni drugi
članovi društva koji nisu prihvatali norme po meri verskih poglavara tj.
Verskih zajednica morali su se, na određen način kriti, jer su se „verski
osveštani pojedinci“ necivilizacijski obrušavali na njih.
Prisetimo se da je Papa Ivan Pavao II Vojtila, izjavio: „Ateizam je
najveće zlo današnjice“. Ponovio je to i Papa Benedikt XVI Racinger koji
je direktno povezao ateiste sa tajnom zla. “Ateisti su nešto đavolsko”.
Takav odnos prema razlikama u društvu pokazuje gledanje na ekumenizam
i toleranciju uključujući najviše verske poglavare, jer bi oni trebali ako
ništa drugo imati korektan i tolerantan dijalog sa predstavnicima drugih
verskih zajednica i društvenih grupa. Međutim, po pravilu se ateisti i agnostici isključuju iz dijaloga, kao da nisu ljudi. To je tendencija eliminacije
određenih krugova iz kategorije ljudskog roda, onih koji ne pripadaju niti
jednoj verskoj zajednici čime je otvoren prostor za desekularizaciju društva
čime se stvoraju pretpostavke za teokratizaciju pod skutima religije.
Jedan primer odnosa predstavnika Srpske pravoslavne crkve zaslužuje isticanje. Naime, u Trebinju ljudima, inače inače laicima, crkveni sud
izriče kazne i isključuje iz pravoslavne zajednice na način kakav se sretao
u srednjem veku. Crkva neće nekog ko nju neće, problema zapravo ne bi ni
bilo da je presuda Srpske pravoslavne crkve validna na celom kanonskom
području54. Bez obzira na različita gledanja i postupke, čini se da demokratsko građanstvo u svim razvijenijim zemljama sveta snažno i svesno
neće dopustiti desekularizaciju društva ili uspostavljanje teokratske ili
klerikalne vladavine, koja može biti samo kočničar opšteg napretka.
Danas mnogi muslimanski intelektualni i verski krugovi smatraju
da je islam integralni deo države. U takvim slučajevima država je odana
islamu i zato poteže za islamskim pravom koje bi trebalo utvrditi političku
vlast. Ovakva gledanja su stvorila konfuziju o karakteru islamske države i
izazvalo sumnju modernističkih mislilaca da bi ponovni brak između
države i islama koji bi mogao u određenim sredinama rezultirati teokratijom. Islamska država, kaže američki profesor Safi, nije institucija za
promociju interesa muslimanske zajednice, već politički sistem zasnovan
na univerzalnim principima održavanja mira, bezbednosti i dobrobiti svih
građana, nezavisno o religiji, nacionalnosti, rasi ili spolu55. Međutim, ovakvo gledanje profesora Safija ne deli većina islamskih teologa iz arapskog
sveta koji se zalažu za uspostavu i izgradnju islamske države u kojoj će se
dosledno poštovati i provoditi Šerijat. Ovakve teze zastupaju neki politički
i islamski krugovi i u Bosni i Hercegovini.
54
Mirko Đorđević: Ozbiljne sumnje u kraj sekularizma, www.enovine.com/kultura, kultura, preuzeto 20.09.2013.
55
www: Bosanskialim.com/rublike/tekstovi/Louay M. Safi, Islam i sekularna
država, preuzeto 15.09.2013
67
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (43-71)
Sekularizam je otvoren prema verskim zajednicama širom sveta, pa
time i u Bosni i Hercegovini, što znači da nije usmeren protiv neke religije,
već naprotiv izgrađuje sistem prava, sloboda i jednakosti u kojima će religije delovati. U osnovi treba reći, da religija ima pred sobom ne sekularizam kao multisadržajnu ideologiju, nego konkretni interes da se priđe
čoveku i motiviše ga za civilizacijske vrednosti. Na osnovu svega, može se
zaključiti da su religija i država dva posebna korpusa, ali gde je i u jednom
i u drugom subjekt sam čovek. Kroz istoriju se religija u državi različito
organizovala i delovala od drastičnih progona i opstanka u katakombama
do punog blagodatnog života u narodu i na vladarskim dvorovima, ali i
danas među nacionalnim elitama koje ga tako zdušno podržavaju.
Na osnovu napred iznetog može se zaključiti da religije danas na
prostoru Bosne i Hercegovine ispoljavaju visok stepen društvenog pa i
političkog uticaja. Zahvaljujući njihovoj viševekovnoj tradiciji i osokoljenosti od strane uticajnih političkih subjekata one imaju vrlo značajan
uticaj na politička kretanja, a time i geopolitičku poziciju Bosne i Hercegovine. Zbog nastavka simbioze politike i religije koje zastupaju određeni
politički krugovi ponovo započeti proces sekularizacije bosansko-hercegovačkog društva ide sporo i teško jer se međunacionalna i međureligijska
netrpeljivost neprekidno podhranjuje od nacionalnih i verskih snaga pa
jedna strana drugoj stvara alibi za aktivnost i zadržavanje stečenih pozicija.
Sekularizam kao fenomen poslednja tri veka svojom državnopravnom ideologijom ili isključuje religiju ili je toleriše ili što je većinom
slučaj danas drži za partnera sa kojim hoće jedan model demokratskog
ponašanja u okviru zajedničke države i društva. To podrazumeva međusobno razumevanje, sporazum, dogovor jedne i druge strane u demokratskoj
atmosferi i na ravnopravnoj osnovi sa ciljem stvaranja boljih uslova za
demokratski i opšti društveni napredak. U skladu sa savremenim tendencijama prihvatanja sekularizma kao oblika političkog uređenja koji predviđa
potpuno razdvojanje političkog i religijskog autoriteta u Bosni i Hercegovini, što je u skladu sa tendencijama evropskih integracija i prakse u
evropskim državama. Da bi se realizovali osnovni principi sekularizma
neophodno je da svi subjekti političkog i društvenog života u Bosni i
Hercegovini odlučno stanu u odbranu institucija vlasti od pritiska i uticaja
verskih zajednica, ali i odbrane njihove pozicije od zloupotreba vlasti.
BOSNIA AND HERZEGOVINA AT THE CROSSROADS: BETWEEN
SECULARISM AND THEOCRACY
Milovan Milutinović, Ph.D., Assistant Professor
Abstract: Modern secularism represents a set of ideas and values separating
political and religious authorities from the state in a way that they prevent the state
from promoting religious rules and teachings and also from using its power and institutions for the sake of religious persecution or believers. At the same time, secularism
guarantees both believers and religious organizations their full rights and freedoms.
Following the establishment of political pluralism and the transition process in
Bosnia and Herzegovina after the model of contemporary liberal democracies, the
relations between the political and religious authorities are based on the principles of
European secular states, and in agreement with the European Convention for the
68
Milutinović M. BiH NA RASKRŠĆU SEKULARIZMA I TEOKRATIJE
Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms as well as the Protocols, the
BIH Constitution, namely, Annex IV of the Dayton Peace Agreement, and with the
Law on Freedom of Religion and Legal Status of Churches and Religious
Organizations. The aim of this paper is to provide a perspective on the secular model of
regulatory relations between the political and religious authorities of Bosnia and
Herzegovina. The Church and religious communities have been very present in public
life recently and some of them have even expressed their theocratic tendencies, which is
the result of the last war’s events and incomplete democratization processes within the
civil society in Bosnia and Herzegovina.
Key words: secularism, theocracy, state, religion, religious communities
LITERATURA
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
16.
17.
18.
19.
20.
21.
22.
McGuire, M. (1997): Religion. The Social, Context. Fourth Edition, Wadsworth
Publishing Company, Belmont, CA
Abazović, Dino (2010): Religija u tranziciji, Sarajevo, Rabić
Abu al-Ala al-Mawdudi (1985): Nazariyyat al-islam wa Hadyuh, Jeddah: Dar
al-Saudiyyah
Albanese C (2004.):.: Amerika – Religije i religija, Office of Public Affairs
Embassy of USA Sarajevo
Berger, Peter (1983): „From the Crisis of Religion to the Crisis of Secularity",
u: Douglas, Marry, Tipton, Steve (eds.), Religion and America, Spirituality in
a Secular Age, Boston, Beacon Press.
Bernard Lewis, “The return of Islam”, Commentary, Vol. 61, No 1, p. 39-49.
Bodanski, Jozef (1995): Ofanziva na Balkan, Virdžinija, SAD, The
international Stategic StudiesAshociation Bolz
Bougarel, Xavier (1994): „État et communautarisme en Bosnie-Herzegovine",
Culture et conflits.
Brzezinski, Zbignew (1993): Weak Romparts of the permissive west, New
perspectives quaterly, Vol. 10, No 3
Cvitković Ivan (2004): Konfesija u ratu. Svjetlo riječi, Sarajevo
Cvitković, Ivan (2004): Sociologija religije, Sarajevo, Ministarstvo za
obrazovanje, nauku, kulturu i sport
Davie, Grace (2005): Religija u suvremenoj Evropi. Mutacija sjećanja, Golden
marketing-Tehnička knjiga, Zagreb
Decartes, Rene (1986): Meditations on First Philosophy, trans. John
Cottingham, Cambridge University Press
Đorđević, Dragoljub, Milošević, Zoran (1994): „Pravoslavlje, rat i stradanje",
u: Djurovic, Bogdan (ed.), Religija - rat - mir, Nis, Junir.
Edward Said, “The phony Islamic Threat”, New York Times, 21. Nov, 1993.
Feldman, Noah (2005): Divided by God. America’s Church-State problem and
what we should do about it. New York: Farrar, Strauss and Giroux
Fox, Jonathan: „Religion and State Failure: An Examination of the Extent and
Magnitude of Religious Conflict from 1950 to 1996.” In: International
Political Science Review 25, no. 1 (2004), pp. 55-76.
Francis Fukuyama (1992) „The End of History and the Last Man”, London,
Hamish Hamilton,
Holliday, Fred: “The Iranian Revolution and its indications”, New Left
Review,nov. – dec. 1987
Fukuyama, Francis (1992): „The End of History and the Last Man”, London,
Hamish Hamilton
Gellner, Ernest (1996): Conditions of Liberty, Civil Society and its Rivals,
London, Penguin Books.
Goodwin , St. R. (2006): Fractured Land, Healing Nations. A Contextual
Analysis of the Role of Religious Faith Sodalities Towards Peace-Building in
Bosnia-Herzegovina, Peter Lang Verlag, Frankfurt am Main 2006.
69
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (43-71)
23. Hantington, Samjuel (1998): Sukob civilizacija ili preoblikovanje svetskog
poretka, Podgorica, CID
24. Haynes, J. (1993): “Religion in the third world politics”, Buckingham
Philadelphia, Open Univesity, press p. 4.
25. Holliday, Fred „The Iranian Revolution and its indications“, New Left Review,
nov. – dec. 1987
26. Houtart, François (1997): "La violence au nom de la religion", Concilium 272.
27. Jerotić, Vladeta (2000): Vera i nacija, Beograd, Izdavački fond Arhiepiskopije
beogradskokarlovacke.
28. Jukić, Jakov (1994): "Hrvatski katolici u vremenu postkomunizma", Crkva u
svijetu, 29,
29. Kant, Immanuel (1929): Critique of Pure Reason, trans. Norman Kemp Smith
New York: Macmillan
30. Karčić, Fikret (1985): „Pitanje javnog priznanja islama u jugoslovenskim
krajevima nakon prestanka osmanlijske vlasti“, Anali Gazi Husrevbegove
biblioetke, XI-XII 113-120;
31. Karić, E. (2005): “Sekularna država, civilno društvo i religijske zajednice u
Bosni i Hercegovini. Prilog konstruktivnom čitanju sekularnog duha sadržanog
u ‘Zakonu o slobodi vjere i pravnom položaju crkava i vjerskih zajednica u
Bosni i Hercegivini’”, Vrhbosnensia IX
32. Katekizam Katoličke Crkve, Glas Koncila, Zagreb 1994 (poglavlja “Ljudska
zajednica”, br. 187-1948, str. 476-488 I “Vlast u građanskom društvu”, br.
2234-2246, str. 554-557).
33. Kongregacija za nauk vjere: Doktrinalna nota o nekim pitanjima vezanim uz
sudjelovanje katolika u političkom životu (iz 2002.god.), Udruga Obiteljski
centar, Zagreb ,2007. br. 6.
34. Lehmann, David: „Secularism and the Public-Private Divide. Europe can learn
from Latin America.” In: Political Theology 7, no. 3 (2006), pp. 273.
35. Mahmutčehajić, Rusmir (1990): "Bosnjaci i/ili Muslimani", Svesci Instituta za
proučavanje nacionalnih odnosa, 28-29.
36. Marasović, Spiro (1996): "Crkva u procesu demokratskih promjena u
Hrvatskoj", Crkva u svijetu, 31, 1.
37. Mediji i religija – prezentacija religijskih tema, crkava i vjerskih zajednica i
vjerskih autoriteta“, u Mediji i religija (Sarajevo: Fondacija Konrad Adenauer,
Predstavništvo u Sarajevu/BiH, 2007), 13-18.
38. Meyer, Jean (2002): De la violence ŕ la religion: aller-retour, Social Compass,
49 (2002) 2
39. Meyer, Thomas (1994): Die Transforrmation des Politischen, Frankfurt,
Suhrkamp.
40. Michel, Patrick (1994): Politique et religion, Paris, Albin Michel.
41. Milutinović, Milovan (2010): Rat je počeo riječima, Banja Luka, Nezavisni
univerzitet
42. Nasr, Seyyed Hosein (1993): “A young muslims Guide to the Modern World”
(Chicago, Kazi put, Inc.
43. Nerzuk, Ćurak (2011): Filozofija zagrljaja, Rabit, Sarajevo
44. Nietzsche, Friedrich (1966): Beyond Good and Evil (New York, NY: Vintage
Books.
45. Perica, Vjekoslav, 2002, Balkan Idols, Religion and Nationalism in Yugoslav
States, Oxford, Oxford University Press.
46. Petrović, Rastislav (1992): Genocid sa blagoslovom Vatikana, Beograd,
Stručna knjiga
47. Ranabir, Samadar (2000-2001) : « Le cri de victoire sans fin. The Last Hurrah
That Continues", Transeuropéennes, 19-20
48. Ratzinger, Joseph & Jürgen Habermas: The Dialectic of Secularism: On
Reason and Religion. San Francisco: Ignatius, 2007.
70
Milutinović M. BiH NA RASKRŠĆU SEKULARIZMA I TEOKRATIJE
49. Ratzinger, Josepha (2007): Debata siječanj/ januar 2004) predstavlja
perceptivni uvid u različita razmišljanja o ulozi i značaju razuma i religije
50. Religija i sekularne država: uloga i značaj religije u sekularnim društvima iz
muslimanske, kršćanske i jevrejske perspektive s fokusom na Jugositočnu
Evropu, ur. Ahmet Alibašić (Sarajevo: Fondacija Konrad Adenauer e.v.,
Predstavništvo u Sarajevu/BiH, EAF, Međureligijski institut u BiH, 2008.
51. Robin Wright, “Islam, democracy and the west”, Foreign Affairs, Vol. 72, No
3 (summer 1992), p. 131-145.
52. Rousseau, Jean-Jacque (1968):, The Social Contract, trans. Maurice Cranston
(London: Penguine Books,
53. Samaddar, Ranabir, 2000-2001, "Le cri de victoire sans fin. The Last Hurrah
That Continues", Transeuropéennes, 19-20.
54. Seyyed, Hosein Nasr, “A young muslims Guide to the Modern World”
(Chicago, Kazi put, Inc, 1993).
55. Smith, Donald Eugen (1963): India as a Secular State (Princeton, N.J.:
Princeton University Press
56. Smith, Steven D.: Foreordained Failure: the Quest fo a Constitutional
Principle of Religious Freedom. New York: Oxford University Press, 1995.
57. Sternhell, Zeev (2006): Les anti-Lumières - du XVIIIe siècle à la guerre froide
Paris: Fayard
58. Tanasković, Darko (2010): Neoosmanizam – povratak Turske na Balkan,
Službeni glasnik Srbije, Beograd i Službeni glasnik Republike Srpske,
Banjaluka
59. Taylor, Charles (2000): "Vera in identiteta. Religija in nasilje v svetu", Nova
revija, 19, 215.
60. Tomanović, Milorad (2001): Srpska Crkva u ratu i ratovi u njoj, Beograd,
Medijska knjizara.
61. Val, del Aleksandar (1998): Islamizam i SAD – alijansa protiv Evrope,
Beograd, Službeni list SR Jugoslavije
62. Velikonja, Mitja (1998): Bosanski religijski mozaik, Ljubljana, Znanstveno in
publicisticno sredisce.
63. Vrcan, Srđan (1998): "Religious Factor in the War in B&H", u: Mojzes, Paul
(ed.), Religion and the War in Bosnia, Atlanta, Scholars Press.
64. Zbignew Brzezinski, “Weak Romparts of the permissive west”, New
perspectives quaterly, Vol. 10, No 3, (summer 1993).
Internet:
Aminijan, Bahador: Politička uloga islama u međunarodnim odnosima,
www.ibn-sina.net/.../85-politika-uloga-islama-u-medjunodnim
odnosima,
preuzeto 10.09.2013.
www.aimpress.ch/dyn/dos/archive/data/2001/11206-doss-01-07.htm
www.revija.kolubara.info/sh/121/20/1042/
Đorđević, Mirko: http://www.republika.co.rs/556-557/14.html, preuzeto
16.09.2013.
Louay
M.
Safi,
Islam
i
sekularna
država,
Bosanskialim.com/rublike/tekstovi/preuzeto 15.09.2013.
Norveška postaje sekularna država, Index.hr Europa/regija preuzeto
16.05.2012.
Sekularna država zvana čežnja, nedelja 6. rujna 2009. godine Katolička
Hrvatska, preuzeto 05.09.2013.
Vukomanović, Milan Političko pravoslavlje http://www.republika.co.rs/556557/14.html, preuzeto 16.09.2013.
Zoran Grozdanov, http://www.republika.co.rs/556-557/14.html, preuzeto
16.09.2013.
71
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (72-88)
Orginalni naučni rad
UDK 316.74:[2-662:323.1
DOI 10.7251/SVR1307072K
COBISS.BH-ID 3942936
PITANJE IZBORA U NACIONALNOM I
RELIGIJSKOM ODREĐENJU
Doc dr Fatima Kararić1
Gimnazija Prijedor
Apstrakt: Identitet! Čovjeku i njegovoj zajednici tako potreban, kao
mogućnost prepoznavanja ili subjektivnog uvida u vlastitu samobitnost. Nalazimo se,
odnosno identifikujemo, u oblicima života koje sami projiciramo u individualnoj i
društvenoj sferi života, nekada sa takvom strašću da zaboravljamo da smo sami subjekti
svake identifikacije. Drugim riječima, identitet je programsko-sadržajna projekcija u
individualnoj i društvenoj svijesti koja postaje dio nas samih, na osnovu koje
određujemo ukupnost svojih misli, postupaka, očekivanja. Svjesnost i dosljednost u
izgradnji identiteta nerijetko je mukotrpan posao, kako za pojedinca tako i za društvenu
grupu. Osim toga, i nikad dovršen posao, jer nema gotovog, završenog, jednom
zauvijek određujućeg identiteta. Osim kada je riječ o fizici našeg tijela (čak i ona
iskazuje promjenljivost identiteta), zapravo postoji neprestano traganje za identitetom.
Istorija čovjeka je traženje, nalaženje ili povremeno nalaženje identiteta, gubljenje
identiteta, ponovno traganje za njim. Sa identitetom, jednostavno, ne možemo biti
sigurni! U takvom kontekstu, kontekstu relativnosti trajanja i konkretnih uzroka
nastanka, razvoja, mijenjanja, eventualnog nestajanja, treba pratiti i nacionalni identitet,
odnosno religijski identitet. Ne posmatramo niti naciju niti religiju kao metafizičke
oblike postojanja, niti kao prirodne tvorevine, niti kao božanske tvorevine; u svakom
slučaju, ne vidimo naciju ni religiju kao jednom i zauvijek određene tvorevine kojima
svi ljudi pripadaju bezrezervno, generalno, apriorno. Naprotiv, smatramo da su
nacionalni i religijski identiteti samo jedni od vrlo bitnih identiteta u životu, ali ne i u
potpunosti određujući identitet čovjeka i njegove zajednice. Ovaj tekst razmatra
modalitete interferiranja nacionalnog i religijskog identiteta i, unutar tih modaliteta,
pitanje izbora (individualnog i kolektivnog).
Ključne riječi: individualna i društvena svijest, individualni identitet i
identitet društvene zajednice, društvene grupe, nacionalni identitet, religijski identitet,
religija, traganje za identitetom, socijalna kategorizacija, izbor, opredjeljenje.
INTERAKCIJA NACIONALNOG I RELIGIJSKOG
ODREĐENJA
Osnova opredjeljenja - Pitanje nacionalnog identiteta neprestano
privlači pažnju. U našem vremenu (vremenu koje određujemo savremenošću 21. vijeka i, istovremeno, tradicionalnošću interesovanja za kate1
72
Doktor filozofije, direktor Gimanizije Prijedor , e-mail: [email protected]
Kararić F. ...IZBOR U NACIONALNOM I RELIGIJSKOM ODREĐENJU
gorije koje nas intenzivno određuju duboko u prošlost) pitanje nacionalnog
identiteta jednako je zanimljivo, bez obzira iz kojeg ugla bilo postavljano.
Zanimljivo je zbog toga što u neposrednoj životnoj stvarnosti, gotovo u
svakom segmentu života, susrećemo praktične oblike nacionalnog i/ili
vjerskog ispoljavanja. Ovi oblici ispoljavanja bitno utiču na kvalitet našeg
života, kao i na cjelokupan odnos prema raznim aspektima nacionalnog i
vjerskog ispoljavanja. Ova zavisnost je toliko prisutna i toliko značajna u
svakodnevnom životu da može odigrati presudnu ulogu u formiranju
svijesti pojedinca ili društvene grupe – modaliteti ponašanja, pri tome,
relevantni su usvojenim sadržajima svijesti.
Navodimo neke aspekte interakcije nacionalnog i religijskog, na
individualnom nivou. Da li su nacionalnost i religija stvar izbora, pa
izjašnjavanje (ukoliko je zahtijevano) treba ostaviti za punoljetnost i
misaonu zrelost procjenjivanja? Da li činjenica odrastanja i intelektualnog
razvijanja u jednoj nacionalnoj sredini znači nesvjesno i apologetsko usvajanje vrijednosti kojima nas poučavaju od „malih nogu“? Ili preovlađujućih
vrijednosti? Da li pojedinac, iako odrasta u takvoj sredini, ima pravo na
vlastiti nacionalni i vjerski identitet koji nisu u potpunosti saglasni
opšteprihvaćenom identitetu nacionalnog i religijskog korpusa? Ima li
pojedinac pravo na ateizam u preovlađujuće religijskoj sredini? Ima li
nacija pravo na ateizam? Ima li nacija pravo na „samoopredjeljenje“ i
„samoodređenje“ nezavisno od pretpostavljenog religijskog identiteta?
Zašto je broj nacionalno i religijski „mješovitih“ brakova neuporedivo manji u odnosu na broj „nemješovitih“ brakova, kada su i ako su
susreti ljudi slučajni, neplanirani, nekategorisani u nekom fizičkom ili
mentalnom „prepoznavanju“? Ko i zašto prevlađuje granice nacionalnih i
religijskih zahtjeva, te se ipak „usuđuje“ na mješoviti brak? Kakav se
nacionalni i religijski identitet gradi u mješovitom braku?
Da li smo, insistiranjem na nacionalnom i religijskom određenju po
svaku cijenu, počeli da zaboravljamo onaj, prije svega, istinski ljudski
identitet? Da li su u opreci kosmopolitsko i nacionalno? Da li je religija
moćnija osnova individualnog određenja od nacije?
Na društvenom planu, nacionalno i religijsko prožima gotovo svaki
aspekt društvenog života. I na ovom planu, pitanja se množe brzinom...
Kako nacija postaje i ostaje „čistom“, snažnom, moćnom? Da li religija
može uticati na stvaranje nove nacionalne svijesti i, tokom vremena, novog
nacionalnog identiteta (a sa njim, sve ono što implicira dalje određenje i
ostvarenje: jezik, kultura, prostor i teritorija, nacionalna samobitnost i
uloga prema drugima, itd. Može li religija, dugotrajnim i upornim, i dovoljno snažnim djelovanjem, „razbiti“ jednu cjelinu naroda ili nacije, te
uputiti dijelove tog naroda u različitim pravcima koji će dovesti i do
različitih nacionalnih određenja? Može li religija pomoći u nacionalnom
oslobađanju, jačanju samostalnosti i samosvojnosti? Može li religija izazvati razdor između naroda koji traje vijekovima, zasnovan na mržnji i
nepodnošenju? Može li, pod jednom religijskom „kapom“, doći do različitih nacionalnih određenja? Može li jedna nacionalna „kapa“ pokrivati
različita religijska određenja na nacionalnom, prostoru?
73
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (72-88)
Dakle, u svakodnevnoj interakciji nacionalnog i religijskog intenzivna je potreba psiholoških, socijalnih, saznajnih, istorijskih, filozofskih,
pa i političkih određenja, koja će biti mogući odgovor na postavljena
pitanja. Svakodnevnica susretanja ovih fenomenoloških određenja stvarnosti, zapravo, postavlja mnogo pitanja koja zahtijevaju individualne,
kolektivno-društvene i, posebno, naučne napore da se na njih daju odgovori. Odgovori su unaprijed osuđeni na relativnost važenja i značenja,
poput svih društvenih kategorija, jer im šarolikost pristupa apriorno
određuje sudbinu relativnog. Međutim, bez obzira na mogućnost različitih,
a nerijetko i potpuno suprotnih pozicija u analitičkom istraživanju
navedenih društvenih kategorija, ostaje potreba za jedinstvenim jezgrom
opštih ljudskih vrijednosti u koje posebno ubrajam: dijalog, uvažavanje
različitosti, kompromis u izgradnji individualnih i društvenih interesa.
Pitanje koje je posebno važno u domenu svakodnevnog preplitanja
nacionalnog i religijskog, jeste pitanje koje se odnosi na mogućnost
izbora, prije svega onog individualnog, a potom i kolektivnog, u nacionalnom i religijskom samoodređenju. Mogućnost izbora pretpostavlja
slobodu izbora i, svakako, saznajnu, moralnu i emocionalnu zrelost osobe
ili društvene grupe koja bira. Takođe, znači i postojanje više opcija. Znači i
mogućnost vlastitog životnog „prepoznavanja“, mijenjanja, dograđivanja,
izgrađivanja. Fikcije, koje u našu svijest budu ugrađene u djetinjstvu,
imaju tendenciju „organskog“ urastanja u svijest kao urođenog modela
postojanja stvarnosti. Zbog toga se ljudi, generalno, izjašnjavaju da su „po
rođenju“ određeni nacionalno i religijski. Pretpostavljena „urođenost“
nacionalnih i religijskih određenja, kao i inače društvenih (razvojnih i
promjenljivih) kategorija, dominira sviješću nekada toliko da se bilo koja
druga pretpostavka apriorno odbacuje kao nemoguća (čak ni u saznajnologičkom smislu riječi). U ovom smislu, kategoričnost u prihvatanju
određenog stava možemo nazvati dogmatskim.
Primijenjeno na nacionalne i religijske identitete, određivanje sebe
i drugih u nacionalnom i vjerskom smislu putem stava da su nacionalnost i
religioznost prirodno određeni, odnosno urođeni, poput boje očiju, DNKprofila, RH-faktora i sl., jednostavno ne odgovara stvarnosti! Niti su nacionalnost i religioznost urođeni, niti su nepromjenljivi! Niti nacionalnost i
religioznost izviru iz „imena“ čovjeka, niti ih ima bez svjesnog i angažovanog opredjeljivanja! Kada biramo, govorimo o identitetu! Mi se ne
rađamo sa „gotovim smislom“, tražimo se, pronalazimo, pa i gubimo, čak i
u nacionalnoj i religijskoj identifikaciji! Smisao života ne može biti dan
čovjeku bez njegovog udjela.... Niko se ne rađa sa gotovim smislom života
– to je stvar izbora!
Ove riječi L. Kolakovskog ukazuju na „golu“ životnu istinu, nezavisno od filozofskog stava. Biramo se, dakle, i na području nacionalnosti a,
pogotovo, na području religioznosti. Razlog je jednostavan: ne postoji
jedinstveno mišljenje o naciji i religiji, odnosno ne postoji utvrđena
definicija ovih bitnih životnih manifestacija. Sama činjenica da nauka
poznaje više pokušaja da se definiše nacija i iz njih proizašlih tzv.
definicija nacije, čak i potpuno suprotstavljenih sadržaja, govori u prilog
74
Kararić F. ...IZBOR U NACIONALNOM I RELIGIJSKOM ODREĐENJU
činjenici da je nacionalnost stvar naše svijesti! Samo jedan primjer je
dovoljan da ukaže na činjenicu da nismo ovo ili ono (nacionalnost,
religioznost) „po prirodi“, te da svaka argumentacija o kolektivno duboko
usađenoj svijesti, kao o urođenoj svijesti, pada u vodu. Dijete iz tzv.
mješovitog braka ima problem sa određenjem svoje nacionalnosti ili
religioznosti, ukoliko se jednostavno ne opredijeli po vlastitom izboru ili
mu bude nametnut određenim običajima, pravnim normama i sl. Na
svjetskoj sceni, kroz istoriju, nacije se mijenjaju, stare, nestaju, rađaju
se...Na svjetskoj sceni, kroz istoriju, religije nastaju, mijenjaju se, nestaju,
smjenjuju se religiozni obrasci i sadržaji, iako u tako velikim vremenskim
razmacima da nam se može učiniti (usljed nedostatka istorijskog znanja i
svijesti) da su današnji oblici i sadržaji uvijek postojali upravo takvi kakvi
su u ovom vremenskom trenutku. Zaboravljamo na činjenice da su ljudi
stvorili mnoge religije, od kojih svaka pretenduje na originalnost i
jedinstvenost, te na vječnost!
Savremenost našeg trenutka (već druga decenija 21.vijeka) ukazuje
na činjenicu da proces globalizacije donosi nova (da li i savremena?)
shvatanja nacije, nacionalnosti, religioznosti i sl. Globalna migraciona
kretanja uslovila su intenzivna miješanja kulture, običaja, jezika, religija,
nacija. Dosadašnje granice nacionalnih i religijskih uvjerenja postaju
tijesne za globalne uticaje i globalna kretanja kapitala i ekonomije, moći i
interesa, etičkih i etničkih obrazaca ponašanja. Rađanje novog života,
novog ljudskog bića u nekoj sredini koja je, po tradiciji, kulturi, ekonomiji,
nacionalnom i vjerskom identitetu sasvim nešto novo u odnosu na sredinu
u kojoj su stasavali njegovi roditelji, nameće nužnost izbora određenja u
svakom smislu riječi (a ne prosto „preuzimanje“ tradicionalno utvrđenih
okvira u kojima su stasavali roditelji). Naravno, čuvanje i njegovanje
tradicije u novim sredinama nije ništa loše, naprotiv! Potrebno je da bi se
očuvala svijest o društvenim korijenima. Međutim, aktuelni život nema
mnogo obzira prema tradiciji, jer su uslovi i okolnosti životnog djelovanja
pojedinca ili društvene grupe uvijek dobrim dijelom određeni potrebama.
Svi navedeni primjeri (a život ih daruje u svakom trenutku, samo
ih je potrebno prepoznavati kao simbole ili pokazatelje) ukazuju na razvojnost, promjenljivost, društvenu i istorijsku uslovljenost, na saznajnu i
etičku uslovljenost u shvatanju nacionalnog i religijskog identiteta. Naravno, u praktičnom životnom djelovanju svjesno učešće u opredjeljivanju
po nacionalnom ili religijskom principu ima svakodnevno važenje, značaj,
usmjerava i određuje. U naučnom smislu problem izbora u nacionalnom i
religijskom opredjeljenju se više postavlja kao filozofska dilema ili
filozofsko pitanje. Ono je, kao takvo, potrebno u naučnom svijetu;
dobrodošlo je i neminovno je, jer je upravo nauka pozvana da pruži što
primjerenije i objektivnije smjernice za svakodnevno življenje nacionalnog
i religijskog u ljudima.
Ali, opredjeljenje mora biti iskazano! U suprotnom, nije opredjeljenje nego nametnuta forma identiteta koja nas apriorno određuje i
usmjerava. Kategorisati Drugog, prema vlastitim kriterijima, bez pitanja,
bez iskazivanja, znači oduzeti mu pravo na opredjeljenje. Logički, nemo-
75
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (72-88)
guće se opredijeliti, ukoliko na raspolaganju nisu bar dvije mogućnosti, a
uvijek ostaje i mogućnost neopredjeljivanja. U nacionalnom i religijskom
opredjeljivanju prisutno je mnogo faktora, psiholoških, socijalnih, saznajnih, etičkih, istorijskih, iskustvenih, političkih, ekonomskih i drugih.
Zbog toga, individualna svijest o nacionalnoj i religijskoj opredijeljenosti
sadržava i reflektuje svaki od navedenih faktora, u datom trenutku.
Međutim, već sljedeći trenutak u životu sadržava još neke faktore ili,
jednostavno, mijenja postojeće sadržaje i obrasce razmišljanja (a time i
opredjeljivanja)! Sa tim okolnostima, uz svijest o sebi, postoji naš
nacionalni i religijski identitet, kao vremenska i društvena odrednica koja
nas bitno usmjerava u životu. Kolektivna svijest o nacionalnom i religijskom identitetu još je u ovim vremenima intenzivnih globalizacionih
kretanja, izuzetno prisutna i važna u životima pojedinaca.
Kontinuitet svijesti o nacionalnom i religijskom u svjetlu
globalizacije - S druge strane, mogućnost da se nacionalnost i religioznost
„biraju“ u vremenu kada se svjesno možemo opredjeljivati, ne znači da ne
možemo biti postojani u svom nacionalnom i religioznom određenju, kroz
cijeli svoj život. Jasno opredjeljivanje, zasnovano na svjesnom i afirmativnom prihvatanju, bez predrasuda prema opredjeljenjima drugih, jeste
konstanta koja kontinuirano uređuje životno djelovanje. Kao takva,
individualno je i društveno prihvatljiva, pozitivna, potrebna. Posebno sa
pozicija potrebe da se društvena zajednica formira, razvija i egzistira kao
stabilna, uređena i demokratska zajednica. U takvoj zajednici od primarne
važnosti su kategorije poput: sloboda vjeroispovijesti, slobodno nacionalno
i religijsko opredjeljenje, slobodno izražavanje nacionalnih osjećanja,
običaja, tradicije i sl. Stabilna, demokratski uređena zajednica zahtijeva
toleranciju i kompromisno ponašanje, dijalog o bitnim društvenim temama
(pogotovo ako se društvena zajednica uređuje na višenacionalnim i višereligijskim principima i osnovama), uvažavanje i poštovanje Drugog kao
jednog od subjekata društvene zajednice, odbacivanje ili nepostojanje tabutema o kojima nema razgovora i sl. Ovakva zajednica može insistirati na
nacionalnom i religijskom određenju (ali ne i opredjeljenju!) od „malih
nogu“ svojih članova, ali u takvom pristupu nema mjesta autoritarnom
postavljanju i nekritičkoj nastrojenosti prema vlastitim nacionalnim i
religijskim izborima i vrijednostima! Duh čovjeka obrazuje se kroz nauku
kao „svjetlo uma“; zbog toga obrazovanje mora biti otvoreno, kritičko,
sveobuhvatno, globalno, izbalansiranih vrijednosti sa aspekata nacionalnog
i religijskog, savremenog i tradicionalnog, u toku, u razvoju, sa snažnim
zahtjevima za slobodnu intelektualno-etičku izgradnju integriteta pojedinca, društvene grupe, društvene zajednice.
Aristotel nije cijenio demokratiju. Vijekovima kasnije, naša savremenost učinila je demokratiju idealom savremenosti. Aristotel joj je
zamjerao „masovnost“ vladanja, te je vladavinu naroda okarakterisao
lošom vladavinom. Cilj joj nije opšte dobro, nego korist onih na vlasti.
Vijekovima kasnije, savremenost teži demokratiji kao obrascu prave,
valjane vladavine u kojoj svako ima svoja prava (uz obaveze), te da se živi
76
Kararić F. ...IZBOR U NACIONALNOM I RELIGIJSKOM ODREĐENJU
u uslovima jednakosti i ravnopravnosti. Aristotela i njegovu kritiku demokratije svjesno smo odbacili, zarad opšteg društvenog interesa. Međutim,
upravo u određenju opšteg društvenog interesa, posebno u oblasti
nacionalnog i religijskog, često nastupamo bez jasne vizije šta bi to, u
stvari, trebalo da bude opšti društveni interes. Maglovitost percepcije,
nesigurnost i nepovjerenje česti su pratioci u istupanjima odgovornih za
budućnost u ovom domenu. Tamo gdje je vizija nacionalnog i religijskog
identiteta (naroda) jasna ili idealistički postavljena, granica između
nacionalizma i šovinizma često je vrlo tanka. Predrasude, čak i one
najtvrdokornije, još nisu ni približno napustile ovaj svijet 21. vijeka.
Posebno i upravo u oblasti nacionalnosti i religioznosti. Kao da nam pouke
20. vijeka, proizišle iz surovih i bespoštednih svjetskih ratova, nisu bile
dovoljne. Sa ratovima i sukobima raznih vrsta čovječanstvo je nastavilo i u
21. vijeku, čini se još surovije. Predrasude vezane za utvrđivanje nacionalnog i religijskog identiteta nisu ništa manje, samo što su se sada
prenijele na globalni svjetski plan. Sa savremenošću dobile su na
sadržajnosti i modalitetima.
Istovremeno, u vremenu sveoubuhvatnih globalizacionih procesa
pitanje nacionalnog i religijskog identiteta postaje pitanje načina opstanka
na svjetskoj sceni, izraženije i značajnije nego u periodima intenzivnog
razvoja nacionalnih i religijskih oblika i sadržaja. Povezivanje nacionalnih
privreda i stvaranje svjetskog tržišta, prevazilaženje nacionalnih granica,
traganje za jeftinijom radnom snagom i manjom cijenom proizvodnje,
očekivanje visokih profita, političko i privredno povezivanje (formalnog i
neformalnog karaktera), aspiracije (tehnološke, tržišne, političke, naučne),
elektronska komunikacija, masmediji, dostupnost informacije i sl. Na
svjetskoj sceni sukobljavaju se bogatstvo i siromaštvo; priliv stanovništva
iz siromašnih zemalja, posebno iz bivših kolonija, prijeti poput bumeranga
razvijenim privredama, ali i utiče na socijalna kretanja. Globalizacija je
svjetska drama sa akterima iz ekonomskog i političkog života koji, vrlo
često, imaju sukobljene interese i gledišta. Svjetski prostor sve manje ima
odlike nacionalnog, a sve više se integriše i dobija dimenziju nadnacionalnog, i pored niza protivrječnosti koje prate ovaj proces.
Uloge pojedinaca, grupa, društvenih zajednica, postale su generalno zahtjevnije u svjetlu globalizacije. Suprotnosti koje prate
globalizaciju kao svjetski ekonomski (pa i politički) proces, postaju sve
izraženije, u odnosu na uticaj koji imaju u svim domenima društvenog
života. Ali, i individualnog. Pitanje nacionalnog i vjerskog identiteta, u
svjetlu globalizacijskih procesa, u izvjesnom smislu postaje pitanje subjektivnog „preživljavanja“ na svjetskoj sceni koja živi drugačijim parametrima nego u vrijeme formiranja i intenzivnog razvoja određenog
nacionalnog identiteta.
Navedene suprotnosti mogu se pratiti na različitim nivoima i kroz
različite aspekte.
Sukob globalnog i lokalnog – predstavlja protivrječnosti između
uloge „biti građanin svijeta“ i uloge „sačuvati nacionalni identitet“. Još
77
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (72-88)
uvijek smo u vremenu jakih nacionalnih osjećanja i, uopšte, snažnih
osjećanja za grupu kojoj pripadamo po različitim aspektima. Međutim,
vrijeme koje živimo (početak 21. vijeka) otvorilo je vrata komunikaciji na
svjetskom nivou, informacijama iz svih dijelova svijeta, integracijama i
uticajima na kulturnoj ili umjetničkoj osnovi, naučnim dostignućima (koja
dobijaju, više nego ranije, dimenziju svjetskog dobra), internacionalnim i
nadnacionalnim idejama i pokretima i sl. Osjećanje nacionalnog identiteta,
ma koliko bilo jako, nužno je pod uticajem svjetskih tendencija. Ovaj
proces „rastvaranja“ ne mora da bude sam po sebi negativan, niti bremenit
velikom protivrječnošću: imati nacionalni identitet ne znači nužno da ne
možemo istovremeno biti i dobar građanin svijeta. Krajnost otvaranja
prema svjetskim okvirima postojanja nalazi se u kosmopolitizmu.
Suprotstavljanje univerzalnog i individualnog – predstavlja
protivrječnost na nivou subjektivnog osjećaja ličnosti. To je dilema slična
prvoj (između globalnog i lokalnog), ali usmjerena na lično (ne)prihvatanje
globalizacijskih tekovina (proizvoda, uticaja, ideja). Filozofija individualizma naglašava ulogu i značaj pojedinca u društvenoj zajednici (do
krajnosti – da je društvena zajednica samo „zbir“ pojedinaca). Prenaglašavanje individualizma, ma koliko individualizam bio potreban kao
podsticaj napredovanju, vodi u neprilagođeno ponašanje, a često i u anarhiju. S druge strane, opšte vrijednosti kao vrijednosti koje prihvata većina
ljudi, jesu vrijednosti koje takođe podstiču progres. Problem nastaje kada
globalna kretanja vrijednosti, roba, usluga, političkih ideja i pokreta i sl.
postanu takva da počinju „gušiti“ slobodu pojedinca i onemogućavati ga u
napredovanju. Problem je i kada direktno ili indirektno usmjeravane
globalne vrijednosti (posebno putem masmedija) „proizvedu“ pojedince
kao svoje slijepe poslušnike. Tendencije globalizacije ne možemo izbjeći,
ali možemo pokušati u sebi izgraditi adekvatan „omjer“ univerzalnih i
individualnih vrijednosti.
Suprotnost između savremenosti i tradicije – predstavlja protivrječnost koja u sebi sublimira prethodno navedene protivrječnosti. Još
uvijek je veoma čest dogmatski stav prema tradiciji (u smislu potrebe
očuvanja nepromijenjene tradicije). Kritički stav prema tradiciji polazi od
stava da tradiciju i gradimo i mijenjamo sami, i da uvijek mora postojati
subjektivni i objektivni odnos prema tradiciji u smislu procjene (i provjere
u praktičnom životu) šta je u njoj dobro, a šta bi se ipak moglo mijenjati.
Svaki pojedinac učestvuje u izgradnji nekog tradicionalnog oblika, ali
svaki pojedinac može biti i njen „rastvarač“ svojim angažovanjem i svojim
prilagođavanjem savremenim tendencijama. Drugim riječima, ako je neki
društveni oblik tradicionalan, to ne znači da je nužno pozitivan za napredak
društvene zajednice. Kako god su mnoge tradicionalne vrijednosti
prihvatljive i vrijedno ih je dalje čuvati, s druge strane svijet bi se našao
okamenjen kada ne bi bilo promjene, modernizacije, prihvatanja i
prilagođavanja novom. Nužno je da modernizacija „rastvara“ tradiciju,
pogotovo u svjetlu globalizacije. Ali ideje (ponekad revolucionalne,
ponekad evolutivne) su uvijek, od najranijih vremena ljudskog postojanja,
78
Kararić F. ...IZBOR U NACIONALNOM I RELIGIJSKOM ODREĐENJU
imale svoju prohodnost i nezaustavljivost. Tako je pogotovo danas kada i
dobre i one manje dobre vrijednosti (u smislu opštih ljudskih vrijednosti)
putuju i prenose se svijetom brzinom munje. Vještina je, vjerovatno, u
našoj sposobnosti da u sebi pomirimo tradiciju i savremenost, odnosno da
procijenimo šta možemo a šta ne možemo kao vrijednost prihvatiti od
jednog ili drugog. Uz napomenu da je globalizacija takav proces koji
istančanim metodama uticanja brzo dolazi do svakog pojedinca i ponekad
smo u situaciji ne da biramo, već da budemo izabrani.
Protivrječnost pripadnosti – jeste protivrječnost koja jednostavno
slijedi prethodne i zaokružuje pitanje identiteta u svjetlu globalizacije. U
vremenu političkih kretanja i, najčešće, sukobljavanja na svjetskoj sceni,
teško je ostati u svijetu individualizma. Pitanje osjećaja sigurnosti je
pitanje pripadanja nekom identitetu, a može biti i pitanje izgradnje novog
identiteta (tzv. „mi“ identitet). Nacionalni identitet, kosmopolitski identitet,
religijski identitet, kulturni identitet, identitet novog etnosa poput pojma
mega-nacije, pitanje civilizacijske i etničke tolerancije i sl. – jesu nezaobilazni aspekti globalizacije. „Pozapadnjenje“, kao dominacija zapadnih
zemalja, ili dominacija bilo kojeg drugog identiteta zahtijeva, kao pitanje,
izuzetno odgovoran pristup.
Engl. riječ the globe (Zemaljska kugla, okruglo ili loptasto nebesko
tijelo) simbolično ukazuje na sveobuhvatnost uticaja, te daju svim društvenim kretanjima i odnosima karakter svjetskih zbivanja. Pri tome, mišljenja
o globalizaciji su veoma različita i kreću se u rasponu od apsolutnog i
nekritičkog prihvatanja, do apsolutnog i nekritičkog odbijanja. Na primjer,
Hantington smatra da globalizacija smanjuje prostor za samostalnost i
autohtonost, a povećava interakciju i mogućnosti za konflikt. Mondijalistički pristup (tzv. multipolarna globalizacija) pretpostavlja mogućnost
da globalizacija integriše narode na ravnopravnoj osnovi i ujedini
čovječanstvo na demokratskoj osnovi. U nauci i znanju, u emancipaciji
(posebno putem pokreta) vidi osnovnu snagu i sredstvo za postizanje
ujedinjenog svijeta. Hiperglobalistički pristup govori o već postojećem
jedinstvenom svjetskom ekonomskom tržištu, zahvaljujući korporacijama.
Skeptični pristup (stav sumnje) dovodi u pitanje mogućnost integracije na
demokratskoj osnovi; globalizacija donosi niz negativnih posljedica
(posebno u oblastima ekonomije, kulture, ekologije). Skeptički stav teži ka
tradicionalnim identitetima (nacionalna ekonomija, kultura, ekološka
održivost i sl.). Transformacioni (reformistički) pristup tretira globalizaciju kao proces u kojem kapitalizam neupitno može i treba da reformiše
postojeće sisteme i odnose u svijetu, te obezbijedi blagostanje.
Dakle, pristupi i tumačenja globalizacije u opštem smislu, kao i
pojedinim globalizacionim procesima, su različiti. Stepen prihvaćanja ide
od potpunog odbijanja i demonstrativnog poistovjećivanja globalizacije sa
imperijalnom politikom Zapada, preko isključivanja bilo kakvih političkih
implikacija u procesima globalizacije, pa do nekritičkog prihvatanja svih
oblika i procesa globalizacije kao apsolutnog puta ka društvenom progresu.
Za jedne je globalizacija, civilizacijsko dobro koje nužno vodi ka napretku
79
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (72-88)
u svim društvenim aspektima i optimistički shvaćena kao put konačnog
poboljšanja svjetskih društvenih odnosa. Za druge, globalizacija produbljuje jaz između bogatih i siromašnih i, u krajnjem smislu, znači najdestruktivniju podjelu i sukobe unutar postojeće civilizacije.
Međutim, ma koliko se razlikovali u razumijevanju globalizacije
kao savremenog društvenog fenomena i njenog uticaja na formiranje,
razvoj i sadržajno diferenciranje nacionalnog i religijskog identiteta, ostaje
činjenica da je globalizacija snažan faktor promjene u shvatanjima vezanim
za nacionalna i religijska određenja. Globalizacija prelazi i prevazilazi
nacionalne okvire, te svoju suštinu (kapitala, blagostanja, interesa, moći,
uticaja) samo djelimično ili nikako vezuje za nacionalni identitet (ili
nacionalnu državu). Globalistička strategija (u svakom segmentu) suštinski
je suprotna nacionalnim ograničenjima, te svijet doživljava kao zajednički
prostor, kao cjelinu koja je adekvatna njenim potrebama. Samo unutar
svjetskih okvira, slobodno se krećući od jednog tržišta ka drugom, od
jednog proizvodnog pogona ka drugom, od jednog kraja svijeta ka drugom,
globalistička strategija nailazi na plodno tlo raznih mogućnosti. Cilj koji
sebi postavlja svaka globalistička strategija jeste – povećanje ekonomskog
rasta i bogatstva, univerzalizacija demokratskog oblika vlasti, intenziviranje komunikoloških procesa, uvećanje moći, interesa, uticaja. Pokretač
globalizacije, generalno, jesu tehnološka revolucija i interesi krupnog
kapitala. Ova dva faktora su pokrenula tržišnu ekonomiju ka globalnim,
svjetskim razmjerama, ka svijetu bez granica i ka svijetu sa univerzalnom
kulturom. Zbog toga, globalizacija kao svjetsko kretanje, mijenja
ustaljene političke, privredne, socijalne i kulturne odnose. Nije moguće
ostati nepromijenjenim na bilo kojem nivou koji je zahvatila globalizacija.
MOGUĆNOST IZBORA RELIGIJSKOG IDENTITETA
U nacionalnom određenju sadržana je izvjesna društvena konstanta
koja nas vezuje za određeni prostor, jezik, običaje, interese, i sl. Uslovljeno
navedenim faktorima, nacionalno određenje stvara društvenu svijest o
kolektivitetu sa posebnim interesima, tradicijom, ideologijom, istorijom.
Nacionalno određenje, u tom smislu, zadobija duboko društveno značenje i
pretvara se u neku vrstu društvene potrebe, koja je rukovođena sasvim
praktičnim uslovima življenja jednog naroda na određenom prostoru. Imati
svijest o nacionalnom identitetu je mogućnost da se jedan narod imenuje u
punom, sadržajnom značenju svega što bi njegov identitet trebalo da
podrazumijeva (u slučaju nacije, legalitet i legitimitet, prostor, jezik,
kultura, interes, pozicija na svjetskoj sceni, ideologija i sl.).
Međutim, u izbor religijskog identiteta „miješa se“ nešto nadnacionalno, nešto što nije isključivo vezano za jednu naciju, nešto što
dijelimo sa drugima. Danas poznate i priznate svjetske religije koje
okupljaju milione ljudi koji smatraju (u većini) da su, po rođenju, pripadnici tih religija imaju, pod svojim okriljem, svoje geografske prostore
(koje su, u međuvremenu, uspjele zadobiti). Imajući geografske prostore u
80
Kararić F. ...IZBOR U NACIONALNOM I RELIGIJSKOM ODREĐENJU
kojima šire svoj uticaj, svjetske religije se postavljaju kao „sakupljači“
nacija, te se različite nacije vezuju za različite religije. Naravno, nijedna
religija nije mogla postati svjetska dok nije hodila istorijskim putevima
koji su je doveli do toga da postane svjetska, odnosno da je ispovijedaju
milioni ljudi različitih nacionalnosti. Od religije koju ispovijeda mala
grupa pristalica, do religije kao institucije, očito su bila nužna, pored
„otkrovenja“, društveno-istorijska kretanja, harizmatični pojedinci, strasna
i duboka vjerovanja, politika i ideologija, moć i konkretna snaga ljudskog
faktora da bi se stiglo do religije kao svjetske odrednice savremenog doba.
Iako savremeno doba potencira društveno-ekonomska kretanja kao
primarna i uzdiže ulogu i moć transnacionalnog kapitala (profita), svjetske
religije kao velike i moćne u institucionalno-ideološkom, pa i u političkom
organizovanju imaju svoje mjesto u savremenim društvenim kretanjima.
Navedeno ukazuje na svojevrsnu težinu u određenju religijskog
identiteta. Prirodna sklonost čovjeka da osjeća strah pred nepoznatim ili,
bolje reći, nesaznatim, tjeskoba određenja vlastitog identiteta u univerzumu
postojanja, začuđenost i divljenje savršenstvu oblika prirodnog svijeta,
svijest o uređenosti koju je neko morao „osmisliti“ i slično, jesu aspekti
individualnog i društvenog života koji su ljude, oduvijek, usmjeravali
prema nadnaravnom. Bez pretenzije da se umanji važnost pojave religija (u
današnjem obliku) na svjetskoj društveno-istorijskoj sceni, ipak objektivnost viđenja stvari obavezuje da ukažemo na razvojnost religijske
svijesti kroz istoriju. Svijest o tome da nismo uvijek jednako (sadržajem i
oblicima) vjerovali, da religije koje su danas na svjetskoj sceni velike i
moćne nekada ne samo da nisu bile velike niti moćne, nego nekada nisu ni
postojale; svijest da se i sam čovjek u društvenom smislu mijenjao i
razvijao kako su se mijenjali oblici njegovog vjerovanja (animizam i
totemizam, politeizam, monoteizam); svijest da se religijsko (sveto,
numinozno) povezivalo (svjesno i sa ciljem) sa politikom i ideologijom;
svijest da se i danas, na sceni religijskog, dešavaju promjene i javljaju nove
ideje; svijest o „secesiji“ unutar današnjih velikih religija u njihovim
istorijskim počecima (a i kasnije) zbog čega su unutar jedne religije
nastajali razni „pravci“; svijest uopšte o mogućnosti drugog i drugačijeg
mišljenja i unutar religijskog određenja i mnoge druge stvari posredno ili
neposredno vezane za svakodnevni život čovjeka i društvene grupe – sve
navedeno ukazuje da religijsko određenje nije i ne može niti u jednom
svom obliku (sadržajnom, razvojnom i sl.) biti fiksno, ne može biti
određeno jednom zauvijek!
Ako nema vječnih religijskih uvjerenja i ako su se religijska
uvjerenja kroz istoriju (a i danas) mijenjala, tada nema mjesta tvrdnji da
smo neko ili nešto, u religijskom smislu, „po rođenju“. Nema mjesta
nepromjenljivosti i nema mjesta za apriorno određenje nekoga po religijskoj diferencijaciji. Ima mjesta za svjesno prihvatanje ili neprihvatanje
religijskih uvjerenja, odnosno ima mjesta (u svakoj religiji i, u tom smislu,
nijedna nije izuzetak) za kritičko preispitivanje religijskih okvira koji su
nam ili, društvenim običajnim normama, nametnuti „po rođenju“ ili smo ih
svjesno izgradili u određenom periodu života.
81
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (72-88)
S obzirom da životno iskustvo jeste rezultat proživljenog, ali i
spoznatog životnog sadržaja, logično je da imamo pravo na (samo)preispitivanje i traganje za identitetom, pa i za onim religijskim. Imamo
ljudsko pravo ne samo na zdravorazumsko poimanje svijeta, nego i na
umno ili saznajno „iščitavanje“ svega što je vezano za formiranje religijskog identiteta. Naravno, imamo pravo i na ateizam kao suprotnost
vjerovanju, odnosno imamo pravo da ne vjerujemo. I tako, mnogo je naših
individualnih prava kojih bi trebalo da smo svjesni, kada je u pitanju
nastojanje da se odredimo prema religijskom.
S druge strane, nemoguće je izbjeći pitanje religijskog, jer je ono
do te mjere prisutno u cjelokupnoj ljudskoj istoriji da bitno određuje svaku
dimenziju ljudskog života. Od društvenog plana – da se društvenoekonomski sistemi, poput socijalizma i kapitalizma (a da ne govorimo o
komunizmu) vezuju za dilemu ateizam-teizam, da se postavlja pitanje o
odnosu crkve (uopšte vjerske ustanove) i države, da se ideologije i politike
vezuju za konkretne vjerske aktivnosti, da se u obrazovne sisteme uvodi
vjeronauka da bi se poučavali mladi naraštaji i da bi ideja vjerovanja (na
određeni način, kao dio kolektivne svijesti date sredine, datog naroda i sl.)
mogla biti prihvatana svjesno i odgovorno „od malih nogu“ i sl. Čak i
pojam „vjeronauka“ ukazuje na zanimljivu simbiozu pojmova kao nešto
što se podrazumijeva samo po sebi, kao da oko dileme vjerovanjesaznavanje nisu vođene vjekovne borbe. Na društvenom planu se odvija i
drama povezivanja nacionalnog i religijskog: poistovjećivanje nacionalnog
i religijskog identiteta ili nužno vezivanje određenog religijskog identiteta
uz određenu naciju (kao da je to „po prirodi“ a ne po istorijskim putevima
kojima je hodio određeni narod); nerazumijevanje i neprihvatanje onih koji
(unutar istog naroda) drugačije religijski osjećaju ili ne osjećaju ništa
(religijski, a moguće je i obratno). Zbog izbora religijskog uvjerenja
ratovali su narodi i grupe, pokoravani oni koji su imali drugačija religijska
uvjerenja (te među njima stasavali oni koji su, generacijski, prihvatali novu
religiju kao svoju „po rođenju“), zbog istorijsko-političkih komplikacija
među državama (ili unutar nove države) nastajale su nove religije i novi
vjerski centri, mijenjali se političko-ekonomski sistemi i stasavale nove
nacije. I mnogi drugi aspekti interakcije nacionalnog i religijskog na
društvenom planu, poput njegovanja nacionalno-religijske tradicije i
insistiranja na nacionalno-religijskom identitetu, običajno i moralno pravo
u oblasti nacionalne i religijske identifikacije, odnos poštovanja, distance
ili mržnje prema drugim religijama, omalovažavanje drugih religija i
nepoznavanje njenih suštinskih istorijsko-društvenih određenja, (ne)postojanje kulture ispovijedanja religije, vjersko prakticiranje dogmatizma
unutar društvene grupe, uže ili šire društvene zajednice, nekritičko
prihvatanje religijskih uticaja iz drugih izvora, nerijetko potpuno izvan
postojećih nacionalnih okvira i sl. Zaista, ne postoji nijedan društveni
aspekt (čak ni globalizacijski tokovi) koji nije „obojen“ pitanjem
religijskog i nacionalnog identiteta.
Istovremeno, na individualnom planu prelamaju su opšta društvena
shvatanja religijskog identiteta, od apologetskog prihvatanja, preko kriti-
82
Kararić F. ...IZBOR U NACIONALNOM I RELIGIJSKOM ODREĐENJU
čkog ili skeptičkog odnosa, do potpunog odbijanja „ponuđenog“ identiteta
i traganja za vlastitim. I unutar istog nacionalnog okvira, u različitim
istorijskim vremenima, različito se određuje generalni odnos prema religiji.
Sve navedeno nužno utiče na mogućnosti da pojedinac bira svoje
opredjeljenje. Kako je već istaknuto, uslov za biranje jeste postojanje
slobode opredjeljenja (između više mogućnosti koje bismo jednako dobro
trebali poznavati), ali i svijest o toj mogućnosti biranja. Na svijest čovjeka
je moguće uticati. Životne okolnosti, životna sredina, druga životna
opredjeljenja, susreti sa drugim ljudima, interesovanja, želje, potreba za
pripadanjem (svjesnim ili nesvjesnim, apologetskim), svijest o vlastitoj
individualnosti i vlastitoj snazi (volje i uma), razumijevanje ili neobjektivno tumačenje određenih životnih situacija, (ne)zadovoljstvo, posvećenost, svestranost ljudske ličnosti, svjesno razvijanje sebe u određenom
pravcu, oblici i vrste obrazovanja – sve navedeno (i još mnoge druge
životne situacije) plodno su tlo za preispitivanje, ili prihvatanje nečeg
drugačijeg, ili za dogmatsko posvećivanje već izabranom identitetu i sl.
Navedeni elementi učestvuju u izgradnji osnove sa koje percipiramo život i
svakodnevno učestvujemo u njemu. Svijest o promjenljivosti kategorija
nacionalnog i religijskog bitna je za život.
ZAINTERESOVANOST ZA KATEGORIJE NACIONALNOG I
RELIGIJSKOG IDENTITETA
Pojam identiteta postaje sve interesantniji i sve važniji, posebno
političkim naukama. Praćen je pojmovima konflikta, interesa i moći te, s
njima udružen, postaje kategorijalna odrednica na individualnom i društvenom planu različitih oblasti društvene stvarnosti. Pri tome, individualnost u shvatanju i kategorizaciji nacionalnih određenja i postupaka
bitno zavisi od socijalne, odnosno nacionalne kategorizacije, koja
naglašava osjećaj pripadnosti grupi, međusobnu sličnost članova grupe
(kao kohezivni faktor povezivanja), stepen razlikovanja u odnosu na druge
grupe i sl. Kao dio socijalne kategorizacije, nacionalna kategorizacija ima
karakter sveobuhvatnog socijalnog uticaja. Međutim, ma koliko bila
kompleksna, složena, dugotrajna i inicirajuća, socijalna kategorizacija (uz
težište na nacionalnoj kategorizaciji) ne isključuje samosvojnost i specifičnost pojedinih individualnih određenja, koja se mogu kretati od
digresije u odnosu na glavni (opšteprihvaćajući) tok kategorizacije, preko
objektivnih i kritičkih pristupa, do apriornog ili nekritičkog odbijanja
svakog „svrstavanja“. Nekritičko ustrajavanje na kategorizaciji potencijalno predstavlja put formiranja stereotipa i predrasuda u unutargrupnim
i međugrupnim odnosima.
Iz navedenog proizilazi da, u razumijevanju nacije i nacionalnog
identiteta, važnu ulogu imaju upravo psihološko-socijalni aspekti poimanja
nacije i religijskog. Nacionalni identitet je, u osnovi, socijalni identitet koji
proizilazi iz osjećaja pripadnosti i identifikacije sa određenom društvenom
grupom (nacijom) po osnovu iste teritorije, jezika, kulture, običaja, vrijednosnog sistema, vjere. Takođe, pripadnost određenom prostoru i vremenu,
83
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (72-88)
uz neku širu društvenu grupu (narod, nacija), može stvoriti jaku socijalnu
vezanost te potencirati kognitivno, emocionalno i motivacijsko značenje u
društvenim odnosima, ali i u individualnom pristupu. U oba slučaja,
socijalni identitet, pa i onaj nacionalni, zasniva se na određenom stepenu
(skali) svjesnog individualnog i kolektivnog prihvatanja, sa velikim
emocionalnim značajem (Tajfel, Turner). Pozitivnost ili negativnost
procjenjivanja (evaluacije) vlastite grupe utiče na kvalitet sa kojim gradimo
socijalni, odnosno nacionalni identitet. Socijalne kompetencije i
individualna mobilnost jesu neki aspekti u suočavanju sa „nedostacima“
socijalnog identiteta.
Kao tema razmatranja, nacionalni identitet postaje sve zanimljiviji
ne samo sociologiji, antropologiji i politologiji, nego i filozofiji, psihologiji, komunikologiji. Teorijski aspekti nacionalnog nužno su povezani sa
njihovim praktičnim manifestacijama; stoga, veza teorijskog i praktičnog
nigdje više ne dolazi do izražaja (u ljudskom ponašanju i međusobnim
odnosima) kao u sferi nacionalnog. Sve što se dešava na bazi nacionalnog
implicitno ili eksplicitno utiče na stvarnost individualnog i kolektivnog
života. Nacionalni identitet ima izuzetan značaj u društvenom životu.
Predstavlja socijalni fenomen koji je uticao na istorijske tokove, koji je
krojio sudbine čitavih naroda, ali i oblikovao živote i sudbine mnogih
pojedinaca, stvarao nacionalne mitove i nacionalne heroje, inicirao
društvene sukobe najširih razmjera, ali i doprinosio očuvanju naroda na
svjetskoj sceni. Međutim, nacionalni identitet ne možemo apriorno
proglasiti primarnim i uslovljavajućim u raznolikosti društvenih određenja.
Razumijevanje nacionalnog identiteta kao jednog od bitnih socijalnih
identiteta ima snagu teorijskog, ali i praktičkog pristupa životnoj stvarnosti
pojedinaca, naroda i nacija.
Bliska povezanost sa religijskom sviješću, nacionalnom identitetu
daje značajnu prednost u određenju raznih aspekata društvenog života. U
nekim slučajevima ova veza je obostrano uslovljavajuća – nacionalnost je
teško ili nemoguće pretpostaviti bez, istovremeno, religijske pripadnosti,
odnosno religijskog identiteta. Navedeni odnos nacionalnog i religijskog
identiteta vidljiv je posebno na područjima gdje su se nacije u modernom
smislu razvijale bez vlastitih država, a na osnovu zajedničke kulture
(nacionalna kultura kao nosilac duhovnog zajedništva naroda), mitologizirane prošlosti i mitologizirane umjetnosti. U odsustvu (jake) države,
religija je moćna ideologija ili moćan oslonac za izgradnju nacionalne
svijesti. Istovremeno, jaku državu religija može da učini još jačom. Ideja
društva, suštinski određenog moralno-političkim jedinstvom nacije, sa
svojom državom, živjela je pod raznim ideološkim sistemima, ali bitnu
potvrdu nalazi upravo u jedinstvu nacije sa pripadajućom religijom.
Pitanje nacionalnih i vjerskih identiteta se mitologizira i pretvara u
opšti razlog beskrajnih diskusija, sa izgledom privilegije koju neki narod
zaslužuje na osnovu svoje vjere, nacionalnosti, kulture. Posebno je to
slučaj u savremenim pokušajima da se „odredi“ koja je to nacija ili vjera
84
Kararić F. ...IZBOR U NACIONALNOM I RELIGIJSKOM ODREĐENJU
(sa bivšeg jugoslovenskog prostora) više evropska i, zbog toga, bliža
Evropskoj uniji. Prijem određene države u Evropsku uniju neki razumijevaju kao poziv „evropskim“ nacijama i vjerama, a za ostale, manje
evropske, manje je i mjesta za ulazak u veliku kuću EU. Na taj način,
projekat Evropske unije se posmatra kao politički projekat ili politička
projekcija jake evropske države, budućeg evropskog nacionalnog identiteta
i, moguće u bliskoj budućnosti, buduće evropske religije. Svakako, ova
koncepcija Evropske unije, po pitanju nacionalnog i religijskog identiteta,
ne odgovara stvarnosti sadašnjeg trenutka u evropskim zahtjevima: članom
Evropske unije postaje ona država koja ispunjava već uspostavljene i već
poznate racionalne političke i ekonomske kriterije, a ne ona koja bi
ispunjavala aprirono postavljene nacionalne i vjerske obrasce ponašanja.
Politika je česta poveznica nacije i religije (kada su i nacija i
religija dovoljno zrele za manifestovanje) postaje primaran lik i jedne i
druge. Politički identitet satkan je od uvjerenja osoba ili grupa koje čine
jednu političku zajednicu. Zahvaljujući zajedničkom sistemu vrijednosti,
načelima i tumačenjima koja vezuju vlastitu nacionalnost i religiju, članovi
iste političke zajednice se vezuju i ostaju skupa, oblikujući budućnost
zajednice. Politička zajednica se manifestuje kao javna zajednica građana, i
u slučaju da građani pripadaju različitim religijama i kulturama.
Razvijanje određene političke atmosfere bitno utiče na međunacionalne i međureligijske odnose, te može dovesti do oblikovanja novog
(nacionalnog) identiteta (na primjer, evropski identitet). Tendenciozna
politička atmosfera podstiče i težnju ka povratku u stare nacionalne okvire,
podstiče nacionalizam, podstiče manipulaciju religijom i drugo. Osjećaj
ugroženosti, više ili manje stvaran, više ili manje izazvan, više ili manje sa
razlogom, podiže zid prema dojučerašnjoj priči o građanskoj toleranciji i
demokratiji. Otvorenost prema drugima, na izvjestan način, košta.
Otvorenost omogućava približavanje drugih nama, i njihov uticaj na nas,
ne samo naš uticaj na njih.
Dobar primjer za takvu vrstu otvorenosti je u potenciranoj priči o
multikulturalnosti zapadnoevropskog prostora. Politika (i ideologija)
multikulturalnosti EU proizilazi iz nužnosti činjenica da je u Evropi već
ogroman broj imigranata, od kojih se mnogi ne prilagođavaju dovoljno
novim sredinama, nego i dalje rade na vlastitim nacionalnim i religijskim
identitetima. Očito da tržište kao logo Evropske unije nije dovoljno; zbog
toga se evropskim institucijama sve ozbiljnije nameće nova uloga – da
pridobiju evropske građane. Pridobijanje građana za vrijednosti Unije ima,
prije svega, vrlo praktični karakter svakodnevnog organizovanja života u
Uniji (u funkciji jedinstvenog tržišta). Pri tome se iskazuju i vrlo praktični
problemi – koncepcija političkog sistema Unije, koncepcija evropskog
identiteta, mjesto i uloga religije u oblikovanju nastajućeg evropskog
identiteta. Koncepcija Evropske unije nije mogla ostati “tržišna”, blizak
susret različitih nacija, kultura i religija, ovaj put povezanih tržišnim
interesima, ubrzao je proces nacionalne i religijske identifikacije.
85
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (72-88)
Stvaranje evropskog identiteta je jedno od lica globalizacije koja
mnogo šire od evropskih granica, na svjetskom planu, ubrzano dovodi do
niza promjena. Možemo govoriti o kontinuitetu promjena, na globalnom
planu. U svijesti ljudi, zahvaćenih ubrzanim promjenama, nastaje potreba
za nekom vrstom identiteta koji će ipak imati stalniji karakter i time
omogućavati osjećaj pripadnosti i relativne sigurnosti, kao neophodno
uporište. Nacionalni i religijski identitet se ovdje iskazuju upravo kao
potrebna uporišta ili stalnost u nizu promjena. Istovremeno, njegovanje i
razvijanje identiteta (nacionalnog i vjerskog posebno), svojevrsna politika
identiteta, postaje važna okosnica političke zajednice po kojoj se ona
razlikuje od drugih. Takođe, bitno utiče na modalitete socijalnog i političkog djelovanja. Savremena evropska politika identiteta kombinuje identitet i interes, uz brigu o emocionalnom aspektu identiteta. Novi, evropski
identitet, trebalo bi da bude opšteprihvaćen od svojih građana.
Nacionalni identitet je kompleksnost jezika, kulture i religije. Religija je uvijek u vrlo bliskom odnosu sa nacijom, a neki je izjednačavaju sa
nacionalnim identitetom. U zajednicama u kojima religija nije odvojena od
države, nego predstavlja jedan od njenih konstituensa, religijski i nacionalni identitet se teško razlikuju; etnokonfesionalna mobilizacija nacije
vraća religijskim tradicijama. Crkva se doživljava kao nacionalna institucija. Tako je kod mnogih naroda. U periodima ugroženosti, osjećaj
religijsko-nacionalnog identiteta se pojačava.
Za neke, religija određuje formu življenja nacionalnog identiteta,
subjektivni osjećaj prihvatanja i pripadnosti zajedničkim i opšteprihvaćenim religijskim i nacionalnim formama. Za mnoge, religija usmjerava i zahtijeva “zdravo” življenje nacionalnog identiteta. To znači da
religijska poruka uvažava identitete drugih, drugačijih, onih koji pripadaju
drugim vjerama i drugim nacijama. Religija razlikuje nacije, ali ne huli na
Drugo i Drugačije, ne ugrožava nacionalnu svijest drugog čovjeka i
njegova ljudska prava. Istinska vjera brani ljudsko dostojanstvo i ljudske
vrijednosti. Mnogi sveštenici ističu – to je zbog toga što su ljudi jednaki –
pred Bogom. Čak i kada neke religijske koncepcije naciju vide kao
ograničenje, te je ne priznaju ili joj minimiziraju značenje, u generalnom
smislu, ističe se potreba poštovanja drugih.
Kroz nacionalni i religijski identitet ispoljava se duh kolektiviteta,
sa sistemom vrijednosti koje izgrađuju grupni identitet. Po Parku (amer.
sociolog), nacionalni identitet predstavlja svijest nekog naroda o sebi
(nacionalna samosvijest). Spomenuti sistem vrijednosti omogućava da se
izgrađuju bliskiji, neposredniji odnosi sa sunarodnicima i da se,
istovremeno, ima svijest o međusobnoj sličnosti. U odnosu na druge
narode i nacije razvija se osjećaj različitosti. Prihvaćene vrijednosti
modeliraju pojedince kao članove grupe, na subjektivnom nivou. Ovaj
proces nacionalne identifikacije podstiče se na kolektivnom nivou. Lični
identitet ostaje skriven, nerazvijen, pokriven, “zataškan” od strane
nacionalnog identiteta, identiteta zajednice. Lični identitet postaje zaro-
86
Kararić F. ...IZBOR U NACIONALNOM I RELIGIJSKOM ODREĐENJU
bljen u identitetu o (nacionalnoj) zajednici. Religija podstiče i povezuje, ne
ostavlja mjesta neopredjeljivanju. Kraj 20. i početak 21. vijeka
karakterističan je po povratku nacionalnom i konfesionalnom identitetu.
Time se problematizuje ideal univerzalnih vrijednosti koje je potencirao
zapadni humanizam.
REZIME
Tema o nacionalnom i religijskom identitetu je neiscrpna po
svojim modalitetima i konotacijama koje izviru iz ideološko-političkih,
naučnih, dnevno-praktičnih stavova i situacija. Mogućnost dijaloga o
osnovnim nacionalnim i religijskim vrijednostima koje ulaze u sastav
biranog identiteta već je, sama po sebi, veoma značajna i veoma poželjna.
U razmjeni mišljenja i traganja za istinom, bar u smislu pretpostavljene
saglasnosti oko zajedničkih vrijednosti, leži najvažnija prednost u odnosu
na nerazumijevanje, dogmatizam, šovinizam, socijalnu zatvorenost.
Mogućnost razgovora pretpostavlja slobodu mišljenja i slobodu formiranja
stava. Saznajno obogaćena, istorijski osviještena, intelektualno znatiželjna,
daleko od predrasuda – ljudska misao stvara nove puteve ili rasvjetljava
stare. Zbog toga je tema o mogućnosti izbora u nacionalnom i religijskom
identificiranju tema koja zalazi u temelje teorijskog poimanja nacije i
religije. Suprotna određenja – jeste moguć izbor ili nije moguć izbor –
povlače za sobom paletu životnih opredjeljenja i vrlo specifičan put kroz
život. U tekstu je iskazano mišljenje da jeste moguć izbor u nacionalnom i
religijskom opredjeljenju i da je mogućnost tog izbora toliko logična i
“prirodna” koliko su logične i prirodne pojedine situacije u životnoj
stvarnosti koje nam potvrđuju taj stav. Izraženo je mišljenje da nema
“urođenog” nacionalnog i religijskog identiteta, odnosno mišljenje da se
“ne rađamo” sa gotovim smislom (nacionalnim, religijskim). Ma kako bili
jaki uticaji kolektivne svijesti u sredini kojoj pripadamo, ma kako nas
formirali od “malih” nogu, mišljenja smo da nikada nekome ili nečemu ne
možemo i ne trebamo pripadati “bez ostatka”. Drugim riječima, uvijek
mora postojati prostor za (samo)preispitivanje kao kritički pristup,
(samo)opredjeljenje, kako pojedinaca tako i grupa. Najbolji dokaz je sama
istorija, jer nam je donijela niz situacija u kojima je religija podsticala
stvaranje i razvoj novih naroda, nacija; ali i obrnuto – nacionalni razvoj
podsticao je čak i stvaranje novih religija. Primjera je mnogo, ali svi oni
govore samo o jednom – o slobodi ljudskog duha i potrebi svjesnog
izgrađivanja ličnosti. Mislimo da, stoga, u svijest o sebi (pojedinac,
društvena grupa) kao identitetu spada i opredjeljenje u nacionalnom i
religijskom smislu – kao čin slobodnog i svjesnog izbora.
THE ISSUE OF CHOICE IN NATIONAL AND RELIGIOUS
DEFINITION
Fatima Kararić, Ph.D.
Abstract: Identity! Highly necessary for people and their communities as the
ability of identification or subjective insight into their own existence. We find ourselves
in the forms of life that we project in the individual and the social sphere of life,
87
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (72-88)
sometimes with such passion that we forget that we ourselves are the subjects of
identification. In other words, the identity is the contextual projection in individual and
social consciousness that becomes a part of ourselves, on the basis of which we
determine the whole range of our thoughts, acts and expectations. Awareness and
consistency in the construction of identity are often very difficult, both for the
individual and the social group. In addition, it is also a never-ending job, because there
is no final, completed, once and for all defined identity. Except, however, when it
comes to the physics of our bodies (even it shows variability of identity); actually, there
is a constant search for identity. Human history is seeking, finding or occasionally
identifying, losing that identity and searching all over again. With identity, simply, we
cannot be certain! In such a context (the context of relativity and specific causes of
genesis, development, modification and eventual disappearance) the national and
religious identity should be monitored as well. Neither we observe any nation or
religion as metaphysical forms of existence nor as natural or divine entities; in any case,
we do not see nation or religion as once and for all defined entities where all people
belong unreservedly, in general, a priori. On the contrary, we believe that national and
religious identities are only some of the essential identities in life which do not
completely define identity of people and their communities. This text discusses the
modalities of national and religious identity interference and, within these modalities,
the question of (individual and collective) choice.
Keywords: individual and social consciousness, individual identity and the
identity of the community, social groups, national identity, religious identity, religion,
searching for identity, social categorization, choice, commitment
LITERATURA
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
88
Habermas, J (2006):: Nacija, pravna država, demokracija u: Cerrutti, Furio,
Identitet i politika, Politička kultura, Zagreb
Castells, M. (2002): Moć identiteta, Golden marketing, Zagreb
Bigović, R. (2006.): Pravoslavna crkva i evropske integracije, Beograd
Nedeljković, S.: Mit, religija i nacionalni identitet: Mitologizacija u Srbiji u
periodu nacionalne krize u Etnoantropološki problemi, 2006,
www.anthroserbia.org/content/pdf/.../nedeljkovic_mitologizacija.pdf
Cvitković, I. (2004): Odnos između nacionalnog i konfesionalnog identiteta,
Fakultet političkih nauka, Sarajevo
Cvitković, I. (2004): Sociologija religije, Sarajevo
Vrcan, S.: Europski identitet – neke ključne dileme, Revija za sociologiju,
Hrvatsko sociološko društvo, br. 1-2, 2005.str.7-21
Milošević-Đorđević, J.: Jedan pokušaj klasifikacije teorijskih razmatranja
nacionalnog
identiteta,
Psihologija
2003,
Vol.36(2),
125-140;
www.doiserbia.nb.rs/ft.aspx?id=0048-57050302125m
Rodin, D. (2001): Europa:ljuska bez jezgre. Prilog raspravi o kulturnim
pretpostavkama Europske Unije, Politička misao (38) 3
Cipek, T.: Evropski identitet i religija, Fakultet političkih znanosti Sveučilišta
u Zagrebu, www.fes.ba/.../201104-Cipek
Šiber, I. (1998): Osnove političke psihologije, Politička kultura, Zagreb
Jevtić, M.: Uloga religije u identitetu južnoslovenskih nacija, Univerzitet u
Beogradu, Fakultet političkih nauka; www.fpn.bg.ac.rs/.../9Adeniji, A.: Suverenost nacionalne države u eri globalizacije:teorijsko
razmatranje, Politička misao, Vol.XLI, br.3, 2004., 132-142.
Trebješanin, Ž. (2004): Problemi zasnivanja pojma nacionalnog identiteta,
Ličnost i demokratija, Beogradska otvorena škola, Beograd
Petrić N. MEĐ. PRAVNI STANDARDI U OBLASTI NASILJA U PORODICI...
Pregledni rad
UDK 343.211.6:343.54/.55(094.5)
DOI 10.7251/SVR1307089P
COBISS.BH-ID 3943192
MEĐUNARODNI PRAVNI STANDARDI U
OBLASTI NASILJA U PORODICI I PRAVNA
ZAŠTITA ŽRTAVA U BOSNI I HERCEGOVINI
Dr sci Natalija D. Petrić1
Ministarstvo porodice, omladine i sporta Vlade Republike Srpske
Apstrakt: Zaštita žena od nasilja, uključujući nasilje u porodici, je obaveza
koja mora biti jasno artikulisana u zakonima i operacionalizovana kroz politike
djelovanja. Žene imaju pravo na život slobodan od nasilja. Obaveza države je da im to
pravo prizna, omogući da u njemu uživaju, a u slučaju kršenja prava, obezbijedi svu
neophodnu pomoć, podršku i zaštitu i spriječi da se nasilje ponovi. Konvencija Savjeta
Evrope o prevenciji i sprečavanju nasilja prema ženama i nasilja u porodici usvojena je
7. aprila 2011. godine kao prvi pravno obavezujući dokument ove organizacije. Svrha
Konvencije je, između ostalog, zaštita žena od svih oblika nasilja i prevencija, kažnjavanje i eliminacija nasilja prema ženama i nasilja u porodici. Kao prvi pravno
obavezujući pravni dokument kojim su objedinjeni i unapređeni standardi u oblasti
prevencije, podrške, zaštite i javnih politika u oblasti nasilja prema ženama, uključujući
i nasilje u porodici, predstavlja dokument koji će, sasvim sigurno, označiti prekretnicu
u suprotstavljanju nasilju u porodici u svim državama članicama Savjeta Evrope, pa
tako i u Bosni i Hercegovini. Podaci o rasprostranjenosti nasilja u porodici u Bosni i
Hercegovini, sa izuzetkom podataka Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske
i Federalne uprave policije, nisu dostupni, odnosno, nepotpuni su i ne ukazuju na rodno
zasnovanu prirodu nasilja u porodici. Zakoni koji omogućavaju izricanje zaštitnih mjera
su sveobuhvatni, ali postupci za izricanje mjera nisu usklađeni sa potrebama žrtava,
predugo traju i normiraju se i doživljavaju kao kazna za počinioca nasilja, umjesto
instrument zaštite žrtava. Bez obzira na sveobuhvatnu pravnu regulativu u oblasti
nasilja u porodici i vladine politike i strategije djelovanja, u Bosni i Hercegovini postoje
problemi kada je u pitanju zaštita žena koje su preživjele nasilje u porodici.
Ključne riječi: nasilje prema ženama, nasilje u porodici, međunarodni pravni
standardi u oblasti nasilja.
UVOD
Nasilje prema ženama, a posebno nasilje u porodici, kao fenomen
kojim su pogođene žene širom planete, nije bilo prepoznato kao kršenje
ljudskih prava sve do osamdesetih godina 20. vijeka. U posljednjih trideset
1
Dr sci Natalija Petrić je diplomirana pravnica, viša stručna saradnica u
Ministarstvu porodice, omladine i sporta Vlade Republike Srpske, članica fondacije
Udružene žene Banja Luka, članica Upravnog odbora udruženja građana „Prava za sve“
iz Sarajeva. Doktorica interdisciplinarne naučne oblasti rodnih studija.
E- mail: [email protected],
89
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (89-104)
godina došlo je do velikih promjena kada je u pitanju nasilje u porodici
prema ženama, kako u pravnim, tako i psihološkim, sociološkim, kriminološkim i drugim naučnim disciplinama.2 Danas je pravo na život bez
nasilja u porodici zakonima propisano, ali je i dalje sastavni dio života
miliona žena širom svijeta, a pojavljuje se u svim društvima i pogađa žene
u svim životnim dobima.3 Interesantno je napomenuti da je nasilje prema
ženama bilo pravno neregulisano čak i na nivou Ujedinjenih nacija, koje su
tek Preporukama broj 12. i 19. iz 1989. i 1992.4, i konačno, 1993. godine,
usvajanjem Deklaracije o eliminisanju nasilja protiv žena5 zauzele stav o
neprihvatljivosti nasilja prema ženama. Sve do tada nasilje prema ženama,
kako to kaže Elizabeth Schneider, nije postojalo u pravnim rječnicima.6
U posljednjih trideset godina i u oblasti nasilja prema ženama,
uključujući nasilje u porodici, uspostavljeni su međunarodni standardi koji
predstavljaju minimalne zahtjeve kojima je potrebno udovoljiti kako bi se
rješavanju ovog problema pristupilo na adekvatan način. Međunarodni
standardi za suprotstavljanje nasilju prema ženama u porodici, uopšteno
govoreći, sadržani su u različitim dokumentima, kako onim usvojenim na
2
Petrušić, Nevena; Slobodanka Konstantinović Vilić, (2010). Porodičnopravna
zaštita od nasilja u porodici u pravosudnoj praksi Srbije. Autonomni ženski centar
Beograd, Ženski istraživački centar za edukaciju i komunikaciju, Niš, str. 7.
3
United Nations, (2006). In-depth study on all forms of violence against women,
Report
of
Secretary
General,
s.
27-30,
pristupljeno:
11.08.2013.
<http://daccessdds.un.org/doc/UNDOC/GEN/N06/419/74/PDF/
N0641974.pdf?OpenElement>,
European Women's Lobby, (2010). European Women's Lobby Position Paper,
Towards a Europe Free From All Forms of Male Violence Against Wonen. EWL
Centre on Violence Against Women, Brussels, str. 1, pristupljeno
27.08.2013<http://www.womenlobby.org/spip.php?rubrique62&lang=en>,
Hagemann White, Carol, (2006). Combating violence against women - Stocktaking
study on the measures and actions taken in Council of Europe member States. Council
of Europe, Directorate General of Human Rights, Strasbourg, str. 7.
4
Opšta preporuka broj 12 Komiteta za eliminaciju diskriminacije žena, (1989).
Nasilje protiv žena. General Recommendation No. 12. Violence Against Women.
<http://www.un.org/womenwatch/daw/cedaw/recommendations/recomm.htm#recom12
>, pristupljeno: 18.8.2013. godine;
Opšta preporuka broj 19 Komiteta za eliminaciju diskriminacije žena, (1992).
Nasilje protiv žena. General Recommendation No. 19. Violence Against Women.
<http://www.un.org/womenwatch/daw/cedaw/recommendations/recomm.htm#recom19
>, pristupljeno: 17.4.2013. godine.
5
UN Deklaracija o eliminaciji nasilja protiv žena je soft law, dakle pravno
neobavezujuća, a Opšte preporuke CEDAW Komiteta smatraju se komentarima
Konvencije. Deklaracija o eliminaciji nasilja nad ženama, (1993). Nasilje nad ženama prepreka razvoju. Međunarodni dokumenti, ur. Ignjatović, Tanja, Autonomni ženski
centar,
Beograd,
2005.
pristupljeno:
18.8.2013.
godine
http://www.womenngo.org.yu/publikacijedp/medjunarodni%20dokumenti.pdf,.
6
Schneider, M. Elizabeth, (2000). Battered Women and Feminist Lawmaking. Yale
University Press, New Haven and London, str. 3.
90
Petrić N. MEĐ. PRAVNI STANDARDI U OBLASTI NASILJA U PORODICI...
nivou Ujedinjenih nacija, Savjeta Evrope i Evropske unije, tako i u
odlukama tijela, koja prate primjenu tih dokumenata, odlučuju u pojedinačnim slučajevima kršenja prava koja se njima garantuju. Pored toga,
standardi se postavljaju i kroz tumačenja sadržine ovih dokumenata koje
daju ova tijela u vidu preporuka (kao što su to, na primjer, već pomenute
Preporuke broj 12. i 19. koje Komitet prati i nadgleda primjenu Konvencije
o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena7. Međunarodne standarde
pronalazimo i u zaključnim komentarima po izvještajima koje su države
potpisnice ovih dokumenata ili članice organizacija koje su ih usvojile
obavezne podnositi ovim tijelima, u skladu sa odredbama o izvještavanju.
U interesu je država članica da postupe u skladu sa međunarodnim pravnim
i političkim dokumentima. Međunarodno pravo, pa tako i ljudska prava,
predstavljaju međunarodne civilizacijske standarde koji „označavaju šta
znači biti civilizovana nacija i poštovana članica međunarodne zajednice“8.
Za neke države, posebno one koje su u situaciji zavisnosti od drugih
država, ili teže da postanu članice neke nadnacionalne organizacije, kao što
je to slučaj sa Bosnom i Hercegovinom, „izuzetno je važno da izbjegnu
kvalifikaciju necivilizovane države“9. Države članice imaju obavezu da
djeluju sa pažnjom/prilježnošću10 kako bi kaznile počinioce, zaustavile
rodno zasnovano nasilje i zaštitile žrtve.
Konvenciju Savjeta Evrope o prevenciji i sprečavanju nasilja
prema ženama (protiv žena) i nasilja u porodici usvojio je 7. aprila 2011.
godine Komitet ministara Savjeta Evrope kao prvi pravno obavezujući
7
Convention on the Elimination of All Forms of Discrimination against Women,
(1979). United Nations General Assembly. pristupljeno: 17.4.2013. godine
<http://www.un.org/womenwatch/daw/cedaw/text/econvention.htm>,.
8
Merry, Sally Engle, (2006). Human Rights & Gender Violence: translating
international law into local justice. The University of Chicago, Chicago, str. 73.
9
Merry, Sally Engle, (2006), ibidem, str. 89.
10
Poznat i kao standard ili obaveza postupanja sa dužnom pažnjom/prilježnošću
(engl. The Duty of Due Diligence), u oblasti nasilja prema ženama ustanovljen članom
9. Preporuke broj 19. Ujedinjenih nacija, prema kojem su države odgovorne za djela
pojedinaca ukoliko ne djeluju s dužnom pažnjom/prilježnošću da bi spriječile kršenje
prava ili da bi istražile i kaznile počinioce nasilnih djela, ili obezbijedile nadoknadu
žrtvama. Članom 4 Deklaracije o eliminaciji nasilja prema ženama se zahtijeva od
država da osude nasilje prema ženama ne pozivajući se pritom ni na kakve običaje,
tradiciju, religijska ili druga mišljenja da bi izbjegle svoje obaveze u pogledu njegove
eliminacije. Države treba da primijene bez odlaganja sva odgovarajuća sredstva u
politici eliminacije nasilja prema ženama i, konačno, treba: [...] da izvrše odgovarajuće
mjere radi sprečavanja, vođenja istrage i, u saglasnosti sa nacionalnim
zakonodavstvom, kazne djela nasilja prema ženama, bilo da su te radnje učinjene od
strane države ili privatnih lica (tačka c). Preporukom Savjeta Evrope Rec(2002)5 od
država se zahtijeva da prepoznaju da je dužnost države da radi na prevenciji,
istraživanju i kažnjavanju nasilja, bez obzira da li su ta djela počinjena od strane države
ili privatne osobe, te zaštititi žrtve (član II). Više u: Chinkin, Christine, (2010). The
Duty of Due Diligence. Ad hoc Committee on Preventing and Combating Violence
Against Women, CAHVIO, Council of Europe, Strasbourg.
91
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (89-104)
dokument u oblasti nasilja prema ženama i nasilja u porodici. Konvencijom
su obuhvaćeni standardi sadržani u usvojenim političkim dokumentima na
kojima počiva, što je u preambuli nedvosmisleno naznačeno.11 Čak štaviše,
u tekstu Konvencije potcrtano je da Konvencija prihvata obaveze koje
proizilaze iz drugih međunarodnih instrumenata, kojih su članice ove
Konvencije takođe sadašnje ili buduće članice, a koje sadrže odredbe o
pitanjima kojima se bavi ova Konvencija (član 71), kao ni da odredbe ove
Konvencije neće dovesti u pitanje odredbe nacionalnog zakonodavstva i
obavezujućih međunarodnih instrumenata koji su već na snazi, odnosno
mogu da stupe na snagu, koji određuju ili bi odredili povoljnija prava za
lica u sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici
(član 73). Prema tome, Konvencijom su utvrđeni minimalni standardi, a
države članice imaju pravo svojim propisima omogućiti viši nivo zaštite od
njom propisanih. Ipak treba napomenuti da, u savremenom trenutku,
Konvencija predstavlja najvažniji i najambiciozniji pravni instrument i
predviđa veliki broj instrumenata koje zemlje potpisnice trebaju ugraditi u
svoje zakonodavstvo, u cilju uspostavljanja efikasnog sistema prevencije i
borbe protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici. Konvencija još nije
stupila na snagu. Otvorena je za potpisivanje 11. maja 2011. godine i
stupiće na snagu nakon ratifikacije 10 država, od kojih je najmanje 8
država članica Savjeta Evrope, prvog dana mjeseca po isteku 3 mjeseca od
dana posljednje ratifikacije (član 75, stav 5). Dokument prati Izvještaj sa
objašnjenjima članova Konvencije12, čiji je značaj neprocjenjiv, posebno
daljeg razvijanja pravnog i političkog okvira država članica Savjeta Evrope
u pravcu zaštite žena od nasilja u porodici, ali i svih drugih oblika nasilja.
Bosna i Hercegovina je Konvenciju potpisala na Međunarodni dan
žena, 08.03.2013. godine. Oba doma Parlamenta Bosne i Hercegovine,
Dom naroda na 31. sjednici održanoj 23.07.2013. godine, a Predstavnički
dom na 50. sjednici, održanoj 18.07.2013. godine, dala su saglasnost, a
Predsjedništvo BiH, na 38. redovnoj sjednici održanoj 07.08.2013. godine13, donijelo je odluku o ratifikaciji Konvencije.14 Do početka
septembra 2013. godine ratifikovalo ju je sedam država: Albanija, Austrija,
Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Italija, Portugal i Turska.
11
Council of Europe Convention on preventing and combating violence against
women
and
domestic
violence,
(2011).
<http://www.coe.int/t/dghl/standardsetting/equality/03themes/violence-againstwomen/Conv_VAW_en.pdf>, pristupljeno: 5.08.2013. godine.
12
Council of Europe Convention on preventing and combating violence against
women
and
domestic
violence.Explanatory
report,
(2011).
<http://www.coe.int/t/dghl/standardsetting/equality/03themes/violence-againstwomen/Exp_memo_Conv_VAW_en.pdf>, pristupljeno: 5.08.2013. godine.
13
<http://www.predsjednistvobih.ba/zaklj/sjed/1/?cid=193021194,2,1>,
pristupljeno 22,08.2013. godine.
14
Postupak je propisan Zakonom o postupku zaključivanja i izvršavanja
međunarodnih ugovora, objavljen u „Službenom glasniku BiH“, br. 29/00 i 32/13.
92
Petrić N. MEĐ. PRAVNI STANDARDI U OBLASTI NASILJA U PORODICI...
KONVENCIJA SAVJETA EVROPE O PREVENCIJI I
SPREČAVANJU NASILJA PREMA ŽENAMA I NASILJA U
PORODICI I ZAŠTITA ŽRTAVA
Konvencija Savjeta Evrope o prevenciji i sprečavanju nasilja
prema ženama i nasilja u porodici je sveobuhvatan pravni dokument,
obavezujući za zemlje koje su joj pristupile. Svrha usvajanja Konvencije,
kako je precizirano u članu 1.1. je, između ostalog, zaštita žena od svih
oblika nasilja i prevencija, kažnjavanje i eliminacija nasilja prema ženama i
nasilja u porodici. Konvencija se odnosi na sve oblike nasilja prema
ženama, uključujući i nasilje u porodici, koji disproporcionalno povređuju
žene (član 2.1), a države članice se ohrabruju da primjenjuju Konvenciju
na sve žrtve nasilja u porodici (član 2.2). Konvencija definiše nasilje prema
ženama povredom ljudskih prava i oblikom diskriminacije žena i precizira
da su to sva djela rodno zasnovanog nasilja koja imaju za posljedicu, ili je
vjerovatno da će dovesti do fizičke, psihičke, seksualne ili ekonomske štete
ili patnje žena, uključujući i prijetnje takvim djelima, prisilu ili samovoljno
uskraćivanje slobode, bez obzira da li se dešava u javnom ili privatnom
životu (član 3.a). Pod nasiljem u porodici, u smislu Konvencije, smatra se
svako djelo fizičkog, seksualnog, psihičkog ili ekonomskog nasilja do
kojeg dođe u porodici ili domaćinstvu, odnosno, između bivših ili
sadašnjih supružnika, odnosno partnera, nezavisno od toga da li počinilac
dijeli ili je dijelio domaćinstvo sa žrtvom (član 3.b). Konvencijom se pod
pojmom „rod“ razumijevaju društveno određene uloge, ponašanja,
aktivnosti i atributi koje društvo smatra prikladnim za žene i muškarce
(član 3.c), a pod „rodno zasnovanim nasiljem prema ženama“ nasilje koje
je usmjereno na ženu zato što je žena, ili nasilje koje nesrazmjerno pogađa
žene (član 3.d). Žrtvom se smatra svako lice koje je izloženo nasilju prema
ženama ili nasilju u porodici (član 3.e), i ukazuje da pojam „žena“
uključuje i djevojčice ispod 18 godina starosti (član 3.f).
Dio koji se odnosi na zašitu žrtava sadržan je u članovima od 18.
do 29. Konvencije, kojima se propisuju opšte i specijalizovane mjere
podrške žrtvama. Članom 18. države članice se obavezuju na preduzimanje
neophodnih zakonskih ili drugih mjera zaštite svih žrtava od daljeg nasilja
(stav 1), pri čemu pružanje usluga ne smije biti uslovljeno spremnošću
žrtve da prijavi ili svjedoči protiv bilo kojeg počinioca (stav 3).
Države se obavezuju da mjere koje preduzimaju budu zasnovane
na razumijevanju nasilja prema ženama i nasilja u porodici iz rodne
perspektive i da su usmjerene na ljudska prava i bezbjednost žrtve; da su
zasnovane na integrisanom pristupu koji uzima u obzir odnos između
žrtava, počinilaca, djece i njihovog šireg okruženja; da izbjegavaju
sekundarnu viktimizaciju; da imaju za cilj osnaživanje i ekonomsku
nezavisnost žena žrtava nasilja; da različite službe za zaštitu i podršku
žrtava budu u istim prostorijama; da odgovaraju na specifične potrebe
ugroženih osoba, uključujući i djecu žrtve i da su im dostupne (stav 3).
93
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (89-104)
Konvencijom se države obavezuju da obezbijede da nadležni
organi unutrašnjih poslova odgovore na sve vidove nasilja i da odmah i na
odgovarajući način ponude odgovarajuću i neposrednu zaštitu žrtava (član
50, stav 1), te da imaju mandat da, kao hitne mjere zaštite, u situacijama
neposredne opasnosti, počiniocu nasilja u porodici izdaju nalog da napusti
mjesto stanovanja na dovoljan vremenski period i da mu zabrane da uđe u
stan ili stupi u kontakt sa žrtvom ili ugroženom osobom (član 52). Pored
toga, Konvencija propisuje i mjere zabrane prilaska, odnosno mjere zaštite
koje moraju biti na raspolaganju žrtvama, i ne opterećuju žrtvu finansijski,
koje su dostupne bez obzira na druge sudske postupke, ali se kasnije u njih
mogu uvesti, koje se izriču na određeni period, odnosno, traju dok se ne
izmijene ili ukinu, a kršenje mjera povlači sankcije koje moraju biti
djelotvorne, srazmjerne i koje odvraćaju od vršenja djela (član 53, st. 2 i 3).
Članom 22. države se obavezuju da obezbijede specijalizovane
usluge podrške žrtvama i njihovoj djeci, između ostalog, posebnu mjeru
podrške sigurnih kuća (član 23) i besplatne cjelodnevne telefonske linije za
pomoć (član 24). Članom 57. države su obavezne da, u skladu sa svojim
nacionalnim zakonima, obezbijede žrtvi besplatnu pravnu pomoć.
Konvencijom se naglašava da nije dovoljno samo uspostaviti mjere zaštite
žrtava i organizovati rad servisa, jednako je važno obezbijediti da su žrtve
informisane o pravima koja imaju i kako i gdje mogu dobiti pomoć.
ZAŠTITA ŽRTAVA NASILJA U PORODICI U PRAVNIM
PROPISIMA U BOSNI I HERCEGOVINI
Proces prepoznavanja i priznavanja prava ženama na život bez
nasilja u porodici u Bosni i Hercegovini, uslijedio je nakon dugogodišnjeg
lobiranja ženskih grupa.15 Prvi zakon koji je eksplicitno zabranio nasilje u
porodici bio je Krivični zakonik Republike Srpske16, usvojen 2000. godine.
U Republici Srpskoj važeći Krivični zakon17 zabranjuje nasilje u porodici i
porodičnoj zajednici i propisuje mjere bezbjednosti koje se mogu izreći
učiniocu krivičnog djela sa elementima nasilja, i to: zabrana približavanja i
komunikacije sa određenim licem (član 62a), obavezan psihosocijalni
tretman (član 62b) i udaljenje iz zajedničkog domaćinstva (62v). Slično
15
Hasibović, Sanin; Manja Nickel, (2008). Governance of Domestic Violence in
Central and South-Eastern Europe. Research Centre for East European Studies at the
University of Bremen, str. 8 pristupljeno 13.08.2013. <http://www.changingeurope.org/download/Summer_School_2008/Hasibovic-Nickel.pdf>,;
Petrić, Natalija; Gordana Vidović, (2009). Sprečavanje i suzbijanje nasilja u
porodici u Republici Srpskoj. Priručnik za subjekte zaštite, Vlada Republike Srpske,
Gender centar – Centar za jednakost i ravnopravnost polova, Banja Luka, str. 105-122.
Bakšić Muftić, Jasna, (2006). Ženska prava u sistemu ljudskih prava. Pravni
fakultet Univerziteta u Sarajevu, s. 314.
16
„Službeni glasnik Republike Srpske“, broj 22/00.
17
„Službeni glasnik Republike Srpske“, br. 49/03, 108/04, 37/06, 70/06, 73/10,
1/12 i 67/13.
94
Petrić N. MEĐ. PRAVNI STANDARDI U OBLASTI NASILJA U PORODICI...
rješenje, sa razlikom u visini zaprijećene kazne za osnovni oblik djela18,
imaju i Krivični zakon Federacije Bosne i Hercegovine19 i Krivični zakon
Brčko distrikta20. Ovi zakoni djelo nasilja u porodici svrstavaju u grupu
krivičnih djela protiv braka i porodice, čime se zako-nodavac opredijelio
da su brak i porodica, a ne integritet žrtve, vrijednosti koje se štite.
Zakonom o izmjenama i dopunama Zakona o krivičnom postupku
Republike Srpske iz 2007. godine21, u okviru mjera za obezbjeđenje
prisustva osumnjičenog, odnosno optuženog, radi uspješnog vođenja
krivičnog postupka, uvedene su i mjere zabrane, među kojima i zabrana
posjećivanja određenih mjesta ili područja i zabrana sastajanja s određenim
licima (član 185, stav 1, tačka b i c). Već u toku istrage tužilac može
predložiti sudu da licu koje je osumnjičeno, između ostalog i za nasilje u
porodici, izrekne mjeru zabrane posjećivanja određenog mjesta ili
područja, što može da obuhvati i dom optuženog, kao i zabranu sastajanja
sa određenim licima, što se može odnositi i na članove porodice prema
kojima je vršio nasilje. Po mišljenju Svetlane Marić, sutkinje Okružnog
suda u Banjoj Luci, „iako je svrha ovih mjera uspješno vođenje krivičnog
postupka, kada se ima u vidu specifičan porodični odnos između žrtve i
učinioca nasilja u porodici, da je ovim mjerama moguće obezbijediti
zaštitu žrtvi nasilja u porodici i spriječiti počinioca u daljem vršenju nasilja
prema članovima porodice“22. Ovo mišljenje dijele i predstavnice akademske zajednice, ističući da je prerano govoriti o efektima ovih mjera na
zaštitu žrtava, ali da se „bar sa normativnog aspekta, može reći da se
navedenim mjerama zabrane omogućava adekvatnija pravna zaštita žrtava
u okviru krivičnog zakonodavstva“23. U slučaju da osumnjičeni ili optuženi
ne ispunjava obaveze naložene mjerom zabrane, sud je u mogućnosti
odrediti dodatnu mjeru zabrane, ili odrediti pritvor (član 190, stav 2). Ove
mjere zabrane uvedene su i u zakone o krivičnom postupku Federacije
18
Članom 208. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srpske zaprijećena je novčana
ili kazna zatvora do 2 godine, dok je članom 222. stav 1. Krivičnog zakona Federacije
Bosne i Hercegovine zaprijećena novčana ili kazna zatvora do 1 godine, kao i stavom 1.
člana 218. Krivičnog zakona Brčko distrikta. Zaprijećene su oštrije sankcije ukoliko se
djela čine upotrebom oružja, opasnog oruđa ili drugog sredstva kojim se može teško
ozlijediti tijelo ili narušiti zdravlje, ako je vršenjem krivičnog djela član porodice teško
tjelesno ozlijeđen ili mu je zdravlje teško narušeno, ili je djelo učinjeno prema
maloljetniku, ili je nastupila smrt člana porodice kojeg je prethodno zlostavljao ili ko
liši života člana porodice kojeg je prethodno zlostavljao.
19
„Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine“, br. 36/03, 37/03, 21/04,
69/04, 18/05 i 42/10.
20
Prečišćeni tekst, „Službeni glasnik Brčko distrikta Bosne i Hercegovine“, broj
47/11, ispravka 52/11.
21
„Službeni glasnik Republike Srpske“, br. 29/07 i 68/07.
22
Marić, Svetlana, (2009). Postupanje pravosudnih organa u slučajevima nasilja u
porodici. Sprečavanje i suzbijanje nasilja u porodici u Republici Srpskoj, Priručnik za
subjekte zaštite, Vlada Republike Srpske, Gender centar – Centar za jednakost i
ravnopravnost polova, Banja Luka. 123-147, vidi s. 130.
23
Marković, Ivanka, (2008). Pravna zaštita žrtava nasilja u porodici u Republici
Srpskoj. Temida, Viktimološko društvo Srbije i Prometej, Beograd. 5-24, vidi: s. 8.
95
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (89-104)
Bosne i Hercegovine24 i Brčko distrikta Bosne i Hercegovine25. Nažalost,
mogućnost koja je otvorena ovim mjerama, u praksi se, barem za sada, ne
koristi dovoljno, iako bi se njihovom dosljednom primjenom omogućilo da
se mnogi postupci koji se vode u predmetima nasilja u porodici završe
osuđujućom presudom.
Često upravo zbog negativnog uticaja osumnjičenog, oštećena lica
ili drugi članovi porodice, koji imaju saznanja o učinjenom nasilju, koriste
zakonsku privilegiju da ne svjedoče u krivičnom postupku protiv
osumnjičenog (koji im je suprug, roditelji ili dijete), dok drugi svjedoci,
koji nisu privilegovani, nisu spremni da potpuno i istinito svjedoče o svemu
što im je poznato. To je jedan od uzroka zbog kojeg tužilac ne može
prikupiti dovoljno dokaza o učinjenom djelu i odgovornosti učinioca, te ne
pokreće ili pak obustavlja već pokrenute istrage, a ukoliko je došlo do
suđenja, odustaje od optužbi ili pak sud donosi oslobađajuće presude zbog
nedostatka dokaza. Tako znatan broj učinilaca ovog krivičnog djela ostaje
nekažnjen, što stvara nepovjerenje žrtava nasilja u porodici u rad
pravosudnih organa i uopšte u mogućnost ostvarivanja društvene zaštite
od ove vrste nasilja. To nepovjerenje povećava broj neprijavljenih
slučajeva nasilja u porodici. Na ovaj način se ne doprinosi suzbijanju ove
negativne društvene pojave i ne ostvaruje svrha same inkriminacije, već se
na izvjestan način i ohrabruju njegovi učinioci, koja ih ostavlja u uvjerenju
da neće snositi nikakve teže posljedice ako se ne vodi krivični postupak.26
Osim krivičnih zakona, u oba entiteta Bosne i Hercegovine,
Republici Srpskoj i Federaciji Bosne i Hercegovine, 2005. godine usvojeni
su i posebni Zakoni o zaštiti od nasilja u porodici27. Ovi zakoni trebalo je
da unaprijede sistem zaštite žena žrtava nasilja u porodici putem propisivanja mogućnosti izricanja zaštitnih mjera počiniocu nasilja. Međutim, u
praktičnoj primjeni ima mnogo teškoća. Jedna od značajnijih je što se sa
donošenjem podzakonskih akata koji je trebalo da propišu načine
sprovođenja zaštitnih mjera dugo čekalo. Druga poteškoća, posebno u
Srpskoj, odnosila se na razgraničenje između krivičnog djela i prekršaja.
Namjera zakonodavca Republike Srpske da uvođenjem prekršajne
odgovornosti za počinjeno nasilje u porodici pojača zaštitu žrtve i omogući
vođenje postupaka i za ona djela nasilja u porodici koja se ne bi, po
mišljenju zakonodavca, mogla podvesti pod krivično djelo, dovela je,
međutim, do situacije da su se u praksi počele podnositi prekršajne prijave
za sve oblike nasilja, izuzev onih koji su kvalifikovani težom posljedicom.
24
„Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine“, br. 35/03, 37/03, 56/03,
78/04, 28/05, 55/06, 27/07, 53/07, 9/09 i 12/10.
25
Zakonom o izmjenama Zakona o krivičnom postupku Federacije Bosne i
Hercegovine iz 2009. godine (članovima 140 a – f), „Službene novine Federacije BiH“,
broj 9/09, kao i Zakonom o izmjenama zakona o krivičnom postupku Brčko distrikta iz
2007. godine (članovima 126 a – f), Službeni glasnik Brčko distrikta, broj 21/07.
26
Marić, Svetlana, (2009), ibidem, s. 132.
27
„Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine“, br. 35/03, 37/03, 56/03,
78/04, 28/05, 55/06, 27/07, 53/07, 9/09 i 12/10.
96
Petrić N. MEĐ. PRAVNI STANDARDI U OBLASTI NASILJA U PORODICI...
Ovo potvrđuju i rezultati istraživanja koje je tokom 2009. godine provela
Organizacija za evropsku bezbjednost i saradnju, a koje je obuhvatilo
policiju, centre za socijalni rad, tužioce i sudije. Zapaženo je da se Zakon o
zaštiti od nasilja u porodici Republike Srpske primjenjuje kako bi počinioci
nasilja bili (blaže) kažnjeni, umjesto da se koristi za pružanje pomoći
žrtvama28. Ovo je u suprotnosti sa međunarodnim standardima kojima se
od država traži „da usvoje obuhvatnu legislativu kojom se izričito
zabranjuje nasilje nad ženama, predviđaju krivične sankcije, građanskopravna sredstva (lekovi), mere zaštite i udaljenja, kao i službe za podršku i
pomoć, uključujući i skloništa.“29 Druga poteškoća, možda još značajnija,
gledajući iz perspektive zaštite žrtava, odnosi se na nedovoljno i
neadekvatno korištenje mogućnosti izricanja zaštitnih mjera ustanovljenih
ovim zakonima. Međunarodni standardi jasno zahtijevaju i propisuju da
zaštitne mjere nisu oblik sankcije počinioca, već oblik zaštite žrtve koji
treba da je žrtvama lako dostupan, njihovo izricanje ne smije biti
uslovljeno vođenjem bilo kakvog drugog postupka, a njihova primjena i
provođenje u praksi trebaju biti što jednostavniji, kako bi žrtvama bilo
olakšano korištenje. Nažalost, u Bosni i Hercegovini se dogodilo da je
priroda ovih mjera shvaćena na drugačiji način, one se ne smatraju
posebnim oblikom pravne zaštite žrtava, već vrstom prekršajnih sankcija
počionicima.30 S druge strane, i sami zakoni o zaštiti od nasilja u porodici
su doprinijeli ovakvom tumačenju, prije svega propisivanjem zaštitnih
mjera sankcijama za zaštitu od nasilja u porodici, kako je bilo navedeno u
članovima 8. stav 1. Zakona o zaštiti od nasilja u porodici Republike
Srpske i Zakona o zaštiti od nasilja u porodici Federacije Bosne i
Hercegovine. U isto vrijeme, BiH je jedina zemlja u regionu čija definicija
nasilja u porodici „navodi da nasilje u porodici ugrožava uživanje ljudskih
prava i sloboda i u kojoj se pominje princip jednakosti“.31
Svi gore navedeni razlozi uslovili su potrebu izmjena Zakona o
zaštiti od nasilja u porodici, tako da su krajem 2012. u Republici Srpskoj, a
početkom 2013. godine u Federaciji Bosne i Hercegovine, usvojeni novi
zakoni.32 U Republici Srpskoj, 'novim' zakonom je propisano, u članu 2, da
je osnovni cilj zakona zaštita žrtava nasilja u porodici, sprečavanje i suzbijanje nasilja u porodici, kojim se krše ustavom i zakonima zagarantovana
ljudska prava i slobode, dok je u Federaciji Bosne i Hercegovine, u članu
3. propisano, između ostalog, da će se međunarodni standardi koje je
28
OSCE, (2009). Nasilje u porodici – odgovor nadležnih institucija i zaštita žrtava
u Federaciji Bosne i Hercegovine i Republici Srpskoj, Zapažanja o primjeni Zakona o
zaštiti od nasilja u porodici u praksi nadležnih institucija. OSCE, BiH, s. 8.
29
Nikolić Ristanović, Vesna; Mirjana Dokmanović, (2006), ibidem, s. 83.
30
OSCE, (2009), ibidem, str. 10.
31
Nikolić Ristanović, Vesna; Mirjana Dokmanović, (2006). Međunarodni standardi
o nasilju u porodici i njihova primena na Zapadnom Balkanu. Izdavačko grafičko
preduzeće Prometej, Beograd, s. 77.
32
„Službeni glasnik Republike Srpske“, broj 102/12 i „Službene novine Federacije
Bosne i Hercegovine“, broj 20/13.
97
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (89-104)
prihvatila Bosna i Hercegovina, a koji uređuju oblast nasilja u porodici,
primjenjivati u svim slučajevima radi obezbjeđenja najefikasnije zaštite za
žrtve nasilja u porodici. Navedeno upućuje na zaključak da su zakonodavci
oba entiteta, već u uvodnom dijelu zakona, usmjerili sve subjekte koji su u
obavezi sprečavati i suzbijati nasilje u porodici i štititi žrtvu, da je žrtva u
fokusu svih radnji koje preduzimaju i da sve članove zakona treba tumačiti
i primjenjivati uzimajući u obzir interese žrtve. Zakon Republike Srpske
uvodi institut hitne mjere zaštite žrtava nasilja u porodici: u članu 13. se
propisuje da sud može, nezavisno od pokretanja bilo kakvog drugog,
'redovnog postupka', u roku od 24 časa od podnošenja prijedloga za
izricanje, a radi otklanjanja neposredne opasnosti, sprečavanja ponavljanja
nasilja i garantovanja bezbjednosti žrtve, učinioca udaljiti iz stana i/ili mu
zabraniti kontakt sa žrtvom. Pravo žrtve na posebnu podršku mjerom
privremenog zbrinjavanja u sigurnoj kući propisuju oba zakona, i u
Republici Srpskoj (čl. 15-20) i u Federaciji Bosne i Hercegovine (čl. 3235). Oba Zakona propisuju obavezu vođenja evidencija i izvještavanja o
preduzetim radnjama i mjerama33, i propisuju obavezu dodatnog
usavršavanja službenih lica koja primjenjuju Zakon34.
Važno je pomenuti da u Bosni i Hercegovini još jedan zakon
zabranjuje nasilje koje se dešava u porodici. Članom 6. Zakona o
ravnopravnosti polova Bosne i Hercegovine35 zabranjuje se nasilje po
osnovnu pola i izdvaja nasilje koje se dešava u porodici ili domaćinstvu.
Porodični zakoni Federacije Bosne i Hercegovine36, Republike Srpske37 i
Brčko distrikta38 na različit način pristupaju regulisanju nasilja u porodici.
Porodični zakon Federacije Bosne i Hercegovine članom 4. zabranjuje
nasilničko ponašanje bračnog partnera ili bilo kojeg drugog člana porodice
(stav 1) i posvećuje posebnu pažnju postupku zaštite od nasilja u porodici
(član 380, stav 1), propisuje da su zaštitu od nasilničkog ponašanja dužni
pružiti policija, organ starateljstva i sud za prekršaje (član 380, stav 2) kao
i da je policijska uprava dužna odmah po prijemu obavještenja odstraniti i
smjestiti u odgovarajuću ustanovu lice koje se nasilnički ponaša ili od
kojeg prijeti takva opasnost (član 381), ali i propisuje novčane sankcije za
pravna lica, odnosno ustanove koje ne odstrane osobu koja se nasilnički
ponaša ili od koje prijeti takva opasnost (član 383, stav 1, tačka n).
Porodični zakon Brčko distrikta, na sličan način kao Porodični zakon
Federacije Bosne i Hercegovine, zabranjuje nasilničko ponašanje u
porodici (član 3) i postupak zaštite od nasilničkog ponašanja (čl. 288 i
33
Član 34. Zakona o zaštiti od nasilja u porodici Republike Srpske; član 40. Zakona
o zaštiti od nasilja u porodici Federacije Bosne i Hercegovine.
34
Član 35. Zakona o zaštiti od nasilja u porodici Republike Srpske; član 3. stav 3.
Zakona o zaštiti od nasilja u porodici Federacije Bosne i Hercegovine.
35
„Službeni glasnik Bosne i Hercegovine“, broj 32/10. Prečišćeni tekst.
36
„Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine“, br. 35/05 i 41/05.
37
„Službeni glasnik Republike Srpske“, br. 54/02 i 41/08.
38
„Službeni glasnik Brčko distrikta“, broj 23/07.
98
Petrić N. MEĐ. PRAVNI STANDARDI U OBLASTI NASILJA U PORODICI...
289), te propisuje mogućnost izricanja novčanih sankcija za pravno lice,
odnosno ustanovu koja ne odstrani lice koje se nasilnički ponaša ili od
kojeg prijeti takva opasnost (član 290, stav 1, tačka j). Porodični zakon
Republike Srpske ne sadrži odredbe o nasilju u porodici.
Osim pravne regulative kojom priznaju pravo na život bez nasilja u
porodici, vlasti Bosne i Hercegovine su donijele i nekoliko dokumenata
kojima izražavaju političku volju da se suprotstave ovoj vrsti nasilja.
Parlamentarna skupština Bosne i Hercegovine usvojila je u decembru
2007. godine Rezoluciju o borbi protiv nasilja nad ženama u porodici.
Vijeće ministara Bosne i Hercegovine je donijelo Strategiju prevencije i
borbe protiv nasilja u porodici za Bosnu i Hercegovinu za period od 2009.
do 2011. godine. Vlada Federacije Bosne i Hercegovine donijela je, drugu
po redu, Strategiju za prevenciju nasilja u obitelji za Federaciju Bosne i
Hercegovine 2013-2017. godine.39 Vlada Republike Srpske donijela je, a
Narodna skupština Republike Srpske usvojila u decembru 2010. godine,
Strategiju za borbu protiv nasilja u porodici u Republici Srpskoj do 2013.
godine.40 Osim ovih, osnovnih strateških dokumenata koji se odnose na
oblast zaštite od nasilja u porodici, nezaobilazan dokument koji treba
pomenuti, iako se ne bavi isključivo nasiljem u porodici, ali ga u jednom
dijelu razmatra, je i Gender akcioni plan za Bosnu i Hercegovinu koji je,
drugi po redu, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine usvojilo godine.41
PODACI O NASILJU U PORODICI U BOSNI I HERCEGOVINI
Osim podataka policije, ne postoje sistematizovani podaci ostalih
subjekata koji imaju obavezu da pruže pomoć, podršku i da zaštite žrtve
nasilja u porodici u Bosni i Hercegovini. Ovaj problem je uočio i Komitet
Ujedinjenih nacija o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena, koji je u
svojim zaključnim komentarima na izvještaj Bosne i Hercegovine razmatran 2006. godine, uputio Bosni i Hercegovini sljedeću preporuku: Komitet
izražava zabrinutost zbog odsustva statističkih podataka o djelima
porodičnog nasilja nad ženama, kao i zbog činjenica da takva djela i dalje
ostaju neprijavljena i da se i dalje smatraju privatnom stvari. [...] Komitet,
takođe, podstiče Zemlju članicu da prikuplja podatke o slučajevima
39
Tekst
dostupan
na:
<http://www.fotoart.ba/gc_userfiles/file/Strategija_za_prevenciju_i_borbu_protiv_nasil
ja_2013_2017%20%20-%20BOS.pdf>, pristupljeno 12.09.2013. godine.
40
Tekst
dostupan
na:
<http://www.djeca.rs.ba/uploaded/Strategija%20za%20borbu%20protiv%20nasilja%20
u%20porodici%20u%20Republici%20Srpskoj%20%20do%202013.%20godine,%20lati
nica.pdf>, pristupljeno 12.09.2013. godine.
41
Tekst
dostupan
na:
<http://www.vladars.net/sr-SPCyrl/Vlada/centri/gendercentarrs/media/vijesti/Documents/130517_GAP%20BiH%202
012-2017_FV.pdf>, pristupkjeno 12.09.2013. godine.
99
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (89-104)
porodičnog nasilja nad ženama i da, na temelju takvih podataka, nastavi
sa izradom održivih strategija za borbu protiv kršenja ljudskih prava.42
Nažalost, preporuke nisu uticale na rješavanje problema odsustva
statističkih podataka o djelima porodičnog nasilja nad ženama u periodu do
podnošenja posljednjeg izvještaja Bosne i Hercegovine, koji je CEDAW
Komitet razmatrao u julu 2013. godine.
Komitet ponovo preporučuje da se „prikupljaju statistički podaci o
nasilju prema ženama, uključujući femicid, razdvojeni prema polu,
starosnoj dobi i odnosu između žrtve i počinioca, i sprovede istraživanje o
raširenosti svih oblika nasilja prema ženama i njegovim uzrocima“43.
Dostupni podaci o prijavljenim krivičnim djelima nasilja u porodicu za 2012. i prvih šest mjeseci 2013. godine ukazuju da se broj
prijavljenih slučajeva nasilja u porodici, iz godine u godinu povećava.
Prema podacima Ministarstva unutrašnjih poslova Republike
Srpske o stanju bezbjednosti za 2012. godinu, navodi se da je ukupno
evidentirano 267 krivičnih djela nasilja u porodici ili porodičnoj zajednici,
podneseno je 259 izvještaja o počinjenim krivičnim djelima i prijavljeno je
275 izvršioca. Broj prijavljenih delikata ove vrste je veći za 21,9% u
poređenju sa 2011. godinom.44 U prvih šest mjeseci 2013. godine evidentirano je 198 krivičnih djela nasilja u porodici ili porodičnoj zajednici,
podnesena su 192 izvještaja o počinjenim krivičnim djelima i prijavljeno je
200 izvršilaca. Broj delikata ove vrste je veći za 69,2% u odnosu na isti
period 2012. godine. U istom periodu evidentirana su ukupno 462
prekršajna djela nasilja u porodici, podneseno 399 izvještaja, prijavljeno
475 počinilaca. Broj evidentiranih žrtava nasilja u porodici je 574.45
Prema podacima Federalne uprave policije, u 2012. godini je
ukupno registrovano 948 krivičnih djela protiv braka, porodice i mladeži,
što je za 19 djela (ili 2 %) više nego u uporednom periodu. Ukupno je
prijavljeno 988 lica, od kojih je 7 maloljetnika i 371 povratnik u vršenju
krivičnih djela. U Informaciji o stanju sigurnosti ističe se da su ovo
najbrojnija krivična djela u 2012. godini, te da ih je registrovano 875,
jednako kao i u 2011. godini. Za izvršenje ovih krivičnih djela prijavljena
su 903 lica, od kojih je i 7 maloljetnika i 343 povratnika u vršenju
42
Komitet za eliminaciju svih oblika diskriminacije žena, (2006). Zaključni
komentari Bosna i Hercegovina, CEDAW/C/BIH/CO/3, s. 5, dostupan na:
<http://www.ombudsmen.gov.ba/materijali/preporuke/preporuke%20Un%20tijelim
a/08%20CEDAW%20Zakljucni%20komentari.pdf>, pristupljeno: 14.04.2012. godine.
43
CEDAW/C/BIH/CO/4-5, Concluding observations on the combined fourth and
fifth periodic reports of Bosnia and Herzegovina, distribuiran 25.07.2013. godine,
dostupan na: <http://www2.ohchr.org/english/bodies/cedaw/cedaws55.htm>,.
44
Ministarstvo unutrašnjih poslova, Informacija o stanju bezbjednosti u Republici
Srpskoj za period januar – decembar 2012. godine, s. 7, Informacija dostupna na:
<http://www.mup.vladars.net/statistike_pdf/lat/9012984002161550.pdf>, pristupljeno:
14.08.2013. godine.
45
Ministarstvo unutrašnjih poslova, Informacija o stanju bezbjednosti u Republici
Srpskoj za period januar – jun 2013. godine, s. 6. i 12, izvještaj dostupan na:
<http://www.mup.vladars.net/statistike_pdf/cir/8126011551814370.pdf>, 28.08.2013.
100
Petrić N. MEĐ. PRAVNI STANDARDI U OBLASTI NASILJA U PORODICI...
krivičnih djela.46 U periodu januar–jun 2013. godine registrovana su 442
krivična djela „Nasilje u porodici“, a za izvršenje prijavljena 447 lica. U
odnosu na uporedni period, radi se o povećanju za 4,2%47.
ZAKLJUČAK
Podaci o rasprostranjenosti nasilja u porodici, sa izuzetkom podataka Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske i Federalne uprave
policije, nisu dostupni, odnosno, nepotpuni su i ne ukazuju na rodno
zasnovanu prirodu nasilja u porodici.
Zakoni koji omogućavaju izricanje zaštitnih mjera su sveobuhvatni, ali postupci za izricanje mjera nisu usklađeni sa potrebama žrtava,
predugo traju i normiraju se i doživljavaju kao kazna za počinioca nasilja,
umjesto instrument zaštite žrtava.
Ovo upućuje na zaključak da, bez obzira na sveobuhvatnu pravnu
regulativu u oblasti nasilja u porodici i vladine politike i strategije
djelovanja, u Bosni i Hercegovini postoje problemi kada je u pitanju zaštita
žena koje su preživjele nasilje u porodici. U prilog ovoj tvrdnji govori i
percepcija žena o zakonima, njihovom provođenju i zaštiti koju im
omogućavaju: Država nije spremna i nije zainteresovana, ne znaju šta će i
kad ga u'ite i privedu! Bude s njima dva sata, priča, sjede, puše, piju kavu i
puste ga, 'ajde kući i sijeci drva, peci rakiju, idi, idi, nemoj to više raditi i
eto. Možda nekad kazne kad moraju i to je to. Eto. Ne znam, ne znam. A
zakon... Kad počnu pričat'... Mili Bože!... i Vi kažete: - Zakon! Po Zakonu
bi trebalo davno da zatvori, a on je na ulici a ja sam ovdje zatvorena!
(Izjava je jedne žene žrtve nasilja iz Sarajeva).
INTERNATIONAL LEGAL STANDARDS IN THE AREA OF
DOMESTIC VIOLENCE AND PROTECTION OF VICTIMS IN
BOSNIA AND HERZEGOVINA
Natalija D. Petrić, Ph.D.
Abstract: Protection of women from violence, including domestic violence
represents an obligation that should be clearly articulated in laws, and operational
through activity-oriented public policies. Women have rights to life free from violence,
and state obligation is to recognize this right, and enable women to enjoy it. In a case of
violation of this right, state should secure all needed assistance, support and protection
from repeated violence for women. Council of Europe Convention on Prevention and
Fighting Violence Against Women and Domestic Violence has been adopted on 7 April
2011, as the first legally binding document on the level of this organization. Among
other priorities, key purpose of the Convention is protection of women from all forms
of violence, and prevention, punishing, and eradicating violence against women and
domestic violence. As the first legally binding document that brings together and
46
Federalna uprava policije, Informacija o stanju sigurnosti za 2012. godinu, s. 16,
Informacija
dostupna
na:
<http://www.fup.gov.ba/wpcontent/uploads/2013/02/Kriminalitet-2012.pdf>, pristupljeno: 14.08.2013. godine.
47
Federalna uprava policije, Informacija o stanju sigurnosti za period januar – jun
2013. godine, str. 17, Informacija dostupna na:
<http://www.fup.gov.ba/wpcontent/uploads/2013/08/Kriminalitet-jan-juni-2013.pdf>, pristupljeno: 14.09.2013. g.
101
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (89-104)
improves standards in the area of prevention, support, and protection, as well as public
policies in the area of violence against women, including domestic violence, the
Convention will certainly be a milestone in fighting domestic violence in all member
countries of the Council of Europe, including Bosnia and Herzegovina. Data on
prevalence of domestic violence in Bosnia and Herzegovina are not available, with the
exception of the data gathered by the Ministry of Interior Affairs of Republika Srpska
and Federal Department of Police. This means that the data are incomplete and do not
point on gender based nature of domestic violence. Laws that are enabling issuing
protection measures are all encompassing. However, procedures for using these
measures are not harmonized with the needs of victims, they are durable, and are
legally defined and perceived as the penalty for domestic violence abuser, instead of
protection of women victims. This points at the conclusion that Bosnia and
Herzegovina is still facing problems in relation to protection of women survivors of
domestic violence, regardless of all encompassing legislation in the area of domestic
violence and governmental policies and activity oriented strategies.
Key words: violence against women, domestic violence.
LITERATURA
Bakšić Muftić, Jasna, (2006). Ženska prava u sistemu ljudskih prava. Pravni
fakultet Univerziteta u Sarajevu, Sarajevo.
2. CEDAW/C/BIH/CO/4-5, Concluding observations on the combined fourth
and fifth periodic reports of Bosnia and Herzegovina, distribuiran 25.07.2013.
godine,
pristupljeno
12.09.2013.
godine
na:
<http://www2.ohchr.org/english/bodies/cedaw/cedaws55.htm>,
3. Chinkin, Christine, (2010). The Duty of Due Diligence. Ad hoc Committee
on Preventing and Combating Violence Against Women, CAHVIO, Council
of Europe, Strasbourg.
4. Council of Europe Convention on preventing and combating violence against
women
and
domestic
violence,
(2011).
<http://www.coe.int/t/dghl/standardsetting/equality/03themes/violenceagainst-women/Conv_VAW_en.pdf>, pristupljeno: 5.08.2013. godine.
5. Council of Europe Convention on preventing and combating violence against
women
and
domestic
violence.
Explanatory
report,
(2011).
<http://www.coe.int/t/dghl/standardsetting/equality/03themes/violenceagainst-women/Exp_memo_Conv_VAW_en.pdf>, pristupljeno: 5.08.2013..
6. Convention on the Elimination of All Forms of Discrimination against
Women, (1979). United Nations General Assembly pristupljeno: 17.4.2013.
<http://www.un.org/womenwatch/daw/cedaw/text/econvention.htm>,.
7. European Women's Lobby, (2010). European Women's Lobby Position
Paper, Towards a Europe Free From All Forms of Male Violence Against
Wonen. EWL Centre on Violence Against Women, Brussels pristup:
27.08.2013. <http://www.womenlobby.org/spip.php?rubrique62&lang=en>,.
8. Federalna uprava policije, Informacija o stanju sigurnosti za 2012. godinu, s.
16,
Informacija
dostupna
na:
<http://www.fup.gov.ba/wpcontent/uploads/2013/02/Kriminalitet-2012.pdf>, pristupljeno: 14.08.2013..
9. Federalna uprava policije, Informacija o stanju sigurnosti za period januar –
jun
2013.
godine,
s.
17,
Informacija
dostupna
na:
<http://www.fup.gov.ba/wp-content/uploads/2013/08/Kriminalitet-jan-juni2013.pdf>, pristupljeno: 14.09.2013. godine.
10. Gender akcioni plan za Bosnu i Hercegovinu, <http://www.vladars.net/sr-SPCyrl/Vlada/centri/gendercentarrs/media/vijesti/Documents/130517_GAP%20
BiH%202012-2017_FV.pdf>, pristupkjeno 12.09.2013. godine.
1.
102
Petrić N. MEĐ. PRAVNI STANDARDI U OBLASTI NASILJA U PORODICI...
11. Hagemann White, Carol, (2006). Combating violence against women Stocktaking study on the measures and actions taken in Council of Europe
member States. Council of Europe, Directorate General of Human Rights,
Strasbourg.
12. Hasibović, Sanin; Manja Nickel, (2008). Governance of Domestic Violence
in Central and South-Eastern Europe. Research Centre for East European
Studies at the University of Bremen, s. 8, <http://www.changingeurope.org/download/Summer_School_2008/Hasibovic-Nickel.pdf>,
pristupljeno 13.08.2013. godine.
13. Komitet za eliminaciju svih oblika diskriminacije žena, (2006). Zaključni
komentari Bosna i Hercegovina, CEDAW/C/BIH/CO/3, s. 5, dostupan na:
<http://www.ombudsmen.gov.ba/materijali/preporuke/preporuke%20Un%20t
ijelima/08%20CEDAW%20Zakljucni%20komentari.pdf>,
pristupljeno:
14.04.2012. godine.
14. Krivični zakonik Republike Srpske, „Službeni glasnik Republike Srpske“,
broj 22/00.
15. Krivični zakon Republike Srpske, „Službeni glasnik Republike Srpske“, br.
49/03, 108/04, 37/06, 70/06, 73/10, 1/12 i 67/13.
16. Krivični zakon Brčko distrikta, prečišćeni tekst, „Službeni glasnik Brčko
distrikta Bosne i Hercegovine“, broj 47/11, ispravka 52/11.
17. Krivični zakon Federacije Bosne i Hercegovine, „Službene novine Federacije
Bosne i Hercegovine“, br. 36/03, 37/03, 21/04, 69/04, 18/05 i 42/10.
18. Marić, Svetlana, (2009). Postupanje pravosudnih organa u slučajevima nasilja
u porodici. Sprečavanje i suzbijanje nasilja u porodici u Republici Srpskoj,
Priručnik za subjekte zaštite, Vlada Republike Srpske, Gender centar – Centar
za jednakost i ravnopravnost polova, Banja Luka. 123-147.
19. Marković, Ivanka, (2008). Pravna zaštita žrtava nasilja u porodici u Republici
Srpskoj. Temida, Viktimološko društvo Srbije i Prometej, Beograd, s. 5-24.
20. Merry, Sally Engle, (2006). Human Rights & Gender Violence: translating
international law into local justice. The University of Chicago, Chicago.
21. Ministarstvo unutrašnjih poslova, Informacija o stanju bezbjednosti za period
u Republici Srpskoj za period januar – decembar 2012. godine, s. 7,
Informacija
dostupna
i pristupljeno: 14.08.2013. godine na:
<http://www.mup.vladars.net/statistike_pdf/lat/9012984002161550.pdf>,.
22. Ministarstvo unutrašnjih poslova, Informacija o stanju bezbjednosti u
Republici Srpskoj za period januar – jun 2013. godine, s. 6. i 12, izvještaj
pristupljeno
28.08.2013.
godine
na:
<http://www.mup.vladars.net/statistike_pdf/cir/8126011551814370.pdf>,.
23. Nikolić Ristanović, Vesna; Mirjana Dokmanović, (2006). Međunarodni
standardi o nasilju u porodici i njihova primena na Zapadnom Balkanu.
Izdavačko grafičko preduzeće Prometej, Beograd.
24. Opšta preporuka broj 12 Komiteta za eliminaciju diskriminacije žena, (1989).
Nasilje protiv žena. General Recommendation No. 12. Violence Against
Women.http://www.un.org/womenwatch/daw/cedaw/recommendations/reco
mm.htm#recom12>, pristupljeno: 18.8.2013. godine.
25. Opšta preporuka broj 19 Komiteta za eliminaciju diskriminacije žena, (1992).
Nasilje protiv žena. General Recommendation No. 19. Violence Against
Women.<http://www.un.org/womenwatch/daw/cedaw/recommendations/reco
mm.htm#recom19>, pristupljeno 17.4.2013. godine.
26. Petrić, Natalija; Gordana Vidović, (2009). Sprečavanje i suzbijanje nasilja u
porodici u Republici Srpskoj. Priručnik za subjekte zaštite, Vlada Republike
Srpske, Gender centar – Centar za jednakost i ravnopravnost polova, Banja
Luka, s. 105-122.
103
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (89-104)
27. Petrušić, Nevena; Slobodanka Konstantinović Vilić, (2010). Porodičnopravna
zaštita od nasilja u porodici u pravosudnoj praksi Srbije. Autonomni ženski
centar Beograd, Ženski istraživački centar za edukaciju i komunikaciju, Niš.
28. Porodični zakon, „Službeni glasnik Brčko distrikta“, broj 23/07.
29. Porodični zakon, „Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine“, br.
35/05 i 41/05.
30. Porodični zakon, „Službeni glasnik Republike Srpske“, br. 54/02 i 41/08.
31. Schneider, M. Elizabeth, (2000). Battered Women and Feminist Lawmaking.
Yale University Press, New Haven and London.
32. Strategija za prevenciju nasilja u obitelji za Federaciju Bosne i Hercegovine
2013-2017.
godine,
<http://www.fotoart.ba/gc_userfiles/file/Strategija_za_prevenciju_i_borbu_pr
otiv_nasilja_2013_2017%20%20-%20BOS.pdf>, pristupljeno 12.09.2013.
33. Strategija za borbu protiv nasilja u porodici u Republici Srpskoj do 2013,
<http://www.djeca.rs.ba/uploaded/Strategija%20za%20borbu%20protiv%20n
asilja%20u%20porodici%20u%20Republici%20Srpskoj%20%20do%202013.
%20godine,%20latinica.pdf>, pristupljeno 12.09.2013. godine.
34. UN Deklaracija o eliminaciji nasilja protiv žena je soft law, dakle pravno
neobavezujuća, a Opšte preporuke CEDAW Komiteta smatraju se
komentarima Konvencije. Deklaracija o eliminaciji nasilja nad ženama,
(1993). Nasilje nad ženama - prepreka razvoju. Međunarodni dokumenti, ur.
Ignjatović, Tanja, Autonomni ženski centar, Beograd, 2005.
http://www.womenngo.org.yu/publikacijedp/medjunarodni%20dokumenti.pd
f, pristupljeno: 18.8.2013. godine.
35. United Nations, (2006). In-depth study on all forms of violence against
women,
Report
of
Secretary
General,
<http://daccessdds.un.org/doc/UNDOC/GEN/N06/419/74/PDF/N0641974.pd
f?OpenElement>, pristupljeno: 11.08.2013. godine.
36. Zakon o krivičnom postupku Federacije Bosne i Hercegovine, „Službene
novine Federacije Bosne i Hercegovine“, br. 35/03, 37/03, 56/03, 78/04,
28/05, 55/06, 27/07, 53/07, 9/09 i 12/10.
37. Zakon o postupku zaključivanja i izvršavanja međunarodnih ugovora,
„Službeni glasnik BiH“, br. 29/00 i 32/13
38. Zakon o zaštiti od nasilja u porodici, „Službene novine Federacije Bosne i
Hercegovine“, broj 20/13.
39. Zakon o zaštiti od nasilja u porodici „Službeni glasnik Republike Srpske“,
broj 102/12.
40. OSCE, (2009). Nasilje u porodici – odgovor nadležnih institucija i zaštita
žrtava u Federaciji Bosne i Hercegovine i Republici Srpskoj, Zapažanja o
primjeni Zakona o zaštiti od nasilja u porodici u praksi nadležnih institucija.
OSCE, Bosna i Hercegovina.
41. Zakon o ravnopravnosti polova Bosne i Hercegovine, „Službeni glasnik
Bosne i Hercegovine“, broj 32/10. Prečišćeni tekst.
104
Hamidović N. NEZAVISNI KANDIDATI U IZBORNOM PROCESU
Pregledni rad
UDK 342.826(497.6)
DOI 10.7251/SVR1307105H
COBISS.BH-ID 393448
NEZAVISNI KANDIDATI U IZBORNOM
PROCESU
Dr sc. Nusret H. Hamidović1
Opština Sapna
Apstrakt: Demokratizacija društva na prostorima Bosne i Hercegovine, započeta devedesetih godina prošlog vijeka, donijela je razvoj drugog i drugačijeg mišljenja
i formiranja političkih subjekata koji su se takmičili na izborima. I pored nesretnih
događanja, koji su se dogodili u prvoj fazi uvođenja višestranačja, demokratizacija se
razvijala uporedo sa razvojem političkih subjekata. Slabljenje nacionalnih političkih
subjekata traje postepeno, a na račun toga nastajaju nove političke stranke i ohrabruju
se pojedinci za kandidovanje na izborima. Lokalni izbori su posebno značajni za
funkcionisanje stvarne vlasti, koja je u neposrednom kontaktu sa građanima, te je velika
odgovornost pojedinaca da se kandiduje za lokalne izbore. Takve kandidate nazivaju
nezavisnim i odgovorni su biračima koji su ih birali.
Na lokalnim izborima održanim u oktobru 2012. godine, prema podacima
Centralne izborne komisije BiH, uslove su ispunili i bili ovjereni sljedeći kandidati: 279
za redovni postupak i 51 ovjereni nezavisni kandidat za popunu garantiranih mandata
za pripadnike nacionalnih manjina.2 Ovaj rad je rađen na osnovu planirane i provedene
kampanje nezavisnih kandidata za načelnika i vijećnike općine Sapna, te analize
ostvarenih rezultata ovih kandidata na lokalnim izborima 2012. godine.
Kjlučne riječi: nezavisni kandidat/i, izbori, izborna kampanja.
UVOD
Ovom radu prethodio je naučni rad prezentovan jula 2012. godine
na međunarodnom naučnom skupu „Politička kultura, dijalog, tolerancija i
demokratija u Republici Srpskoj i Bosni i Hercegovini – stanje, putevi i
perspektive za lokalne izbore 2012. godine“ koji je održan u hotelu
„Bosna“ u Banjoj Luci u organizaciji Evropskog defendologija centra
Banja Luka. Rad pod nazivom „Entropija političkog sistema i izbornog
procesa u opštini Sapna i moguće koristi takvog stanja za lokalne izbore
2012. godine“, bio je rad na započetom procesu kandidovanja nezavisnih
kandidata za te lokalne izbore.
1
2
Općina Sapna, pomoćnik opštinskog načelnika, e-mail: [email protected]
www.Izbori.ba, Pregled ovjerenih nezavisnih kandidata za Lokalne izbore 2012.
105
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (105-116)
Osnovu rada čini naučna analiza entropije političkog sistema i
entropije izbornog procesa, kao i mogućnosti koje pruža lepeza političkih
subjekata, koji su djelovali na teritoriji općine Sapna, kao i kandidovanje i
pobjedu nezavisnih kandidata. Na osnovu istraživanja i analize podataka
došlo se do zaključka da je potrebno uraditi kvalitetan izborni program,
koji bi iskoristio slabosti najjačih političkih subjekata na prostoru općine za
pridobijanje njihovih glasača koji bi glasali za nezavisne kandidate.
Analizom je ustanovljeno da od osnivanja općine Sapna, marta 1998.
godine, do lokalnih izbora 2012. godine, apsolutnu vlast činila je Stranka
demokratske akcije, zatim Stranka za Bosnu i Hercegovinu, te Socijaldemokratska partija BiH, koje su imale vijećnike u općinskom vijeću.
Samo jednog od 15 vijećnika u općinskom vijeću imala je Bosanska
stranka. Iz ovoga dokumenta slijedi program aktivnosti nezavisnih kandidata oko dobijanja saglasnosti Centralne izborne komisije, kao i politike
njihovog udruživanja u liste nezavisnih kandidata.
LOKALNI IZBORI
Izbor predstavlja formalni proces donošenja odluke, kada birači,
koji imaju pravo glasa u izbornoj jedinici, na izborima, a u lokalnoj zajednici - lokalnim izborima, biraju svoje predstavnike u vlast.
Izborni sistemi su definisani ustavima i zakonima kojima se
precizno uređuje izborni proces, a taj sistem se provođenjem, odnosno
glasanjem, pretvara u političku odluku. Izborni proces predstavlja red
radnji i postupaka političkih subjekata i nezavisnih kandidata, od momenta
pripreme za izbore, do postupka registracije i prijave pojednica ili političke
partije, pa sve do okončanja izbornog postupka koji rezultira saopštenjem
Centralne izborne komisije BiH o rezultatima postignutim na izborima,
odnosno čina verifikacije izbornih rezultata, čime se izborni postupak
završava, ukoliko se izuzme žalbeni postupak.3
Lokalni izbori predstavljaju neposredne izbore u jedinici lokalne
samouprave – općine, za funkciju načelnika ili općinskog vijećnika.
Lokalne izbore raspisuje Centralna izborna komisija za prostor cijele BiH,
a provode Općinske izborne komisije putem operativnih tijela biračkih
odbora. U Bosni i Hercegovini, od uvođenja višestranačja, ako se izuzmu
izbori 1990. godine, održano je ukupno šest općinskih izbora, i to: 1997,
19984, 2000, 2004, 2008. i 2012. godine. Pet izbora su bili redovni izbori,
dok su izbori 1998. godine bili raspisani samo za općine nastale Zakonom
o konstituisanju novih općina, donesenim početkom 1998. godine.
Prema podacima Centralne izborne komisije Bosne i Hercegovine,
izbori za općinu Sapna, prije lokalnih izbora 2012. godine, organizovani
su: 1998, 2000, 2004. i 2008. godine.
3
Hamidović, N. 2012: „Entropija političkog sistema i izbornog procesa u opštini
Sapna i moguće koristi takvog stanja za lokalne izbore 2012. godine“, Banja Luka,
Evropski defendologija centar.
4
Lokalni izbori za novo formirane općine u Federaciji BiH.
106
Hamidović N. NEZAVISNI KANDIDATI U IZBORNOM PROCESU
Na izborima 1998. godine, od ukupno izašlih na izbore 4750
birača, 4653 listića su bila važeća, od čega su politički subjekti dobili:
 Koalicija za cjelovitu i demokratsku Bosnu i Hercegovinu (SDA
BiH, Stranka BiH, Liberali BiH, GDS) 4334 glasa ili 19 vijećnika
općinskog vijeća,
 SDP – Socijaldemokratska partija Bosne i Hercegovine 234 glasa
ili 1 vijećnik općinskog vijeća,
 Socijaldemokrati BiH 65 glasova – nisu ušli u vijeće
 Radnička demokratska partija BiH 20 glasova - nisu ušli u vijeće.5
Na izborima 2000. godine za općinu Sapna su bili sljedeći rezultati.
Politička stranka / Koalicija / Nezavisni
kandidat
Broj
glasova
%
Broj
mandata
'Kns-zaštite ljudskih prava boraca i građana
Pravde i morala'/BH
43
1,1
0
SDP - Socijaldemokratska partija Bosne
Hercegovine - socijaldemokrati
617
17,1
2
Stranka za Bosnu i Hercegovinu
743
19,3
3
Bosanskohercegovačka patriotska stranka BPS
135
3,5
1
Radnička demokratska partija Bosne i
Hercegovine
9
0,2
0
Stranka demokratske akcije - SDA
2262
58,7
9
Ukupno:
3852
100
15
Iz navedenih rezultata za lokalne izbore vidimo da su izbori u
općini Sapna bili organizovani u razmaku od dvije godine, te da je na
prvim izborima Koalicija za cjelovitu i demokratsku Bosnu i Hercegovinu,
koju su sačinjavale Stranka demokratske akcije - SDA BiH, Stranka za
Bosnu i Hercegovinu - SBiH, Liberali BiH i Građanska demokratska
stranka - GDS, osvojila 4334 glasa i 19 mandata u općinskom vijeću, te
Socijaldemokratska partija Bosne Hercegovine – SDP 234 glasa i 1 mandat
u općinskom vijeću, dok ostale političke partije nisu osvojile dovoljan broj
glasova za ulazak u općinsko vijeće.
Lokalni izbori, održani 1998. i 2000. godine, bili su takvi da su
ovladavale emocije ratnih zbivanja, te su stoga novoformirane političke
partije, iako su nastale nezadovoljstvom prije svih, politikom SDA kojoj su
pripadali, odnosili političkoj partiji manje birača nego što su procjenjivali
prilikom napuštanja te partije i formiranja nove. Činjenica je da je 2000.
godine došlo do demokratizacije u mnogo većem procentu nego 1998, no
ipak na ovim izborima nije bilo nezavisnih kandidata za bilo koju funkciju,
niti za načelnika općine, niti za općinsko vijeće.
5
www.izbori.ba, rezultati izbora 1998. godine
107
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (105-116)
Lokalni izbori održani su 2004. godine sa sljedećim rezultatima:
Politička stranka / Koalicija / Nezavisni
kandidat
Stranka demokratske akcije - SDA
SDP - Socijaldemokratska partija Bosne
Hercegovine - socijaldemokrati
Stranka za Bosnu i Hercegovinu
Bosanskohercegovačka patriotska stranka BPS
Broj
glasova
%
Broj
mandata
2301
64,09
10
549
568
15,29
15,82
2
3
58
1,62
0
67
47
3590
1,87
1,31
100
0
0
15
Stranka penzionera - umirovljenika BiH
SDU - Socijaldemokratska unija BIH
Ukupno:
Izbori 2008. godine su bili izbori koje su pratile neke statistički
nedopustive oscilacije, odnosno povećanja broja birača koji su izašli na
izbore. Ti rezultati izgledaju ovako:
Politička stranka / Koalicija / Nezavisni
kandidat
Broj
glasova
%
Broj
mandata
Stranka demokratske akcije - SDA
3122
53,86
8
Stranka za Bosnu i Hercegovinu
1461
25,20
4
SDP - Socijaldemokratska partija Bosne
Hercegovine - socijaldemokrati
703
12,13
2
BOSS - Bosanska stranka - Mirnes Ajanović
258
4,45
1
Stranka demokratske aktivnosti za evropsku
BiH a-SDA
121
2,09
0
Savez nezavisnih socijaldemokrata - SNSD Milorad Dodik
47
0,74
0
Demokratska stranka invalida Tuzla
43
0,73
0
Narodna stranka radom za boljitak
42
0,72
0
Ukupno:
5797
100
15
Analizom lokalnih izbora 1998 – 2008. godine može se izvesti
zaključak da je SDA na prostoru općine Sapna na svim izborima bila
dominantna i imala natpolovičnu većinu u općinskom vijeću. Iako je prve
godine na izbore izašla u koaliciji, SDA je imala i u toj koaliciji svoju
većinu. Na svim poslijeratnim lokalnim izborima SDA je imala načelnika
općine. Dakle, vlast je bila dominantno u rukama ove političke partije.
Posmatrajući rezultate naprijed navedenih lokalnih izbora, može
se uočiti da nije bilo nezavisnih kandidata za općinsko vijeće, već su se za
izbore, isključivo, kandidovale političke partije, dok se na izborima 2008.
godine, prvi put, pojavio jedan nezavisni kandidat za načelnika općine, koji
je osvojio 14,89 % glasova, što je predstavljalo dobar izborni rezultat.
108
Hamidović N. NEZAVISNI KANDIDATI U IZBORNOM PROCESU
LOKALNI IZBORI 2012. GODINE
Naprijed je već rečeno da je na lokalnim izborima, održanim u
oktobru 2012. godine, prema podacima Centralne izborne komisije BiH
uslove ispunilo 279 nezavisnih kandidata i 51 nezavisni kandidat za popunu garantiranih mandata za pripadnike nacionalnih manjina. Interesantno
je, da se na prostoru općine Sapna, samo jedan kandidat kandidovao kao
nezavisni u proteklim postratnim lokalnim izbornim procesima, i to za
načelnika općine, a 2012. godine, za lokalne izbore se kandidovao jedan
kandidat za načelnika općine i 13 kandidata za općinsko vijeće.
Nakon sticanja uslova i ovjere nezavisnih kandidata, njih 11 je
odlučilo da zajednički nastupe, i to 10 nezavisnih kandidata za općinsko
vijeće, formirajući dvije nezavisne liste od 8 kandidata na jednoj listi i 2
kandidata na drugoj listi, te jedan zajednički nezavisni kandidat za načelnika općine. Dva nezavisna kandidata za općinsko vijeće nisu se pridružili
ovim listama, tako da je jedan od njih nastupao samostalno, dok je drugi,
koristeći predizbornu političku emocionalnu komponentu, iskoristio priliku
da zajedno sa kandidatom za načelnika općine ispred SDA koalira, na taj
način što je lobirao birače da glasaju za njega kao nezavisnog kandidata i
za načelnika – kandidata ispred SDA.
Planiranje učešća na lokalnim izborima
Planiranje je intelektualno zahtjevan proces, koji traži svjesno
određivanje smjerova djelovanja i temeljenje odluka na svrsi, znanju i
ispravnim procjenama. Planiranje je najbitniji zadatak menadžera u
oblikovanju okruženja, odnosno organizacije, kako bi djelovanje pojedinaca, koji rade zajednički u grupama, bilo učinkovito. Planiranje je
kreativni proces kojim se unaprijed određuje smjer akcija organizacije i
predstavlja proces utvrđivanja vizije, misije i ciljeva organizacije, izbor
strategija za ostvarenje ciljeva, te utvrđivanje žrtava i koristi koje
organizacija ima ostvarenjem tih ciljeva.6
Planiranje u politici obuhvata političku analizu situacije okruženja,
realne statističke pokazatelje i utvrđivanje ciljeva koje treba postići
kombinacijom tih pokazatelja, sopstvenih znanja i sposobnosti, koristeći se
političkim resursima, emocijom i medijima. Politički resursi su, prije svih,
birači, političko okruženje, entropija sistema konkurentnih političkih
subjekata, ljudski potencijal političkog subjekta i sredstva komunikacije.
Politička analiza predstavlja procjenu kandidata u odnosu na snagu
kojom raspolažu i „kredit glasova“ drugih. Druga vrsta podataka je
sadržana u političkoj platformi partije ili liste nezavisnih kandidata.
Kampanja služi da platforma ili lista budu na vrijeme predstavljeni javnom
mnjenju – biračima na prostoru jedne izborne jedinice.7
U okviru procesa planiranja za lokalne izbore 2012. godine, trebalo
je uraditi „političku platformu nezavisnih kandidata“, koja će pokazati na
6
7
Marušić, E. 2012: Planiranje, Split, Pomorski fakultet.
Bongrand, M. 1986: Le marketing politique, France, Presses Universtarias, s. 42.
109
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (105-116)
koji način pristupiti izbornom procesu da bi se zadobilo povjerenje budućih
birača. Plan je bio urađen pod kodnim nazivom „Građevinska dozvola
2012“. On se prije svega odnosio na planiranje mogućeg ulaska nezavisnih
kandidata u izbornu utrku i njihove šanse u odnosu na političke subjekte
koji imaju „svoje birače“ i političku infrastrukturu.
„Građevinska dozvola 2012“8
Situacija na terenu je takva da je zemljište na kojem treba graditi
veoma porozno. Iako ima niz nedostataka, ovdje se trebaju tražiti pozitivne
osobine poroznosti, te iskoristiti mogućnosti koje pruža takav teren. Na
ovakvim lokacijama postoji mogućnost, uz dobro ispitivanje tla i temeljenje, u skladu sa uslovima, izgraditi stabilan objekat koji će zadovoljiti
sve uslove gradnje. Na lokacijama gdje postoji mogućnost velike poroznosti, postojeći projektanti planiraju isprojektovati sistem u kojem će, s
obzirom na lošu strukturu ljudskih potencijala, ugraditi iskustvene metode
kako bi objekat ostao stabilan. Konsultanti9 bi trebali posebno posmatrati
takve lokalitete i planirati da se na takvim lokacijama postave „stubovi
samci“10 koji mogu podnijeti određena opterećenja na koje projektanti, iz
ovih ili onih razloga, nisu računali. Posebnu pažnju treba posvetiti krovu11
bi trebao biti vidljiv, privlačan za oči, trebao bi plijeniti na prvi pogled. Ne
mora se svima svidjeti, ali bi morao privući pažnju većine prolaznika.
Šta raditi da se dobije građevinska dozvola za ovakav teren?
1. Izbor projektnog tima12 (projektanta),
2. Odabir konsultanata (dva ili više),
3. Geološki radovi (ispitivanje terena),
4. Otvaranje posebnog računa za prikupljanje donatorskih sredstava
za gradnju ovoga objekta (neophodno je sredstva naći i iz drugih
izvora, jer se pretpostavlja da se ne može prikupiti dovoljno
donatorskih sredstava),
5. Usvajanje projekta (projekat mora biti jasan, prepoznatljiv za
okolinu i mora mu se obezbijediti ekološka dozvola),
6. Odabir izvođača radova,
7. Sagledavanje mogućnosti angažovanja kooperanata.
KAMPANJA
Da bi se izbori vodili na način kako to želi politički subjekt koji
izlazi na lokalne izbore, neophodno je dobro planirati. Planiranje može biti
višestrano, ali je veoma bitno dobro planirati predizbornu kampanju.
8
Politička platforma nezavisnih kandidata „Građevinska dozvola 2012“
Konsultanti su ljudi sa bogatim političkim iskustvom koji podržavaju politiku
nazavisnih kandidata.
10
Stubovi samci – nezavisni kandidati
11
Krov predstavlja sistem kadrova (nezavisni kandidati) i program za izbore.
12
Projektni tim – uzak krug ljudi koji osmišljavaju, vode, kontrolišu predizborne i
izborne aktivnosti (3-5 ljudi).
9
110
Hamidović N. NEZAVISNI KANDIDATI U IZBORNOM PROCESU
Kampanja je skup dviju ili više vremenski, tematski i ciljno povezanih aktivnosti političkih subjekata u cilju promovisanja kandidata
političkog subjekta ili nezavisnog kandidata radi pridobijanja podrške
političke javnosti. Kreirati dobru kampanju znači:



Racionalno upravljati raspoloživim vremenom,
Racionalno koristiti raspoložive kanale komunikacije, i
Kreiranje poruke biračima.13
Političke kampanje u Bosni i Hercegovini zvanično su ograničene
na mjesec dana. Dakle, svi politički subjekti trebaju izvršiti pripreme za
predizbornu kampanju, a zvanično kampanju mogu započeti 30 dana prije
datuma određenog za izborni proces. U vremenu zvanične predizborne
kampanje, ukoliko se racionalno ne raspolaže vremenom, politički subjekti
mogu doći u situaciju da ne odrade svoju političku kampanju na zadovoljavajući – planirani način, što će im se odraziti na izborni rezultat.
Komunikacija sa potencijalnim biračima ima izuzetan značaj i
treba joj posvetiti posebnu pažnju. Smisao komunikacije sa biračima,
sadržan je u razmjeni poruka, čije su funkcije upozorenje, savjet, informacija, izražavanje mišljenja ili ubjeđivanje birača zašto baš da se glasa
za taj politički subjekat. Jedna od najproblematičnijih odrednica
komunikacije odnosi se na kategoriju „namjere“, budući da se ona može
shvatiti dvojako, kao svjesna namjera da se komunicira i kao svjesna
namjera da se postigne unaprijed postavljen cilj.14
Poruka biračima predstavlja misaonu cjelinu koju politički subjekt
ili nezavisni kandidat šalju ciljnoj grupi koju žele pridobiti. Da bi bila
efikasna i prihvatljiva, poruka mora biti kratka i ne bi trebala da sadrži više
od trideset riječi. Ključna ideja osnovne poruke je da se ona stalno ponavlja
na svim predizbornim skupovima, na plakatima i na medijima, kako bi se,
po principu propagande, utisnula u svijest birača.
Određivanje uloge pojedinca
Programom aktivnosti nezavisnih kandidata podijeljene su uloge
pojedinaca. Najveću odgovornost nosi nezavisni kandidat za načelnika
općine koji je i vođa tima. Džordž Maksvel kaže: „Vođenje je uticaj“15.
Stoga je važno, pri planiranju učešća nezavisnog kandidata na lokalnim
izborima, procijeniti njegovu sposobnost da utiče na buduće birače.
Za lokalne izbore u općini Sapna 2012. godine, bilo je jasno da
samo pojedinci koji imaju liderske sposobnosti mogu biti nosioci funkcije
nezavisnog kandidata. Nosilac vođstva na ovim izborima je bio nezavisni
kandidat za načelnika općine. On je dobio zadaću da formira tim koji će
provesti sve aktivnost do izbora, te da ti članovi tima moraju, najviše,
13
Kurtić, N. 1997. Tehnike izbornog marketinga, Tuzla, Bosnia ARS, s. 59-61.
Tomić, Z. 2004. Komunikcija i javnost, Beograd, Čigoja štampa, s. 9-15.
15
Maxsvel, J. 2005. Developing the Leader Withing You (prevod), Beogead,
Algoritam izdavaštvo, s. 17.
14
111
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (105-116)
odgovarati njemu. On formira tim koji se naziva „izborni štab“ i definiše
smjernice za vođenje predizborne kampanje, bira savjetnike i određuje
pregovarače sa drugim političkim subjektima.
Pored „izbornog štaba“ i savjetnika (konsultanata), vođa tima,
svakom od nezavisnih kandidata, a koji su prihvatili platformu zajedničkog
djelovanja, određuje ulogu nosioca svih aktivnosti na „svom terenu“,
odnosno na teritoriji na kojoj on smatra da može imati najviše uticaja na
birače. Svi nezavisni kandidati čine tim, a pojedinačno promovišu i
lobiraju za izbore. Svaki od njih bira svoje saradnike – aktiviste, te
predlaže vođi tima iste radi provjere i potvrđivanja istih.
Način izvršenja obaveza
Izvršenje planiranih zadataka predstavlja važnu, ako ne i
najvažniju aktivnost u predizbornoj kampanji. Izvršenje zadataka može biti
lično ili povjereno nekom od članova ili simpatizera nezavisnih kandidata,
koji prihvatanjem obaveze postaju aktivisti u predizbornim aktivnosti.
Lično se izvršavaju obaveze na provođenju predizbornih aktivnosti
od strane nezavisnog kandidata, dok se posredno izvršenje zadataka vrši
putem aktivista u izbornom postupku. Načini izvršenja zadataka mogu biti:
 Organizovanje i učešće na javnim predizbornim skupovima,
 Komunikacija sa biračima preko sredstava informisanja,
 Komunikacija sa biračima savremenim metodama uz korišćenje
informaciono-tehnoloških sredstava,
 Lična komunikacija sa biračima putem kućnih posjeta, zajedničkih
susreta ciljnih grupa, komunikacije na poslu ili ulici itd.
ORGANIZOVANJE I UČEŠĆE NEZAVISNIH KANDIDATA NA
PREDIZBORNIM SKUPOVIMA
Formiranjem dvije liste nezavisnih kandidata i određivanjem vođe
tima, kandidata za načelnika općine, planirani su i organizovani javni
skupovi. Analizom političkog okruženja, locirana su područja na kojima su
nezavisni kandidati, na samom startu, imali nešto značajniju podršku. Kako
je cilj odluke da proizvede povoljne efekte u budućim aktivnostima16, stoga
se i vodilo računa da prvi javni skupovi dvije nezavisne liste i nezavisnog
kandidata na lokalnim izborima 2012. godine, proizvedu povoljne efekte,
te da psihološki utiču na neodlučne birače i na entropiju političkog
organizovanja, do tada, najjačeg političkog subjekta SDA.
Paralelno sa planiranjem i održavanjem prvih javnih skupova,
izborni štab nezavisnih kandidata je sugerisao vođi nezavisnih kandidata da
se pregovara sa političkim subjektima koji nemaju svog kandidata za
načelnika općine, kako bi isti podržali njega kao kandidata, te zajedničkim
skupovima omasovili iste radi efekta psihologije mase.
16
Hadžiahmetović, Z. & Kulović, Dž. 2007: Odlučivanje, Tešanj, Fakultet za
menadžment i turizam, s. 7.
112
Hamidović N. NEZAVISNI KANDIDATI U IZBORNOM PROCESU
S obzirom da je na dvije liste bilo 10 nezavisnih kandidata, te
jedan nezavisni kandidat za načelnika općine, odlučeno je da se u
zajedničkom radu i predizbornim aktivnostima nastupa na isti način kao i
organizovana politička partija. U svim mjesnim zajednicama su planirani i
održani predizborni skupovi sa velikim brojem učesnika, dok je centralni
predizborni skup planiran i održan u centru općine, na otvorenom, samo
nekoliko sati prije izborne šutnje. Svi nezavisni kandidati su učestvovali na
svakom predizbornom skupu i bili su maksimalno posvećeni. U provođenju plana aktivnosti, angažovani su privrednici u podršci nezavisnih
kandidata, tako da je na svaki predizborni skup u mjesnim zajednicama bio
organizovan prevoz iz drugih mjesnih zajednica, radi omasovljenja
predizbornih skupova.
Komunikacija sa biračima preko sredstava informisanja
Komunikacija sa biračima putem sredstava informisanja bila je
planirana i ostvarena na dva načina: predstavljanjem kandidata na
lokalnom radiju i pisanjem saopštenja za javnost. Za medijsko predstavljanje na radiju bili su zaduženi nezavisni kandidat za načelnika, kao vođa
nezavisnih kandidata, i nosioci lista nezavisnih kandidata. Politika medijskog predstavljanja je bila fokusirana na dosadašnje rezultate načelnika
općine i trenutnog nezavisnog kandidata za načelnika, te smjernice iz
programa koji je napravljen ciljano za kampanju na području općine.
Saopštenja za javnost rađena su ciljano za aktivnosti političkih
suparnika. U tim saopštenjima su kritikovani politički subjekti i pojedinci,
ali nikada sa spomenutim imenom nekoga iz „protivničkog tabora“.
Ovakav način saopštenja je bio dovoljno provokativan da izazove reakcije
„druge strane“ sa direktnim prozivanjem imenom i prezimenom, što je
nezavisnim kandidatima obezbedilo simpatije, a odraziće se na rezultat
izbora. Birači su osuđivali direktna prozivanja, tako da su ista sa suprotne
strane, donosila svakodnevno nove simpatizere nezavisnim kandidatima.
Komunikacija sa biračima savremenim metodama uz korišćenje
informaciono-tehnoloških sredstava
U savremene metode, korištene u predizbornoj kampanji 2012,
posebnu pažnju je imao internet i društvene mreže, prije svih fejsbuk, na
kojima su nezavisni kandidati imali svoju prezentaciju, objavljivali
saopštenja, izvještaje sa predizbornih skupova, davali fotografije i videozapise sa tih skupova. Jedan od pokazatelja zainteresovanosti informatički
pismenih birača bio je broj posjeta i broj prijatelja nezavisnih kandidata na
toj stranici, što se približavanjem izbora omasovljavalo. Nedostatak
ovakvog načina komunikacije je bio nepoštivanje etičkog kodeksa, pa je
bilo komentara koji su bili neargumentovani, paušalni, provokativni, pa i
vulgarni. Ovakvi komentari su se prenosili na ulicu, te je bilo i neugodnih i
nepristojnih razgovora na tim stranicama.
Lična komunikacija sa biračima putem kućnih posjeta, zajedničkih
sijela ciljnih grupa, komunikacije na poslu ili ulici
Lična komunikacija sa biračima je jedan od veoma čestih načina
komuniciranja sa biračima. Kandidati, lično ili putem svojih aktivista, žele
113
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (105-116)
doći do svakog birača, kako bi ga pridobili za ostvarivanje svog političkog
cilja. S obzirom da je predizborna kampanja vremenski ograničena, ovaj
vid komunikacije sa biračima mora početi mnogo ranije nego što započne
zvanična politička kampanja. Lična komunikacija se ostvaruje, najčešće, sa
uglednim domaćinima i članovima zajednice kako bi se oni pridobili za
svoje političke ciljeve i kako bi oni postali „agitatori“ za političke ciljeve
političkog subjekta ili nezavisnog kandidata.
Nakon pridobijanja uglednih ljudi i domaćina, veoma često se sa
njima dogovori sijelo u njihovoj kući ili kući nekog drugog simpatizera
nezavisne liste ili nezavisnog kandidata ili političkog subjekta koji je uspio
pridobiti takvog čovjeka za sljedbenika, kako bi on okupio članove svoje
porodice, rodbine i prijatelja. Na ta sijela bi došli kandidati koji bi predstavili svoj program i svoj politički cilj, tražeći pri tome potporu od prisutnih.
Komunikacija na poslu je, takođe, čest slučaj političkog zagovaranja. Obično se uz kafu na radnom mjestu, pred izbore, pojavi tema o
politici i kandidatima i tada se pokušavaju ubijediti kolege za koga da
glasaju. U političkoj kampanji, politički moćnici koriste sva moguća
sredstva za usmjeravanje birača. Dešavaju se i situacije u kojima ti moćnici
prijetnjama i ucjenama „nagovaraju“ da se glasa za političku stranku ili za
nekog od kandidata na listi političke stranke ili za nezavisnog kandidata.
REZULTATI LOKALNIH IZBORA
Rezultati lokalnih izbora predstavljaju procenat ili brojno stanje
dobijenih mandata na lokalnim izborima, odnosno procenat ostvarenja
predizbornog plana političkog subjekta ili nezavisnog kandidata.
S obzirom da su rezultati lokalnih izbora u općini Sapna do 2012.
godine prezentirani i analizirani u prvom dijelu ovoga rada, neophodno je
prikazati rezultate lokalnih izbora iz 2012. Analizom tih rezultata biće prikazani rezultati svih političkih subjekata, sa posebnim osvrtom na rezultate
nezavisnih lista i nezavisnog kandidata za načelnika općine Sapna.
Izborni rezultati su pokazali da je politička stranka SDA pojedinačno najjača politička partija sa najviše osvojenih mandata – 6 (šest) od
ponuđenih 23 kandidata na listi, da „Nezavisna lista Ismet Omerović“
ima 5 (pet) osvojenih mandata od liste sa 8 kandidata, Stranka za BiH ima
4 osvojena mandata – lista 23 kandidata, SDP je osvojio 2 mandata na listi
od 23 kandidata, SBB – 1 mandat – lista 23 kandidata, SEP – 1 mandat od
15 kandidata na listi, Nezavisna lista Zaseok 1 – mandat od dva
kandidata na listi, te nezavisni kandidat Sadik Suljić koji je djelovao
samostalno. Ostali politički subjekti nisu osvojili mandate u općinskom
vijeću. Nezavisna lista Ismet Omerović i Nezavisna lista Zaseok su bile
liste čiji je kandidat za načelnika bio nezavisni kandidat, koga su podržale i
ostale političke partije, osim SDA i SDP.
Treba napomenuti da je SDA izgubila oko 40 % svojih birača, te
je, nakon saopštavanja rezultata izbora, sa 30,30 % osvojenih glasova
birača po prvi put postala opoziciona stranka u općinskom vijeću Sapna.
114
Hamidović N. NEZAVISNI KANDIDATI U IZBORNOM PROCESU
Rezultati pokazuju da je nezavisni kandidat za načelnika općine
Sapna osvojio 2949 glasova ili 50,86 %, te pobijedio direktnog konkurenta
kandidovanog i podržanog od strane SDA, koji je dobio 254 glasa manje ili
4,38 %. Kandidat SDP je dobio 467 glasova manje od svoje političke
partije iz čega se zaključuje da je isti glasove svojih birača usmjerio na
jednog od kandidata njegovih protivnika. S obzirom da su ostale političke
partije podržale nezavisnog kandidata za načelnika, osim SDU i
nezavisnog kandidata Sadika Suljića, realno je zaključiti da je kandidat
SDP svoje glasove ustupio kandidatu SDA.
ZAKLJUČAK
Polazeći od činjenice da političke partije od pojave višestranačja u
BiH, razvijaju političku i kadrovsku infrastrukturu, u njima je sve veći
otpor pristupu „novih i mlađih“ kadrova koji najčešće ostaju bez ikakvog
razloga izvan političke utakmice.
Do kraja izbora na području općine Sapna, SDA je bila suvereni
politički vladar i vladalo je mišljenje da nisu važni kadrovi, odnosno ljudi
u političkoj utakmici, nego koga će predložiti SDA. Floskula „da SDA
predloži medvjeda za načelnika općine u Sapni, on će biti izabran za
načelnika“, podgrijala je atmosferu i ohrabrila nezavisne kandidate,
posebno onoga koji je već ranije bio biran za načelnika, i to kao kandidat
SDA, a njegova ranija partija ga je smatrala „istrošenim“, koji treba da se
„skloni“ i prepusti mjesto drugima.
Manja grupa starijih političara SDA, zaobiđenih na stranačkim
listama, trebali su biti „političke žrtve“ nadolazećih mlađih političara.
Rezultati lokalnih izbora pokazali su da je ljudski faktor dominantan u
izbornom postupku, odnosno da je važno koji čovjek se kandiduje, kakvi
su njegovi kvaliteti, a ne ko ga kandiduje.
INDEPENDENT CANDIDATES IN THE ELECTION PROCESS
Nusret H. Hamidović, Ph.D.
Abstract: Democratization of society in Bosnia and Herzegovina that has
been began in nineties affected the development of other and different opinion and
formation of political subjects who took part in elections. Beside unfortunate events
happend in first phase of the introduction muptiparty system, democratization has
continued to develop, and development of democratization affected on development of
political subjects. Weakening system of national and political subjects goes gradually,
but as results of that weakening arise new political parties and encourage individuals
who takes part in elections. Local elections are important for the functioning of real
government that has daily contacts with citizens, so, every person has great
responsibility to independent candidate for local elections. These candidates are called
independent. They, in case of elections have direct responsibility to voters who voted
them and they can't hide behind political subject.
In 2012 local elections, according to Central Election Commission of Bosnia
and Herzegovina, there were 279 candidates for regular procedure and 51 certified
independent candidate for guaranteed mandates for national minorities. This work is
based on a planned and conducted campaign of independent candidates for mayor of
115
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (105-116)
municipality and aldermans in Sapna, as well as analysis of the results of these
candidates in 2012 local elections.
Key words: independent candidate/s, elections, hustings
LITERATURA
1.
2.
Bongrand, M. 1986: Le marketing politique, France, Presses Universtarias,
Hadžiahmetović, Z. & Kulović, Dž. 2007,Odlučivanje, Tešanj, Fakultet za
menadžment i turizam
3. Hamidović, N. 2012: „Entropija političkog sistema i izbornog procesa u
opštini Sapna i moguće koristi takvog stanja za lokalne izbore 2012. godine“,
Banja Luka, Evropski Defendologija centar.
4. Kurtić, N. 1997: Tehnike izbornog marketinga, Tuzla, Bosnia ARS,
5. Marušić, E. 2012: Planiranje, Split, Pomorski Fakultet
6. Maxsvel, J. 2005: Developing the Leader Withing You (prevod), Beogead,
Algoritam izdavaštvo
7. Tomić, Z. 2004: Komunikcija i javnost, Beograd, Čigoja štampa,
8. www.Izbori.ba, Pregled ovjerenih nezavisnih kandidata za Lokalne izbore
2012.
9. www.izbori.ba, rezultati izbora 1998. godine
10. www.viser.edu.rs, Organizovanje
11. http://www.pfst.hr, planiranje
116
Radišić D. VELIKE SILE I UTICAJ NA MEĐUNARODNE ODNOSE
Прегледни рад
UDK 327.2+327.84
DOI 10.7251/SVR1307117R
COBISS.BH-ID 3943704
ВЕЛИКЕ СИЛЕ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА
МЕЂУНАРОДНЕ ОДНОСЕ
Др Драган Радишић1
Дефендологија центар Бања Лука
Апстракт: Савремени свет се развија у знаку новог светског поретка,
кога обележавају нови односи снага најважнијих актера, униполарност, различите
несигурности, глобализација, али и фрагментација, локализација, нови регионализми и регионализације. Нови светски поредак, као савремено раздобље развоја
међународних односа у свету, несумњиво пролази нову фазу. У њој је присутна
интензивна променљивост међународног и геополитичког положаја, економских
и безбедносних политика и спољнополитичких оријентација појединих држава,
које још увек чине најзначајније актере светског поретка и чије постојање
дефинише међународни систем и међународне односе.2
Циљ овог рада је истицање улоге великих сила на међународне односе са
тежиштем на САД, као једину, стварну суперсилу у свету, и њен доминантни
утицај на међународне односе .
Кључне речи: велике силе, међународни односи, глобализација.
УВОД
Према проценама водећих аналитичара међународних односа
у свету, међународни поредак у 21. веку обележаваће нешто што на
први поглед делује противречно: с једне стране долази до уситњавања, а с друге стране до све веће глобализације. На нивоу међународних односа, нови поредак састоји се од најмање 6 великих сила:
Сједињених Америчких Држава, Европе, Русије, Кине, Јапана, и
можда ускоро и Индије, као и од мноштва средњих и мањих држава.
Истовремено, међународни односи су постали глобални.
Евроазијски континент данас за САД представља основу за
светску супремацију. Свој међународни примат остварују тако што је
њихова моћ директно раздељена на три периферије евроазијског
1
Доктор безбедносних наука, е- маил: [email protected]
Према проф. др Радовану Вукадиновићу, међународне односе можемо
дефинисати као „...ознаку становитог подручја међуљудских односа, или пак као
науку која се бави истраживањима тог подручја“ (Р. Вукадиновић; Међународни
политички односи, Загреб, 1980, с. 2-6).
2
117
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (117-130)
континента, одакле се њихов моћни утицај шири на државе које
заузимају евроазијско залеђе. Евроазија је простор на којем се
реализује политика већине јаких и динамичних држава. Сви историјски претенденти за епитет велике силе потичу из Евроазије.3 Највећи
светски аспиранти на регионалну хегемонију са тих простора су
(мерено чак и по броју становника), Кина и Индија, које представљају могуће економске и политичке изазове за америчку
супремацију. Одмах иза САД, шест највећих економија и војних
потрошача налази се управо у том подручју и све су то признате
светске нуклеарне силе.4 Америчко геостратешко прилагођавање и
схватање тога простора, као средњерочни циљ предвиђа његовање
партнерства, уједињену и политички дефинисану Европу (ЕУ),
регионално надмоћну Кину, постимперијално оријентисану Русију и
демократску Индију. Зависно од успеха или неуспеха у обликовању
ширих стратегијских односа између Европе и Кине, утврђују нову
Русију и разраду евроазијске једначине централне силе.5
ОСВРТ НА СОВЈЕТСКО-АМЕРИЧКЕ ОДНОСЕ КАО ДВЕ
СУПЕРСИЛЕ У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ 20. ВЕКА
Финале великог светског рата (Други светски рат), који је
завршио бацањем атомских бомби на Јапан, извршио је велике
промене на пољу војне стратегије, политике и науке. Иако су мишљења о значењу бомбе била подељена: на једној страни постојало је
уверење да је атомска бомба само нова врста артиљерије,6 а на другој
страни оперисало се уверењем да је бомба променила светску
историју – ипак за земљу која је поседовала атомски монопол, бомба
је постављена као снажан инструмент војног и политичког деловања.
И док су америчке широке масе биле задовољне тек завршеним светским ратом, амерички политички кругови јасно су се приклањали новом вредновању америчких позиција у свету, а с тим и новој
војној снази Америке. Труманов изразито антисовјетски став био је
појачан гласовима осталих његових сарадника, који су заједно у
Совјетском Савезу видели главног противника.
Averall Harriman, амерички амбасадор у Совјетском Савезу, у
току ратних година, потврдио је да ће Америка бити суочена с новим
3
Евроазија има 75% светске популације, 60% светског друштвеног производа
и 70% свих светских резерви.
4
На простору Евроазије налази се 27 држава, са око 450 милиона становника.
5
Др Тодор Петковић, ген. у пензији: Америчка геополитика и геостратешко
прилагођавање.
6
Занимљиво је било мишљење председника Трумана који је, као некадашњи
артиљеријски капетан из времена Првог светског рата, тврдио да га атомска
бомба подсећа на големо артиљеријско оружје, нешто слично топу (Р.
Вукадиновић; Нуклеарне стратегије суперсила, Аугуст Цесарец, Загреб, 1985).
118
Radišić D. VELIKE SILE I UTICAJ NA MEĐUNARODNE ODNOSE
идеолошким походом који се може упоредити с конфронтацијом из
доба антихитлеровског деловања, а улазак Црвене армије у Источну
Европу, Harriman је оценио као „барбарску инвазију Европе“. Могућност споразумевања са Совјетским Савезом с временом је била
сасвим искључена и, како се то потврдило у Трумановом кабинету,
језик војне силе је једини језик који разумеју поборници политике
силе. Политичка концепција америчког деловања била је чврсто
постављена. Churchill-ова визија будућих односа непријатељства и
конфронтације с бившим савезником из времена рата добивала је у
Америци све више присталица, који су сматрали да је наступило ново
доба у коме Америка има задаћу одбране политичких, идеолошких и
економских вредности тзв. слободног света, којима прете опасности
с Истока. Америчко-совјетске разлике у низу практичних питања, као
што су Европа, Немачка, Иран, Источно Средоземље и Кореја, само
су доприносиле убрзаном уласку у нову фазу односа великих сила –
хладни рат.7 Разумљиво да је у тако заоштреним међународним
односима искључиво поседовање атомске бомбе имало посебну
важност. У почецима хладног рата 1946. године појавила се и прва
детаљна анализа вредности и улоге атомског оружја, коју је израдио
познати стратег Bernard Brodie. Он је упозорио да ће онога тренутка
када до атомске бомбе дође и друга страна, та врста оружја моћи
деловати једино као средство застрашивања.
Двадесетак америчких атомских бомби, које су постојале
1946. године по Бродијевој процени, сигурно нису могле спречити
совјетске војне снаге да у случају атомског напада на совјетске
градове веома брзо ударе по Западној Европи и за неколико дана
пређу La Manche. Управо тај елемент процене стварао је стратегијску
равнотежу, која је без обзира на амерички атомски монопол била
успостављена у послератном свету. Америчко поседовање атомске
7
Под „хладним ратом“ подразумева се период развоја међународних односа
после Другог светског рата, који обележава крајњу заоштреност у односима међу
великим силама – САД, В. Британија и Француска, с једне стране, и СССР, с
друге стране. Резултат немогућности да се између главних носилаца борбе
антихитлеровске коалиције нађу решења немачког питања и низа других која су
се тицала организовања међународног мира и безбедности, овај је период трајао
скоро две пуне деценије послератних односа које карактерише нестабилност и
стална опасност од избијања новог светског рата. Политика силе и притисака,
формирање блокова, тежња за блоковском поделом света и превлађујући
блоковски утицаји у решавању светских питања, непрестана трка у наоружавању,
посебно у области нуклеарног и другог оружја за масовно уништавање и
изазивање међународних криза и локалних сукоба, представљају методе које су
користили протагонисти хладног рата.
Хладноратовска политика се преобразила у тзв. политику преговарања, односно тражења решења у оквиру мирољубиве коегзистенције. У периоду између 60их и 70-их година 20. века испољили су се ови покушаји са све већим
интензитетом у оквиру тзв. политике детанта (detente) (Политичка енциклопедија, Савремена администрација, Београд, 1975).
119
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (117-130)
бомбе, само по себи, није решавало све проблеме. Доба хладног рата
решило је дилему: монопол или контрола, али на другој страни
убрзало је и ново вредновање атомске бомбе. Сједињене Државе
трудиле су се да пронађу право место за атомску бомбу у својој војној
стратегији, а Совјетски Савез био је одлучан да убрза напоре како не
би заостајао за Сједињеним Државама и да што пре дође до свог
атомског оружја. Иако је совјетски атомски програм био већ у пуном
јеку, ипак је бацање америчких атомских бомби на Јапан изазвало
узбуђење и узнемирење у Совјетском Савезу. Каснији амерички
покушаји да се атомски монопол повеже с могућностима међународне
контроле, били су у Совјетском Савезу одмах оцењени као провидна
тежња да се контролише и сузбије рад на совјетском атомском
програму, а да се, с друге стране, настави с америчком производњом
атомских бомби. И коначно, совјетска атомска бомба експлодирала је
29. јула 1949. у пустињама Казахстана, близу града Семипалатинска.
Све америчке процене о совјетском кашњењу, неспособности и
немогућности брзе изградње атомске бомбе, изгубиле су на значају.
Службена Америка и америчко јавно мњење били су у шоку. Сукоб
Исток–Запад стабилизиран је или боље речено умртвљен је
постојањем разорног нуклеарног оружја, које је стратегијом сигурног
уништења присилило обе стране на мирно заједничко живљење.
Унаточ свим критикама и неодобравањима, такав однос није успео
повезати остале делове света у целину – међународну заједницу.
Развијени свет, ако данас посматрамо стање мира и безбедности, може бити знатно задовољнији квалитетом односа на том
пољу, без обзира на нова наоружања и нове врсте и системе војне
силе. С друге стране, земље у развоју и неразвијене земље још увек
су далеко од тога да очекују како ће мир и безбедност, макар у
европском значењу, захватити њихове регионе и читаве континенте,
који, уз све тешкоће економског, социјалног и културног развоја,
морају стално водити рачуна управо о непостојању мира и безбедности. Доста уски и затворени покушаји блоковског преговарања
(ВУ – НАТО), као и дијалози суперсила (САД – СССР) полазили су
од тога да, ако се реше питања у тзв. средишту светске политике, није
толико важно шта ће се дешавати у рубним подручјима. Сходно томе,
Julius K. Njerere каже: „Ми, сиромашни народи, не тужимо се на
садашњи систем само због нашег сиромаштва у апсолутном смислу и
у успоредби с богатим народима. Ствар је у томе да смо ми у
постојећем систему економске интеракције осуђени на то да останемо
сиромашни, па чак и да постанемо релативно сиромашнији, што год
учинили. Захтеви за успостављањем новога међународног економског
поретка представљају, у ствари, захтев да се сиромашним народима
омогући да се развијају у складу са својим интересима, те да имају и
неке користи од напора који улажу.“8
8
120
А.J. Dolman, J. van Ettinger, Партнери у сутрашњици, Глобус, Загреб, 1979.
Radišić D. VELIKE SILE I UTICAJ NA MEĐUNARODNE ODNOSE
ВЕЛИКЕ СИЛЕ
Прва глобална сила – САД
У последњем десетљећу 20. века, сведоци смо тектонских
промена у светским односима. По први пут у историји, једна неевроазијска сила, појављује се не само као арбитар у односима
евроазијских сила, већ и као велика сила света. Пораз и колапс
Совјетског Савеза омогућио је страховит успон сила из западне
хемисфере, тј. Сједињених Америчких Држава, као једине и, у ствари,
прве потпуно глобалне силе. Дакле, колапс ривала поставио је
Сједињене Државе у јединствену позицију. Сједињене Америчке
Државе су успеле искористити технолошку, војну и економску моћ,
повезати их и учинити их квантумом моћи у историји света. Управо
америчка хегемонија на свим пољима међународних и геополитичких
односа чини најважнију карактеристику новог светског поретка и
одређује структуре поретка и односе моћи.
Униполарно водство САД-а у свету, те односи САД-а с
важним геополитичким структурама које су најснажније државе у
свету (Кина, Русија, Индија, Јапан) и политичко-економски блокови
(Европска унија са водећим државама Француском и Немачком),
данас чини главну структуру новог светског поретка. САД, као водећа
светска сила која пресудно уређује међународне односе у савременом
свету, сматрају да је „савремени светски поредак већ успостављен и
да нови модел међународних односа може бити успостављен у оквиру
постојеће структуре распореда сила“. Данас постоји само једна суперсила која ће предводити светски поредак барем још једну генерацију.
H. Kissinger још увек сматра најважнијим за САД односе са Европом
и Русијом. Будућност трансатлантског партнерства од изнимне је
важности за безбедност и стабилност Европе, за безбедност САД. За
САД су најважији и најизазовнији односи са Кином, другом светском
силом. Кина је велика земља с највећим бројем становника, растућом
економијом и војном моћи. Највећи је уистину амерички супарник
који може угрозити контролу азијског простора. Америка је задржала
и чак повећала своју предност у искориштавању најновијих научнотехнолошких достигнућа у војне сврхе, стварајући тако војни систем,
којем, технолошки гледано, нема равног и који једини има способност
успешног деловања на глобалном плану. Истовремено, Америка је
задржала и изразиту предност у примени економски одлучујућих
информационих технологија. Америчко знање и способности у
економским гранама које ће обележити економију сутрашњице,
упућују на претпоставку како америчка технолошка доминација неће
нестати у скоријој будућности, нарочито ако се има на уму да управо
у економски одлучујућим гранама Америка не само да одржава своју
предност у продуктивности у односу на западноевропске и јапанске
такмаце, већ их перманентно повећава.9
9
Zbigniew Brzezinski, Велика шаховска плоча, с. 18 .
121
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (117-130)
Харвардски политолог Samuel P. Huntington тврди: „Свет без
примата САД-а биће свет с више насиља и нереда, а мање демократије и економског раста, неголи свет у коме САД настављају утицати
на обликовање глобалних односа више од било које друге земље.
Одржавање међународног примата САД-а витално је за стање и
безбедност америчке нације, као и за будућност слободе, демократије, отворене економије и међународног поретка у свету“.10
Руска гледања на позицију САД у међународној заједници су
готово супротна америчким. По њима, у свету на почетку 21. века
ради свеопштег напретка, мора се успоставити нови баланс снага.
Неопходност новог баланса снага произашла је из чињенице да су се
Индија и Пакистан уврстиле у породицу нуклеарних сила и да је Кина
кренула одлучно у развијање свог нуклеарног потенцијала. Тренутна
ситуација у свету, при којој једна светска сила (САД) покушава да
кроји светску историју и присваја улогу светског полицајца коме је
дозвољено да ради све што му падне на памет, довела је до сазнања да
се у свету битно повећала опасност од атомског оружја и другог
оружја за масовно уништавање, нарочито биолошког и хемијског, па
и оног које је настало захваљујући врхунским достигнућима генетичког инжењерства.11
Исто тако, према руским проценама, до треће деценије новог
миленијума Кина ће постати нуклеарна суперсила. Америка више
није једина која одређује ко ће ући у светску нуклеарну заједницу као
балансирајући фактор, јер Русија и Кина постају пресудни фактори
светског баланса снага. Према речима председавајућег Комитета за
спољне послове Државне думе, Димитрија Рогозина, изговореним
уочи америчких председничких избора 2000. године, „водећа позиција Америке у свету сачуваће се још наредних 8-10 година“. Он је
констатовао да се мора поћи од те чињенице као основе руске
дугорочне спољнополитичке стратегије.12
Русија
Руска Федерација остаје важан геостратешки фактор у свету.
Сама њезина присутност снажно се одражава на новонастале државе
бившег Совјетског Савеза, које се простиру читавим евроазијским
континентом. Русија има и неке врло амбициозне геополитичке
циљеве, који се све отвореније изражавају. Једном кад се довољно
опорави, а на добром путу је да се то и деси, сигурно ће значајно
утицати на своје западне и источне суседе. Русија још увек није
донела коначну одлуку у вези свог темељног геостратешког избора:
однос са Америком – је ли пријатељ или непријатељ.
10
Samuel P. Huntington „Whu Intenational Primacy Matters“, Intenational Security
1993.
11
12
122
Винко Ђурић; Владимир Путин и Васкрс Русије, Чигоја, Београд, 2001.
Исто, с. 142.
Radišić D. VELIKE SILE I UTICAJ NA MEĐUNARODNE ODNOSE
Русија и поред редукције застарелог наоружања има довољно
оружја да се може одбранити од сваког војног насртаја. Поред тога,
руски војни комплекс технички је способан да на време открије
непосредну опасност и да је половина тренутно расположивог оружја
довољна да заштити Русију и њене виталне интересе у свету.
Експерти из војно-производног сектора Русије обавестили су председника Владимира Путина да им је потребан само новац који је
предвиђен за одржавање застарелог оружја, па да за годину дана
доврше прототип најубитачнијег оружја13 за 21. век, које ће за цело
столеће превазићи хваљени, али толико рањиви амерички војни
арсенал. Наравно, председник Путин је подржао извештај руских
војних експерата, као и захтеве произвођача оружја, pa је на
спектакуларан начин пребацио атомску „игру“ преко океана.14
Нова војна доктрина Русије представља нови систем погледа и
доктринарних начела базираних на руском законодавству, укључујући
и Устав Руске Федерације. То је и општи поглед на војно-политичка,
војно-статешка и војно-економска питања, на карактер савремених
ратова и могућност њиховог започињања и вођења. Нова војна
доктрина изражава данашњу реалност и перспективе могућег развоја
међународне ситуације и међународних односа. У новој војној
доктрини Русија је резервисала за себе право да, ако затреба, прва
употреби атомско оружје. Москва ни једног тренутка није скривала
своју намеру, зато што су САД и НАТО почели да бескруполозно
намећу своју вољу и своје интересе „остатку света“, па се, чак и силом
мешају у унутрашње ствари суверених држава. „Русија у савременим
условима полази од неопходности располагања атомским потенцијалом способним да ма коме агресору (одређеној држави или коалицији
држава) нанесе предвиђене губитке у свим могућим ситуацијама. Зато
за себе резервише право да атомско оружје употреби, уколико такво
или неко друго оружје за масовно уништење буде употребљено
против Русије и савезника. А такође у случају широке агресије класичним оружјем – у критичној ситуацији за националну безбедност.“15
Поред атомског оружја, Русија има 150 милиона становника,
огромне резерве нафте и гаса и још увек пресудан утицај на цео
регион, од Далеког истока до централне Европе и, са друге стране, од
сибирских пространстава до Каспијског басена.
Председника Путина посебно забрињава ширење НАТО-а, и
то ширење у коме нема места за Русију. „НАТО је био створен као
противтежа Совјетском Савезу и Источном блоку (ВУ). Нема више ни
13
Прве америчке претпоставке о новом руском оружју односиле су се на
балистичке ракете са распрскавајућим главама. Међутим, реч је о оружју најсавременије генерације, које са савременим, у свету познатим наоружањем, нема
никакве техничке сличности.
14
Исто, с. 147.
15
Исто, с. 154.
123
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (117-130)
ВУ ни Совјетског Савеза, истакао је Путин на једној од конференција
за штампу. Узроци постојања НАТО-а више не постоје, али не само да
он постоји, већ се и шири према нашим границама. Русију не брине
толико ширење Европске уније на исток, колико ширење НАТО-а.“16
Владимир Путин је свестан правог разлога опстајања НАТО-а,
који живи и гута милијарде долара само да би подјармио јединог
супарника: руску славенску душу. Алијанса очито постоји, иако више
нема видљивих непријатеља осим једног, моћног лава који се полако,
али сигурно, диже из дугог сна. Русија захваљујући привредном и
друштвеном опоравку штити своје националне и економске интересе
у условима америчке монополске светске организације. Стала је на
своје ноге, решена да одбрани руски народ, државу и православље од
глобализације, која прети да уништи сваку битну националну самостојност малих и великих „непослушних“ земаља.
Европа
Европа је данас јединствена геополитичка регија у настанку (с
прелазним простором према руским границама у облику држава
Бјелорусије, Украјине и Молдавије, руском области Калињинград), те
државама Западног Балкана (Србија, БиХ, Црна Гора, Македонија),
као својеврсном отоку у окружењу држава које су отишле даље у
европским и евроатлантским интеграцијама. Европа се, не водећи
рачуна о географским критеријумима, већ критеријем савеза и
интеграција држава, може најједноставније поделити на четири групе
држава: државе чланице Европске уније (ЕУ), богате државе које не
желе бити део Европске уније, транзицијске државе на путу према ЕУ
и НАТО-у, транзицијске државе ван интеграција.
Европска унија свој значај у међународној заједници заслужује највише због економске моћи, јер има привреду која је већа од
америчке. Осим тога, има више становника од САД-а. С најављеним
проширењима, број становника ЕУ ће још порасти. Политичка моћ
ЕУ много је мања од економске моћи због различитости ставова, те
компликованом и дуготрајном процесу доношења одлука. У Унији не
постоји један став и један глас, него се ставови свих држава чланица
(њих 17) морају узимати у обзир. Војна моћ ЕУ такође је у нескладу
са економском моћи ЕУ. Унија нема властиту војску, а у развијању
европског безбедносног и одбрамбеног идентитета (ЕSDI) пристала је
да се ЕSDI развија унутар НАТО-а као додатна активност. Европска
унија данас почива на три стуба: привреда, спољна политика и
безбедност, правосуђе и унутрашња политика. САД су одувек
изражавале своју веру у уједињену Европу. Још од Кенедијеве администрације промовисали су „једнакоправно партнерство.“ Службени
је Вашингтон увек доследно изражавао свој став како се Европа треба
ујединити у јединствен ентитет, довољно снажан да дели с Америком
обавезе и терете глобалног водства.
16
124
Исто, с. 179.
Radišić D. VELIKE SILE I UTICAJ NA MEĐUNARODNE ODNOSE
Подвојеност, кад је у питању америчка подршка европском
јединству, протеже се и на питање дефинисања европског јединства,
нарочито која би држава требала предводити уједињену Европу.
Вашингтон није покушавао утицати на Лондонску резервисаност
према питању европског интегрисања, иако је јасно показивао да му је
дража идеја о немачком водству у Европи, од Француског. Европа је
амерички природни савезник, деле са њима исте вредности, припадају
углавном истом верском кругу, практикују истоврсне демократске
политике, Европа је изворна домовина велике већине Американаца.
Већ сада је Европа најјаче мултилатерално организовани део света.
Политичке елите двеју водећих европских нација – Француске и
Немачке, остају привржене циљу дефинисања Европе која би
представљала истинску Европу. Те су земље стварни архитекти нове
Европе. У заједничкој сарадњи те би две државе могле изградити
Европу достојну своје историје и својих потенцијала. Но, свака од
њих заступа понешто различиту визију и нацрт будућности, а ниједна
није довољно снажна да своју визију наметне. Француска тежи својој
реинкарнацији као средишта Европе, а Немачка се нада свом
искупљењу кроз промоцију европске идеје. За Француску идеја
Европе представља начин за обнављање некадашњег Француског
значаја и величине. Још је Charles de Gaull говорио о стварању
истинске Европе „од Атлантика до Урала“.
За Немачку, приврженост Европи представља темељ за национално искупљење, а блиска повезаност с Америком чини основу за
властиту безбедност. Искупљујући се кроз европску идеју, Немачка
истовремено обнавља своју величину и значај на начин који неће
истовремено пробудити одбојност и страх према Немачкој од стране
осталих европских држава. Ако би Немачка тежила испуњењу својих
националних интереса, појавио би се ризик од одбијања осталих
Европљана, а ако Немачка промовише европске интересе, то доводи
до подршке и уважавања.
Поседовање средстава за нуклеарно одвраћање пробудило је, у
Француском размишљању, водећу улогу Француске на континенту,
као једине заиста европске државе с нуклеарним могућностима.
Француска игра изузетно важну улогу у глобалним односима, упркос
стварности у којој је Француска у суштини, постимперијална
европска сила средње снаге.
Све ово одржавало је и мотивисало француске претензије на
европско водство, уз Велику Британију, која се сама маргинализовала
и у суштини представља наставак америчке моћи, уз Немачку,
подељену током готово читавог трајања хладног рата и још увек
хендикепирану својом историјом 20. века.
Немачка одлично познаје праве границе француске снаге,
Француска је економски знатно слабија од Немачке. Немачка је у
125
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (117-130)
циљу изградње Европе била вољна поштовати француски понос, но
кад је у питању одржавање истинске европске безбедности, није
спремна слепо следити Француску. И даље истрајава на централној
америчкој улози у питањима европске безбедности.
Кина
Историја Кине је историја велике нације. Историја је предодредила кинеску елиту да Кину види као средиште света. У војном
погледу, Кина се може карактерисати као глобална сила, из разлога
што би величина и раст њезине економије требали омогућити њеном
водству одвајање знатног дела кинеског БНП-а у војне сврхе.
Несумњиво, Кина је велика држава с највећим бројем становника на
свету и све већом и конкурентнијом економијом. Кина је један од
највећих заговорника мултиполарног света, који је у супротности с
униполарношћу и све снажнијом хегемонијом коју намећу САД. Кина
је истодобно једна од највећих непознаница и представља можда
изазов за нови светски поредак. Кинеска спољна политика активна је
на више праваца: глобално одбија светски поредак утемељен на
хегемонији, покушава развити односе са азијским државама истог
мишљења и интензивну сарадњу с Русијом, промовише идеје
мултиполаризма у државама трећег света.17
Кина данас представља највећу силу на простору Азије и
западног Пацифика, а њена улога и значај у Азији могу само порасти.
Геостратешко питање за Американце је појављивање Кине као
значајне силе. По њима, најприхватљивији исход био би укључивање
демократске Кине, са слободног тржишта, у шире оквире азијске
регионалне сарадње. Потенцијално најопаснији сценариј представљала би велика коалиција Кине, Русије, и можда Ирана, у форми
„антихегемонског“ савезништва које не би настало на темељу
заједничке идеологије, већ на темељу истих незадовољстава. Овакав
савез би снагом и величином подсећао на некадашњи кинескосовјетски блок, с тим да би Кина вероватно била предводник, а Русија
би је следила. Када су у питању међусобни билатерални односи
између Русије и Кине, онда се мора рећи да економски односи
заостају за политичким дијалогом двеју земаља, мада имају велику
перспективу у огромном потенцијалу суседа. Најјача аргументација у
будућим руско-кинеским односима нашла се у Декларацији о
правцима решавања спорних граничних питања, где се истиче да
Кина и Русија „међусобно поштују независност, суверенитет и
територијални интегритет и чврсто се супротстављају сваком
покушају цепања једне или друге државе, било изнутра или споља.“18
17
Р. Вукадиновић; Изазови новом светском поретку, Политичка мисао, вол.
XXXV, бр. 2. с. 79-93.
18
Винко Ђурић; Владимир Путин и васкрс Русије“, Чигоја, Београд, 2001.
126
Radišić D. VELIKE SILE I UTICAJ NA MEĐUNARODNE ODNOSE
Оваква декларација озбиљно упозорава Америку да се,
покушајима дестабилизације Кине или Русије, излаже опасности да
јој се одупру обе земље на исти начин. Дакле, партнерство између
Русије и Кине постало је врло значајан фактор светске политике.
СИРИЈСКА КРИЗА – ОГЛЕДАЛО ВЕЛИКИХ СИЛА
Оружани сукоби побуњеника и власти у Сирији, предвођене
председником Башаром ел Асадом, трају више од годину и по дана, а
још нико поуздано не може предвидети када ће се завршити и какав
ће бити крај кризе у тој арапској земљи. Многи војно-политички
аналитичари уверени су да би побуна могла да прерасте у грађански
рат, који би могао потрајати више година, као некада у Либану, или
данас у Египту. Индикативно је да ће сиријска криза уобличити
будући међународни поредак у свету и односе великих светских сила.
Сирија је тако, не својом вољом, постала извориште преуређења новог светског поретка, и ту лежи велики значај тог локалног
сукоба. У Сирији су се први пут од хладног рата стварни односи међу
великим силама показали у најтранспарентнијој форми. Могло би се
рећи да је чак реч и о правом ратном сукобу великих сила преко
њихових заштитника и експонената. Сиријска криза је такође први
случај где супротстављене светске силе – на једној страни Америка и
кључне чланице Европске уније (пре свих Француска), а на другој
страни Русија и Кина – немају намеру да попусте и, како изгледа,
спремне су и на још радикалније потезе. Обавештајни подаци указују
да Америка концентрише своје снаге у Персијском заливу, које чине
чак четири носача авиона, као и у Медитерану. Русија већ има више
од десет ратних бродова у сиријским водама и у својој поморској бази
у Тартусу, а Турска је наговестила да ће на граници са Сиријом
инсталирати ракетне системе земља–ваздух. Није занемарљива ни
чињеница да и Кина има неколико ратних бродова у Аденском заливу
у близини Сирије. Позната је чињеница да су у Сирији већ месецима
активне специјалне снаге Велике Британије, Турске, Катара и
Америке. Директна војна уплетеност Запада у једној сувереној
држави чланици УН је очигледна и није никаква тајна. Према добро
обавештеним изворима из Русије, у Сирији, поред људства на
бродовима, има и око 2.000 војника копнених снага. Толика
концентрација војне силе не слути на добро, али је поуздан знак да је
нешто важно у питању и да се ниједна опција не искључује.
Као што је познато, о употреби војне силе одлучују политичари, а не генерали, а искуство нас учи да су политички лидери
понекад склони одлукама које нису рационалне, како то у досадашњој
фази показује и криза у Сирији. Јер како другачије објаснити
чињеницу да је Америка свој престиж у свету, као највећа светска
сила, везала за то ко ће бити на власти у Дамаску. Жалосна је
чињеница, што су свој престиж везале за интересе, само једне,
127
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (117-130)
углавном сумњиве стране у грађанском рату – побуњенике, који у
своје редове регрутују припаднике Ал Каиде, исламске екстремисте и
светске плаћенике – „псе рата“ из читавог света. По свему судећи,
побуна у Сирији део је америчког пројекта „Арапско пролеће“, али не
иде по плану, јер и друге велике силе имају своје интересе и желе се
изборити за своје место у новом светском поретку на овом простору.
Америка је суочена са опадањем њене економске и политичке
моћи, што амерички лидери покушавају да игноришу, а у том
игнорисању могуће су чак и разне ирационалне одлуке, како би се
јавности и свету уопште показало да нема промена, да нема губитка
моћи. С друге стране, Русија и Кина очигледно процењују да је
куцнуо час да се одлучно супротставе Америци и да је Сирија место
где треба да буде подвучена „црвена линија“. Нема више попуштања,
јер од тог регионалног проблема зависи њихов будући статус у
међународним односима и, што је још важније, исход сукоба Америке
са Русијом и Кином на другим, далеко важнијим местима, него што је
Сирија. Свака криза са собом носи и губитнике и добитнике, па се
таква питања неизбежно намећу и у сиријској кризи. Сирија је
секуларна земља са истанчаном социјалном, верском и етничком
структуром, која је сада у основи разорена. Ту реалност Америка у
улози „светског полицајца“ и њени савезници очигледно игноришу и
међу побуњеницима су нашли ослонац на екстремним исламистима,
који би могли да озбиљно доведу у питање каснију способност не
само Сирије, него и целог региона. По мишљењу војно-политичког
аналитичара Мирослава Лазанског, у Сирији је на делу грађански рат
с елементима стране интервенције. По њему, свет је у озбиљној
пометњи око употребе силе и мешања у туђе унутрашње ствари.19
Изјава предсједника Путина на самиту Г-20 у Санкт
Петербургу, да ће Русија бранити Сирију у случају агресије,
представља сензацију, и сасвим нову еру у међународним односима.
Обећање да ће бранити Сирију, Русију ставља на место које јој
припада. Она више неће бити заобилажена и остављана по страни.
„Не“ Руске Федерације на челу са Путином, поново је Русију
поставило као важну силу на глобалном нивоу. Сили се морало стати
на пут! Америка има своје интересе, а то је рат, док Русија има своје
интересе, а то је мир. Дошло је до најзначајније промене у последњих
пет деценија. Речи председника Путина представљају крај једне ере и
почетак нове у којој ће свет моћи да одахне, без америчке омче на
врату. Страх је најбоље средство којим се долази до мира. Руски
председник Путин је тачно знао шта ће његове речи изазвати.20
19
Мирослав Лазански: Политика; Међународни односи почивају данас на
искључивом диктату војне силе.
20
http://www.nspm.rs/hronika/vladimir putin/rusijaćebranitisiriju
128
Radišić D. VELIKE SILE I UTICAJ NA MEĐUNARODNE ODNOSE
Чврста позиција Москве и њена умешна дипломатско-политичка игра у овом тренутку зауставила је агресију на Сирију. Ту
чињеницу нико не може оспорити, иако западни лидери настоје да
читаву ситуацију представе у другачијем светлу. Има процена и
анализа свега што се збило око Сирије, да су у ствари победили сви –
и Русија и САД и председник Асад. Једини стварни губитници су
побуњеници, којима не одговара руско-амерички договор о стављању
под контролу и уништавање сиријског хемијског наоружања.
С друге стране, стиче се утисак да Москва не жели јавни
трујумф, иако је одиграла главну улогу у спречавању војне акције
западних сила против Сирије. Задовољство је ипак присутно.
Председник Комитета за међународне односе руске Думе, Алексеј
Пушков, каже да после свега што се десило, САД више нису ни
једина ни прва виолина на међународној сцени и да су у неку руку
остали празних шака, чак и без војне предности.
Све у свему – стабилан мир у Сирији, очигледно, још није на
видику. Једна битка је добијена, али рат није завршен.
ЗАКЉУЧАК
Крај 20. и почетак 21. века карактерише међузависност
држава и друштава, посебно када се ради о њиховој независности.
Отуда највећи број теоретичара и практичара међународне политике
уз незнатне разлике наглашава, да се бит међународних односа
заправо налази у „трансакцијама свих врста које пресецају државне
границе земаља: политичким, безбедносним, економским, друштвеним, културним, еколошким ...“
Више од 20. година после службеног краја „хладног рата“, све
маске су пале, међународни односи почивају данас на искључивом
диктату војне силе. Принципи Хелсинкија одавно су срушени,
положај УН не одговара захтевима времена, Запад очито не зна како
да планира рат, али и како да планира мир. Колико сте војно јаки,
толико сте у праву, мирољубива политика једино је оружје слабих.
Утицај великих сила на међународне односе има пресудан
значај. Сила, уцене, претње, диктати, ограничени сукоби, чине
обележја међународних односа и на почетку 21. века.
GREAT FORCE AND THEIR IMPACT ON INTERNATIONAL
RELATIONS
Dragan Radišić Ph.D.
Abstract: The modern world, which is being developed under the sign of the
new world order, marked a new power relationships of the key actors, unipolarity,
various uncertainty, globalization and fragmentation, localization, new regionalism and
regionalization. The New World Order as a modern period of development of
international relations in the world, no doubt is undergoing maturation. It is present
intense volatility of international and geopolitical position, economic and security
129
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (117-130)
policy and foreign policy orientation of individual states, which still constitute the most
important actors of world order and the existence of which defines the international
system and international relations.
The aim of the observed influence of the great powers in international
relations with a focus on the United States as the only true superpower in the world and
its dominant influence on international relations.
Keywords: The Great Powers, International Relations, Globalization.
ЛИТЕРАТУРА
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
130
Boin A./Hart P./Štern E./Sandelius B. (2010): Политика управљања
кризама; Сл. гласник, ФБ Универзитета у Београду, Београд
Brzezinski, Zbigniew (2004): Велика шаховска плоча, Подгорица
Dolman А. Ј. i Ettinger, J. Van (1979): Партнери у сутрашњици, Глобус,
Загреб,.
Huntington, P. Samuel (1993): „Whu Intenational Primacy Matters“ Intenational Security
Ramone, Ignacio (1998): Геополитика хаоса; Институт за геополитичке
студије, Београд
Вукадиновић, Р. (1985); Нуклеарне стратегије суперсила., Аугуст
Цесарец, Загреб
Гизолд, Таталовић С., Цвртило Б. (1999): Сувремени системи
националне сигурности; ФПЗ – Удруга за међународне студије, Загреб
Ђурић Винко (2001): Владимир Путин и Васкрс Русије, Чигоја, Београд,.
Куречић, Петар: Регије и регионални подаци о новом светском поретку ;
www.academia.edu/666088/regije-i-regionalni-podaci
Лазански, Мирослав: Политика; Међународни односи почивају данас на
искључивом диктату војне силе
Петковић,
Тодор:
Свет
има
краја
два;
www.magazintabloid.com/casopis/2d
Политичка енциклопедија, Савремена администрација, Београд, 1975.
Симић, Слободан (2010): Утицај процеса глобализације на мале и земље
у развоју; Факултет за безбједност и заштиту, Бања Лука
Танасковић, Дарко: Неоосманизам, повратак турске на Балкан, Сл.
гласник Београд 2010.
http://www.nspm.rs/hronika/vladimir putin/rusijaćebranitisiriju
Todorović Z. BiH U GEOPOLITIČKIM PROMJENAMA NA BALKANU...
Pregledni rad
UDK 316.323: [327::911.3] (497.6)
DOI 10.7251/SVR1307131T
COBISS.BH-ID 3943960
BOSNA I HERCEGOVINA U GEOPOLITIČKIM
PROMJENAMA NA BALKANU POSLIJE
HLADNOG RATA
Mr Zdravko Todorović1
Apstrakt: Geopolitičke promjene koje su se desile krajem 20. vijeka, poslije
hladnog rata, po značaju su slične onim koje su se desile poslije svjetskih ratova.
Balkan u tim promjenama prednjači, jer su one imale dramatičan tok, posebno u Bosni i
Hercegovini. Rezultat tih geopolitičkih promjena u BiH, prema Dejtonskom mirovnom
sporazumu potpisanom krajem rata 90-ih godina od svih strana u sukobu, proizveo je
složenu strukturu BiH, sastavljenu od dva entiteta - geo jedinice.
Posljedice geopolitičkih promjena na Balkanu dovele su do redukovanja
srpskih zemalja i srpskog naroda. Faktori raspada - razbijanja Jugoslavije, su aspekti na
koje se pokušava u ovom radu dati odgovor. Neosporno treba ukazati i na moguće
opasnosti koje dolaze iz okruženja, imajući u vidu geopolitička prestrojavanja u 21.
vijeku, u procesima integracije, kako nacionalnog, tako i regionalnog karaktera.
Ključne riječi: Balkan, srpske zemlje, Bosna i Hercegovina, hladni rat,
geopolitičke promjene.
UVOD
Geopolitičke promjene koje su se desile krajem 20. vijeka mogu se
karakterisati i kao globalne, ali i regionalne, kada se govori o razbijanju
bivše Jugoslavije, odnosno fragmentovanju – redukovanju (sažimanju)
srpskih etničkih prostora. Pokrenute su na sjeverozapadu Evrope rušenjem
Berlinskog zida i kao plima širile se na istok i jugoistok kontinenta, a
posljedice su raspad složenih država SSSR-a, Čehoslovačke i Jugoslavije.
Padom Berlinskog zida došlo je urušavanja dogovora s Jalte i Versajskog
mirovnog ugovora, odnosno do poništenja rezultata Prvog i Drugog
svjetskog rata na Balkanu i u Evropi. Razlika je postojala u epilogu na
Balkanu, gdje su ove promjene imale posebno dramatičan karakter, praćen
građanskim ratovima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Procesom „balkanizacije“, kao negativnom konotacijom diplomatije i politike, označavala
se političko-teritorijalna i etnička rascjepkanost, međusobna konfrontiranost i umiješanost vanbalkanskih činilaca moći u balkanska zbivanja.
1
Magistar političkih nauka, doktorant na Univerzituetu u Novom Sadu, [email protected]
131
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (131-141)
Balkan je razdrobljen i nastalo je pet novih država, što sa šest postojećih
čini jedanaest: Turska, Grčka, Bugarska, Rumunija, Srbija, Makedonija,
Albanija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Slovenija i Crna Gora. Prema
Dejtonskom mirovnom sporazumu, Bosna i Hercegovina definisana je kao
složena država, „koju čine dva entiteta: Federacija Bosne i Hercegovine i
Republika Srpska“.2
Srpski narod i „srpske zemlje“3, ne samo što su se našli u novom
geopolitičkom okruženju, nego su „bitno promijenjeni osnovni elementi
geopolitičkog položaja srpskog naroda i njegove matične države.“4
Geopolitičkim promjenama izazvanim jugoslovenskom krizom i sinhronizovanim dejstvom spoljnih (Njemačka, habsburški blok država - Austrija,
Mađarska) i unutrašnjih činilaca raspada Jugoslavije (Hrvatska, Bosna i
Hercegovina, Slovenija, Makedonija i Arbanasi na Kosovu i Metohiji),
srpske zemlje su izložene procesu fragmentiranja i redukovanja, odnosno
došlo je do evidentnog smanjenja – sažimanja „srpskog etničkog prostora“5 i preseljavanja srpskog stanovništva na prostoru Balkana.
BALKANSKE PROMJENE KRAJEM 80-IH GODINA
U međunarodnim odnosima krajem osamdesetih godina došlo je do
promjene ravnoteže snaga, koja je iz osnova izmijenila geopolitički i
geostrategijski značaj Jugoslavije i samim tim došlo je do napuštanja stava
o potrebi očuvanja jedinstvene jugoslovenske države. Desile su se krupne
promjene u Srednjoj i Istočnoj Evropi, što je praćeno raspadom sovjetske
sfere interesa, intenziviranja daljih integracija Evropske zajednice i
ujedinjenja Njemačke. Geopolitičke promjene u Evropi uzrokovale su
nestajanje strateške i vojne osnove postojanja dva suprotstavljena vojna
saveza, što je nametnulo potrebu za njihovim redefinisanjem. Umjesto
“redefinisanja“ uloge, Varšavski pakt je jednostranom odlukom zemalja
članica ukinut 1. aprila 1991. godine, što je još više usložilo situaciju.
Raspad Jugoslavije, kao centralne države Balkana, nastao je kao
posljedica novog rasporeda snaga moći poslije nestanka bipolarne podjele
svijeta. Na primjeru Jugoslavije su iznevjerena očekivanja, jer je Evropa
poništila rezultate Drugog svjetskog rata, a tako i Povelju Ujedinjenih
nacija o eliminisanju rata, kao sredstva vođenja politike. Na jednoj strani u
Evropi dolazi do procesa ukrupnjavanja, tj. ideja srastanja prevazilaženjem
postojećeg stanja, a na drugoj strani jačanje nacionalne ideje - Njemačke.
U Evropi se uvećava Njemačka, a na istoku i jugoistoku Evrope države se
2
Savremeni procesi i odnosi na Balkanu, priredili Momir Stojković i Ana Damian,
Institut za međunarodnu politiku i privredu: Centar za međunarodne studije Fakulteta
političkih nauka, Beograd, 1997. godine, s. 323.
3
Milomir Stepić, U vrtlogu balkanizacije, Službeni list SRJ - Institut za geopolitičke studije, Beograd, 2001, s. 250.
4
Zbornik radova, Geopolitička stvarnost Srba, Institut za geopolitičke studije,
Beograd, 1998, s. 31.
5
Milomir Stepić, U vrtlogu balkanizacije, s. 251.
132
Todorović Z. BiH U GEOPOLITIČKIM PROMJENAMA NA BALKANU...
usitnjavaju, što umnogome liči na slične planove iz doba Prvog i Drugog
svjetskog rata, a sam način miješanja Njemačke u jugoslovensku krizu
potvrdio je njen snažan politički uticaj u svijetu. Činjenice govore da je
upravo Njemačka presudno doprinijela raspadu Jugoslavije i zaoštravanju
jugoslovenske krize, sve do izazivanja oružanih sukoba.
Nestankom bipolarizma, nestao je Varšavski pakt i SSSR, a jačala
pozicija NATO-a i, preko Sjedinjenih Američkih Država, afirmacija njegove vojne funkcije sadržane u koncepcijama atlantskog savezništva, kroz
objedinjavanje nastupa Zapada prema svijetu i posebno istočnoj Evropi.
Ostvarenim geopolitičkim promjenama omogućena je ekspanzija NATO-a
prema istoku, u prostoru između Baltičkog, Jadranskog i Crnog mora i
nastankom novih država u ruskom okruženju. Sjedinjene Države su uspjele
da NATO dobije novu ulogu u evropskim odnosima i bude „servis“
Ujedinjenih nacija u nametanju mira, sa i bez odluke Savjeta bezbjednosti.
U jugoslovenskom sukobu politika SAD se mijenjala zavisno od
odnosa snaga. Evoluirala je od podrške cjelovitosti i očuvanja nezavisnosti
SFRJ, do sinhronizovanih poteza sa germansko-vatikanskim i islamskim
faktorom, kojima je jedinstvena Jugoslavija bila prepreka u ostvarivanju
davno zamišljene podjele ovih prostora na male državice. Amerika je u
tome našla interes, videći mogućnost da obezbijedi čvršći strategijski
oslonac na Balkanu, uz Tursku i brojne islamske zemlje.
Rusija se bojažljivo uključivala u rješavanje krize na prostoru
Balkana, što je usložilo geopolitičku panoramu ovog strategijski značajnog
prostora. Kontrola “preostalog geopolitičkog prostora“ prepuštena je
zapadnim silama, kroz vojno prisustvo u Makedoniji i ekonomsku i vojnu
blokadu Srbije i Crne Gore. Poslije epohe „hladnog rata“ Rusija je izgubila
strategijsku poziciju na Balkanu, kakvu je ranije imao Sovjetski Savez. Tek
početkom 21. vijeka, kroz kontrolu energetskih puteva, koji nezaobilazno
prolaze preko Balkana ka Evropi, Rusija nastoji da povrati svoj uticaj na
procese koji se odvijaju na balkanskom poluostrvu.
U Evropi nastaje nova geopolitička sila, Njemačka, koja u svakom
pogledu dominira evropskim kontinentom. Uvećana teritorija ujedinjene
Njemačke, ekonomska moć, stanovništvo i povoljan geostrateški položaj u
Evropi, doprinijeli su geopolitičkom uticaju Njemačke. Njemačka je radi
ostvarivanja svojih geopolitičkih ambicija presudno pomogla u razbijanju
Jugoslavije i preko Hrvatske i Slovenije izašla na Jadran. Uspostavila je
germansku srednjoevropsku geopolitičku interesnu sferu kroz rušenje
SFRJ, odlučivši se za podršku, sebi uvijek naklonjene, Slovenije i Hrvatske. Upravo slijedeći sopstvene interese, Njemačka je nametnula Evropskoj zajednici priznavanje secesije sjeverozapadnih jugoslovenskih
republika. Pokazalo се , Njemačka bitno utiče na geopolitički prostor Srba
i ostvarivanje srpskih nacionalnih i državnih interesa.
Islam, kao globalni geopolitički činilac, ima skrivene i otvorene
kanale i pravce za ponovno geopolitičko nadiranje ka Evropi. To čini
imigracijom ka zemljama zapadne Evrope, uz ubrzano mijenjanje etničkog
133
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (131-141)
sastava stanovništva i sistema građanskih vrijednosti u njima. U sudaru sa
islamom Zapad se sve više i brže povlači, sa nesagledivim posljedicama po
svoj identitet i građanski sistem vrijednosti. Drugi način geopolitičkog
širenja islama ka Evropi ostvaruje se svestranom podrškom islamskog
svijeta, posebno njegovih najbogatijih i najtvrdokornijih zemalja, stvaranjem Bosne i Hercegovine kao islamske države i Kosova kao nezavisne
islamske države.
GEOPOLITIČKE I GEOSTRATEGIJSKE PROMJENE NA
PROSTORU BIH - REPUBLIKA SRPSKA
Razaranje Jugoslavije i procesi sažimanja srpskog etničkog prostora i stanovništva, sa prostora Hrvatske nastavljeni su u Bosni i
Hercegovini. Još za vrijeme rata u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini formirana je hrvatsko-muslimanska koalicija protiv srpske strane, donoseći
odluke u Skupštini Bosne i Hercegovine preglasavanjem predstavnika
srpskog naroda. Od samog početka uspostavljanja višestranačkog sistema
Srbi su se zalagali za očuvanje cjelovitosti Bosne i Hercegovine u sastavu
Jugoslavije. Računali su sa mogućnošću da kantonizacija na nacionalnoj
osnovi za ostanak BiH u sastavu jugoslovenske države doživi neuspjeh, s
tim da bi u sastavu Jugoslavije ostale srpske oblasti Bosne i Hercegovine.
Nasuprot tome, parlament Bosne i Hercegovine je 25. januara
1992. godine donio odluku da se sprovede referendum o suverenitetu i
nezavisnosti BiH. Srpski poslanici odbili su da učestvuju na referendumu,
budući da se srpski narod već izjasnio na održanom plebiscitu. Prvog marta
1992. godine na referendum u Bosni i Hercegovini je izašlo 63,4 odsto
birača, a 62,68 odsto je glasalo za suverenu i nezavisnu Bosnu i
Hercegovinu. Dvonacionalni referendum, koji nije odgovorio ustavnom
zahtjevu da se ovakve odluke donose dvotrećinskom većinom, zapadne
zemlje su prihvatile kao osnov formiranja nove države. Uprkos protivljenju
Srba, kao jednog od bosanskohercegovačkih Ustavom definisanih konstitutivnih naroda, i neuvažavanjem činjenice da se unutrašnji sukob nezadrživo širi i prerasta u građanski rat, Evropska zajednica je 6. aprila 1992.
priznala Bosnu i Hercegovinu u granicama federalne jedinice bivše SFRJ.
Na to su Srbi odgovorili proglašenjem Srpske Republike Bosne i Hercegovine 7. aprila 1992. godine (9. januara 1993. godine promijenila ime u
Republika Srpska). Nezavisnu Bosnu i Hercegovinu Turska je priznala
prije održanog referenduma, a 7. aprila priznale su je SAD, što je otvorilo
put konfrontacijama i građanskom ratu koji je trajao do kraja 1995. godine.
U Bosni i Hercegovini država srpskog naroda je nastala na osnovu
univerzalnog prava naroda na samoopredjeljenje, samoorganizovanje i
udruživanje. Na svim popisima stanovništva do 1981. godine, srpski narod
je imao etničku većinu na prostorima Bosne i Hercegovine. Republika
Srpska i srpski činilac u cjelini, iako su srpske vojne formacije zajedno sa
JNA bile neuporedivo nadmoćnije od hrvatsko-muslimanskih snaga 1992,
nisu se opredijelile za munjevitu i potpunu vojnu pobjedu. Pobjedu koja bi
134
Todorović Z. BiH U GEOPOLITIČKIM PROMJENAMA NA BALKANU...
faktičkom realnošću svršenog čina donijela srpskoj strani prednosti u
procesu prostornog prekomponovanja bivše jugoslovenske države.
U ratnim okolnostima 1992. godine, geopolitički i geostrateški
prioriteti Hrvatske su usmjereni na povećanje ne samo hrvatskih teritorija,
već na poboljšanje nepovoljnih konturno-morfometrijskih odlika prostora
omeđenog republičkim granicama. Potkovičast oblik teritorije Hrvatske
shvatan je kao nedostatak, a Bosna i Hercegovina kao stalna prijetnja
integritetu i kompaktnosti „državnog prostora“ Hrvatske, uklinjena prema
komunikaciji Zagreb - Rijeka i prepreka povezivanju „sjeverne“ i „južne“
Hrvatske. Konkavna pogranična zona Hrvatske označavana je kao „meki
trbuh“, ulegnut srpskim oblastima Banije, Korduna, Like, sjeverne
Dalmacije i zapadne Slavonije, pa je „popunjavanje Bosnom i Hercegovinom promovisano egzistencijalno pitanje Hrvatske i postalo je konstanta
velikohrvatskih teritorijalnih pretenzija prema srpskim zemljama“.6
Hrvatska ekspanzionistička koncepcija je počivala na zamjeni teza
u polaznim premisama, jer se smatra da Hrvatska u granicama federalne
jugoslovenske jedinice predstavlja minimalni teritorijalni okvir savremenih
hrvatskih pretenzija. Zanemaruje se činjenica, da je kao banovina i kao
jedna od republika zajedničke jugoslovenske države, formirana od više
istorijskih pokrajina, koje su nastale ne kao istorijsko-geografsko i političko nasljeđe Hrvata, već kao oblici administrativno-teritorijalnog
organizovanja imperija koje su vladale prostorom zapadnog Balkana.
Otuda popunjavanju hrvatskog „mekog trbuha“ Bosnom i Hercegovinom,
trebalo je da prethodi supstitucija srpskih krajiških prostora, koji zbog
svoje kompaktnosti može postati integrativni faktor Hrvatske ili faktor
njene fragmentacije. Eliminisanje Srba kao remetilačkog faktora sa njihovih teritorija u Hrvatskoj, kao „sekundarnih klinova“ – „makro-klina“ svih
srpskih zemalja zapadno od Drine, može se smatrati hrvatsko-krajiškom
fazom hrvatsko-srpskog rata započetog 1991. godine.
Faza realizacije pretenzija usmjerenih na potpuno eliminisanje
srpskog „makro-klina“ počela je prenošenjem ratnih dejstava sa prostora
Hrvatske u Bosnu i Hercegovinu, neposredno poslije njenog priznanja 6.
aprila 1992. godine. Suština geopolitičkih interesa i geostrategijske logike
hrvatskih pretenzija prema Bosni i Hercegovini, može se analizirati primjenom šematsko-simboličkog instrumentarijuma, korišćenog u geopolitičkim
i geostrategijskim istraživanjima. S obzirom na istorijsku konstantnost
hrvatskih pretenzija prema Bosni i Hercegovini i srpskim zemljama
zapadno od Drine, Republika Hrvatska i hrvatske teritorije u Bosni i
Hercegovini se mogu simbolički (metaforički) identifikovati kao „hrvatska
geopolitička čeljust“ (Skica 1), a integralne srpske teritorije u Hrvatskoj i
Bosni i Hercegovini kao „zalogaj“ duboko uklinjen između dvije „vilice“.
Hrvatska geopolitička „čeljust“ sastavljena je od dvije vilice, „gornje
vilice“ hrvatskih „čeljusti“, koju čini panonski prostor Hrvatske, tampo6
Milomir Stepić, U vrtlogu balkanizacije, Službeni list SRJ - Institut za
geopolitičke studije, Beograd, 2001, s. 337.
135
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (131-141)
niran srpskim prostorom Baranje, istočne Slavonije, zapadnog Srema,
razlomljen zapadnoslavonskim „sekundarnim klinom“ i „donje vilice“
jadranske, koju karakteriše dvosektorska etnoprostorna razdvojenost,
pružanjem srpske istočnoličke - sjeverozapadnodalmatinske oblasti skoro
do jadranske obale. Karlovački „zglob“ dvije „vilice“ je teritorijalno
suženje Hrvatske, čiju „frakturnost“ povećava srpski kordunsko-banijski
prostor, svodeći hrvatsku prostornu participaciju između slovenačke
granice i najzapadnijih srpskih teritorija na 17 kilometara.
Skica 1: Hrvatska geopolitička “čeljust”
Izvor: Stepić Milomir, U vrtlogu balkanizacije, Službeni list SRJ - Institut za
geopolitičke studije, Beograd, 2001, s. 341.
Nastojanja da se ratom uspostavi efektivna kontrola prostora i
učvrste demarkacione linije, potvrđuju da ovako metaforički koncipirane
relacije počivaju na realnim i racionalnim osnovama. Stalna „razjapljenost“
hrvatske geopolitičke „čeljusti“ je njeno aktivno stanje i „prirodno“ teži
stacionarnoj sklopljenosti, što je stalni cilj hrvatskih pretenzija prema
srpskim zemljama zapadno od Drine. S obzirom na nemogućnost zadržavanja hrvatskih „čeljusti“ u poziciji trajne „razjapljenosti“, jedini način
sprečavanja njihovog sklapanja, sprečavanja okruživanja srpskih zemalja u
Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini i sažimanja, jeste „lomljenje gornje i donje
vilice“ u zonama „frakturnosti“, zapadnoj Slavoniji, prostoru između ušća
rijeka Zrmanje i Krke i području Karlovca.
Ne realizujući blagovremeno ni jednu mogućnost, Srbi su propustili da formiraju ratne granice, osiguraju odbranjivost većine srpskih
zemalja od hrvatske transgresije i obezbijede bolju srpsku poziciju u
konačnom razgraničenju. Propuštajući priliku konačnog „lomljenja gornje i
donje vilice“ hrvatske geopolitičke čeljusti, Srbi su omogućili hrvatskim
snagama poboljšanje „žilavosti“ svoje „čeljusti“, prostorno „podebljanje“
136
Todorović Z. BiH U GEOPOLITIČKIM PROMJENAMA NA BALKANU...
„gornje“ i „donje“ vilice „čeljusti“, preokretanje dotadašnjeg ofanzivnog
nastupa srpskih vojnih formacija i JNA u defanzivni, čime su nastali uslovi
za „glavni ugriz hrvatskih geopolitičkih zuba“7 u prostor BiH.
Prodor hrvatskih regularnih trupa iz Hrvatske u Bosnu i Hercegovinu i njihovo sadejstvo sa hrvatskim i muslimanskim formacijama u
Bosni i Hercegovini, imalo je za cilj smanjenje srpskih zemalja zapadno od
Drine, njihovo međusobno izolovanje, presijecanje teritorijalnog dodira sa
Srbijom, okruživanje i sažimanje i na kraju potpuno eliminisanje sa
geografske karte zapadnog Balkana. Hrvatske snage, očnjaci „gornje“ i
„donje“ vilice hrvatske geopolitičke „čeljusti“, već 9. aprila 1992. godine
su izvršile prodor na desnu obalu Save u području Bosanskog Broda i
oslanjajući se na hrvatske etničke prostore u Bosanskoj Posavini, formirali
mostobran za prodor dolinama Bosne i Tinje, prema centralnoj Bosni i
tuzlanskom basenu. Paralelno sa tim pravcem odvijao se „ugriz“ iz
Dalmacije, preko zapadne Hercegovine na Kupres, Kupreško polje i geostrategijski važna Kupreška vrata, s ciljem ovladavanja hrvatskim
enklavama u dolini Vrbasa i centralnoj Bosni. Sklapanjem tih očnjaka
prostori Republike Srpske Krajine i Bosanske Krajine našli bi se u
potpunom okruženju, bez kontakta sa srpskim istočnim dijelom Bosne i
Hercegovine i Srbijom. Posebnu ulogu u tamponiranju zone prema Srbiji
imali su muslimanski podrinjski sjekutići; u dvostrukom baražiranju
krajinsko-srbijanskog kontakta i obezbjeđivanju geopolitičkih i geostrategijskih interesa širokog muslimanskog prisustva na Drini, kako bi došlo
do „uklještenja“ srpskih prostora romanijsko-sarajevske oblasti.
Parirajući hrvatskom i muslimanskom državno-teritorijalnom
konceptu, Srbi u Bosni i Hercegovini i srpske vojne formacije ograničili su
se na omeđavanje samo srpskog etničkog prostora. Ratne granice
Republike Srpske obuhvatile su i neke etnokontaktne zone mješovitog
sastava stanovništva, koje su imale važnu ulogu za teritorijalnu kompaktnost, funkcionalnu i saobraćajnu integrisanost i odbranjivost Republike
Srpske. Suprotno relativnoj stabilnosti granica spoljašnjeg oboda
Republike Srpske, unutrašnji granični pojas imao je geopolitičke i geostrategijske karakteristike „mekog trbuha“, izloženog udarima sa svih
pravaca dejstva ekspanzivnog hrvatsko-muslimanskog klina, posebno na
najosjetljivijem sektoru u Posavini. Republika Srpska je krajem 1994.
godine obuhvatala 63 odsto ukupnog prostora Bosne i Hercegovine.
U Bosni i Hercegovini je odlukom Savjeta bezbjednosti došlo do
angažovanja mirovnih snaga, pod specifičnim okolnostima od onih ranije u
Hrvatskoj. U oba slučaja cilj je bio podržati secesije i garantovati teritorijalni integritet novostvorenim državama. Bosna i Hercegovina je ušla u
širu geopolitičku i geostratešku kombinatoriku NATO-a, ali i islamskog
fundamentalizma. Njemačko preventivno angažovanje na usitnjavanju i
destabilizovanju balkanske geopolitičke strukture prvenstveno je usmjereno na onemogućavanje formiranja jedinstvene srpske državno-terito7
Isto, s. 339.
137
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (131-141)
rijalne formacije. Cilj je trasiranje granica kroz etnički homogene srpske
oblasti, njihovo razdvajanje i pripajanje političko-teritorijalnim jedinicama
drugih etnikuma, instrumentalizacija suprotnih nacionalnih interesa i
generisanje neminovnih teritorijalnih aspiracija - to su osnovni postulati
balkanske konstante i suština balkanizacije, „vatre“ koju upravo germanska
ruka stalno održava ispod „bureta baruta“.
Republika Srpska i Republika Srpska Krajina nastale su, kao
političko-teritorijalni entiteti na dijelovima teritorija formalno priznatih
Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Oblik i morfometrija njihovih teritorija su
odgovarali, uz mala odstupanja, prostornom razmještaju Srba zapadno od
Drine pred početak rata. Teritorije Republike Srpske Krajine i Republike
Srpske su činile kontinuiran prostor (izuzev podunavskog dijela Krajine,
pruženog uz granicu Srbije), s maksimalnom površinom obe srpske
političko-teritorijalne jedinice od 52 hiljade kvadratnih kilometara, sve do
vojnog zaposijedanja srpskih teritorija maja i avgusta 1995. godine,
sadejstvom NATO, snaga Hrvatske i hrvatsko-muslimanske koalicije u
Bosni i Hercegovini. Time je nastavljen proces redukovanja (smanjenja)
prostora srpskih zemalja; prvo, kroz priznavanje nekadašnjih jugoslovenskih republika kao nezavisnih država i njihovih neetničkih granica kao
međudržavnih; drugo, kroz eliminisanje Republike Srpske Krajine kao
političko-geografske jedinice srpskog naroda obuhvaćenog granicama
Hrvatske, i treće, kroz kontinuirano dovođenje u pitanje teritorijalnog
integriteta Srbije i Crne Gore. U procesu konstituisanja Bosne i Hercegovine, svaka od predloženih „mapa“ podjele Bosne i Hercegovine, kad je
to postala činjenica neminovnosti, zasnivala se na principu prostranosti
srpskog entiteta na manje od polovine Bosne i Hercegovine.
DEJTONSKO-PARISKI MIROVNI SPORAZUM
Mirovni pregovori počeli su 1. novembra između predstavnika
Republike Srpske, Bošnjačko-hrvatske federacije, SR Jugoslavije i
Republike Hrvatske, a završeni potpisivanjem Sporazuma 21. novembra
1995. godine u Dejtonu - SAD, odnosno u Parizu na Mirovnoj konferenciji 14. decembra 1995. godine. Dejtonski mirovni sporazum predstavlja
Opšti okvirni sporazum za mir u Bosni i Hercegovini, sa jedanaest aneksa.
Iz Opšteg okvirnog sporazuma, proizilaze aneksi, koji su osnova mirovnog
ugovora. Aneks II sadrži sporazum Republike Bosne i Hercegovine,
Federacije Bosne i Hercegovine i Republike Srpske, o granici između dva
entiteta. U sporazumu se govori o granici između dva entiteta, koja se
može mijenjati samo ako se postigne obostrani pristanak, o rijekama, o
utvrđivanju i obilježavanju granica, o arbitraži za oblast Brčkog, o prelaznom periodu, dok se dopuna aneksa odnosi na mape razgraničenja
između dva entiteta. Dejtonskim razgraničenjem je napravljen kompromis
između hrvatsko-muslimanskih i srpskih teritorijalnih zahtjeva, a prema
članu V ovog aneksa sporan je „dio granice između entiteta u oblasti
Brčkog“. Geopolitičke igre oko Brčkog nastavljene su i nakon 1998.
godine, kada je trebalo da se međunarodnom arbitražom riješi status
138
Todorović Z. BiH U GEOPOLITIČKIM PROMJENAMA NA BALKANU...
Brčkog. Naknadnom revizijom Dejtonskog mirovnog sporazuma predmet
arbitraže je postao sam grad Brčko, zbog čega je jedno vrijeme srpska
strana odbijala učešće u pregovorima. Marta 2000. godine Brčko je proglašeno Distriktom u okviru BiH, suprotno odredbama Dejtonskog
sporazuma i nacionalnim i državnim interesima Republike Srpske.
Bosna i Hercegovina po dejtonskom modelu počiva na formuli
1+2+3, odnosno to je država sastavljena od dva entiteta i tri konstitutivna
naroda. Glavni kreator Dejtonskog mirovnog sporazuma su Sjedinjene
Američke Države, koje su u osnov sporazuma ugradile koncept multietničnosti, prednjačeći ispred ostalih velikih sila u zalaganju, da Bosna i
Hercegovina ostane jedinstvena država. Nisu bez osnova razmišljanja
nekih autora, da je jedinstvena Bosna i Hercegovina sa dva entiteta
vještačka konstrukcija, dejtonska koncepcija „državni provizorijum“, koji
ne može da se održi na duži rok, s obzirom na različite interese naroda u
Bosni i Hercegovini. Rezultat Dejtonsko-pariskog mirovnog sporazuma
(Skica 2) (novembar-decembar 1995. godine) je nasilno „uvođenje“
srpskih zemalja i srpskog naroda i njihovih političko-teritorijalnih jedinica
u, za njih, izrazito nepovoljna političko-prostorna rješenja.
Skica 2. “Dejtonska mapa” - redukcioni teritorijalni efekat za Republiku
Srpsku Krajinu i Republiku Srpsku
Izvor: Stepić Milomir, U vrtlogu balkanizacije, Službeni list SRJ - Institut za
geopolitičke studije, Beograd, 2001, s. 346
Koordiniranim vojnim operacijama NATO-a, snaga Republike
Hrvatske i hrvatsko-muslimanskih snaga Federacije Bosne i Hercegovine,
početkom avgusta 1995. godine počelo je sistematsko smanjenje srpskih
teritorija, do tada omeđenih nepromjenljivim ratnim granicama. Izgubljen
je čitav zapadni dio Republike Srpske Krajine (sjeverozapadna Dalmacija,
istočna Lika, Kordun, Banija, zapadna Slavonija), teritorije površine 14,5
hiljada kvadratnih kilometara, glavni grad Knin, koja ostaje svedena na
podunavski dio, koji je „Erdutskim sporazumom“ integrisan u Hrvatsku.
Gubljenje teritorije i progon cjelokupnog stanovništva iz Republike Srpske
Krajine, nastavljen je u zapadnim dijelovima Republike Srpske, pri čemu
139
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (131-141)
je hrvatsko-muslimanska strana zaposjela cijelu Visoku Krajinu. Srpske
teritorije zapadno od Drine su svedene na manje od polovine.
Sa stanovišta Republike Srpske i njenih političko-teritorijalnih
zahtjeva, krupni nedostaci dejtonskog razgraničenja u Bosni i Hercegovini
su: gubitak značajnih teritorija Visoke Krajine koja je stoprocentno srpska,
doline Neretve, prostora Sarajeva, južnog dijela Ozrena i dijelova Posavine, onemogućavanje izlaska na more i uspostavljanje goraždanskog
koridora na teritoriji Republike Srpske. Ostavljanje međunarodnoj arbitraži da rješava pitanje teritorijalne pripadnosti Brčkog je najranjivije
pitanje političke suverenosti i cjelokupnosti teritorije Republike Srpske.
Neposredno osporavanje državnosti i političke budućnosti Republike Srpske dolazi od njenog političkog okruženja: Hrvatske i Federacije
Bosne i Hercegovine. Mnogi hrvatski autori obrađuju geopolitičke i
geostrateške karakteristike i ciljeve Hrvatske, iznoseći geostrateške težnje
koje Bosnu i Hercegovinu smatraju dijelom Hrvatske i koje granicu između Srbije i Hrvatske vide na rijekama Dunavu, Drini i Bojani. Čak i da se
Hrvati izbore za treći hrvatski entitet u Bosni i Hercegovini ili dođe do
podjele Bosne i Hercegovine po entitetskim granicama, Republika Srpska
bi i dalje bila prijetnja za teško popravljiv hrvatski geostrateški položaj. U
očuvanju svog nacionalnog i državnog identiteta Republika Srpska jedinu
pomoć može očekivati od Srbije, uz insistiranje na dosljednoj primjeni
Dejtonskog sporazuma i opstanku dva entiteta u BiH. To je strateški cilj
Republike Srpske, a ostvarenje Sporazuma o specijalnim vezama sa
Srbijom garancija očuvanja njenog političkog i državnog statusa.
ZAKLJUČAK
Geopolitičke promjene u Evropi i na Balkanu posljedica su pada
Jaltskog sporazuma i Versajskog mirovnog ugovora i, shodno tome,
izmjena rezultata Prvog i Drugog svjetskog rata. Geopolitičkim promjenama na Balkanu poslije hladnog rata, srpske zemlje su fragmentirane i
redukovane, do razmjera najvećeg dijeljenja i sažimanja srpskog etničkog
prostora i srpskog stanovništva još od srednjeg vijeka. Dijeljenje i
sažimanje srpskih zemalja, kao posljedica geopolitičkih promjena na
Balkanu, izvršeno je udruženim djelovanjem spoljnih činilaca: Njemačke,
habsburškog dijela Evrope (Austrija, Mađarska), Vatikana, kasnije SAD i
unutrašnjih činilaca secesije Hrvatske i BiH. Proces fragmentiranja i
sažimanja srpskih zemalja odvijao se u više faza: prvo, kroz priznavanje
nekadašnjih jugoslovenskih republika kao nezavisnih država i njihovih
neetničkih granica kao međudržavnih; drugo, kroz eliminisanje Republike
Srpske Krajine kao političko-geografske jedinice srpskog naroda u
granicama Hrvatske; treće, kroz dejtonsku podjelu Bosne i Hercegovine na
principu prostranosti srpskog entiteta na manje od polovine Bosne i
Hercegovine. Dejtonsko-pariski mirovni sporazum je nasilno uvođenje
srpskih zemalja i srpskog naroda i njihovih političko- teritorijalnih jedinica
u, za njih, izrazito nepovoljna političko-prostorna rješenja. Bosna i
Hercegovina, kao međunarodnopravni subjekt u budućnosti, moguća je
samo kao konfederacija u kojoj će se redefinisati odnosi u skladu sa
Dejtonskim sporazumom.
140
Todorović Z. BiH U GEOPOLITIČKIM PROMJENAMA NA BALKANU...
BOSNIA AND HERZEGOVINA THE GEOPOLITICAL CHANGE IN
THE BALKANS POST - COLD WAR
Zdravko Todorović, M.A.
Abstract: The geopolitical changes that have taken place in late 20.vijeka,
after the Cold War, their significance in the ranks of those geopolitical changes and
their consequences, which occurred after the First and Second World Wars. The
Balkans in particular leads because these changes we are talking about particular had
dramatic turn in the area of the European subcontinent, particularly in Bosnia and
Herzegovina. The result of these geopolitical developments in Bosnia and Herzegovina
under the Dayton Peace Agreement, which was signed at the end of the war 90's of all
parties to the conflict is a complex structure of Bosnia and Herzegovina consists of two
entities, two geopolitical units, which by virtue of its nature, which especially true for
the Republic of Serbian, have the character of the state.
What are the consequences of geopolitical changes in the Balkans, the scale of
the process of fragmentation and reduction of Serbian states and the Serbian people, the
factors dissolution - dissolution of Yugoslavia, are all aspects that we try in this paper
to answer. Indisputably indicate the possible dangers that come from the environment,
given the geopolitical realignment in the 21 century, the process of integration, both
national as well as regional - imperial character.
Keywords: Balkan, Serbian country, Bosnia and Herzegovina, the Cold War,
geopolitical changes.
LITERATURA
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
16.
17.
18.
Avramov Smilja, (1997): Postherojski rat Zapada protiv Jugoslavije, Idi Veternik, Beograd
Bžežinjski Zbignjev, (1999): Velika šahovska tabla, CID, Podgorica
Dugin Aleksandar, (2004) Osnovi geopolitike, Ekopres, Zrenjanin
Guskova Jelena, (2003): Istorija jugoslovenske krize I i II, Izdavački grafički
atelje"M", Beograd
Holbruk Ričard, (1998): Završiti rat, TKP Šahinpašić, Sarajevo
Kecmanović Nenad, (2007): Nemoguća država, Glas Srpske, Banjaluka
Krestić Đ.Vasilije, (1994): Iz istorije Srba i srpsko - hrvatskih odnosa,
BIGZ, Beograd
Poplašen Nikola, (2001): Rušenje Dejtona, Institut za međunarodno pravo i
međunarodnu poslovnu saradnju, Banjaluka,.
Popović Vitomir - Lukić Vladimir, (1999): Dokumenti Dejton - Pariz, Institut
za međunarodno pravo i međunarodnu poslovnu saradnju, Banjaluka
Saving Peace in Bosnia: Mytxs, Cxallenges, Opportynities (Sačuvati mir u
Bosni: mitovi, izazovi, šanse), The Lord Byron Foundation for Balkan
Studies 2010, Toronto - Beograd - Vašington.
Simić Dragan, (1999): Poredak sveta, Zavod za udžbenike i nastavna
sredstva, Beograd
Srpska politička misao br. 2, 2012, Institut za političke studije, Beograd,.
Stepić Milomir, (2001): U vrtlogu balkanizacije, Službeni list SRJ - Institut
za geopolitičke studije, Beograd
Stepić Milomir, (2004): Srpsko pitanje - geopolitičko pitanje, Jantar grupa,
Beograd
Šušić Slavoljub, (1995): Balkanski geopolitički košmar, Novinsko izdavačka ustanova "Vojska", Beograd
Zbornik radova, (1988): Geopolitička stvarnost Srba, Institut za
geopolitičke studije, Beograd
Zbornik radova, (1998): Susret ili sukob civilizacija na Balkanu, Istorijski
institut, SANU, Beograd, Pravoslavna reč Novi Sad
Zbornik radova, (2012): Rusija i Balkan u savremenom svijetu, Udruženje
“srpsko - ruski most“, Banjaluka
141
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (142-153)
Оrginalni naučni rad
UDK 327.84(4-672EU)
DOI 10.7251/SVR1307142A
COBISS.BH-ID 3944216
POLITIKA USLOVLJAVANJA U
MEĐUNARODNIM ODNOSIMA – SLUČAJ
EVROPSKA UNIJA
Mr Ljiljana Aulić1
Fakultet političkih nauka NUBL
Apstrakt: U radu se teži sagledavanju politike uslovljavanja u međunarodnim odnosima od strane subjekata međunarodnog sistema, pozicioniranih na osnovu
njihove moći. Polazna tačka uslovljavanja država je svijest i faktička moć, izražena na
osnovu ekonomskog i vojnog potencijala međunarodnog subjekta. Pritisak koji se vrši
pri donošenju odluka u međunarodnim odnosima varira, od sfere uticaja2 među
državama, do međunarodnih organizacija i institucija.
Evropska unija prema Bosni i Hercegovini ispoljava kontinuitet politike uslovljavanja, koja prije ili kasnije, stezanjem ekonomskog i političkog obruča ili davanjem
novca iz evropskih fondova, ne daje mogućnost alternative na evropskom putu.
Determinisanost predmeta istraživanja politike uslovljavanja treba shvatiti kao
pokretač promjena, čiji se intenzitet mijenja uz pomoć nagrade i kazne. Kroz praktične
primjere rad će odgovoriti na pitanje politike uslovljavanja Evropske unije prema Bosni
i Hercegovini, što je u domenu međunarodnih odnosa i evropskih integracija.
Ključne riječi: politika uslovljavanja u međunarodnim odnosima, realizam,
moć, ekonomska moć, liberalizam, politika uslovljavanja - slučaj Evropske unije.
UVOD
U novijoj fazi međunarodnih odnosa, koja se naziva posthladnoratovskom, pravila igre su se promijenila. Kada je bipolarnost nestala, a
sa njom i globalna opasnost svjetskog sukoba, spoljna politika postaje vrlo
složena, raznolika i sadržajna, isprepletena različitim motivima i uticajima
centara moći. Hladni rat, zapravo kraj hladnog rata, riješio je dileme
velikih i malih sila, gdje su se SAD potvrdile kao hegemon sila, jer
raspolažu velikim vojnim arsenalom za udare iz vazduha sa kopna i mora.
Opasnost od izbijanja globalnog rata je uglavnom nestala, jer je srušen
socijalizam i Varšavski pakt kao pandan američkoj sili.
1
Viši asistent na Fakultetu političkih nauka NUBL. Doktorant na Fakultetu
političkih nauka u Beogradu, e: [email protected]
2
Sfera uticaja je određeni region svijeta pod uticajem velike sile.
142
Aulić LJ. POLITIKA USLOVLJAVANJA U MEĐUNARODNIM ODNOSIMA
Zadnji pucanj američke spoljne politike prema komunističkoj ideologiji bio je izražen prema zemljama Istočne Evrope, što je značilo
obezbjeđenje stabilnosti na tim prostorima uz pomoć Evropske unije i
NATO-a. Danas se države sa izraženim nacionalnim identitetom oblikuju u
dva pravca: raspadom na etničke komponente ili utapanjem u veće
regionalne grupacije. U svjetlu posthladnoratovskih aspiracija američkih
lidera smatra se prirodnim stanjem, da je spoljna politika ili istoznačnica
ekonomske politike ili se svodi na podučavanje ostatka svijeta američkim
vrednotama. Iz tih razloga, ne iznenađuje da se američka diplomatija nakon
završetka hladnog rata sve više pretvorila u puko dodavanje prijedloga na
liste, kojima se od određenih država traži prihvatanje ili pristajanje uz
američki način djelovanja. S druge strane, ekonomski globalizam je
proizveo velike razlike, ali i napetosti, unutar pojedinih država, tako i
između njih, što je rezultiralo pritiscima na svjetska politička vođstva.
Danas su sve oči uprte prema međunarodnoj političkoj sceni, gdje bi ipak,
ekonomska moć, mogla dovesti do nadmetanja i većih konflikata.
SILA I MOĆ U MEĐUNARODNIM ODNOSIMA
Teorija kao mentalna slika neke oblasti, koja pokazuje kako je ta
oblast organizovana i kako su njeni dijelovi povezani u našem slučaju,
uporište smo našli u realističkoj teoriji. Države su jedinstveni globalni
akteri u bespoštednoj međusobnoj borbi za položaj i moć u svjetskoj
hijerarhiji. Realizam ističe anarhičnu prirodu međunarodne politike koja
diktira opredjeljenja kreatora spoljne politike, kao racionalnih rješavalaca
problema koji imaju svoj interes u smislu sile. Za realiste svrha vještine
rukovođenja državom jeste da se obezbijedi opstanak nacije u realnom
okruženju, a nijedan način nije značajniji nego sticanje moći.
Nacionalni interes je centralna kategorija i klasičnog realizma,
koju Morgentau određuje kao zvijezdu vodilju, konstantu koja se ne
mijenja u vremenu i prostoru. Dakle, prihvatajući da su države dominantni
entiteti u međunarodnim poslovima, jer posjeduju vojsku, vode diplomatiju, pregovaraju, izvode ratove, kontrolišu međunarodne organizacije i u
znatnoj mjeri oblikuju proizvodnju i trgovinu. One definišu pojmom moći i
interese, dok druge države reaguju na opažene pretnje. Ističemo da interese
država ne oblikuju samo njihove domaće vrijednosti i institucije, nego i
međunarodne norme i institucije. U teoriji realizma razvila se teorija
strukturalnog realizma, zasnovana po Kenetu Volcu3, koja naglašava uticaj
svjetske moći na ponašanje država radi očuvanja pozicija u svetu.
S druge strane, primjećujemo da neke države danas ostaju važni
subjekti u međunarodnim i svjetskim poslovima, ali pate od gubitka
suvereniteta i moći. Međunarodne institucije ističu pravo da sude i
ograničavaju države u onome što čine na svojoj sopstvenoj teritoriji.
3
Volc, Kenet N., Teorija međunarodne politike, Centar za civilno-vojne odnose,
Beograd, 2008. Najznačajnija knjiga u kojoj je zasnovao neorealističku teoriju
međunarodnih odnosa ili teoriju strukturalnog realizma.
143
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (142-153)
Posebno je to izraženo u Evropi (Evropskoj uniji), gdje su neke institucije
preuzele važne funkcije, preuzete od država, pri čemu je stvorena moćna
međunarodna birokratija koja snažno djeluje direktno na suverene države.
Pored toga, činjenice govore da je saradnja među moćnim državama
moguća po novim uslovima, o čemu se piše u neoliberalnoj teoriji. To
gledište je naročito značajno za Evropsku uniju. Kao dobar primjer snažne
(globalne) uloge koju igra neka regionalna organizacija MVO, liberalni
institucionalizam je okvir koji nalazi uporište politika uslovljavanja na
slučaju EU. Smatra se da se međunarodna anarhija može ublažiti formiranjem međunarodnih institucija koje će preporučavati uloge, ograničavati
aktivnost i oblikovati očekivanja aktera u međunarodnim odnosima. Dakle,
govorimo o međunarodnim organizacijama, sporazumima i ugovorima koji
podstiču globalni rast i prosperitet, zalažući se za reforme koje
omogućavaju stvaranje slobodnog tržišta i prihvatanje slobodne trgovine,
bez ikakvog ograničenja.
Krenemo li od stanovišta Rosenaua da, od svih dosadašnjih dostignuća u proučavanju međunarodnih odnosa, nijedno nije toliko značajno
kao sve veće tendencije posmatranja svijeta kao međunarodnog sistema.
Prema Čarlsu V. Kegliju Jr. i Judžinu R. Vitkofu, međunarodni politički
sistem je definisan kao obrazac političke međuzavisnosti između činilaca u
globalnoj areni, dok za Radovana Vukadinovića termin međunarodni
sistem predstavlja skup određenih varijabli koje imaju svoja pravila u
ponašanju država. Za Mortona Kaplana međunarodni sistem predstavlja
integrisanu cjelinu s različitim stepenima kohezije.
Na međunarodnom planu značajno je definisati spoljnu politiku u
čijem okviru sredstava političkog djelovanja raspoznajemo politiku
uslovljavanja. Dakle, spoljna politika kao pravac akcije usmjeren je na
postizanje određenih ciljeva, obrazlažući načela kojih se određena država
drži u svojim nastupima i istupima na međunarodnom planu. Uz to, proces
donošenja odluka i preduzimanja konkretnih akcija koja će imati međunarodni karakter i na kraju izvori koji stoje na raspolaganju međunarodnim
subjektima. Po definiciji J. Rosenaua, spoljna politika definiše se kao
veliki pothvat u obliku toka akcije, u kojem ustavno zaduženi službenici
pojedine države djeluju, kako bi sačuvali ili izmijenili situaciju u međunarodnim odnosima, na način koji je kompatibilan s ciljem ili ciljevima
koji su postavili on ili njihovi prethodnici4. Sa druge strane, Čarls V. Kegli
Jr. i Judžin R.Vitkof definišu spoljnu politiku kao odluke koje vlast donosi
radi ostvarenja međunarodnih ciljeva.
Ipak, ne upuštajući se u širu analizu definisanja spoljne politike,
prihvatljiva je definicija R. Vukadinovića da je spoljna politika organizovana aktivnost države kojom ona nastoji maksimizirati snagu vrijednosti
i interese u odnosu spram drugih država i ostalih subjekata koji djeluju u
spoljnom okruženju.
4
s.16.
144
Vukadinović, Radovan,Teorije vanjske politike, Politička kultura, Zagreb, 2005,
Aulić LJ. POLITIKA USLOVLJAVANJA U MEĐUNARODNIM ODNOSIMA
Politiku uslovljavanja možemo definisati kao upotrebu političkih
instrumenata koje jedan akter koristi da bi obezbijedio prihvatanje i
oblikovao akcije drugog aktera, ili, po Smitu, uslovljavanje podrazumijeva
povezivanje koristi koje druga država želi postići ispunjenjem određenih
uslova, što podrazumijeva da su partneri u neravnopravnom položaju.
Realistički pristup državi kao glavnom akteru u međunarodnim
odnosima, prema kojima je usmjerena spoljna politika druge države, u
prvom redu naglašava činjenicu, ko su partneri, a ko suparnici, pa ne čudi
da je konstrukcija realističke teorije Hansa Morgentaua sagrađena na
nacionalnom interesu u smislu njene moći. U tom smislu, izvršena je
podjela država na velike i male sile. Velike sile su najmoćnije zemlje u
vojnom i ekonomskom pogledu u globalnom sistemu. Biti velika sila, po
definiciji P. Kenedija, jeste država koja je sposobna da se nosi sa bilo
kojom drugom državom, a to zahtijeva snažnu ekonomsku osnovu.5
Indikatori koji određuju silu su: profit i moć. Moć definišemo kao činioce
koji omogućuju jednom učesniku da manipuliše ponašanjem drugih
učesnika prema svojim preferencijama, kao npr. SAD – izuzetno moćna
država koja vrši nadmoćan uticaj na globalni sistem. Realisti smatraju, da
od svih ljudskih zala, nijedno nije rasprostranjenije, neoprostivije ili
opasnije, nego njihova nagonska žudnja za moći ili njihova želja da
pokoravaju druge, a mogućnost uklanjanja nagona za moći je utopijska
težnja. Dok strukturni realizam naglašava uticaj svjetske strukture moći na
ponašanje drugih država u okviru globalne hijerarhije, definisane prvenstveno rasporedom moći. Radi boljeg pozicioniranja velikih i malih
zemalja prihvatljiv je sljedeći pregled:
Tabela 4.2. Nova šahovska tabla velikih sila: istovremeno vojno i ekonomsko
suparništvo6
VOJNO SUPARNIŠTVO
S
A
D
SAD
JAPAN
NJEMAČKA
RUSIJA
KINA
J
A
P
A
N
NJ
EM
A
ČK
A
M
S
S
-
S
V
V
V
V
V
R
U
S
I
JA
S
K
I
N
A
-
EKONOMSKO SUPARNIŠTVO
J
A
P
A
N
NJ
EM
A
ČK
A
V
V
V
-
M
V
M
V
S
S
S
A
D
R
U
S
I
JA
K
I
N
A
S
-
Legenda: V = velika, S = srednja, i M = mala vjerovatnoća bilateralnih odnosa
koji se mogu razviti u 21. vijeku
5
Kenedi, Pol, Uspon i pad velikih sila, CID, Romanov, Podgorica, 1999, s. 596.
Kegli, Čarls V. Jr. i Judžin R. Vitkof, Svetska politika, trend i transformacija,
Diplomatska akademija, Beograd, 2006, s. 210.
6
145
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (142-153)
Vrijedno je napomenuti razmišljanje Nikolasa Spajkmana, geopolitičara, koji smatra da samo moć može ostvariti ciljeve spoljne politike.
Moć za njega znači opstanak, sposobnost da nametnete svoju volju drugima, kapacitet da se zapovijeda onima koji su bez moći i mogućnost iznuđivanja ustupaka od slabijih. Dakle, sama struktura međunarodne zajednice,
njena anarhičnost, odsustvo čvrstih zakona i sankcija za prekršaje,
primorava države da se ponašaju na način kako je to Spajkman opisao.
Njegova teorija jeste početak, odnosno začetak neorealističkih doktrina,
poput shvatanja Keneta Volca o ulozi međunarodne strukture na ponašanje
država. Prema njegovom viđenju politike, odbacivanje moći kao nepobitne
činjenice društvenog života znači svjesno samozavaravanje i zatvaranje
očiju pred istinom. Maštati o svijetu bez prisile, znači pobjeći od realnosti
u svijet snova, odnosno čovjeka koji stvara društvo kroz saradnju, prilagođavanje i konflikt i sve troje su suštinski integralni dijelovi društvenog
života. Uslovljavanja u međunarodnim odnosima su uglavnom predodređena za velike sile u ekonomskom i vojnom smislu. Stenlij Hofman je u
istraživanju odnosa spoljne i unutrašnje politike države sagledavao7:
1. Objektivne faktore: geografski, tehnološki razvoj, ekonomske
izvore, stanovništvo i vojni potencijal;
2. Djelovanje političkih, društvenih i ekonomskih institucija, informacionih kanala, stepena nezavisnosti kreatora spoljne politike;
3. Djelovanje političke kulture, uključujući stavove, mišljenja,
emocije koje pokazuju ove grupe koje stvaraju spoljnu politiku,
kao i uticaj prakse i ideja na ciljeve i sredstva politike. Dakle,
temelji su teorijski, a analiza će dokazati slojevitost odnosa
vanjske i unutrašnje politike.
Odgovori dovode do potvrde da je uslovljenost proizašla od
moćnih i jačih, čiji indikatori uspješnosti ostale države dovode u poziciju
zavisnosti (od ekonomije, bezbjednosti, tehnološkog razvitka.....). No valja
napomenuti da su glavna tri činioca koja utiču na spoljnu politiku države:
1. vojna moć,
2. nivo privrednog razvoja, i
3. oblik državnog uređenja.
Nivo produktivnosti i prosperiteta takođe utiče na spoljnu politiku
malih država na dnu hijararhije. Tu takođe postoji podjela. Neke zavisne
države odgovaraju na svoju ekonomsku nemoć ponizno udovoljavajući
željama bogatih od kojih zavise, dok se, s druge strane, neke druge prkosno
bune i u svom nastojanju ponekad i uspiju. Tako da ne možemo reći da u
međunarodnim političkim odnosima nema iznimnih situacija, odnosno da
su uopštavanja o ekonomskim osnovama međunarodnog političkog ponašanja netačna. Važno je istaći da realisti racionalnog izbora smatraju da
anarhija ne može spriječiti da se u međunarodnim odnosima pojave
7
s. 23.
146
Vukadinović, Radovan, Teorije vanjske politike, Politička kultura, Zagreb, 2005,
Aulić LJ. POLITIKA USLOVLJAVANJA U MEĐUNARODNIM ODNOSIMA
određeni obrasci saradnje, pod određenim okolnostima gdje međunarodne
institucije imaju važnu ulogu, kao što je npr. uklapanje slabih država u
članstvo u nekoj od međunarodnih institucija. Primijenimo li teoriju
racionalnog izbora na vođenje politike malih zemalja kao „teoriju očekivane koristi“, možemo reći da je to ciljno orijentisano ponašanje koje
pokazuje kada pojedinac u odgovoru na međunarodni događaj koristi npr.
najbolje informacije koje ima i bira iz mnoštva drugih mogućnosti, kao
alternativu koja će najvjerovatnije maksimirati njegove ciljeve. Dakle,
vodeći se pažljivom definicijom situacije, odmjeravanjem ciljeva, razmatranjem svih alternativa i izborom onih sa kojima će najvjerovatnije postići
postavljene ciljeve.
Postoje različite klasifikacije uslovljavanja, koje se u osnovi svode
na pozitivne i negativne. Pozitivne u smislu trenutka uslovljenosti, koji
nastaje kada se uslovi ispune prije nego se iskaže čime je on uslovljen, i
negativne, kada uz pomoć „mrkve i štapa“ dolazimo do ispunjenih uslova.
Ubjeđivanjem „štapom ili mrkvom“, međunarodna organizacija
(uslovljivač) ili kažnjava uslovljenu državu, tako što povećava pritisak na
neispunjenje traženih uslova i otežava situaciju, ili daje dodatnu nagradu
kada smanjuje pritisak koji uzrokuje uslovljavanje. Politika uslovljavanja
ima svoje lice i naličje, a to je uticaj i prinuda. Oba proizilaze iz moći.
Vojin Dimitrijević ističe da stepen sposobnosti može uticati da se drugi
subjekti privole ili natjeraju na ponašanje koje posrednik moći želi.8
Proizlazi da je moć stepen vjerovatnoće da ishod bude onakav kakav
subjekt želi. U ovom slučaju moć nije ni dobra ni loša, jer ovisi u koje
svrhe se upotrebljava. Njena količina i težina pokazuje do koje mjere
nosilac moći može da promijeni tok događaja, odnosno iznudi tuđe
ponašanje u željenom pravcu. Dalje, u opisivanju moći treba uzeti u obzir
njen opseg, koji se definiše kao razmak najviše nagrade i najstrože kazne
koju nosilac moći može dati ili izvršiti i, naravno, ponašanja na koje se
može uticati. U međunarodnim odnosima moć je važna zbog svojstava
uticanja i primoravanja. Istorija pokazuje mnoge uspješne primjere koji se
zasnivaju na primjeru uspješnog postavljanja zahtjeva zasnovanih na moći
(npr. Maršalov plan).
U knjizi Uspon i pad velikih sila, autora Pola Kenedija, iznosi se
stav da je međunarodni sistem podložan stalnim promjenama, ne samo
onim uzrokovanim svakodnevnim akcijama državnika i plimom i osekom
političkih i vojnih događaja, već i onim čiji su uzroci u dubljim
preobražajima osnova svjetske moći, koje s vremenom krče svoj put do
površine.9 Tvrdi se da, kada je u pitanju međunarodni sistem (postoji
hijerarhija po veličini), bogatstvo i moć, ili, ekonomska i vojna moć, koji
su relativni, i kao takvi se moraju posmatrati. A kako su oni relativni, a sva
društva izložena neiscrpnoj težnji ka promjenama, onda međunarodna
8
Vojin Dimitrijević, Radoslav Stojanović, Međunarodni odnosi, Novinskoizdavačka ustanova Službeni list SRJ, Beograd, 1996.
9
Kenedi, Pol, Uspon i pad velikih sila, CID, Romanov, Podgorica, 1999.
147
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (142-153)
ravnoteža snaga nikada ne može da miruje. S tim u vezi, uzmemo li u obzir
anarhičnu i takmičarsku prirodu suparništva među državama, istorija
međunarodnih odnosa je u proteklih pet vijekova bila istorija ratova.
Postavlja se pitanje granica do kojih bogatstvo države treba izdvojiti u
vojne svrhe. Mnoge rasprave govore o ekonomskom prosperitetu, koji
svakako utiče na relativne izglede velike sile. Zapravo, ekonomske snage
imaju važan uticaj na krajnji ishod, što je jedan od faktora koji su uticali na
kraj hladnog rata. Posthladnoratovski period, ili svi periodi poslije ratova,
oslikavaju preraspodjelu moći i sfere uticaja. I dalje, u epilogu, Pol Kenedi
obrazlaže stav da kakva god da je vjerovatnoća nuklearnog ili konvencionalnog sukoba između velikih država, jasno je da su važne transformacije u ravnoteži snaga zaista odvijaju i nastaviće da se događaju bržim
ritmom nego prije. Ona se odvijaju na dva odvojena, ali povezana nivoa:
ekonomske proizvodnje i strateške moći.
EVROPSKE INTEGRACIJE I USLOVLJAVANJE
Proces evropskih integracija zahtijeva igru na dva nivoa, konceptualno određen tako da domaći političari donose odluke koje će
zadovoljiti i domaće i spoljnopolitičke ciljeve. Do prevazilaženja starih
navika u razmišljanju nekad dolazi poslije kazne ili nelagodnosti, kao
posljedice pridržavanja lažnih pretpostavki. Događaji iz okruženja na
međunarodnoj sceni podstiču na razmišljanje o promjeni pretpostavki, kao
što je npr. propast komunističke vlasti u Sovjetskom Savezu i Istočnoj
Evropi podstakla i nosioce političke vlasti i političke komentatore da
preispitaju svoje pretpostavke o spoljnopolitičkim prioritetima u novom
posthladnoratovskom sistemu. Često nas iskustva navode da stvaramo
nove mentalne mape, perceptivne filtere i kriterije sa kojima se mogu
tumačiti kasniji događaji i definisati situacije. Donošenje odluka
uslovljenih napretkom u evropskim integracijama može se opisati kao:
1. proces u kojem se kao subjekt pojavljuje spoljnopolitički akter;
2. posrijedi je kontinuirano djelovanje-proces;
3. proces je postavljen kao skup aktivnosti;
4. postoji nekoliko različitih projekata;
5. izbor alternativnog projekta provodi se na osnovu budućeg stanja
stvari, onako kako ga je zamislio kreator.
Dakle donošenje odluka u spoljnoj politici predstavlja: proces
donošenja odluka koji se odvijaju u različitim fazama; da na proces utiče
niz unutrašnjih i spoljnih faktora; da postoje određeni stepeni u nastajanju
odluke, te da se nakon njezinog donošenja nastoji pratiti njezina djelotvornost (implementacija). Kada akter spoljnopolitičkog odlučivanja shvati da
je potrebna akcija radi postizanja ciljeva i donese odluku za djelovanjem,
primjenjuju se različite spoljnopolitičke tehnike i instrumenti, što se može
definisati kao spoljnopolitička sredstva. Razlikujemo politička sredstva,
ekonomska sredstva i vojna sredstva i propagandu.
148
Aulić LJ. POLITIKA USLOVLJAVANJA U MEĐUNARODNIM ODNOSIMA
U središtu istraživanja politike uslovljavanja na slučaju Evropske
unije, jeste analiza problema reformi prouzrokovanih politikom uslovljavanja, koja mijenja bosanskohercegovačko društvo, konstituisano
Dejtonskim mirovnim sporazumom. Društvo koje je s početka devedesetih godina, ratom u Bosni i Hercegovini te njenim razbijanjem na etničke
komponente, američka diplomatija integrisala u dva entiteta pod krovom
jedinstvene države Bosne i Herecgovine. Nakon toga je uslijedio proces
tranzicije u demokratsko društvo, s ciljem da se osposobi pristup procesu
evropeizacije. U slučaju Bosne i Hercegovine, Evropska unija kao institucionalni izraz evropskoga integracijskog procesa, ima poseban i višestruk
zadatak u domenu demokratizacije i evropeizacije, koji uporedo predstavljaju specifičan oblik djelovanja evropske političke, ekonomske i
teritorijalne integracije. Demokratizacija u smislu napuštanja recidiva
prošlog političkog sistema, u načinu razmišljanja, govora i filozofije života, a evropeizacija u funkcionalnom smislu kroz ispunjavanje postavljenih
kriterija u Kopenhagenu 1993. godine, koji su ponovo potvrđeni u Madridu
1995. godine.10
Generalno mišljenje o Evropskoj uniji jeste, da je ona projekat
mira, bezbjednosti i stabilnosti za sve zemlje koje se teritorijalno mogu
okarakterisati kao evropske, s ciljem pozitivnog djelovanja na razvoj
država članica i njihovog ekonomskog napretka. U Bosni i Hercegovini
postoji potpuna saglasnost o tome da BiH treba da zauzme mjesto u
evropskoj zajednici država i naroda. Naposljetku, to je jedan od prioritetnih
ciljeva njene spoljne politike, dok Unija uvijek iznova potvrđuje da je
budućnost zemalja zapadnog Balkana u Evropskoj uniji, ali samo onim,
koje dokažu spremnost potpunog usvajanja kriterija i implementacije
acquis communautaire. Politika proširenja za evropske države nije pod
istim uslovima za sve zemlje. Za zemlje koje su obuhvaćene Procesom
stabilizacije i pridruživanja zemalja zapadnog Balkana, Evropska unija je
ponudila seriju sporazuma o pridruživanju, kao što je Sporazum o
stabilizaciji i pridruživanju, čija je glavna karakteristika ispunjavanje
kriterija i posebnih uslova da bi se ostvario napredak ka evropskoj porodici
država. Politika uslovljavanja za zemlje zapadnog Balkana je onaj isti
okidač koji su upotrijebile SAD, kada su zemlje evropskog prostora
uslovljene Maršalovim planom, odobrenim pod tačno određenim uslovima,
političkim (ideološkim) i ekonomskim, zaustavile širenje komunizma i
osigurale nadmoć SAD-a nad SSSR-om.
Svjedoci smo zastoja u napretku Bosne i Hercegovine na evropskom putu koji traje od 2010. godine, kada zbog neispunjenih uslova ona
10
Politički: stabilne ustanove koje garantuju demokratiju, vladavinu prava, ljudska prava i poštivanje zaštite manjina; ekonomski: efikasna tržišna privreda i
sposobnost nošenja s tržišnom konkurencijom i tržišnim silama u Uniji; sposobnost
preuzimanja obaveza članstva, uključujući poštovanje ciljeva političke, ekonomske i
monetarne unije; usvajanje pravne regulative (cjelokupnog evropskog zakonodavstva) i njegova efikasna implementacija putem odgovarajućih zakona i
administrativnih i pravosudnih struktura.
149
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (142-153)
još nije dobila kandidatski status, sve do danas. Dalji napredak je uslovljen
presudom Evropskog suda u Strazburu za predmet „Sejdić-Finci“, koja je
obavezujuća i zahtijeva uklanjanje diskriminatornih dijelova iz Aneksa IV
Dejtonskog mirovnog sporazuma. Bosna i Hercegovina, kao potpisnica
međunarodnih protokola i konvencija, obavezala se da sprovede njenu
implementaciju, što ne ostavlja mnogo prostora za raspravu, već traži
konkretnu akciju.
Pitanje implementacije presude dotiče se vrlo kompleksnog
pitanja, Ahilove pete dejtonske BiH (Ustava). Politika uslovljavanja EU je
jasna. Napretka nema, sve dok se ne izvrše reforme Ustava, čija je
uslovljenost u slučaju BiH, umjesto mrkve kažnjena štapom. Entiteti BiH
imaju drugačije viđenje uzročno-posljedične veze, gdje za reforme Ustava
BiH, predstavnici političkih partija ne postižu konsenzus. Usljed slabe
koordinacije institucionalnih tijela pristupa se strategiji dobijanja na
vremenu i obuzdavanja pritisaka od strane Unije. Ipak, čini se da je vrijeme
isteklo, a strpljenje evropskog diplomatskog kruga popustilo je pred
stvaraocima problema koji daleko zaostaju za zemljama zapadnog Balkana.
Evidentno je da se pristupilo kažnjavanju, u vidu suspenzije sredstava
finansijske pomoći iz oblasti poljoprivrede i razmatranja o sankciji viznog
režima za državljane BiH.
Posmatrajući EU kao regulativnu silu za zemlje koje izražavaju
spremnost za ulazak u evropsku porodicu država, u slučaju Bosne i
Hercegovine može se konstatovati, na osnovu do sada usvojenih i
implementiranih zakona, da je pokazana spremnost i napor da se pređe
zacrtani dio puta. Ne pregovara se o kriterijima koje potencijalni kandidati
trebaju ispuniti. U zastoju su razgovori u višoj fazi, koji bi Bosnu i
Hercegovinu trebali uvesti u pregovore sa Evropskom unijom za dobijanje
kandidatskog statusa. Stav Unije je potpuno jasan, napretka nema dok se ne
ispune ranije postavljeni uslovi i implementira presuda Evropskog suda u
Strazburu za predmet „Sejdić-Finci“.
Determinanta koja utiče na politiku uslovljavanja Evropske unije s
pozicije sile, jeste resurs moći da ubijedi uslovljenu zemlju u ispunjavanje
uslova, a motiv tim zemljama izražen je milionima evra, dostupnim kroz
evropske pretpristupne fondove. S druge strane, determinanta uslovljenih
zemalja je politički okvir u kojem se kreće bilo proevropski ili antievropski. Izvjesno je da ima ili nema političke moći koja bi obuzdala
politike uslovljavanja, u mandatnom periodu. Važno je istaći da Dejtonska
ustavna struktura državnog uređenja sa dva entiteta i tri konstitutivna
naroda nije sama po sebi prepreka za ulazak u Evropsku uniju, iako su kroz
ponuđene sporazume (butmirski i prudski, te aprilski paket) nuđena
ustavna rješenja, prekompozicija političkog sistema i bolja koordinacija.
Dosta je pitanja vezanih za politiku uslovljavanja EU prema BiH, međutim
u širem smislu ona traži mnogo komleksniji pristup, s aspekta pozitivnih i
negativnih traženih uslova, uz činjenicu da je do sada pred BiH postavljeno
150
Aulić LJ. POLITIKA USLOVLJAVANJA U MEĐUNARODNIM ODNOSIMA
1.940 zahtjeva, pitanja i uslova iz svih oblasti društvenog života, ali još
uvijek nismo našli konsenzus oko implementacije obavezujuće presude
Evropskog suda u Strazburu za predmet „Sejdić- Finci“, što je jedan od
uslova da se dobije kadidatski status.
ZAKLJUČAK
Bosna i Hercegovina je jedina zemlja na Zapadnom Balkanu koja
nosi status potencijalnog kandidata, što daje puno prostora da se o politici
uslovljavanja razmišlja kao o pozitivnoj i djelotvornoj aktivnosti, ili ipak, s
druge strane, da komplikovani politički sistem BiH vuče u stagnaciju i
usporava evropski proces. Posmatrajući petnaestogodišnji proces političkog i integracijskog uticaja i međuodnosa EU i zemalja u procesu
evrointegracije, uočava se različit način strateškoga djelovanja i u mehanizmima uslovljavanja od strane Evropske unije. Različitost je u načinu
prihvatanja i prilagođavanja zemlje kandidata tim „spoljnim evropskim
zahtjevima“. Ne treba gubiti iz vida da je u BiH i dalje prisutan visoki
predstavnik, koji direktno utiče na suverenost u odlučivanju.11 Ako se
suverenost podijeli na unutrašnju suverenost države koja podrazumijeva da
ona ima najvišu vlast iznutra i suverenost izvana u pogledu njene
nezavisnosti (što je u slučaju malih zemalja), tek tada država kao subjekt
međunarodnih odnosa, ima mogućnost da formira svoju unutrašnju i
spoljnu politiku i bude ravnopravan partner svim ostalim zemljama. U
slučaju ove pretpostavke, države bi trebale biti nosioci suverenosti u
punom smislu riječi. Ipak, realnost je potpuno drugačija, pa je na temelju
ove pretpostavke nužno pažnju usmjeriti na prijetnje i moguću upotrebu
sile. Time velike sile izražavaju nepoštovanje temeljnih prava država i
direktno se miješa međunarodni faktor u njihova unutrašnja pitanja.
Upravo te uticaje spoljnih faktora koji djeluju izvan države, prepoznajemo
kao zastrašivanje i suzbijanje; saradnja ili promjena saradnje i integracije
ili dezintegracije određenih država.
Imajući u vidu da se politički i ekonomski obruč steže, da predstoje
opšti izbori u oktobru 2014. godine, to će uzrokovati reakcije unutar
koalicija i saveza na državnom i entitetskom nivou. Prema tome,
ispunjavanje uslova u slučaju BiH determinisano je mnogim faktorima
unutar BiH, koji će uticati na dalji tok procesa, ali i samog okruženja, čiji
se posebni uslovi prema svakoj državi uz konverziju resursa moći
Evropske unije, naposljetku, prije ili kasnije u cijelosti ispune. Politika
proširenja za evropske države nije ista za sve zemlje. Zemlje Zapadnog
Balkana, obuhvaćene Procesom stabilizacije i pridruživanja, Evropska
unija neprekidno uslovljava ispunjavanjem određenih uslova, gdje je
ispunjavanje kriterija i posebnih uslova odlučujuće da bi se ostvario
napredak ka evropskoj porodici država i ubrzale evropske integracije.
11
Suverenost države – prema međunarodnom pravu, ravnopravan status država u
tome što na njihovoj teritoriji ne postoji viša spoljna vlast od vlasti države.
151
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (142-153)
CONDITIONALITY POLICY IN INTERNATIONAL RELATIONS:
THE CASE OF THE EUROPEAN UNION
Ljiljana Aulić, M.A.
Abstract: This paper tends to consider the conditionality policy in
international relations exercised by international institutions from their position of
power. The starting point in exercising the conditionality policy is awareness and actual
power which are reflected in the economic and military power of the international actor.
The pressure exerted in the process of international relations decision-making varies
from the spheres of influence12 among the countries to international organizations and
institutions.
The EU conditionality policy in Bosnia and Herzegovina assumes tightening
the gridlock on economic and political aid or lending money from the European money
funds, which leaves no alternative path toward Europe.
The research topic of the conditionality policy needs to be taken as a driving
force of change whose intensity is subject to change depending on the 'carrot and stick'
approach. Through the practical examples, this paper will try to give answers to the
EU's conditionality policy toward Bosnia and Herzegovina, which belongs to the
domain of international relations and European integrations.
Key words: conditionality policy in international relations, reality, power,
economic power, liberalism, EU's conditionality policy
LITERATURA
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
12
152
Aristotel, Politika, Sveučilišna naklada Liber, Zagreb
Brown Chris, Ainley, Kirsten (2005): Understanding International relations,
Palgrave Mcmillan, New York
Brzezinski, Zbigniew (2004): Američki izbor: globalna dominacija ili
globalno vodstvo, Politička kultura, Zagreb
Brzezinski, Zbigniew,The geostrategic triad,Living with China,Europe and
Russia
Burchill, Scott, Linklater, Andrew, Devetak, Richard, Donelly, Jack, Paterson
Matthew, Reus-Smith, Christian and True, Jacqui, Theories of International
Relations,Palgrave mcmillan,New York, 2005, Third Edition
Bžežinski, Zbignjev (2001): Velika šahovska tabla, CID Podgorica
Dimitrijević,Vojin, Radoslav, Stojanović (1996): Međunarodni odnosi,
Novinsko izdavačka ustanova Službeno list SRJ, Beograd
Dinan, Dezmon (2009): Sve bliža unija Uvod u evropsku integraciju,
Službeni glasnik
Dunne, Tim, Cox, Michael, Booth, Ken (2002): The Eighty Years Crisis,
International Relations, 1919-1999, Cambridge University Press
Elias, Juanita, Sutch, Peter (2007): The basics of international
relations,Taylor & Francis group, e-Library
Fuše, Mišel (2009): Evropska unija pola veka kasnije: stanje i scenariji
obnove, Službeni glasnik, Beograd
Hantigton, Semjuel, Sukob civilizacija, CID ,Podgorica, 2000
Hiks, Sajmon, Politički sistem Evropske unije, Službeni glasnik, Beograd,
2007
Janjević, Milutin, Spoljna politika Evropske unije, Službeni glasnik, 2007
Aulić LJ. POLITIKA USLOVLJAVANJA U MEĐUNARODNIM ODNOSIMA
15. Kegli, Čarls V. Jr. and Judžin R. Vitkof (2006): Svetska politika, trend i
transformacija, Diplomatska akademija, Beograd
16. Kenedi, Pol (1999): Uspon i pad velikih sila, CID, Romanov, Podgorica
17. Kisindžer, Henri ( 2003): Da li je Americi potrebna spoljna politika, BMG,
Beograd
18. Kissinger, Henry, Diplomacija, Golden marketing, Zagreb, 2000
19. Lunestad,Geir, The United States and Western Europe since 1945,Oxford
University Press,New York, 2005
20. Morgenthau, J.Hans (1971): Politics amoung Nations The Struggle for Power
and Peace, Alfred A. Knoph, New York, May
21. Naj, Džozef S. (2012): Budućnost moći, Arhipelag, Beograd
22. Nye S, Joseph, Jnr. (2004): Power in a Global information Age from
Realisam to Globalisation,Taylor and Francis group e-Library
23. Rosenau, N.James ,The study of world politics,Volume1.: theoretical and
methodological challenges, Taylor and Francis group, 2006
24. Samardžić, Slobodan (1998): Evropska unija kao model nadnacionalne
zejednice, Institut za evropske studije, Beograd
25. Slaughter, Anne-Marie (2004): A new world order, Princeton University
Press
26. Smith, Michael, Little, Richard (2006): Perspectives on World Politics,
Taylor& Francis group, London, Third Edition
27. Špirić, Nikola (2010): Evropska unija uslovi i uslovljavanja, Ekonomski
fakultet Banja Luka, Grafid
28. Volc, Kenet N. (2008): Teorija međunarodne politike, Centar za civilnovojne odnose, Beograd
29. Vukadinović, Radovan (2001): Načela evropskog ugovornog prava i
jugoslovensko pravo, Prometej, Beograd
30. Vukadinović, Radovan, Lidija Čehulić (2011): Politika europskih integracija,
Ljevak, Zagreb
31. Vukadinović, Radovan (2001): Međunarodni odnosi od hladnog rata do
globalnog poretka, Zagreb
32. Vukadinović, Radovan (2004): Međunarodni politički odnosi, Politička
kultura, Zagreb
33. Vukadinović, Radovan (2004): Politika i diplomacija, Politička kultura,
Zagreb
34. Vukadinović, Radovan (2005): Teorije vanjske politike, Politička kultura,
Zagreb
35. Vukmirica, Vujo, Nikola, Špirić (2005): Ekonomska monetarna integracija
Evrope, Ekonomski fakultet u Banjoj Luci
36. Walls, Crumbling (2009): The future of global relations, Palgrawe
Macmillan, New York
153
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (154-175)
Оrginalni naučni rad
UDK 32.019.5:316.774
DOI 10.7251/SVR1307154S
COBISS.BH-ID 394472
„ŠOK TERAPIJA“ NAOMI KLAJN I
“PROPAGANDNI MODEL” KONTROLE
MEDIJA NOAMA CHOMSKOG I EDWARDA
HERMANA
Prof. dr sc. Besim Spahić1
Fakultet političkih nauka Univerzitet u Sarajevu
Apstrakt: Rad je svojim velikim dijelom, zasnovan na razmišljanjima i
teorijama jednog od vodećih autora, lingvista i politologa na svijetu, Noama Chomskog.
Iako je Chomsky danas poznat kao kontroverzni politički aktivista, pokušaćemo, u
mjeri u kojoj je to moguće, njegova politička shvatanja staviti u drugi plan i više
bazirati na njegovo poimanje medija i njihove uloge u savremenom demokratskom
svijetu. Zbog toga u središte pozornosti rada stavljamo njegovu teoriju „Propagandnog
modela“, kroz filtere koje je ova teorija razvila, koncentrirajući se najviše na onaj
aspekt koji se tiče uticaja kapitala na trendove koje prate masovni mediji. Odnosno,
način na koji kapital, kroz ruke vlasnika, kontroliše i određuje koje vijesti su podobne
za objavljivanje, a koje informacije trebaju biti iskrivljene, marginalizirane, pa čak
izostavljene u cilju promovisanja određene vrste razmišljanja koja ide u korist grupe
koja posjeduje kapital.
Ključne riječi: mediji, propaganda, javnost, demokartija, kontrola, kapital.
UVOD
Osnovni cilj ovog rada je uspostavljanje veze između tri pojma, a
to su kapital, kontrola i mediji, te daljnja analiza te veze kroz kritički
pristup savremenom društvu. Bitno je naglasiti da je rad, svojim velikim
dijelom, zasnovan na razmišljanjima i teorijama jednog od vodećih autora,
lingvista i politologa na svijetu, Noama Chomskog. Iako je Noam
Chomsky danas poznat kao kontroverzni politički aktivista, pokušaćemo, u
mjeri u kojoj je to moguće, njegova politička shvatanja staviti u drugi plan,
te se više bazirati na njegovo poimanje medija i njihove uloge u
savremenom demokratskom svijetu. Zbog toga u središte pozornosti rada
stavljamo njegovu teoriju „Propagandnog modela“. Teorija propagandnog
modela razvila se koncentrirajući se najviše na onaj aspekt koji se tiče
uticaja kapitala na trendove koje prate masovni mediji. Odnosno, način na
1
154
Redovni profesor FPN Univerziteta Sarajevo, e-mail: [email protected]
Spahić B. „ŠOK TERAPIJA“ I “PROPAGANDNI MODEL”...
koji kapital, kroz ruke vlasnika, kontroliše i određuje koje vijesti su
podobne za objavljivanje, a koje informacije trebaju biti iskrivljene,
marginalizirane, pa čak izostavljene u cilju promovisanja određene vrste
razmišljanja koja ide u korist grupe koja ima kapital. To je u suprotnosti sa
načelima medijskog izvještavanja u demokratskom društvu, koji nerazvijenim i tranzicijskim zemljama „očitavaju“ lekcije da su „mediji nezavisni
organ predan otkrivanju i saopštavanju istine i da mediji ni najmanje ne
prikazuju svijet na način na koji bi to moćne grupacije željele“.2
Ipak, osnovna teza ovog rada je u potpunoj suprotnosti sa gore
navedenim postulatima. Kapital (naročito financijski, kroz MMF?!) je taj
koji kontroliše (posebno mainsteram/ globalne) mass medije i samim tim i
mišljenje javnosti te „Propagandni model“ zagovara tezu da je određeni dio
kontrole nametnut od strane vlade/a. Na primjer, teoretski gledano, svi
stanovnici SAD-a imaju pravo na slobodu govora i izražavanja vlastitog
mišljenja. Međutim, sloboda da se njihovo mišljenje čuje je druga stvar.
Izvori informisanja bi postojeću različitost mišljenja trebali prenijeti isto
tako raznolikoj javnosti, ali to se ipak ne dešava. Ono što se dešava jeste da
sve vrste zvaničnih obavještenja iz Washingtona zauzimaju mjesto u
medijima i rijetko su kad podložna mogućnosti demanta ili opovrge. Ovaj
fenomen je najviše primjetan u zemljama u kojima su mass mediji u
vlasništvu države. Ipak, ovaj rad će se najviše bazirati na odbranu teze, po
kojoj je kapital taj koji kontroliše interese, pa čak i onda kada su ti interesi
od državnog značaja.
Također je bitno naglasiti da su primjeri koji se pominju u radu, u
najvećoj mjeri vezani za prostor SAD-a, jer je to polje života i djelovanja
Noama Chomskog. Međutim, imajući na umu da su njegove teorije
univerzalne i primjenjive na sva demokratska društva, ne sumnjamo da je
moguće otkriti anologiju i primijeniti ovakve njegove teorijske postavke i
na prostore Bosne i Hercegovine. Ipak, pronalaženje sličnosti i povlačenje
paralela ostaje na čitaocu.
ULOGA MEDIJA U SAVREMENOM DRUŠTVU
Demokratija ili dekoracija privida o pluralizmu mišljenja
Demokratija - riječ koja je, uz globalizaciju, tehnologiju i
terorizam, jedna od najčešće upotrebljavanih riječi na svijetu. Ono što
iznenađuje nije sama učestalost pojavljivanja riječi već variozitet konteksta
u kojima se ona pojavljuje. Ako tome pridodamo i činjenicu da je ta riječ
jedna od najčešće zloupotrebljavanih (demos-narod, kratein-vladati?),
onda nam ne preostaje ništa drugo nego da se zapitamo koje je njeno
istinsko značenje i da li je ona primjerena za opis društva u kojem živimo.
Recimo, da za početak prihvatimo tezu da je zrak koji udišemo zaista
demokratski, u onoj mjeri u kojoj ga mi kao ljudi ne zagađujemo, u tom
2
Edward S. Herman, Noam Chomsky, Manufacturing Consent: The Political
Economy of the Mass Media, Pantheon Books, New York, 1988. predgovor, s. ix
155
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (154-175)
slučaju mi smo ti koji vladaju i donose odluke. Ako je ova postavka tačna,
onda je društvo 21. vijeka zaista demokratsko društvo. Ali šta se dešava sa
istim tim društvom onog trenutka kada vladavina nad svojom sudbinom
preraste u vladavinu nad sudbinama i životima drugih, i kada sintagma
„demos kratos“ prestane značiti „vladavina naroda“ i postane „vladavina
nad narodom“? Nije teško zaključiti da dolazi do oblika uređenja
suprotnog onom zvanom demokratsko društvo, ali ono što je teže shvatiti
jeste način na koji se odvija taj proces i način na koji se održava kontinuirana vladavina nad narodom. Ko? Šta? Kako? Mediji (fenomenološki),
vlast (ontološki) i uvijek (vidljivo i nevidljivo) agresivno.
Uloga medija u savremenoj politici je od tolike važnosti da bismo
čak mogli reći da su mediji upravo oni koji stvaraju i održavaju određenu
politiku. Oni su to oružje demokratije koje oblikuje stvarnost u kojoj svi
živimo. Noam Chomsky ističe i suprotstavlja dvije koncepcije demokratije.

Jedna je ona u kojoj „javnost ima sredstva da na neki smislen
način učestvuje u rješavanju vlastitih poslova, a sredstva informisanja su otvorena i slobodna.“3
 Druga koncepcija demokratije jeste ona koja naglašava neophodnost javnosti da bude ograničena i spriječena da donosi odluke, a
mediji držani pod strogom kontrolom.
Htjeli mi to prihvatiti ili ne, demokratija 21. vijeka je, nažalost, po
svim svojim karakteristikama puno bliža ovoj drugoj koncepciji.
Vladajuće strukture koriste i oduvijek su koristile medije kao
sredstva za postizanje svojih ličnih ciljeva, koji su najčešće u suprotnostima sa dobrobiti zajednice i društva kao cjeline. Zbog razvitka
tehnologije, „vladavina nad narodom“ je postala jednostavnija nego li je
bila prije pojave interneta, koji je, kao što mnogi teoretičari smatraju,
pretvorio ovaj naš svijet u „globalno selo“ i u (kao jedinu) medijsku/virtualnu stvarnost.
Kolika je zapravo snaga i razorna moć ovog savremenog oružja,
zvanog mediji, možemo dokazati na mnogobrojnim historijskim primjerima, kako svjetskim, tako i lokalnim. Noam Chomsky u svojoj knjizi
Kontrola medija navodi primjer prvih propagandnih akcija vlade u Americi
1916. godine. On objašnjava kako se, zahvaljući medijima, tadašnje
pacifistički raspoloženo stanovništvo Amerike preko noći pretvorilo u
ogromnu ratno nastrojenu populaciju, spremnu da krene u rat svakog
trenutka. Situacija je bila sljedeća: Woodrow Wilson, predsjednik čiji je
izborni slogan tada bio „Mir bez pobjede“, organizovao je Krilovu
komisiju čiji je prvenstveni cilj bio podjarivanje histerije i usađivanje
određene vrste razmišljanja u glave stanovnika Amerike, koji do tada nisu
vidjeli potrebu ulaska SAD-a u evropski rat. Međutim, zahvaljujući
taktičkom i pomno planiranom propagandnom djelovanju, sve se
preokrenulo za samo šest mjeseci. Ovaj recept kontrolisanja načina
3
156
Noam Chomsky, Kontrola medija, Rubikon, Novi Sad, 2008, s. 7.
Spahić B. „ŠOK TERAPIJA“ I “PROPAGANDNI MODEL”...
razmišljanja stanovništva (psihagogija - rukovođenje kolektivnom dušom
mase) se pokazao toliko uspješnim da su ga rado preuzeli i mnogi drugi
državnici i političari širom svijeta, uvidjevši da je državna propaganda, čije
izvrtanje i dovođenje u pitanje nije dozvoljeno, jedno od najjačih oružja u
borbi protiv otpora svijesti i racionalizma. (Vidi autor: „Individualno i
društveno nesvjesno kao baza rukovođenja kolektivnom dušom mase“, u
knjizi „Strategija savremene propagande“, 1985. ID Oslobođenje)
Među ljudima koji su također uvidjeli ogroman značaj i moć
medija, bio je i poznati američki novinar i kritičar vanjske i domaće
politike, Walter Lippman. On je često nazivan teoretičarem liberalne
demokratije, jer je kao učesnik u mnogim propagandnim aktivnostima,
prepoznao mogućnost agresivne propagande, od kojih je najvažnija bila
„stvaranje povinovanja ili proizvodnja pristanka“ („pretvaranje ljudi u
receptore, a ne u slobodo-misleća bića“), tj. sposobnost postizanja
pristanka javnosti (pomoću tehnika propagande) na određene ideje koje je
ta javnost na početku kategorički odbijala. Lippman, ne samo da je
odobravao ovakvo djelovanje, već ga je otvoreno podržavao, govoreći da
„zajednički interesi u potpunosti opčinjavaju javno mnjenje“4 i jedino ih
može razumjeti i njima upravljati „specijalizovana klasa odgovornih
ljudi“5. Ta specijalizovana klasa su upravo oni političari i kapitalisti
(njihovi dobro plaćeni spin doktori/medijski manipulatori) koji nam danas
nameću svoja mišljenja, čija nam se lica smiješe sa televizijskih ekrana,
čije laži i odmazde svakodnevno ulaze u naše domove i čije nas riječi
svakodnevno truju, dok mi mislimo da smo potpuno zaštićeni i zdravi
sjedeći u udobnim naslonjačima u svojim domovima, gledajući televiziju,
slušajući radio, čitajući novine ili sjedeći ispred svojih kompjutera.
Lippman ljude, tj. veliku većinu koja ne pripada specijalizovanoj klasi,
definira kao „zabludjelo krdo“6. Funkcija „zabludjelog krda“ u ovom
demokratskom društvu jeste da budu posmatrači, a ne učesnici u demokratiji. Dopušteno im je da budu učesnici samo onda kada sa svojim
zatrovanim i ispranim mozgovima, s velikim dozama propagande u krvi,
kreću ka izbornim mjestima da zaokruže ime svog (već izabranog) idućeg
vođe. Kada javnost uspije da se otrgne iz „zabludjelog krda“ (ili
Nielsenove „Usamljene gomile“) suočavamo se sa „krizom demokratije“
objašnjava Lippman. „Tu krizu treba prevladati disciplinovanjem
institucija odgovornih za „indoktrinaciju mladih“ – škola, univerziteta,
crkava i slično – a možda čak i državnom kontrolom medija, ukoliko bi se
autocenzura pokazala nedovoljnom.“7
Noam Chomsky je ovaj fenomen „proizvodnje pristanka“ opširno
obrazložio u nekoliko svojih knjiga. Njegov stav je da je vladajućoj
strukturi neophodno oružje da „pripitomi“ ono isto „zabludjelo krdo“ koje
4
Isto: s. 11.
Isto.
6
Isto: s. 13.
7
Noam Chomsky, Hegemonija ili opstanak, Rubikon, Novi Sad, 2008, s.12.
5
157
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (154-175)
se rađa s urođenim instinktima slobode i racionalnog rezonovanja.
Odgovor na pitanje kako to uraditi, kako ljudima uliti zacrtana ili propisana
uvjerenja i doktrine, a da oni pritom misle da je to sve njihova vlastita
odluka i mišljenje, je prilično jednostavan. Maksimalno iskoristiti moć
njegovanog neznanja mase i moć medija. Bilo da se radi o indoktrinaciji ili
prostom skretanju pažnje javnosti od problema, mediji su itekako
učinkoviti. „Skrenimo im pažnju na nešto drugo“ (skretanje pozornosti na
nevažne probleme/stvari) je već odavno isproban recept. Dovoljno je
pogledati pregled programa najgledanijih televizijskih kuća u našoj državi
da se shvati da je teorija koju je postavio Chomsky primjenjiva u čitavom
svijetu. Pored reality emisija, kao što su Big Brother, Big Mama House,
Farma, Izgubljeni, Survivor, te niza kičastih časopisa iz Skow Biza,
čovjeku ne ostaje ni prostora ni vremena da se bavi kritičkim i racionalnim
razmišljanjem, o problemima, koji medijski ne postoje. Njegov organizam
je bolestan, jer sve što mu se nudi na tanjiru je nezdravo i ubitačno za
njegovo zdravlje. Tako da neki teoretičari govore o programiranom
zaglupljivanju i zarazi globalne populacije „mentalnim AIDS-om“.
Akumulacija kapitala i mediji
Uzmimo da je osnovni cilj svakog kapitalističkog društva
akumulacija kapitala. Kako specijalizirana klasa koja posjeduje moć i
kapital vrši njegovu akumulaciju i kako zadržava svoj zavidni položaj,
itekako je interesantno pitanje. Tu nastupa druga, najčešće upotrebljavana
riječ današnjice – terorizam. Ljudi su oduvijek bili skloni koristiti riječi
čije značenje nisu u potpunosti shvatali. Nešto slično se desilo početkom
novog milenija kada je riječ „terorizam“ ušla u vokabular svakog
Amerikanca. Kao što su riječi agresija, genocid i etničko čišćenje
odzvanjale na ovim prostorima, tako se i riječ „terorizam“ mogla čuti na
svim američkim TV i radio stanicama i pročitati u svim dnevnim novinama
i na web-portalima. Ljudi, pa čak ni državni čelnici, nisu birali kontekst u
kojem su se žargonski rečeno „gađali“ ovom riječju. Naravno, kao i svaku
drugu, i ovu riječ je moguće tumačiti na više načina. Terorizam se najčešće
definiše kao „sračunata upotreba nasilja ili prijetnje nasiljem da se postignu
ciljevi koji su po prirodi politički, religijski ili ideološki (...) preko
prijetnje, prisile ili usađivanja straha“8. Ali „državni terorizam“ vodeće
sile/sila, u medijskom i svakodnevnom vokabularu (za razliku od surove
stvarnosti) gotovo da i ne postoji (...)
Međutim, kako riječ „terorizam“ postaje izgovor za stvaranje
novca, veoma jezgrovito objašnjava Naomi Klein u svojoj knjizi Doktrina
šoka – Uspon kapitalizma katastrofe. Jedan od primjera korištenja
katastrofe u svrhu stvaranja profita, koji daje autorica, jeste ponašanje
Bushove administracije u periodu neposredno nakon 11. septembra 2001.
godine. Naime, iskorišten je strah koji je izazvan napadima da bi se
započeo tzv. „rat protiv terora“, tj. da bi se u pogon stavila jedna cvjetajuća
industrija koja će se pokazati veoma profitabilnom i koja će pojedinim
8
158
Noam Chomsky, Kontrola medija, s. 68.
Spahić B. „ŠOK TERAPIJA“ I “PROPAGANDNI MODEL”...
američkim kompanijama donijeti ogromne prilive novca. (Od tada, pa do
danas Ameika je nvodno u ratnom stanju protiv svjetskog terorizma, kojeg
sama i podstiče i kontrolira). Oduvijek su ratovi i katastrofe otvarali
mogućnosti za enormno bogaćenje uskog privrednog sektora i pojedinaca,
ali danas se „kapitalizam katastrofe“9 može poistovjetiti sa tržišnim
procvatom najbogatijih, jer statistike pokazuju da su periodi neposredno
nakon katastrofa, periodi u kojima se ostvaruje najveći profit („Rat je otac
svega“ – maltus ili pak stara latinska „Post nubila febus“).
Bitno je napomenuti da se u ovom slučaju ne radi o nastanku sloja
ljudi zvanih „ratni profiteri“. Građani Bosne i Hercegovine bi najbolje
mogli svjedočiti kako su njihove komšije, donedavni taksisti ili trgovci
preko noći, u periodu od 1992. do 1995. godine postali bogati biznismeni i
tajkuni (tajkun - na kineskom jeziku je onaj koji se nelegalno obogatio, uz
pomoć političke vlasti, kojoj je služio ili služi). Iako je i pojava ove klase
ljudi u društvu značajna, ona je ipak prolazna u odnosu na posljedice
drugih globalnih katastrofa.
Postavlja se pitanje kako društva koja su demokratska i liberalna
preko noći postaju društva kojima upravljaju interesi kapitala (možemo
komotno reći kriminogeni klanovi, koji se zovu političkim strankama) i
velikih korporacija, i još važnije, kako se provodi kontinuirana tortura nad
građanima jedne demokratske zemlje, a da oni ni sami toga nisu svjesni.
Ne zanemarujući ulogu medija u ovom procesu, odgovor koji nudi Naomi
Klein također treba uzeti u razmatranje. Ona ističe, da „postoji razdoblje –
može biti iznimno kratko – hibernacije, izvjestan vid fiziološkog šoka ili
paralize. Njega uzrokuje traumatsko ili subtraumatsko iskustvo koje razara
svijet poznat subjektu, jednako kao i poimanje samoga sebe unutar tog
svijeta. Iskusni istraživači primjećuju taj učinak, znajući da je tokom tog
razdoblja izvor neizmjerno prijemčiviji za sugestije, daleko spremniji da se
pokori, nego što bi to bio netom prije nastanka toga šoka“10. Imajući u vidu
ovu definiciju „doktrine šoka“ mnogo je lakše shvatiti ponašanje građana
SAD-a nakon 11. septembra, koji su u stanju dezorijentacije i šoka postali
kao prazne ploče po kojima je tadašnja politika, uz pomoć medija, mogla
ispisivati svoju ideologiju bez svjesnog učešća građana. Neke od riječi tada
ispisanih bile su „terorizam“, „islamo-fašizam“, „nacionalna sigurnost“ itd.
Naravno, olovka koju je politička elita koristila bila je ona zvana mass
mediji. U trenucima je bilo vrlo lako povjerovati da mediji samo rade svoj
posao i prenose informacije, te je samo zanemarivom broju ljudi bilo jasno
da su oni produžena ruka politike/financijskog kapi-tala/vjerskih institucija
i saučesnik u onom što Chomsky naziva „proizvodnja pristanka“ na
građansku i indivudualnu nemoć, uz „puna usta“ hipokrizijski
proklamovanih građanskih prava. U postdaytonskoj BiH postoje tri
getoizirana i drugima dvoma ustrašena nacio-vjerska stada, koje primarno
pljačkaju njihovi „zaštitnici vitalnih interesa!?“ (...)
9
Fraza preuzeta iz Naomi Klein, Doktrina šoka – Uspon kapitalizma katastrofe,
V.B.Z., Zagreb, 2008.
10
Naomi Klein, Doktrina šoka – Uspon kapitalizma katastrofe, s. 24.
159
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (154-175)
Borba za promicanje čistog kapitalizma s ciljem održavanja
režima određenih moćnih korporacija se vodila na TV ekranima i internet
forumima istom žestinom kao i na ratištima u Iraku. Razlika je naravno
bila u žrtvama, jer se u ovom slučaju radilo o psihološkom uništavanju
vlastitog naroda. Takav stepen manipulacije ogromnim masama su jedino
mogli postići mediji i to u trenucima šoka. Naomi Klein kaže da upravo u
tim „smekšanim trenucima, kada psihološki plutamo, kad smo fizički
iskorijenjeni, ti slikari stvarnosti pljuju u šake i otpočinju svoju preobrazbu
svijeta“.11 Osvrnimo se sad ne temeljne modele kontrole medija.
PROPAGANDNI MODEL
„Propagandni model“ je postuliran od strane Edwarda S. Hermana
i Noama Chomskog, a riječ je o sistemskoj pristrasnosti medija, koji sve
probleme (vidljivo ili nevidljivo) pokušavaju predstavtiti/objasniti izričito
iz ugla (ili interesa) ekonomije, odnosno (danas najmoćnijeg) financijskog
kapitala. „Propagandni model“ je prvi put predstavljen 1988. godine u
knjizi Manufacturing Consent: The Political Economy of the Mass
Media.12 Model pristupa medijima je, prema tom modelu, kao i u bilo kojoj
drugoj kompaniji ili privatnom sektoru, čiji je osnovni cilj prodaja
proizvoda kupcima, u ovom slučaju čitaocima i gledaocima, a na osnovu
rejtinga najraznorodnijim oglašivačima (političkim, ekonomskim,
kulturnim, vjerskim i inim subjektima). Ovdje je riječ o tzv. „dvostrukoj
upotrebnoj vrijednosti medija“, koji naručiocima reklame, PR ili novinskih
sadržaja „prodaju“ lojalnost svojih sigurnih kontingenata konzumenata
(čitalaca, gledalaca, slušalaca, korisnika web-portala/interneta).
Ova teorija nudi pet filtera, od kojih se prva tri smatraju najvažnijim od strane autora.
Filter 1. Vlasništvo kao mehanizam kontrole mass medija
Osnovni cilj uvođenja „Propagandnog modela“ bio je određivanje
i pojašnjavanje prvobitne funkcije medija, tačnije printanih medija.
Funkcija printanih medija bila je da služi javnom interesu, ili (u
socijalističkim sistemima) interesu radničke klase. Dakle, mediji bi
primarno trebali biti u funkciji građana; da ih informišu, educiraju i zabave.
Mediji su dugo vremena pothranjivali kolektivnu svijest i naglašavali
potencijalnu moć koju javnost (građani/radnici) mogu posjedovati.
Početkom 19. vijeka radikalni britanski mediji su bili na strani radničke
klase, ali previsoki porezi i takse, nametnuti od strane vlasti da bi
ograničile vlasništvo nad medijima, u ovom slučaju printanim, su počele
mijenjati lice štampe. Ipak, neki stepen raznovrsnosti je preživio. U
poslijeratnoj Britaniji, radikalne i radnicima naklonjene novine, kao što su
bile Daily Herald, News Chronicle, Sunday Citizen i Daily Mirror
(smatran takvim do kraja 1970-ih), svakodnevno su objavljivale članke o
zlu kapitalističkog sistema. Poznati novinar John Pilger se pridružio
redakciji Daily Mirrora 1963, gdje je ostao raditi idućih dvadeset godina.
11
12
160
Isto: s. 29.
Eng. “Proizvodnja pristanka: politička ekonomija mass medija”
Spahić B. „ŠOK TERAPIJA“ I “PROPAGANDNI MODEL”...
Pilger je svojevremeno tvrdio da je The Mirror bio prvi printani medij koji
je otvoreno ohrabrivao radničku klasu na izražavanje vlastitog mišljenja.
Međutim, nakon što je vlasništvo nad novinama preuzeo desničar Robert
Maxwell, koji je bio naklonjen kapitalistima, Pilger nakon dvadeset godina
rada biva otpušten. Kritika kapitalizma nije bila uređivačka politika novoga
doba, za razliku od realsocijalističkih sistema i ex-jugoslovenskog samoupravnog društva do devedesetih godina prošlog stoljeća.
Od tada do danas ulaže se neprestani trud u svrhu distanciranja
moćnog propagandnog oružja od „opasne radničke klase“, na taj način da
se povisuju troškovi objavljivanja, i troškovi izdavaštva uopće. Sve to u
cilju izoliranja radikalnih medija i sprečavanja sticanja ozbiljne i stalne
čitalačke publike. „Tako prvi filter – ograničenje na vlasništvo medijskih
kuća (u smislu da je bio neophodan ogroman kapital za osnivanje medijske
kuće) - je bio primjenjivan već prije stotinu godina, pa čak i ranije, a
njegova primjenjivost se tokom vremena samo povećavala.“13
Glavni argument u vezi s efektom ograničenja koje postavlja
kapital na medije je taj da mass mediji nisu ništa drugačiji od velikih
industrijskih korporacija i kompanija, jer su orijentisani ka profitu
(Marxova „sveprodajnost“, kao prostitucija), a ne ka izvještavanju i otkrivanju istine. „Propagandni model“ objašnjava ovaj fenomen tvrdeći da
mediji u suštini služe kao instrument moći velikih korporacija, ali u
pojedinim slučajevima i kao vladino oružje. Zbog toga on nalaže tezu da je
prvi filter taj koji stvara subjektivizam/pristrasnost i zloupotrebu primarne
funkcije medija, što neizbježno određuje pravila i smjernice koje se moraju
pratiti u industriji izvještavanja. Više je nego logično pretpostaviti da se
koriste samo ona sredstva koja vode ka promovisanju interesa vlasnika
kapitala i vlada, koje tom kapitalu primarno služe. Istina i objektivnost ne
mogu biti sredstva za promovisanje pojedinačnih ciljeva, niti mogu
postojati kao sredstvo akumuliranja kapitala. Stoga se subjektivizam mass
medija dalje razvija u smjeru sve prisutnije centralizacije medija. Ovaj
fenomen je primjetan i u odnosu kapitala prema drugim aspektima
ekonomije. Naime, neizbježna je tendencija kapitala ka centralizaciji.
Logika opet nalaže zaključak da ova dva tipa centralizacije vode samo ka
daljnjem jačanju moćnika („elitne manjine“, koja je sve manja, a bogatija Vlajki) na račun slabih karika („neelitne većine“, koja je sve veća i
siromašnija). „Povećana centralizacija moći mass medija, potpomognuta
kompenzacijskim silama, je predodređena da još više onemogući da se čuju
oni tihi glasovi, naročito glasovi potlačenih i siromašnih, što vodi ka
njihovom daljnjem marginaliziranju na globalnom polju.“14Tako imamo
„sve bogatije medije, a sve siromašniju demokratiju“.
Da su mediji veliki konglomerati, svjedoči postojanje News
Internationala, CBS-a (koji je sada udružen sa Westinghousom), Turner
13
Chomsky, Herman, Manufacturing Consent: The Political Economy of the Mass
Media, s. 4.
14
David Sciulli, Amitai Etzioni, Macro Socio-economics, M.E. Sharpe, 1996, s.
287.
161
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (154-175)
Broadstinga (sada udružen sa Tune-Warmerom koji čak pripada još jednoj
većoj kompaniji, General Electric – vlasnici NBC-a) i mnogih drugih. Svi
nabrojani su povezani tržištem dionica. Moćni kapitalisti koji sjede u
odborima ovih velikih korporacija imaju lične i poslovne kontakte sa
članovima odbora drugih velikih kompanija. Stoga, sloboda štampe je
ograničena samom činjenicom da su vlasnici medijskih korporacija vođeni
ideologijom slobodnog tržišta. Zašto bi onda ti isti vlasnici dozvolili
svojim novinama, radio i TV stanicama da sistematski kritiziraju
„slobodno tržište“ i kapitalizam koji je izvor profita? Zašto „rezati granu na
kojoj sjediš“? Još manje da o njihovim kompanijama/korporacijama pišu
sa negativnim aksiološkim predznakom?! (...)
„Propagandni model“ dalje sugerira da postoji jaka veza između
onih koji posjeduju divovske medijske kuće i vlade. Ta veza predstavlja
jedan od mehanizama odbrane interesa kapitala na obje strane. “Velike
medijske kuće su prilično velike kompanije i kao takve su podložne oštrim
regulacijama od strane vlasnika, ali i drugih profitabilno orijentisanih sila.
Oni su veoma blisko povezani (personalna unija) i itekako imaju zajedničke interese sa velikim korporacijama, bankama, pa i vladom.“
Filter 2. Oglašavanje i kontrola mass medija
Drugi filter „Propagandnog modela“ je filter oglašavanja.
Chomsky i Herman ističu činjenicu da je oglašavanje glavni izvor prihoda
u medijskoj industriji, bar u slučaju profitabilno orijentisanih mreža, kojih
je danas i najviše. Ovaj filter, kao i prethodni, najviše se tiče ograničavanja
slobode i sužavanja obima emitiranog sadržaja, i za posljedicu ima ostvarivanje profita. Takva zavisnost neizbježno vodi ka davanju povlastica
pojedinim subjektima, što opet rezultira pristrasnošću i neobjektivnosti
medija. Formula se sajtoji u krilatici: „Ako ćete u vašem mediju pisati
protiv nas, otkrivati naš 'prljavi veš', onda nećemo oglašavati kod vas!“
Prije nego je oglašavanje postalo osnovni izvor prihoda u
medijskoj industriji, cijena printanih medija se utvrđivala na osnovu cijene
njihove produkcije. Međutim, sa razvojem industrije oglašavanja, one
novine koje su prodavale svoj prostor, reklamnim oglasima su snižavale
samu cijenu novina, stavljajući medije koji nisu bili finansirani od strane
oglašivača u nezavidan položaj. „Zbog toga će sistem baziran na oglašavanju vremenom marginalizirati i čak dovesti do nestanka onih medijskih
kuća čiji je prihod zavisio samo od prodaje. Kada je oglašavanje prisutno,
slobodno tržište prestaje biti neutralno polje u kojem je kupac taj koji
odlučuje šta će kupiti.“15
Zbog toga „Propagandni model“ nalaže da mediji koji žele biti
konkurentni u polju uticaja, moraju tragati za drugim izvorima prihoda,
kao što je oglašavanje i na taj način stvaraju zavisnost koja iskrivljuje
njihov sadržaj, tj. njihov finalni proizvod. Štaviše, uspjeh medijskih kompanija danas se mjeri veličinom njihove publike, tj. brojem ljudi koji su
15
Chomsky, Herman, Manufacturing Consent: The Political Economy of the Mass
Media, s. 14.
162
Spahić B. „ŠOK TERAPIJA“ I “PROPAGANDNI MODEL”...
izloženi njihovoj poruci. Jednostavna jednačina vodi do zaključka „što
veća publika, to veća cijena, odnosno veći prihod od oglašavanja“. Stoga je
logično da su veće medijske korporacije sa većim budžetima u stanju
doprijeti do većeg broja ljudi, dok se one male medijske kuće koje teže
nezavisnosti bore za preživljavanje na konkurentnom tržištu. Tako mediji,
od organizacija čiji bi osnovni (deontološki) cilj trebalo biti istinito i
blagovremeno informisanje/izvještavanje, edukovanje i svrsishodna
zabava, postaju kompanije čija je primarna funkcija ostvarivanje profita.
Analogno tome, dolazimo do zaključka da industrija oglašavanja
ima sveobuhvatnu kontrolu nad medijskom industrijom, koju provodi u
praksi vukući medije na finansijskom „ularu“. Chomsky i Herman kažu:
„Odluke ovih zaštitnika (oglašivača) itekako utiču na medije, te oni postaju
ti koji nameću normative i čije želje i zahtjeve mediji moraju kontinuirano
ispunjavati da bi opstali i uspjeli“.16 Nadalje, nameće se zaključak da
finansijska zavisnost medija uključuje i odbijanje objavljivanja onog
sadržaja koji je ideološki suprotan ili štetan po interes zaštitnika/
oglašivača. Autori navode primjer dokumentarnih historijskih serija o
radničkom pokretu, koje bi itekako naišle na poteškoće u privlačenju
korporativnog interesa, naročito ako bi te serije predstavile korporacije kao
nosioce pohlepnog klasnog interesa koji ne prezaju ni od ubistva članova
sindikalnih organizacija. Jedini način (nužnog) privlačenja pažnje je tzv.
„depolitizacija medija“, uz redukcionizam stvarnosti počesto mutnih rabota
korporacija/oglašivača/vlada, jeste „šundizacija“ ili „kičizacija“ zaglupljujućih, ali rado gledanih serija, reality showa, kvizova, izbora ljepotica i kod
nas, neizostavnog turbo-folka.
Tabela (Advertising expenditure by region17) prikazuje enormne
budžete i iznose koji cirkulišu u industriji oglašavanja širom svijeta. Ove
16
17
Isto: s. 16.
Eng. troškovi oglašavanja po regijama
163
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (154-175)
brojke dokazuju evidentne trendove koje oglašivači i medijske kuće moraju
slijediti, te ukazuju na zavisnost koju takva akumulacija kapitala stvara.
Očito je da ovakve sume novca mogu uveliko uticati na objavljeni
sadržaj. Upravo zbog toga rastuća moć marketinga vodi stvaranju
depolitiziranih (i demokratski/građanski neprosvijećenih) potrošača koji
najbolje odgovaraju interesima grupa koje posjeduju moć i kapital. Zbog
toga je emisija koja je imala najveću gledanost u 2007. godini u Americi
(28 miliona gledaoca), emisija “Fox’s American Idol”, upravo emisija sa
najvišom cijenom reklame. Cijena reklame od 30 sekundi za epizode koje
su izvođene u januaru 2008. je iznosila 700 000 dolara. Da je ovaj odnos
uzajamne potrebe dvosmjeran, svjedoči i činjenica da je i sama prijetnja da
će oglašivač napustiti određeni medij dovoljna da utiče na uredničku
politiku. Na primjer, 1999. godine Britanski telekom (British Telecom) je
zaprijetio novinama The Daily Telegraph da će se povući sa svoje funkcije
oglašivača – “zaštitnika” (medija, kao kod nas nacionalnih interesa) zbog
određenih članaka objavljenih u ovim novinama koji nisu bili u interesu
British Telecoma. The Daily Telegraph je reagovao tako što je otpustio
novinara odgovornog za te članke. Također, istraživanje provedeno 1992.
godine na uzorku od 150 urednika je pokazalo da se 90% njih redovno
sreću sa oglašivačima koji žele da se miješaju u uredničku politiku, dok je
40% ispitanih urednika priznalo da su pojedini oglašivači u više navrata
uticali na objavljeni sadržaj njihovih novina.
Zaključujemo da najvažniji zadatak medija nije promovisanje
njihove izvorne funkcije, tj. korištenje medija kao političkog alata za
širenje istine, jer “sa budžetima koji sežu do nekoliko biliona dolara,
medijska industrija, zajedno sa industrijom oglašavanja je, bez dvojbe,
bolja od bilo koje druge institucije, crkve, džamije ili škole, u kreiranju
slike o našem mjestu u društvu, zašto i kako bi se trebali ponašati, za koga
i protiv koga bi trebali navijati.”18 Ipak, besmisleno bi bilo tvrditi da
konzumerizam nije u skladu s demokratijom. To je zasigurno vodeći
globalni trend, bez obzira slagali se mi s tim ili ne. Ono što čovjek nikada
sa sigurnošću ne može znati jeste to da li je kapital koji stoji iza industrije
oglašavanja i njegov enormni uticaj na medije, ono što je stvorilo
konzumerizam ili je konzumerizam stvorio ovo prvo.
Filter 3. Izvori informacija kao mehanizam kontrole mass medija
Za razliku od prethodna dva filtera, koji se najviše tiču direktnih
finansijskih aspekata i uloge koju kapital igra u medijima tako što oblikuje
i usmjerava prihvatljivi sadržaj za objavljivanje, treći filter se dotiče teme i
izvora informacija koji su uobičajeni i koji stvaraju tvz. mainstream
izdavaštvo i oblikuju javno mišljenje. Ovaj filter pojašnjava kako industrija
vijesti dolazi do svojih izvora informacija, naglašavajući činjenicu da se
ona uveliko oslanja na vladine (ili vladi bliske anonimne) izvore, koji su
zasigurno pristrasni i politički orijentisani, čak i u onim vladinim tijelima
18
Steve McClellan, Gone in 30 Seconds: What Nets Are Charging,
www.mediaweek.com, Oct 1, 2007, preuzeto sa interneta 15/08/2009.
164
Spahić B. „ŠOK TERAPIJA“ I “PROPAGANDNI MODEL”...
koja ne zavise od glasača. “Mass mediji su uvučeni u simbiotičku vezu sa
moćnim izvorima informacija svojom finansijskom zavisnošću i
isprepletenošću interesa. Medijima je potreban uravnotežen, pouzdan i
stalan protok sirovih vijesti. Mediji imaju svakodnevnu glad za informacijima koju moraju utažiti.”19 Ova glad za informacijama stvara jaku
ovisnost medija, koja utiče na njihovu građansku odgovornost i tako mediji
umjesto da služe građanskom interesu počinju da ga sami definiraju.
Čak ni ogromne medijske kompanije, kakav je BBC, ne mogu sebi
priuštiti da uvijek imaju reportera i ekipu tamo gdje se nešto dešava.
Stoga, oni pozicioniraju svoje izvore na mjesta na kojima je najvjerovatnije
da će se nešto desiti. Bijela Kuća, Pentagon, Ulica Downing br.10 su tzv.
novinarski terminali. Isti je slučaj sa evropskim medijima. Robert
McChesney, profesor komunikacija na Univerzitetu u Illinoisu, ističe da je
perspektiva iz koje zvanični izvori gledaju na neku situaciju ili problem
neupitna, dok u slučaju da kao novinar razgovarate sa zatvorenicima,
štrajkačima, ili beskućnicima, morate naglasiti da je njihova perspektiva
tek jedna strana priče. U slučaju da to ne uradite, izlažete se prijetnji da
budete okarakterisani kao neprofesionalan i pristrasan novinar.
Chomsky i Herman ističu da je zavisnost mass medija stvorena od
strane velikih vladinih sektora koji funkcionišu kao tijela koja
svakodnevno opskrbljavaju medijske kuće sa njima toliko potrebnim (već
aksiološki “pro domo sua” opredijeljenim), tzv. sirovim vijestima, i tako
omogućavaju nesmetan protok velikog broja informacija. Zbog toga je
medijska industrija zavisna od vlade i njenih sektora, te su novinari veoma
skloni korištenju vlade kao njihovog izvora. “Mjesto gdje se informacije
vrijedne vijesti generiraju svakog dana jeste Washington - Bijela kuća.
Kongres i drugi organi vlasti svakodnevno omogućavaju tok informacija
nudeći medijima izjave, govore, prepise, rezolucije i druge vrste obavještenja.”20 Osim Virillioovog medijskog kreiranja senzacionalističkih
događaja, o kojima pišu (Vidi njegovu knjigu “Informatička bomba”),
imamo i flagrantnu PR-izaciju cjelokupnog novinarstva (B. Spahić:
predgovor knjizi “Uloga medija u globalizirajućem svijetu”, FPN
Sarajevo), imamo i apsolutnu prevlast „reklamokratije“, koja modelira
kako našu percepciju, tako i sve klasične novinarske žanrove (V. Packard).
Štaviše, zvanični vladini izvori su a priori smatrani vjerodostojnim. Sama činjenica da je informacija izdata od strane vlade ili njene
institucije, čini tu informaciju dovoljno pouzdanom da bude objavljena bez
daljnjeg analiziranja istinitosti njenog sadržaja. Dodajmo tome i da
“novinar koji prenosi tu informaciju nije odgovoran ako se pokaže da ona
nije istinita. Umjesto njega, krivi se vlada koja je svjesno pogrešno navela
medije.”21 Ne treba bolji primjer od višegodišnjih tvrdnji Pentagona da Irak
19
Chomsky, Herman, Manufacturing Consent: The Political Economy of the Mass
Media, str. 18.
20
Jonathan Mermin, Debating War and Peace, Princeton University Press, 1999, s.
17.
21
Isto: s. 18.
165
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (154-175)
posjeduje oružje za masovno istrebljenje, te kasnijeg zaključka da Irak
(nakon što je iz temelja destruiran) toga oružja nema. Mediji su žestinom
prenosili i drugu laž Vlade SAD – i ništa. Građani, izdrilani da su izgubili
„refleks prepoznavanja“, a toga nisu svjesni.
Još jedan od razloga zašto mediji ovakve informacije ne podvrgavaju daljnjoj provjeri istinitosti, jeste i nedostatak novca ili vremena. Ipak,
postoji i još složeniji razlog. Dovođenje u pitanje zvaničnih izvora nije baš
mudar potez i može voditi ka brojnim problemima po same medije.
Poželjnije je biti u dobrim odnosima sa zvaničnim izvorima, jer su oni ti
koji daju informacije čija se istinitost rijetko dovodi u pitanje od strane
javnosti, i čije informacije mogu biti objavljene bez preuzimanja direktne
odgovornosti medija. “Mediji se rijetko bave istraživačkim novinarstvom
kada su suočeni sa političkim (ekonomskim, vjerskim i sl.) monopolom.
Sukobljavanje s nosiocima političke moći može dići dosta prašine i
urednici su pažljivi da ne budu optuženi od strane vlasti i javnosti za
zabadanje nosa tamo gdje mu nije mjesto. Rezultat toga je medijska samocenzura.”22 Vladini izvori stoga služe kao primarni izvori informacija, što
zasigurno služi interesu istih. A svaka priča o neutralnom novinarstvu i
medijima, time pada u vodu!? (...)
Filter 4. Flak23 kao mehanizam kontrole mass medija
Četvrti filter koji razvija i analizira „Propagandni model“ jeste
flak. Flak se odnosi na sve vrste negativnih reakcija na određeni sadržaj
objavljen od strane određenog medija. Flak stoga služi „ispravljanju“
informacije koja je objavljena, a nije u skladu sa općeprihvaćenim
političkim stajalištima. Flak može biti rezultat djelovanja organizirane
grupe, ali i pojedinca. U bilo kojem slučaju, te negativne reakcije, zavisno
od njihovog obima, mogu biti veoma štetne po medijsku kuću, kako u vidu
finansijske stabilnosti, tako i u vidu rušenja vjerodostojnosti. Ekstremni
slučajevi negativnih reakcija često vode do sudskih procesa, te mogu
rezultirati napuštanjem oglašivača – „zaštitnika“, što naravno vodi do
finansijske propasti određenog medija. Flak stoga kontrolira objavljeni
sadržaj na način da vrši pritisak na medijske agencije koje odbijaju
poštovati određena pravila. Flak također sa sobom može povući i određene
zakonske mjere koje mogu rezultirati kaznama finansijske prirode. Stoga,
institucije flaka discipliniraju medije kroz različite vrste žalbi. One moćnije
sa velikim resursima, mogu natjerati medije da promijene svoje prvobitno
objavljene informacije, svoju ideološku sklonost, pa čak i svoje osoblje.24
Flak može biti i u formi pisama, telegrama, telefonskih poziva, peticija,
govora i drugih vidova žalbi i prijetnji. Sharon Baker je u svojoj knjizi
Global Spin, izdatoj 1997. godine, dokumentovala operacije velikih kompanija i njihovih PR sektora, vezane za pobuđivanje sumnje u rezultate
do kojih su došle organizacije za očuvanje okoliša u posljednjih dvije
22
Bartholomew H. Sparrow, Uncertain Guardians, JHU Press, 1999, s. 62.
Eng. protuavionska ariljerija ili vatra; prim. prev. oštra kritika
24
Chomsky, Herman, Manufacturing Consent: The Political Economy of the Mass
Media, s. 26.
23
166
Spahić B. „ŠOK TERAPIJA“ I “PROPAGANDNI MODEL”...
decenije. Naime, postoje određeni zakoni i prepreke koje sprečavaju da
prava istina o svakodnevnom narušavanju okoliša od strane velikih
industrija ikad bude objavljena u medijima. Strah od milionskih tužbi će
bez sumnje obeshrabriti novinare da se upuste u jednu takvu priču.
Flak bi se mogao smatrati još samo jednim instrumentom u rukama moćnika kojim oni (uz dobro plaćene profesionalce) uspijevaju efektno
i direktno da kontrolišu medije i sadržaj koji oni objavljuju. Oglašivači
nastoje izbjeći vrijeđanje takve „klijentele“ koja bi mogla prouzrokavati
pojavu flaka, a ako se neka činjenica, mišljenje ili program smatra potencijalnim uzročnikom flaka, onda je ovo ponašanje još izraženije.25
Pored interesa za koje se oglašivači zalažu, Chomsky i Herman
navode brojne primjere institucija flaka koje postoje samo da bi služili
interesima vlade, naročito interesima desno orijentisanih i interesima
korporativnih programa. Te institucije su finansirane od strane korporativnih „zaštitnika“- patrona i stoga primorane da djeluju u njihovom
interesu, vršeći pritisak na medije da budu naklonjeni njihovim programima i desno-orijentiranoj politici. Oni koji to odbiju suočeni su sa
rizikom rasta troškova, gubljenja vjerodostojnosti i naklonjenosti javnosti.
Centralno pitanje je da li u sudskim procesima diperzirana masa
može biti efikasna kao moćni kapitalisti, koji mogu plaćati najbolje
stručnjake i lobirati u najvišim sudskim i državnim instancama?
Filter 5 . Vanjski neprijatelj kao mehanizam kontrole mass medija
Posljednji filter koji nam „Propagandni model“ nudi jeste filter
korištenja vanjskog neprijatelja kao mehanizma kontrole mass medija. Ova
teorija je razvijena u periodu neposredno pred raspad sovjetskog
komunizma. Stoga je komunizam, koji je toliko dugo bio američki
neprijatelj br. 1, izgubio svoju prednost. Novi milenij je donio i novog
globalnog neprijatelja. Nathaniel Persili ističe: „Pitanje kako sačuvati
američke građanske slobode, u vremenu borbe očuvanja nacionalne
sigurnosti, je staro koliko i same slobode. Ali događaji iz septembra 2001.
godine u kojem je izgubljeno najviše života ikad na američkom tlu još od
građanskog rata, promijenili su poglede ljudi na način koji mi tek
nastojimo shvatiti.“26 Iako ovaj rad uzima u obzir prestanak postojanja
nekadašnjeg, sada već zastarjelog neprijatelja SAD-a (SSSR), i nastanak
novog globalnog neprijatelja br. 1, ipak se težište stavlja na samu primjenu
ideje o postajanju neprijatelja, bez obzira ko on bio. Deviza je „ako ga i
nema, treba ga izmisliti“.
Nakon pada Berlinskog zida i pada moći svemogućeg SSSR-a,
postalo je očito da je prijetnja zvana komunizam prošlost. Stoga, „The Evil
25
Bazirano na: Angharad N. Valdivia, Carrie A. Rentschler: “Expanding the
Definition of Media Activism”, A Companion to Media Studies, Wiley-Blackwell,
2003, s. 536.
26
Nathaniel Persily, Jack Citrin, Patrick J. Egan. “The War on Terror and Civil
Liberties”, Public Opinion and Constitutional Controversy. Oxford University Press
US, 2008, s. 329.
167
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (154-175)
Empire“27, kako je predsjednik Reagan nazivao SSSR, više nije predstavljao prijetnju svjetskom miru, niti ometao svjetsko tržište u procesu
globalizacije. Bilo je očigledno da američki mediji uz pomoć svoje moćne
propagandne mašine moraju stvoriti novog neprijatelja koji bi popunio ovo
upražnjeno mjesto i zbog toga danas Amerikanci imaju nove inostrane
prijetnje: talibane, al-Qaedau, islamski Jihad, bombaše samoubice, i čitav
niz terorističkih uporišta širom svijeta. Običan čovjek se uopće ne pita ko
je stvorio (i navodno likvidirao) Bin Ladena, ko i po čijem nalogu plaća i
širi selefizam/islamizam u BiH? Kao da to dolazi samo po sebi?! Koliko
oni služe globalnim, a koliko bh interesima? Da li to populaciji BiH govori
išta o tome šta su sa nama planirali, odnosno kakvu ulogu za budućnost
svjetskog kapitala ima bh „Daytonski eksperiment“?!
Neophodnost vanjskog neprijatelja je očita. Sama ideja kontrole
koju navodi „Propagandni model“ ne može opstati bez vanjske prijetnje
koja služi kao katalizator brojnim desno-orijentisanim krilima zaduženim
za vanjsku i unutrašnju politiku ili kao neprijatelj koji se okrivljuje za sve
negativne trendove prisutne u svjetskim dešavanjima. Nismo još zaboravili
socijalističke unutrašnje i vanjske neprijatelje Titove Jugoslavije, a danas
međusobno trojno nacionalno strašenje jednih od druga dva tzv.
„konstitutivna naroda“?!
Oštra kritika i demonizacija vanjskog neprijatelja, potkrijepljena
odgovarajućim propagandnim materijalom, mora biti konstantno „bacana“
javnosti u oči. Tako se sam pojam vanjskog neprijatelja može posmatrati
kao psihološki pokušaj kontroliranja stanja uma javnosti, jer se stvaranjem
jedinstvenog neprijatelja koji prijeti građanima jedne države, stvara i
jedinstveni stav javnosti protiv istog. Moramo biti svjesni da predstavljanjem određene države ili pojedinca, kao opasnog i strašnog protivnika
protiv kojeg se neophodno boriti, mediji automatski nameću ideju da je rat
neophodan, bez da prethodno razmatraju kakav će to rat biti i kakve
metode i tehnike će u njemu biti korištene, još manje kakve će posljedice
imati po nas. Smjer u kojem se razvijao posljednji „rat protiv terorizma“ je
upravo takav. „Dokazano je da su taktike koje su odobrene od strane
sekretara Rumsfelda i provođene od strane majora generala Geoffrija
Millera u Guantanamu uključivale korištenje pasa tokom ispitivanja,
maltretiranje zatvorenika, svlačenje i stavljanje u tvz. pozicije stresa čiji je
cilj izazivanje boli, izoliranje zatvorenika u hladnim i mračnim ćelijama
više od trideset dana, te druge metode mučenja, među kojima je i
izgladnjivanje. Po autorovom mišljenju, ove metode su u oštroj suprotnosti
sa zakonima ratovanja koji uključuju poštivanje odredbi postavljenih
Ženevskom konvencijom.“28
„Propagandni model“ sugerira da za zatvaranje očiju pred
ovakvim tretmanom zatvorenika u Guantanamu treba zahvaliti medijima
koji su izvršili strašan pritisak na javnost, koja je naposljetku djelovala kao
slijepac koji je poslušno išao tamo gdje mu njegov vodič kaže, ne
27
28
168
Eng. zloglasno carstvo
Jordan J. Paust, Beyond the law, Cambridge University Press, 2007, s. 15.
Spahić B. „ŠOK TERAPIJA“ I “PROPAGANDNI MODEL”...
postavljajući nikakva pitanja. Kontrola koja počiva na histeriji i strahu
(Vidi B. Spahić: „Strah kao najbolja baza propagandnog djelovanja“, iz
knjige „Kontroverze propagandnog djelovanja“ ID Oslobodjenje, 1987)
ima ogroman uticaj i na same medije, koji onda nastoje indoktrinirati
naciju u skladu s određenim programom „proizvodnje straha“ i
„proizvodnje mržnje prema neprijatelju“. Sve prisutniji trend koji dijeli
svijet na „nas“ i „njih“ se pokazao učinkovitim, naročito u vremenu koje
ide na ruku moćnicima za ostvarivanje njihovih političkih planova.
PR-KONTROLA N 1 21.VIJEKA
Odnosi s javnošću – Još jedno oružje kontrole ili pak nešto drugo?
Kontrola nad javnim mnjenjem je osnova svake vladavine, ali je
ona itekako zanimljivija za analizu i važnija u društvima gdje se ne može
vršiti i održavati silom u današnjim demokratskim državama. Stoga je
sasvim razumljivo da su današnje institucije za kontrolu mišljenja nastale u
slobodnim društvima. Velika Britanija je bila pionir na tom polju pokrećući Ministarstvo informisanja. Woodrow Wilson je slijedio taj primjer i
pokrenuo Odbor za informisanje. Smatra se da su njegovi propagandni
uspjesi podstakli nastanak današnjih odnosa s javnošću.
Iako je u našoj zemlji djelatnost zvana „odnosi s javnošću“ počela
da zaživljava tek prije par godina, taj sektor je u svijetu već odavno
uspostavljena funkcija upravljanja. Smatra se produktom društvenog
razvoja i najčešće se definira kao pozicioniranje organizacije u javnosti.
Američko društvo za odnose s javnošću (PRSA) nudi sljedeću, malo
detaljniju definiciju: „Odnosi s javnošću pomažu našem složenom, pluralističkom društvu da donosi odluke, te da, razvijajući međusobno
razumijevanje između grupa i organizacija, učinkovitije funkcioniše. Oni
služe usklađivanju privatnih i javnih načela djelovanja. Odnosi sa
javnostima služe širokom krugu institucija u društvu, kao što su sindikati,
poslovne organizacije, državne ustanove, dobrovoljnja udruženja, zaklade,
škole, fakulteti i vjerske ustanove. Da bi ostvarile svoje ciljeve, navedene
organizacije moraju razviti uspješne odnose sa različitim publikama i
javnostima, kao što su zaposlenici, članovi, lokalna zajednica, dioničari i
druge institucije, ali i s društvom u cjelini.“29
Zanimljivo je da se u prvi plan (kao i deklarativno u novinarstvu)
stavlja da je funkcija odnosa s javnošću da pomaže društvu. U zvaničnim
definicijama nigdje se ne navodi da su odnosi s javnošću industrija, kao i
svaka druga, koja donosi milijarde dolara ili eura prihoda godišnje, niti se
ističe način na koji ta industrija ostvaruje profit. Osvrnimo se na trenutak
na onu tamniju stranu ovog modernog načina komuniciranja. Noam
Chomsky smatra da je osnovna funkcija odnosa s javnošću kontrola svijesti
javnosti. On ističe da je vodeća figura PR industrije Edward Berniz,
zapravo čovjek koji je svoje znanje stekao u Krilovoj komisiji, te nakon
29
http://www.link-elearning.com/lekcija-Definicija-i-delokrug-odnosa-sjavno%C5%A1%C4%87u_4305 (03/11/2009)
169
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (154-175)
toga razvio ono što on naziva „inžinjeringom povinovanja“. Ljudi koji
mogu da stvaraju povinovanje su ljudi koji posjeduju kapital i moć, ljudi
koji pripadaju već spomenutoj „specijaliziranoj klasi“. Jer, ni novinarstva,
ni reklame, ni PR-a, nema bez enormnih materijalno-tehničkih, financijskih, kadrovskih i organizacijsakih potencijala. Sve ove djelatnosti mogu
si priuštiti samo oni koji imaju i žele da zarade još mnogo više para.
Da odnosi s javnošću spadaju u komunikološku nauku je nepobitno, ali je takođe izvjesna i činjenica da su, u komunikološkom smislu,
ipak bliži prenošenju poruka, a ne komuniciranju. Ta njihova karakteristika
jednosmjernosti, ostavlja dovoljno prostora za polemiku, jer nameće
pitanje koja je to institucija, organizacija ili pojedinac koji odlučuje kojim
porukama će javnost biti izložena, a kojima ne. Sama postavka da su dvije
osnovne karakteristike modernog, urbanog, industrijskog, demokratskog
društva, kontrola i kapital, te da su odnosi s javnošću upravo produkt
takvog društva, vodi do logičnog odgovora da se radi o moćnim kapitalistima. Ali, kako navodi Manfred Ruhl, PR treba shvatiti kao novonastalu publicističku realnost. Novi način komuniciranja je nastao u
društvu očito iz potrebe, a ne iz obijesti. Problemi nastaju onda kada
njegova upotreba pređe granice etičkog i moralnog kodeksa i kada taj
sektor izbjegne toliko potrebnu provjeru istinitosti. Činjenica je da postoji
„Kodeks profesionalnih standarda za praksu odnosa s javnošću“ koji
zahtijeva da se održavaju visoki standardi preciznosti i istine, te zabranjuje
svjesno širenje netačnih informacija ili onih informacija koje navode na
pogrešno zaključivanje. Međutim, također je činjenica da ne baš rijetko
odnosi s javnosti ne prezaju od kršenja kodeksa, jer je njihova prvobitna
funkcija da utiču na ljudsko ponašanje i svijest, te da ih pokrenu na
određenu akciju ili reakciju. U takvim slučajevima, teza Noama Chomskog
o „kontroli svijesti“ je itekako vjerodostojna.
Internet i „Propagandni model“
Knjiga Noama Chomskog i Edwarda Hermana Manufactoring
Consent, u kojoj je predstavljen „Propagandni model“, nakon svog
izdavanja 1988. godine podigla je mnogo prašine, naročito zbog činjenice
da je sadržavala dokumentovane slučajeve korištenja medija u svrhu
oblikovanja svijesti javnosti. Bilo je to prvi put u historiji SAD-a da je
objektivnost medija stavljena pod veliki upitnik. U to vrijeme je bilo
nečuveno pomisliti, a tek javno izjaviti da su mediji poput New York
Timesa, Timea, News Week Magazina ili CBS Newsa, propagandno oružje.
Riječ je o logičko-silogističkom principu podastiranja pro domo sua
poželjnih premisa, tema i sl., kao informacija, koje mogu po principu
formalne logike rezutirati samo željenim (najčešće iskrivljenim) zaključcima i aksiološkim predikativima.
Nije li kod nas markantan primjer pogrešnih premisa o
muslimanskim/bošnjačkim, hrvatskim/katoličkim, srpskim/pravoslavnim i
„ostalim“ imenima, koje nas psihomotornim reakcijama navode na
striktne zaključke ko je ko u vjersko-nacionalnom smislu, samo na bazi
imena (Dragan=Srbin, osim Dragana Jovića; Josip=Hrvat, osim
170
Spahić B. „ŠOK TERAPIJA“ I “PROPAGANDNI MODEL”...
biblijskog semitsko-jevrejskog Josipa; Tarik=Bošnjak/musliman, osim
Tarika Aziza Arapa, Iračanina, katolika). O tri različita jezika, a ne tri
različite standardizacije istog jezika kod nas ne treba trošiti riječi.
Važno i je da ljudi vjeruju u te gluposti, koje paranaučno
definiraju političari, a o svemu šute plaćeni kvaziintelektualci...
Danas je situacija pomalo drugačija. Široko je rašireno (a kod nas
na prethodnim primjerima potvrđeno) shvatanje da mediji često
dezinformišu i navode na pogrešno zaključivanje. Na internetu je oznaka
MSM postala simbol nepovjerenja u medije. Da su pristrasnost i neobjektivnost itekako prisutni u mass medijima, svjedoči i činjenica da je
došlo do procvata jedne nove industrije, čija je osnovna funkcija otkrivanje
i razotkrivanje zloupotrebe informacija od strane medija. Stoga zloupotreba
i dalje postoji, i to čak u većoj mjeri nego prije dvadeset godina, kada je
nastao savremeni „Propagandni model“. Međutim, postavlja se pitanje da li
je on danas, nakon dvije decenije, u eri tehnologije i interneta, još uvijek u
takvim uslovima vjerodostojan.
Sheldon Rampton30, urednik časopisa PR Watch ističe da je
„Propagandni model“ itekako relevantan i danas pri analizi medijskog
izvještavanja. Autor navodi primjer nedavnog, pa i današnjeg izvještavanja
iz Iraka. Naime, uočena je tendencija američkih medija da vrše podjelu
žrtava na one „vrijednije“ i one „manje vrijedne“. To ne bi bilo začuđujuće
toliko, jer je to već općepoznata praksa koju primjenjuju svi mediji u toku
ratnih dešavanja, ali ono što jeste neobično i karakteristično za ovaj
specifični slučaj, jeste nastojanje američkih medija da minimaliziraju broj
vlastitih žrtava i ubijede svoje građane da se u Iraku ne dešava ništa toliko
opasno i alarmantno. Kao dokaz tome, možemo uzeti emisiju ABC
televizije „Nightline“, podnaslova „The Fallen“, emitirane u aprilu 2004.
godine. Cijela emisija je bila koncipirana oko voditelja koji čita imena
poginulih vojnika. Jedina vizualizacija koja je pratila voditeljevo izlaganje
bile su pasoške slike poginulih Amerikanaca. Kada se ova emisija uporedi
sa drugim emisijama sličnog karaktera (pa čak i onim koje datiraju iz
Drugog svjetskog rata) nemoguće je ne primijetiti ogromnu dozu
minimalizma. Šta se desilo sa šokantnim prikazima ranjenika, s preciznim
informacijama o načinu na koji su ti ljudi poginuli i gdje je to odjednom
nestao poznati američki senzacionalizam? Ti ljudi su imali živote i nisu bili
samo ime i slika, ali umanjivanje značenja njihove smrti je očigledno bilo
od većeg značaja – strateški propagandi potez ( Vidi poglavlje moje knjige
„Izazovi političkog marketinga“- „Art Masakr Live - kao najprofitabilnija
forma video spektakla“, Qompak Sarajevo,2002).
Slično je uočeno i prilikom direktnog izvještavanja iz Iraka.
Novinari i reporteri izbjegavaju davanje tačnog broja poginulih, pravdajući
se da je taj broj veoma teško utvrditi, unatoč činjenici da je Univerzitet u
Bagdadu proveo dva različita istraživanja vezana za tačno utvrđivanje
broja poginulih. Broj od 650 000 izgubljenih života je naprosto ignoriran
30
http://www.prwatch.org/blog/1 (03/11/2009)
171
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (154-175)
od strane američkih medija. Osim kratkog spominjanja u New York Timesu
i Washington Postu u kontekstu preuveličavanja i političke manipulacije,
ovo istraživanje je, novinarskim žargonom rečeno, „zataškano“ i ocijenjeno kao nemjerodavno, unatoč činjenici da je Univerzitet koristio tehniku
i metodu, koja dokazano daje rezultate najvećeg procenta tačnosti.
Kao dokaz primjene „Propagandnog modela“ i danas možemo
navesti i svakodnevnu primjenu trećeg filtera – izvori informacija kao
mehanizam kontrole mass medija – u analizi izvještavanja medija o ratu u
Iraku. Tako 75% izvora citiranih u New York Timesu, koji se tiču dokaza
da Irak posjeduje (već spomenuto) oružje za masovno uništenje, su vladini
izvori ili izvori kao što su bivši vojni oficiri. Stoga, „Propagandni model“
je itekako primjenjiv pri analizi medijskog tretmana „rata protiv terora“.
Neki čak medije nazivaju glavnim krivcem, jer su oni ti koji su osigurali
podršku većeg dijela zapadne javnosti. Kroz izvrtanje činjenica i iskrivljenje realnosti, ubijedili su javnost u opravdanost američke vojne
intervencije. Kako god mi ocijenili ulogu medija u „ratu protiv terora“
bitno je naglasiti da oni možda nisu odigrali glavnu ulogu, ali da je njihova
uloga bila i još uvijek jeste važna, to je nepobitno.
Danas postoje debate o tome koliko su ostali filteri „Propagandnog
modela“, primjenjivi u analizi medijske pristrasnosti. Na primjer, prvi filter
– vlasništvo kao mehanizam kontrole mass medija – polako gubi svoju
primjenu. Chomsky i Herman ističu da je za osnivanje jedne medijske kuće
neophodan ogroman kapital, te je na taj način u samom startu ograničeno
ko će biti na čelu lanca informisanja. Međutim, danas, u 21. vijeku, u eri
interneta, pokretanje jedne web stranice je čak jeftinije od mjesečne
pretplate na neki časopis. Sve što je potrebno je računarska pismenost i
ideja. Jedina mana ovog medija je što je još uvijek na drugom mjestu, iza
televizije, kao još uvijek najpropraćenijeg medija današnjice.
Iako se treći filter – izvori informisanja kao mehanizam kontrole
mass medija – već pokazao kao primjenjiv pri analizi medijskog izvještavanja rata u Iraku, interesantno ga je uporediti s internetskim
komunikacijskim lancem. Zahvaljući internetu, danas svako može postati
novinar ili reporter, te isto tako svako može postati i izvor. Na primjer,
veliki broj ekskluzivnih fotografija koje koriste mediji poput New York
Timesa ili ABC-a uslikane su od strane običnih građana, a ne fotoreportera.
Ljudi koji se nađu u pravo vrijeme na pravom mjestu postaju najvrijedniji
izvori informacija. Ipak, korištenje vladinih izvora ili izvora bliskih vladi je
još uvijek najčešći i najsigurniji put kojim se mediji kreću.
No, i kada su u pitanju promocijske/propagandne mogućnosti
društvenih mreža na internetu, svrsishodno je postaviti miljkovićevsko
pjesničko pitanje: „da li će internet umjeti da pjeva kao što sužnji/raspršena
masa Zemljana pjevaju o njemu?“ Jer procurjele informacije o PC
prodorima i u najtajnije podatke i informacije najmoćnije zemlje na svijetu,
pokazuju i drugu stranu: PC kontrolu gotovo svakog građanina, koji ima
medij. Opet je u igri elitna, organizirana i skoncentrisana manjina, koja je
moćnija od neorganizirane i disperzirane većine. Internetno pokretanje
172
Spahić B. „ŠOK TERAPIJA“ I “PROPAGANDNI MODEL”...
„arapskog proljeća“ u mnogim islamskim zemljama je priča za sebe i za
posebnu obradu. Naime, da li su svrgavanje Gadafija i drugih državnika
primarno (internetno) pokrenuli građani tih država ili je te građane
pokrenuo neko drugi?!
ZAKLJUČAK
Kao što Chomsky i Herman ističu u svojoj teoriji „Propagandnog
modela“, kapital je osnovni parametar koji određuje granicu između onoga
što mediji trebaju biti i onoga što jesu. „Osnovna funkcija medija je
prikupljanje i distribuiranje informacija, vijesti i mišljenja, u svrhu služenja
općoj dobrobiti, informišući ljude i omogućavajući im da donose vlastite
sudove o spornim pitanjima. Američko novinarstvo je učinjeno slobodnim
ne samo da bi informisalo ili služilo kao platforma za debatu, nego i da bi
podsticalo na temeljno proučavanje i stalno preispitivanje sila moći u
drušvu, uključujući i ponašanje onih koji su na vlasti.“31
S obzirom da su mass mediji već poodavno postali ogromna
industrija, čiji je osnovni cilj stvaranje novca, to zasigurno ide u prilog
onima koji je posjeduju. Grupe koje drže moć u svojim rukama koriste sve
moguće alate koji im dođu pod ruku za ostvarivanje svojih ciljeva, pa tako
i mass medije. Ne samo da poruke medija dopiru do svih kućanstava, nego
i vode ka ostvarenju ogromnih prihoda i, što je još važnije, služe kao
moćan instrument propagande, jer manipulišu mišljenjem javnosti i
usmjeravaju ga u korist moćnih grupa koje posjeduju kapital. Stoga je
sasvim logično zaključiti da te iste grupe vrše klasifikaciju informacija i
odlučuju koje su informacije podobne da budu objavljene, a koje ne. Te
iste grupe podržavaju određene stručnjake koji uzimaju dosta medijskog
prostora i koji su sposobni za primjenu flaka i promovisanje ideja svoje
grupe. Zato možemo zaključiti da su vlasnici kapitala ti koji su u poziciji
da postavljaju ideologije i diktiraju medijsko ponašanje.
Naravno, to dokle seže kontrola nad medijima je diskutabilno,
naročito u onim društvima koja vole tvrditi da su demokratska i slobodna.
Međutim, ono što teorija „Propagandnog modela“ kaže jeste da bi bilo
naivno misliti da u takvim društvima nema određenog stepena kontrole
medija. Jedino što je pod znakom pitanja, jeste direktnost provođenja
kontrole. Chomsky i Herman tvrde da se kontrola provodi najviše
indirektno tako što se na vodeće uredničke pozicije medijskih kuća
postavljaju oni koji misle „kako treba“, te se tako neželjeni sadržaj pomiče
na ivicu interesovanja, te postavljaju određeni normativi, kao što su
„obavezni“ izvori i slijed popularnih (potrebama cocijalnog inženjeringa
primjerenih) trendova. Autori također smatraju da postoji ogroman jaz
između onog što čitalac ili gledalac vidi, i onog što mediji zaista znaju.
31
Američko udruženje urednika vijesti,
The Statement of Principles,
http://www.asne.org/kiosk/archive/principl.htm , (03/11/2009)
173
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (154-175)
Iako je knjiga Manufacturing Consent pisana prije dvadeset
godina, situacija u svijetu izvještavanja se, nažalost, nije mnogo
promijenila, tj. „Propagandi model“ je i dalje itekako primjenjiv. Entuzijasti novog elektronskog doba neprestano naglašavaju kako je internet
promijenio i kako i dalje mijenja svijet, na taj način da omogućava
slobodan tok informacija i smanjuje moć kontrole. Tehnološka dostignuća i
moć interneta ne bi trebali potcjenjivati, ali isto tako ne bi se trebalo ni
pretjerivati. Jedan od razloga zašto ne bi trebali preuveličavati moć
interneta jeste taj da su tradicionalni mediji još uvijek dominantni mediji
današnjice. Televizija je još uvijek glavni medij koji informiše svijet.
Većina sadržaja na internetu, bar kada se tiče sfere blogova, jesu reakcije
ljudi na situacije ili priče koje su vidjeli na televiziji, pročitali u novinama
ili čuli na radiju. Internet je zasigurno medij budućnosti, čija će važnost
nastaviti rasti, ali trenutno je njegov uticaj još uvijek ograničen. Iako su
možda metode i filteri „Propagandnog modela“ do kraja neprimjenjivi na
internet, interesantno je kako se sa razvojem interneta razvija i jedna nova
industrija kontrole – „internet kontrole“. Na primjer, PR kompanija
Edelman je razvila sistem koji oni nazivaju „ME 2 revolution“ čija je
osnovna funkcija razvijanje specijalnih PR tehnika za internet, koje će im
omogučiti jednostavnu kontrolu objavljenog sadržaja na blogovima.
Naime, ne samo da će kompanija znati šta blogeri misle o njihovim
klijentima, nego će moći uticati i na mišljenje javnosti kroz tzv. flog. Flog
je nastao spajanjem dvije engleske riječi „fake“ i „blog“. Funkcija „lažnog
bloga“ je, naravno, propagandnog karaktera.
Razvoj tehnologije i njen ulazak u ono što danas nazivamo
mainstream, sigurno će sa sobom povući i nove načine kontrole. Ipak,
filteri „Propagandnog modela“ su još uvijek najčešći oblik kontrole
mišljenja javnosti. Kapital i kontrola medija u kombinaciji sa „doktrinom
šoka“ su se pokazali kao odlično oružje u borbi protiv slobodnog, racionalnog i demokratskog čovjeka.
THE SHOCK DOCTRINE BY NAOMI KLEIN AND THE
PROPAGANDA MODEL OF MEDIA CONTROL BY NOAM
CHOMSKY AND EDWARD HERMAN
Professor Besim Spahić, Ph.D.
Abstract: This paper is largely based on the reflections and theories of one of
the leading authors, linguists and political scientists, Noam Chomsky. Despite
Chomsky's reputation of a controversial political activist, it is our intention, to the
extent possible, to put aside his political views and focus on his concept that describes
the role of the media in the world of contemporary democracy. Therefore, his theory,
The Propaganda Model, will be the focal point of this paper. Through the filters that
the theory of the propaganda model has constructed, this paper will highlight one of
them concerning the influence of capital on the mass media contents, that is, the impact
of the owners' capital on the news reporting: which news and other material need to be
disseminated and which information should be distorted, marginalized or even excluded
in order to promote elite viewpoints and interests of capital owners.
Key words: media, propaganda, the public,democracy, control, capital
174
Spahić B. „ŠOK TERAPIJA“ I “PROPAGANDNI MODEL”...
LITERATURA
1.
Chomsky, Noam & Herman Noam (1988): Manufacturing Consent: The
political Economy of the Mass Media, Pantheon Books, New York
2. Chomsky, Noam (2008): Hegomonija ili opstanak, Rubikon, Novi Sad
3. Chomsky, Noam (2008): Kontrola medija: Spektakularna dostignuća
propagande, Rubikon, Novi Sad
4. Chomsky, Noam (2008): Propaganda i javno mnijenje, Rubikon, Novi Sad,
Rubikon
5. Solomon, Norman & Erlich, Reese (2003): Target Iraq, Context Books
6. Sciulli, David & Etzioni Amitai (1996): Macro Socio-economics, M.E.Sharpe
7. Allen, Stuart (2004): Good Jounalism in Popular Culture, News Culture,
Mcgraw-Hill International
8. Bullert, J. B. (1998): Public Television, Ruthers University Press
9. McClellan, Steve, Gone in 30 Seconds: What Nets are Charging, from World
Wide Web: www.mediaweek.com.
10. Williams, D. Jerome & Lee, Wei-Na & Haugvedt P. Curtis (2004): Diversity
in Advartising, “Prejudice Resulting From Market Segmentation“, Lawrence
Erlbaum Associates
11. Mermin, Jonathan (1999): Debating War and Peace, Princeton University
Press
12. Sparrow, H. Bartholomew (1999): Uncertain Guardians, JHU Press
13. Valdivia, N. Anghard & Rentschler, A. Carrie (2003): A Companion to Media
Studies, “Expanding of the Definition of Media Activism“, Wiley-Blackwell
14. Bennet, W. Lance & Paletz, L. David (1994.): Taken by Storm, University of
Chicago Press
15. Persily, Nathaniel & Citrin, Jack & Egan, J. Patrich (2008): Public Opinion
and Constitutional Controversy, Oxford University Press
16. McPhail, L. Thomas (2006): Global Communication, Wiley-Blackwell
17. Paust, J. Jordan (2007): Beyond the law, Cambridge University Press
18. The American Society of News Editors, The Statement of Principles, World
Wide Web: www.asne.org/kiosk/archive/principl.htm
19. Klein, Naomi (2008): Doktrina šoka – Uspon kapitalizma katastrofe, V.B.Z.,
Zagreb
Sekundarni izvori:
http://www.prwatch.org/node/6068
http://www.link-elearning.com/lekcija-Definicija-i-delokrug-odnosa-sjavno%C5%A1%C4%87u_4305
http://www.prwatch.org/blog/1
http://www.asne.org/kiosk/archive/principl.htm
175
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (176-185)
Pregledni rad
UDK 7.097:654.197
DOI 10.7251/SVR1307176DJ
COBISS.BH-ID 3944728
INTERVJU - DOMINANTAN ŽANR
SAVREMENE TELEVIZIJE
Doc. dr sc. Vesna Đurić1
Mr Sanja Amidžić
Fakultet političkih nauka Univerzitet Banja Luka
Apstrakt: Intervju kao sublimacija tačnosti, objektivnosti, cjelovitosti i
zanimljivosti istraživanja i prikupljanja podataka, prisutan je u nauci, ali i u mass
medijima. Teoretičari su saglasni da je intervju popularan zbog prirodnosti, uvjerljivosti
i jasnoće poruke, te se kao metod i tehnika odavno primjenjuje i u novinarstvu. Često je
eksploatisan kao osnova ili samo jedan segment mnogih novinarskih žanrova i to mu
daje veću popularnost u odnosu na ostale novinarske rodove. Od pojave intervjua
početkom 19. vijeka, prisutne su stalne dileme autora kako posmatrati intervju: kao
metod, tehniku ili kao oblik novinarskog izražavanja. U svijetu stalnih društvenih
promjena sve je manje sredstava za istraživanje i istraživačke tekstove, a tad intervju
dobija na značaju, jer predstavlja „najlakši put“ dolaženja do informacija.
Ključne riječi: televizija, intervju, novinarski žanrovi, metod, istraživanje,
prikupljanje podataka.
UVOD
Intervju kao najzastupljeniji i najpopularniji oblik novinarskog
izražavanja, od pojavljivanja u štampi, pa do danas, ima tendenciju stalnog
rasta i sveprisutnosti. Amplituda zastupljenosti kreće se od informativnih
emisija preko studijskih diskusija do zabavnih sadržaja, kao najgledanijih u
svjetskim i domaćim programskim šemama. Koncepcija tih emisija zasnovana je na razgovoru/intervjuu, što ovom obliku novinarskog izražavanja
osigurava primat i zato predstavlja „glavni proizvod“ novinarstva, a razlog
više je u njegovoj neposrednosti komunikacije sa javnošću, prirodnosti i
uvjerljivosti, a prije svega pružanju informacija „iz prve ruke“, smatraju
teoretičari. Intervju je engleska riječ „...koja je postala internacionalna
oznaka za taj žanr. U anglosaksonskim zemljama je prvi put u istoriji
stvoren adekvatan hardverski sistem (radio) koji je omogućio javnu
afirmaciju dijaloga... Ako se malo dublje analizira termin intervju i na
etimološkoj razini, onda se uviđa kako on bivstveno znači među-pogled,
1
176
E- mail: [email protected]
Đurić V., Amidžić S. INTERVJU - DOMINANTAN ŽANR SAVREMENE TV
što znači da je i izraziti verbalni žanr definisan modalitetima specijalne
komunikacije, tj. multimedijski: gledanjem i govorenjem, što u prirodnoj
osnovi komunikacije i jeste činjenica2. Uvjerljivost, autentičnost i vjerodostojnost, naročito u elektronskim medijima – televiziji, neke su od
njegovih gotovo nedostižnih prednosti u odnosu na ostale novinarske
žanrove. Nikako ne smijemo izostaviti dinamičnost i visok stepen komunikativnosti sa publikom, što dodatno doprinosi da intervju ostvari primat
dominantnosti nad ostalim oblicima novinarskog izražavanja. Sama priroda
elektronskih medija, uslovljava i specifičnosti intervjua na njima. Zvuk i
„živa slika“, uz brojne tehničke mogućnosti, diktiraju i različitosti/
specifikume ovog žanra na televiziji, u odnosu na intervju u štampi.
Većina istoričara i teoretičara novinarstva navodi dva datuma
nastanka intervjua. Prvi se vezuje za Sjedinjene Američke Države i 1836.
godinu i novinara Gordona Beneta, koji je, nakon jednog ubistva u
Njujorku, svjedoku R. Tausendu postavio nekoliko pitanja. Da bi što
vjernije prikazao atmosferu i okolnosti autor je tekst dramaturški oblikovao
i objavio u formi: pitanja–odgovori. Prema drugim teoretičarima, novinarski intervju dovodi se u vezu sa američkim građanskim ratom 1861.
godinе, a zaluge se pripisuju američkom ratnom izvještaču H. Griliju, koji
je odlučio da se posluži intervjuom kao tada novom metodom, s namjerom
da što tačnije čitaocima prenese svoj razgovor sa jednim od vojnih komandanata na ratištu – Brajanom Jangom. Nakon ovog intervjua, u narednim
mjesecima Grili je nastavio da u svom listu The New Yorker objavljuje
izvještaje sa fronta, u formi pitanja i odgovora koje su davale pojedine
vojne ličnosti. Tako se intervju kao novinarski žanr ustaljuje na stranicama
štampe, a kasnije, pojavom radija i televizije dvadesetih i tridesetih godina
dvadesetog vijeka, postaje sve učestaliji u novinarstvu.
Intervju je tek nakon više od šest decenija dobio „pravo
građanstva“, kao ravnopravan i u objavljivanju redovan novinarski žanr. Za
početak te, za novinarstvo izuzetno značajne prakse, uzima se 1927.
godina, kada je Američkom društvu novinskih izdavača stigla jedna javna
ocjena i sugestija, po kojoj se intervju smatra jednim od bitnih oblika
novinarskog izražavanja, javnosti čak najprivlačnijim. Od tada, pa do
danas, njegov značaj ne samo što ne opada, već iz godine u godinu raste,
svrstavajući ga u red nezaobilaznih novinarskih žanrova.
DEFINISANJE INTERVJUA
U teoriji novinarstva su različite, a često i oprečne definicije
intervjua, zbog različitih pristupa ovom žanru, ali i metodu, iz čega,
proizilaze i različite podjele, zasnovane na formi, nerijetko i sadržaju, pa
čak i stepenu komunikativnosti.
Prema definicija Slavomira Milosavljevića: „Intervju se organizuje
i realizuje zbog potrebe da se izvestan društveni problem javno raspravi, ili
2
Plenković Mario, 1987, Teorija i praksa suvremenog novinarstva, Grafoimpex,
Zagreb, s. 170-171.
177
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (176-185)
da se javno predstavi i pokrene“. Jovan Šćekić intervju definiše „kao građu
za vijest, izvještaj i komentar“ ili, još preciznije „put da se dođe do izvora
informacija“3. Za Ljubomira Rajnvajna i Marina Mladenova, intervju je
„informacija koja se javnosti pruža u obliku pitanja i odgovora, a prema
funkciji pripada svima trima novinarskim rodovima, može, dakle, biti
faktografska, analitička i beletristička“4. Radomir Životić smatra da je
intervju “složen oblik novinarskog izražavanja“, a njegovu privlačnost vidi
u „prirodnoj i uverljivoj atmosferi u kojoj se istina nudi u formi
neposrednog razgovora“.5 Dušan Slavković smatra da je intervju
svojevrstan razgovor novinara sa ličnošću radi objavljivanja u štampi, na
radiju ili televiziji.6
Sve navedene definicije, a posebno njihova nesaglasnost, imaju za
uzrok nerazumijevanje razlike, bar kod nekih autora, između intervjua kao
metoda, odnosno tehnike, i intervjua kao oblika novinаrskog izražavanja,
tj. novinarskog žanra bilo kojeg medija. Analizirajući prezentovane
definicije, može se zaključiti da je intervju razgovor sa relevantnom
ličnošću o aktuelnim pitanjima, koji ima za cilj prikupljanje informacija,
mišljenja, stavova i sudova, odnosno viđenja i analize nekog društvenog
aspekta, koji mora imati pečat važnosti za javnost.
Intervju jeste metod istraživanja, prikupljanja podataka i informacija, i kao takav, sreće se u brojnim naučnim disciplinama, a u metodologiji, na primjer (usmeni i neusmeni intervju, anketa) predstavlja
nezaobilazan instrument istraživanja društvenih i političkih pojava. On se,
kao tehnika ili metod, javlja i u novinarstvu, gdje nerijetko predstavlja
građu, ili jedan segment mnogih novinarskih žanrova – od vijesti i
izvještaja, preko reportaže, do članka. Tu se intervju pojavljuje u vidu
izjava, citata relevantnih i kompetentnih sagovornika. Pored toga što je
metod, intervju je i autohton novinarski žanr, i kao takav, zastupljen je u
svim vrstama medija. Jedan od nesporazuma u različitom definisanju
intervjua ogleda se i u različitim podjelama na vrste intervjua.
VRSTE INTERVJUA
U žurnalističkoj literaturi navode se različite podjele intervjua. Iz
analize tih podjela može se zaključiti da teoretičari miješaju formalne i
sadržinske kriterijume, ne razlikujući podvrste, a ponekad ne praveći
razliku između intervjua kao metoda, s jedne, i novinarskog žanra, s druge
strane. Hrvoje Macanović smatra da „intervjua ima onoliko koliko ima
novinara i njihovih partnera“7. Sergej Lukač intervjue dijeli na:
3
Šćekić Jovan, 1960, Savremena sredstva informacija, Jugoslovenski institut za
novinarstvo, Beograd, s. 81-89.
4
Rajnvajn Ljubomir i Mladenov Marin, 1982, Oblici novinarskog izražavanja,
Srpski udžbenik, Beograd, s. 142.
5
Životić, Radomir, 1993, Novinarski žanrovi, Institut za novin. Beograd, s. 59.
6
Slavković Dušan, 1981, Biti novinar, Radnička štampa, Beograd, s. 363.
7
Macanović, Intervju na radiju i TV, časopis Novinarstvo 2-3/67: 86.
178
Đurić V., Amidžić S. INTERVJU - DOMINANTAN ŽANR SAVREMENE TV
1. Intervju radi sakupljanja informacija, činjenica. Ovdje se govori
o pretežno kratkom intervjuu koji obavljamo na mjestu događaja,
improvizovano, sa više ljudi u kraćem vremenskom periodu.
2. Intervju radi saznavanja gledišta, stavova, mišljenja. To su
obično intervjui srednje dužine – mini, čija dužina trajanja na televiziji je
do 15 minuta ili duži intervjui, koji traju i do sat vremena, na televiziji su
to emisije čija je koncepcija zasnovana na intervjuu. Obično se radi sa
ličnostima koje imaju šta da kažu, odnosno da iznesu svoj stav, gledište i
mišljenje na određenu temu – problematiku.
3. Intervju sa ličnostima ili intervju profil. To su duži intervjui sa
izuzetno značajnim ili zanimljivim ličnostima koje su, recimo, trenutno u
žiži javne pažnje.8
Prema Jovanu Šćekiću, postoje četiri vrste intervjua9:
a) Razgovor sa čovjekom sa ulice o interesantnim temama;
b) Intervju sa zainteresovanom ličnošću od koje se očekuje
objašnjenje nekog budućeg događaja;
c) Intervju sa ličnošću interesantnom čitaocu, slušaocu i gledaocu.
Važni i značajni intervjui čiji je cilj da čitalac, slušalac ili gledalac
dobije mišljenje najkompetentnije ličnosti koja poznaje određeni problem.
Za Vladislava Jisla, podjela intervjua je izvršena na osnovu načina njegove
obrade, pa stoga on intervju dijeli na one koji se mogu obraditi, „kao
doslovno bilježenje pitanja i odgovora, kao slobodno prepričavanje pitanja
i odgovora, kao intervju, dat u obliku reportaže, ili kao odgovor samo na
jedno pitanje, odnosno kao razgovor u kome učestvuje više lica i, najzad,
kao anketa“. Autor ne uzima u obzir razliku između intervjua i izjave ili
ankete i ne pravi razlike između žanrova. Jedna od interesantnih podjela je
i ona koju, na osnovu stepena komunikabilnosti, pravi Edgar Moren,
razlikujući četiri vrste intervjua10:
 Intervju ritual (obred) koji „obeležava zbivanje, svečanosti,
zvanične susrete...“
 Anegdotski intervju („...intervju sa glumcima-vedetama koji ostaju
na stupnju brbljanja...“)
 Intervju dijalog (kao zajedničko traganje u otkivanju istine o
ličnosti intervjuisanog, ili o nekom problemu)
 Intervju nova ispovedanja.
Nezaobilazni Dušan Slavković intervju dijeli na osnovu načina
obrade, kompozicione cjeline i mjesta pitanja i odgovora, te položaja
novinara i sagovornika, kao i njihovog međusobnog odnosa na11:
8
Lukač Sergej, 1979, Teorija i tehnika novinarstva, Fakultet političkih nauka,
Beograd, s. 116.
9
Šćekić Jovan, 1960, Savremena sredstva informacija, Jugoslovenski institut za
novinarstvo, Beograd, s. 84.
10
Edgar Moren, 1982, Intervju u društvenim naukama i na radio-televiziji, III
program Radio Beograda, Beograd.
11
Slavković Dušan, 1981, Biti novinar, Radnička štampa, Beograd, s. 367.
179
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (176-185)



Klasični intervju
Improvizovani intervju
Kombinovani intervju.
S obzirom na brojne, do sada nadamo se ukazane nedostatke prethodnih podjela i neodrživosti kriterijuma na osnovu teme, važnosti
ličnosti, načina izlaganja sagovornika, pa čak i stepena komunikabilnosti,
Neda Todorović izvela je klasifikaciju intervjua12:
 Klasični intervju, ili intervju pitanje-odgovor:
 Intervju-portrer, tj. intervju profil.
Sve ostalo, kako navodi autorka: ankete, konferencije za novinare,
razgovori pred mikrofonom i sl., u najboljem slučaju, mogu se svrstati u
podvrste intervjua. E. Bojd ističe tri osnovne vrste i 12 podvrsta intervjua
preuzete iz prakse BBC-a13:
1. Istraživačko-analitički intervju, koji temeljno razmatra predmet
razgovora.
2. Informativni intervju, u studiju gdje učestvuje i publika.
3. Emotivni intervju, čiji je cilj da otkrije trenutno raspoloženje osobe
koja se intervjuiše.
Prema ovom autoru, podvrste intervjua su:
1 Informativni intervju – odnosi se na neposredne događaje ili na
one koji će tek uslijediti. Uvijek se mora pripremiti predistorija ili
pozadina događaja. Ovaj intervju obično ide dalje od glavne
poente, da bi se dali potpuniji odgovori na pitanja kako i zašto.
Svrha mu je da se dobije bolji i opisniji prilog.
2 Istraživačko-analitički intervju – cilj ovog intervjua jeste da se uđe
dublje i temeljnije u neki problem i da se ustanove uzroci i
predvide događaji. Ovakva vrsta intervjua predstavlja vrlo često
osnov dokumentarnih emisija.
3 Intervju suprotstavljenih stavova – unakrsno ispitivanje.
4 Interpretativni intervju – reakcija na događaj ili objašnjava ga.
5 Lični intervju – razgovor sa poznatom ličnošću.
6 Emotivni intervju – pokušava da ogoli nečija osjećanja, što izaziva
veliki odjek u javnosti, što izaziva saosjećanje, posebno ako je
riječ o ličnoj tragediji i slično. Pravilo ovog intervjua je da se ide
postupno sa pitanjima, lagano razvijajući priču, jer ćete moći da
zađete samo dotle dokle vam sagovornik dozvoli.
7 Zabavni intervju – ovakva vrsta intervjua treba da pokaže ljepšu
stranu života i da nasmije.
8 Aktuelni intervju – intervju koji tretira aktuelne događaje.
9 Telefonski intervju – intervju putem telefonskog aparata. Nije
poželjan direktno u televizijskim emisijama zbog smetnji na vezi.
10 Ankete – glas naroda.
12
13
180
Todorović Neda, 1998, Savremeno novinarstvo, Čigoja štampa, Beograd. s. 32.
Bojd Endrju, 2002, Novinarstvo u elektronskim medijima, Klio, Beograd, s. 143.
Đurić V., Amidžić S. INTERVJU - DOMINANTAN ŽANR SAVREMENE TV
11 Ugrabljeni intervju – intervju koji se dobije od ljudi koji ne žele
dati izjavu, pa se na taj način grabi bilo kakva informacija, na
televiziji obično na prepad sagovornika.
12 Intervju u prvom licu – intervju u kojem se uzima samo izjava
osobe koja se intervjuiše.
Bez obzira kako intervjui bili različiti po stilu i sadržaju, svi intervjui trebaju imati cilj. Šta bi mogao biti cilj kada se radi intervju sa nekim
političarem? Koju bi svhu moglo imati postavljanje pitanja žrtvama nekog
nemilog događaja? Zašto želite da vam baš neko da određenu informaciju?
Iz ovog proizilazi zaključak da svaki intervju mora da ima polaznu tačku, a
to je poznavanje razloga/povoda zbog kojeg se radi određeni intervju.
ELEMENTI INTERVJUA
Uspjeh intervjua zavisi od pripreme i izbora teme, sagovornika,
pitanja i same kompozicije. Dakle, prvi preduslov je obaviještenost novinara, spremnost da aktivno sluša sagovornika da pravi, kako Plenković
ističe, brze i logičke izmjene. „Komunikacijsko je osnovno pravilo da
svako sledeće pitanje ili potpitanje mora biti u strogoj funkciji onoga što je
osoba prije rekla. Zapravo to pitanje i nije ništa drugo nego komunikacijski
impuls kompetentnoj osobi da informaciju vodi u ovom, a ne u onom
smeru, da tezu bolje argumentuje, da bitne stvari proširi.14“
Priprema intervjua spada u osnovu, gotovo imperativni preduslov
svakog intervjua, počev od štampe, pa preko radija, do televizije. Svjedoci
smo da se u novinama i radiju, a posebno na televiziji, preferiraju različiti
intervjui koji se ili svode na lako, neobavezno popodnevno ćaskanje, ili na
samu ličnost novinara, koji ostaje krajnje inferioran u odnosu na
sagovornika. Razlog za to leži, prije svega, u nekompetentnosti i nepripremljenosti novinara, ali često i sagovornika. Kompetentnost novinara, za
obradu određene teme sa određenom ličnošću, odnosno za intervjuisanje,
treba da bude aksiom savremenog novinarstva. Naime, intervjuisani s
pravom očekuje da preko puta sebe ima ravnopravnog sagovornika, osobu
koja dovoljno poznaje temu koja je predmet intervjua. U protivnom, često
se dogodi da sagovornik čak i odbije intervju, što je za novinara nezgodna
situacija. Pomalo zaboravljena specijalizacija u novinarstvu morala bi se
afirmisati na svim nivoima u medijima. Temeljna priprema za intervju
podrazumijeva prelistavanje dokumentacije, kako lične, tako i dokumentacije medijske kuće za koju radi, zatim razgovor sa tzv. živim izvorima
informacija, dakle, svim onim relevantnim i kompetentnim sagovornicima
koji mogu biti od koristi pomoći u sagledavanju problema, analiza teme iz
više uglova i sl. Često novinar mora biti upoznat sa stvaralaštvom svog
sagovornika (npr. umjetnik, književnik, muzičar), a to znači da mora
pročitati knjigu, odgledati predstavu, poslušati muzičke numere, odnosno
14
Šćekić Jovan, 1960, Savremena sredstva informacija, Jugoslovenski institut za
novinarstvo, Beograd, s. 169.
181
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (176-185)
poznavati biografiju. Ovdje važi pravilo: „Prikupiti sto podataka da bi upotrijebio deset“. Tek nakon pripreme, može se pristupiti intervjuu.
Izbor teme je drugi važan uslov za dobar intervju. Tačna je konstatacija da u okviru interesovanja cijelog društva ili, pak, samo jedne kategorije ljudi, sve može da bude tema intervjua. Vidimo, da to zavisi i od
televizije, odnosno koncepcije njenih emisija i slično. Ali, zašto baš ta
tema i zašto baš u to vrijeme? Dakle, osnovni motiv kojim se treba rukovoditi pri odabiru teme, jeste povod, odnosno nešto što je aktuelno u društvu.
Time se zadovoljava i jedan od osnovnih novinarskih postulata, a to je njegova dnevna aktuelnost. Stoga i od izbora prave teme u pravom trenutku
zavisi da li će program biti gledan, a samim tim i rejting televizijske kuće.
Izbor sagovornika direktno zavisi od izbora teme „jer to su, dve
strane jedne medalje....pronaći ličnost koja će informaciju moći da pruži
stručno, autoritativno i kompetentno“15. Ova konstatacija je većim dijelom
ispravna, jer se u praksi i ne može razgovarati sa svakim o svačemu, mada
ni takve situacije nisu rijetke. U praksi se pokazuje nekada i suprotna
situacija, gdje od izbora sagovornika zavisi i izbor teme. Razlog, prije
svega, često leži u samoj prirodi medija, da odgovori na zahtjeve publike i
u emisiji ima onu ličnost koja je u žiži interesovanja, čak i ako se čini da
pravi – aktuelni povod ne postoji. Primjeri su brojni intervjui sa estradnim
zvijezdama, ali u ovom vremenu sve više i sa političarima koji su tema
„sami po sebi“.
Izbor pitanja je od presudnog značaja za intervju. Ona moraju biti
precizna, jasna, konkretna i sažeta. Jedino se tako može obezbijediti da se
dobiju takvi odgovori. Od invencije, maštovitosti, kreativnosti pitanja,
zavisi i stimulacija sagovornika da odgovara. Ovdje se treba čuvati da
novinar pitanja ne optereti nepotrebnom „mudrošću“ u želji da se pokaže
kao ravnopravan ili čak dominantan u odnosu na sagovornika. Takvo,
pogrešno ophođenje, zbunjuje sagovornika, čini razgovor nejasnim i
opterećenim. Jedno od pravila koje važi za postavljanje pitanja jeste:
postavljanje otvorenih pitanja, gdje sagovornik može da iznese svoje
mišljenje i stav o nečemu. Uvijek postavljati jedno po jedno pitanje, a ne
više pitanja u jednom. Zatim, izbjegavati dugačke konstatacije gdje
intervjisani ima samo mogućnost odgovora sa da ili ne. Takva pitanja u
teoriji poznata su kao pitanja zatvorenog tipa. Novinari, naročito početnici,
prije intervjua sastavljaju koncept pitanja koja će postaviti tokom emisije.
Ali bez obzira na pripremljena pitanja, ona ni u kom slučaju ne smiju da
ometaju novinara da vodi stvaralački razgovor i na koncept treba gledati
samo kao na okvir za intervju. Ta pitanja treba da budu samo vodilja da se
tokom razgovora ne skrene u pogrešnom smjeru, odnosno „otvoreni okvir“.
Druga opasnost tokom intervjua jeste slučaj da novinar omogući da
sagovornik preuzme glavnu ulogu u emisiji, u pravcu koji njemu odgovara.
Nakon ovoga dolazimo na još jedno neizbježno polje, a to je „otvaranje“
15
182
Slavković Dušan, 1981, Biti novinar, Radnička štampa, Beograd, s. 365.
Đurić V., Amidžić S. INTERVJU - DOMINANTAN ŽANR SAVREMENE TV
sagovornika. I ono je u neposrednoj vezi sa pristupom novinara, vrstom
pitanja i načinom, ali i redoslijedom njihovog postavljanja. Da bi se to
postiglo, pored iskustva, značajno je i poznavanje psihologije, pristup,
taktičnost, elokventnost, osjećaj za mjeru i pravi trenutak, kao i sticanje
povjerenja sagovornika.
Kompozicija o kojoj se malo govori u literaturi može se smatrati
jednim od elemenata svakog uspješnog intervjua. Tu se, prije svega, misli
na slijed pitanja, njihovu logičnost i postojanje odvojenih tematskih
cjelina, kako bi intervju predstavljao zaokruženu cjelinu, poslije koje
gledaocu ne ostaje prostora za dodatna pitanja i nejasnoće. Tokom
intervjua treba biti smiren i učtiv, ali „držati stvari pod kontrolom“.
Sagovornika ne treba bespotrebno prekidati, niti iznositi lične stavove, a
posebno se ne treba svađati tokom emisije što se u posljednje vrijeme
dešava ostavljajući utisak da novinar obavezno zastupa nečiju stranu.
Specifičnost intervjua ogleda se i u snimanju i montaži. Kamera
se mora spustiti na odgovarajuću visinu, a sagovornicima treba objasniti
zašto ekipa snima. Osjetljivost običaja, moralnih normi i privatnosti,
prvenstveno dolazi do izražaja u direktnom kontaktu novinar-sagovornik.
Stoga, TV ekipa mora sarađivati i imati dozvolu za snimanje. Kada se
odaberu odgovarajući dijelovi iz intervjua, montažer može da sve
nezgodne preklope pokrije dodatnim kadrovima koje je potrebno snimiti.
Svi snimljeni intervjui moraju imati pet osnovnih vrsta kadrova16:
 Uvodni kadrovi – slike koje se mogu koristiti kao uvod u intervju,
npr. slike sagovornika za radnim stolom ili za vrijeme aktivnosti.
 Rezovi (cutaways) – ovo su kadrovi kojima se prelazi sa intervjua
na montirani dio. Mogu se prekriti kako bi se pokrili preklopi, npr.
krupni kadar ruku sagovornika, ili nešto što se pominje u
intervjuu, npr. neki dokument.
 Klimanje glavom (noddies) – to su kadrovi u kojima reporter
klima glavom (snimljen iz ugla osobe koja daje intervju) kao da
prima k znanju ono što sagovornik govori.
 Dvoplan – obično široki kadar u kome se vidi i novinar i
sagovornik. Snima se nakon intervjua i izgleda kao da sagovornik
sluša pitanja reportera. Isto tako postoji dvoplan preko ramena u
kojem kamera gleda u leđa novinara i zumira pored njega da bi
pokrila sagovornika.
 Obrnuti kadrovi – snima se iz suprotnog ugla u odnosu na ugao iz
kojeg je rađen intervju.
Odnos primarnih i sekundarnih u intervjuu mora imati reciprocitet.
U intervju je sagovornik primarni, a novinar ne treba biti u centru pažnje.
16
Spahić Besim i Nermina Šačić, 2004, Novinarstvo u funkciji ljudskog
napretka, Internews B&H, Sarajevo, s. 113.
183
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (176-185)
ZAKLJUČAK
Nastanak prvog intervjua vezuje se za početak 19. vijeka, prema
nekim autorima 1836. godinu, odnosno 1866. godinu. Od tog perioda, pa
do danas, među teoretičarima novinarstva preklapaju se različita viđenja,
počev od samog definisanja, pa do njegovih vrsta. Jedni ga smatraju
metodom, drugi tehnikom, dok ga u novinarstvu osim metode i tehnike za
prikupljanje podataka i informacija smatraju i zasebnim novinarskim
žanrom. Bez obzira na to ko ga kako smatrao i nazivao, intervju od svog
postanka ima tendenciju stalnog rasta. Njegova upotreba je konstantna i
kao metoda, i tehnika, a sve više i kao žanra, bez obzira na vrstu medija.
Jedni smatraju da intervjua ima onoliko koliko i njihovih autora, drugi pak
da intervju može biti „klasični“ i „intervju profil“, a prema BBC-u tri su
osnovne vrste intervjua i čak 12 podvrsta. Od 2008. godine svijet je
pogodila velika ekonomska kriza. Niko nije bio pošteđen, pa ni mediji,
počevši od štampe, koja je, može se reći, pretrpjela najveće gubitke, preko
nešto manje gubitnika ako se analiziraju audio-vizuelni mediji. Stoga je
sasvim izvjesno da je novinarstvo pod ovakvim uticajem doživljavalo i
doživljava ozbiljne promjene, pa i kada je riječ o žanrovima i njihovom
prezentovanju. Finansijskih sredstava za ozbiljna istraživanja i istraživačke
tekstove sve je manje, a intervjua u njegovim različitim modalitetima sve
više. Naročito onih kojih će biti kao jedan od „najlakših puteva“ dolaženja
do informacija i saznajnih gledišta. Sve su to ozbiljni motivi koji podstiču
da se proučavanje fenomena intervjua uopšte, a posebno na najzastupljenijem svjetskom mediju – televiziji, kao dominantnog istraživačkog
metoda u savremenom interpretativnom novinarstvu, dodatno aktuelizuje.
U prilog ovoj tezi ide svakako i to da danas nema medija, bilo štampe,
radija ili televizije, a da nema u svom izdanju ili programu zastupljen
intervju, da li kao izjavu, da li kao emisiju, pošto akcenat stavljamo na
televiziju. Međutim, ovo sve ukazuje na to da intervju oslikava njegova
raznolikost, kako kao metoda, tako i kao žanra, i naravno sve zavisi i od
vrste medija, što samo potvrđuje njegovu višeznačnost, mogućnosti i
različite primjene. Ako se tome doda prezent već aktuelne četvrte tehnološke revolucije, dakle, pojave i razvoja Interneta, a potom i sve veće
besplatno gledanje televizije putem internet provajdera, i sve veće prisustvo intervjua u novim medijima, kako Internet nazivaju neki teoreti-čari
novinarstva, jednostavno se vidi njegov značaj, kako na društvenom, tako i
na naučnom planu.
Uglavnom, teoretičari su saglasni u zaključki da razlog, prije
svega, leži u njegovoj neposrednosti u komunikaciji s javnošću, prirodnosti
i uvjerljivosti, a iznad svega u informativnosti. Dakle, uvjerljivost, autentičnost i vjerodostojnost neke su od njegovih gotovo nedostižnih
prednosti u odnosu na ostale novinarske žanrove. Ako se tome doda
njegova dinamičnost i izuzetno visok stepen komunikativnosti, onda su
razlozi popularnosti intervjua i njegove predominantnosti nad ostalim
oblicima izražavanja sasvim logični. Intervju je sastavni dio svakog priloga
u televizijskim vijestima, jer se njime prilog proširuje, dodatno razvija teza
184
Đurić V., Amidžić S. INTERVJU - DOMINANTAN ŽANR SAVREMENE TV
i dodaje segment „običnog čovjeka“ koji ima priliku da kaže. I u tome
možemo vidjeti dodatne razloge za njegovu sve veću zastupljenost u
savremenom novinarstvu.
INTERVIEW – DOMINANT GERNE CONTEMPORARY TELEVISION
Vesna Đurić, Ph.D. and Sanja Amidžić, M.A.
Abstract: The Interview as a sublimation of accuracy, objectivity, integrity, and
interesting research and data collection has been present in science, but also in the mass
media. Experts agree that an interview is popular for his naturalness, clarity and
persuasiveness of the message, and to a method and technique long used in journalism. It is
often exploited as a base or only as one of many journalistic genres and gives it more popular
than other journalistic genres. Since the advent of the interview, at the beginning of the 19th
century, present constant author dilemmas, to watch the interview: a method, technique, or
as a form of journalistic expression. In a world of constant social change there is less funding
for research and research articles, and then the interview becomes more important because it
is the "easiest way" of obtaining information.
Key words: television, interviews, journalistic genres, methods, research,
data collection.
LITERATURA
1
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
16.
17.
18.
19.
20.
21.
22.
23.
Bjelica Mihajlo i Jeftović Zoran, 2006., Istorija novinarstva, Univerzitet primenjenih
nauka, Beograd;
Bojd Endrju, 2002., Novinarstvo u elektronskim medijima, Klio, Beograd;
Daglas A. Anderson i Brus Itjual, 2001., Pisanje vesti i izveštaja za današnje medije,
Media centar, Beograd;
Edgar Moren, 1982., Intervju u društvenim naukama i na radio-televiziji, III program
Radio Beograda, Beograd;
Gocini Đovani, 2002., Istorija novinarstva, Klio, Beograd;
Lukač Sergej, 1979., Teorija i tehnika novinarstva, Fakultet političkih nauka, Beograd;
Macanović, Hrvoje, Intervju na radiju i TV, „Novinarstvo“ 2-3/67
Mek Kvin Dejvid, 2000., Televizija, Klio, Beograd
Mek Kvejl Denis, 2007., Uloga medija u društvu, CM 3
Nuhić Muhamed, 2000., Od pećinskog crteža do interneta, Fakultet političkih nauka,
Sarajevo;
Plenković Mario, 1987., Teorija i praksa suvremenog novinarstva, Grafoimpex,
Zagreb;
Plenković Mario, 1993., Komunikologija masovnih medija, Barbat, Zagreb;
Rajnvajn Ljubomir, 1988., Stvaralaštvo novinara, Naučna knjiga, Beograd;
Rajnvajn Ljubomir i Mladenov Marin, 1982., Oblici novinarskog izražavanja, Srpski
udžbenik; Beograd
Rus-Mol Štefan, 2005., Novinarstvo, Klio, Beograd;
Spahić Besim i Nermina Šačić, 2004, Novinarstvo u funkciji ljudskog napretka,
Internews B&H, Sarajevo;
Sapunar Marko, 2001., Teorijski aspekti novinarstva, Zagreb;
Slavković Dušan, 1981., Biti novinar, Radnička štampa, Beograd;
Šćekić Jovan, 1960., Savremena sredstva informacija, Jugoslovenski institut za
novinarstvo, Beograd;
Todorović Neda, 2002., Interpretativno i istraživačko novinarstvo, Čigoja štampa,
Beograd;
Todorović Neda, 1998., Savremeno novinarstvo, Čigoja štampa, Beograd;
Zuber, Vesna, 2005. TV intervju, Anali poslovne ekonomije, UPIM, Banjaluka
Zuber, Vesna, 2005. De/monopolizacija medija u Republici Srpskoj, Besjeda,
Banjaluka
Životić, Radomir, 1993., Novinarski žanrovi, Institut za novinarstvo Beograd
185
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (186-195)
Prethodno saopštenje
UDK 316.774:659.443/.445
DOI 10.7251/SVR1307186Z
COBISS.BH-ID 3944984
SPECIFIČNOSTI PROMOCIJE PUTEM NOVIH
MEDIJA
Doc. dr sci Ljubomir Zuber1
Aleksandra Mandić2
Filozofski fakultet Pale, Univerzitet u Istočnom Sarajevu
Apstrakt: Mnogo je danas promjena koje znače specifičnosti komuniciranja i
život uopšte. U današnjem svijetu, pretrpanom informacijama, marketari se moraju
boriti da bi privukli i zadržali pažnju potrošača i zbog toga njihove poruke moraju biti
kreativne, efikasne i zasnovane na potrebama i željama potrošača. Ovaj rad će se
primarno bazirati na definisanju pojmova kao što su Internet, komunikacija, Novi
mediji, online promocija, kao i na karakteristikama promocije putem Novih medija,
prikazanim kroz elemente marketing-miksa. U radu su analizirana očekivanja i izazovi
koje nam ubrzan tehničko-tehnološki razvoj donosi u pogledu Interneta i drugih vidova
elektronske promocije.
Ključne riječi: Internet, komunikacija, Novi mediji, online promocija.
UVOD
U prošloj deceniji jedan od osnovnih web-slogana bio je: „Ukoliko
ne postojiš na Internetu, zapravo i ne postojiš“. Danas, taj slogan mogao bi
glasiti: „Ukoliko nisi prepoznatljiv na Internetu, ne postojiš“. Uticaj Interneta na poslovanje savremenih preduzeća u stalnom je porastu. Veliki broj
preduzeća koristi Internet da bi promovisao svoje proizvode, a manji broj
njih ga koriste za direktnu prodaju istih. Bilo da čitamo štampu, gledamo
TV, slušamo radio, „surfamo“ po Internetu, idemo u kupovinu, marketinške poruke su svuda oko nas.
Digitalna revolucija iz temelja je promijenila koncepcije prostora i
vremena. Kompanija ne treba mnogo fizičkog prostora, može biti i
virtuelna i nalaziti se bilo gdje. Poruke se mogu slati i primati istovremeno.
Eksplozivan razvoj kompjutera, informacione tehnologije, telekomunikacija, imaju glavni uticaj na stvaranje vrijednosti za potrošače od strane
organizacija. Tehnološki razvoj stvara nove mogućnosti za istraživanje
1
2
186
E-mail: [email protected]
E-mail: [email protected]
Zuber LJ., Mandić A. SPEC. PROMOCIJE PUTEM NOVIH MEDIJA
potrošača, stvaranje proizvoda i usluga koje će zadovoljiti potrebe
potrošača, efikasniju i efektivniju distribuciju proizvoda i komuniciranje sa
potrošačima u grupama ili pojedinačno.
INTERNET, KOMUNIKACIJA I NOVI MEDIJI
Razvojem informatičke i komunikacijske tehnologije svijet je
postao jedinstven sistem, a veza između dva subjekta u različitim dijelovima svijeta nerijetko se ostvaruje u roku od nekoliko sekundi. Moderni
informacioni sistemi omogućavaju intenzivan razvoj već postojećih, kao i
stvaranje novih društvenih i poslovnih komunikacija, koje su, pored
ostalog, i osnov modernog tržišnog poslovanja. Internet možemo posmatrati kao dvostrani komunikacioni sistem, sa mogućnošću slanja ciljanih
poruka pojedincima. Sistem komuniciranja putem Interneta postaje najznačajniji informatički, ekonomski i društveni fenomen u modernom svijetu,
sa implikacijama koje nisu samo komunikacijskog karaktera. Internet
predstavlja globalnu mrežu međusobno povezanih kompjuterskih mreža,
koja pruža trenutnu i decentralizovanu mogućnost globalnog komuniciranja, ali i otvorenu i slobodnu zajednicu različitih korisnika iz svijeta.
Internet se već dugi niz godina smatra moćnim sredstvom komunikacije među kompanijama širom svijeta. Donedavno, svrha većine websajtova bilo je reklamiranje kompanija i njihovih proizvoda na Internetu.
Međutim, evolucija kanala distribucije i unapređenje elektronskih mehanizama plaćanja omogućile su kompanijama da uvide ogroman potencijal
Interneta kao sredstva za sve vrste poslovnih aktivnosti.
Komunikacija je proces razmjene informacija preko dogovorenog
sistema znakova. U najširem smislu, predstavlja uspostavljenu vezu nekog
ili nečeg sa svim onim što je u stanju reagovati na emitovanu poruku.3
Danas je korišćenje različitih vidova elektronske komunikacije veoma
rasprostranjeno, pri čemu se naročito misli na elektronsku poštu, komuniciranje putem društvenih mreža, foruma i blogova, mobilne telefonije,
kao i elektronskih (video) konferencija.
Termin Novi mediji uveli su, 70-ih godina dvadesetog vijeka,
istraživači različitih disciplina koji su se bavili uticajem informacionokomunikacionih tehnologija na pojedinca i društvo. Međutim, posljednjih
decenija, kada njegovo značenje ulazi u masovnu upotrebu, suština ovog
termina se mijenja. Novi mediji se, prije svega, odnose na nove kanale
komuniciranja, premda će se u ovom radu misliti na medije koji su se
ubrzano razvijali posljednjih decenija – Internet, mobilnu telefoniju i
prenosne multimedijalne uređaje. U suštini, više nije riječ isključivo o
nekim novim medijima, već tehnologijama koje predstavljaju nova
sredstva komuniciranja i koja nam omogućavaju da prenesemo poruku na
3
Vlajki, E. (2007): Uvod u komuniciranje postmodernizma, FPDN, Banja Luka, s.
269.
187
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (186-195)
jedan sasvim novi način. Kako ističu Radojković i Miletić4, na osnovu
teorijskih zapažanja Bordevijka i Van Kama, poenta je da klasični mediji
njeguju prvenstveno alokuciju kao obrazac protoka informacija, dok se u
novom mediju težište pomjera ka konsultaciji i, naročito, konverzaciji. U
kompjuterskoj mreži prisutna su sva četiri obrasca protoka informacija
(alokucija, registracija, konsultacija i konverzacija), uz maksimalnu decentralizaciju izbora vremena i spajanje individualnih i centralnih „zaliha
informacija“, kao ni u jednom prethodnom mediju. Za promociju putem
Novih medija treba imati u vidu, kako primjećuje Č. Gir, da su „promene u
medijima kao posledica novih tehnologija promenile i način na koji
razmišljamo o samima sebi. Posebno je značajno da više nismo pasivni
potrošači medija već sve više aktivni stvaraoci“.5
INTERNET MARKETING
Internet ili online marketing je tradicionalni marketing koji se
provodi uz korišćenje informacionih tehnologija, tj. interaktivnih online
kompjuterskih sistema i elektronskog povezivanja kupaca sa prodavcima.
Tehnologije obuhvaćene definicijom su Internet kao medij i drugi digitalni
mediji, poput mobilne telefonije, kablovskih i satelitskih medija.
Marketari koji razumiju šta sve za njih može da uradi Internet,
imaće mnogo više koristi od informacionih tehnologija. Internet tehnologije su promijenile tradicionalni marketing na nekoliko načina:
1. Moć se preselila sa prodavača na potrošače. Kupci su postali
zahtjevni (i pojedinci, i organizacije), jer su samo jedan klik udaljeni od
velikog broja ponuđača, odnosno konkurenata, koji se na sve moguće
načine takmiče da ih usluže, pa je uspostava dobrih odnosa sa kupcima od
ključnog značaja;
2. Vrijeme više nije kritičan faktor. Online prodavnice su otvorene
24 sata, 7 dana u sedmici, tako da potrošači mogu komunicirati sa
ponuđačima kada im njihovi rasporedi dozvoljavaju;
3. Daljina ne predstavlja problem kada je u pitanju saradnja između
poslovnih partnera, firmi u lancu isporuke ili potrošača;
4. U digitalnom svijetu je informacije o potrošačima relativno lako
sakupiti, sačuvati i analizirati;
5. Marketari moraju razumjeti tehnologiju da bi ojačali svoju moć.
Internet marketing pruža nekoliko značajnih prednosti potencijalnim kupcima, i to:
 Praktičnost – kupci mogu da naruče proizvode u bilo koje doba
dana, gdje god da se nalaze.
4
Radojković, M., Miletić, M. (2005): Komuniciranje, mediji i društvo, Clio,
Beograd, s. 164.
5
Gir, Č. (2011): Digitalna kultura, Clio, Beograd, s. 202.
188
Zuber LJ., Mandić A. SPEC. PROMOCIJE PUTEM NOVIH MEDIJA

Smanjene su neugodnosti – online kupovina je jednostavna i
obavlja se u privatnosti, potrošači ne moraju da se susreću sa
prodavačima ili da se izlažu ubjeđivanju i različitim emocionalnim
uticajima.
 Dostupnost informacija – kupci mogu da pronađu mnogo
informacija o kompanijama, proizvodima, uslugama i cijenama i
da ih upoređuju, bez da napuštaju kuću ili kancelariju.
 Interaktivnost i neposrednost – kupci mogu da razgovaraju sa
osobama zaduženim za online promociju, kako bi pronašli tačne
informacije, proizvod ili uslugu koju žele, a zatim direktno
naručivati na kućnu adresu ili preuzeti na svoj kompjuter.
Usluge na mreži, takođe, obezbjeđuju brojne koristi i organizacijama, tj. prodavačima:
 Brzo prilagođavanje tržišnim uslovima – prodavači mogu brzo da
dodaju proizvode svojoj ponudi, promijene cijene i karakteristike
proizvoda i usluga.
 Ciljni marketing – poruke se dizajniraju tako da utiču na specifične
potrebe i želje ciljnog auditorijuma.
 Izgradnja odnosa – kompanije mogu razgovarati sa potrošačima i
naučiti mnogo od njih i tako unaprijediti svoj bizniz, te ta saznanja
unijeti u svoje baze podataka.
 Smanjivanje troškova i veća efikasnost – online prodavači nemaju
troškove koji se odnose na održavanje prodavnica, plate radnika,
iznajmljivanje prostora, osiguranje i sl. Veoma jeftino mogu da
izrade digitalne kataloge, u odnosu na troškove štampanja i slanja
papirnih kataloga.
 Publika – organizacije mogu da saznaju koliko ljudi je posjetilo
njihov sajt, na kojim mjestima su se najviše zadržali, što može biti
od pomoći u usavršavanju ponuda i oglasa.
 Tržišni potencijal i globalni mediji – Internet se širi velikom
brzinom, a povećava se i broj personalnih kompjutera i drugih
uređaja kojima mu je moguće pristupiti, tako da se podrazumijeva
da će se, zahvaljujući tome, i tržišni potencijal stalno povećavati.
Organizacije koriste online kanale za istraživanje, komuniciranje i
prodaju usluga. Izdvaja se pet značajnih prednosti Internet marketinga:
1. I male i velike organizacije mogu ga jednako primjenjivati;
2. Ne postoji granica u prostoru za oglašavanje, kao što je slučaj u
tradicionalnim medijima – štampi, TV, radiju;
3. Pristup informacijama i njihovo pronalaženje je veoma brzo i
jednostavno (u poređenju sa poštom, faksom);
4. Sajt može posjetiti svako ko ima pristup Internetu, bilo kad i gdje;
5. Kupovina se može obaviti tajno i brzo.
Iako smo nabrojali dosta prednosti Internet marketinga, on nije
pogodan za svaku firmu ili svaki proizvod i uslugu. On je koristan za
189
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (186-195)
proizvode i usluge kada kupci traži porudžbeničke pogodnosti (knjige,
muzika), zatim kada traže niže cijene i kada su im potrebne informacije o
osobinama i vrijednostima proizvoda, dok je manje koristan za proizvode
koji se moraju prvo pregledati i isprobati (obuća, odjeća), mada i na tom
području dolazi do promjena.
Neki od nedostataka internet-marketinga:
1. Problemi sa mjerenjem efikasnosti – još uvijek ne postoje univerzalno prihvatljivi načini ispitivanja auditorijuma, tako da ima
dosta odstupanja u rezultatima mjerenja efikasnosti.
2. Osobine publike - Web nije dobar marketing-kanal za svakoga. Na
nekim tržištima se Internet sporije, a na nekim brže adaptira.
3. Zagušenost – što je više oglašivača na Internetu, to je manja
vjerovatnoća da pojedinačni oglas bude uočen.
Da bi marketing putem Weba bio uspješan i funkcionalan, neophodno je primjenjivati bazične principe na ovom servisu. Prije svega,
fokusirati potrošače, jer najveći broj sajtova mogu biti indikatori
kompaniji, kada je riječ o njenim proizvodima i uslugama. U pretjeranom
hvaljenju često se zaboravlja na poziciju i interese potrošača. Umjesto
nerealno postavljenih prezentacija, značajnije je da se potrošači zainteresuju da posjete sajt koji će biti adekvatno dizajniran. Kompanija treba
da bude prepoznatljiva, jer sa milionima stranica i konkurentskih sajtova
neophodno je da stranica bude korisnički usmjerena sa visokim
standardima. Web-stranice se moraju kontinuirano unapređivati. Početni
korak je analiza finansijske i web-statistike, u cilju utvrđivanja dobrih i
loših pozicija, najposjećenijih strana, pa potom razrada web-strategije. Bez
planskog i aktivnog odnosa prema prisustvu na mreži i sadržaju
marketinške prezentacije i komunikacije nije moguće ostvariti željene
marketinške ciljeve. Ako nije moguće uspostaviti odnos, bolje je i ne
pojavljivati se na Web-u.
MARKETING MIKS I PROMOCIJA PUTEM NOVIH MEDIJA
Marketing-miks podrazumijeva skup instrumenata koje preduzeće
koristi da bi postiglo svoje marketinške ciljeve i očekivani nivo prodaje na
ciljnom tržištu. Marketing-miks uključuje aspekte i strategije marketinga
koje menadžment koristi za sticanje konkurentske prednosti. Najčešće se
izražava u obliku konceptualnog obrasca koji obuhvata određeni broj
elemenata marketinga, kao što su: proizvod (product), cijena (price),
distribucija (place) i promocija (promotion). Ovi elementi predstavljaju
varijabile marketinga koje preduzeće može kontrolisati. Pored osnovna
četiri elementa marketing-miksa (4P), neki teoretičari navode da bi on
trebao biti proširen sa još tri P: ljudi (people), proces (process) i fizičko
okruženje (physical environment).
Efektivan marketing miks mora da ispunjava četiri uslova – da
bude prilagođen potrebama potrošača, da kreira određenu konkurentsku
prednost, da njegovi elementi budu dobro kombinovani, da bude usklađen
190
Zuber LJ., Mandić A. SPEC. PROMOCIJE PUTEM NOVIH MEDIJA
sa raspoloživim resursima firme. Nova forma marketinga usmjerena je na
individualiziranog internet potrošača putem neposredne interakcije i
marketinško komuniciranje se prilagođava promjenama koje nameće
okruženje. Umjesto masovnog marketinga, na Internetu nastaje marketing
mase individua, a oglašavanje se transformiše u izbor informacija. Principi
online marketinga potiču od tradicionalnog marketinga, ali je novost u
interaktivnosti. Do potrošača se može stići bilo gdje i u bilo koje vrijeme. I
online marketing u svom razvoju prolazi kroz određene faze. Prvu karakterišu tehničke specifičnosti koje ukazuju na podjednaku mogućnost
primjene teksta i grafike na Internetu, u drugoj, još uvijek iste imaju primat
kada se intenzivno ističe pogodnost svjetske mreže za trgovinu, dok u
trećoj fazi dominacija podjednako pripada tehničkoj i trgovinskoj filozofiji.
Ono što se može uvidjeti kao problem jeste dominacija promotivnih i
prodajnih sajtova, bez mjerenja efekata i istraživanja ciljnih segmenata.
Zbog toga su, u četvroj fazi, marketing menadžeri preuzeli u svoje ruke
internet marketing i stavili težište upravo na mjerenje efekata da bi se
utvrdio maksimum mogućnosti, jer integrišu Internet u svoje planove.6
Promocija predstavlja jedan od četiri instrumenta marketing miksa
na osnovu koga kompanija komunicira sa potencijalnim kupcima.
Promocija je svaki oblik komunikacije čija je uloga informisanje,
ubjeđivanje ili podsjećanje potrošača o proizvodima, uslugama, imidžu ili
idejama, kao i uticaj na njihove stavove i ponašanje pri kupovini.
Danas marketinške agencije obavezno u svoje medija planove
uključuju Internet. Razlog tome je što uloga Interneta kao medija svakim
danom raste, više ne nedostaju podaci o broju korisnika, a time i
potencijalnih potrošača. Takođe, mjerenje efikasnosti promocije više nije
veliki problem kao prije nekoliko godina, jer sada postoje određeni
kriterijumi za mjerenje broja posjetilaca web stranica i njihovih reakcija na
oglase kojima su izloženi. Tako je Internet postao veoma pogodan za
provođenje promocijskih aktivnosti.
Promocija na Internetu, ali i u klasičnim medijima, često se poistovjećuje sa oglašavanjem, zato što oglašavanje zauzima znatan udio u
promocijskim aktivnostima preduzeća. Oglašavanje je, zapravo, najvidljiviji oblik promocije. Na Internetu su najčešći vidovi oglašavanja banneri i
sponzorstvo. Banneri su statične ili dinamične slike na web-stranicama, a
prikazuju oglašivačku poruku preduzeća, organizacije, pojedinca. Oni su
ujedno i linkovi koji vode na web-stranice oglašivača. Varijacije bannera
su pop-up i pop-under prozori, interstitials, skyscraperi i rich media oglasi.
Promocija organizacija putem Interneta može se vršiti putem elektronske
pošte, na različitim web-stranicama (portalima, blogovima, forumima), kao
i putem sopstvenog web-sajta.
Preduzeća mogu sponzorisati sadržaj web-stranice neke organizacije, a zauzvrat im se pruža mogućnost stavljanja logoa na tu stranicu.
6
Preuzeto sa: http://bs.wikipedia.org/wiki/Marketing_miks, 13.09.2013.
191
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (186-195)
Savremena preduzeća sve više koriste Internet u svome poslovanju i on za
njih predstavlja mjesto gdje ostvaruju konkurentsku prednost, izgrađuju
lojalnost postojećih i pridobijaju nove potrošače. Preduzeće mora izgraditi
marketinšku organizaciju koja je sposobna primijeniti onakav marketing
miks koji će dati najbolje rezultate, a kombinacijom elemenata proizvoda,
cijena, distribucije i promocije svojih proizvoda i time učvrstiti svoju
poziciju na tržištu.
Online oglašavanje je oglašavanje proizvoda i usluga putem
Interneta. Praćenje razvoja novih trendova je veoma zahtjevan posao i
jedan od ključnih faktora uspješne online kampanje. Ključna prednost
online oglašavanja je njegova daleko niža cijena, a potom dolazi mogućnost preciznog ciljanja željenih grupa, te lako mjerljiv povrat na
investiciju. Svakodnevno oglašivač može pratiti sve relevantne statistike o
posjetiocima svoje Internet stranice, te kupcima pojedinog proizvoda ili
usluge. U svakom trenutku je poznato da li se neka investicija isplati i na
vrijeme se mogu prekinuti kampanje koje ne ostvaruju očekivane rezultate.
Elektronska pošta (e-mail) je jedan od osnovnih instrumenata
Internet komuniciranja. Pomoću elektronske pošte kompanija može reklamirati proizvode i usluge, izgraditi svoj identitet, slati informacije o
proizvodima, primati narudžbe 24 sata na dan i ponuditi postprodajne
usluge. Kompanije mogu podsticati kupce da im šalju pitanja, sugestije i
predstavnik kompanije zadužen za kupce može odgovarati na pitanja
veoma brzo putem e-maila. Kompanije takođe mogu prikupljati imena
potencijalnih i sadašnjih kupaca i periodično im slati specijalne ponude na
njihove elektronske adrese.
Ono što naročito treba spomenuti kod komuniciranja sa potrošačima preko e-maila je baza podataka. Baza podataka o kupcima je
organizovan skup sveobuhvatnih tekućih podataka o pojedinačnim
postojećim ili potencijalnim kupcima, koji je dostupan i upotrebljiv za sve
potrebe marketinga, kao što su stvaranje prednosti i kvalifikacija, prodaja
proizvoda ili usluga ili održavanje odnosa sa kupcima. Marketing baze
podataka je proces izgradnje, održavanja i korišćenja baze podataka o
kupcima i drugih baza podataka (proizvodi, dobavljači, preprodavači) u
svrhu kontaktiranja i transakcija. Mailing liste kupaca su grupe imena,
adresa i telefonskih brojeva, dok baze podataka sadrže mnogo više
informacija.7 Sa informacijama iz svoje baze podataka organizacija može
postići mnogo veću preciznost u ciljanju tržišta, nego što to može postići
putem masovnog marketinga, segmentiranog marketinga i sl. Organizacije
mogu odlučiti da učestvuju ili sponzorišu Internet forume, newsgroups,
bulletin boards, web udruženja. Takođe, sve se više govori o uticaju koji
blogovi imaju na formiranje javnog mnjenja, upravo kroz klasične medije
koji preuzimaju ove sadržaje, jer je iz mnoštva online tekstova veoma lako
pronaći interesantne teme.
7
437.
192
Kovačević, S. (2007): Marketing, Janjoš, Prijedor, M Power d.o.o, Banja Luka, s.
Zuber LJ., Mandić A. SPEC. PROMOCIJE PUTEM NOVIH MEDIJA
Društvene mreže su relativno nov fenomen u sferi Interneta. One
predstavljaju online zajednice koje po običaju dijele zajedničke interese i
aktivnosti, te osiguravaju različite tehnologije, interakcije, blogove, instant
poruke, newsfeeds i sl. Riječ je o besplatnim servisima koji korisnicima
omogućavaju raznovrsne vidove komunikacije sa svijetom, uz mogućnost
vlastite prezentacije. Najpopularnije društvene mreže danas su Facebook,
Twitter, Flickr, YouTube, Last.fm, Linkedin, Google Plus, Instagram. B.
Pajić8 podsjeća na karakteristike društvenih medija: participacija (svi
imaju mogućnost za besplatno učešće), transparentnost (transparentnost
korisnika i slobodan pristup sadržaju), fokus na zajednicama (lako
kreiranje grupa, laka komunikacija unutar grupa, administracija grupa, lako
pronalaženje prijatelja/sadržaja), korisničke mogućnosti (anti-spam,
glasanje, ocjenjivanje), konverzacija (dijeljenje sadržaja, privatna i javna
razmjena poruka, komentari, jednostavna saradnja), globalna povezanost
(linkovanje ka drugim sadržajima, dijeljenje sadržaja među sajtovima).
Prednost marketinga putem društvenih mreža je ta da kompanije/preduzeća
u kratkom roku mogu dobiti povratne informacije o njihovim proizvodima,
uslugama, u realnom vremenu, te da u kratkom roku mogu obuhvatiti
specifične ciljne grupe. Ključne prednosti jesu: usmena predaja, dvosmjerna komunikacija, mali troškovi kampanje i brza povratna informacija.
Dakle, instrumenti marketinga na Internetu i preko Interneta
dobijaju svoj novi izraz. Prilikom koncipiranja, kreiranja i nuđenja
proizvoda, polazi se od informacija o potrebama i željama pojedinačnih
kupaca i potrošača. Sam razvoj, testiranje, uvođenje, komercijalizacija i
modifikovanje proizvoda obavljaju se na brži i kvalitetniji način, uz
neposredan kontakt, usmjerenja i sugestije potrošača. Politika cijena se
može postaviti i voditi mnogo jednostavnije, jer se cijena može ugovarati
pojedinačno kao i uslovi plaćanja. Promocija se obavlja kroz direktnu
interakciju sa kupcima, pa treba da se više zasniva na objektivnim i
istinitim informacijama, nego na emotivnom ubjeđivanju. Kod kanala
prodaje i distribucije, izbjegavaju se posrednici, skraćuju rokovi isporuke,
smanjuju se operativni troškovi, a geografsku distancu je lako prevazići.
ZAKLJUČAK
Internet omogućava direktnu interaktivnu vezu korišćenjem tehnoloških prednosti kompjuterske mreže, dok je suština promotivnog koncepta
omogućavanje izbora proizvoda i usluga u skladu sa potrebama, zahtjevima i mogućnostima konkretnih potrošača, održavanjem stalne veze putem
marketing aktivnosti firme - od istraživanja i razvoja određenog proizvoda
i kanala distribucije, do PR i propagandnih kampanja. Digitalna era je
samo omogućila tehnološke uslove, dok je Internet kao medij otvorio
prostor za praktično marketing djelovanje interaktivnog tipa koje je
8
Pajić, B. (2010): Društveni mediji kao marketinški alat. Novi Sad, s. 11.
http://gorilamarketing.files.wordpress.com/2011/07/34598145-druc5a1tveni-medijikao-marketinc5a1ki-alat.pdf
193
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (186-195)
usmjereno na potrošače, ne kao grupu sličnih pojedinaca, nego potrošača
kao pojedinca. Internet je tako preuzeo ulogu masovnog medija koji je
prisutan u gotovo svakom domu i kao takav predstavlja savršeno oruđe u
cilju komunikacije između proizvođača i potrošača. Internet marketing će
nemimovno usloviti velike promjene u raznim sektorima privrede.
Sposobnost potrošača da direktno poručuju proizvode moglo bi ozbiljno
ugroziti određene grupe (predstavnike prodaje, zaposlene u oblasti
osiguranja) u smislu da oni kao posrednici budu isključeni od strane online
posrednika. Istovremeno, pojaviće se novi posrednici koji će pomagati
potrošačima da lakše kupuju i ostvaruju niže cijene. Ovakav marketing
vodi ka promjeni svjetske trgovine i suočava se sa brojnim izazovima:
ograničena izloženost i kupovina od strane potrošača, veliki broj
informacija i njihovo grupisanje, neodređene demografske i psihografske
karakteristike korisnika Interneta, bezbjednost, etička zabrinutost.
Novi mediji se mijenjaju iz dana u dan, popravljaju se nedostaci i
povećava se međusobna interakcija među korisnicima. U budućnosti će se
unaprijediti elektronsko poslovanje i većina poslova će se obavljati u
elekronskoj formi. Administracija i papirologija dobiće elektronski oblik i
smanjiti troškove i gubitak vremena. Internet marketing i oglašavanje će
preuzeti primat u odnosu na offline marketing. Danas sve više kupaca
koristi elektronsku kupovinu, ali jedan broj njih takođe odustaje od ove
mogućnosti, prvenstveno zbog nedostataka koji se odnose na vrijeme
kupca (dugotrajno pretraživanje koje može ostati bez konkretnih rezultata),
složenost web-stranica za „prosječnog“ potrošača, rizika u pogledu kvaliteta ugovorene i isporučene robe, pa sve do zloupotrebe u sistemu plaćanja
(kreditne kartice). Ozbiljan problem predstavlja i privatnost zbog
informacija koje o kupcu traži prodavac. Online usluge, zbog toga, moraju
da pružaju objektivne informacije o svojim proizvodima, ali i o
konkurenciji i različitim markama. Ovi trendovi vode do toga da su
marketinški stručnjaci suočeni sa potrebom da svakodnevno usavršavaju
nove načine komunikacije da kreiraju efikasne online poruke, kao i nove
kanale za isporuku proizvoda i usluga, uvijek imajući na umu da ne postoji
kontakt licem u lice i da je samim tim teško zadobiti povjerenje koje će
omogućiti ponovljenu kupovinu. Novi mediji, dakle, svakoj kompaniji
mogu da donesu veliku korist, ali isto tako mogu i da štete njenom
poslovanju ako im se ne pristupi s maksimalnom ozbiljnošću.
THE NEW MEDIA PROMOTION SPECIFICITIES
Ljubomir Zuber, Ph.D., Aleksandra Mandić
Abstract: New media have radically changed the human culture, way of
communication and life in general. In today's world, overloaded with information,
marketers have to struggle to attract and retain the attention of consumers and,
therefore, their messages need to be creative, effective, and based on the needs and
desires of consumers. This work will primarily be based on the definition of terms such
as the Internet, communications, New media, online promotion, as well as the
characteristics of promotion via new media presented through the elements of the
194
Zuber LJ., Mandić A. SPEC. PROMOCIJE PUTEM NOVIH MEDIJA
marketing mix. The paper discusses the challenges and expectations that rapid technical
and technological development brings to the Internet and other electronic forms of
promotion.
Key words: Internet, communication, New media, online promotion
LITERATURA
Filipović, V, Kostić-Stanković M. (2008). Odnosi s javnošću. Beograd: FON
Gir, Č. (2011). Digitalna kultura. Beograd: Clio.
Kovačević, S. (2007). Marketing. Prijedor: Janjoš, Banja Luka: M Power
d.o.o.
4. Mandić, A.(2011). Marketing na Internetu, Završni rad, Filozofski fakultet
Pale
5. Pajić. B. (2010). Društveni mediji kao marketinški alat. Novi Sad,
6. Radojković, M., Miletić, M. (2005). Komuniciranje, mediji i društvo.
Beograd: Clio
7. Tomić, Z. (2003). Komunikologija. Beograd: Čigoja štampa.
8. Vlajki, E. (2007). Uvod u komuniciranje postmodernizma. Banja Luka:
FPDN.
9. http://bs.wikipedia.org/wiki/Marketing_miks
10. http://gorilamarketing.files.wordpress.com/2011/07/34598145-druc5a1tvenimediji-kao-marketinc5a1ki-alat.pdf
1.
2.
3.
195
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (196-205)
Прегледни рад
UDK 005:659.011.1
DOI 10.7251/SVR1307196DJ
COBISS.BH-ID 3945240
ОДНОСИ С ЈАВНОШЋУ КАО ПРЕДУСЛОВ
УСПЈЕШНОГ ПОСЛОВАЊА
Мр Ружица Ђервида1
Алтернативна телевизија Бања Лука
Апстракт: Односи с јавношћу треба да брину за друштвено одговорно
понашање предузећа и да буду у добрим односима с јавношћу. Да би предузећа
опстала и била конкурентна морају да се прилагођавају захтјевима глобалног
тржишта. Све те промјене која предузећа усвајају одражавају се директно или
индиректно на резултате пословања. Јавност од предузећа очекује да се понашају
одговорно према окружењу, јер у супротном предузећа могу доживјети разне
непријатности које се негативно одражавају на пословање. Управо ту се и огледа
значај ове професије и улоге ПР стручњака у предузећу. Односи с јавношћу треба
да раде на стварању и одржавању добрих односа са окружењем, а који се
првенствено одвијају кроз двосмјерну комуникацију.
Кључне рјечи: односи с јавношћу, друштвена одговорност, јавност,
пословање, предузеће.
УВОД
Односи с јавношћу треба да брину за друштвено одговорно
понашање предузећа и тако да буду у добрим односима с јавношћу.
Ако се предузеће не понаша друштвено одговорно, на такво
понашање га може присилити држава својим законима, као и разна
удружења и невладине организације (нпр. еколози). Они ће утицати
на јавност и довести до бојкота производа или демонстрација. Овај
вид спољне присиле на крају кошта предузеће много новца и
неостварене добити. Зато су руководиоци сектора за односе с јавншћу у предузећима помогли у доношењу неких одлука, као нпр.
замјене технологије. Повезаност са присилом на одговорно понашање
предузећа од стране државе, међународних организација, јавности и
група за притисак, могу се наћи у босанскохерцеговачким медијима.
Ако се односима с јавношћу приступи стратешки и ако се
стално ради на њиховом развијању и усавршавању, морају се добити
значајни и дугорочни резултати. Свака порука која изађе из неког
предузећа, била она визуелна или изречена, мора да буде планирана и
1
196
Докторант на Универзитету у Новом Саду, e-mail: [email protected]
Đervida R. ODNOSI S JAVNOŠĆU… I USPJEŠNO POSLOVANJA
усклађена са свим другим активностима. На тај начин оно што представља једно предузеће, њен корпоративни идентитет, захваљујући
интегрисаној комуникацији може да буде преведено у жељени имиџ.
ОДНОСИ С ЈАВНОШЋУ У ПРЕДУЗЕЋИМА
Успјех неког предузећа не зависи само о квалитету његових
производа и услуга, него се добрим дијелом заснива и на односима са
јавношћу. Желите ли се наметнути тржишту, те да вас оно препозна и
призна, желите ли освојити своје купце, склопити нове пословне
аранжмане, неизбјежно треба посегнути за односима са јавношћу.
Данас је тешко замислити пословање без изграђених односа са
јавношћу. Односи с јавношћу у предузећима морају бити схваћени
озбиљно, гдје стручњаци за односе с јавношћу имају високу позицију.
Они имају улогу савјетника и требају имати уску сарадњу са руководством. С друге стране, имају и велику одговорност у формирању и
спровођењу комуникацијских стратегија.
Стратешке активности усмјерене су ка изградњи позитивне
репутације. Питања, као што су друштвена одговорност и корпоративно управљање, озбиљно су схваћена. Комуникација с јавношћу је
двосмјерна и подразумијева спремност организације на могуће
промјене које слиједе као резултат. Најчешће су доступне медијима и
то су у потпуности отворене, комуникативне организације.2
Насупрот овоме, постоје и предузећа у којима је улога односа
с јавношћу занемарива. Стручњаци за односе с јавношћу нису укључени у одлучивање и немају уску сарадњу са руководством. Њихова
обавеза је углавном базирана на томе да само дају одговоре на
дешавања везана за предузеће. Оваква предузећа изложена су многим
ризицима, њихова комуникација са јавношћу је једносмјерна. Односи
с јавношћу обавјештавају јавност о дешавањима, али нема
интересовања за реакције јавности.
Предузећа треба да брижљиво граде и његују односе са
јавностима па ће рјеђе долазити у кризне ситуације. Ипак, у одређеном тренутку долази до кризне ситуације. Правилно постављеним и
усмјереним односима с јавношћу негативан одјек и штета у јавностима биће знатно мања, а углед сачуван. Провјереним техникама и
алатима треба дјеловати брзо и ефикасно.
Давањем савјета руководству предузећа о питањима из разних
области, које се тичу пословања, једна је од основних улога с којом
односи с јавношћу треба да се баве. Ова савјетовања руководства
посебно долазе до изражаја у кризним ситуацијама. За предузеће је од
великог значаја повезаност односа с јавношћу и њихова сарадња са
2
Gregory Anne, Односи с јавношћу: Планирање и управљање кампањама,
Хрватска удруга за односе с јавношћу, Загреб, 2006, с. 19.
197
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (196-205)
осталим менаџерима на изради стратегије управљања или стратегије
реаговања на критична или осјетљива питања.
Као један од важних задатака односа с јавношћу може се
издвојити и припрема руководства за давање интервјуа или за наступ
на неком од медија. Добар стручњак из односа с јавношћу мора да
предвиди потенцијална питања, посебно она осјетљива и везана за
специфичне области пословања, а која би новинар могао да постави.
Задатак му је да представника предузећа, који даје интервју, упозна са
специфичностима дотичног медија, као и стилом новинара који ће
водити интервју.
Да би се плански спроводила досљедна политика односа с
јавношћу, неопходно је да предузеће или има сопствену службу или
ангажује специјализовану агенцију из ове области. Начин организовања службе за односе с јавношћу у једном предузећу не би
требало да утиче на њену ефикасност, нити на услуге које пружа.
Организација службе још је сложенија када се ради о великим
компанијама које своје филијале имају по цијелом свијету. У том
случају је уобичајено да се политика односа с јавношћу контролише
из централе, али да се функционише локално. Ово нарочито долази до
изражаја у контакту са националним и локалним медијима, при чему
је важно познавати локалне обичаје и традицију, будући да, рецимо,
методе које су у неким земљама потпуно прихватљиве, могу бити
недоступне у другим.
За остваривање утицаја код циљане јавности примарна је
стратегија поруке. Већина стручњака односа са јавношћу сматра да
приликом пласирања порука јавности треба користити три варијабле:
у случају када је јавност ван теме о којој се прича - јавност треба
информисати прије него јој се нешто саопшти, треба увјеравати у
случају када вјерују да им је то од личне важности, и потребно је
комбиновати информацију и персуазију у случају када вјерују да могу
урадити било шта у вези тога.3
Пласирати праву поруку на правом мјесту и у право вријеме
је сигуран пут да се оствари успјех. Међутим, ни најбоља стратегија
односа с јавношћу на свијету не може дати резултат уколико
руководство предузећа не ради свој посао квалитетно и не придаје
комуникацији онај значај који она заиста треба да има. Због тога је
„позиционирање“ односа с јавношћу у предузећу од изузетног
значаја. Чињеница да су односи с јавношћу настали из маркетиншког
начина размишљања, као и да су многе активности маркетинга и
односа с јавношћу међусобно повезане и испреплетене, довела је у
многим предузећима до „присвајања“ односа с јавношћу од стране
маркетинга и стављања под његову контролу.
3
Tомић З., Гранић I. и Југо Д.: Стратегија поруке у односима с јавношћу,
Медијски дијалози, Подгорица, 2008, с. 56.
198
Đervida R. ODNOSI S JAVNOŠĆU… I USPJEŠNO POSLOVANJA
Најефикаснији су они односи с јавношћу који су дио менаџмента и који служе за креирање јавног мњења, при чему се руководе
планским комуникацијским процесима којима се унапређује имиџ
предузећа. Нажалост, још увијек, а код нас поготово, корпоративни
однос с јавношћу се везује за маркетинг и врло често представља дио
неког маркетиншког одјељења. Таквом поставком удаљени су од
руководства и процеса доношења стратешких одлука. Другим
ријечима, овакви односи с јавношћу немају савјетодавну улогу према
руководству нити утичу на формулисање порука, што се нарочито
негативно одражава у кризним ситуацијама.
Нови трендови ПР менаџеру, као појединцу који води одјел
односа с јавношћу у предузећу, дају јединствену и независну позицију, а то је блискост са руководиоцем, односно менаџментом
предузећа. Улога ПР менаџера је да јавност упознаје са стратешким
размишљањем предузећа, али исто тако да упознаје менаџмент са
свим темама од јавног значаја. Због тога ПР менаџери у модерно
конципираним предузећима имају значајну улогу при доношењу свих
важних одлука. Овако комплексан посао захтијева свестраног
професионалца, од кога се очекује да буде сјајан комуникатор и
стручњак у многим подручјима (писању, уређивању текстова,
продукцији видео-материјала, кризним комуникацијама и сл.).
Стратешки менаџмент односа с јавношћу одговоран је како за
ефикасност предузећа, тако и за друштвену одговорност. Са аспекта
односа с јавношћу, може се говорити о три врсте друштвене
одговорности организације:4
1. Мандаторна одговорност (обавезна), која се односи на ствари
као што је нарушавање животне средине. У таквим случајевима на организацији лежи одговорност да хитно реагује на
дати проблем. На примјер, ако је организација крива за
испуштање штетних хемикалија, њена је мандаторна одговорност да штету отклони, односно очисти загађену средину;
2. Претпостављена одговорност, присутна је онда када организација није проузроковала проблем, али је и даље у обавези
да га ријеши;
3. Дискрециона одговорност (по нахођењу), када организација
није одговорна за одређени проблем, али жели да учествује у
његовом рјешавању и да подршку (нпр. Организација прикупља средства за борбу против неке болести).
За успјешна предузећа која прихватају промјене на глобалном
тржишту и захтјеве окружења, неопходно је окружење за
истраживање и анализу које треба узети у обзир приликом креирања и
имплементације пословне мисије. Неопходно је да предузеће тежи
прихватању од средине. Затим треба приступити планирању и
реализацији стратегијске комуникације предузећа. Након извјесног
4
Stone D. John, Public Relations and Public Responsibility, Public Relations
Quarterly, 2005, с. 31-34.
199
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (196-205)
времена анализирају се ефекти остварене комуникације и усвајају и
уграђују одређене промјене у појам стратегије. Карактеристика
стратегијског менаџмента је свеобухватно и дугорочно одржавање
равнотеже између мисије предузећа и екстерне и интерне јавности.
Односи с јавношћу раде на одржавању међусобног разумијевања
између предузећа и њених јавности у циљу обављања и прихватања
мисије предузећа. Односи с јавношћу помоћу стратегијског менаџмента организације, изграђују односе са својом јавношћу која има
утицај и даје подршку мисији организације или чак може да
обесхрабри њену имплементацију.5 Ефективност и ефикасност
извршења задатака односа с јавношћу директно зависи од практичне
ситуације и односа с јавношћу и менаџера у предузећу, као и од тога
да су од почетка обје стране укључене у доношење одлука.
Стручњаци за односе с јавношћу кроз стратегију комуникације треба да дјелују као посредници између предузећа и јавности,
гдје стратешко доношење одлука може имати утицаја на пословање
предузећа. Треба да успоставе везу између предузећа и њене околине,
кроз добијање и анализирање информација добијених од окружења, а
које су од значаја за предузеће. Менаџмент кроз односе с јавношћу
може одиграти стратешку улогу у управљању организационим
односима са интерним и екстерним сегментираним окружењем. Они
утичу и на стабилност средине у којој се предузеће налази. Недостатак знања менаџмента, утиче на одговоре и потребе организационих
јединица потребних за стратешко одлучивање. Према стратешким
односима с јавношћу стручњаци за односе с јавношћу морају да
учествују у доношењу одлука у предузећу. Нажалост, данас још
увијек многи стручњаци нису укључени у доношење одлука у
предузећима, и они најчешће имају улогу споредне службе без већег
познавања свог окружења.
ЗНАЧАЈ И УЛОГА СТРУЧЊАКА ЗА ОДНОСЕ С
ЈАВНОШЋУ У ПРЕДУЗЕЋИМА
Односи с јавношћу представљају извор информација које
могу предвидјети неке догађаје и имати утицаје на предузећа.
Препознавање и разумијевање потреба из окружења помаже
стручњацима за односе с јавношћу да на вријеме добију информације
од значаја захваљујући којима могу утицати на доношење одлука у
оквиру предузећа. Стручњаци за односе с јавношћу имају двије улоге.
Прва се заснива на двосмјерној комуникацији. То значи да
комуникацијом са окружењем добијају се информације које предузећу
помажу у доношењу одлука. Друга улога односи се на савјетовање о
доношењу одлука, тј. да треба водити рачуна како ће јавност
реаговати на одлуке. Све те процјене које доноси стручњак за односе
5
Verčić D., Grunig J. E., The origins of public relations theory in economics and
strategic management, D. Moss, D. Vercic, G. Warnaby, Perspectives on Public
Relations Research, London and New York, 2000, с. 39.
200
Đervida R. ODNOSI S JAVNOŠĆU… I USPJEŠNO POSLOVANJA
с јавношћу су јако осјетљиве и по питању предузећа и по питању
организације, што значи да стручњаци имају велику одговорност.
„Стручњак за односе с јавношћу је проматрач јавног мњења, савјест и
етички ментор организације.“6
Да би односи с јавношћу били професионални треба да се
изводе у оба смјера и равноправно. Улога стручњака није само
представити јавности шта предузеће мисли, већ и шта други мисле о
предузећу и како се према њему односе. Добри и паметни односи
предузећа са окружењем, грађанима, купцима и корисницима услуга,
разним државним властима и службама на разним нивоима,
привредницима, невладиним сектором и медијима, увијек се исплате.
То подразумијева примјену симетричног двосмјерног модела вођења
односа с јавношћу. Непрестано се одвија размјена информација. То
ипак није лак и једноставан посао. Јавности је много и различите су.
Треба их познавати и приближити се њиховим стајалиштима и
потребама. И управо то посредовање међу двјема странама је улога
професионалца за односе с јавношћу. Свако предузеће је свакодневно
изложено суду јавности, а многи тога нису свјесни, па зато морају да
се носе са посљедицама које то неразумијевање доноси.
Односи с јавношћу морају да побуде осјећај за мисију и
стандарде понашања унутар сваког предузећа. Треба имати на уму да
ће саопштења о визији и мисији остати само празна слова на папиру,
ако не чине дио политике и стратегије предузећа, ако вјерно не
одражавају мишљење руководећег врха и не преиспитују се с времена
на вријеме у склопу промјена у околини или потреба самог предузећа.
И ту је велика улога доброг савјетника за односе с јавношћу.
Поред познавања вјештина комуницирања и ПР алата, за
особу која се бави односима с јавношћу од великог је значаја
познавање свих појединости везаних за предузеће, његовог подручја
дјеловања, конкуренције и уопштено пословања. Битно је широко
образовање, знање о новим медијима, те комуникацијске и личне
вјештине. Способности које мора имати добар ПР професионалац су:
писменост, комуникативност, способност увјеравања и слушања,
познавање медија, познавање процеса управљања и финансија,
аналитичке способности, способности рјешавања проблема, способност доношења одлука, одговорност, креативност и инстинкт. Треба
да буду амбициозни, јер је то посао који се ради 24 сата на дан.
Професионалац за односе с јавношћу наступа као заступник
интереса предузећа за које ради и њему је одговоран. С друге стране,
он има обавезу да дјелује и са позиције друштвене савјести и
одговорности према широј јавности. ПР професионалац мора
пажљиво да размотри и одваже могућу штету и корист коју ће
одређена активност проузроковати, при чему се морају узети у обзир
све организације или јавности на које ће активност утицати. Такође,
6
Gregory Anne, Планирање и управљање кампањама, Хрватска удруга за
односе с јавношћу, Загреб, 2006, с. 15.
201
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (196-205)
поред могућности планиране користи која ће се остварити, мора се
пажљиво размотрити и вјероватноћа и обим могућих проблема и
учинити све да се штетан утицај у највећој могућој мјери смањи.
Посао стручњака за односе с јавношћу конкретно подразумијева:
управљање и вођење, писање и уређивање текста, односи са медијима
и пласирање информација, истраживање, савјетовање, организација
посебних догађаја, говори, обука, те посредовање између предузећа и
њених циљних јавности, као и дочек гостију и посјетилаца.
Стручњаци за односе с јавношћу обично се ангажују када
наступи криза или у току рјешавања проблема. Менаџмент им даје
потпуну надлежност у дефинисању ових проблема и разради
програма за њихово рјешавање и сматра их одговорним за њихово
провођење. Ради се о томе да се односи с јавношћу виде као повремени и нужан посао који обавља помоћно особље, које није директно
укључено у главне пословне активности организације. Тиме што су
ангажовали стручњака, менаџери мисле да то искључује њихов
властити ангажман, што дугорочно кочи развој односа с јавношћу и
одбија прихватање одговорности за успјех или неуспјех програма. У
случајевима неуспјеха руководство обично отпушта стручњака за
односе с јавношћу, тражећи новог који ће их ријешити, а да при том
не помишља на промјене пословне политике и поступака предузећа.
Стручњак за односе с јавношћу је посредник који је задужен
за одржавање двосмјерне комуникације између предузећа и њених
јавности. Служећи као извор информација, њихов је циљ да пруже
предузећу и његовим јавностима управо оне информације које су им
потребне да би доносили узајамно корисне одлуке. Да воде рачуна о
томе да се уоче и на вријеме отклоне узроци неспоразума у комуникацији. Да би могли учествовати у рјешавању проблема, морају
бити и дио тима за стратешко планирање. Заједно са другим
менаџерима предузећа учествују у дефинисању проблема и њихових
рјешења. Дају подршку стратешким и тактичким одлукама и
обавезују се да ће провести промјене. Захваљујући њима, односи с
јавношћу сматрају се фактором одлучивања и управљања предузећем.
Америчко друштво за односе с јавношћу (ПРСА), након
многобројних истраживања, објавило је листу пожељних особина које
би требало да имају они који желе да се професионално баве
односима с јавношћу. Навели су сљедеће особине: добар смисао за
хумор, позитивизам и оптимистичност, лака комуникација с људима,
способност разговора са сваким, прихваћање фрустрација и одбијања
као изазов, способност лаког увјеравања, дотјераност и угодан изглед,
смисао за изазивање пажње, способност за придобијање повјерења
надређених, способност ношења с роковима и хитношћу, помагање
људима, радозналост, праћење разних подручја живота, енергичност,
осјећајност, уживање у друштву људи, слушање људи, објективност,
брзо примање информација.7
7
202
Скоко Божо, Приручник за ...односа с јавношћу, MPR, Загреб, 2006, 2/6.
Đervida R. ODNOSI S JAVNOŠĆU… I USPJEŠNO POSLOVANJA
Већина стручњака односа с јавношћу у кампањама теже разумијевању, а не увјеравању. То значи да људи више схватају поруке
представљене у пријатним условима.8 Потребно је бити способан
произвести поруку у разумљивом рјечнику што је највише могуће и
реаговати на супротне погледе. Стратегија увјеравања заснива се на
томе ко је јавност и како она доживљава тему. Према Бивинсу9,
неколико је правила за успјешно увјеравање јавности:
 Идентификација - људи ће се придружити идеји, мишљењу
или гледишту једино ако виде директан утицај на њихове
наде, жеље, страхове или аспирације. Управо због тога за
људе су важније локалне вијести, док глобални проблеми
остају дистанцирани од наших свакидашњих живота.
 Сугестија акције - људи ће подржати идеје једино ако су
саопштени предложеном радњом спонзора идеје или ако је
примаоци сами предложе, поготово ако је прикладна акција.
 Упознатост и повјерење - људи се опиру идејама извора
којима не вјерују. Тако је за одређене теме потребна
релевантна особа са подручја из којег потиче тема.
 Јасноћа - бројне поруке немају успјеха, јер их јавност сматра
сложеним по садржају или језику. Значење поруке мора бити
јасно, било да је то догађај, ситуација или порука.
Најважнија задаћа односа с јавношћу јесте да објасни сложена
питања једноставним ријечима. У данашњој средини већ унапријед
одређеним реченицама, то је постало теже. Нико није толико опрезан
са тим потешкоћама као савјетници политичких кампања. Стручњак
за односе с јавношћу мора бити неко са киме је угодно разговарати,
неко ко ће вас љубазно саслушати, добро информисати о свему што
вас занима. Посао у односима са јавношћу је динамичан, изискује
многа знања и непрестано учење, те способност ефикасног комуницирања са људима најразличитијег профила. Морају брзо
размишљати, бити елоквентни, организовани и знати слушати.
Сваки стручњак за односе са јавношћу, да би могао професионално обављати свој посао, мора задовољавати сљедеће
критеријуме: писменост (говорна и писана), способности идентификације и дефинисања проблема, креативност, инстинкт и
способност увјеравања. Дакле, односи с јавношћу захтијевају јаку
личност, урођене комуниколошке и психолошке предиспозиције, а
затим и научено мултидисциплинарно знање. Уз то је посебно важно
познавати функционисање медија, основне одреднице дјеловања
предузећа за које се ради, као и збивања на тржишту и политици.
Занимање стручњака за односе с јавношћу на нашим
просторима озбиљније почиње заживљавати задњих десетак година,
8
Bivins T. H., Public Relations Writin - The Essentials of Style and Format, Mc
Graw Hill, Boston, 2005, с. 58.
9
Исто: с. 40.
203
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (196-205)
тј. јачањем тржишне привреде. Због наглог развоја тржишта и
конкуренције, јачања улоге јавног мишљења и медија у свакодневном
животу, ово занимање доживљава све већи процват. Све чешће се
могу срести добро организоване службе за односе с јавношћу које
заступају поједина предузећа, али истовремено смо свједоци и
незнања међу дијелом оних који се продају за стручњаке за односе с
јавношћу. Поједина предузећа не могу себи приуштити посебног
радника који би се бавио односима с јавношћу, па то често раде
кадрови из сасвим непримјерених одсјека. У неким предузећима се
углавном због неразумијевања менаџмента занимање ПР стручњака
погрешно схвата и дефинише, па се често мијеша са пословима не
само маркетинга, већ и продаје.
ЗАКЉУЧАК
Односи с јавношћу као комуникацијска активност представљају блажу форму придобијања наклоности, како цјелокупне, тако и
посебних сегмената јавности. Мишљења и ставови јавности, постају
значајни фактори у планирању и предузимању акција предузећа.
Односи с јавношћу нису још увијек у потпуности „адаптирани“ на
наше тржишне услове пословања, али полако постају саставни дио
пословне стратегије. Пракса показује да предузећа која користе
могућности односа с јавношћу, имају боље резултате у пословању.
Односи с јавношћу треба да чине интегрални дио менаџмента и не
треба их схватати као луксуз, већ као витални дио пословне
одговорности чије потенцијале треба искористити. Односи с јавношћу
су преовлађујући облик савремене јавне комуникације предузећа са
окружењем. Циљ предузећа је да кроз комуникационе канале изгради
добре односе, разумијевање и добру вољу јавности.
Позиционирање односа с јавношћу треба бити на самом врху
организационе пирамиде, тамо гдје се доносе стратешке одлуке и гдје
стручњак за односе с јавношћу учествује у планирању, креирању и
реализацији стратешких одлука. Једино уз потпуну упућеност у
пословну стратегију, разумијевање пословних планова и акција, те
брзо реаговање на унутрашње и спољне утицаје и околности, могуће
је квалитетно и континуирано радити на изградњи и очувању
репутације и угледа компаније. Посао ПР менаџера постао је један од
најизазовнијих и најдинамичнијих послова данашњице, што је
изазвало велики интерес за ову релативно „младу“ професију.
Актуелни трендови, а прије свега „феномен“ комуникације, потврђују
да за односе с јавношћу тек долази вријеме пуне афирмације.
О стручњацима за односе с јавношћу много је написано. Они
се разликују од компаније до компаније и од институције до
институције, међутим основна им је задаћа комуницирање, без обзира
радило се о комуникацији са управом, запосленима, конкуренцијом,
медијима или потрошачима. Односи с јавношћу у будућности неће
бити луксуз, већ само предуслов да би предузећа преживјела и
опстала на све конкурентнијем тржишту.
204
Đervida R. ODNOSI S JAVNOŠĆU… I USPJEŠNO POSLOVANJA
PUBLIC RELATIONS AS A PRECONDITION FOR SUCCESSFUL
BUSINESS
Ružica Đervida, M.A.
Abstract: Public relations should take care of the company's socially
responsible behaviour and its good relations with the public. In order for companies to
survive and be competitive, they must adapt to the needs of global market. All those
changes that companies adopt directly or indirectly reflect on the business results. The
public expects from a company to behave responsibly towards the community,
otherwise the company might have various unpleasant experiences that affect the
business. It is exactly there that the significance of this profession and the roll of PR
expert are shown. Public relations should work to create and maintain good relations
with the community, which are primarily conducted through two-way communication.
Key words: public relations, social responsibility, public, business, company.
ЛИТЕРАТУРА
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
Bivins, T. H. (2005): Public Relations Writin - The Essentials of Style and
Format, Mc Graw Hill, Boston, s. 85.
Gregory, A. (2006): Odnosi s javnošću: Planiranje I upravljanje kampanjama,
Hrvatska udruga za odnose s javnošću, Zagreb, s. 19.
Stone D. J. (2005): Public Relations and Public Responsibility, Public
Relations Quarterly, с. 31-34.
Tomić, Z., Granić, I. и Jugo, D. (2008): Strategija poruke u odnosima s
javnošću, Medijski dijalozi, Podgorica, s. 56.
Verčić D., Grunig J. E. (2000): The origins of public relations theory in
economics and strategic management, D. Moss, D. Vercic, G. Warnaby,
Perspectives on Public Relations Research, London and New York, с. 39.
Skoko, B. (2006): Priručnik za razumijevanje odnosa s javnošću, MPR,
Zagreb, 2/6.
Kotler, P., Li, N. (2007): Korporativna društvena odgovornost: Učinite
najviše za svoju kompaniju i za izabrani društveni cilj, Hesperia, Ekonomski
fakultet, Beograd.
Đorđević, D., Anđić, Ž. (2005): Uvod u poslovno planiranje, Tehnički
fakultet „Mihajlo Pupin“, Zrenjanin.
Đorđević, D., Bešić, C. (2005): Odnosi s javnošću, Tehnički fakultet
„Mihajlo Pupin“, Zrenjanin.
205
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (206-217)
Prethodno saopštenje
UDK 659.011.1 „KONY 2012“
DOI 10.7251/SVR1307206K
COBISS.BH-ID 3945496
ODNOSI S JAVNOŠĆU NA DRUŠTVENIM
MREŽAMA: SLUČAJ „KONY 2012“
Bojana Karanović1,
Fakultet političkih nauka Univerzitet Banja Luka
Apstrakt: Na početku novog milenijuma uslijedile su velike promjene u informaciono-komunikacionim sistemima koje su prouzrokovane masovnim širenjem
interneta kao globalne kompjuterske mreže. Nova “pravila igre” prije svega stimulišu
promjene u sferi medija, marketinga i odnosa s javnošću (PR) namećući prilagođavanje
novim trendovima kao opciju za opstanak u sve složenijim komunikacijskim uslovima.
Kako navodi Džejm Grunig (James E. Grunig) digitalni mediji imaju potencijal da PR
profesiju učine globalnom, strateškom, dvosmjernom i interaktivnom, ali prije svega
simetričnom, dijaloškom i društveno odgovornom. Ipak, mnogi PR praktičari koriste
nove medije na isti način na koji su koristili tradicionalne – kao sredstva za dostavljanje
poruke opštoj javnosti. Novi mediji su postali strateška sredstva za interakciju sa
javnostima i prikupljanje informacija iz okruženja koja se koriste u procesu donošenja
odluka. Težište u ovom radu biće analiza PR kampanje „Kony 2012“ američke
nevladine organizacije „Nevidljiva djeca“, koja je izazvala brojne polemike u svjetskoj
javnosti, pa se srećemo sa specifičnim odnosom s javnošću na društvenim mrežama, uz
osvrt na izazove koje ovaj vid komunikacije sa sobom nosi.
Ključne riječi: odnosi s javnošću, društvene mreže, „Kony 2012“, viralna
kampanja, propaganda.
UVOD
Možemo li u virtuelnom svijetu ostvariti trajne odnose sa našim
ciljanim javnostima ili je internet prostor gdje je još uvijek sve neizvjesno?
Da li je “like” na Facebook profilu naše organizacije dovoljan da kažemo
da su ostvareni uspješni odnosi s javnošću na društvenim mrežama? Na
početku novog milenijuma svjedoci smo drastičnih promjena informaciono-komunikacionih sistema koja je prije svega uzrokovana masovnim
širenjem interneta kao globalne kompjuterske mreže. Kroz neograničen
broj informacija i neviđene mogućnosti za interaktivnost, internet je
izmijenio vremensku i prostornu dimenziju prenosa podataka omogućivši
trenutno povezivanje i komunikaciju između različitih dijelova svijeta.
Granice, fizičke, političke, kulturne i komunikacione, zahvaljujući savremenim tehnologijama bivaju relativizovane i dovedene u pitanje.
1
Apsolovent master studija komunikologije, FPN Univerzitet Banja Luka, e-mail:
[email protected]
206
Karanović B. ODNOSI S JAVNOŠĆU… SLUČAJ „KONY 2012“
DRUŠTVENE MREŽE I JAVNOST
Globalna razmjena medijskih dobara čini da se savremeni čovjek
osjeća građaninom svijeta. Nikada do sada svijet nam nije bio bliži – na
jedan klik od nas. U posljednje vrijeme, mreža pod nazivom “Web 2.0”
postala je mreža-učesnika, javna pozornica i mjesto susretanja “Peer-toPeer zajednica” – od YouTubea i Facebooka,preko fenomena Wikipedia do
Web-blogova. Upravo društvene mreže predstavljaju jedan od najvećih
izazova za savremene praktičare odnosa s javnošću. Kao nikada prije, ljudi
danas imaju mogućnost da javno izražavaju svoje misli i stavove na
globalnom nivou, a društvene mreže suštinski podstiču javnost da se
uključi u informacione tokove. Nova “pravila igre” stimulišu promjene u
sferi medija, marketinga i odnosa s javnošću, namećući prilagođavanje
novim trendovima kao opciju za opstanak u globalnim komunikacijama.
Kako navodi Džejm Grunig, digitalni mediji imaju potencijal da
PR profesiju učine globalnom, strateškom, dvosmjernom i interaktivnom,
ali prije svega simetričnom, dijaloškom i društveno odgovornom2. Ipak,
mnogi PR praktičari koriste nove medije na isti način na koji su koristili
tradicionalne – kao sredstva za dostavljanje poruke opštoj javnosti. Grunig
smatra, da novi mediji treba da budu korišteni kao strateška sredstva za
interakciju sa javnostima i prikupljanje informacija iz okruženja koje
naposljetku organizacija treba da koristi u procesu donošenja odluka.3
Društvenim mrežama koriste se stotine miliona ljudi, a osim onih
neutralnih postoje i servisi s određenijom namjenom u pogledu sadržajnog
fokusa i profila korisnika, što praktičarima odnosa s javnošću pruža
jedinstvenu mogućnost uspostavljanja direktnih kontakata sa ciljnim
javnostima. Industrija komunikacija, dakle, prolazi kroz jednu od najdramatičnijih promjena sve više uviđajući da je “mudrost gomile” izuzetno
moćno komunikacijsko oruđe. Kroz analizu PR kampanje američke
nevladine organizacije „Nevidljiva djeca“ (“Invisible Children”), koja je
izazvala brojne polemike u svjetskoj javnosti, pokušati ukazati na
specifičnosti odnosa s javnošću na društvenim mrežama, uz osvrt na
izazove koje ovaj oblik komunikacije donosi sa sobom.
Ime Džozefa Konija, lidera Božje vojske otpora (Lord's Resistance
Army - LRA), paravojne grupacije koja djeluje na prostoru centralne Afrike
još od kasnih 1980-ih, svjetskoj javnosti bilo je gotovo potpuno nepoznato
do marta prošle godine, kada je pomenuta američka humanitarna
organizacija putem interneta pokrenula kampanju "Kony 2012" koja poziva
svijet da se ujedini u borbi protiv okrutnog tiranina koji, harajući Ugandom
i Demokratskom Republikom Kongo, kidnapuje djecu pretvarajući ih u
vojnike. Naime, Džozef Koni preko noći je postao “zvijezda” trideseto2
Grunig, J. E. (2001): Two -way symmetrical public relations: Past, present, and
future, u R. L. Heath (Ed.)
Handbook of public relations, Sage, Thousand Oaks, CA, s. 11-30.
3
Grunig. J. E. (2009): Paradigms of global public relations in an age of
digitalisation.
Preuzeto
14.
avgusta
2013.
godine
sa
http://www.prismjournal.org/fileadmin/Praxis/Files/globalPR/GRUNIG.pdf
207
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (206-217)
minutnog dokumentarnog filma4, kao glavno obilježje kampanje, za samo
nekoliko dana na YouTube kanalu pogledalo je više od 86 miliona ljudi,
kampanja se preko noći proširila putem ostalih društvenih mreža kao što su
Vimeo, Twitter i Facebook, a o Koniju su počeli izvještavati mediji širom
svijeta. U viralno širenje kampanje uključile su se i mnoge poznate ličnosti
(TV voditeljica Opra Vinfi, muzičke pop zvijezde Paf Didi, Lejdi Gaga,
Riana, Džastin Biber, glumci Andželina Džoli i Džordž Kluni i mnogi
drugi) koje su posredstvom svojih profila na društvenim mrežama podržale
akciju, a kampanju je javno podržao i predsjednik SAD, Barak Obama5.
Zanimljive su reakcije koje je film izazvao širom svijeta. Brojne
informacije kao lavina zasule su internet, o kampanji nisu samo izvještavali
mainstream masovni mediji, Mreža se podijelila na tabore za i protiv filma.
Kao i sve stvari koje brzo steknu veliku popularnost, tako je i ova povukla
sa sobom neka neugodna pitanja. Ono najvažnije je ko zapravo stoji iza
dirljivog dokumentarca koji poziva na odbranu afričke djece. Kao što je
ranije navedeno, riječ je o navodno neprofitnoj, humanitarnoj organizaciji
“Nevidljiva djeca”. Kontroveze su izazvale informacije da je organizacija
prošle godine dobila i potrošila 8,67 miliona dolara, a samo 32 odsto tog
iznosa otišlo je službama za afričku djecu. Ostatak je otišao na plate
saradnika i zaposlenih, putovanja, filmsku produkciju i marketing, što je
dovelo do toga da portal „CharityNavigator“ njihovu transparentnost
ocijeni upitnom6. Međutim, pravi problemi mnogo su dublji. “Nevidljiva
djeca”, kako se navodi u filmu, zagovara direktnu vojnu intervenciju kao
sredstvo za zaustavljanje Konija. Ključnog igrača u toj priči vide vojsku
Ugande, koju finansijski pomažu, kao i neke druge vojne snage poput
Sudanske narodnooslobodilačke vojske, čemu svjedoče i fotografije autora
filma s njihovim vojnicima. Međutim, ugandska i sudanska vojska takođe
su optuživane za ratne zločine, silovanja, pljačkanja i ubijanja, sve ono što
se pripisuje Konijevoj LRA, a protiv kojih se “Nevidljiva djeca” navodno
bore. Ali, kao što je već rečeno, većina novca odlazi na "podizanje svijesti i
filmsku produkciju“. Magazin „Foreign Affairs“ ocijenio je kako
organizacija „manipuliše činjenicama radi ostvarivanja željenog efekta,
pretjeruju u ciframa koje opisuju zločine LRA, naglašavajući upotrebu
djece u njihovim ratovima i Konija prikazuju kao utjelovljenje zla.“7
4
Film
“Kony
2012“
dostupan
na
linku:
http://www.youtube.com/watch?v=Y4MnpzG5Sqc
5
Flock, E. (2012):Kony 2012 campaign gets support of Obama and others. reuzeto
19.08.2013. godine http://www.washingtonpost.com/blogs/blogpost/post/ kony-2012campaign-gets-support-of-obama-athers/2012/03/08/gIQArnHkzR_blog.html.
6
Marjanović, D. (2012). Imperijalizam i njegovi agenti - slučaj Kony 2012 i
"viralne" kampanje smrti. Preuzeto 12. avgusta 2013. godine sa
http://www.advance.hr/vijesti/imperijalizam-injegoviagenti-slucaj-kony-2012-iviralne-kampanje-smrti/.
7
Why the Manhunt Is Taking So Long - And How It Can Succeed (2012, 14.
novembar). Foreign Affairs. Preuzeto 15. avgusta 2013. godine sa
http://www.foreignaffairs.com/articles/138429/benjamin-runkle/kony2013.
208
Karanović B. ODNOSI S JAVNOŠĆU… SLUČAJ „KONY 2012“
Ove i slične informacije, dovele su u pitanje kredibilitet kampanje
„Kony 2012“, proširile se mrežom jednakom brzinom kao i sam film. Iako
je najviše kontroverzi izazvala sama organizacija i njen vođa Džejson
Rasel8 brojne reakcije su preko interneta stizale od strane građana Ugande
koji su bili ogorčeni pojednostavljenim načinom na koji su poli-tički i
ekonomski problemi njihove zemlje predstavljeni svjetskoj javnosti, a
optužbe su išle i na račun činjenice da se film bavi pitanjem koje je u
Ugandi bilo aktuelno prije deset i više godina. Sve glasnije su se čuli
glasovi brojnih stranih novinara i aktivista koji rade u Africi, a koji su oštro
osudili redukovan i jednostran prikaz „Afrikanaca kao bespomoćne djece
koje trebaju spasiti Amerikanci“9. Kris Blatman, profesor politikologije na
Jejlu, povodom akcije „Nevidljive djece“ navodi kako „postoji nešto
dvosmisleno, naivno, čak i opasno, u ideji spašavanja djece i Afrike od
strane bijelog čovjeka i SAD“10.
KAMPANJA IMA ODREĐENE INTERESE
Činjenica je da je Džozef Koni vođa gerilskog pokreta koji se u
centralnoj Africi povezuje sa brojnim zločinima, ali njegovo ime u
svjetskoj javnosti počinje da se pominje u novembru 2011. godine zbog
odluke američkog predsjednika Obame da u borbu protiv LRA pošalje
vojsku11. No, osnovno pitanje koje su postavljali kritičari na Mreži nije da
li Konija treba uhvatiti ili ne, nego zašto je izabran baš taj trenutak da se
pokrene tako agresivna kampanja, s obzirom da je LRA bila najaktivnija
tokom devedesetih? Zašto baš akcija protiv LRA, kada se zna da širom
Afrike djeluje na stotine sličnih paravojnih formacija od kojih neke aktivno
podržavaju zemlje Zapada? Problem je što se Koni više uopšte ne nalazi u
Ugandi, što priznaju i sami autori filma “Kony 2012”, uz izjavu kako je
"Uganda danas relativno sigurna", ali se u kampanji ipak fokusiraju isključivo na prilike u Ugandi stvarajući atmosferu da u zemlji i dalje vodi
aktivan rat između gerilaca i vlade. U međuvremenu je, prema procjenama
vojnih zvaničnika, Koni djelovanje proširio na Kongo i Centralnoafričku
8
Džejson Rasel je krajem marta 2012. uhapšen i hospitalizovan u duševnoj bolnici
u San Dijegu, nakon što je nag trčao i vikao ulicom. Navodno je doživio nervni slom
zbog sve većeg pritiska javnosti i negativne kampanje koja se pokrenula protiv
njegovog projekta. U medijima se pojavilo niz kontroverznih podataka o njegovim
aktivnostima u „Nevidljivoj djeci“
9
Aziz, N. (2012):Some Ugandans Aren't Feeling Kony 2012. Preuzeto 17. avgusta
2013. godine sa http://www.bet.com/news/global/2012/03/15/some-ugandans-aren-tfeeling-kony- 2012.html
10
Marjanović, D. (2012). Imperijalizam i njegovi agenti - slučaj Kony 2012 i
"viralne" kampanje smrti. Preuzeto 12. avgusta 2013. godine sa
http://www.advance.hr/vijesti/imperijalizam-injegoviagenti-slucaj-kony-2012-iviralne-kampanje-smrti/.
11
Why the Manhunt Is Taking So Long - And How It Can Succeed (2012, 14.
novembar). Foreign Affairs. Preuzeto 15. avgusta 2013. godine sa
http://www.foreignaffairs.com/articles/138429/benjamin-runkle/kony2013.
209
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (206-217)
Republiku, mada je njegova grupa danas neuporedivo manje aktivna nego
prije 20 godina. Kako pojedini analitičari američke spoljne politike tvrde,
za SAD je bitno ukloniti pokret LRA, jer direktno prijeti vladama nekoliko
država u centralnoj Africi - koje su gotovo sve redom saveznici SAD12.
Mnoge činjenice govore u prilog da je prije svega riječ o ekonomskim interesima. Kako je u maju 2010. godine objavio “The Economist”,
velike zalihe nafte otkrivene su na obalama jezera Albert, na granici
Ugande i DR Konga, a “ako sve prođe dobro Uganda će uskoro postati
proizvođač na nivou Meksika“13. Tako je predsjednik Obama u maju 2012.
godine najavio novu strategiju za Afriku, tvrdeći kako bi „kontinent
rastrgan siromaštvom, korupcijom i neslogom mogao biti slje-deći veliki
svjetski ekonomski uspjeh“. Prema američkom nacrtu nastojaće se
“podstaći trgovina, ojačati mir, sigurnost i dobro upravljanje, te ojačati
demokratske institucije”. Fokus na Afriku dolazi u trenutku kada se Kina
sve više okreće ulaganjima prema afričkom kontinentu, nastojeći ojačati
svoju diplomatsku aktivnost na putu do novih izvora energije. Trgovinska
razmjena između Kine i afričkih zemalja prije deset godina iznosila je oko
20 milijardi dolara, dok se u 2011. popela na oko 120 milijardi14.
Film udruženja “Nevidljiva djeca” ne govori o izuzetno složenim
geopolitičkim temama, kako sami autori kažu, osnovni cilj im je Konija
“učiniti poznatim” i „dijelom svjetskih vijesti“, kako bi svijet napokon
saznao za njegove zločine. Nema dileme da su u tome uspjeli, njihova
kampanja je dobila ogromnu medijsku pažnju. Prije svega, film apeluje na
emotivnu reakciju publike kroz ispovijest afričkog dječaka15 kojem je dio
porodice, navodno ubijen u jednoj odakcija LRA, i kojem su braća
kidnapovana od strane Konijeve vojske. Interesantno je da je jedan od vođa
“Nevidljive djece” spasio tu djecu i doveo u SAD. Autor filma i osnivač
organizacije Džejson Rasel u filmu prikazuje čak i svog četvorogodišnjeg
sina kojem objašnjava zašto je Koni „loš čika“ koji je povrijedio njihovog
afričkog prijatelja i njegov narod. Uporedo sa ovom pričom, autori vještim
vizuelnim rješenjima i reklamnim parolama pozivaju svijet da se ujedini u
akciji vršenja pritiska na međunarodnu zajednicu kako bi se zločinac
eliminisao. Dramatična kampanja, koja je počela u martu 2012. godine,
imala je za cilj da do decembra 2012. godine Koni bude uhvaćen i izveden
pred Međunarodni sud u Hagu.
Pozivanje Konija na odgovornost se nije desila. Ipak, čini se da su
“Nevidljiva djeca” svoju prioritetnu namjeru ostvarila. Dakle, jasno je da je
osnovni cilj bio identifikovati “lošeg momka”, učiniti ga poznatim i
12
Isto.
Uganda's Oil: A Bonanza Beckons (2010, 31. maj). The Economist. Preuzeto 23.
avgusta 2013. godine sa http://www.economist.com/node/15825780.
14
Hillary Clinton o novoj strategiji SAD-a za Afriku: "Obama 'strastveno' vjeruje u
budućnost Afrike" (2012, 15. jun). Preuzeto 20. avgusta 2013. godine sa
http://www.advance.hr/vijesti/hillary-clinton-o-novoj-strategiji-sad-a-za-afrikuobamastrastveno- vjeruje-u-buducnost-afrike/.
15
Dječak u filmu tečno govori engleski jezik, kao i većina afričkih sagovornika.
13
210
Karanović B. ODNOSI S JAVNOŠĆU… SLUČAJ „KONY 2012“
apelovati na vlasti SAD da uhapse Konija što bi, kako navode u filmu,
“svijet učinilo boljim mjestom”. Za stvarne uzroke problema u zemljama
trećeg svijeta u filmu očigledno nema mjesta. Ako su u slučaju invazije u
Iraku za medijsku kampanju korištene “činjenice“ o oružju za masovno
uništenje (koje nikada nisu zvanično potvrđene) „Kony 2012“ uvodi nove
tehnike čiji su korijeni u jednoj užoj specijalnosti SAD – advertajzingu,
odnosno reklami. Svaki marketinški stručnjak zna da činjenice ne prodaju
robu, to čine emocije. Film „Kony 2012“ upravo računa na emotivnu
reakciju prikazujući zastrašujuće prizore afričke djece u siromaštvu, bijedi
i strahu da bi ih direktno povezao sa Konijem, koji se prikazuje kao uzrok
svih nedaća. Dakle, do haosa, siromaštva i tiranije u Africi nisu doveli
vijekovi eksploatacije zapadnih sila, već je za sve kriv jedan čovjek,
naravno Afrikanac. Još ako nam to potvrde Andželina Džoli ili Opra
Vinfri, svijet im jednostavno mora vjerovati. Druga propagandna tehnika
koja se može uočiti je pojednostavljivanje stvarnosti kako bi poruku
shvatio najširi auditorijum. Upravo zbog toga film „Kony 2012“ djeluje
banalno naivno, baš kao što reklame za potrošnu robu apeluju na
najprostije stereotipe u vezi sa ljudskim ponašanjem, tako se i film obraća
publici jednostavnim i emocionalno efektnim jezikom ranije pomenutog
afričkog dječaka i njegovog američkog prijatelja.
KONTRAVERZE NA DRUŠTVENIM MREŽAMA
S aspekta pridobijanja publiciteta, što je jedan od osnovnih ciljeva
odnosa s javnošću, organizacija “Nevidljiva djeca” ostvarila je nevjerovatan uspjeh. U samo nekoliko dana njihova kampanja postala je top tema
na globalnom nivou. U svjetskim mrežama masovnih medija odnosi su bili
prilično jasni. Tako je, na primjer, CNN redovno izvještavao o ogromnom
uspjehu kampanje, dok je mreža „Russia Today“ od samog početka dovela
u pitanje vjerodostojnost i motive akcije. Iako je problem paravojnih
formacija, te kidnapovanja i zlostavljanja djece u Africi, prisutan decenijama, pitanje je kako je jedan, ni po čemu poseban i prilično naivan kratki
film uspio da dobije toliki publicitet i podršku na globalnom nivou.
Planirano ili ne, “Kony 2012” postao je medijski eksperiment za otkrivanje
moći društvenih medija i njihovoj ulozi u propagiranju spoljne politike, u
ovom slučaju američke. Suštinski, “Kony 2012” po svojoj formi nije dokumentarni film, već vješto upakovan infomercial dizajniran za “facebook
generaciju” koji koristi vrhunske marketinške tehnike kako bi prenio svoju
poruku. Ljudi, naročito mladi, vole “underground” aktivističke pokrete i
žele da se osjećaju kao da mijenjaju svijet, pomenuti film nudi zadovoljenje upravo ovih “potreba” kroz promociju akcije koja je sve samo ne
underground, a to je vojna intervencija SAD u Ugandi.
Video počinje riječima: “Narednih 27 minuta su eksperiment. Ali
kako bi djelovao, morate mu posvetiti pažnju.” Čini se kao da sami autori
priznaju da je riječ o testnoj platformi za postavljanje političke agende
među građanima na mreži. Do sada, kada je vlada trebalo da opravda
spoljnopolitičke akcije i slanje vojnih trupa u neku zemlju, predsjednik bi
211
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (206-217)
najčešće obraćanjem putem televizije naciji saopštio razloge za
intervenciju. U slučaju “Kony 2012” vojna agenda prikrivena je pod okriljem grassroots aktivizma, a ulazak američke vojske u Ugandu percipira se
kao “pobjeda naroda” (“victory of the people”), kako se navodi u filmu.
Između ostalog, film otvoreno poziva građane svijeta da apeluju na vlasti u
svojoj zemlji kako bi se na međunarodnom planu podržala vojna intervencija u Ugandi.
Na internet stranici organizatora akcije postavljeni su linkovi koji
vode na twitter naloge vodećih svjetskih političkih lidera, među kojima su
predsjednik SAD Barak Obama, premijer Velike Britanije Dejvid
Kameron, visoka predstavnica Evropske unije za spoljnu politiku Ketrin
Ešton, generalni sekretar Ujedinjenih nacija Ban Ki-Mun i predsjednik
Komisije Afričke unije Žan Ping, a pristalice pokreta pozivaju se da im se
direktno obrate. Ne samo to, “Kony 2012” poziva učesnike kampanje da
kroz kupovinu promotivnih materijala (postera, majica, bedževa i sl.)
pomognu akciju, u ponudi su i narukvice preko kojih je moguće povezati
se sa svojim online profilom na društvenim medijima. Zanimljivo je da se
na plakatima Koni prikazuje zajedno sa Hitlerom i Bin Ladenom, a jedno
od idejnih rješenja prikazuje isprepletene ilustracije loga američkih
demokrata i republikanaca uz parolu “Jedna stvar oko koje se svi možemo
složiti” (“One thing we can all agree on”). Učesnici se pozivaju da se
aktivno uključe u pokret, da organizuju akcije u svojim lokalnim sredinama
te da video-zapise distribuiraju putem mreže. Očigledno je da su društveni
mediji postali najefikasnija platforma za širenje poruka među mlađim
generacijama. Izvještaji CNN-a i predsjednikovo obraćanje naciji prelaze u
drugi plan, bar kada je riječ o mladima, sve se svodi na “like” na
Facebooku i viralno širenje YouTube videa. U tom smislu, “Kony 2012”
izgleda kao dobro osmišljen pokušaj da se ispitaju efekti viralnih
propagandnih kampanja na mreži. Iako istraživanja TV kuće Channel 4
News pokazuju da je “Kony 2012” najpopularniji bio među populacijom
između 15 i 17 godina, dakle generacijom koja je najmanje zainteresovana
za političke teme, ova akcija mogla bi se shvatiti kao probni test za buduće
mehanizme za “sticanje pristanka”. Stvarajući globalni društveni pokret i
podstičući mlade ljude da zahtijevaju (eng. demand, ova riječ je u nekoliko
navrata naglašena u filmu) američku intervenciju u Africi, umovi koji su
osmislili ovu kampanju pokušali su primijeniti obrnuti propagandni model
kako bi se stekao utisak da ideja potiče od javnosti. Na taj način, politička
agenda ne samo da je prihvaćena od javnosti, već se percipira kao pobjeda.
Kampanja “Kony 2012” zapravo je odlična ilustracija dobrih i loših
poteza u odnosima s javnošću na društvenim mrežama. Svjesni činjenice
da uspjeh kampanje na internetu zavisi gotovo isključivo od mogućnost da
ostvarimo dvosmjernu komunikaciju sa ciljanom javnošću, organizacija
“Nevidljiva djeca” je detaljno osmislila niz alata kojima se povezala sa
građanima na mreži, a tehnike viralnog marketinga pokazale su se kao
pravi izbor. Kako smatra Dana Boj), analitičar društvenih medija, autori
projekta “Kony 2012” uspjeli su da kreiraju priču koja se može svesti na
212
Karanović B. ODNOSI S JAVNOŠĆU… SLUČAJ „KONY 2012“
140 karaktera, a da i dalje emotivno dotiče ljude. Bojdova navodi da je
organizacija imala jaku mrežu saradnika, mladih ljudi koji su aktivni na
društvenim mrežama i strukturalno razvojeni jedni od drugih “što je izuzetno važno jer je upravo razdvojenost učinila da se poruka u gotovo istom
trenutku proširi u širokom komunikacijskom spektru među mladima na
mreži”.16 Dakle, organizacija “Nevidljiva djeca” je snimila kratki film kao
osnovno oruđe kampanje, ali je umrežena javnost ta koja je odlučila da taj
sadržaj dijeli među “prijateljima” na društvenim mrežama. Jedno od
obrazloženja za nevjerovatan publicitet koji je film dobio leži i u činjenici
da su mnoge pop zvijezde putem svojih profila na društvenim mrežama
apelovale na svoje fanove da se uključe u kampanju.
Sasvim očekivano, američki zvaničnici predvođeni Obamom veličali su kampanju, Bijela kuća čestitala je „stotinama hiljada Amerikanaca
koji su se uključili u akciju i mobilizovali u ovoj jednistvenoj krizi
savjesti“17. Američki mainstream mediji kao udarnu vijest prenosili su
informacije da je za nepunih 20 dana video „Kony 2012“ pogledalo oko 90
miliona ljudi samo preko YouTube kanala, potencirajući nevjerovatan
uspjeh kampanje. S druge strane, ruske mreže „Voice of Russia“ i „Russia
Today“ također su aktivno pratile kampanju fokusirajući se na ranije
navedene kontroverze u vezi sa njom, plasirajući izjave afričkih
intelektualaca i stranih dopisnika koji su javno osudili akciju18. U
međuvremenu na internetu se počela širiti kontra-kampanja „Stop Kony
2012“. Naime, brojni portali, blogeri i online aktivisti organizovano su
pokrenuli akciju kako bi svjetskoj javnosti otkrili “pravo lice pokreta Kony
2012”. Između ostalog, protivnici kampanje na internetu su pokrenuli
kampanju pod imenom "Tony 2012" - referenca na bivšeg britanskog
premijera Tonija Blera i njegovu, navodnu, krivicu za veliki broj žrtava i
invaziju na Irak. Na Facebook stranici "Tony 2012" stoji – „Tony 2012:
Lov na Tonija Blera, ratnog kriminalaca, počinje i završava ove godine.
Priključite se kampanji kako bi ovog ratnog huškača priveli pravdi.
Zaustavimo sve ratove“. Uskoro zatim pojavile su se i Facebook grupe
"Bush 2012","Cheney 2012" i "Rumsfeld 2012"19.
16
Goodman, D. & Preston, J. (2012, 20. april). How the Kony Video Went Viral.
New
York
Times.
Preuzeto
15.
avgusta
2013.
godine
sa
http://thelede.blogs.nytimes.com/2012/03/09/how-the-kony-video-went-viral/?_r=0
17
Flock, E. (2012). Invisible Children responds to criticism about “Stop Kony”
campaign.
Preuzeto
19.
avgusta
2013.
godine
sa
http://www.washingtonpost.com/blogs/blogpost/post/invisible-childrens-stopkonycampaign/
2012/03/07/gIQA7B31wR_blog.html?wprss=blogpost.
18
Ratni korespondent Keith Harmon: Kony 2012 je ratna propaganda oko koje se
angažiraju ljudi koji ne znaju naći Ugandu na karti svijeta. (2012, 10. mart). Preuzeto
23. avgusta 2013. godine sa http://www.advance.hr/vijesti/ratni-korespondent-keithharmon-kony-2012-je-ratnapropagandaoko-koje-se-angaziraju-ljudi-koji-ne-znajunaci-ugandu-na-karti-svijeta/.
19
Kony 2012 kao inspiracija, krenule kontra-kampanje: Tony 2012, Bush 2012 i
druge. (2012, 11. mart). Preuzeto 17. avgusta 2013. godine sa
213
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (206-217)
Koliko su uspjeha imali u akciji protiv kampanje “Kony 2012”
svjedoči i podatak da su nakon mjesec dana “Nevidljiva djeca” izveli svoju
sljedeću akciju „Prekrijmo noć“ (“Cover The Night”) kada su pristalice
pokreta širom svijeta pozvane da postere “Kony 2012” tokom noći masovno lijepe po javnim prostorima u svojim sredinama. Međutim, sutradan
metropole širom svijeta nisu osvanule prekrivene Konijevim likom, pojedinačne akcije organizovane su u nekoliko gradova SAD i Evrope, ali
masovnog odziva nije bilo. Neuspjeh ove akcije, međutim, ne može se
pripisati samo kontroverzama koje su pratile kampanju “Kony 2012”. Ne
trebamo zaboraviti da su online i offline aktivizam umnogome različiti. U
tom smislu, kao ilustracija može nam poslužiti Twitter poruka jednog
Amerikanca koji kaže: „Šta se to desilo sa pričom o Koniju? (What
happened to all the fuss about Kony?)“ i odgovor njegovog kolege: „Koni
je bio tema prošlog mjeseca (Kony is so last month)“. U informacijskom
overloadu na mreži, temu koja se nameće kao aktuelna danas već sutra
zamjenjuje nova i s tim treba računati u svakoj raspravi o online aktivizmu.
Brojne studije (Webster:2001, Jenkins &Thorburn: 2003, Morozov: 2011)
ukazuju da online aktivizam prijeti da naruši aktivizam u realnom svijetu,
jer građani stiču utisak da se sve svodi na „like“ opciju i širenje sadržaja
putem društvenih mreža. U tom smislu, projekat „Kony 2012“ to potvrđuje.
Činjenica je da prosječni konzument medijskih sadržaja danas sve
više sa sumnjom prihvata izvještaje mainstream masovnih medija, a tome
je u velikoj mjeri upravo doprinijelo širenje interneta i novih medija koji su
obezbijedili platformu za gotovo nekontrolisano širenje ideja, informacija i
glasova “drugih”. Može se reći da masovno komuniciranje dobija novi
oblik, čovjek više nije pasivni primalac medijske poruke, već aktivan
učesnik kojem se nude alternativni izvori informisanja i mogućnost da se i
sam uključi u procese komuniciranja. Uspjeh kampanje “Kony 2012” je u
tome što su njeni tvorci vješto iskoristili činjenicu da je savremena javnost
na globalnom nivou zasićena klasičnim propagandnim porukama, kako
komercijalnim tako i onim političkim. Građanin na novim medijima traži
nešto drugačije, želi da učestvuje u društvenom životu, te stoga cijeni
organizacije koje se ponašaju u skladu sa načelima društvene odgovornosti.
Klasična propaganda poruka više nije dovoljna, javnost na mreži traži
informacije koje ih se tiču i koje u njima mogu izazvati osjećaj pripadnosti
zajednici. Znaju to dobro i praktičari odnosa s javnošću, stoga danas
gotovo da nema organizacije koja u svojim strateškim PR planovima nema
predviđene planove i akcije koje podrazumijevaju društveno odgovorne
programe. Organizacija “Nevidljiva djeca” vješto je odigrala upravo na tu
kartu. Apelujući na svjetsku javnost da se ujedini u borbi za spas afričke
djece pridobili su zapanjujuće veliki broj pristalica.
http://www.advance.hr/vijesti/kony-2012-kaoinspiracijatony-2012-bush-2012-i-druge/.
214
krenule-kontra-kampanje-
Karanović B. ODNOSI S JAVNOŠĆU… SLUČAJ „KONY 2012“
ZAKLJUČAK
Medijski analitičari i dalje pokušavaju da obrazlože razloge zbog
kojih je film “Kony 2012” oborio rekorde na mreži dostigavši 100 miliona
pregleda u samo šest dana. Prema podacima statističkog internet portala
„Visible Measures“ polučasovni video u nešto više od mjesec dana imao je
184 miliona pregleda, 1.2 miliona komentara, te 2400 klipova u vezi sa
filmom koji su postavljeni na mrežu.20 Ipak, ono s čim tvorci kampanje
nisu računali je gotovo jednako agresivna kontra-kampanja koja je u samo
nekoliko dana doslovno preplavila društvene mreže. Projekat “Kony 2012”
stoga može poslužiti kao ilustracija kriznog komuniciranja na društvenim
mrežama. Članovi organizacije nastojali su da odgovore na negativne
primjedbe u vezi sa kampanjom, putem društvenih mreža pozivali su sve
zainteresovane da im se obrate sa pitanjima o samoj akciji, na svojoj web
stranici postavili su finansijske izvještaje o poslovanju, te rubriku sa
pitanjima i odgovorima s ciljem da obezbijede transparentnost rada.
Takođe, predstavnici organizacije gostovali su u gotovo svim značajnijim
medijskim emisijama o kampanji, a u javnim nastupima potencirali su da
prihvataju kritike, te da će nastojati odgovoriti svima koji im se obrate za
informaciju ili obrazloženje. Apelovali su na javne ličnosti i eksperte iz
oblasti međunarodnih odnosa koji su u masovnim medijima i na društvenim mrežama podržavali kampanju. Ipak, čini se da otvorenost prema
javnosti nije dovela do očekivanih rezultata, možda zbog činjenice da je
suštinska greška kampanje krajnje pojednostavljen prikaz veoma složenog
i ozbiljnog problema. Danas se o kampanji već uveliko govori u prošlom
vremenu, debata na društvenim mrežama je utihnula, tek po koji komentar
na Facebook i Twitter profilu održava temu aktuelnom. Možemo li reći da
je kampanja “Kony 2012” uspješna? U smislu sticanja publiciteta - da, ali
ne trebamo zaboraviti da odnosi s javnošću znače mnogo više od toga.
Mnogi teoretičari smatraju da je strateški pristup, zasnovan na Grunigovom
dvosmjernom simetričnom modelu, neophodan ako želimo da ostvarimo
uspjeh u odnosima s javnošću na društvenoj mreži. Pregovori i osluškivanje raspoloženja javnosti kako bi se uspostavio što kvalitetniji odnos, ali
i riješili potencijalni problemi, zasnivaju se prije svega na dijalogu i
međusobnom razumijevanju.21 Medijski teoretičari često ističu da su
iskrenost i vjerodostojnost dva osnovna obilježja uspješnih odnosa s javnošću. U složenijim komunikacijskim uslovima povjerenje javnosti se teško
stiče, gubi veoma lako, a kampanja “Kony 2012” upravo to i potvrđuje.
20
Kony 2012 in numbers. (2012, 20. april). Preuzeto 22. avgusta 2013. godine sa
http://www.guardian.co.uk/news/datablog/2012/apr/20/kony-2012-facts-numbers#.
21
Wright, K. D. & Hinson, D. M. (2008):How blogs and social media are changing
public relations and the way it is practiced. Public Relations Journal, Vol. 2, No. 2.
Preuzeto
25.
avgusta
2013.
godine
sa
http://www.prsa.org/SearchResults/view/6D020203/0/How_Blogs_and_Social_Media_
are_Changing_Public_Rel#.UkFzCD_jkkI.
215
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (206-217)
PUBLIC RELATIONS AND SOCIAL MEDIA: THE CASE OF „KONY
2012“
Bojana Karanović
Abstract: At the beginning of the new millennium we are witnessing drastic
change in information and communication system, which is primarily caused by the
massive expansion of the Internet as a global computer network. The new "rules of the
game" primarily stimulate changes in the sphere of media, marketing and public
relations (PR) imposing adaptation to these new trends as the only option for survival in
the increasingly complex communication conditions. As James Grunig believes, digital
media have the potential to make a global PR profession, more global, strategic, two way and interactive, but primarily symmetrical, dialogical and socially responsible.
However, many practitioners are using the new media in the same way they used the
old - as a means of delivering the message to the general public. New media have
become a strategic tool for interacting with publics and gathering information that
organizations finally need to use in decision making process. In this paper we will
analyze the PR campaign "Kony 2012", performed byamerican non-governmental
organization "Invisible Children" causing great controversy in the international public,
to try to explain the specifics of public relations on social networks, with reference to
the challenges that this type of communication carries within.
Key words: public relations, social networks, „Kony 2012“, viral campaign,
propaganda
LITERATURA
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
216
Aziz, Naeesa. (2012):Some Ugandans Aren't Feeling Kony 2012. Preuzeto
17.
avgusta
2013.
godine
sa
http://www.bet.com/news/global/2012/03/15/some-ugandans-aren-t-feelingkony-2012.html.
Flock, Elisabeth. (2012):Kony 2012 campaign gets support of Obama and
others.
Preuzeto
19.
avgusta
2013.
godine
sahttp://www.washingtonpost.com/blogs/blogpost/post/kony-2012-campaigngets-support-of-obama-others/2012/03/08/gIQArnHkzR_blog.html.
Flock, Elisabeth. (2012):Invisible Children responds to criticism about “Stop
Kony”
campaign.Preuzeto
19.
avgusta
2013.
godine
sahttp://www.washingtonpost.com/blogs/blogpost/post/invisible-childrensstop-konycampaign/2012/03/07/gIQA7B31wR_blog.html?wprss=blogpost.
Goodman, David & Preston, Jennifer. (2012):How the Kony Video Went
Viral. NewYork Times. Preuzeto 15. avgusta 2013. godine
sahttp://thelede.blogs.nytimes.com/2012/03/09/how-the-kony-video-wentviral/?_r=0.
Grunig, James E. (2009):Paradigms of global public relations in an age of
digitalisation.Preuzeto
14.
avgusta
2013.
godine
sahttp://www.prismjournal.org/fileadmin/Praxis/Files/globalPR/GRUNIG.pdf
Grunig, James E. (2001): Two -way symmetrical public relations: Past,
present, and future, u R. L. Heath (Ed.),Handbook of public relations, Sage,
Thousand Oaks, CA
Hillary Clinton o novoj strategiji SAD-a za Afriku: Obama „strastveno“
vjeruje u budućnost Afrike. (2012, 15. jun). Preuzeto 20. avgusta 2013.
godine sahttp://www.advance.hr/vijesti/hillary-clinton-o-novoj-strategiji-sada-za-afriku-obamastrastveno- vjeruje-u-buducnost-afrike/.
Jenkins, Henry & Thorburn, David (2003): Democracy and New Media, The
MIT Press, London
Karanović B. ODNOSI S JAVNOŠĆU… SLUČAJ „KONY 2012“
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
16.
17.
Kony 2012 kao inspiracija, krenule kontra-kampanje: Tony 2012, Bush 2012
i druge.(2012, 11.mart). Preuzeto 17. avgusta 2013. godine sa
http://www.advance.hr/vijesti/kony-2012-kaoinspiracija-krenule-kontrakampanje-tony-2012-bush-2012-i-druge/.
Kony 2012 in numbers. (2012, 20. april). Preuzeto 22. avgusta 2013. godine
sahttp://www.guardian.co.uk/news/datablog/2012/apr/20/kony-2012-factsnumbers#.
Marjanović, D. (2012): Imperijalizam i njegovi agenti - slučaj Kony 2012 i
"viralne" kampanjesmrti. Preuzeto 12. avgusta 2013. godine sa
http://www.advance.hr/vijesti/imperijalizam-injegovi-agenti-slucaj-kony2012-i-viralne-kampanje-smrti/.
Morozov, Evgeny (2011): The Net Delusion - The Dark Side of Internet
Freedom, Public Affairs, New York
Ratni korespondent Keith Harmon: "Kony 2012 je ratna propaganda oko
koje se angažirajuljudi koji ne znaju naći Ugandu na karti svijeta. (2012, 10.
mart).
Preuzeto
23.
avgusta
2013.godine
sa
http://www.advance.hr/vijesti/ratni-korespondent-keith-harmon-kony-2012je-ratnapropaganda-oko-koje-se-angaziraju-ljudi-koji-ne-znaju-naci-uganduna-karti-svijeta/.
Uganda's Oil: A Bonanza Beckons. (2010, 31. maj). The Economist. Preuzeto
17. avgusta 2013. godine sa http://www.economist.com/node/15825780.
Why the Manhunt Is Taking So Long - And How It Can Succeed. (2012, 14.
novembar). ForeignAffairs. Preuzeto 15. avgusta 2013. godine
sahttp://www.foreignaffairs.com/articles/138429/benjamin-runkle/kony2013.
Wright, Donald K. & Hinson, Michelle D. (2008):How blogs and social
media are changingpublic relations and the way it is practiced. Public
Relations Journal, Vol. 2, No. 2.
Webster, Frank (2001): Culture and Politics in the Information Age,
Routledge, New York.
217
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (218-229)
Orginalni naučni rad
UDK 331.101.3
DOI 10.7251/SVR1307218G
COBISS.BH-ID 3945752
STRATEGIJE MOTIVACIJE ZAPOSLENIH
Akademik, prof. dr Dragutin Gutić1
Doc. dr Ivan Matković2
Fakultet društvenih znanosti Sveučilište Hercegovina Mostar
Apstrakt: Mnogo je motiva zaposlenih da bi se izvršila njihova homogenizacija i segmentacija po zaposlenima. Identifikacija motiva je složen i često neizvjestan postupak. Segmentacija motiva po skupinama zaposlenih je postupak nakon
identifikacije motiva u kojem se nastoje podudarni motivi razvrstati po homogenim
skupinama, gdje će unutar iste skupine međusobno što više njih podudarati, a tako
formirane skupine motiva što više međusobno razlikovati. Varijable segmentacije mogu
biti: životna dob zaposlenih, stručnost, primanja, veličina i struktura obitelji zaposlenih,
status zaposlenih, te privrženost zaposlenih organizaciji.
Na temelju formiranih segmenata zaposlenih prema njihovim motivima,
menadžment može primijeniti jednu od tri osnovne strategije motivacije zaposlenih: 1.
Strategiju nediferencirane motivacije (iste motivacijske poticaje za sve zaposlene); 2.
diferenciranu strategiju motivacije (za svaki segment zaposlenih različite motivacijske
poticaje); 3. strategiju koncentrirane motivacije (favoriziranje jednog ili dva segmenta
zaposlenih kroz motivacijske poticaje). Svaka od ove tri strategije motivacije zaposlenih ima određene specifičnosti pri svojoj primjeni.
Ključne riječi: motivacija, segmentacija motiva, nediferencirana motivacija,
diferencirana motivacija, koncentrirana motivacija.
UVOD
Rijetko je koje područje unutar menadžmenta ljudskih resursa
toliko do sada eksplorirano i u teoriji, ali i praksi, koliko područje motiva i
motivacije zaposlenih. O motivima i motivaciji zaposlenih publicirane su
brojne teorije koje se broje na desetke i svaka ima neke specifičnosti.
Vrijedno je spomenuti Maslowljevu teoriju hijerahijskih piramidalnih struktura potreba; Herzbergovu dvofaktorsku teoriju3; McCleallad1
Dragutin Gutić, akademik, redovni profesor, e mail: [email protected]
Ivan Matković, docent, Fakultet društvenih znanosti Sveučilišta Hercegovina, e-email: [email protected]
3
Herzberg, F.I. (1987): One More Time: How Do You Motivate Employees?.,
Harvard Business Review, Vol.65, Issue 5.s. 109.
2
218
Gutić D., Matković I. STRATEGIJE MOTIVACIJE ZAPOSLENIH
ovu teoriju triju grupa potreba4; McGregorovu teoriju motivacija zasnovanu na teoriji X i teoriji Y5; Teoriju trovrsnih psiholoških stanja
Hackmana i Oldmana6; Vroomovu teoriju samostalnog izbora i zaokupljenosti poslom7; Adamsovu teoriju pravednosti i šansi8; PorterLawlerovu teoriju intrinzičnih i ekstrinzičnih nagrada9; i Tubbsovu teoriju
velikih i izazovnih ciljeva10.
Ono što još uvijek danas nije dovoljno obrađeno u teoriji su
strategije motivacije zaposlenih. Dakle, još nema adekvatnih odgovora na
ponuđeno pitanje: kako učinkovito upravljati motivima zaposlenih? U
ovom radu pokušava se ponuditi jedan sasvim novi, do sada nepoznat
pristup i model strateškog upravljanja motivima i motivacijama zaposlenih.
POJAM MOTIVA I MOTIVACIJE
Dugo je teorija motiva i motivacija bila, ako ne osnovna, a ono
dominantna ne samo teorija, već i pristup kojim se pokušavalo obrazlagati, tumačiti i predviđati ponašanje ljudi uopće, pa i njihovo ponašanje u
organizacijama. Sredinom 60-ih godina proteklog stoljeća u SAD-u E.
Dichter i njegov Institut za motivacijska istraživanja prezentirali su i objavili na stotine dubinskih motivacijskih istraživanja, što je motivima i
motivaciji dalo primat u znanosti o ponašanju (Behavioral Sciences).
Čovjek nije jednostavna, prosta jedinka, čiji se motivi ponašanja
mogu jednostavno i lako identificirati, a još teže predvidjeti. Čovjek je
diverzificirano motivirano i u biti vrlo komplicirano i složeno biće. Svaki
čovjek se razlikuje od drugog čovjeka. On je i iracionalno biće ukoliko pod
iracionalnošću podrazumijevamo ono što on ponekad radi, a da to nije
rezultat njegovog stvarnog mišljenja i htijenja. Čovjek je i nezavisno biće, i
odluke često donosi nezavisno od naših nastojanja da na njih utječemo.
Motivi i motivacije se ubrajaju u osnovne elemente ponašanja
ljudi. M. Zvonarević pod pojmom motiva smatra „psihološke procese koji
ljude pokreću na određeno ponašanje“, a B. Petz ističe da je „motiv sve
4
McClelland, D.C. (1961): The Achieving Society.Princeton:D Van Nostrand
Reinhold, s. 38
5
Dropulić, M. (2009): Jesmo li prerasli teoriju X i teoriju Y?. Ekonomska misao i
praksa Vol.18. br.2. Zagreb, s. 349
6
Hackman, J.R., Oldham, G.R.. (1980): Work Design: Reading.New
York:Addison-WesleyPublishing Company, Inc. S. 43
7
Bahtijarević-Šiber, F. (1986): Motivacija i raspodjela.Zagreb:Informator, s. 62.
8
Adams, J.S.(1965): Inequity in Social Exchange, Journal of Social Psychology.
Vol.62. s. 225
9
Buble, M. (2000): Management. Split: Ekonomski fakultet s. 402
10
Tubbs, M. E., Ekberg, S. E. (1986): The Role of Inventions in Work Motivation:
Implications for Goal-Setting Theory and Research. The Academy of Management
Review, Vol. 16. Issue 1. S. 180
219
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (218-229)
ono što iznutra potiče čovjeka na određenu aktivnost11. U osnovi se može
reći da postoje zajednička svojstva za te i slične definicije motiva:
a/ da su motivi pokretači ka određenom obliku ponašanja
b/ da su oni rezultat unutrašnjeg spleta psiholoških i fizioloških
procesa u organizmu.
Za razliku od motiva, motivacija predstavlja doživljaje i ponašanje
koji su poticani nekim motivima.
IDENTIFIKACIJA I HOMOGENIZACIJA MOTIVA
Nesporno je da su motivi zaposlenih, jedan od bitnih čimbenika
koji kreiraju ponašanje zaposlenih. Teško je generalizirano reći što
motivira, a što demotivira zaposlene? Arbose je 1990. godine na temelju
uzorka od 930 ispitanika utvrdio da su primarni motivi u većini europskih
zemalja osobni standard zaposlenika i standard njegove obitelji. Hrvatska
gospodarska komora je 1998. godine, također, prezentirala rezultate istraživanja u kojima je utvrdila dominaciju novčanih poticaja, a motivi
provedbe planova su bili drugorangiranog karaktera. Oba ova motiva su
činila preko 85% od svih utvrđenih motiva zaposlenih.
Motivi i motivacije zaposlenih nisu visoko homogenog karaktera.
Zaposleni se po motivima međusobno više ili manje razlikuju. Menadžeri,
stoga, da bi mogli upravljati motivacijom zaposlenih radi kreiranja ciljanog
organizacijskog ponašanja, trebaju identificirati spektar motiva kod zaposlenih. Motivi se mogu ispitivati različitim tehnikama i metodama koje se
inače koriste i za ispitivanje drugih čimbenika organizacijskog ponašanja.
Problemi u identifikaciji motiva zaposlenih vezani su vrlo često i
uz nivo i strukturu svijesti ispitanika (zaposlenih) o njihovim motivima.
Motivi su vrlo kompleksne mentalne strukture i ispitanici (zaposleni) često
ih nisu ni svjesni. Upitno je, takođe, kako homogenizirati tako različite
motive ispitanika koji se uz to nalaze u različitim nivoima svjesnosti
njihovih nosilaca (individualne motive i motivacije) transferirati u
socijalne motive i motivacije (motive i motivacije skupina ispitanika). U
tablici 1 vidljiv je odnos nivoa svjesnosti motiva zaposlenih i mogućnosti
njihove verbalizacije, te metoda koje je moguće i potrebno koristiti vezano
uz te nivoe svijesti u konkretnim uslovima.
Ovisno o nivou svijesti ispitanika o njegovim motivima (svjestan
ili nije svjestan), on nam može ili ne može verbalizirati svoje motive pri
ispitivanju. Stoga treba, ovisno i od nivoa svijesti ispitanika, prići izboru
odgovarajuće metode ili metoda ispitivanja motiva. Ako se ovo zanemari
pri ispitivanju motiva i sve ispitanike (bez obzira na nivo njihove svijesti)
neselektivno ispituje, sasvim je izvjesno da može biti pogrešaka i nerealnih
rezultata u registriranju i mjerenju motiva i motivacija zaposlenih.12
11
12
220
Zvonarević, M.(1981). Socijalna psihologija. Zagreb: Školska knjiga.
Turudin – Šimunec J. (1990). Klinička neuropsihologija. Jastrebarsko: Slap.
Gutić D., Matković I. STRATEGIJE MOTIVACIJE ZAPOSLENIH
Tablica 1. Odnos nivoa svjesnosti motiva i njihove verbalizacije i metoda koje
treba koristiti u istraživanju motiva zaposlenih
Zaposlenik
(ispitanik) je
relativno svjestan
svojih motiva
Zaposlenik
(ispitanik) je
relativno svjestan
svojih motiva
Zaposlenik
(ispitanik) nije
potpuno ili je
djelomično svjestan
svojih realnih motiva
Zaposlenik
(ispitanik) nije
potpuno ili je
djelomično svjestan
svojih motiva
Zna relativno svoje
motive i želi nam ih
reći
ankete
skale
opservacija
Zna relativno svoje
motive i ne želi nam
ih reći
skale
dubinski intervjui
projektivne tehnike
Uopće gledano on ne
zna svoje motive i ne
zna što bi nam rekao
projektivne tehnike
dubinski intervjui
multivarijantne metode
Misli i pretpostavlja da
zna svoje motive, ali
ne želi to otkriti i
umjesto toga svjesno
izmišlja i konstruira
različite sadržaje
projektivne tehnike
dubinski intervjui
eksperimentalna
ispitivanja
laboratorijska
ispitivanja
Izvor: Istraživanje autora, 2012.
Nakon utvrđivanja, odnosno identificiranja motiva, potrebno ih je
svrstati u odgovarajuće skupine koje će biti određenog stupnja homogenosti. U tablici 2. predstavljen je jedan takav pristup u kojem su utvrđene
sljedeće četiri skupine motiva:
Skupina 1: motivi novčanih poticaja (čista plaća, čista provizija, različiti omjeri plaće i provizije, neograničene mogućnosti zarade,
premije, plaćeno doživotno osiguranje).
Skupina 2: motivi usmjereni prema zahtjevu i potrebi održanja
i rasta stabilnosti, tržišta i imidža poduzeća (stabilnost razvitka poduzeća,
uspješan tržišni program, dobre tržišne pozicije poduzeća, izgrađen imidž
poduzeća, odanost poduzeću, dinamičnost posla, rad na terenu i s ljudima).
Skupina 3: motivi različitih beneficija zaposlenih i razvoja
karijere zaposlenih (stručno usavršavanje u inozemstvu, plaćeno učenje
stranih jezika, samostalno donošenje poslovnih odluka, samostalno odlučivanje o troškovima, napredovanje u organizaciji, mogućnosti samodokazivanja, pohvale i priznanja, mogućnosti primjene stečenih znanja,
izgradnja osobne karijere, stečena rutina posla, poznavanje kupaca i tržišta,
atraktivnost i perspektiva struke).
Skupina 4: motivi radnog okruženja (ugodno radno okruženje,
osobna sigurnost na poslu, ugled i status u poduzeću, ispunjenost očekivanja od posla, rad bez velikog stresa, mogućnost stjecanja šireg kruga
poznanstava).
221
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (218-229)
Tablica 2. Motivi i skupine motiva zaposlenih
Vrsta motiva
Registrirani motivi zaposlenih
A.N.
S.L.
P.T.
… V.D.
Organizacija.
ukupno
Skupina 1.
Čista plaća
Čista provizija
Plaća+provizija (različiti omjeri)
Neograničene mogućnosti zarade
Premije
Plaćeno životno osiguranje
Skupina 2.
Stabilnost razvitka poduzeća
Kvalitetan tržišni program
Dobre tržišne pozicije
Izgrađen imidž poduzeća
Odanost poduzeću
Dinamičnost posla
Rad na terenu i s ljudima
Skupina 3.
Stručno usavršavanje u inozemstvu
Plaćeno učenje stranih jezika
Samostalno donošenje odluka
Samostalno odlučivanje o
troškovima
Napredovanje u organizaciji
Mogućnost samodokazivanja
Pohvale i priznanja
Primjena stečenih znanja
Izgradnja osobne karijere
Stečena rutina posla
Poznavanje kupaca i tržišta
Atraktivnost i perspektiva struke
Skupina 4.
Ugodno radno okruženje
Osobna sigurnost
Ugled i status u poduzeću
Ispunjavanje očekivanja od posla
Rad bez velikog stresa
Stjecanje širokog kruga
poznanstava
Izvor: Istraživanje autora, 2012.
Pošto se utvrde motivi zaposlenih, te se formiraju skupine motiva,
potrebno je te skupine na određeni način dovesti u vezu sa osnovnim
oblicima organizacijskog ponašanja. Na taj način se pomoću korelata može
ustanoviti i potvrditi u kojoj mjeri su motivi realno participirali u
ponašanju članova organizacije. To je prezentirano u tablici 3.
222
Gutić D., Matković I. STRATEGIJE MOTIVACIJE ZAPOSLENIH
Tablica 3. Korelati skupina motiva i oblika organizacijskog ponašanja
Registrirana
skupina
motiva
zaposlenih u
organizaciji
Zadovoljstvo poslom
Zaokupljenost poslom
Natjecanje u poslu
Odanost organizaciji
Kreativnost zaposlenih
Inventivnost zaposlenih
Odgovornost zaposlenih
Preuzimanje rizika
Fluktuacija
Apsentizam
Korelati oblika ponašanja u organizaciji i registriranih skupina
motiva zaposlenih
Skupina 1.
●
■
▲
●
■
●
▲
■
●
■
Skupina 2.
●
▲
●
■
●
▲
●
■
●
▲
Skupina 3.
●
■
■
▲
●
■
●
▲
●
■
Skupina 4.
▲
▲
●
■
●
■
▲
●
■
●
■ visoka korelacija; ▲ korelacija srednjeg intenziteta; ● niska korelacija
Izvor: Istraživanje autora, 2012.
SEGMENTACIJA ZAPOSLENIH PO MOTIVIMA
Zaposlenici imaju različite motive u svom ponašanju. Za kreiranje
organizacijskog ponašanja, menadžeri trebaju poznavati varijable koje
definiraju tu različitost. Menadžeri trebaju dobiti odgovore po skupinama
zaposlenika unutar kojih se (u istoj skupini) ti njihovi motivi uglavnom
(dobrim dijelom) podudaraju (homogeniziraju) s jedne strane, a s druge
gdje se razlike između utvrđenih skupina zaposlenika njihovi motivi
međusobno vidno ističu. Ovaj postupak se može nazivati segmentacijom
motiva zaposlenih. To nije lako utvrditi. Jedna skupina motiva kod jednog
segmenta zaposlenih može značajno utjecati na njihovo ponašanje, a kod
drugog segmenta zaposlenika ta skupina motiva ne mora uopšte utjecati na
njihovo organizacijsko ponašanje u konkretnoj sredini.
Segmentacija zaposlenih po motivima je proces koji treba planirati
i sustavno realizirati. Svaki takav plan segmentacije treba sadržavati
minimalno odgovore na sljedeća pitanja:
 To su naši zaposlenici? Da li ih dovoljno poznajemo?
 Da li znamo kako se i zašto se ponašaju na takav način?
 Po čemu su međusobno slični? Koja su im zajednička obilježja?
 Po čemu se razlikuju? Da li su to značajne ili beznačajne razlike?
 Može li se na temelju utvrđenih sličnosti i utvrđenih razlika među
zaposlenicima identificirati i definirati homogene skupine istih
(one u kojima su međusobno slični)?
223
Naučno-stručni časopis

SVAROG br. 7. oktobar 2013. (218-229)
Da li se tako utvrđene homogene skupine (segmenti) zaposlenika
međusobno razlikuju?
 Da li je ta heterogenost između segmenata značajna i realna za
predviđanje organizacijskog ponašanja?
Pri segmentaciji zaposlenih u organizaciji prema njihovim motivima moguće je koristiti se sljedećim varijablama:
a) Životna dob zaposlenika,
b) Stručnost zaposlenika,
c) Ukupna primanja obitelji zaposlenika,
d) Veličina i struktura obitelji zaposlenika,
e) Status zaposlenika u organizaciji,
f) Privrženost zaposlenika,
Prema životnoj dobi zaposlenici u pravilu trebaju imati različite
motive. Mlađi zaposlenici (do 30 godina) za primarne motive najčešće
imaju potrebe za stručnim usavršavanjem i stjecanjem novih znanja, s obzirom da se nalaze na početku svoje radne karijere, ali i radi stjecanja
konkurentskih sposobnosti i prednosti na tržištu rada. Slijede motivi sigurnosti, potom motivi materijalnih primanja, te na kraju motivi radne klime.
Zaposlenici srednje životne dobi (između 30 i 60 godina života) za
razliku od prethodnih, mlađih, za primarne motive najčešće imaju direktne
novčane i druge materijalne poticaje. Nakon njih slijede motivi napredovanja i stjecanja novih znanja, dok motivi za stručnim usavršavanjem i
radna okolina imaju treće i četvrto mjesto u rangu njihovih motiva.
Zaposlenici starije životne dobi (iznad 60 godina života), kao
primarni motiv imaju materijalna primanja, potom sigurnost zaposlenja
(razumljivi razlozi, s obzirom da se nalaze pri kraju svog radnog staža).
Treće i četvrto mjesto u rangu njihovih motiva obično zauzimaju motivi za
stručnim usavršavanjem (strah od nazadovanja u struci), te radne klime.
Stručnost zaposlenika može biti neka varijabla za diferencijaciju
njihovih motiva. Na primjer, oni zaposlenici sa srednjom stručnom spremom se razlikuju od zaposlenika sa visokom stručnom spremom. Zaposlenici srednje stručne spreme najčešće će preferirati materijalna primanja za
razliku od onih s visokom stručnom spremom, gdje često prevladavaju
motivi za napredovanje u struci i karijeri i stručnom usavršavanju.
Mjesečna ukupna primanja obitelji zaposlenika utječu na njihovo
diferenciranje motiva i motivacije u organizaciji. Tako možemo promatrati
motive: onih koji imaju takva primanja do 5.000 kn, od 5.000 do 10.000 i
onih iznad 10.000 (cirka 1.000–2.000 eura). Zaposlenici kod kojih su
ukupna mjesečna primanja u obitelji najmanja, tj. do 5.000 kn, imat će
primaran motiv materijalna primanja za razliku od zaposlenika koji imaju
ta primanja iznad 10.000 kn (2.000 eura), gdje su motivi usmjereni prema
stručnom usavršavanju, napredovanju u organizaciji i radnom okruženju.
S obzirom na veličinu i strukturu obitelji zaposlenici imaju, također, različite motive. Ako uzmemo u promatranje neke karakteristične
224
Gutić D., Matković I. STRATEGIJE MOTIVACIJE ZAPOSLENIH
skupine: samce, obitelji bez djece, obitelji s brojnom malom djecom,
obitelji s jednim malim djetetom, obitelji u kojima su djeca odrasla i
osamostaljena, onda će se i motivi tih skupina međusobno razlikovati.
Obitelji sa više male djece motivirat će materijalna primanja, za razliku od
obitelji gdje su se djeca osamostalila i u kojima prevladavaju motivi
sigurnosti posla, radne klime, napredovanja i sl.
Status zaposlenika unutar organizacije može biti varijabla za
segmentiranje zaposlenih prema njihovim motivima. Zaposlenici imaju u
pravilu drugačije motive (materijalna primanja, sigurnost posla, radno
okruženje) od menadžera (stimulacije i nagrađivanje, razvoj karijere).
Ako bi za varijablu segmentacije zaposlenih koristili njihovu
privrženost organizaciji i pretpostavili segmente prema radnom stažu u toj
organizaciji: do 5 godina, od 5 do 10, te iznad 10 godina, moguće je da bi
unutar svakog od tri segmenta zaposlenih utvrdili različite skupine motiva.
Oni sa dužim stažem vrlo vjerojatno imaju motive za napredovanje u
karijeri i sigurnosti posla, dok oni s malim stažem u organizaciji vjerojatno
kao primarne motive imaju materijalna primanja i stimulacije općenito.
Vrijednost segmentacije zaposlenih po motivima dolazi posebno
do izražaja pri izboru strategija koje menadžeri trebaju donijeti za
motivaciju zaposlenih i putem te motivacije za kreiranje ciljnog organizacijskog ponašanja.
STRATEGIJE MOTIVACIJE ZAPOSLENIH
Menadžeri imaju najmanje tri strategije koje mogu primijeniti u
kreiranju motivacijskog ponašanja zaposlenih. Mogu se odlučiti da za sve
zaposlene odrede iste instrumente motivacije (nediferencirani pristup).
Mogu, potom, za svaki segment zaposlenih odrediti drugačije motivacije
(diferencirani pristup), te se usredotočiti na motiviranje samo jednog, njima
najinteresantnijeg segmenta zaposlenih (koncentrirani pristup). Svaka od
ovih strateških opcija ne samo da ima svoje prednosti i nedostatke, već se i
različito manifestira na ponašanje zaposlenih u organizaciji.
STRATEGIJA NEDIFERENCIRANE MOTIVACIJE
Bez obzira što svaki segment zaposlenih ima različitu strukturu,
intenzitet i rang motiva, uprava i menadžment, mogu odlučiti da za sve
segmente zaposlenih (sve zaposlenike u organizaciji) primijene jedne te
iste motive, odnosno jednu ili dvije skupine motiva (sl. 1).
Tako, na primjer mogu odlučiti da sve zaposlene motiviraju samo
kroz materijalna davanja ili uz njih još kroz napredovanje u organizacijskoj
strukturi poduzeća. Najčešće će se to učiniti da bi se postiglo zadovoljstvo i
motivacija najvećeg broja zaposlenih. Na taj način se postiže da većina
zaposlenih bude motivirana za rad. Loša je strana ove strategije što neki
segmenti zaposlenih ostaju nemotivirani. U ovom primjeru to mogu biti
mlađi zaposlenici koji imaju primarne motive za usavršavanjem, stjecanjem novih znanja i sposobnosti. Oni će vjerojatno u ovoj situaciji pokazati
svoje nezadovoljstvo, te otići iz organizacije (visoka fluktuacija).
225
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (218-229)
Izvor: Istraživanje autora, 2012.
Ova strategija se može pokazati realnom i održivom u organizacijama, gdje motivi i motivacije zaposlenih ne predstavljaju visokorangirani čimbenik u ponašanju zaposlenih. To je najčešće slučaj u tranzicijskim gospodarstvima, gdje je sigurnost posla najčešći čimbenik
ponašanja zaposlenih zbog visokih stopa nezaposlenosti i ponude radne
snage na tržištu rada. Primjenjuju je i poduzeća u kriznim uvjetima
poslovanja kada ne postoje preduvjeti za motiviranje svakog segmenta
zaposlenika prema primarnim motivima svakog od njih. Najčešće je
primjena ove strategije značajno rizična i neodrživa je na dugi rok.
STRATEGIJA DIFERENCIRANE MOTIVACIJE
Ako se uprava i menadžment poduzeća odluče da svaki utvrđeni
segment zaposlenih motiviraju kroz primarne i sekundarne motive,
utvrđene za svaki taj segment posebno, onda govorimo o diferenciranom
pristupu motivacije zaposlenih (sl. 2).
226
Gutić D., Matković I. STRATEGIJE MOTIVACIJE ZAPOSLENIH
Izvor: Istraživanje autora, 2012.
Dakle, svaki segment zaposlenih se motivira na poseban način
ovisno o utvrđenoj strukturi, intenzitetu i rangu registriranih motiva. Ovaj
model motivacije zaposlenih je prvenstveno relativno skup, jer zahtijeva
značajna izdvajanja za diferenciranu motivaciju zaposlenih. Mogu ga
prvenstveno primijeniti poduzeća s jakim i čvrstim tržišnim pozicijama,
visokim tržišnim učešćem, razvijenim programima ponude, konkurentski
sposobna, te sa jakim potencijalima. Diferencirana strategija motivacije
zaposlenih jedan je od ključnih čimbenika stvaranja i zadržavanja konkurentskih pozicija poduzeća i stoga je koriste poduzeća koja upra-vljanju
ljudskih resursa daju primarno mjesto, ulogu i pažnju u svojim
menadžerskim strateškim planovima i operativnim aktivnostima.
STRATEGIJA KONCENTRIRANE MOTIVACIJE
Za razliku od nediferencirane i diferencirane strategije u motivaciji
zaposlenih, koncentrirana strategija podrazumijeva usmjeravanje motivacije na samo jedan jedini izabrani segment zaposlenih (sl. 3). Pri tome se
zanemaruje motivacija svih ostalih segmenata zaposlenih. Na primjer,
uprava donosi odluku da motivira samo mlađe zaposlenike kroz motive
stjecanja novih znanja i sposobnosti i napredovanja u karijeri po tom
227
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (218-229)
osnovu, jer se strateški usmjerava kroz upravljanje znanjem na inovacije i
inovativno vođenje organizacije. Pri tome je menadžment svjestan da
kratkoročno može imati negativne učinke primjene ove strategije
(nezadovoljstvo većeg broja zaposlenih i segmenata zaposlenih, fluktuaciju, različite oblike apsentizma i sl.), ali dugoročno očekuje pozitivne i
ukupne ciljane rezultate.
Izbor bilo koje od ove tri strategije motivacije zaposlenih ne smije
nikada biti slučajno odabran. On se mora temeljiti na općem strateškom
promišljanju i uklopiti se u cjelokupnu strategiju vođenja poduzeća.
ZAKLJUČAK
Za razliku od istraženosti motiva i motivacija u organizacijskom
ponašanju, upravljanje motivima zaposlenih i strategije motivacije zaposlenih su još uvijek nedovoljno istraženo područje u menadžmentu ljudskih
resursa. U radu su predstavljene tri strategije motivacije zaposlenih:
strategija nediferencirane motivacije, strategija diferencirane motivacije i
strategije koncentrirane motivacije. Izbor bilo koje od ove tri motivacijske
strategije nosi u sebi niz prednosti, ali i ograničenja i nedostataka. To samo
potvrđuje složenost i težinu, ali i rizike s kojim menadžment se susreće u
donošenju odluke o izboru strategije motivacije zaposlenih, kao aktualnom
i primarnom aspektu i sadržaju upravljanja ljudskim resursima.
Osnovni cilj rada nije bio samo ukazati na brojne odgovore na
pitanje zašto se zaposleni tako ponašaju u određenoj situaciji (motivi), niti
kako ti motivi sudjeluju u ukupnom ponašanju zaposlenih (motivacija).
Polazeći od pretpostavke da su metode i tehnike ispitivanja i istraživanja
motiva i motivacija zaposlenih relativno jasne i poznate menadžerima, nastojanje rada je da se ukaže na strategije upravljanja motivima zaposlenih.
Strategije koje se predlažu i zagovaraju u ovom radu pionirski su
pokušaj da se da doprinos ovom još uvijek nedovoljno istraženom
segmentu upravljanja ljudskim resursima. Vjerujemo da će ovo razmišljanje inicirati zainteresirane za daljnja, ne samo teoretska uobličavanja,
već i za empirijsku valorizaciju istih.
EMPLOYEE MOTIVATION STRATEGIES
Professor Dragutin Gutić, Ph.D. and Ivan Matković, Ph.D.
Abstract: This research paper is an attempt to perform homogeneity and
segmentation of employees’ motives based on the method of their identification.
Identification of motives is a complex and often uncertain process. Segmentation of
motives among employee groups is a method subsequent to the identification of
motives which attempts to classify identical motives into homogeneous groups with as
many mutually identical motives as possible in each group, while the groups of motives
formed in such way become mutually as different as possible. The variables of
segmentation can be age of employees, skills, income, employees' family size and
structure, employees' status and employees' commitment to the organization.
Following the established segments of employees based on their motives, the
management can apply one of the three basic employee motivation strategies: 1.
228
Gutić D., Matković I. STRATEGIJE MOTIVACIJE ZAPOSLENIH
Strategy of undifferentiated motivation (identical motivational incentives for all
employees), 2. Differentiated strategy of motivation (different motivational incentives
for each segment of employees), 3. Strategy of concentrated motivation (favoring one
or two segments of employees through motivational incentives). Each of these three
employee motivation strategies is specific in its use.
Keywords: motivation, segmentation of motives, undifferentiated motivation,
differentiated motivation, concentrated motivation.
LITERATURA
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
16.
17.
18.
19.
20.
Adams, J.S. (1965): Inequity in Social Exchange, Journal of Social
Psychology. Vol.62
Bahtijarević-Šiber, F. (1986): Motivacija i raspodjela.Zagreb:Informator.
Bojanović, R. (1998): Psihologija međuljudskih odnosa. Beograd: CPP.
Buble, M. (2000): Management. Split: Ekonomski fakultet
Dropulić, M. (2009): Jesmo li prerasli teoriju X i teoriju Y?. Ekonomska
misao i praksa Vol.18. br.2. Zagreb
Dunđerović, R. (2005): Osnovi psihologije menadžmenta. Novi Sad:FAM..
Fajgelj, S. (2005). Metode istraživanja ponašanja.Beograd: CPP
Gordon, J. R., Mondy, R. W., Sharplin, A. Premeaux, S. R.. (1990):
Management in Organizational Behavior.Boston: Allyn and Bacon
Gutić, D. Rudelj, S. (2012): Menadžment ljudskih resursa. Osijek:Grafika.
Hackman, J. R., Oldham, G. R.. (1980): Work Design: Reading. New York:
Addison-WesleyPublishing Company, Inc
Herzberg, F.I. (1987): One More Time: How Do You Motivate Employees?.,
Harvard Business Review, Vol.65, Issue 5
Marušić, S. (2001): Upravljanje ljudskim potencijalima. Zagreb: Adeco.
McClelland, D.C. (1961): The Achieving Society.Princeton: D Van Nostrand
Reinhold
Muchinsky, P. M. (2000): Psychology Applied to Work. N.York: Brooks Cole
Rheinberg, F. (2004): Motivacija.Jastrebarsko: Naklada Slap
Robbins, S.P. (1995). Bitni elementi organizacijskog ponašanja.Zagreb:Mate.
Sims, R.R. (2002): Managing Organizational Behavior.Westport CT Quorum
Books
Tubbs, M. E., Ekberg, S. E. (1986): The Role of Inventions in Work
Motivation: Implications for Goal-Setting Theory and Research. The
Academy of Management Review, Vol. 16. Issue 1
Turudin – Šimunec J. (1990): Klinička neuropsihologija. Jastrebarsko: Slap.
Zvonarević, M. (1981): Socijalna psihologija. Zagreb: Školska knjiga.
229
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (230-246)
Orginalni naučni rad
UDK 339.5+339.7(497.6)+(4-672EU)
DOI 10.7251/SVR1307230K
COBISS.BH-ID 3946008
SPOLJNA TRGOVINA BOSNE I HERCEGOVINE
I PROŠIRENJE EVROPSKE UNIJE
Doc. dr Milenko Krajišnik1
Ekonomski fakultet Univerziteta Banja Luka
Apstrakt: Bosna i Hercegovina je mala otvorena ekonomija u kojoj spoljna
trgovina ima izuzetnu važnost za njen ekonomski razvoj. Jedan od najvažnijih trgovinskih partnera Bosne i Hercegovine je Republika Hrvatska, dvadeset osma članica
Evropske unije. Dakle, Bosna i Hercegovina se od ulaska Hrvatske u Evrоpsku uniju
graniči sa ovom najvećom ekonomskom integracijom u svijetu sa kojom je i do sada
imala najintenzivniju spoljnotrgovonsku razmjenu. Bosna i Hercegovina je članica
CEFTE od 2006, zone slobodne trgovine, u kojoj su još: Srbija, Makedonija, Crna
Gora, Moldavija, Abanija i UNMIK Kosovo i u kojoj je bila Hrvatska do ulaska u
Evropsku uniju. Unutar CEFTA-e Bosna i Hercegovina je najviše trgovala upravo sa
Republikom Hrvatskom. Trgovinski odnosi ove dvije zemlje će se promijeniti zbog
toga što je Hrvatska izašla iz CEFTA-e i ušla u Evropsku uniju.
Ovaj rad se bavi analizom spoljne trgovine Bosne i Hercegovine i njenim
trgovinskim odnosima sa susjednom Republikom Hrvatske i sa Evropskom unijom prije
i poslije proširenja, kao i mogućim posledicama koje će uslediti proširenjem Evropske
unije. Metodom analize i sinteze pokazan je značaj spoljne trgovine za Bosnu i
Hercegovinu i osnovne karakteristike te trgovine. Primjenom specifičnih modela mjerenja koncentracije i komparativne metoda analizirana je pozicija Bosne i Hercegovine
u spoljnotrgovinskim odnosima i ukazano na moguće promjene koje će uslijediti nakon
poslednjeg proširenja Evropske unije. Analiza pokušava ukazati na izazove koje
kompanijama iz BiH donosi primjena novih pravila u trgovini sa najznačajnijim
spoljnotrgovinskim partnerom.
Ključne riječi: spoljna trgovina, izvoz, uvoz, trgovinske barijere, Evropska unija.
UVOD
Spoljna trgovina je značajna za svaku zemlju u svijetu, jer,
primjera radi, Rusija ne može da proizvodi banane, a Švajcarska proizvodnja satova ne bi opstala kada bi satovi bili namijenjeni samo
domaćem tržištu. Ta ista spoljna trgovina za manje i niže razvijene
ekonomije je još značajnija.2 Otvorenost neke ekonomije mjerimo učešćem
1
2
230
E-mail: [email protected]
Krugman, P., Obstfeld, M. (2009): Međunarodna ekonomija, Beograd: Data status
Krajišnik M. SPOLJNA TRGOVINA BOSNE I HERCEGOVINE
spoljne trgovine u njenom bruto domaćem proizvodu. Prema ovom
kriteriju, male ekonomije su u većoj mjeri zavisne od spoljne trgovine i
njihov stepen otvorenosti u pravilu je veći nego kod velikih zemalja. Tako
je stopa otvorenosti Brazila 24%, SAD 28%, Japana 30%, Indije 47%,
Rusije 51%, dok je ova stopa u Švajcarskoj 113%, Sloveniji 126%,
Holandiji 142%, Estoniji 150%, Belgiji 156% ili Singapur 416%. Praksa
pokazuje da veća otvorenost zahtijeva i veći nivo liberalizacije trgovine, za
šta su posebno zainteresovane male visoko-razvijene zemlje.
Visok nivo otvorenosti ekonomije, koji podrazumijeva i visok nivo
liberalizacije spoljne trgovine, treba biti usklađen sa stepenom ekonomskog razvoja zemlje i konkurentnošću njenih privrednih subjekata.
Međutim, prevelika otvorenost ekonomije i izloženost jakoj inostranoj
konkurenciji na niskom nivou razvoja u pravilu rezultira visokim deficitom
spoljno-trgovinskog bilansa. Uz to, slaba domaća industrija teško se nosi sa
jakim inostranim kompanijama na domaćem tržištu, pa se često uvoze i
one robe koje mogu biti proizvedene u zemlji, za čiju proizvodnju postoje
resursi, a nije neophodna visoka sofisticirana tehnologija. Podaci govore da
se uvoze u velikim količinama proizvodi, kao što su voda za piće, sokovi,
mlijeko i mliječni proizvodi, meso i prerađevine, tekstilni proizvodi i
drugi. Ova činjenica ukazuje na potrebu primjene politike supstitucije
uvoza, imajući na umu da ona ima prednosti, ali i određene nedostatke.3
Što se tiče izlaska na svjetsko tržište, za mnoge domaće kompanije
situacija je još nepovoljnija zbog niske konkurentnosti, ali i brojnih necarinskih barijera koje otežavaju izvoz na mnoga tržišta. Iako su mnoge
necarinske barijere regulisane u okviru GATT-a i kasnije Svjetske trgovinske organizacije, ipak, neke od njih, često bivaju zloupotrijebljene.4
Necarinske barijere koje su rezultat različitih tehničkih propisa ili koje
države uvode radi zaštite zdravlja i bezbjednosti potrošača, često, u suštini,
služe kao zaštita domaće proizvodnje. Ove barijere otežavaju međunarodnu
trgovinu i vrlo često proizvođačima iz manje razvijenih zemalja onemogućavaju izlazak na razvijena tržišta. Zemlje koje se zalažu za liberalizaciju
svjetske trgovine svoje tržište štite upravo necarinskim barijerama.
ANALIZA SPOLJNE TRGOVINE BIH
S ekonomskog gledišta Bosna i Hercegovina je mala zemlja, što
znači da svojom ekonomskom snagom, mjerenom BDP-om per capita, ne
može značajno uticati na svjetska ekonomska kretanja. Ukupni svjetski
BDP, prema podacima Svjetske banke za 2011. godinu, iznosio je 65.000
mlrd USD, dok je BDP BiH u istoj godini iznosio 18,2 milijarde USD, što
čini udio manji od pola promila u svjetskom BDP-u.
3
Salvatore, D. (2009): Međunarodna ekonomija, Beograd: Ekonomski fakultet
(prevod).
4
Bijelić, P. (2008): Međunarodna trgovina, Beograd: Ekonomski fakultet, Centar
za izdavačku djelatnost.
231
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (230-246)
Bosna i Hercegovina je mala otvorena ekonomija i zbog toga spoljna trgovina ima posebno važnu ulogu u njenom ukupnom ekonomskom
razvoju. Otvorenost zemlje prema svijetu zavisi od veličine zemlje, privredne strukture, nivoa i dinamike razvoja, tehnološkog nivoa razvijenosti,
produktivnosti i konkurentnosti njene proizvodnje. Otvorenost jedne privrede, kao mjera uključenosti u međunarodnu podjelu rada, pokazuje
koliko je privreda određene zemlje zavisna od drugih zemalja.5 Stopa
otvorenosti ekonomije Bosne i Hercegovine, mjerena udjelom spoljne
trgovine u bruto domaćem proizvodu, kretala se od 72% u 2003. godini,
preko 85% u 2006. do 92,5% u 2011. godini. Dakle, otvorenost ekonomije
je visoka i ima tendenciju rasta. Ovakav nivo otvorenosti ekonomije, s
jedne strane, te loša privredna struktura i niska konkurentnost, s druge
strane, imali su za posledicu nepovoljne spoljnotrgovinske odnose Bosne i
Hercegovine sa svijetom. Iako je poslednjih deset godina izvoz imao veće
relativne stope rasta od uvoza, negativan spoljnotrgovinski saldo se u
apsolutnom iznosu povećavao i sve do 2010. godine bio veći od izvoza.
Grafikon 1. Spoljna trgovina BiH
Izvor: Agencija za statistiku BiH
Jedna od ključnih karakteristika spoljne trgovine Bosne i Hercegovine je visok i kontinuiran deficit u razmjeni sa svijetom, koji je bio posebno izražen 2008. godine, kada je dostigao nivo od 9,5 milijardi KM i
iznosio 150% od vrijednosti tadašnjeg izvoza. Nakon smanjenja u 2009.
godini spoljnotrgovinski deficit u poslednje tri godine ima ponovo tendenciju rasta i vrijednost polovine ukupnog uvoza ili skoro 30% BDP-a.
5
232
Unković, M. (2010): Međunarodna ekonomija, Beograd: Univerzitet Singidunum
Krajišnik M. SPOLJNA TRGOVINA BOSNE I HERCEGOVINE
Tabela 1. Spoljnotrgovinska razmjena BiH sa svijetom u 000 KM
Uvoz
Spoljnotrgovinski saldo
%
pokrivenosti
uvoza izvozom
8.318.941
-5.996.095
27,92
2.818.780
9.305.942
-6.487.162
30,29
3.783.280
11.178.545
-7.395.265
33,84
16.553.080
5.164.296
11.388.785
-6.224.489
45,35
19.834.827
5.936.584
13.898.242
-7.961.658
42,71
23.004.207
6.711.690
16.292.516
-9.580.826
41,19
Godina
Spoljna
trgovina
Izvoz
2003.
10.641.787
2.322.846
2004.
12.124.723
2005.
14.961.825
2006.
2007.
2008.
2009.
17.886.378
5.531.199
12.355.179
-6.823.980
44,77
2010.
20.711.743
7.095.505
13.616.238
-6.520.733
52,11
2011.
23.747.540
8.222.112
15.525.428
-7.303.315
52,96
2012.
23.110.904
7.857.962
15.252.942
-7.394.980
51,52
Izvor: Godišnji izvještaj CBBiH za 2012. godinu
Relativni odnosi uvoza i izvoza mogu se iskazati pokrivenošću
uvoza izvozom, pokazateljem koji mjeri sposobnost zemlje da održava
ravnotežu u robnoj razmjeni. Stopa pokrivenosti uvoza izvozom u Bosni i
Hercegovini je prije deset godina bila svega 28%. Iako situacija u posljednjim godinama ima tendencije poboljšanja, stopa pokrivenosti od 51,52%
u 2012. godini je i dalje nezadovoljavajuća. Ono što posebno zabrinjava je
činjenica da je u prošloj godini zaustavljen pozitivan trend te da je
pokrivenost uvoza izvozom lošija nego u prethodne dvije godine.
Robna struktura spoljne trgovine Bosne i Hercegovine nije se
značajno mijenjala posljednjih godina. Iste robne grupe, a u okviru njih i
isti proizvodi, sa izuzetkom uvoza sirove nafte, u prethodnih pet godina
imali su najveće vrijednosti, kako u izvozu, tako i u uvozu. Robna
struktura spoljne trgovine BiH za 2012. godinu data je u narednoj tabeli, a
prikazana po najvažnijim robnim grupama klasifikovanim u skladu sa
Harmonizovanim sistemom kodova Svjetske trgovinske organizacije.
Podaci pokazuju da dominantno mjesto u izvozu zauzimaju bazni
metali i proizvodi od baznih metala, koji su u 2012. godini u vrijednosti od
1,9 milijardi KM činili četvrtinu ukupnog izvoza BiH. Najveći dio ovog
iznosa se odnosi na sirovine baznih metala, zatim željezo i obojene metale.
Značajno učešće imaju i proizvodi mineralnog porijekla, čija vrijednost
izvoza iznosi 872 miliona KM, od čega polovina otpada na naftu i naftne
derivate. U izvoznom asortimanu Bosne i Hercegovine na trećem mjestu su
mašine, aparati, tehnički i električni uređaji, sa vrijednošću od 791 milion
KM, zatim slijede proizvodi hemijske industrije ili srodnih industrija, čija
je vrijednost iznosila 533 miliona KM. Među pet najznačajnijih izvoznih
proizvoda spadaju drvo i proizvodi od drveta, čija je vrijednost izvoza u
2012. godini dostigla 507 miliona KM, ali se 80% tog iznosa odnosi na
233
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (230-246)
niže faze prerade, odnosno na sirovine i primarno obrađeno drvo. U važnije
izvozne proizvode spadaju i proizvodi obućarske industrije, dok je
pojedinačno učešće svih drugih grupa proizvoda u ukupnom izvozu ispod
5%. Iz naprijed navedenih podataka se može zaključiti da je robna
struktura izvoza nepovoljna, jer najveći dio izvoza čine proizvodi nižih
faza obrade i niskoakumulativnih grana privrede.
Tabela 2. Struktura izvoza i uvoza robe u BiH u 000 KM
Saldo
%
pokrivenosti
-7.395,0
51,52
-290,6
31,61
-614,7
12,90
-1.177,2
22,24
-2.357,1
27,00
-989,3
35,02
-644,1
23,94
397,8
-218,0
45,19
349,4
321,15
-128,6
63,59
-402,5
45,22
225,3
189,72
-235,3
17,25
578,7
143,51
-1.089,7
42,07
-706,9
22,31
305,9
143,11
Grupa proizvoda
Ukupno
Izvoz
7.858,0
Uvoz
15.252,9
Životinje i proizvodi životinjskog
porijekla
Proizvodi biljnog porijekla
134,3
425,0
91,1
705,8
Prehrambene prerađevine
336,7
1.513,9
Proizvodi mineralnog porijekla
872,0
3.229,0
Proizvodi hemijske industrije ili
srodnih industrija
Plastične mase, guma i kaučuk
533,2
1.522,5
202,7
846,8
Koža i krzno
179,8
Drvo i proizvodi od drveta
507,4
158,0
Celuloza, papir i karton i njihovi
proizvodi
Tekstil i tekstilni proizvodi
224,7
353,3
332,2
734,7
Obuća, šeširi, kape i slični
proizvodi
Proizvodi od kamena, gipsa,
cementa i sličnih materijala,
keramički proizvodi, staklo i
stakleni proizvodi
Bazni metali i proizvodi od baznih
metala
Mašine, aparati, mehanički i
električni uređaji
Transportna sredstva i njihovi
dijelovi i pribor
Ostale robne grupe*
476,3
251,1
49,0
284,3
1.908,8
1.330,1
791,3
1.881,1
203,0
909,9
1.015,4
709,5
Izvor: Godišnji izvještaj CBBiH za 2012. godinu
*robne grupe čije je učešće u ukupnoj spoljnoj trgovini ispod 1%, prikazane su
zbirno
Robna struktura uvoza u Bosnu i Hercegovinu takođe se može
okarakterisati kao nepovoljna. Ako se izuzmu proizvodi mineralnog porijekla čija je vrijednost uvoza od 3,2 milijarde KM pojedinačno najveća, a
glavninu tog uvoza čini sirova nafta, za mnoge uvozne proizvode postoje
234
Krajišnik M. SPOLJNA TRGOVINA BOSNE I HERCEGOVINE
preduslovi da se proizvode u zemlji. BiH uveze hrane u vrijednosti od
preko 2 milijarde KM, od čega oko 1,5 milijardi otpada na prehrambene
prerađevine. Pored toga, veliki dio uvoza potiče iz visoko akumulativnih
industrijskih grana, koji ima za posljedicu negativan odnos između uvoznih
i izvoznih cijena, što ukupne odnose razmjene (terms of trade) Bosne i
Hercegovine sa svijetom čini nepovoljnim. Mašine, aparati, mehanički i
električni uređaji su robna grupa koja sa 1,88 milijardi KM uvoza zauzima
drugo mjesto. Zatim dolazi hemijska industrija, čiji uvoz od 1,52 milijarde
KM čini 10% ukupnog uvoza, a glavnina su farmaceutski proizvodi.
Koeficijent robne koncentracije izvoza je 33,43, što je relativno
nisko i pokazuje da u izvozu učestvuje veliki broj proizvoda.6 Nizak proizvodni koeficijent izvoza može da znači razvijenu i razuđenu strukturu
proizvodnje ili nizak nivo specijalizacije, nedostatak strateškog izvoznog
prozvoda i „svaštarenje“ u izvozu bez jasnih planova i politika. Znamo da
Bosna i Hercegovina nema strateških izvoznih proizvoda, kao što je nafta u
Kuvajtu ili kafa u Brazilu, jer niti jedan izvozni proizvod ne predstavlja
značajno učešće u svjetskom izvozu. Jasno je da je u uslovima današnje
ekonomske razvijenosti u BiH prisutan nizak nivo specijalizacije i
nedostatak brendiranih proizvoda za svjetsko tržište. Uz to, nizak koeficijent robne koncentracije uvoza od 31,93 pokazuje da su proizvodi koji se
uvoze veoma brojni i raznovrsni, te da nema orijentacije ka proizvodnji
koja bi obezbijedila supstituciju uvoza.
Jedan od indikatora koji pokazuje sposobnost konkurisanja domaće
zemlje na svjetskom tržištu jest pokrivenost uvoza izvozom. Pored ukupne
pokrivenosti uvoza izvozom, za koju se može reći da je nepovoljna, važna
je i sektorska pokrivenost. Sektorska pokrivenost uvoza izvozom računa se
kao omjer izvoza roba sektora i odsjeka j prema uvozu roba sektora i
odsjeka j iste zemlje u promatranoj godini t. Formula za izračunavanje
pokrivenosti uvoza izvozom data je putem relacije:
rij 
t
Xi j
t
Mi j
t
t
rij - pokrivenost uvoza izvozom u godini t
t
X ij - izvoz sektora i odsjeka j u godini t
t
M ij - uvoz sektora i odsjeka j u godini t
Sektori u kojim BiH bilježi pozitivnu pokrivenost uvoza izvozom u
2012. godini su „Drvo i proizvodi od drveta“ (r =321,15%), zatim
6
Koeficijenti robne koncentracije izvoza i uvoza su izračunati primjenom GiniHirschmanove metode i to za sve robne grupe prema Harmonizovanom sistemu kodova
Svjetske trgovinske organizacije, ali je zbog obimnosti tabelarnih pregleda i izvedenih
računica sam postupak izračuna koeficijenata izostavljen iz ovog rada. Ista metoda je
korišćena i kod utvrđivanja geografske koncentracije izvoza i uvoza koja je u
potpunosti prikazana u nastavku rada.
235
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (230-246)
„Obuća“ (r =189,72%), te „Bazni metali“ (r =143,51%) dok svi ostali
sektori bilježe deficit, odnosno veći uvoz od izvoza. Najmanja pokrivenost
uvoza izvozom prisutna je u sektoru „Proizvodi biljnog porijekla“
(r=12,90%) i „Prehrambene prerađevine“ (r =22,24%). Od strateški
važnih sirovina za proizvodnju, mogu se posebno izdvojiti „Proizvodi
mineralnog porijekla“ (r =27,00%).
Sektorska pokrivenost uvoza izvozom nam još uvijek ne pokazuje
kakva je konkurentnost pojedinih sektora u izvoznim mogućnostima
bosanskohercegovačke ekonomije. Pokazatelj relativne konkurentnosti
sektora (ili odsjeka) u ukupnom izvozu i uvozu (ili sektorskom izvozu i
uvozu) predstavljen je koeficijentom relativne pokrivenosti uvoza izvozom
RPUijt. Računa se kao omjer izvoza i uvoza roba sektora i odsjeka j prema
omjeru ukupnog izvoza i uvoza roba svih sektora iste zemlje u promatranoj
godini t. Isti se pokazatelj može dobiti ako se u omjer stave koeficijenti
pokrivenosti uvoza izvozom, što se vidi iz tabele 2.
Što je veća vrijednost RPU koeficijenta, to će pokazatelj davati
relativno veći omjer pokrivenosti uvoza izvozom u odnosu na ukupan
omjer uvoza i izvoza. Naime, sektori privrede s većom vrijednosti RPU
imaju povoljniji odnos izvoza i uvoza i mogu se uzeti za nosioce izvozne
ekspanzije.7 Relativna pokrivenost uvoza izvozom izračunata je za sve
grupe proizvoda robne razmjene u 2012. godini, a prema rezultatima sve
robe se mogu svrstati u četiri kategorije. Prvu kategoriju čine robe kod
kojih je RPU koeficijent veći od 100 i koji su nosioci izvoza iz BiH, a to
su: „Drvo i proizvodi od drveta“ (RPU = 623,4 ), „Obuća...“ (RPU =
368,3), „Bazni metali i proizvodi baznih metala“ (RPU = 278,5) i
„Celuloza, papir i karton“ (RPU = 123,4).
Druga kategorija su proizvodi čiji je koeficijent relativne pokrivenosti uvoza izvozom visok, ali su vrijednosti njihovog izvoza male i
zbog toga su svrstani u „Ostale robne grupe“ To su proizvodi koji bi
mogli biti značajniji faktor u jačanju izvoza, ali iz različitih razloga to
danas nisu. U trećoj kategoriji su proizvodi čiji se koeficijent RPU kreće od
80 do 100 i tu spadaju „Tekstil i tekstilni proizvodi (RPU = 87,8), „Koža i
krzno“ (RPU = 87,7) i „Mašine, alati mahanički i električni uređaji (RPU
= 81,7). Ovi proizvodi imaju realne mogućnosti da u određenim uslovima
konkurišu na svjetskom tržištu. Na kraju, četvrta kategorija su svi ostali
proizvodi koji imaju nizak koeficijent relativne pokrivenosti uvoza
izvozom i koji u nepromijenjenoj privrednoj strukturi i spoljnotrgovinskoj
politici, te postojećoj produktivnosti i konkurentnosti domaće industrije ne
mogu apsolutno ni relativno konkurisati na svjetskom tržištu.
Pored analize proizvodne strukture spoljne trgovine, važna je i
analiza geografske strukture i geografske koncentracije uvoza i izvoza.
Analiza geografske strukture spoljne trgovine ili analiza trgovine po
7
Grgić, M. (1983): Proizvodna struktura i izvozna orijentacija Jugoslavije, Zagreb:
Informator.
236
Krajišnik M. SPOLJNA TRGOVINA BOSNE I HERCEGOVINE
vodećim spoljnotrgovinskim partnerima je važna zbog toga što, pojednostavljeno rečeno, kretanja u navedenim zemljama mogu u značajnoj mjeri
da utiču na privredna kretanja u Bosni i Hercegovini.
Tabela 3. Izvoz u uvoz BiH prema glavnim partnerima u 000 KM
izvoz
% učešća
u
ukupnom
izvozu
uvoz
% učešća
u
ukupnom
uvozu
Hrvatska
1.165.019
14,8
2.202.545
14,4
52,9
Srbija
710.002
9,0
1.431.534
9,4
49,6
Njemačka
1.210.103
15,4
1.725.796
11,3
70,1
Italija
939.241
12,0
1.429.362
9,4
65,7
Slovenija
653.304
8,3
803.360
5,3
81,3
Ruska Federacija
56.665
0,7
1.493.885
9,8
3,8
Austrija
654.764
8,3
504.094
3,3
129,9
Ostalo
2.468.864
31,4
5.662.365
37,1
43,6
UKUPNO
7.857.962
100,0
15.252.942
100,0
51,5
ZEMLJA
pokrivenost
uvoza
izvozom
Izvor: Godišnji izvještaj CBBiH za 2012. godinu i analiza autora
Najznačajnije destinacije za izvoz proizvoda iz Bosne i Hercegovine su: Njemačka 15,4%; Hrvatska 14,8%; Italija 12%; i Srbija 9%. Kad
je u pitanju uvoz proizvoda u Bosnu i Hercegovinu, najvažniji partneri su
Hrvatska, iz koje se uvozi 14,4%, i Njemačka, 11,3% od svih uvezenih
roba u BiH. Pored ove dvije zemlje tu su još Ruska Federacija, Srbija i
Italija iz kojih se pojedinačno uvozi blizu 10 procenata uvoza u BiH.
Najveći spoljnotrgovinski promet odvija se sa Republikom Hrvatskom sa
kojom Bosna i Hercegovina obavlja 15% od ukupne trgovine sa svijetom.
Analiza geografske strukture spoljne trgovine ukazuje na problem
koji se ogleda u tome da Bosna i Hercegovina ostvaruje spoljnotrgovinski
deficit sa svim važnijim spoljnotrgovinskim partnerima, osim Austrije.
Najveći deficit se ostvaruje sa Ruskom Federacijom, gdje je pokrivenost
uvoza izvozom samo 3,8%. Pokrivenost uvoza izvozom je oko prosjeka, ili
ispod njega, sa Srbijom i Hrvatskom. Dakle, privredna struktura i
spoljnotrgovinska politika Bosne i Hercegovine doveli su do apsurdne situacije da su visoki spoljnotrgovinski deficiti ostvareni sa velikim i brzorastućim tržištem kakvo je rusko i sa zemljama sa kojima se Bosna i
Hercegovina nalazila u zoni slobodne trgovine CEFTA. Pored toga, to su
dvije susjedne zemlje sa kojima nema carinskih barijera u trgovini i na njih
je, prema gravitacionom modelu međunarodne trgovine, Bosna i Hercegovina geografski orijentisana. Sa ovim tržištima nema jezičkih barijera,
postoji dobra saobraćajna povezanost i brojne ekonomske i društvene veze.
Kada je u pitanju geografska koncentracija spoljne trgovine Bosne
i Hercegovine, da bi rezultati bili relevantni, neophodna je analiza koja se
237
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (230-246)
odnosi na pojedina tržišta, kao što su Evropska unija, CEFTA, EFTA,
velike zemlje i sl., s obzirom da BiH ima različite uslove u obavljanju
spoljne trgovine sa svakim od tih tržišta.
Tabela 4. Geografska koncentracija spoljne trgovine BiH
Izvoz
(X)
Uvoz
(M)
(Xij/Xj)
(Xij/Xj)²
(Mij/Mj)
(Mij/Mj)²
4552
7158
0,579282
0,335568
0,469285
0,220228
5717
9360
0,727539
0,529312
0,613650
0,376566
CEFTA 2006
2483
3841
0,315984
0,099846
0,251819
0,063413
CEFTA 2013*
1318
1.639
0,167727
0,028132
0,107454
0,011546
EFTA
Ostale razvijene
zemlje
100
91
0,012726
0,000162
0,005966
3,56E-05
205
611
0,026088
0,000681
0,040058
0,001605
SAD
28
388
0,003563
1,27E-05
0,025438
0,000647
Rusija
56
1494
0,007126
5,08E-05
0,097948
0,009594
Kina
Amerika ostale zemlje
Azija - ostale
zemlje
8
816
0,001018
1,04E-06
0,053498
0,002862
10
380
0,001273
1,62E-06
0,024913
0,000621
168
264
0,021379
0,000457
0,017308
0,0003
74
41
0,009417
8,87E-05
0,002688
7,23E-06
174
169
0,022143
0,00049
0,01108
0,000123
7858
15253
1
0,437358
1
0,299434
7858
15253
1
0,55939
1
0,403906
66,13
54,72
74,79
63,55
Destinacija
Evropska unija
27
Evropska unija
28*
Afrika
Ostalo
neraspoređeno
UKUPNO
prije proširenja
UKUPNO
poslije
proširenja
GiniHirschmanov
koeficijent
prije
proširenja EU
GiniHirschmanov
koeficijent
poslije
proširenja EU
Izvor: Agencija za statistiku BiH i analiza autora
*podaci za Evropsku uniju poslije proširenja na 28 članica i CEFTA-u poslije
izlaska Hrvatske su izvedeni tako što je spoljna trgovina sa Hrvatskom dodata obimu
spoljne trgovine sa EU a oduzeta od spoljne trgovine sa CEFTA-om. Sva ostala
računica je izvedena u skladu sa tom promjenom.
238
Krajišnik M. SPOLJNA TRGOVINA BOSNE I HERCEGOVINE
Analiza geografske koncentracije izvoza i uvoza urađena je
primjenom Gini-Hirschmanovog koeficijenta, sa kojim je izmjeren stepen
geografske koncentracije izvoza i uvoza.
Model za izračunavanje koeficijenta geografske koncentracije
izvoza može se predstaviti relacijom:
 X sj
G jx  100  
s  Xj



2
gdje je:
Xsj - izvoz zemlje j na tržište s
Xj – ukupan izvoz zemlje j
Koristeći navedene podatke o izvozu Bosne i Hercegovine na
pojedina tržišta i njihovom obradom prema navedenom modelu, a kako je
prikazano u tabeli 4, dobijen je koeficijent geografske koncentracije izvoza
prije proširenja Evropske unije: Gjx = 100 0,437358 = 66,13. Na isti
način je određen i geografski koeficijent koncentracije uvoza, primjenom
navedenih podataka da je Gjm = 100
0,2994343 = 54,72.
Kao što se vidi, koeficijent geografske koncentracije izvoza je veći
od koeficijenta koncentracije uvoza, što je imanentno malim i niže
razvijenim zemljama. Naime, što je veća diverzifikacija proizvodnje,
odnosno što je viši nivo privredne i industrijske razvijenosti, to su i pravci
plasmana robe sve razgranatiji.8 Ako zemlja ima visok stepen geografske
koncentracije u izvozu to nikako ne treba shvatiti da je izvoz te zemlje
skoncentrisan na malo i ograničeno tržište. U pravilu je to izvoz na veliko
tržište. Ali visok nivo koncentracije izvoza znači i visoku zavisnost od
datog izvoznog tržišta. Koeficijent geografske koncentracije izvoza BiH od
66,13 je visok (kod razvijenih zemalja je u pravilu niži od 40) i pokazuje
višu zavisnost od izvoznog nego od uvoznog tržišta. Ovo ne čudi, s
obzirom da je Bosna i Hercegovina skoro 90% svog izvoza u 2012. godini
plasirala na tržišta EU i CEFTA-e. Dakle, za Bosnu i Hercegovinu je od
izuzetne važnosti kakve će spoljnotrgovinske odnose imati u budućnosti sa
regionalnim ekonomskim integracijama.
Nakon proširenja Evropske unije geografska koncentracija izvoza i
uvoza Bosne i Hercegovine postaje još veća. Koeficijent koncentracije
izvoza se povećava sa visokih 66,13 % na 74,79 %, dok se koeficijent
koncentracije uvoza povećava sa 54,72 % na 63,55 %. Dakle, Bosna i
Hercegovina postaje još više zavisna od tržišta Evropske unije, što svakako
treba imati na umu u budućim odnosima sa ovom moćnom ekonomskom
grupacijom. Ovo je posebno važno, s obzirom da pregovori o pristupanju
Bosne i Hercegovine Evropskoj uniji tek predstoje.
8
Trlin, V. (1987): Međunarodna ekonomija, Sarajevo: Veselin Maslešа.
239
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (230-246)
CARINSKA POLITIKA EU
Carinska unija je temelj Evropske unije i predstavlja suštinski
element funkcionisanja jedinstvenog tržišta. Jedinstveno tržište može
funkcionisati samo gdje postoji jedinstvena primjena zajedničkih pravila na
njenim spoljnim granicama. Ova zajednička pravila idu dalje od carinske
unije sa zajedničkom carinskom tarifom i šire se na sve aspekte trgovinske politike, kao što je preferencijalna trgovina, zdravstvo i zaštita
okoline, zajednička poljoprivredna politika i politika ribarstva, zaštita
ekonomskih interesa Evropske unije netarifnim instrumentima i mjerama
politike spoljnih poslova. Tako su antidampinške mjere poslednjih decenija
postepeno stekle mjesto jednog od najkorišćenijih i najefikasnijih oblika
zaštite od „ekspanzije“ uvoza u EU iz neke treće zemlje.9
U razvijenim zemljama carini pripada znatno manji udio u strukturi
budžeta, dok u zemljama u razvoju carine predstavljaju i danas, kao i u
prošlosti, jedan od najvažnijih izvora prihoda. U budžetu Evropske unije
udio carina iznosi manje od 15%. Glavni zadatak carinske službe je da, kao
predstavnik države ili Evropske unije, osigura sprovođenje pravnih propisa
za uvoz-izvoz robe, kako bi zaštitili svoje teritorijalno područje, a posebno
svoje građane i preduzeća od: jeftinih uvoza koji ugrožavaju egzistenciju
određenih industrijskih grana i domaće poljoprivrede; uvoza ili izvoza robe
štetne po zdravlje i opasne po život; uvoza falsifikata ili druge robe koja
predstavlja povredu propisa u vezi sa intelektualnom svojinom; izvoza
oružja ili proizvoda pogodnih za proizvodnju oružja (proizvodi sa dvostrukom namjenom), kao i kulturnih dobara uvoza iz zemalja i izvoza u
zemlje koji krše propise međunarodne zajednice (embargo, zaštita životinjskih vrsta i ozonskog omotača).
Carinski propisi i carinske uprave u Evropskoj uniji doprinose:
 osiguranju besprijekornog funkcionisanja zajedničkog tržišta;
 sprečavanju poremećaja u tržišnoj utakmici koje mogu nastati
usljed različitih propisa, prakse i tumačenja propisa od strane nacionalnih carinskih uprava članica, i
 pripremi za buduće proširenje Evropske unije, kako bi se proširena
Evropska unija, na isti način, zaštitila na svojim spoljnim granicama, nezavisno od toga gdje se proizvodi uvoze ili izvoze.
Regulaciju carine u Evropskoj uniji utvrđuje široki spektar propisa
koje uvoznici i izvoznici moraju poštovati. Najvažnije odredbe carine
odnose se na: carinski dug i carinske formalnosti; druge javne dugove (kao
što je porez na dodatu vrijednost), povraćaj novca pri izvozu; izvoznouvozne kvote, ograničenja i zabrane na području uvoza; ograničenja i
zabrane na području izvoza; dokumentacija koja se moraju predočiti
prilikom uvoza i izvoza, precizno je propisana.
9
Vukmirica, V. (2000): Svetska trgovinska politika i tržišta, Beograd: Grmeč –
Privredni pregled.
240
Krajišnik M. SPOLJNA TRGOVINA BOSNE I HERCEGOVINE
Neki od ovih propisa mogu se kratkoročno izmijeniti, na primjer,
kao posljedica novootkrivenih zdravstvenih rizika ili problema nastalih na
osnovu trgovinskog spora, anti-dampinške istrage ili zaključivanja spoljnotrgovinskog sporazuma. Carinski i spoljno-trgovinski zakoni su u nadležnosti instutucija Evropske unije, međutim u određenim slučajevima
dozvoljene su nacionalne uvozne i izvozne mjere.
Ovo posebno važi za: zabrane ili ograničenja koji su opravdani u
svrhu zaštite zdravlja i života ljudi, životinja ili biljaka, nacionalnih i
kulturnih dobara, umjetničkih, istorijskih ili arheoloških vrijednosti,
strožije nacionalne odredbe za zaštitu okoline, zaštitu radnog prostora, kao
i zdravlja i sigurnosti interesa potrošača, mjere za očuvanje bitnih bezbjednosnih interesa zemalja članica koji se odnose na trgovinu oružjem,
municijom i ratnim materijalom, mjere koje neka zemlja članica donosi u
slučaju ozbiljnog ometanja javnog reda unutar države, u slučaju rata ili kod
ispunjavanja obaveza, a koje je preduzela radi očuvanja mira i međunarodne sigurnosti. Carinsko područje EU obuhvata teritorijalna područja
svojih 28 zemalja članica, pri čemu su neka područja iz ovoga izuzeta.
Monako, Kanarska ostrva i ostrvo Man, ne pripadaju u teritorijalna
područja zemalja članica, ali su dio carinskog područja Evropske unije.
Dvije najvažnije funkcije carina u Evropskoj uniji su da:
1. zaštiti industriju i poljoprivredu od jeftinih inostranih proizvoda, čime
se brani i podstiče domaća proizvodnja (zaštitne carine);
2. ostvari prihode za budžet Evropske unije (fiskalne carine).
3. Smanjenje carina u odnosu na određene zemlje što podstiče ekonomsku integraciju između EU i tih zemalja (carinska unija, slobodna
trgovinska zona) i njihov industrijski razvoj posebno u pogledu
zemalja u razvoju.
Da bi ograničila povlašćeni pristup određenih poljoprivrednih
proizvoda svom tržištu, Evropska unija ima sljedeće mehanizme:
 carinska kvota, odnosno povlastice, kojima se odobravaju uvozi
samo za određene količine nekih roba;
 sniženje carinskih stopa, odnosno prag kojim se kontroliše kakve
su carinske kvote po načelu „ko prvi dođe“, kao i do kraja
odgovarajućeg vremenskog razdoblja, poslije kojeg se uvodi
normalna carinska stopa;
 referentne količine, odnosno prag koji kontrolišu carinski organi,
gdje se može uvesti strožiji oblik uvozne kontrole, na primjer
carinske kvote ili carinski maksimum.
Praktično, traži se ravnoteža između olakšanja trgovine i zaštite
tržišta Unije od nelojalne konkurencije, ilegalne trgovine i krijumčarenja.
Treba imati u vidu da se carinska zakonska regulativa ostvaruje na
zajedničkom nivou, sa zajedničkom carinskom tarifom (kombinovana
nomenklatura), a svi nacionalni propisi iz oblasti spoljnotrgovinske
razmjene usaglašeni su sa zajedničkim prioritetima.
241
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (230-246)
Ovaj kratak osvrt na carinsku politiku Evropske unije važan je ne
samo zbog toga što se u svim, kako opštim, tako i specifičnim segmentima,
odnosi na Bosnu i Hercegovinu, već i zbog toga što će se poslije nedavnog
proširenja EU operativno i tehnički provoditi na granici Bosne i Hercegovine. Važnost sagledavanja spoljnotrgovinske politike Evropske unije
aktuelizuje se, jer se od proširenja EU ova politika odnosi i na trgovinu
Bosne i Hercegovine sa Republikom Hrvatskom, sa kojom je kao što smo
vidjeli, do sada ostvarivana najintenzivnija spoljnotrgovinska razmjena.
TRGOVINA BOSNE I HERCEGOVINE I HRVATSKE PRIJE
PROŠIRENJA EU
Kao što smo vidjeli iz analize geografske koncentracije spoljne
trgovine, Hrvatska je najznačajniji spoljnotrgovinski partner Bosne i
Hercegovine. U odnosu na BiH, Republika Hrvatska ima više od dva puta
veću spoljnu trgovinu, manje je otvorena ekonomija i ima povoljniji
spoljnotrgovinski saldo.
Tabela 5. Uporedni spoljnotrgovinski pokazatelji BiH i Hrvatske u mil. EUR
Hrvatska
BDP
Bosna i
Hercegovina
13.102
Spoljna trgovina
11.799
25.773
Izvoz
4.012
9.609
Uvoz
7.787
16.164
Stopa otvorenosti privrede
90%
58%
Pokrivenost uvoza izvozom
51,5%
62,9%
Izvoz u partner zemlju
594
1.124
Uvoz iz partner zemlje
1.124
594
44.118
Izvor: Agencija za statistiku BiH, DSZ Hrvatske i analiza autora.
Za analizu spoljnotrgovinskih odnosa dvije Bosne i Hercegovine i
Republike Hrvatske važno je sagledati koeficijente važnosti međusobne
trgovine za svaku od njih kao i nivo kompatibilnosti.
Kоеficiјеnt vаžnоsti uvоzа i izvоzа gоvоri kоlikо је zа neku mаlu
zеmlјu znаčајаn nivо njеnе spоlјnоtrgоvinskе rаzmјеnе. Izvoz jedne
zemlje je ujedno i uvoz neke druge zemlje. Koliki značaj izvoz neke
posmatrane zemlje A u zemlju B ima za tu posmatranu zemlju A u odnosu
na uvoz zemlje B koji je ostvaren iz zemlje A, iskazuje se koeficijentima
važnosti izvoza, odnosno uvoza. Koeficijent važnosti izvoza zemlje A u
zemlju B predstavlja odnos između učešća izvoza iz zemlje A u zemlju B u
ukupnom izvozu zemlje A i učešća uvoza zemlje B iz zemlje A u njenom
ukupnom uvozu. Ovaj koeficijent je najlakše izračunati na bazi koeficijenata geografske koncentracije izvoza i uvoza u posmatranu partner zemlju:
242
Krajišnik M. SPOLJNA TRGOVINA BOSNE I HERCEGOVINE
KVIA
K AGKI
= GKU
KB
gdje je: KVIA – koeficijent važnosti izvoza zemlje A;
GKI
K A - koeficijent geografske koncentracije izvoza zemlje A;
KGKUB – koeficijent geografske koncentracije uvoza zemlje B.
Analogno ovom postupku se računaju koeficijenti važnosti uvoza
za zemlju A, kao i koeficijenti važnosti izvoza i uvoza za zemlju B.
Tabela 6. Koeficijent važnosti izvoza i uvoza BiH – Hrvatska i BiH – EU u
mil. EUR
BiH
Hrva
BiH
Evropska
-tska
unija
Ukupan izvoz
4.012
9.609
4.012
1.668.734
594
1.124
2.327
3.659
0,148
0,117
0,58
0,002
4,0
0,8
580
0,004
Ukupan uvoz
7.787
16.16
4
7.787
1.865.008
Uvoz iz partner zemlje
1.124
594
3.659
2.327
Koeficijent geografske koncentracije
uvoza iz partner zemlje
0,144
0,037
0,47
0,001
1,2
0,25
235
0,001
Izvoz u partner zemlju
Koeficijent geografske koncentracije
izvoza u partner zemlju
Koeficijent važnosti izvoza
Koeficijent važnosti uvoza
Izvor: Agencija za statistiku BiH, DSZ Hrvatske i analiza autora
Na bazi datog modela i iznijetih podataka iz tabele 6. koeficijent
važnosti izvoza BiH u Hrvatsku je 4, a izvoza Hrvatske u BiH 0,8. To
znači da je izvoz iz BiH mnogo značajniji za Bosnu i Hercegovinu nego za
Hrvatsku (oko pet puta). Nešto manja razlika je kod važnosti uvoza gdje je
koeficijent važnosti za BiH 1,2, a za Hrvatsku 0,25, ali je jasno da je i sam
uvoz značajniji za Bosnu i Hercegovinu nego za Hrvatsku. Dakle, efekti
promjene statusa Hrvatske od članice u CEFTA-i do članice u EU, kad je u
pitanju spoljna trgovina između Hrvatske i BiH, će biti veći za Bosnu i
Hercegovinu nego za samu Hrvatsku.
Za Bosnu i Hercegovinu je posebno važno sagledati značaj izvoza
i uvoza u Evropsku uniju zbog intenzivnosti razmjene, kao i zbog velike
razlike u ekonomskoj moći. Svе аnаlizе јаsnо pоkаzuјu dа sе pоziciја mаlе
zеmlје u svјеtskој privrеdi јаsnо rаzlikuје оd pоziciје vеlikе zеmlје ili
ekonomske grupacije. Маlа zеmlја nе mоžе znаčајniје uticаti nа svjеtskе
еkоnоmskе tоkоvе, а оd njih izuzetno mnоgо zаvisi. Upravо оbrnutа
situаciја је u vеlikој zеmlјi. Оvаkvо stаnjе stvаrа uslоvе zа ispоlјаvаnjе
еfеkаtа dоminаciје. Zа uоčаvаnjе оpаsnоsti ispоlјаvаnjа еfеkаtа dоminаciје u spоlјnој trgоvini takođe su intеrеsаntni kоеficiјеnti vаžnоsti uvоzа i
243
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (230-246)
izvоzа.10 Na ovo jasno ukazuju i koeficijenti važnosti izvoza i uvoza Bosne
i Hercegovine u Evropsku uniju, prikazani u prethodnoj tabeli, koji
pokazuju da je izvoz Bosne i Hercegovine 580 puta važniji za BiH nego za
Evropsku uniiju.
MOGUĆE POSLEDICE NOVIH TRGOVINSKIH ODNOSA
Evropska unija je doživjela sedmo proširenje i sada sa Republikom Hrvatskom, kao novom članicom, ima u svom sastavu 28 zemalja.
Istim činom zona slobodne trgovine CEFTA 2006 smanjila se za jednu
članicu. Te promjene u regionalnim ekonomskim integracijama, sa kojima
Bosna i Hercegovina ima uređene trgovinske odnose (BiH je članica
CEFTA-e a sa EU ima Sporazum o preferencijalnoj trgovini) i sa kojima
obavlja preko 90% svoje spoljne trgovine, utiču i na promjene u spoljnotrgovinskim odnosima.
Posledice proširenja Evropske unije na ekonomiju Bosne i Hercegovine, sa aspekta uvoza znatnih dijelom su vezane za carinske efekte.
Carinski efekti vezani za uvoz proizvoda mogu biti pozitivni (veća zaštita
domaćih proizvođača, povećanje proizvodnje u BiH, potrošački dobitak
usljed skretanja trgovine na povoljnija nabavna tržišta i sl.) i negativni
(porast cijena nekih dobara, slabija ponuda i sl.). Intenzitet pozitivnih i
negativnih efekata za određenu zemlju zavisi, prije svega, od elastičnosti
inostrane ponude i domaće tražnje za datim proizvodima.
Neminovan ishod proširenja carinskih unija jesu pojave stvaranja
trgovine (trade creation) i skretanja trgovine (trade diversion)11. Ova
pojava može se očekivati i u slučaju posljednjeg proširenja Evropske unije.
Pošto je dosadašnja trgovina između BiH i Hrvatske obavljana u zoni
slobodne trgovine, mali su izgledi da će prelaskom Hrvatske u Evropsku
uniju doći do pojave stvaranja trgovine. Međutim, skretanje trgovine
Bosne i Hercegovine sa Hrvatske na neku drugu zemlju članicu CEFTA-e
je vrlo izvjesno za one robe koje su do sada uvožene iz Hrvatske bez
carine, a poslije proširenja EU, na njih se plaća carina. U pitanju je preko
200 proizvoda, prije svega iz grupa proizvoda biljnog i životinjskog
porijekla (meso, mlijeko i mliječni proizvodi, konditorski proizvodi, vino,
cigarete i sl.). Druga pojava vezana za proizvode na koje se pri uvozu iz
Evropske unije plaća carina je uzrokovala seljenje proizvodnje iz Hrvatske
u BiH. Treća posljedica uvođenja carine na proizvode iz Hrvatske, na koje
se do sada nije plaćala carina, je porast cijena datih proizvoda.
Kad je u pitanju izvoz, efekti su uglavnom vezani za necarinske
instrumente (kao što su ispunjavanje zahtjevnih standarda, posjedovanje
certifikata potrebnih za izvoz i sl.) i administrativne barijere koje se odnose
na broj i raspored graničnih prelaza, granične i carinske procedure i sl.
10
Gavrilović, Jovanović. P. (1977): Položaj male zemlje u svjetskoj privredi,
Beograd: Savremena administracija.
11
Lipsey, R. (1957): The Theoryof Customs Unions: Trade Divesion and Welfare,
London: Economica, XXIV.
244
Krajišnik M. SPOLJNA TRGOVINA BOSNE I HERCEGOVINE
Efekti necarinskih barijera na izvozne kompanije će u kratkom roku biti
negativni. Kad je u pitanju dugi rok, neizvjesno je da li će obaveza da se
zadovolje standardi pri izvozu proizvoda iz Bosne i Hercegovine u
Hrvatsku, tj. Evropsku uniju, ugroziti izvoz ili će izvoznike koji ispune
date standarde učiniti konkurentnijim na velikom i bogatom tržištu
Evropske unije.
Ispunjavanje standarda i prevazilaženje određenih tehničkih i
administrativnih barijera, koje će nametnuti preko 1000 kilometara
dugačka granica između BiH i Evropske unije, mogu biti šansa za ubrzanje
integracionog procesa Bosne i Hercegovine u Evropsku uniju.
ZAKLJUČAK
Spoljna trgovina je od izuzetne važnosti za razvoj male, otvorene i
relativno nerazvijene ekonomije, kakva je Bosna i Hercegovina. Međutim,
rezultati koji su u spoljnotrgovinskom prometu ostvareni u prethodnom
periodu, krajnje su nepovoljni. Spoljnotrgovinski deficit je kontinuiran i
visok, jer je pokrivenost uvoza izvozom tek oko pedeset procenata. Bosna i
Hercegovina ostvaruje deficit sa svim glavnim spoljnotrgovinskim partnerima. Posebno zabrinjava negativan saldo trgovine sa susjednim zemljama
na koje je prema gravitacionom modelu, ali i zbog drugih ekonomskih i
neekonomskih razloga, spoljna trgovina Bosne i Hercegovine orijentisana.
Proizvodna struktura i izvoza i uvoza je uglavnom nepovoljna, jer u izvozu
dominiraju proizvodi niske faze prerade, dok se u velikom obimu uvoze
mnogi proizvodi za koje postoje preduslovi da se proizvedu ne samo za
potrebe domaćeg tržišta, već i za izvoz.
Geografska koncentracija izvoza i uvoza je visoka i još se više
povećava proširenjem Evropske unije. Republika Hrvatska je do sada bila
pojedinačno najveći spljnotrgovinski partner Bosne i Hercegovine. Koeficijenti važnosti trgovine sa Hrvatskom pokazuju da će njen ulazak u
Evropsku uniju imati značajne implikacije na ekonomiju Bosne i Hercegovine. Te implikacije mogu biti, kako pozitivne, tako i negativne. Takođe,
nevjerovatno visok koeficijent važnosti trgovine Bosne i Hercegovine sa
Evropskom unijom ukazuje na veliku zavisnost Bosne i Hercegovine od
trgovine sa ovom regionalnom ekonomskom integracijom i mogućnost
dominacije koju Unija ima u odnosima sa Bosnom i Hercegovinom. Ovo
je posebno važno zbog toga što pregovori o procesu pristupanja, Bosne i
Hercegovine u Evropsku uniju, tek treba da počnu.
BiH FOREIGN TRADE POLICY AND EU ENLARGEMENT
Milenko Krajišnik, Ph.D., Assistant Professor
Abstract: Bosnia and Herzegovina is a small open economy in which foreign
trade is of extreme importance for its economic dvelopment. One of the BiH most
important trading partners is the Republic of Croatia, which is the twenty-eighth
member of the European Union. Therefore, after the accession of Croatia to the
European Union, Bosnia and Herzegovina has become a neighbouring country to the
largest economic integration in the world and with which it has had very intense
international trade flows so far. Bosnia and Herzegovina has been the CEFTA member
245
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (230-246)
country since 2006, a free trade zone, together with Serbia, Macedonia, Montenegro,
Moldavia, Albania, and UNMIK Kosovo, whereas Croatia was the member country
since the accession to the European Union. Of all the CEFTA countries, it was with
Croatia that Bosnia and Herzegovina had most intense trade relations. It is clear now
that trade relations between these two countries will undergo changes, since Croatia is
no longer CEFTA member country.
This paper deals with the analysis of BiH foreign trade and its trade relations
with the neighbouring country, the Republic of Croatia and the European Union before
and after the enlargement as well as with the possible consequences of the enlargement
of the European Union. Through the analysis and synthesis reports, the importance of
foreign trade for Bosnia and Herzegovina is highlighted and also the main features of
its foreign trade. By the use of specific measurement models of trade concentration and
comparative methods, the position of Bosnia and Herzegovina has been analysed and
defined and the concerns over possible changes following the EU enlargement have
been pointed out. The analysis outlines some challenges that await the BiH companies
when the new trade rules are applied in trade relations with its most important trading
partner.
Key words: foreign trade, export, import, trade barriers, European Union
LITERATURA
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
246
Babić, M. (1998): Makroekonomija, Zagreb: Mate
Bijelić, P. (2008): Međunarodna trgovina, Beograd: Ekonomski fakultet,
Centar za izdavačku djelatnost
Čenić, Jotanović, G. (2010): Međunarodni ekonomski odnosi, Banja Luka:
Ekonomski fakultet
Gavrilović, Jovanović. P. (1977): Položaj male zemlje u svjetskoj privredi,
Beograd: Savremena administracija
Grgić, M. (1983): Proizvodna struktura i izvozna orijentacija Jugoslavije,
Zagreb: Informator
Krugman, P., Obstfeld, M. (2009): Međunarodna ekonomija, Beograd: Data
status
Lipsey, R. (1957): The Theoryof Customs Unions: Trade Divesion and
Welfare, London: Economica, XXIV
Salvatore, D. (2009): Međunarodna ekonomija, Beograd: Ekonomski fakultet
(prevod)
Trlin, V. (1987): Međunarodna ekonomija, Sarajevo: Veselin Masleša
Unković, M. (2010): Međunarodna ekonomija, Beograd: Univerzitet
Singidunum
Vukmirica, V. (2000): Svetska trgovinska politika i tržišta, Beograd: Grmeč –
Privredni pregled
URL:www.bhas.ba.index.php?option=com_publikacija&view=publikacija_pre
gled&ids=2&id=7&n=Vanjska%20trgovina
URL:www.stat.wto.org/CountryProfileWSDBCountryPFReporter.aspx?Legua
nge=E
Slijepčević Đ., Ivanić M. SAVREMENO PROM... EKOLOŠKE POLITIKE...
Orginalni naučni rad
UDK 330.34.2:001.892
DOI 10.7251/SVR1307247S
COBISS.BH-ID 3946264
SAVREMENO PROMIŠLJANJE EKOLOŠKE
POLITIKE UZ OSTVARIVANJE ODRŽIVOG
RAZVOJA
Prof. dr Đoko Slijepčević1
Prof. dr Mladen Ivanić2
Ekonomski fakultet Univerzitet Banja Luka
Apstrakt: Početna (najranija) saznanja o prirodnoj sredini, odnosno ekološkim procesima i zakonitostima, vezuju se za daleku istorijsku prošlost razvoja
ljudskog društva, tj. za čovjekovo otpočinjanje značajnijeg korišćenja prirodnih resursa.
Međutim, ozbiljnije interesovanje naučne zbilje za svestranije tretiranje ove problematike posebno se intenzivira posljednjih decenija proteklog (XX) stoljeća, kada opseg
ekološke degradacije prirode i globalnog ekološkog „sunovrata“ Zemlje, uzrokovanog
sve većim i nekontrolisanim tehnološkim napretkom, praćenim sve bržim rastom
proizvodnje, poprima gotovo pogubne razmjere. Stoga u ovom radu izlažemo osnovne
aspekte ekološke problematike i ostvarivanja tzv. održivog razvoja. Naime, kreiranje i
provođenje koncepta održivog razvoja podrazumijeva iznalaženje kompromisnog, (tj.
skladnog) odnosa u očuvanju i ekološkoj zaštiti prirodnog bogatstva, uz istovremeno
ostvarivanje odgovarajućeg privrednog rasta i opštedruštvenog napretka i razvoja u
budućnosti.
Ključne riječi: ekološka problematika, prirodni resursi, održivi razvoj,
životna sredina, ekološka degradacija prirode.
UVODNE NAPOMENE
Efikasno rješavanje narasle globalne i nacionalne ekološke
problematike, odnosno životne sredine, jedan je od najvažnijih izazova
našega vremena. Naime, ubrzani razvoj proizvodnih snaga tokom druge
polovine XX vijeka uslovio je povećanje moći čovjeka prema prirodi, ali
su time narasle i negativne posljedice čovjekovog prisvajačkog odnosa
prema istoj, kao prema nečem izvan čega se on nalazi. Nepoželjne
posljedice su naročito narasle, i njih su ljudi počeli bivati svjesniji, tokom
druge polovine prošlog (XX) stoljeća, od kada postepeno sazrijeva svijest
da ljudi nisu neograničeni gospodari prirode, i da narušavanjem ekološke
1
2
Profesor Univerziteta u Banjoj Luci, e mail: [email protected]
Profesor Univerziteta u Banjoj Luci, e mail: [email protected]
247
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (247-263)
ravnoteže u prirodi, koja nastaje čovjekovom djelatnošću usmjerenom na
prisvajanje (i degradaciju zagađenjem) prirode, može dovesti i do
ugrožavanja uslova čovjekovog života na Zemlji. Afirmiše se saznanje ne
samo jedinstva svijeta i čovjeka kao organskog dijela biosfere i kosmosa,
već i saznanje da bez adekvatne životne sredine (cjelovitosti ekosistema)
nije moguće očuvati ništa od živog svijeta, pa ni čovjeka. U ovom smislu
afirmiše se sve više saznanje da život predstavlja apsolutnu vrijednost, te
da čovjek treba brižljivo da se odnosi prema prirodi sa povećanom
odgovornošću prema sredini i univerzumu. Čovjek zato treba da se
suprotstavlja entropiji prirode i svjesno učestvuje u stvaranju što povoljnijih uslova života. U ovakvom odnosu čovjeka prema sredini, pojam
„ekološki“ postepeno se oslobađa biološkog smisla, i puni se sadržajima
sveukupnosti odnosa čovjeka prema prirodnim, kulturnim, socijalnim i
ekonomskim uslovima prirodne sredine.
Savremeni  nedovoljno kontrolisani industrijski i tehnološki razvoj, uz porast stanovništva i potrošnje, doveo je do „bliskog susreta“ sa
kapacitetima prirode. Korišćenje zemljišnog i šumskog blaga, vode i
hidroenergetskog potencijala, pa i kiseonika, dostiglo je krajnje granice,
pogoršavajući kvalitet zemljišta, smanjujući šumske površine, zagađujući
vodu i vazduh. Potrošnja energije akumulisane u prirodi (ugalj, nafta, gas)
polako se privodi kraju, a takođe se nazire iscrpljivanje mnogih drugih
prirodnih resursa.
Ozbiljnost i složenost lokalne i globalne problematike ekološke
degradacije i prekomjernog debalansa u prirodi ukazuje na neodrživost
Grotiusove doktrine, po kojoj su prirodna bogatstva neiscrpna, i napuštanja 
do 60-ih godina prošlog vijeka opštevažećeg homocentričnog stanovišta
(čovjek u središtu), uz orijentaciju ka tzv. ekocentričnom pristupu, u središtu
kojeg je ekosistem, tj. ukupnost svih živih i neživih bića i organizama
Zemlje, što u suštini znači kreiranje i afirmaciju savremenog koncepta tzv.
održivog razvoja.
Ostvarivanje koncepta održivog razvoja podrazumijeva iznalaženje
kompromisnog odnosa u očuvanju i ekološkoj zaštiti prirodnog bogatstva i
odgovarajućeg društvenog rasta i razvoja. Naime, savremeni naučnotehnološki progres omogućava uvećanje ekonomskog rasta i razvoja do
neslućenih razmjera, ali dovodi i do neželjenih posljedica kao što su ratna
razaranja, gubljenje radnih mjesta i ekološka zagađenost, te se postavlja
pitanje: kakav je ekonomski razvoj poželjan? Odgovor na ovo pitanje je
održivi razvoj koji treba da integriše prethodno iskustvo, tekuću praksu i
viziju budućnosti. Jedino onaj razvoj koji vodi računa o budućnosti, razvoj
koji služi sadašnjim i budućim generacijama, jeste održivi razvoj. Dakle,
održivi razvoj odnosi se na razvoj zdravlja i životne sredine, na prosperitet
privrede i društva. Drugim riječima, održivi razvoj je razvoj za – održivu
budućnost, a u tom pogledu prevladavanje sve prisutnijih i sve složenijih
ekoloških problema od presudnog je značaja za budući razvoj čovječanstva, te kao takav, podrazumijeva veoma odgovoran pristup svake
društvene zajednice i njenih pojedinaca.
248
Slijepčević Đ., Ivanić M. SAVREMENO PROM... EKOLOŠKE POLITIKE...
NASTANAK I RAZVOJ EKOLOGIJE U FUNKCIJI OČUVANJA
ŽIVOTNE SREDINE
„Priroda nije hram, već radionica,
a čovjek je u njoj radnik.“
(I. S. Turgenjev)
Međusobne odnose između živih bića i ostale prirode razmatrali
su, na određen način, još antički mislioci i filozofi, npr. Aristotel, Teofrast,
Hipokrat i drugi. U starom Rimu na odnose između živih bića i prirode
ukazivali su pjesnik Vergilije i filozof Lukrecije. Ova ukazivanja na odnose
između živih bića i prirode pokazuju težnju koja je, na jedan ili drugi
način, oduvijek postojala za očuvanje živoga svijeta i životnog prostora.
Ova se razmatranja, u izvjesnom smislu, mogu označiti kao začeci
ekologije još u starom vijeku. Međutim, ekologija u pravom značenju riječi
nastaje relativno kasno, tek u drugoj polovini devetnaestog, a snažnije se
razvija nakon pedesetih godina dvadesetog vijeka, od kada se sve šire
prihvata saznanje da čovjek svojom aktivnošću ne može prisvajati prirodu
ne vodeći računa o zakonitostima koje vladaju u njoj, a da time ne ugrozi i
prirodne uslove svojeg postojanja. U stvari, ekologija nastaje onda kada
ekonomska aktivnost čovjeka počinje trajno da degradira prirodnu okolinu
i usljed toga čovjek dovodi u pitanje sam svoj opstanak, ili bitno mijenja
uslove za svoj razvitak.3 Ekologija zato počinje da se bavi uslovima koje
ekonomska aktivnost treba da ispuni i eksternim granicama koje mora
poštovati, kako se ne bi izazvali efekti suprotni ciljevima proizvodnje, ili
koji su čak nespojivi s njenim nastavljanjem. Inače, rijetko koja naučna
oblast ima tako kompleksno geneološko stablo sazdano od većeg broja
neovisnih naučnih disciplina,4 kao što je to slučaj sa ekologijom. No, premda
se ekološki pristup nekim problemima ljudskog življenja javlja još u
dalekoj prošlosti, ekologija spada u red relativno mlađih naučnih disciplina.
Naime, termin „ekologija“5 prvi je upotrijebio Charles Darwin u knjizi
„Porijeklo vrsta“, 1856. godine, a u biološko-naučnu terminologiju pojam
3
To saznanje Engels je izrazio sljedećim riječima: „I tako nas činjenice na svakom
koraku podsjećaju na to da mi nipošto ne vladamo prirodom kao što osvajač vlada
tuđim narodom, kao neko ko stoji izvan prirode, nego svojim mesom, krvlju i mozgom
njoj pripadamo i usred nje stojimo...“ (F. Engels, Uloga rada u procesu pretvaranja
majmuna u čovjeka, Dela, tom 31, Prosveta, Beograd, 1974. s. 372). O ovome vidjeti i
A. Gorz: Ekologija i politika, Prosveta, Beograd, 1982. s. 45.
4
Naime, ekologija je interdisciplinarna nauka koja svoja naučna saznanja temelji na
više prirodnih nauka (biologija, hemija, geografija, fizika, geologija i dr.), a u novije
vrijeme problematika ekologije sve više je predmet interesovanja pojedinih društvenih
naučnih disciplina (ekonomije, prava , sociologije i dr.).
5
Etimološki, „ekologija“ potiče od grčkih riječi „oikos“ (kuća, stanište) i „logos“
(izučavanje, nauka), što znači da je riječ o nauci o prostoru u kojem živimo, tj. koja
proučava uzajamne odnose između čovjeka i svih organizama prirode (flore i faune)
prisutnih u njegovom okruženju.
249
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (247-263)
i definiciju ekologije uveo je Ernst Haeckl 1869. u knjizi „Prirodna
istorija stvaranja“, ističući da je ekologija nauka „koja proučava odnose
životinja prema okolnoj organskoj i neorganskoj sredini, kao i odnose u
kojim životinje dolaze prema drugim životinjama i prema biljkama“.6
Gotovo stoljeće kasnije (1963), Odum kaže da je ekologija nauka
koja proučava strukture i funkcije u prirodi, da bi nešto kasnije (1971) ovu
definiciju redefinisao, tako da ona glasi: „Ekologija proučava biološke sisteme
na organizacionoj razini iznad vrste.“ 7 Slično ovome, Krebs (1978.
godine) ekologiju definiše kao „znanstveno proučavanje interakcija koje
uvjetuju distribuciju i učestalost (abundaciju) vrsta, populacija i životnih
zajednica“; a na istom mjestu navodi se da je Fenchel 1987. godine ekologiju definisao kao nauku koja, „proučava načela koja upravljaju vremenskim i prostornim modelima koji ujedinjavaju pojedine organizme“.
Dodajmo ovome da M. Scott ekologiju definiše kao „znanost koja objašnjava
zajednički život biljaka i životinja i njihovu ovisnost o prirodnim izvorima u
okolišu: sunčevoj svjetlosti, zraku, tlu i vodi.“8
Imajući u vidu naprijed izloženo, može se reći da se savremena
ekologija prvenstveno bavi sljedećom problematikom:9
 veličinskim i vremenskim odnosima među živim organizmima,
 prenosom tvari i energije unutar i između trofičnih slojeva u ekosustavu,
 interakcijama i granicama rasta populacija i životnih zajednica u
kompetenciji sa resursima,
 pojavom i ekstinkcijom vrsta, populacija i zajednica,
 heterogenošću populacija i biodiverzitetom u odnosu na vrijeme i
na prostor,
 strukturom bioloških zajednica,
 tokovima i posljedicama evolucije usljed specijskih interakcija,
 evolucijom životnih ciklusa i drugim pojavama u ekosustavima.
Kako se vidi, ekologija zahvata veoma široko područje istraživanja
i sublimira veći broj poddisciplina, a polazeći od najnižeg prema najvišem
nivou složenosti,10 uobičajena je sljedeća klasifikacija iste:11
 bihevioralna ekologija, proučava uloge ponašanja u prilagodbama
životinje da se prilagodi na svoj okoliš,
 populacijska ekologija, proučava dinamiku populacija određene
vrste,
6
B. Ozretić: Ekologija - znanost o zbrinjavanju smeća, preuzeto:http:www.dpszagreb.hr/ekologia.htm,s.1.
7
Prema B. Ozretić: op.cit., s. 5.
8
M. Scott: Ekologija, Sys Print, Zagreb, 1998, str. 6.
9
Prema: B. Ozretić, op.cit., s. 1-2.
10
Pri čemu se složenost definiše kao broj članova, tj. entiteta i procesa unutar
skupa koji se proučava.
11
Preuzeto: http://hr.wikipedia.org/wiki/Ekologija, s. 1-2.
250
Slijepčević Đ., Ivanić M. SAVREMENO PROM... EKOLOŠKE POLITIKE...
 biocenologija (ili sinelokogija) usredotočuje se na interakcije između
vrsta unutar neke biocenoze (životne zajednice),
 ekologija ekosustava, proučava tvari i energije kroz biotičke i abiotičke komponente ekosustava,
 sistemska ekologija je interdisciplinarno polje usredotočeno na proučavanje, razvoj i organizaciju ekoloških sustava i holističke perspektive,
 krajobrazna ekologija, proučava procese i vezu između mnogo
različitih ekosustava nekog područja ili geografski veće površine,
 evolucijska ekologija, proučava ekologiju na način koji se eksplicitno
fokusira na evolucijsku povijest.
Naprijed izloženo ukazuje na suštinu ekološke problematike, čiji se
značaj posebno aktuelizuje početkom druge polovine prošlog (XX)
vijeka.12 Napomenimo da je 1962. godine istaknuti američki biolog Rachel
Carson publikovala revolucionarno djelo „A Silent Spring“ (Tiho proljeće),
čija je sadržina13, s pravom se može reći, razbudila i intenzivirala interesovanje za ekološku svijest i problematiku. Naime, sa nastankom
industrijske revolucije, a naročito tokom posljednjih nekoliko decenija
tempo i opseg ekološke degradacije i „ekološkog sunovrata Zemlje“ poprima
neodržive – gotovo pogubne razmjere.14
Razmjere i ozbiljnost ekološke problematike na zanimljiv i uvjerljiv
način oslikava kraći tekst pod naslovom „Svemirski brod Zemlja“, gdje se
kaže: „Zamislimo da je Zemlja ogroman svemirski brod. Sa svim ljudima
koji žive na zemlji ovaj brod putuje svemirom. Veze sa njihovim matičnim
planetama su prekinute. Nema povratka. Putnici moraju da se zadovolje
zalihama hrane, vode, kiseonika i energije koje su preostale na brodu. S
porastom ljudi na brodu smanjuju se zalihe. Istovremeno se povećavaju
količine otpada i štetnih materija. Život postaje sve teži, zraka za disanje je
sve manje. Neke od putnika ovog svemirskog broda hvata panika. Oni
predviđaju skori dolazak smrti uzrokovan gušenjem, nedostatkom vode i
hrane, smrzavanjem. Ostali troše zalihe koje se bliže svom kraju i ne
12
Zvanično buđenje ekološke svijesti vezuje se za 22. april 1970. godine, kada je u
SAD oko dvjesta hiljada građana protestovalo protiv zagađenja životne sredine, to jest
flore i faune na našoj planeti, a na prijedlog senatora G. Nelsona ovaj datum označen je
kao Dan Zemlje. Inače, Dan planete Zemlje službeno se obilježava od 1992. godine,
kada je u Rio de Žaneiru održana Konferencija UN o ekologiji i održivom razvoju, a na
prijedlog vlade Bolivije 2009. godine Generalna skupština UN 22. april proglasila je
međunarodnim Danom planete Zemlje.
13
Ključnu tematiku ove knjige čini ozbiljna kritika upotrebe pesticida DDT, što je
uzrokovalo razne mutacije brojne flore i faune.
14
Naime, na početku XXI vijeka nije moguće „ignorisati činjenicu da su ljudi širom
ove planete neraskidivo vezani jedni sa drugima zrakom koji udišu, klimom o kojoj
ovise, hranom koju jedu i vodom koju piju. Uprkos ovoj očiglednoj lekciji o
međuovisnosti, ekosistemi naše planete podvrgnuti su stalnim ljudskim napadima kako
bi se osigurao rasipnički način života“ (M.B. Steger: Globalizacija, Šahinpašić,
Sarajevo, 2005. s. 85).
251
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (247-263)
obaziru se na upozorenja. Oslanjaju se na to da će nekom nešto u
posljednjoj minuti pasti na um, što će dovesti do spasenja svih”.
Za čitanje teksta Svemirski brod Zemlja trebalo Vam je otprilike
jedan minut. Tokom jednog minuta desi se:
 Emitovanje ugljen-dioksida u ukupnoj količini od 38.000 tona;
 Ljudi unište 3,5 kvadratnih kilometara šume;
 Proizvedemo preko 15.000 tona smeća;
 90 novih automobila dodatno optereti našu životnu sredinu;
 Oko 60.000 tona zemlje biva naplavljeno;
 Broj stanovnika na zemlji se poveća za 165;
 Skoro jedan kvadratni kilometar prirodnih površina se izgubi
gradnjom ili ograđivanjem;
 Oko 40 ljudi umire od gladi“.15
Najopštije gledano, dva su osnovna uzroka neprihvatljive ekološke
degradacije prirode, i tiču se „nekontrolisanog rasta populacije (što prati
siromaštvo globalnog Juga – naša opaska) i obrazaca prekomjerne potrošnje na globalnom Sjeveru“.16
Svakodnevno rastući problemi ekologije uslovili su nastanak zasebne naučne discipline – ekonomike okoline, (Environmental Economics), odnosno
ekološke ekonomike (Ecological Economics), koja izučava odnos eksploatacije
(iscrpljivanja) prirodnih resursa i posljedica različitih zagađenja. Pri ovom,
društveno-ekonomski rast dugoročno je ostvariv jedino u okvirima
koncepta održivog razvoja, uz pravednu raspodjelu dohotka i efikasnu
alokaciju resursa.17
Posebno treba istaći da ekološka problematika sve više postaje predmet ozbiljne brige i pažnje vlada svih zemalja, međunarodnih institucija
(Svjetska trgovinska organizacija – STO, Međunarodni monetarni fond –
MMF, Svjetska banka i dr.), kao i brojnih nevladinih organizacija, pokreta i
udruženja. Danas postoji više od 200 različitih međunarodnih sporazuma,
konvencija i sl., koji se odnose na problematiku ekologije,18 a neke od njih
navodimo u sljedećoj tabeli:
15
H. G. Herrnleben, J. Henrich: Thema im Unterricht 7/1997: Umweltfragen,
Bundeszentrale für politische Bildung, Bon, (Preuzeto: http://www.dadalos.org
/nacchaltigkeit_bih/grundkurs_1.htm).
16
U izvještaju organizacije World Wildlife Fund (WWF) za 2006. godinu kaže se da
će nam 2050. godine trebati nova planeta slična Zemlji, ukoliko nastavimo sa sadašnjom
potrošnjom prirodnih resursa, što je iznijeto sa stanovišta uticaja potrošnje čovječanstva na
globalni ekosistem, a direktor ove organizacije (WWF-sa) R. Little na konferenciji u Kejp
Taunu upozorio je da, kada bi svi građani širom svijeta živjeli kao prosječan Amerikanac, trebalo bi nam šest planeta da bi se održala tekuća potrošnja.
17
R. Costanza: An Introduction to Ecological Economics, International Society for
Ecological Economics, Florida, 1997, s. 79.
18
Prema, A. Bogunović: Ekonomske integracije i regionalna politika, Ekonomski
fakultet, Zagreb, 2001, s. 412.
252
Slijepčević Đ., Ivanić M. SAVREMENO PROM... EKOLOŠKE POLITIKE...
Tabela I: Značajniji globalni ekološki sporazumi 19
Naziv
Pokrivenost/Zaštita
Godina
usvajanja
Konvencija iz Ramsara, Iran
UNESCO - Svjetska baština
UNEP Konferencija,
Štokholm
CITES, Vašington DC
Sporazum o zagađenosti mora,
London
UN Konvencija o zakonu o moru
Bečki protokol
Montrealski protokol
Bazelska konvencija
Bergenska ministarska deklaracija o
održivom razvoju
UN-ov „Samit u Riu“ o okolišu
Močvare
Kulturna i prirodna baština
Opći okoliš
Ugrožene vrste
1972.
1972.
1972.
1973.
Zagađenje mora od brodova
1973.
Morske vrste, zagađenje
Ozonski omotač
Ozonski omotač
Opasan otpad
Proklamacija pojma „održivi
razvoj“
Promjena klime, bioraznolikost
Raznolikost mora i obalnog
područja
Globalno zagrijavanje
Očuvanje prirode i biološke
raznovrsnosti
Industrijsko zagađenje
Ekološka održivost, zagađenje
1982.
1985.
1987.
1989.
Mandat iz Džakarte
Protokol iz Kjota
Berlinska deklaracija o biološkoj
raznovrsnosti i održivom turizmu
Roterdamska konvencija
Svjetski samit u Johanesburgu
1990.
1992.
1995.
1997.
1997.
1998.
2002.
EKOLOGIJA I OSNOVNI ASPEKTI ODRŽIVOG RAZVOJA
„Aktuelni razvojni procesi nespojivi su s održivim
razvojem i sposobnošću građenja budućnosti“
(F. J. Radermacher)
Savremeni, tj. ubrzani i nekontrolisani industrijski i tehnološki razvoj, zajedno sa porastom stanovništva, gradskih naselja i potrošnje, doveo
je prvi put u ljudskoj istoriji do „bliskog susreta“ sa kapacitetima prirode.
Korišćenje zemljišnog i šumskog blaga, vode i hidroenergetskog potencijala,
pa i kiseonika, dostiglo je krajnje granice, te ih i prekoračilo, pogoršavajući
kvalitet zemljišta i smanjujući šumske površine, zagađujući vazduh, vodene
tokove, jezera i mora. Potrošnja energije akumulisane u prirodi (ugalj,
nafta, gas) polako se privodi kraju, a takođe se nazire iscrpljivanje mnogih
sirovinskih izvora. Došlo je do vidljivog pogoršanja kvaliteta čovjekove
sredine... i do ugrožavanja privrednog rasta.20
19
Prema, M.B. Steger: op. cit., s. 90. i Zbornik radova: Održivi razvoj i očuvanje
biodiverziteta, Panevropski univerzitet Apeiron, Banja Luka, 2011, s. 292.
20
A. Jovanović, Lj. Madžar: Osnovi teorije razvoja i planiranja, Savremena
administracija, Beograd, 2001, s. 151.
253
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (247-263)
Ozbiljnost i složenost lokalne i globalne problematike ekološke
degradacije i prekomjernog debalansa u prirodi ukazuje na neodrživost
Grotiusove doktrine, po kojoj su prirodna bogatstva neiscrpna, i napuštanja 
do 60-ih godina prošlog vijeka opštevažećeg homocentričnog stanovišta
(čovjek u središtu), uz orijentaciju ka tzv. ekocentričnom pristupu, u središtu
kojeg je ekosistem, tj. ukupnost svih živih i neživih bića i organizama
Zemlje, što u suštini znači kreiranje i afirmaciju savremenog koncepta tzv.
održivog razvoja.
Koncept održivog razvoja (Sustainable Development), veoma je
složen i kompleksan pristup razvoju, a u osnovi podrazumijeva maksimalizaciju neto koristi privrednog rasta i zadovoljenja potreba društva, uz
očuvanje prirodnih resursa, odnosno bez narušavanja prirodne ravnoteže,
i ugrožavanja ekosistema u cjelini.21
Saglasno prednjem, kao osnovna načela, odnosno najznačajniji
ciljevi održivog razvoja mogu se navesti:22
 ograničenje ljudskog uticaja na biosferu do prihvatljivog nivoa, što
treba da omogući održavanje postojećih zaliha prirodnog bogatstva društva,
 korišćenje neobnovljivih prirodnih resursa u mjeri koja nije veća
od opsega obnovljivih supstituta,
 težnja ka pravednoj raspodjeli dobiti i troškova pri upotrebi prirodnih resursa i upravljanju okolišem između sadašnjih i budućih
generacija,
 primena tehnologija koje povećavaju dobit od postojećih prirodnih
resursa, uz smanjenje njihove potrošnje i otpada (npr. zamjena prljave tehnologije čistom, energetski rastrošne štedljivijom, i sl.).
Ostvarivanje koncepta održivog razvoja podrazumijeva iznalaženje
kompromisnog odnosa u očuvanju i ekološkoj zaštiti prirodnog bogatstva i
odgovarajućeg društvenog rasta i razvoja.23 Naime, savremeni naučnotehnološki progres omogućava uvećanje ekonomskog rasta i razvoja do
neslućenih razmjera, ali dovodi i do neželjenih posljedica, kao što su ratna
razaranja, gubljenje radnih mjesta i ekološka zagađenost, te se postavlja
pitanje: kakav je ekonomski razvoj poželjan? Odgovor na ovo pitanje je
održivi razvoj,24 koji podrazumijeva definisanje takve razvojne koncepcije
21
Prema definiciji koja je najčešće u upotrebi (autor L. Brown, osnivač
Worldwatch instituta) „održivi razvoj je razvoj koji zadovoljava potrebe sadašnjice, a
istovremeno ne ugrožava mogućnosti budućih generacija da zadovolje svoje potrebe.“
(Preuzeto, http://www.dadalos.org/nachaltigkeit_bih-/gundkurs_1.htm, str. 2.)
22
Prema, A. Bogunović: op. cit., s. 392.
23
Naime, aktuelna teorija i praksa ukazuje da se o očuvanju prirodne sredine i društveno-ekonomskom razvoju ne može govoriti kao o zasebnim kategorijama. Na ovo je
posebno ukazano na Skupu o Zemlji, održanom u Rio de Jeneiru 1992. godine, kao i na
Konferenciji o klimatskim promjenama održanoj u Kyotu, 1997. godine.
24
„Our Commo Future“: The World Commision on Environmental and
Development, Oxford University Press, Oxford, New Yokr, 1987.
254
Slijepčević Đ., Ivanić M. SAVREMENO PROM... EKOLOŠKE POLITIKE...
koja će dati odgovor na sljedeća pitanja: za koga razvoj, kakav razvoj,
kako ga i čime ostvariti, tj. kojim sredstvima? Održivi razvoj treba da
integriše prethodno iskustvo, tekuću praksu i viziju budućnosti. Jedino onaj
razvoj koji vodi računa o budućnosti, razvoj koji služi sadašnjim i budućim
generacijama jeste održivi razvoj. Dakle, održivi razvoj odnosi se na razvoj
zdravlja i životne sredine, na prosperitet privrede i društva, te kao takav,
podrazumijeva veoma odgovoran pristup svake društvene zajednice i
njenih pojedinaca.
Održivost znači traženje novog smisla ekonomije i tehnologije kao
vidova čovjekove racionalne prakse u savremenom društvu. To znači
koncipiranje nove vizije ne samo ekonomije i tehnologije, već i kulture,
politike, medicine i sl., odnosno nove vizije cjelokupnog načina života i
privređivanja, tako da održivi razvoj mora da bude održiv: ekonomski,
ekološki, socijalno, kulturno i politički. Ekonomska održivost podrazumijeva konstituisanje takvog ekonomskog sistema koji će sadržavati visok
stepen stabilnosti i efikasnosti rada i stvaranja novododatne vrijednosti kao
realnog izvora za alimentiranje svih vidova i oblika potrošnje datog
društva. Socijalna održivost znači izbjegavanje mogućih tenzija ili
ozbiljnijih socijalnih konflikata u društvu. Kulturna održivost podrazumijeva sprečavanje dominacije jedne kulture nad drugom u multikulturnim
zajednicama društva i na nivou cjelog čovječanstva. Politička održivost se
shvata kao obezbjeđenje ljudskih prava i demokratskih sloboda, što je
veoma važna pretpostavka za ostvarivanje svih ostalih aspekata održivosti.
Dakle, za održivi razvoj, osim razvijene nauke i tehnologije, neophodne su i
ostale razvojne pretpostavke: novi sistem ljudskih vrijednosti, kultura, etika,
moral, pravo i dr. Ako tehnologija zanemari ekološke efekte, ona postaje dio
društvenih problema, a ne faktor za njihovo razrješenje. Pri tom tehnološki
progres ne smije biti instrumentalizovan, već se mora posmatrati i koristiti
kao razvojna varijabla kojoj su unaprijed određeni društveno prihvatljivi
ciljevi za koje će biti korišćena u budućem razvoju društva.
Shodno prednjem, u najširem smislu riječi, održivi razvoj podrazumijeva ravnotežu između potrošnje resursa i sposobnosti društvenih
sistema da zadovolje potrebe sadašnjih i budućih generacija. To znači
održavanje kapaciteta zemlje radi obezbjeđenja kvalitetnog života ne samo
svakom živom, nego i svakom još nerođenom njenom budućem
stanovniku. Stoga održivi razvoj znači održavanje uslova za kvalitetan
razvoj i to ne samo kao materijalne pretpostavke opstanka sadašnje generacije,
nego i budućih generacija. U tom smislu, održivi razvoj donosi novu
optimističku viziju globalnog razvoja, odnosno razvoja za sve, stavljajući
akcenat na nove poslovne strategije preduzeća kao bazične jedinice
ekonomskog i tehnološkog razvoja koje moraju uvažavati sve rigoroznije
ne samo ekonomske, nego i ekološke kriterijume. Država, obrazovanje i
kultura, udruženja građana, mediji i drugi brojni akteri tokova društvene
reprodukcije, moraju, svako na svoj način, doprinositi intenziviranju
ekologizacije svijesti. Taj proces mora biti komplementaran procesu koji se
realizuje pomoću mehanizma tržišne regulacije, u kojem takođe treba da
budu ugrađeni ekološki kriterijumi. Prema tome, održivi razvoj je onaj koji nas
255
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (247-263)
trajno održava kao biološku vrstu i kao kulturna (odnosno društvena  naša
opaska) bića.25
Dakle, savremeni naučnotehnološki progres omogućava ubrzani
privredni rast, ali svaki privredni rast nije poželjan, što zavisi od karaktera i
obima negativnih pojava koje prate rast materijalne proizvodnje i usluga.
Negativne pojave mogu se svrstati u pet grupa: (a) neizvjesnost i
„šok budućnosti“, (b) uništavanje i zagađenje prirode, (c) koncentracija moći
(ekonomske i političke), (d) frustracija siromašnih ljudi i (e) potčinjenost
siromašnih zemalja. Stoga se sve češće naglašava da su dominacija i rast
veoma povezani, te se postavlja pitanje: jesu li napori da se stalno radi i više
proizvodi kompatibilni sa fundamentalnom ravnotežom ljudske vrste, ili je
otuđuju i vode ka najapsurdnijoj „smrti“ i uništenju sopstvenom snagom.26
Postavlja se i pitanje: stvara li savremena ekonomija fetiš od količine
proizvoda i usluga na štetu kvaliteta života?
Ako se imaju u vidu sve negativne pojave koje donosi nekontrolisani rast materijalne proizvodnje, onda krajnosti u pogledu rasta nisu
opravdane. Naime, niti je opravdano zagovarati samo rast bez obzira na
negativne posljedice, niti je moguće napuštanje koncepta rasta, zbog
negativnih posljedica. Stoga se mora težiti ostvarivanju rasta uz smanjenje
negativnih posljedica. Privrednim rastom i razvojem mora se naučno
upravljati tako da se vodi računa o sadašnjim, ali i budućim generacijama,
tj. mora se ostvarivati održivi razvoj, jer, kako ističe Artur Okun „napredak je
preduslov uspjehu u postizanju mnogih naših težnji“.27
Koncept održivi razvoj, osim aspekta održivosti, uključuje i
mogućnosti supstitucije pojedinih vrsta kapitala: proizvodnog, prirodnog,
ljudskog i društvenog (obuhvata institucionalni okvir i kulturnu osnovu za
funkcionisanje društva), da bi se budućim generacijama ostvarili, tj.
ostavili kapaciteti za njihov razvoj. To ne znači obezbeđenje iste strukture
i vrijednosti kapitala, već ostavljanje mogućnosti supstitucije jedne vrste
kapitala drugom. U vezi s tim, postoje različita tumačenja nivoa održivosti:
Prvo tumačenje, nivou strukture kapitala ne pridaje nikakvo
značenje, već smatra da su različite vrste kapitala dobri supstituti;
Drugo tumačenje nivoa održivosti, pridaje veći značaj strukturi
kapitala i uvažava komplementarnost pojedinih oblika kapitala. Ono polazi
od toga da bez obzira koliko je kapitala akumulirano, razvoj ne smije
dovesti do toga da jedna vrsta kapitala potpuno nestane;
Treće tumačenje nivoa održivosti smatra da svaku vrstu kapitala
treba ostaviti nedirnutu budućim generacijama. To znači da se prihodi od
jedne vrste kapitala mogu trošiti za obnavljanje samo tog izvora kapitala,
što nije ni realno, ni cjelishodno.
25
Prema, S. Pokrajac: Tranzicija i tehnologija, Beograd, 2000, s. 141-155.
J. Attali, M. Guillaume: Anti-ekonomika, Beograd, 1978, s. 95.
27
A.M. Okun: The Political Economy offtosperity, New York, 1970.
26
256
Slijepčević Đ., Ivanić M. SAVREMENO PROM... EKOLOŠKE POLITIKE...
U skladu s navedenim nužno je definisati društvene prioritete i
prema tome provoditi konkretnu ekonomsku politiku vodeći računa o
ekonomskim kriterijumima troškova i rezultata. Rješavanje problema
zagađenosti prirodne sredine društvu će svakako predstavljati trošak, ali
mu može donijeti i veliku korist, tj. pozitivne rezultate i efekte.
Različite zemlje imaju različite kratkoročne potrebe i različite
dugoročne ciljeve razvoja. Zato svaka zemlja, u skladu sa svojim
prioritetima, određuje svoj put razvoja, što znači da nema jednog jedinog,
pravog i za sve univerzalnog održivog razvoja28, već je to zasebno specifikum svake zemlje. Međutim, sadašnji i budući razvoj mora biti zasnovan
na naučnoj spoznaji i utemeljenosti, a ne samo na prethodnom iskustvu i
trenutnim potrebama. Nauka i znanje29 postali su najznačajnija proizvodna
snaga društva. To i čini osnovu novog, informatičkog društva i savremene
– nove ekonomije.
Održiv razvoj definisan kao integralni ekonomski, tehnološki,
socijalni i kulturni razvoj usklađen sa potrebama zaštite i unapređivanja
životne sredine i koji omogućava sadašnjim i budućim generacijama
zadovoljavanje njihovih potreba i poboljšanje kvaliteta života na teorijskom i institucionalnom planu ima svoju genezu, od Stokholmske
konferencije (1972) do Konferencije u Rio de Žaneiru o čovjekovoj sredini
(1992). Prva konferencija Ujedinjenih nacija u Stokholmu, rukovođena
razmatranjima i stavovima iz prvog izvještaja Rimskog kluba, koji je
objavljen u knjizi Granice raspleta (1972), ukazala je na nužnost praćenja
stanja kvaliteta životne sredine i na posljedice zagađenja životne sredine na
ljudsko zdravlje, prirodu, materijalna i kulturna dobra, te biljni i životinjski
svijet. Za ovu konferenciju je bio pripremljen izvještaj B. Vordia i R.
Dioboa Zemlja - planeta naša jedina, u kojem je upozoreno da je Zemlja
zaista jedina i zajednička planeta koju se treba i mora sačuvati. A osam
godina nakon toga (1982) na Konferenciji u Najrobiju zagovaran je
koncept održivog razvoja, da bi godinu kasnije (1983), Generalna
skupština Ujedinjenih nacija usvojila Rezoluciju o preduzimanju inicijative
za formiranje Svjetske komisije za životnu sredinu i razvoj. Ova komisija
je 1987. godine objavila izvještaj Naša zajednička budućnost, u kojem je
ukazano na posljedice koje na životnu sredinu mogu imati nekontrolisani
ekonomski i demografski rast i na potrebu definisanja održivog razvoja.
Ova sugestija o potrebi definisanja održivog razvoja razmatrana je na nizu
sastanaka, da bi na Ministarskoj konferenciji u Bergenu (Norveška), koju
je organizovala norveška Vlada i komisija Ujedinjenih nacija za Evropu,
maja 1990. godine, usvojena deklaracija, kojom je proklamovan pojam
održivi razvoj. Koncept održivog razvoja usvojila je Evropska unija iste
godine. Najzad, Druga konferencija Ujedinjenih nacija o životnoj sredini,
održana 1992. godine u Rio de Žaneiru, usvajanjem dokumenta „Rio
deklaracija o životnoj sredini i razvoju“ proklamovala je koncept održivog
28
Videti, G. Bujas: Stabilizacijom do gospodarskog rasta, Zagreb, 1996.
„ Znanju zamene nema“ (E.W. Deming: Nova ekonomska nauka, PS Grmeč,
Beograd, 1996. s. 3).
29
257
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (247-263)
razvoja kao model rješavanja ekoloških problema podjednako kako na
globalnom i lokalnom planu.30
Ova geneza nastanka, definisanja i usvajanja pojma održiv razvoj
pokazuje nastojanja da se iznađu optimalna rješenja za rješavanje ekoloških problema, ali da ta rješenja ne sputavaju privredni i opštedruštveni
razvoj: tražilo se novo definisanje razvoja koji će obezbjediti da ljudska
privredna aktivnost, motivisana ekonomskim interesima, bude usklađena
sa potrebom očuvanja prirodnih resursa kao sirovinske osnove ne samo
svake proizvodnje već i trajnog prirodnog okvira čovjekovog života. U
kontekstu ovakvog pristupa novom definisanju razvoja, ukazuje se na
potrebu da se u koncipiranju ekonomski i ekološki racionalne razvojne
strategije polazi od potrebe zaštite i obnavljanja prirodnih resursa i u tom
cilju formiranja cijena prirodnih resursa, koje će odražavati troškove
njihove zamjene, i dovesti do ograničenja njihove potrošnje, kako njihov
nedostatak ne bi ugrozio funkcionisanje svjetske privrede. Ovakav pristup
novom definisanju razvoja ukazuje na potrebu izgrađivanja novog odnosa
čovjeka i društva prema prirodi - preispitivanjem principa ekonomskog
razvoja i uspostavljanjem novog odnosa između društva i prirode.
Kako se vidi, održivim razvojem može se označiti onaj razvoj koji
omogućava unapređivanje tehničko-tehnološke osnove rada, porast
društvenog bogatstva i blagostanja ljudi uz istovremeno očuvanje životne
sredine za opstanak sadašnjih i budućih generacija. To je razvoj koji treba
da omogući prevazilaženje konfliktnosti ekoloških i ekonomskih ciljeva i
ostvari njihovu harmoniju tako da se ne suprotstavljaju zahtjevi za
zdravom čovjekovom životnom sredinom sa zahtjevom za „zdravom“
ekonomijom, tj. to treba da bude razvoj koji ekonomske i ekološke interese
tretira komplementarno.31
Ovakvo poimanje privrednog i opštedruštvenog razvoja, kao održivog razvoja, treba da ima tri osnovna polazišta. Prvo, ljudska bića imaju
pravo na zdrav i produktivan život u harmoniji sa prirodom i zato ona
moraju imati centralno mjesto u koncipiranju i ostvarivanju održivog
razvoja u kojem je zaštita životne sredine dio razvojnog procesa. Drugo,
države imaju suvereno pravo (u skladu sa principima međunarodnog prava)
da koriste svoja prirodna bogatstva shodno svojoj koncepciji razvoja, ali na
način da time ne štete životnoj sredini drugih zemalja. Treće, radi boljeg
rješavanja ekoloških problema, s obzirom na njihov globalni karakter,
države treba da rade na razvijanju povoljnog i otvorenog međunarodnog
ekonomskog sistema koji bi uvažavao interese svih i štitio cjelovitost
30
Prema: J. Radulović i drugi: Koncept održivog razvoja, Savezno ministarstvo za
razvoj, nauku i životnu sredinu, Beograd, 1997. s. 11-13.
31
„Sa stanovišta budućnosti održiv je onaj razvoj koji uspijeva, ne samo da pomiri
konfliktnost ekoloških i ekonomskih ciljeva, već da ostvari njihovu harmoniju.
Dostizanje ovog cilja osujetilo bi isključivost izbora između zdrave čovjekove okoline i
„zdrave“ privrede i ponudilo integralni privredni razvoj koji bi ekonomske i ekološke
interese tretirao komplementarno“ (V. Mileusnić: Ekologija i globalni privredni razvoj,
Direktor, Beograd, 4-5/1995, s. 33).
258
Slijepčević Đ., Ivanić M. SAVREMENO PROM... EKOLOŠKE POLITIKE...
globalnog sistema životne sredine i razvoja, doprinoseći ekonomskom
rastu i održivom razvoju svih zemalja.32 Ovakav pristup razvoju ukazuje da
globalizacija ekoloških problema koja proizlazi iz cjelovitosti čovjekove
životne sredine traži i njihovo rješavanje u skladu sa globalno održivim
razvojem, uz uvažavanje raznolikosti privrednog razvoja zemalja.
Održiv razvoj, kao koncept razvoja u kojem je privredni razvoj
usklađen sa ekološkim mogućnostima kako ne bi došlo do degradacije
životne sredine, treba da omogući permanentno povećanje rasta dohotka po
stanovniku uz očuvanje „prirodnog kapitala“.33 Ukoliko se prirodna i
ekološka renta, kao ekonomski učinak upotrebe rijetkih i neobnovljivih
prirodnih resursa, investira u obnovu stokova prirodnog kapitala..., mogu
se ostvariti pretpostavke za ekonomsku konverzaciju i zaštitu prirodne
baštine radi njene dostupnosti narednim generacijama“.34 Ovakav razvoj
teorijski je zasnovan na tri ekonomska principa: koncept neopadajućeg
bogatstva (ne dozvoliti devastaciju prirodnog i društveno stvorenog
bogatstva); koncept neopadajućeg prirodnog bogatstva (obaveza da se
prirodno bogatstvo održava konstantno, u cjelini i po stanovniku) i koncept
elastičnosti (elastičan pristup u razmatranju promjena strukture prirodnog
bogatstva i njihovog vrednovanja).35 U stvari, održiv razvoj ima četiri
komponente: privrednu, socijalnu, kulturnu i ekološku. Frančesko di
Kaspri, koristeći za ilustraciju sliku renesansne stolice, sugeriše da „održiv
razvoj može da funkcioniše samo kada su četiri oslonca razvoja –
privredna, društvena, kulturna i životna sredina – od podjednakog značaja i
jačine, sa čvrstom međusobnom povezanošću i uslovljenošću, opskrbljene
prilagodivom institucionalnom osnovom. Ako je jedna noga stolice kraća
ili duža od ostalih, nema udobnog sjedenja, nema održivosti...“36
Sumirajući naprijed izloženu problematiku ekologije i održivog
razvoja, treba imati u vidu da su prirodni resursi (naročito neobnovljivi)
manje ili više ograničeni, tako da je društvo sve bliže poptunom
iscrpljivanju neobnovljivih prirodnih resursa, ma koliko oni bili kontrolisano eksploatisani. Otuda koncept održivog razvoja ne bi trebalo shvatati
kao trajno rješenje problema sadašnjih i generacija koje dolaze, već kao
smjernice koje omogućavaju pronalaženje novih rješenja radi što
uspješnijeg usmjeravanja budućeg razvoja ljudskog društva. S tim u vezi
32
Ova polazišta u izgrađivanju održivog razvoja formulisana su na osnovu RIO
Deklaracije o životnoj sredini i razvoju, usvojenoj na Konferenciji Ujedinjenih nacija o
životnoj sredini i razvoju u Rio de Žaneiru, juna 1992. god.
33
Opširnije vidjeti, B. Drašković: (red.): Ekonomija prirodnog kapitala: Vrednovanje i zaštita prirodnih resursa, Beograd, 1998.
34
P. Đukić, M. Pavlovski: Ekologija i društvo, Ekocentar, Beograd, 1999, str. 93.
35
Prema, P. Đukić: op.cit. s. 93-95.
36
„... i rastuća neravnoteža između različitih nogu u pojedinim delovima sveta je
pretnja pokretima usmerenim u pravcu više održivih puteva korišćenja prirodnih resursa
i unapređivanju odnosa među ljudima i njihove životne sredine, a pre svega između
ljudi različitog intenziteta: istorijkog, kulturnog, etničkog, socijalnog“ (J. Radulović, i
drugi: op. cit., s. 9).
259
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (247-263)
ciljevi održivosti i održivog razvoja odnose se na ograničavanje čovjekovog uticaja na biosferu, kako bi se održale postojeće zalihe prirodnih
bogatstava. Shodno tome, korišćenje neobnovljivih prirodnih resursa je
neophodno u nivou koji nije veći od nivoa mogućih obnovljivih supstituta.
Takođe, cilj održivog razvoja podrazumijeva težnju ka što pravednijoj
raspodjeli dobiti i troškova kod upotrebe prirodnih resursa i upravljanja
okolišem između sadašnjih i budućih generacija, te primjenu čistih
tehnologija koje će smanjiti potrošnju prirodnih resursa i količinu otpada,
odnosno zagađivanja prirode
Održivi razvoj podrazumijeva ravnotežu između potrošnje resursa i
sposobnosti prirodnih sistema da optimalno zadovoljavaju potrebe sadašnje
populacije i budućih generacija. Koncept održivog razvoja je utemeljen na
konceptu kvaliteta života održivog, kako sadašnjeg, tako i budućeg razvoja.
Drugim riječima, održivi razvoj je razvoj za – održivu budućnost, a u tom
pogledu prevladavanje sve prisutnijih i sve složenijih ekoloških problema
od presudnog je značaja za budući razvoj čovječanstva.
UMJESTO ZAKLJUČKA: PISMO POGLAVICE SEATTLEA
Poglavica Seattle (oko 1780-1866) bio je poglavica indijanskog
plemena Duwamish, a poznat je po svom govoru (pismu), američkom
predsjedniku P. Franklinu, kao odgovor na ponudu da bijelci kupe
indijansku zemlju. Ovo pismo ubraja se među najljepše i najdublje misli
koje su ikada izrečene o čovjekovoj prirodi, a ušlo je u istoriju i u srca
zaštitnika prirode i ekologije. Njegova sadržina glasi:37
„Kako možete kupiti ili prodati nebo, toplinu zemlje? Ta ideja
nam je strana. Ako mi ne posjedujemo svježinu zraka i bistrinu vode, kako
vi to možete kupiti?
Svaki dio te zemlje svet je za moj narod. Svaka sjajna borova
iglica, svaka pješčana obala, svaka magla u tamnoj šumi, svaki kukac, sveti
su u pamćenju i iskustvu moga naroda. Sokovi koji kolaju kroz drveće
nose sjećanje na crvenoga čovjeka.
Mrtvi bijeli ljudi zaboravljaju zemlju svoga rođenja kada odu u
šetnju među zvijezdama. Naši mrtvi nikada ne zaboravljaju ovu lijepu
zemlju, jer je ona majka crvenog čovjeka. Mi smo dio zemlje i ona je dio
nas. Mirisavo cvijeće naše su sestre, jelen, konj, veliki orao, svi oni su naša
braća. Stjenoviti vrhunci, sočni pašnjaci, toplina tijela ponija i čovjek – svi
pripadaju istoj obitelji.
Tako, kad Veliki poglavica iz Washingtona šalje glas da želi kupiti
našu zemlju, traži previše od nas. Veliki poglavica šalje glas da će nam
sačuvati mjesto tako da ćemo mi sami moći živjeti udobno. On će nam biti
otac i mi ćemo biti njegova djeca. Mi ćemo razmatrati vašu ponudu da
kupite našu zemlju. Ali to neće biti tako lako. Jer ta zemlja je sveta za nas.
37
Svjetski dan zaštite prirode 5. juni posvećen je ovom poglavici, a grad Seattle
(država Wašington) dobio je ime po njemu.
260
Slijepčević Đ., Ivanić M. SAVREMENO PROM... EKOLOŠKE POLITIKE...
Ta sjajna voda što teče brzacima i rijekama nije samo voda, već i krv naših
predaka. Ako vam prodamo zemlju morate se sjetiti da je to sveto i morate
učiti vašu djecu da je to sveto i da svaki odraz u bistroj vodi jezera priča
događaje i sjećanja moga naroda. Žubor vode glas je oca moga oca. Rijeke
su naša braća, one nam utažuju žeđ. Rijeke nose naše kanue i hrane našu
djecu. Ako vam prodamo našu zemlju morate se sjetiti i učiti našu djecu
da su rijeke naša braća, i vaša, i morate od sada dati rijekama dobrotu
kakvu biste pružili svakome bratu.
Mi znamo da bijeli čovjek ne razumije naš život. Jedan dio zemlje
njemu je isti kao i drugi, jer on je stranac koji dođe noću i uzima od zemlje
sve što želi. Zemlja nije njegov brat nego njegov neprijatelj i kada je
pokori on kreće dalje. On za sobom ostavlja grobove otaca i ne brine se.
On otima zemlju od svoje djece i ne brine se. Grobovi njegovih otaca i
zemlja što mu djecu rađa zaboravljeni su. Odnosi se prema majci-zemlji i
prema bratu-nebu kao prema stvarima što se mogu kupiti, opljačkati,
prodati kao stado ili sjajan nakit. Njegov apetit prožderat će zemlju i
ostaviti samo pustoš.
Ne znam. Naš način je drugačiji nego vaš. Izgled vaših gradova
boli oči crvenog čovjeka. A možda je to jer crveni čovjek je divlji i ne
razumije. Nema mirnog mjesta u gradovima bijelog čovjeka. Nema mjesta
da se čuje otvaranje listova u proljeće ili drhtaj krilaca kukaca. A možda je
to jer sam divlji i ne razumijem. Buka jedino djeluje kao uvreda za uši. I
što je to život ako čovjek ne može čuti usamljeni krik kozoroga ili noćnu
prepirku žaba u bari? Ja sam crveni čovjek i ne razumijem. Indijanac više
voli blagi zvuk vjetra kad se poigrava licem močvare kao i sam miris vjetra
očišćen podnevnom kišom ili namirisan borovinom.
Zrak je skupocjen za crvenog čovjeka jer sve živo dijeli jednaki
dah - životinja, drvo, čovjek. Bijeli čovjek ne izgleda kao da opaža zrak
koji diše. Kao čovjek koji umire mnogo dana on je otupio na smrad. Ali
ako vam prodamo našu zemlju morate se sjetiti da je zrak skupocjen za
nas, da zrak dijeli svoj duh sa svim životom koji podržava. Vjetar što je
mojem djedu dao prvi dah također će prihvatiti i njegov posljednji uzdah. I
ako vam prodamo našu zemlju morate je čuvati kao svetinju, kao mjesto
gdje će i bijeli čovjek moći doći da okusi vjetar što je zaslađen mirisom
poljskog cvijeća.
Tako ćemo razmatrati vašu ponudu da kupite našu zemlju. Ako
odlučimo da prihvatimo, postavit ću jedan uvjet: bijeli čovjek mora se
osnositi prema životinjama ove zemlje kao prema braći. Ja sam divljak i ne
razumijem neki drugi način. Vidio sam tisuće raspadajućih bizona u preriji
što ih je ostavio bijeli čovjek ustrijelivši ih iz prolazećeg vlaka.
Ja sam divljak i ne razumijem kako dimeći željezni konj može biti
važniji nego bizon koga mi ubijamo samo da ostanemo živi. Što je čovjek
bez životinja? Ako sve životinje odu, čovjek će umrijeti od velike
usamljenosti duha. Što god se dogodilo životinjama ubrzo će se dogoditi i
čovjeku. Sve stvari su povezane.
261
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (247-263)
Morate naučiti svoju djecu da je tlo pod njihovim stopama pepeo
njihovih djedova. Tako da bi oni poštivali zemlju, recite vašoj djeci da je
zemlja s nama u srodstvu. Učite vašu djecu kao što činimo mi s našom da
je zemlja naša majka. Što god snađe nju snaći će i sinove zemlje. Ako
čovjek pljuje na tlo pljuje na sebe samoga. To mi znamo: zemlja ne pripada
čovjeku; čovjek pripada zemlji.
To mi znamo. Sve stvari povezane su kao krv koja ujedinjuje
obitelj. Sve stvari su povezane. Što god snađe zemlju snaći će i sinove
zemlje. Čovjek ne tka tkivo života; on je samo struk u tome. Što god čini
tkanju čini i sebi samome.
Čak i bijeli čovjek, čiji Bog govori i šeta s njime kao prijatelj s
prijateljem, ne može biti izuzet od zajedničke sudbine. Mi možemo biti
braća poslije svega. Vidjet ćemo. Jednu stvar znamo, koju će bijeli čovjek
jednog dana otkriti - naš Bog je isti Bog. Vi sada možete misliti da ga vi
imate kao što želite imati našu zemlju; ali to ne možete. On je Bog čovjeka
i njegova samilost jednaka je za crvenoga čovjeka kao i za bijeloga. Ta
zemlja je draga Njemu i škoditi zemlji jest prezirati njezinog Stvoritelja.
Bijeli također trebaju prolaz; možda brže nego sva druga plemena.
Zaprljajte vaš krevet i jedne noći ugušit ćete se u vlastitom smeću.
Ali u vašoj propasti svijetlit ćete sjajno, potpaljeni snagom Boga
koji vas je donio na tu zemlju i za neku posebnu svrhu dao vam vlast nad
njome kao i nad crvenim čovjekom. Sudbina je misterija za nas jer mi ne
znamo kad će svi bizoni biti poklani i divlji konji prirpitomljeni, tajni
kutovi šume teški zbog mirisa mnogih ljudi i pogled na zrele brežuljke
zamrljan brbljajućom žicom. Gdje je guštara? Otišla je. Gdje je orao?
Otišao je. To je konac življenja i početak borbe za preživljavanje.“
CONTEMPORARY RECONSIDERING OF ECOLOGICAL POLICY
WITH THE ACHIEVEMENT OF SUSTAINABLE DEVELOPMENT
Professor Đoko Slijepčević, Ph.D. & Professor Mladen Ivanić Ph.D.
Abstrackt: The initial (earliest) knowledge of environment, that is,
ecological processes and laws reaches back to distant history of the development of
human society, i.e. to man’s beginning of a more significant using of natural resources.
However, a more serious interest of scientific world in a more comprehensive treatment
of this problem is especially intensified during the last decades of the previous (20th)
century, when the scope of ecological degradation of nature and global ecological
“disaster” of Earth, caused by all the greater and uncontrollable technological progress,
accompanied by all the faster growth of production, takes almost fatal proportions.
Therefore, in this work we present main aspects of ecological problem and the
achievement of the so-called sustainable development. Creation and implementation of
the concept of sustainable development implies finding a compromising (that is,
harmonic) relation in the keeping and ecological protection of natural wealth and at the
same time achieving the corresponding natural growth and general social development
in the future.
Key words: ecological problem, natural resources, sustainable development,
environment, ecological degradation of nature.
262
Slijepčević Đ., Ivanić M. SAVREMENO PROM... EKOLOŠKE POLITIKE...
LITERATURA
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
16.
17.
18.
19.
20.
21.
22.
23.
24.
Costanza, R. (1997): An Introduction to Ecological Economics, International
Society for Ecological Economics, Florida
De Žarden, J. R. (2006): Ekološka etika, Službeni glasnik, Beograd
Drašković, B. (1998): Ekonomija prirodnog kapitala: vrednovanje i zaštita
prirodnih resursa, Beograd
Đukanović, M. (1991): Ekološki izazov, Elit, Beograd
Đukanović, M. (1996): Životna sredina i održivi razvoj, Elit, Beograd
Đukić, P., Pavlovski, M. (1999): Ekologija i društvo, Ekocentar, Beograd
Goodstein, S. E. (2003): Ekonomika i okoliš, MATE, Zagreb
Gorz, A. (1982): Ekologija i politika, Prosveta, Beograd
Jančić R., Stojanović D. (2008): Ekonomska botanika, Zavod za udžbenike,
Beograd
Jonathan, N. H. (2009): Ekonomija životne sredine i prirodnih resursa,
DATASTATUS, Beograd
Jovanović, A., Madžar, LJ. (2001): Osnovi teorije razvoja i planiranja,
Savremena administracija, Beograd
Marković, D., Ilić, B., Ristić, Ž. (2010): Ekološka ekonomija, EtnoStil,
Beograd
Nikolić, M., Milanović, Z.; Mandal, Š. (2003): Ekonomika energetike,
strategija, ekologija i održivi razvoj, Ekonomski fakultet, Beograd
Ozretić, B.: Ekologija, znanost o zbrinjavanju smeća: http:
www.dpszagreb.hr/ekologija.htm,pp.1,
Pearce, D., Barbier, E., Markandya, A. (1990): Bivepaut for a green economy,
Earthscan Publication, L.t.d. London
Radermacher, F. J. (2003): Ravnoteža ili razaranje, Eko – socijalno – tržišno
gospodarstvo kao ključ svjetskog održivog razvoja, INTERCON – nakladni
zavod Globus, Zagreb
Radulović, J. i drugi (1997): Koncept održivog razvoja, Savezno ministarstvo
za razvoj, nauku i životnu sredinu, Beograd
Rešić. R. (2002): Ekonomija prirodnih resursa i životne sredine,
Poljoprivredni fakultet, Beograd
Scott, M. (1998): Ekologija, Sys Print, Zagreb
Slijepčević Đ., Alibašić H.: Ekološka politika kao determinirajući faktor
održivog razvoja, Zbornik radova, Ekonomski fakultet, Brčko, 10. nov. 2011.
Spasić. D. (2010): Održivi razvoj, Fakultet zaštite na radu, Niš
The World Commision on Environmental and Development, Our Commo
Future, Oxford University Press, Oxford, New Yokr, 1987..
Todić, D. (2008): Ekološki menadžment u uslovima globalizacije, Megatrend
univerzitet, Beograd
Zbornik radova: Održivi razvoj i očuvanje biodiverziteta, Panevropski
univerzitet APEIRON, Banja Luka, 2011.
263
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (264-278)
Orginalni naučni rad
UDK 174: [338.48:316
DOI 10.7251/SVR1307264V
COBISS.BH-ID 3946520
GOSTOLJUBLJE KAO VREDNOSNA
ORIJENTACIJA U TURIZMU
Doc. dr sci Božidar Veljković1
Mr pred. Lea – Marija - Colarič Jakše2
Fakulteta za turizem Univerza v Mariboru
Tradicionalni značaj gostoljublja je u tome
da onemogući neprijatelja u strancu.
Friedrich Nietzsche (1844 – 1900)
Apstrakt: Uporedo sa jačanjem neoliberalnih pogleda na svet, rastao je i broj
autora, koji su turizam razumeli sa stanovišta pozitivističkih teorija i istraživali eksterne
efekte savremenog razvoja turizma. Najveći broj radova se odnosio na istraživanje
negativnih posledica, koje turizam prouzrokuje na socijalnu i prirodnu okolinu. U ovom
korpusu pristupa najviše dominiraju teorije konflikata i sukoba. U ovom radu na nivou
apstraktnog mišljenja koje proizilazi iz refleksije prakse, dokazujemo da turizam
razapet između različitih teorijskih pristupa, nedvosmisleno spada u red normativnog i
predstavlja vrednosnu orijentaciju ljudske zajednice u najširem smislu. Ovom prilikom
analiziramo ulogu gostoljublja kao nedvosmislene vrednosne činjenice u delovanju i
razvoju turizma. Turizam je pre svega socijalna pojava, dakle splet odnosa među
ljudima u procesu zadovoljenja potreba ljudi izvan mesta stalnog boravka. Naime,
manifestacioni oblici gostoljublja u suštini predstavljaju idealan intermedijum u
odnosima među ljudima u turističkom procesu. I ako je temeljni aksiom zadovoljstva
ono što je dobro, onda je i turizam predmet i područje etičkog promišljanja. Jedino
gostoljublje može da učini doživljenu realnost turista na destinaciji mnogo boljoj od
očekivanog, a to je, u stvari, suština uspeha turizma.
Ključne reči: turizam, gostoljublje, društvene vrednosti, etika, moral.
UMESTO UVODA
Turizam je danas, nolens – volens, najčešća, sveobuhvatna, sveprisutna, dinamička društveno ekonomska pojava. Ukratko, govorimo o
pojavi i fenomenu koji je posredno ili neposredno inkorporiran u sve
savremene tokove života. “Turizam je svakako delatnost koja je obeležila u
1 Dekan Fakulteta za turizam Univerziteta Maribor, e:[email protected]
2 E-mail: [email protected]
264
Veljković B., Colarič J. M. GOSTOLJUBLJE … ORIJENT. U TURIZMU
mnogo čemu vreme u kome živimo. U ekonomskom smislu, to je jedan od
najvažnijih generatora izvoznih delatnosti mnogih državnih privreda, a u
tom se smislu potiču mnoge nerazvijene zemlje, da ulažu u turizam,
umesto u ekstraktivne industrije, koje su postale tipičan oblik privređivanja
nerazvijenog sveta, pod pritiskom globalizacije, selidbe kapitala na tržišta
na kojima je stvarao više profite“3. Osim ove ekonomske dobrobiti koju
turizam današnjice donosi, mnogi autori naglašavaju i njegove doprinose
mnogim drugim područjima savremenog života, kao na primer kulturi.
Savremeni čovek se, bez sumnje, sve više vraća svojim provbitnim
bio-antropološkim potrebama i vrednostima, koje su antropološki
utemeljene u čovekovoj vrsti i u svakom pojedincu. Turizam postaje mera
kvalitete i kulture življenja, jer njegova izvorna suština (bez obzira na neke
stavove pozitivističkih teorija i teorija konflikta u turizmu), navodi na
pozitivan odnos prema životnoj socijalnoj i prirodnoj sredini. Želeli to ili
ne, razvoj je neodvojivi sastavni deo apsolutnog imperativa neprestanih
promena, kao načina opstanka u društvu, na zemlji i u svemiru. Bilo kako
razumeli to traženje i otkrivanje novog, atraktivnog, udobnog i uzbudljivog, tu se u stvari ne radi ni o ničem drugom do vraćanju čoveka svojoj
društvenoj i prirodnoj suštini. Ukratko, ako zanemarimo mogućnost
alijenacije, kao jednu između brojnih, već navedenih primedbi na račun
turizma, možemo reći, da je turizam fenomen koji ponovno afirmiše
čoveka kao kulturno, kreativno i duhovno biće, odnosno njegovu
najvažniju distinkciju u odnosu na preostali animalni svet.
Kao i sve drugo oko nas, i turizam se stalno menja i prilagođava
vremenu. Svakako, pored stalnog porasta obrazovanja turista (tražnja),
koje zahteva kvalitetniju ponudu i uslugu, tehničko-tehnološki napredak
uveliko menja turizam - najviše na strani ponude. Proces razvoja tehnike i
tehnologije proizvodnje materijalnih dobara je upravo u proporcionalnom
odnosu prema nastajanju slobodnog (viška) vremena kao osnovne pretpostavke turizma. Ukratko, znanje kao javno dobro je nepogrešivo utkano
u funkciju oslobađanja čoveka i prevazilaženja teškoća koje su posledica
njegovog ne-identiteta sa prirodnim okruženjem i nikada pomirenog
sukoba socijalnog i egoističkog u čoveku. Drugo je pitanje što logika
kapitala ne prepoznaje znanje, kao javno dobro, i ne dozvoljava učešće
zaposlenih u podeli ne samo profita u novcu, već i jednako tako važnog
profita – slobodno vreme. Međutim, vidljivo je da se ta paradigma nužno i
polako menja. Na taj način će sigurno doći do oslobađanja veće količine
vremena i većih izgleda za upražnjavanje turizma.
To znači da će se sve veći broj ljudi odlučivati za to da svoje
raspoloživo vreme (slobodno vreme, višak vremena), koristi za traženje
usluga, doživljaja i događaja, koji će zadovoljiti njihove potrebe, želje i
očekivanja. Kvalitetno korišćenje slobodnog vremena je za turista želja,
koju on ne zna najbolje ostvariti, pa je to zahvalna prilika za menadžment
turističkih destinacija, a posebno za menadžment manifestacija.
3 Higgins-Desboilles, F. (2006). More than an „Industry“: The Forgotten Power of
Tourism as a Social Force. Tourism Management, 27 (6), s. 1192-1208.
265
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (264-278)
Sve veća dostupnost informacija i porast komunikacijskih mogućnosti (kanala komunikacije), povećava mogućnosti za sticanje opštih
znanja o svetu u kojem živimo. Misao Hane Aren(d)t, (“ne mogu živeti,
ako barem ne pokušam razumeti, šta se oko mene događa“), živi potisnuta
u podsvesti svakog čoveka i predstavlja značajan motivacijski faktor kada
je u pitanju donošenje odluke o preduzimanju putovanja na određene
destinacije. Razvoj prometne infrastrukture i kvalitetnih načina putovanja,
motivaciju za znanjem sve više približavaju realizaciji. Naime, svako istinsko pridobivanje znanja, započinje putovanjem. To znači da se na taj
način bitno povećava znatiželjnost i radoznalost kod ljudi, koji žele doći do
odgovora na uvek nova pitanja. Problem znanja je u tome, što odgovor na
jedno pitanje otvara nove sumnje i pomera granice radoznalosti. Ta
činjenica je temeljna karakteristika savremenog turizma.
Razvoj komunikacija i prometne infrastrukture, sa svim posledicama koje ima na razvoj turizma, zahteva kritičko prosuđivanje tradicionalne definicije pojmova turiste i turizma. Taj aspekt razvoja tehnike i
tehnologije na području komunikacija i prometne infrastrukture predstavlja
prvi naš izazov u ovom radu. Naime, između svih determinanti kojima
određujemo pojam turizam, je jedna koja zahteva, da bi neko imao status
turiste, mora bivati izvan mesta svog stalnog prebivališta najmanje 24 sati
neprekidno. Imajući u vidu gore spomenute tehničko-tehnološke razvojne
efekte, geografskih razdaljina, koje su u pravilu zahtevale podosta vremena
da bi se stiglo do željene destinacije, praktično je sve manje. Savremeni
načini prezentacije i doživljavanja usluga, uveliko skraćuju vreme zadržavanja na destinaciji, pa se i zbog toga pitamo, nije li možda u kontekstu
istraživanja turizma došlo vreme da ponovo definišemo ovaj pojam.
Naime, i posetioci različitih događaja i priredbi čine turističku tražnju, bez
obzira na vreme zadržavanja na destinaciji, pa se ona statistički ne
prikazuje ili se vrlo teško može pratiti.
Budući da turizam sve snažnije prožima društvenu strukturu, potrebno je uvek ponovo analizirati stanje, pojave i procese na tom području. U
svakom slučaju, u ovom članku želimo da naglasimo, da je turizam u sojoj
suštini vrednosno orijentisan i ima misiju promocije dobrog, odnosno
svega onog što etika označava kao univerzalni moralni kodeks (poštenje,
odgovornost, zdravlje, mir itd.). Turizam u sebi sadrži vrednosti praetosa,
kao što su: sloboda (koja se uvek podrazumevala), poštovanje života,
poštovanje dostojanstva, vlasništva, poštovanje prirode i odnosa među
polovima. Etos je, naime, uvek kontrafaktičan prema empiriji, jer ne
označava stanje 'koje postoji', već stanje, koje 'bi trebalo da bude'. Zbog
toga je turizam pred stalnim izazovima, jer turisti kada kreću na putovanje,
stalno očekuju da nešto treba da bude, da se dogodi.
POJAM VREDNOSTI I VREDNOSNE ORIJENTACIJE
Nije sporno, da je čovek u svom evolutivnom razvoju u proteklih
200.000 godina, a naročito u najranijim fazama, bio sebično, egoistično
biće, jer drugačije nije mogao obezbediti svoj fizički opstanak. Međutim,
266
Veljković B., Colarič J. M. GOSTOLJUBLJE … ORIJENT. U TURIZMU
da su već geni 'egoistički' i da nove vrste nastaju sasvim slučajno, kao što
misli Richard Dawkins, svakako je samo jedna strana evolucijske strukture.
Novija genska istraživanja dokazuju da nove vrste i organizmi ne nastaju
samo selekcijom, već istovremeno zajedničkim efektima stvaranja (geni i
aktivnost, činjenje živih organizama) i komunikacije, pa je na taj način
evolucija imala za posledicu brojne žive vrste.
“Sasvim je nesporno da kod više razvijenih životinja možemo naći
genski utemeljeno kooperativno ponašanje, pre svega među rođacima, koji
u sebi nose slične gene. Dakle, postoji nekakav međusobni altruizam: Kako
ti meni, tako ja tebi; usluga i očekivanje protivusluge, što je moguće videti
i kod majmuna, čoveku najsličnije vrste. Na taj način je već rudimentarno
etičko ponašanje usidreno u biološkoj prirodi čoveka. To takođe naglašava
evolucijski biolog Alfred Gierer, koji kaže: „U našu gensku osnovnu
opremu spada i sposobnost empatije, sposobnost da se uživimo u
raspoloženje i razmišljanje drugih. Na tom i drugim oblicima socijalnog
ponašanja se naslanja ili temelji veoma velika mogućnost i sposobnost
kooperativnosti čovekove vrste, što čini odlučujuću potrebnu pretpostavku
za život i preživljavanje. Naime, samo kod čoveka se sa razvojem govora
razvila jedinstvena mogućnost učešća i saradnje, koje je potrebno naučiti.
Sa evolucijom strateškog mišljenja se takođe razvila sposobnost za
empatiju: za nesebičnost, saosećanje sa drugima u njihovim strahovima,
očekivanjima i nadi, pre svega u društvenoj zajednici. To je postala osnova
za čovekovo socijalno ponašanje. Kroz evoluciju su tako nastale moralne
emocije i institucije iz kojih onda nastaju moralni razlozi i sudovi. Iz toga
proizilazi da je čovek jedino biće, koje je uspelo veoma rano da uspostavi
društvene i moralne norme.“4
Vrednosne i moralne norme su društveni zakon nad svim zakonima. Dakle, svaka društvena i kulturna zajednica utemeljena je na
određenim vrednostima, koje određuju značaj svim ljudskim aktivnostima i
činjenjima. Društvene vrednosti su naime onaj kriterijum (lakmus), na
osnovu kojega možemo veoma jednostavno da testiramo i odredimo neku
aktivnost ili činjenje kao društveno prihvatljivo ili neprihvatljivo. Možemo
reći, da su vrednosti onaj fenomen, koji obavlja funkciju društveno
selektivnog ponašanja, ideologija i moralnih presuđi-vanja, vlastitog
uspoređivanja sa drugima, ali isto tako i opravdavanje sebe i drugih.
“Bilo kakvo bavljenje pitanjem vrednosti, pretpostavlja širok
pogled ne samo u duhovnu situaciju određenog vremena, već isto tako i u
celovitost ljudske egzistencije. Vrednosti su inače kriterijum selekcije i
osnovno svojstvo ljudskog života. Poznati antropolog Klakhon je čoveka
definisao kao „životinju, koja rasudjuje“! Sposobnost (ra)prosuđivanja je
osnova za donošenje i prihvatanje nekog načina društvenog ponašanja,
odnosno vrednosti.
Vrednosti su ugrađene u strukturu društva, odnosno u svakodnevni
život. Na taj način vrednosti predstavljaju faktor regulacije, interakcije
aktera i objekata u društvenim, ekonomskim, kulturnim i političkim pro4 Hans Kung, Kaj verujem. Intervju, Večer, Sobotna priloga, 30.03.2013, s. 20 –
21, Maribor, Slovenija.
267
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (264-278)
cesima. Talkot Parsons i Edvard Šils smatraju da su vrednosti element
usvojenog (prihvaćenog na nivou ličnog ubeđenja) simboličnog sistema,
koji služi kao kriterijum ili standard izbora između orijentacijskih
alternativa, koje su otvorene u određenoj situaciji; pa su zbog toga
neizbežan element društvene akcije, koji definiše smer izbora i adekvatnu
obavezu u delovanju.
Definicija Klajda Klakhona naglašava eksplicitan i implicitan značaj vrednosti tipičnih za pojedinca ili grupu: „Vrednosti nisu u željama, već
mnogo više u poželjnosti, tj. ne samo u onome što želimo, već i u onome
što osećamo da je prikladno i dobro da se želi za sebe i druge. Vrednosti su
apstraktni standardi, koji prevazilaze trenutne impulse i situacije.“5
Vrednosti, dakle, predstavljaju određene standarde, koncepcije,
kriterijume i ubeđenja o poželjnim ciljevima ljudske egzistencije, individualnim i grupnim načinima ponašanja i društvenim odnosima.
Vrednosti su trajne ili relativno trajne dispozicije pojedinaca, da određene
objekte i situacije posmatraju, tumače na način, koji ih čini poželjnim i da
se u skladu sa takvim doživljajima na adekvatan način prema njima odnose
(Rejk, Edkok, Serpel)“6. Suština turizma je zasnovana na očekivanjima
određenih zadovoljstava, poželjnim ciljevima dobrog i prijatnog, koje
svaki pojedinac kao turista ima u sebi. Čak i ono što turista ne zna sasvim
konkretno da odredi u svojim očekivanjima, determinirano je poželjnim,
prijatnim i doživljajima dobrog i prijatnog za sva čula. “Vrednosti u stvari,
ukoliko raščlanimo taj pojam, sadrže tri bitne komponente: “Saznajnu
(vrednost kao koncepcija), afektivnu (vrednost kao nešto poželjno) i
konativnu (vrednost kao kriterijum selekcije).
Od vrednosti je potrebno razlikovati vrednosne orijentacije, koje
imaju dvojno značenje. U prvom značenju, pod pojmom vrednosna
orijentacija podrazumevamo pridobivanje vrednosti, koje su još uvek u
procesu formiranja, za koje je pojedinac zainteresovan i koje sve više utiču
na vrednovanje iskustvenih sadržaja. Značaj vrednosne orijentacije podrazumeva vrednosti, koje su već ušle u fazu generalizacije, koje su postale
vodeće životne orijentacije, koje se vide, i koje se dokazuju i ostvaruju čak
i u uslovima, kada već postoje afirmisane orijentacije. […]“7.
GOSTOLJUBLJE KAO MORALNA I ETIČKA KATEGORIJA U
TURIZMU
Moralne norme i etički principi u turizmu
Notorna je činjenica, da svet i neograničeni broj različitih interesa
postoji i opstoji samo zahvaljujući društvenim pravilima, koja snagom
svog nenametnug autoriteta obezbeđuju kakav-takav red stvari, odnosno
5 Klajda Klakhona, Večer, 2013, s. 20 – 21, Maribor, Slovenija.
6 Dragan, Koković (2008). Socijalna antropologija sa antropologijom obrazovanja,
NUBL Banja Luka, s. 51.
7 Dragan, Koković (2008). Socijalna antropologija sa antropologijom obrazovanja,
NUBL Banja Luka, s. 52.
268
Veljković B., Colarič J. M. GOSTOLJUBLJE … ORIJENT. U TURIZMU
ograničavaju egoizam u pojedincu. Za društvena pravila, koja upućuju
pojedince, grupe i institucije na to, kako treba da se ponašaju u određenim
situacijama, još kažemo i norme društvenog ponašanja. Saznanje ili svest o
potrebnosti nužnog postupanja ili činjenja na određeni način u nekoj
situaciji ili odnosu, koje usmerava našu akciju, označavamo rečju društveno pravilo. Naime, pravilo postoji i deluje samo onda kada uređuje
odnose između više subjekata, dakle uređuje društvene odnose. Moralna
norma ili pravilo pri tom vrednuje i ocenjuje ponašanje ljudi u različitim
situacijama kao nešto što je dobro ili loše, pravedno ili nepravedno,
pošteno ili nepošteno itd., i sa svojom apstraktnom dispozicijom usmeravaju ljude da čine dobro, da su pošteni, pravedni i td. Ono što je veoma
važno za moralnu normu, to je njeno prihvatanje kao rezultata svoje
savesti, inače ona nema nikakvog smisla.
Naravno, u kontekstu etičke8 dimenzije turizma, možemo se
zapitati, kakvo “dobro” čoveku može da donese putovanje. Naime, svaki
turista kada kreće na putovanje, on ima predodžbu svojeg dobra i
zadovoljstva kojeg i kakvog ne nalazi kod kuće, odnosno u kraju svog
stalnog bivanja. Savremena praksa ukazuje na činjenicu da većina turista
teži uživanju, čulnim zadovoljstvima i zabavi, a u znatno manjoj meri,
spoznaji, duhovnom zadovoljstvu i razvoju. Ako je to tako, može se
postaviti pitanje, da li turizam, odnosno putovanja, obezbeđuju ono što je
dobro, potrebno, korisno ili ne. Radi se na neki način o etici turizma ili o
etici u turizmu, koja bi trebala da odgovori na pitanje: kako putovati, čemu
težiti, kako izbegavati zlo, odnosno kako postići dobro. Treba istaći, da bi
ovaj kontekst etike svakako mogao da obuhvati odnose između turista na
putovanju, kao i turista i stanovništva na određenoj destinaciji, a posebno
odnos turista prema onima koji obezbeđuju i omogućavaju potrošnju
ponude. Ne smemo zaboraviti i odnos turista prema prirodnom okruženju
(životnoj sredini – ekološki problemi) i kulturnim dobrima na destinaciji.
U tom smislu, postoje mišljenja, da bi bilo dobro izraditi nekakav
moralni kodeks za turiste, koji bi “propisivanjem” nekakvog ponašanja
smanjio rizik od nastajanja nečeg lošeg i obezbeđivanje dobrog. Turistička
etika i odgovarajući moralni kodeks bi morali da imaju univerzalni
karakter. Problem je u tome, što se svaka etika putovanja oslanja na
“životnu filozofiju” i važeće vrednosti određenog naroda, društva,
socijalne grupe i pojedinca, i veoma je važno naći pravi način za postizanje
opšteg dobra i zadovoljstva pojedinca, odnosno turiste. Za neke,
opšteprihvaćene etike za turiste nema, ali zato ima autora, koji to
pokušavaju da urade.
“U kontekstu etike turizma od velikog značaja je uticaj putovanja
na izgrađivanje, učvršćenje ili promenu moralnih shvatanja turista, ali i
8 Filozofska disciplina koja ispituje ciljeve i smisao moralnih htenja, temeljne
kriterijume za vrednovanje moralnih čina, kao i uopšte zasnovanost i izvor morala. Ona
ispituje ideju dobra, poštovanja, dužnosti i odgovornosti, poštenog, pravednog i
pravičnog itd.
269
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (264-278)
lokalnog stanovništva u receptivnim sredinama. Postavlja se pitanje, kakve
etičke posledice ima putovanje na ličnost turiste, da li on postaje
'moralniji' ili 'nemoralniji'? […].“
Etički nihilizam
Na putovanju daleko od kuće, van društvene kontrole referentnih
grupa, primećeno je da kod velike većine turista dolazi do opuštanja, do
znatno slobodnijeg ponašanja, pa i privremenog napuštanja i kršenja
moralnih normi kojih se inače pridržavaju u mestu prebivališta. Kako je
moral turista liberalniji od tradicionalnog morala receptivnog društva, to
oni najčešće krše i moralne norme domaćina. Na taj način oni negativno
deluju na njih, jer domaćini misle da je moral turista identičan moralu koji
važi u sredini iz koje dolaze. Tako se pod uticajem turista, obe strane
nihilistički odnose prema vladajućem moralnom poretku.[…].
Etički reaktivizam
Putujući iz godine u godinu kroz brojne zemlje, turista počinje da
uočava i lično doživljava razlike između moralnih normi. Ono što se u
jednom narodu ili kulturi smatra zlom, na drugom mestu ili kraju se to
smatra potpuno normalnim i prihvatljivim. Tako se moralne norme turista
koje nosi sa sobom, susreću sa drugačijim pogledima na život i čovek zbog
toga postaje tolerantniji, ali turista zbog toga može ostati bez čvrste
moralne tačke oslonca, pa čovek dođe u položaj moralne dezorijentacije i
imoralizma.[…].
Etički univerzalizam
Pojedini turisti su u stanju da iza prividne razvnovrsnosti i šarenila
moralnih normi različitih naroda, sagledavaju nešto što je svima zajedničko, što spaja sve ljude. Oni uviđaju zajedničke elemente morala,
osobine i vrednosti koje se svuda cene (hrabrost, plemenitost, poštenje …).
Na taj način pronalaze određeno univerzalno jezgro, neke opštevažeće
etičke elemente i kategorije. Ove turiste na zavodi prividna raznovrsnost,
oni ne uviđaju samo razlike, već traže i nalaze suštinske sličnosti,
fundamentalne moralne norme koje svi narodi prihvataju, za koje
različitost ne isključuje sličnost. […].
Turizam dakle pruža priliku da se iza različitosti i raznovsnosti
običaja i morala koji realno postoje, shvati i istovremeno postojanje nekih
zajedničkih, opšteljudskih vrednosti koje spajaju sve ljude bez razlike u
odnosu na mesto, vreme i kulturu u kojoj žive. Različitost sama po sebi ne
bi smela da razdvaja ljude, već treba da bude podsticaj za intenzivnu
međusobnu komunikaciju i razmenu vrednosti, iz čega svaka strana može
izaći duhovno bogatija. […].
Etnički etnocentrizam
Pojedini turisti, putujući kroz druge zemlje i kulture, procenjuju
sve što je strano i nepoznato isključivo merilima i kriterijumima sopstvene
kulture. Tuđu kulturu, običaje i moral doživljavaju kao inferiorne,
primitivne, nemoralne, smešne i slično. Često se i podsmevaju. U ovim
slučajevima putovanje ne doprinosi razumevanju, povezivanju i komuni-
270
Veljković B., Colarič J. M. GOSTOLJUBLJE … ORIJENT. U TURIZMU
kaciji, nego sve suprotno od toga. Za mnoge turiste ovakvih pogleda je
korisno iskustvo, da je ipak „kod kuće najbolje“ i da ostatak života mogu
da provedu u blaženom etničkom samozadovoljstvu. […].
Etnički apsolutizam
Najzad, postoje i turisti, prvenstveno egzistencijalni, koji se
osećaju potuno strano u sopstvenoj kulturi, koji je odbacuju u potpunosti
zajedno sa njenim sistemom vrednosti i moralom. Oni nemaju nikakav
duhovni i moralni oslonac kod kuće, a putovanje im je jedno od sredstava
za traženje drugačijih kultura i „centara“. Oni na putovanju traže kulturu,
kojoj će se u potpunosti predati, bez ikakve rezerve i kritičkog odnosa. Ovi
turisti imaju potrebu da traže apsolutno dobro, ono bi kao vrhunski etički
kriterijum, ukinulo svaku relativnost i predstavljalo čvrstu i trajnu tačku
oslonca. Sve je više mladih razočaranih intelektualaca u svoju kulturu, pre
svih oni na zapadu, i zato traže nova uporišta za prihvatanje nekog svog
moralnog sistema vrednosti.“9
Gostoljublje – duša turizma ili njegova suština
Gostoljublje je pojam, čiji su sadržaj i značaj kroz istoriju nastajali
spontano i uvek kao izraz potvrde čovekove društvene suštine. Nije sporno,
gostoljublje je posvuda i uvek bilo shvatano kao vrednosna kategorija, iako
su određene moralne norme, koje su proizilazile iz te vrednosti, iskazivale
svoju vremensku i prostornu relativnost. Naravno, na sadržinu i obuhvatnost gostoljublja, uticali su različiti faktori, a pre svega razvoj
političkih odnosa unutar kojih se odvijala društvena proizvodnja. “Od
Epikurova individualizma ('živi iskreno, sam za sebe'), preko iznuđenog
kolektivizma, korporativizma, do savremenih teorija o 'begu u privatnost'
(neoliberalizam) kao utočište ljudske slobode, traje i ljudska drama homo
politicusa“10 u kojoj gostoljublje ima veoma važnu ulogu.
Gostoljubljem se započinju odnosi na svim razinama društvene i
ljudske organizacije – od pojedinca preko porodice, grupe do države.
Politička nacionalna i međunarodna istorija je uvek bila praćena nekim od
oblika gostoljublja. Od praiskona, od kada postoje društvene grupe i
različiti interesi kojima se te grupe identifikuju, uvek je u nužnoj
komunikaciji među njima, živela kakva-takva, diplomatija. Gostoljublje se
je u međuljudskim odnosima podrazumevalo kao neizbežno sredstvo,
odnosno intermedij. Ono je uvek neodvojivi deo svake diplomatije.
Vremenom, gostoljublje se formalizuje i materijalizuje u protokole. Na taj
način, u početku sasvim nematerijalni pojam, kroz društvenu praksu dobiva
svoju formalnu i materijalnu sadržinu. Pored toga, sa razvojem turističke
industrije, gostoljublje postaje važan element poslovnog uspeha predu9 Djordje, Čomić (2005). Moralni kodeks i etičke posledice turizma, Uno br. 124
Specijalni dodatak, Beograd.
10 Mirić, J. (1989). Politička znanost (za)govor demokracije. Politička misao, Vol.
XXVI No 2, s. 3. Fakultet političkih nauka, Zagreb.
271
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (264-278)
zetnika ili njegova (zlo)upotreba. Turizam je taj, koji je sasvim prisvojio
gostoljublje kao svoju pretpostavku i posledicu.
Naravno, skup odnosa koji nastaje na relaciji između gosta i
domaćina, naziva se gostoljubljem. Pri tom, uopšteno gledano, nisu važni
razlozi i motivi čoveka zbog kojih se nužno ili svojevoljno obrati drugoj
osobi za pomoć ili uslugu. Istovremeno, onaj, koji daje uslugu ili pomoć,
ne vezuje svoju pomoć na poreklo razloga, zbog kojega je pomoć ili usluga
zatražena. Homerovsko gostoljublje, iako se možda radi o aristokratskom
preterivanju, kakvog nalazimo u Ilijadi i Odiseji je jedan između najranijih
prikaza tog socijalnog fenomena. Naime, gosta se ne pita, ko je i otkuda
dolazi, dok se ne okupa, uredi i nahrani, potom se gost sam odlučuje, kad
će i šta reći. U mirnim vremenima i normalnim okolnostima se od gosta
očekuje dobra pripovest. Naime, jedan takav prijem je doživeo kod lepe
Helene u Sparti, Odisejev sin Telemah, kada je istraživao sudbinu svoga
izgubljenog oca. Naravno, mnogo je mitoloških i stvarnih istorijskih
primera te visoke etike međuljudskih osnosa, koje nazivamo gostoprimstvom i gostoljubljem.
Čitav period antičke Grčke je poznavao i praktikovao one iskonske
oblike gostoljublja, koji su podrazumevali dostojanstvo, čojstvo i solidarnost. Pažljiv, susretljiv odnos prema strancu je bio u velikoj meri
uslovljen životnim okolnostima toga vremena, kada je čovek zbog svoje
neidentičnosti sa prirodom, nailazio na velike teškoće, posebno kada je
preduzimao putovanje. Putnike namernike ljudi su svraćali u svoje domove
i druga staništa i nudili ih hranom, vinom ili vodom, i kada je to bilo
potrebno, konakom. Gost ili putnik namernik je obavezno nakon ukazanog
gostoprimstva bio usmeren na put u njegovo odredište. Treba dodati, da
putnik izvan svoga doma nije uživao nikakvu pravnu zaštitu, već se
nalazio pod zaštitom Zeusa Xeniosa, boga neznanih putnika.
“Isto tako, gostoljublje je kod antičnih Rimljana bilo veoma
cenjeno. Stranca ili putnika namernika su prihvatali u svoje domove kao
dragog gosta, koji donosi sreću i blagostanje. Pred gostom se nije ništa
skrivalo. Slično kao i u antičkoj Grčkoj, stranac nije uživao nikakvu pravnu
zaštitu, već je bio pod zaštitom boga Jupitera Hospitalisa. Lično
gostoprimstvo se kod Rimljana razumevalo kao posebna lična čast i
dužnost. One, koji su vršili gostoprimstvo uz naplatu, smatrali su za
nečasne ljude.“11
Večina onih, koji misle gostoljublje i njegovu suštinu, ovaj pojam
vezuju na čoveka, pojedinca. Naime, prvobitni značaj gostoljublja
proizilazi iz područja privatnosti i označava konkretni privatni posetilac
odnosno gost, kojemu domaćin dobrovoljno i bez naplaćivanja nudi hranu,
piće i smeštaj. Međutim, gostoljublje ne izražavaju samo pojedinci.
Zajednice i društvene grupe isto tako izražavaju neki oblik gostoljublja.
11 Perathoner, Guido. 2000. Gastfreundschaft im Tourismus. Eine Tugendethik aus
der Sicht des Gastegebers. Munster: LIT Verlag, ISBN 3-8258-5044-7, s. 153.
272
Veljković B., Colarič J. M. GOSTOLJUBLJE … ORIJENT. U TURIZMU
Tako recimo, nekada cele porodice, određene grupe ljudi ili država, mogu
ne samo da daju već i da odreknu gostoprimstvo nekoj osobi ili grupi ljudi.
To mogu da budu svi oni, koje određena sredina vidi kao potencijalnu
opasnost i ugrožavanja reda i mira. Tako se danas pojavljuje problem, koji
traži odgovor na pitanje, kome uskratiti ili ne uskratiti gostoprimstvo. Tu
su razne kategorije ljudi: ekonomski migranti, izbeglice, politički disidenti,
teroristi, itd. U radu ćemo se usredotočiti na gostoljublje u turizmu.
Naravno, turizam je skup veoma različitih odnosa, između gostiju i
domaćina na određenoj turističkoj destinaciji, koji nastaju kao posledica
preduzimanja putovanja.
A gostoljublje je predivno (i)spletena mreža različitih ugodnosti i
užitaka za sva čula. Ono se doživljava preko očinjeg vida, koža ga sluti, ali
isto tako se čulno uvlači kroz uši, nos, i tako pamti, dok ga želudac oseća i
zapisuje. Ništa iskrenije i tačnije ne budi lepotu gostoljublja, od pogleda na
mnoštvo sorti i oblika brižno ponuđenog hleba. Većina slovenskih i drugih
naroda i kultura, iskazuje gostoprimstvo sa komadićem hleba i soli. Davno,
još u prvoj polovini 19. veka, fiolozof Ralph Waldo Emerson je zapisao:
“Gostoljublje sadrži toplinu, nešto hrane i mnogo mira“.
Za utisak o gostoljublju je najvažniji prvi utisak. I ako je prvi
utisak onaj pravi, to mu dođe kao ljubav na prvi pogled. Ono što se prvi
put vidi, oseti i doživi, ostavlja najjači utisak na gosta. Dakle, ako su prvi
utisci (koji mogu nastati npr. na granici priliskom ulaska u državu, dolazak
u hotel i prijem na recepciji, ulazak u klozet nekog restorana, doček na
nekoj priredbi itd.) loši, više nego mnogo truda će trebati, da se takav
utisak popravi. Stisak ruke je kretnja, kojom se najčešće izrazi
dobrodošlica i radost prilikom prvog susreta. Naravno, taj čin se ponavlja i
prilikom odlaska gostiju. Radi se o tome, da taj stisak treba da bude
primerne čvrstine (jak stisak upućuje na agresivnost – previše mlak na
nesigurnost) kojom iskazujemo svoju samosvest i sigurnost da ćemo gostu
pružiti više od onoga što on očekuje. Osmeh u gostoljublju ima veoma
važno poslanstvo, obavezan je i nenadmašni intermedij u činjenju i
ostvarivanju gostoljublja. Svakako, rukovanje i osmeh, kada se radi o
gostoprimstvu, su nerazdvojni. Pogled, koji žari iz osmeha, održava
prijatan kontakt sa gostom. Pogledom kazujemo gostu da nas on zanima i
da ga želimo razumeti.
Recimo još jednom, gostoljublje se ne proizvodi, pa se zato ne
može ni kupiti. Gostoljublju se teško uči, inače bi svuda po svetu nicale,
kao pečurke posle kiše, razne škole i fakulteti, koji bi davali jednu retku i
tako potrebnu dimenziju čoveka. Ne samo za bavljenje turizmom!? Štaviše,
za bavljenje svakodnevicom. Gostoljublje je najplemenitija vrsta ljubavi.
Ono pokazuje iskonsku potrebu čoveka da, u druženju sa drugim ljudima,
potvrđuje svoje postojanje. Plemenitost gostoljublja kao vrste ljubavi je
sadržana u činjenici, koja pokazuje da ono ne poznaje tu groznu i odvratnu
manu svih drugih ljubavi, ljubomoru! A ujedu ljubomore, nije ravan ni
ujed crne mambe.
Nekada je gostoljublje bilo potreba i manir da se okupljaju
porodice i prijatelji. Gostoljublje je označavalo širinu duše i otvorenost
273
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (264-278)
srca. S njim su se ljudi najbolje branili od svakojakih zala. Gostoljubiv
čovek nema neprijatelja, ali zato ima pune avlije i odaje ljudi. Bilo kada. I
kad se radi, i kad se dokoliše, i kad se slavi, i kad se tuguje. Uvek. Šta god
radio, gostoljubiv čovek nije sam. A kad nije sam, svaka životna nedaća
postaje manja. Ali, i za sreću je potrebna ljudska blizina, jer se ona povećava, ako je sa nekim podelimo. Gostoljubljem se širi sloboda i sigurnost
čoveka. Ono umnožava osećaj sreće, jer zbližava ljude. Još nisam naišao
na srećnog usamljenika, bez obzira što on možda veruje da je tako najzad u
najboljem društvu. Ne verujete valjada da je onaj, koji preživi brodolom i
na nekom ostrvu čeka spas, srećan čovek.
Dakle, gostoljublje je bez sumnje mera čovekove veličine, a
gostoprimstvo tradicija koja obavezuje. Gostoljublje je u svih naroda, iako
pokazivano na različite načine, jedinstvena religija koja ispoveda ljubav
prema čoveku, ne samo prema bližnjemu svome. Nekada je gostoljublje u
srpskoj tradiciji nepopravljivo ličilo na ideologiju, koja je bila toliko
altruistička da je ugrožavala i same domaćine. Gostoprimstvo i gostoljublje
kao njegova emocionalna suština je nekada u prošlosti bilo mera humanog
odnosa čoveka prema čoveku. Gostoljublje je prema gostu uvek stvaralo
osećaj sigurnosti, opuštenosti i poverenja. Gostoljubiva atmosfera je i
najčudnije odnose i situacije činila prijatnim za sva čula. Ako to
prevedemo na odnose u turizmu “turist kao dobrodošao gost i domaćin kao
srećan čovek – onda takav odnos sugeriše individualnost i prekriva
standardizaciju“12. Međutim, danas se gostoljublje uštirkalo i promenilo.
Živimo u vremenu u kojem se gostoljublje, mimo njegove izvorne
suštine, određuje i misli kao marketinški instrument promocije i prodaje
različitih proizvoda i usluga. To posebno važi za područje turizma. Naime,
turizam je veoma široko društveno ekonomsko područje, na kome se ljudi
susreću u različitim ulogama, a zadovoljenje potrebe turista se ostvaruje u
neposrednom kontaktu čoveka sa čovekom. Zato i ne čudi da je u paleti
marketinških alata, gostoljublje najučinkovitije. Ništa u turizmu ne
povećava konkurentnost kao što to čini upravo gostoljublje i gostoljubivost. Ljudi vole naklonjenost, ljudi trebaju blizinu drugoga, ljudi žude
za lepom reči, a sve je to, kao što smo rekli, suština gostoljublja. Danas se
svuda može napraviti bilo koji materijalni proizvod, ali se mnogo teže
nalazi poverenje, saosećanje, vera i osmeh, dakle ono čime se može
ispuniti duhovna praznina. Zato je gostoljublje iz dana u dan sve više preko
potrebna terapija.
Gostoljubivost (eng. Hospitality, ita. Ospitalita, rus. Gostenprimstvo) razumemo kao aktivno činjenje gostoljublja. Drugim rečima,
gostoljubivost je akt susretljivog, toplog i prijatnog prihvata gosta, turista,
posetioca sa strane domaćina. Biti gostoljubiv znači, iskreno poštovati
drugoga, odnosno brinuti za dobro gosta. Dakle, potvrđujemo ono što je u
temelju moralnog. Sve se u životu ljudi može glumiti, od sreće i tuge do
ravnodušnosti, osim gostoljublja. Turizam, u svom primitivnom obliku
12 Pechlaner, Harald in Raich, Frieda, 2007. Gastfreundschaft und Gastilchkeit im
Tourismus Berlin: Erich Schmidt Verlag, ISBN 978-3-503-100316, s. 17.
274
Veljković B., Colarič J. M. GOSTOLJUBLJE … ORIJENT. U TURIZMU
(kada su ljudi putovali kao hodočasnici svetih mesta, kada su tragali za
oslabljenim zdravljem, kada su preduzimali putovanja iz humanitarnih
razloga i spoznavanja sveta), je obavezno uključivao gostoljublje u
pravom vrednosnom smislu. Međutim, turistička delatnost, podvrgnuta
zakonitostima tržišne konkurencije i motivisana profitom, dakle neopravdanom dobiti, uveliko nagriza i okrnjuje pravi i istinski značaj
gostoljublja. Ali i pored toga, moramo priznati, da načelo gostoljubivosti u
turizmu posreduje osećanje posebnih interakcija i odnosa, koji nadilaze sve
plative proizvode i usluge. I to je onaj temeljni razlog, zašto je potrebno
promišljati ulogu i značaj gostoprimstva, kao materijalizovane poslovne
komponente, i gostoljublja, kao njegove emocionalne emanacije.
Svaka društvena i kulturna zajednica se utemeljuje na sistemu
društvenih vrednosti, koje daju značaj svim ljudskim činjenjima i ponašanjima, dakle biva i postoji na vrednostima, koje određuju značaj čovekovog činjenja, postupanja i ponašanja. Društvene vrednosti su u stvari
kriterijumi, koji nam kazuju, da li je neko činjenje društveno prihvatljiva
aktivnost ili nije, da li je nešto pravedno, pošteno, dobro, ili nije!? Možemo
u stvari zaključiti da su vrednosti onaj fenomen, koji vrši selektivnu
funkciju društvenog ponašanja – društvenih akcija, ideologija, stavova i
moralne procene, lične usporedbe sa drugim ljudima, ali isto tako i
opravdavanje sebe i drugih. Na osnovu različitih određivanja vrednosti kao
elemenata društvene strukture, uspostavljaju se i različiti pristupi objašnjavanja i interpretacija društvenih događanja. Gostoljublje je sasvim
sigurno jedna između tradicionalnih vrednosti, koja je pod pritiskom
liberalno kapitalističke ideologije u opasnosti.
ZAKLJUČAK
Prema Enciklopediji turizma Jafara Jafarija, predmet istraživanja
kada je reč o znanosti o turizmu je “istraživanje čoveka (turista) udaljenog
od svojeg boravišta, na čije različite potrebe odgovara turistički aparat, te
istraživanje svih odnosa koji iz toga proizlaze u nekoj dijalektičkoj
povezanosti13. Definicija koja određuje turizam kao predmet znanstvenog
istraživanja iz ove enciklopedije, potpuno jasno i nedvosmisleno određuje
društvenu, socijalnu narav turizma, kao niza međusobnih komunikacija
(dijalektičkih odnosa) u povodu zadovoljavanja potreba čoveka udaljenog
od njegovog boravišta. Reč je, dakle, o društvenom odnosu u kojemu
sudeluje čovek udaljen od svog boravišta s jedne strane, i aparat koji na
najrazličitije načine odgovara njegovim potrebama, s druge strane.
Turizam je i danas socijalni fenomen, koji (uprkos finansijskoj
krizi, arapskom proleću, nuklearnim katastrofama i drugim nedaćama koje
bremene savremenost) beleži stalni rast i na taj način omogućava opšti
razvoj ljudskog društva, kako na lokalnom, tako i na globalnom nivou. O
turizmu više ne govorimo samo kao o ekonomskoj, već sve više
interdisciplinarnoj pojavi, koja postaje mera kvlaiteta i kulture življenja, jer
13 Jafari, Jafar (2000): Encyclopedia of Tourism. London: Routledge, s. 585.
275
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (264-278)
njegova izvorna suština navodi na pozitivan odnos prema životnoj socijalnoj i prirodnoj sredini. Za turizam važi ona iskonska mudrost koja kaže,
da su promene stalna i jedina konstanta, koja ga čini dinamičnom i
aktuelnom pojavom. Opšti zaključak rada možemo sažeti u sledećem.
Prvo, razvoj tehnike i tehnologije komunikacija i prometne infrastrukture, nehotice zahteva kritičko preispitivanje tradicionalne definicje
pojmova turista i turizam. Naime, među glavnim kriterijumima za definisanje pojma turist, takođe je zahtev, da ako neko želi biti turista, onda on
mora boraviti najmanje 24 sata negde izvan mjesta stalnog boravka.
Imajući u vidu gore spomenute tehničko-tehnološke razvojne efekte,
geografskih razdaljina, koje su u pravilu zahtevale podosta vremena da bi
se stiglo do željene destinacije, praktično je sve manje. Savremeni načini
prezentacije i doživljavanja usluga, uveliko skraćuju vreme zadržavanja na
destinaciji, pa se i zbog toga pitamo, nije li možda u kontekstu istraživanja
turizma došlo vreme da ponovo definišemo ovaj pojam. Naime, i posetioci
različitih događaja i priredbi čine turističku tražnju, bez obzira na vreme
zadržavanja na određenoj destinaciji, mestu ili turističkoj tački, pa se ona
statistički ne prikazuje ili se teško prati.
Drugo, može se zaključiti da turistička putovanja nisu vrednosno,
etički neutralna. Zato se pitamo, kakvo „dobro“ čoveku može da donese
putovanje. Naime, svaki turista kada kreće na putovanje, ima predodžbu
svog dobra i zadovoljstva kakvo ne nalazi kod kuće, odnosno u mjestu
svog stalnog boravka. Savremena praksa ukazuje na činjenicu da većina
turista teži uživanju, čulnim zadovoljstvima i zabavi, ali isto tako i
spoznavanju sveta. Te nove spoznaje mogu kod turista uticati na promenu
nekih njegovih već usvojenih etičkih i moralnih kriterijuma. Ako je to
tako, može se postaviti pitanje: da li turizam, odnosno putovanja,
obezbeđuju ono što je dobro, potrebno, korisno, ili ne? Radi se, na neki
način, o etici turizma ili o etici u turizmu, koja bi trebala da odgovori na
pitanje: kako putovati, čemu težiti, kako izbegavati zlo, odnosno kako
postići dobro.
Treće, ni gostoljublje nije više vrednost u tradicionalnom smislu,
jer ga je kapitalistička profitabilnost pretvorila u trgovinu i daj-dam
odnos, koji nije spojiv sa gostoljubljem koje daje, ali ne uzima. Međutim,
turistička delatnost, podvrgnuta zakonitostima tržišne konkurencije i
motivisana profitom, dakle neopravdanom dobiti, uveliko nagriza i
okrnjuje pravi i istinski značaj gostoljublja. Ali i pored toga, moramo
priznati, da načelo gostoljubivosti u turizmu posreduje osećanje posebnih
interakcija i odnosa, koji nadilaze sve plative proizvode i usluge.
To nikako ne znači da gostoljublje, kao duša turizma, nije u zbiru
tradicionalnih vrednosti, koje su pod pritiskom liberalno-kapitalističke
ideologije u realnoj opasnosti. A gostoljublje je predivno (i)spletena mreža
različitih ugodnosti i užitaka za sva čula. Ono se doživljava preko očinjeg
vida, koža ga sluti, ali isto tako se čulno uvlači kroz uši, nos, i tako pamti,
dok ga želudac oseća i zapisuje. Davno, još u prvoj polovini 19. veka,
filozof Ralph Waldo Emerson je zapisao: “Gostoljublje sadrži toplinu,
nešto hrane i mnogo mira“.
276
Veljković B., Colarič J. M. GOSTOLJUBLJE … ORIJENT. U TURIZMU
Četvrto, mnogo je razloga, koji nas navode na potrebu da ponovo
odredimo mesto turističkih potreba u strukturi potreba po intenzitetu. Zbog
novih oblika čovekove iscrpljenosti, otuđenosti, inertnosti ili čak fizičke
imobilnosti na radnim mestima, potreba po turističkim produktima postaje
intenzivnija i sa mesta terciranih prelazi na mesto sekundarnih, a u
nekim primerima, i na mesto primarnih potreba. Zar je potreba za zdravljem i očuvanjem zdravlja (zdravlje nije samo trenutna odsutnost simptoma bolesti, već mnogo više, a pre svega osećaj zadovoljstva i materijalne i
socijalne sigurnosti), tercijarna stvar u životu ljudi? Zar je potreba za
znanjem (a pravo znanje se stiče jedino putovanjem) zaista luksuz?
I ne sasvim na kraju, turizam je svakako, uz uvažavanje velikog
značaja gostoljublja u njemu kao njegove osnove, vrednosno orijentisana
pojava, delatnost i fenomen. Ovu tvrdnju podupiremo i sledećim razumevanjem pojma vrednosti. Naime, definicija Klajda Klakhona naglašava
eksplicitan i implicitan značaj vrednosti tipičnih za pojedinca ili grupu:
„Vrednosti nisu u željama, već mnogo više u poželjnosti, tj., ne samo u
onome što želimo, već i u onome što osećamo da je prikladno i dobro da se
želi za sebe i druge. Vrednosti su u stvari apstraktni standardi, koji prevazilaze trenutne impulse i prolazne situacije“.
U strukturi motivacije turista, koji se odlučuje da putuje, pored
onoga što zna o svom putovanju, mnogo je važnije upravo to njegovo
očekivanje, poželjnost. Turizam je taj, koji se svojom prirodom funkcionisanja ne bazira samo na vrednostima, koje su već ušle u fazu generalizacije, koje su postale vodeće životne orijentacije, koje se vide, i koje se
dokazuju i ostvaruju ne samo u uslovima kada već postoje afirmisane
orijentacije, već i na vrednostima koje su su još uvek u procesu formiranja,
za koje je pojedinac zainteresovan i koje sve više utiču na vrednovanje
iskustvenih sadržaja. Ukratko, bez obzira na stajališta konfliktinih teorija o
turizmu, teorija o alijenaciji u turizmu, ekoloških teorija i tako dalje,
turizam je pojava, koja se prepoznaje po normativističkoj, etičkoj
orijentaciji u svom delovanju.
HOSPITALITY AS AVALUEORIENTATION IN TOURISM
Božidar Veljković, Ph.D. & Lea – Marija - Colarič Jakše, M.A.
Abstract:Parallel with the rise of neoliberal perspective of world structure we
can also notice the rise in numbers of authors that understands tourism from the point of
positivistic theories and that research external effects of modern tourism. The most of
authors focus their works on negative consequences of tourism on the society and
nature. The dominant theories are theories of conflicts and clashes. In this work we
would like to prove that tourism which is torn between different theoretical approaches
undoubtedly belongs to the rules of norms and represents value orientation of society
on the whole. We analyze the role of hospitality as value oriented fact that influence on
the development of tourism. We understand tourism primarily as social phenomenon
but also as a mix of interactions between people in the process of satisfying their needs
outside the place of permanent residence. Presented forms of hospitality represents
ideal form of interactions between the people in tourism process. If the main axiom of
277
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (264-278)
satisfaction is what is good, than the tourism is the subject of ethical thought. Only
hospitality can cause that the experience of reality at destination is much better than
tourist thought it would be. And this is the key to success in tourism.
Key words: tourism, hospitality, social sciences, ethics, morality
LITERATURA
Čomić, Djordje: (2005). Moralni kodeks i etičke posledice turizma, Uno
revija za kulturu gostoljublja, br. 124. Specijalni dodatak, Beograd
2. Desboilles, F. Higgins(2006). More than an ‘‘Industry’’: The Forgotten
Power of Tourism as a Social Force. Tourism Management, 27 (6).
3. Guido, Perathoner (2000)., Gastfreundschaft im Tourismus. Eine
Tugendethik aus der Sicht des Gastegebers. Munster: LIT Verlag, ISBN 38258-5044-7.
4. Harald ,Pechlaner in Frieda, Raich, (2007). Gastfreundschaft und Gastilchkeit
im Tourismus Berlin: Erich Schmidt Verlag, ISBN 978-3-503-100316.
5. Jadrešić, Vatko (2001).,Turizam u interdisciplinarnoj teoriji i praksi. Školska
knjiga, Zagreb
6. Jafar, Jafari (2000)., Encyclopedia of Tourism. London: Routledge
7. Koković, Dragan (2008). Socialna antropologija sa antropologijom
obrazovanja, NUBL Banja Luka
8. Kung, Hans, Kaj verujem. Intervju, Večer, Sobotna priloga, 30. 03. 2013.,
Maribor
9. Minnaert,L., Maitland,R.,Miller, G. (2006). Social tourism and its ethical
foundations. Tourism, Culture & Communication, 7(1)
10. Mirić, Jovan (1989). Politička znanost (za)govor demokracije. Politička
misao, Vol. XXVI No 2,. Fakultet političkih nauka Zagreb
11. Veljković, Božidar, Ambrož, Milan. Towards the sustainable concept of
tourism development in Posavje region in Slovenia. Innovative issues and
approaches in social sciences, january 2010, vol. 3, no. 1.
12. http://www.amazon.com/Tourism-Principles-Practice-ChrisCooper/dp/0273711261/ref=sr_1_1?s=books&ie=UTF8&qid=1380093110&s
r=1-1&keywords=0273711261
1.
278
Škrbić V. UPRAVLJANJEM KAMATNIM RIZIKOM POSLOVNE BANKE
Pregledni rad
UDK 336.71:658.153
DOI 10.7251/SVR1307279S
COBISS.BH-ID 3946776
UPRAVLJANJEM KAMATNIM RIZIKOM POSLOVNE
BANKE
Doc. dr Vojislav Škrbić1
Visoka škola „Primus“ Gradiška
Apstrakt: Jedan od ključnih vidova upravljanja aktivom i pasivom banaka
jeste upravljanje kamatnim rizikom. U situaciji kada se kamatne stope kolebaju na
tržištu, dolazi do stalnih promjena u zaradi i troškovima banaka, što se odražava na
ekonomsku vrijednost njihove aktive, pasive i vanbilansnih pozicija.
Bez obzira na vrste kamatnih stopa koje se pojavljuju na tržištu, osnovni
zadatak menadžmenta banke jeste da uz prihvatljiv kreditni rizik postigne što veću neto
kamatnu marginu. U savremenoj praksi su determinisana četiri osnovna izvora rizika
kamatnih stopa poslovnih banaka: rizik ročne neusklađenosti, rizik prinosa, osnovni
rizik i rizik opcije.
Ključne riječi: aktiva, pasiva, tržište, kamatna stopa, kamatni rizik, neto
kamatna margina, rizik ročne neusklađenosti, rizik prinosa.
UVOD
U savremenim tržišnim uslovima, aktiva i pasiva komercijalnih
banaka su izložene svakodnevnim promjenama, ali i mnogobrojnim
rizicima. Jedan od ključnih vidova upravljanja aktivom i pasivom banaka
jeste upravljanje kamatnim rizikom. Većina autora se slaže da upravljanje
kamatnim rizikom podrazumijeva primjenu četiri temeljna elementa u
upravljanju imovinom, obvezama i izvanbilansnim instrumentima:

efikasnog nadzora od strane upravnog/nadzornog odbora;

efikasne politike i postupaka za upravljanje rizicima;

efikasne funkcije za mjerenje, praćenje i kontrolu rizika; i

sveobuhvatne interne kontrole i nezavisne revizije.
Kako će banka primjenjivati navedene elemente u upravljanju
kamatnim rizikom, zavisi o složenosti i prirodi njenih udjela i aktivnosti,
kao i o nivou izloženosti kamatnom riziku. Iz tog razloga se definicija
adekvatne prakse upravljanja kamatnim rizikom može značajno razlikovati
od slučaja do slučaja. Primjera radi, manje složene banke čije je rukovodstvo aktivno uključeno u pojedinosti dnevnog poslovanja možda se
1
E-mail: [email protected]
279
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (279-288)
mogu osloniti na relativno osnovne postupke upravljanja kamatnim
rizikom. Međutim, ostale organizacije sa složenijim i širim poslovanjem
vjerovatno se neće zadovoljiti time, nego će tražiti složenije i formalnije
postupke upravljanja kamatnim rizikom koji mogu obuhvatiti širok raspon
njihovih finansijskih aktivnosti i osigurati najvišem rukovodstvu informacije potrebne za praćenje i vođenje aktivnosti na dnevnoj osnovi. Naravno,
složeniji postupci za upravljanje kamatnim rizikom kojima se koriste takve
banke, zahtijevaju adekvatne interne kontrole koje uključuju reviziju ili
druge mehanizme nadzora radi osiguranja integriteta informacija.
U situaciji kada se kamatne stope kolebaju na tržištu, dolazi do
stalnih promjena u zaradi i troškovima banaka, što se odražava na ekonomsku vrijednost njihove aktive, pasive i vanbilansnih pozicija. Neto
efekat tih promjena na tržištu se direktno odražava na ukupan prihod,
profit, ali i kapital banaka. Odbor za upravljanje aktivom i pasivom u
banakama (ALCO odbor) se bavi zaštitom, kako prihoda, tako i kapitala od
kamatnog rizika. Prema analizama brojnih stručnjaka, postoji veliki stepen
njihove saglasnosti da je ALCO sigurno jedna od najvažnijih menadžerskih
grupa i funkcija u bankama.
KAMATNA STOPA
Kamata je trošak pozajmljivanja novca i kompenzacija povjerioca
za odricanje od sopstvene potrošnje i rizike koje preuzima kada povjerava
svoj novac drugima, odnosno “kamata predstavlja naknadu za korišćenje
tuđih sredstava, tj. cijenu sadašnje potrošnje. Kamata je u dvostrukoj ulozi:
 kada banka plaća kamatu na pribavljena sredstva (pasivna kamata),
 banka naplaćuje kamatu na plasirana sredstva (aktivna kamata).”2
Razlika između aktivnih i pasivnih kamata je glavni izvor za
pokrivanje troškova poslovanja banke i za ostvarivanje profita banke. Zbog
toga, osnovna strategija banke u kamatnoj politici treba da se fokusira na
ostvarivanje što veće pozitivne razlike između aktivnih i pasivnih kamata.
Postoji više razloga zbog kojih zajmodavac naplaćuje kamatu i koji
istovremeno predstavljaju determinante visine kamatne stope: odloženo
raspolaganje novcem, rizik pozajmljivanja, oportunitetni trošak, inflaciona
očekivanja, preferencija likvidnosti i dr.
Cijena kredita kojeg banka odobrava klijentu se izražava kamatom.
Kamatna stopa se iskazuje procentualno na iznos od 100 novčanih jedinica
za godinu dana. Kamatnu stopu možemo izračunati na sljedeći način:
k
GK
x100
Bk
pri čemu je: k - kamatna stopa, GK - godišnja kamata, Bk bankarski kredit.
2
Vunjak, N., Kovačević, LJ. (2006): Bankarstvo - bankarski menadžment, Proleter
Bečej, Ekonomski fakultet Subotica, s. 191.
280
Škrbić V. UPRAVLJANJEM KAMATNIM RIZIKOM POSLOVNE BANKE
Vrste kamatnih stopa
Postoji više vrsta kamatnih stopa u savremenoj teoriji i praksi.
Najčešće primjenjivi su sljedeći pojavni oblici kamatnih stopa: (1)
nominalna kamatna stopa, (2) stvarna kamatna stopa, (3) realno pozitivna
kamatna stopa, (4) realno negativna kamatna stopa, (5) relativna kamatna
stopa, (6) konformna kamatna stopa.
Nominalna kamatna stopa predstavlja ugovorenu kamatnu stopu
između davaoca i tražioca kredita, po kojoj se vrši obračun kamata na dati
(plasirani) kredit. U osnovi postoje dvije vrste nominalne kamatne stope:
fiksna i promjenljiva kamatna stopa. Fiksna nominalna kamatna stopa je
fiksirana, odnosno nepromjenljiva sve do momenta konačnog povrata
kredita. Promjenljiva nominalna kamatna stopa je promjenljiva u
vremenskom periodu dok traje otplata kredita. Visina promjenljive kamatne stope može se utvrditi na dva načina: (a) preko važeće kamatne stope
na finansijskom tržištu u momentu obračuna kamata i (b) preko važeće
stope inflacije u momentu obračuna kamata. Ukoliko se polazi od prvog
načina utvrđivanja promjenljive kamatne stope, u ugovor o kreditu se
upisuje finansijsko tržište i njegova kamata kao i dužnici na koje se
primjenjuje ta kamatna stopa (npr. libor kao kamatna stopa međusobnih
transakcija londonskih banaka).
Poslovne banke sve češće izražavaju nominalne kamatne stope na
kredite preko referentnih kamatnih stopa. Drugim riječima, banke svoje
promjenljive nominalne kamatne stope prikazuju u obliku:
Promjenljiva veličina + Konstanta = Nominalna kamatna stopa
Upravo ova promjenljiva veličina predstavlja referentnu kamatnu
stopu, a najčešće je to LIBOR ili EURIBOR.
Libor ili Londonska međubankarska stopa (London Interbank
Offered Rate)3 je međubankarska kamatna stopa po kojoj prvoklasne banke
jedna drugoj nude sredstva na međunarodnom međubankarskom tržištu u
Londonu. Ona se definiše svakodnevno, i to za devet valuta (dolar, funta
sterlinga, švajcarski franak, japanski jen, kanadski dolar, danska kruna) a
kod nas je najinteresantniji LIBOR za švajcarski franak, jer se preko njega
izražavaju sve popularniji stambeni krediti indeksirani u ovoj valuti.
Euribor ili Evropska međubankarska stopa (Euro Interbank
Offered Rate)4 predstavlja dnevnu referentnu kamatnu stopu po kojoj
3
Svaki dan u 11 sati prije podne po londonskom vremenu objavljuju se LIBOR
stope, koje predstavljaju filtrirani prosjek međubankarskih stopa. Tokom dana stvarna
kamatna stopa obično varira.
4
Evropske banke smatrale su da je uvođenje jedinstvene valute 1999. dovelo do
toga da je neophodno ustanoviti novu međubankarsku referentnu kamatnu stopu u
okviru ekonomske i monetarne unije, pa je iz te potrebe nastao Euribor. Njega utvrđuju
Evropska bankarska federacija, koja zastupa interese 4.500 banaka (28 država članica
EU, Island, Norveška i Švedska) i Asocijacija za finansijska tržišta. Euribor je
referentna kamatna stopa koja se izračunava kao prosjek kamatnih stopa u okviru
panela 50 prvoklasnih banaka koje nude sredstva na određeni period. Objavljuje se
281
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (279-288)
prvoklasne banke u svijetu pozajmljuju novac jedna drugoj (ako je ta
transakcija u evrima). Primjera radi, ako stoji da je godišnja kamata:
euribor + 5%, to znači da je uz vrijednost euribora od 5,2%, godišnja
kamatna stopa: 5,2 + 5 = 10,2 %.
Iako se referentne kamatne stope mijenjaju svakodnevno, to ne
znači da se i nominalna kamatna stopa koju plaća korisnik kredita mijenja
svakog dana. Period u kome se mijenja kamatna stopa je definisan
ugovorom o kreditu i obično je tri ili šest mjeseci.
Ukoliko se polazi od drugog načina utvrđivanja varijabilne
kamatne stope, prvo se fiksira realni dio kamate (npr. na 10%) i na njega se
dodaje godišnja stopa inflacije (npr. od 7%). U tom slučaju nominalna
kamatna stopa predstavlja zbir ugovorene realne kamatne stope i godišnje
stope inflacije (10%+7%=17%).
Stvarna kamatna stopa je po pravilu viša od nominalne kamatne
stope. Uslov za njenu primjenu se odnosi na činjenicu da se korisnik
kredita obavezuje da u periodu dok koristi kredit oroči iznos novčanih
sredstava ili da na svom računu drži a vista (po viđenju) novčana sredstva.
Formula za izračunavanje stvarne kamatne stope glasi:
Ks 
K p  K np
K  Od
 100
pri čemu su: Ks - stvarna kamatna stopa, Kp - plaćena kamata po
kreditu banci, Knp - naplaćena kamata od banke po osnovu oročenog
depozita, K - iznos odobrenog kredita, Od - oročeni depozit.
Realno pozitivna kamatna stopa egzistira u uslovima kada je
nominalna kamatna stopa, odnosno stvarna kamatna stopa veća od stope
inflacije. Ona se izračunava na sljedeći način:
K rp 
K s  Si
 100
1  Si
pri čemu su: Krp - realno pozitivna kamatna stopa, Ks - stvarna
kamatna stopa, Si - stopa inflacije.
Realno negativna kamatna stopa egzistira u uslovima kada je
stopa inflacije veća od nominalne i stvarne kamatne stope. Izračunava se po
obrascu datom za realno pozitivnu kamatnu stopu, sa razlikom da je kod
realno pozitivne predznak plus, a kod realno negativne predznak minus.
Relativna kamatna stopa predstavlja proporcionalni dio od
godišnje kamatne stope za obračunski period na koji se primjenjuje.
Konformna kamatna stopa predstavlja diskontovanu godišnju
kamatnu stopu na obračunski period (jedan mjesec, dva mjeseca, tri mjeseca,
šest mjeseci), na koji se primjenjuje u toku godine. Konformna kamatna
stopa se izračunava po obrascu:
svakog radnog dana u 11 sati prije podne u Briselu, a primenjuje se dva radna dana od
dana formiranja.
282
Škrbić V. UPRAVLJANJEM KAMATNIM RIZIKOM POSLOVNE BANKE

N 
K k  1  k 
100



d / 365

 1  100

pri čemu su: Kk - konformna kamatna stopa, Nk - nominalna
godišnja kamatna stopa, d - broj dana za koje se vrši obračun kamate, 365
- broj dana u godini.
U cilju zaštite klijenata, a radi transparentnog prikaza troškova
kredita i prihoda od depozita, odlukom Agencije za bankarstvo Republike
Srpske5 banke su obavezne da na jedinstven način iskazuju kamatne stope u vidu efektivne kamatne stope. U obračun efektivne kamatne stope
uključuje se nominalna kamatna stopa, naknade i provizije koje klijent
plaća banci za odobravanje kredita, ali i kamata koju banka plaća na
depozitna sredstva klijenta (ako je riječ o kreditima koji se odobravaju uz
depozit). Efektivnom kamatnom stopom se takođe iskazuje ukupan
prihod koji klijent ostvaruje od banke po osnovu depozita i štednje.
KAMATNI RIZIK
Kamatni rizik je rizik mogućnosti nastanka negativnih efekata na
finansijski rezultat i kapital banke usljed promjene kamatnih stopa na
tržištu. Za banke je kamatni rizik jedan od najznačajnih oblika tržišnog
rizika. Najčešće se pojavljuje pri transformaciji kratkoročno pribavljenih
sredstava u dugoročne plasmane. Kada kamatne stope rastu neto kamatni
prihod može padati, odnosno moguća je situacija da banka otplaćuje svoje
obaveze po višim kamatnim stopama od kamatnih stopa koje naplaćuje na
svoje kredite (aktivu). Kamatni rizik "pogađa" pozicije aktive (kredite i
investicije), pasive (depozite) i vanbilansne pozicije.
Kamatni rizik proističe iz:6

razlika između vremena promjena kamatnih stopa i vremena
protoka novčanih sredstava (rizik od promjene cijena);

mjerenja odnosa kamatnih stopa među različitim krivuljama
prinosa, koje utiču na aktivnosti banke (rizik osnove);
 mijenjanja odnosa stopa preko spektra rokova dospijeća (rizik
krivulje prinosa);
 iz opcija, vezanih za kamatu, ugrađenih u proizvode banke (rizik
opcije), odnosno izbor fiksne ili promjenljive kamatne stope7 je
opcija za banku.
5
Odluka Agencije za bankarstvo Republike Srpske o jedinstvenom načinu
obračuna i iskazivanja efektivne kamatne stope za kredite i depozite (Sl. glasnik
Republike Srpske br. 3/07).
6
Opširnije o vidjeti: Bessis, J. (2002): Risk management in banking, McGraw-Hill,
New York, s. 419 - 635;
7
Ukoliko se banka opredijeli za fiksne kamatne stope u konkretnim ugovorenim
poslovima to znači da se kamatne stope ne mijenjaju za vrijeme trajanja kredita,
odnosno vrijeme trajanja oročenja depozita. Ako se banka opredijeli za promjenljive
kamatne stope to znači da se kamatne stope mijenjaju tokom trajanja kredita, odnosno
vrijeme trajanja oročenja depozita u skladu sa uslovima na finansijskom tržištu.
283
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (279-288)
Uticaj kamatnog rizika na banku zavisi od: vrijednosti bilansnih i
vanbilansnih pozicija koje su osjetljive na kamatni rizik (tj. od strukture
bilansa), kolebljivosti kamatnih stopa na tržištu i vremenskog razdoblja
unutar kojeg postoje izloženosti kamatnom riziku.
Osnovni oblici (izvori) rizika kamatnih stopa komercijalnih banaka su:
(1)
rizik ročne neusklađenosti (maturity, repricing risk),
(2)
rizik krive prinosa (yield curve risk),
(3)
osnovni rizik (basis risk),
(4)
rizik opcije (optionaly risk).
Rizik ročne neusklađenosti znači vremensku neusklađenost dospijeća (za fiksne kamatne stope) i rizik ponovnog vrednovanja na imovinu,
obaveze i vanbilansne pozicije (za promjenljive kamatne stope). Ako
banka finansira svoj portfolijo dugoročnih kredita kratkoročnim depozitima
rast kamatnih stopa može biti uzrok pada zarade. Naime, s jedne strane rast
kamatnih stopa umanjuje vrijednost portfolija dugorčnih kredita, dok sa
druge strane uzimanje depozita po višim kamatnim stopama izaziva rast
troškova banke. U krajnjoj instanci usljed pada prihoda od kamata i rasta
troškova za depozite doći će do smanjenja zarade banke.
Rizik krive prinosa se javlja kao vjerovatnoća nepredviđene promjene oblika i nagiba krive prinosa usljed neusklađenosti prilikom ponovnog ugovaranja kamatnih stopa. Ukoliko bi došlo do rasta kratkoročnih
kamatnih stopa u odnosu na dugoročne, došlo bi do izmjene u nagibu krive
prinosa, što znači gubitak za banku. To će imati negativne implikacije na
zaradu ili ekonomsku vrijednost banke. Primjera radi, banka se od promjena vrijednosti svog portfolija obveznica sa dospijećem od deset godina
može zaštiti kratkom pozicijom u petogodišnjim državnim zapisima.
Osnovni rizik (rizik razlike) nastaje kada se u aktivi i pasivi cijene
određuju po različitim krivuljama prinosa i kada se razlika među tim
krivuljama pomjera. Takva situacija može nastati kada se neka aktiva čija
se cijena određuje na mjesečnoj osnovi na temelju neke indeksne stope
finansira iz pasive kod koje se cijena takođe određuje mjesečno, ali na
temelju neke druge indeksne stope. Iz tog razloga osnovni rizik proizilazi
iz neočekivane promjene u razlici indeksnih stopa.
Rizik opcije je sve važniji izvor kamatnog rizika. Razlog tome leži
u činjenici da su opcije uključene u mnoge stavke aktive i pasive banaka.
Rizik opcije proizilazi iz postojanja mogućnosti korišćenja prava opcije za
aktivu kupovinom ili prodajom novčanih tokova vezanih za pojedine
instrumente ili ugovore. Primjera radi, to mogu biti obveznice sa opcijom
kupovine ili opcijom prodaje, krediti sa pravom dužnika da izvrši
prijevremenu otplatu ili depoziti sa mogućnošću povlačenja.
Da bi se stepen izloženosti riziku kamatnih stopa banke smanjio,
obaveza menadžmenta banke je da dnevno prati pozicije rizika kamatnih
stopa. To praktično znači da se grupišu kamatno osjetljivi dijelovi aktive i
pasive banke koji su mnaje ili više izloženi kamatnom riziku. Na taj način
menadžer banke koristeći, primjera radi, ALM-koncept može da izračuna
visinu neravnoteže za svaku ročnu grupu kamatno osjetljive aktive i pasive.
284
Škrbić V. UPRAVLJANJEM KAMATNIM RIZIKOM POSLOVNE BANKE
UPRAVLJANJE KAMATNIM RIZIKOM POSLOVNE BANKE
Upravljanje kamatnim rizikom uobičajeno podrazumijeva
odgovarajuće politike, procedure, procese i tehnike koje banka koristi radi
minimiziranja rizika od pada svoje aktive usljed nepovoljnih kretanja
kamatnih stopa. Banke imaju jasno definisane politike i procedure za
minimiziranje i monitoring kamatnog rizika.
U teoriji su poznati brojni modeli za upravljanje kamatnim
rizikom, međutim u praksi su najčešće korišćeni sljedeći modeli:
1. Analiza razlike (gepa)8. Ova analiza polazi od raspodjele aktive
(krediti) i pasive (depoziti) u grupe po dospjećima koje su
determinisane cijenom i kvantifikovanjem gepa u svakoj tački
dospjeća. Banka ostvaruje pozitivan gep ukoliko su cijene aktive
(plasiranih kredita) više od cijena pasive (prikupljenih novčanih
depozita). S druge strane banka ostvaruje negativan gep u slučaju da su
cijene aktive niže od cijena pasive. Pažnju treba posvetiti da se u
realnosti kamatne stope mijenjaju i na dnevnoj osnovi.9
2. Simulacija. Simulacija je dinamičan model, koji protokom vremena
obezbjeđuje značajnije rezultate. Ona inače, podrazumijeva izračunavanje osjetljivosti neto kamatnih prihoda i kapitala, na ključnim
komponentama rizika koje uključuju promjene kamatne stope.
3. Analiza trajanja. Ova analiza posmatra kamatni rizik na duži rok.
Inače, kamatni rizik se kvantifikuje izračunavanjem sadašnje
vrijednosti aktive, pasive i vanbilansnih stavki banke, da bi se potom
mjerila osjetljivost neto vrijednosti promjene kamatnih stopa.
U svakodnevnom poslovanju rukovodstvo, projektovane Poslovne
banke putem različitih izvještaja o dnevnim i mjesečnim promjenama
finansijskih pokazatelja banke upravlja kamatnim rizikom. Na povećavanje
kamatnog rizika mogu ukazivati nepovoljne promjene u, primjera radi,
sljedećim pokazateljima: odnos dugoročne imovine i ukupne imovine,
odnos nedospjelih depozita i dugoročne imovine, odnos rezidencijalnih
nekretnina (neprodatih iz specijalnog finansiranja ili kolaterala po osnovu
loših plasmana) i ukupne imovine, odnos amortizacije (imovine) i kapitala
prvog reda (banke) i sl.
8
Engl. gap - rupa, procijep. Gap analiza - analiza raskoraka između očekivanja i
sadašnjih mogućnosti i kapaciteta.
9
Smisao GEP analize jeste da se za duži vremenski period (5-10 godina) projektuju
ciljevi i utvrdi jaz između projektovanih ciljeva koji bi se ostvarili bez korektivne
akcije. Ciljevi (privrednog subjekta) se daju najčešće kao ukupan prihod, dobit, tržišno
učešće, obim prodaje itd. Analiza jaza podrazumijeva sljedeće korake, odnosno
projekcije: 1. utvrđivanje gdje se poslovna banka trenutno nalazi, 2. gdje bi se poslovna
banka mogla naći ako nastavi sadašnjim pravcem i tempom rasta, 3. gdje bi poslovna
banka mogla biti s obzirom na promjene u okruženju, 4. kojim pravcem poslovna banka
želi da ide, 5. utvrđivanje gepa između projektovanih budućih ciljeva i ekstrapolacije
sadašnjih ciljeva, 6. utvrđivanje programa za popunjavanje jaza, 7. utvrđivanje
mehanizama kontrole, odnosno seta kontrolnih tačaka. S druge strane analiza gepa
može da pomogne i da se anticipiraju momenti kada treba da se preduzmu određene
akcije.
285
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (279-288)
Neka pretpostavljena Poslovna banka kao sredstvo zaštite od
kamatnog rizika koristi GAP analizu. Osnovu GAP analize čini
strukturiranje bilansa stanja na stavke koje su osjetljive na promjenu
kamatnih stopa i na one koje to nisu, odnosno strukturiranje bilansa stanja
na kamatno osjetljivu aktivu (RSA - rate sensitive assets) i na kamatno
osjetljivu pasivu (RSL - rate sensitive liabilities). Naime, ako je banka
previše izložena kamatnom riziku, zadatak menadžmenta je da uskladi, što
je moguće bolje, količinu kamatno osjetljive aktive sa količinom kamatno
osjetljive pasive. Poslovna banka će u svakom periodu biti zaštićena od
rizika promjene kamatnih stopa ukoliko obezbijedi da je:
Iznos kamatno osjetljive aktive (RSA)= Iznos kamatno osjetljive pasive
(RSL) U ovom slučaju banka će imati "nula" GAP.
Kada je u određenom periodu iznos kamatno osjetljive aktive veći
od iznosa kamatno osjetljive pasive za Poslovnu banku se kaže da ima
"pozitivan" GAP koji je osjetljiv na aktivu. U ovom slučaju, ako dođe do
porasta kamatnih stopa na tržištu, doći će i do povećanja neto kamatne
marže, jer prihodi od kamata na aktivu rastu brže od rasta rashoda kamata
na pasivu. U suprotnom, ako dođe do pada kamatnih stopa na tržištu, neto
kamatna marža će se smanjiti, jer prihodi od kamata na aktivu padaju brže
nego što se smanjuju rashodi kamata na pasivu. Dakle, banke koje imaju
pozitivan GAP su izložene riziku u slučaju pada kamatnih stopa.
Banka ima "negativan" GAP kada je iznos kamatno osjetljive
aktive manji od iznosa kamatno osjetljive pasive i tada se kaže da je banka
osjetljiva na pasivu. U ovom slučaju promjene kamatnih stopa u većoj
mjeri utiču na obaveze nego na plasmane, pa je tada za banku prisutan rizik
sa rastom kamatnih stopa. Dakle, rast kamatnih stopa će smanjiti kamatnu
maržu banke, dok će pad kamatnih stopa generisati veću kamatnu maržu.
Stavljanjem u odnos kamatno osjetljive aktive i kamatno osjetljive
pasive dobijamo takozvani pokazatelj kamatne osjetljivosti (ISR):
RSA
ISR 
 100
RSL
,
ako je ISR>1 banka je osjetljiva na aktivu, ako je ISR<1 banka je
osjetljiva na pasivu.
GAP analizu koju, primjera radi, koristi naša projektovana
Poslovna banka možemo prikazati u sljedećoj tabeli:
(u mil. KM)
NAZIV
RSA
RSL
GAP (RSA-RSL)
Kumulativni GAP
ISR
do 90
dana
20
60
-40
-40
0,33
ROK DOSPIJEĆA
do 180
do 1
do 3
dana
godine
godine
50
110
100
75
155
70
-25
-45
+30
-65
-110
-80
0,67
0,71
1,43
Tabela br. 1. GAP analiza Poslovne banke
286
preko 3
godine
200
120
+80
0
1,67
Škrbić V. UPRAVLJANJEM KAMATNIM RIZIKOM POSLOVNE BANKE
Podaci iz tabele br. 1. mogu se grafički prikazati:
Grafikon 1. GAP analiza Poslovne banke
Iz tabele br. 1 i sa grafikona 1. se može zaključiti da je vremenski
period za koji se GAP mjeri presudan za praćenje pozicija stavki bilansa
banke osjetljivih na promjenu kamatnih stopa. Naime, za banku su
najznačajniji rokovi dospijeća kamatno osjetljive aktive i pasive: do 90
dana, do 180 dana, do jedne godine, do tri godine i preko tri godine.
Primjera radi, u periodu do 90 dana RSA je manja od RSL za 40 miliona
KM što znači da Poslovna banka u tom periodu ima negativan GAP od 40
miliona KM i da će se njena zarada povećati ako dođe do pada kamatnih
stopa na tržištu. U ovom slučaju, menadžment banke će razmotriti na koji
način će povećati kamatno osjetljivu pasivu. U suprotnom, ako dođe do
pada kamatnih stopa na tržištu, zarada banke će se smanjiti. U tom slučaju
zadatak menadžmenta banke je da poveća kamatno osjetljivu aktivu.
Kao mjera izlaganja riziku kamatnih stopa se koristi kumulativni
GAP. U tabeli br. 1. u roku dospijeća do jedne godine, projektovana Poslovna banka ima negativan kumulativni GAP od 110 miliona KM10. Koncept
kumulativnog GAP-a je koristan zbog toga što uz predviđenu promjenu
tržišnih kamatnih stopa možemo približno izračunati na koji način će se
promjena kamatnih stopa odraziti na neto kamatni prihod određene banke:
Pk  K  GK , gdje je
ΔPk – promjena neto kamatnog prostora, ΔK – ukupna promjena
kamatnih stopa (u procentnim poenima) GK - iznos kumulativnog GAP-a.
Primjera radi, ako u periodu do 180 dana dođe do rasta kamatnih
stopa za dva procentna poena (tabela br. 1), Poslovna banka će biti
izložena gubitku neto prihoda od kamata od 1,3 miliona KM, koji smo
izračunali na sljedeći način:
(+0,02) x (-65 mil. KM) = -1,3 mil. KM
10
Kumulativni GAP je izračunat kao zbir negativnih GAP-ova u periodima do 90
dana, do 180 dana i do jedne godine, odnosno Kumulativni GAP = -40+ (-25)+(-45) = 110
287
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (279-288)
ZAKLJUČAK
Najveći ili osnovni izvor ukupnog prihoda komercijalnih banaka
su prihodi od kamata. Nezavisno od toga koju će strategiju upotrijebiti u
upravljanju aktivom i pasivom, nijedan menadžment banke ne može u
potpunosti izbjeći jedan od najneugodnih i potencijalno najštetnijih oblika
rizika sa kojim se banka mora suočiti, a to je kamatni rizik.
Bez obzira na vrste kamatnih stopa koje se pojavljuju na tržištu,
osnovni zadatak menadžmenta banke jeste da uz prihvatljiv kreditni rizik
postigne što veću neto kamatnu marginu. To je veoma složen i težak
zadatak, pogotovo u savremenim uslovima kada skoro svakodnevno dolazi
do promjena aktivnih i pasivnih kamatnih stopa na tržištu. Smanjenje neto
kamatne margine nesporno ugrožava dobit poslovne banke, a može
izazvati i gubitke ukoliko aktivne kamatne stope na tržištu mnogo brže
padaju od pasivnih stopa ili pak ukoliko pasivne kamatne stope na tržištu
rastu mnogo brže od aktivnih kamatnih stopa.
U savremenoj praksi su determinisana četiri osnovna izvora rizika
kamatnih stopa poslovnih banaka: rizik ročne neusklađenosti, rizik prinosa,
osnovni rizik i rizik opcije. Za menadžment tim je važno da na vrijeme
prepozna osnovne indikatore pojave ovih rizika na tržištu kako bi se
pravovremeno reagovalo i zaštitilo banku od potencijalnih gubitka.
CREDIT RISK MANAGEMENT FOR BUSINESS BANKS
Vojislav Škrbić, Ph.D.
Abstract: One of the key aspects of managing assets and liabilities of a bank
is credit risk management. In the situation where interest rates fluctuate on the market
there occur constant changes in the banks’ profit and expenditures, which has its
repercussions on the economic value of their assets, liabilities and off-balance sheet
positions. Regardless of the kinds of interest rates that appear on the market, the
principal task of bank management is to achieve all the greater net interest margin with
an acceptable credit risk. Four main sources of interest rate risks for business banks
have been determined in the modern practice: repricing risk, return risk, principal risk
and option risk.
Key words: assets, liabilities, market, interest rate, interest risk, net interest
margin, repricing risk, return risk
LITERATURA
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
288
Bessis, J. (2002): Risk management in banking, McGraw-Hill, New York.
Bogojević Arsić, V. (2009): Upravljanje finansijskim rizikom, SZR "Kragulj"
Beograd.
Greuning, V. N., Brajović, S. (2006): Analiza i upravljanje bankovnim
rizicima, Biblioteka gospodarska misao, Mate, Zagreb.
Peterlin, J., Mladenović, M. (2007): Finansijski istrumenti i menadžment
finansijskih rizika, Univerzitet za poslovni inženjering i menadžment B.Luka.
Rose, S. P. (2010). Menadžment komercijalnih banaka, Mare, Zagreb.
Vunjak, N., Kovačević, Lj. (2006): Bankarstvo - bankarski menadžment,
Proleter Bečej, Ekonomski fakultet Subotica, Subotica.
Vunjak, N., Ćurčić, U., Kovačević, Lj. (2008): Korporativno i investiciono
bankarstvo, Ekonomski fakultet Subotica, BLC Banja Luka, Proleter Bečej.
Pešević S. FAKTORI KOJI DOVODE DO PADA POSL. AKTIVNOSTI...
Orginalni naučni rad
UDK 658.14/.17.005.52
DOI 10.7251/SVR1307289P
COBISS.BH-ID 3947032
FAKTORI KOJI DOVODE DO PADA POSLOVNE
AKTIVNOSTI PREDUZEĆA
Dr Slobodan Pešević1
Nezavisni univerzitet Banja Luka
Apstrakt: Bez analize faktora, koji dovode do pada poslovne aktivnosti,
nema ni uspešne sanacije. Krizu preduzeća rasvetljavamo iz svih uglova, posebno se
baveći uzrocima i simptomima. Ako ne znamo šta je krizu izazvalo, ni mere sanacije
neće biti valjane. Nekada se treba baviti uzrocima, a nekada simptomima krize, mada je
teško, vrlo često, napraviti razliku između uzroka i simptoma.
Faktori koji dovode do pada poslovne aktivnosti preduzeća su eksterni i
interni i isti opredeljuju dalji tok sanacije. Interni uzroci krize su obično i glavni
„krivci“ za loše poslovanje preduzeća. U literaturi se smatra da je globalni odnos
između broja internih i eksternih uzroka krize u preduzeću 2:1 u korist internih uzroka,
kod nas, zbog određenih specifičnosti taj odnos bi bio u korist eksternih faktora.
Ključne reči: preduzeće, poslovna aktivnost, faktori, uzroci, kriza, interni,
eksterni, sanacija.
UVOD
Preduzeće se može sanirati u svakoj svojoj životnoj fazi, uslov je
da to vlasnik želi i da je korist od nastavka poslovanja veća od likvidacione
vrednosti preduzeća. Okruženja u kojem posluju preduzeća su nemirna,
nestalna i nepredvidiva. Česte su promene u tehnologiji, ali nikako da
shvatimo značaj ljudskog resursa u svim tim promenama. Mnoga preduzeća su propala zbog lošeg menadžmenta. Još su uvek na ceni podobni, a
ne sposobni. Političke partije kao da se utrkuju u odabiru lošeg kadra na
važne funkcije, a cenu takvog rada plaćaju građani.
Smatrali smo da eksterni i interni uzroci krize opredeljuju tok
sanacije, te im posvećujemo značajnu pažnju. Interni uzroci krize su
obično i glavni „krivci“ za loše poslovanje preduzeća. Pošto je kriza
specifično (posebno) stanje preduzeća i menadžment treba da se definiše
kao krizni. Da bismo imali valjane podatke, odnosno da bi saniranje imalo
i naučnu ulogu, potrebno je prikupiti podatke o saniranim preduzećima iz
različitih oblasti poslovanja. Kombinovanjem različitih metoda istraživanja
1
E-mail: [email protected]
289
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (289-304)
olakšalo bi se shvatanje i razumevanje pojave koja se istražuje, a koja se
javlja u mnogo oblika i u različitim preduzećima. Iz tog mnoštva situacija
(preduzeća) u okviru kojih je prisutno istraživanje pojava, teži se logičkom
analizom tih situacija objasniti simptomi i uzroci nastanka, karakter,
dinamika i manifestacione forme pojave koja se ispituje. Proučavanjem
fenomena simptoma i uzroka krize poslovanja u više preduzeća, sanatori će
pokušati potvrditi teorijske odrednice kriznog menadžmenta, odnosno krize
poslovanja, a posebno simptome i uzroke krize koji mogu biti elaborirani u
naučnom časopisu i da se na taj način ukaže na pravce i mere za
prevazilaženje kriznih situacija i unapređenje poslovanja.
KRIZA PREDUZEĆA, SUŠTINA I PODELA
Savremene uslove privređivanja preduzeća, u manje-više svim
zemljama sveta, karakteriše kompleksnost i fluktuacija. Posebni uslovi
privređivanja učinili su da više od jedne decenije veliki broj naših
preduzeća pokazuje stalno smanjenje svojih zarađivačkih sposobnosti i
pogoršavanje finansijskog položaja. Reč je o svojevrsnoj krizi poslovanja
preduzeća u našem privredno-sistemskom ambijentu.
Otkrivanje i sprečavanje, posebno savladavanje krize, su u domenu
aktivnosti menadžmenta preduzeća. U takvim okolnostima, menadžment
preduzeća poprima obeležja kriznog menadžmenta kao specifične forme
upravljanja preduzećem. Kriza poslovanja preduzeća, simptomi i uzroci,
posebno načini savladavanja krize kroz privatizaciju, imaju svojevrsne
specifičnosti, što kriznom menadžmentu daje dodatnu ulogu i značaj.
Računovodstveni izveštaji sa odgovarajućim informacionim sadržajima predstavljaju jedan bitan i najpouzdaniji instrument kriznog
menadžmenta u prepoznavanju, sprečavanju i selektiranju mera za
savladavanje krize preduzeća. Oni po formi, sadržaju, poreklu, obuhvatnosti i usmerenosti, mogu biti brojni i različiti. Ipak, osnovni računovodstveni izveštaji iz finansijskog računovodstva i računovodstveni izveštaji
po segmentima iz upravljačkog računovodstva predstavljaju nezamenljiv
informacioni izvor za analizu rentabilitetnog i finansijskog, kratkoročnog i
dugoročnog, položaja preduzeća, odnosno poprimaju ulogu kontrolnih i/ili
dispozitivnih instrumenata u savladavanju krize preduzeća.2
Iako suštinsko razumevanje kriza uopšte pobuđuju pažnju teoretičara iz više naučnih oblasti, istorije, medicine, politike, psihologije, društvenih nauka, naslovom zadati pristup usmerava pažnju posebno na oblast
ekonomije, odnosno na fenomen krize preduzeća.
Pojam krize preduzeća se, poput drugih naučnih oblasti, primarno
vezuje za situaciju razvoja u kojoj je preduzeće dostiglo kritičnu tačku sa
određenim obeležjima. Danas je teško jednom definicijom obuhvatiti sva
2
Malinić, S.: Računovodstveni izveštaji kao dispozitivni i kontrolni instrumenti u
realizaciji osnovnih ciljeva preduzeća, Monografija: Menadžment i transformacija
preduzeća, Ekonomski fakultet i IEI Kragujevac, 1995, s. 26.
290
Pešević S. FAKTORI KOJI DOVODE DO PADA POSL. AKTIVNOSTI...
obeležja krize preduzeća. U užem smislu, krizu preduzeća treba shvatiti
kao proces u kojem se, neplanirano i nepoželjno, ugrožavaju postavljeni
osnovni ekonomski ciljevi preduzeća - cilj očuvanja uloženog kapitala, cilj
dobitka (rentabiliteta), cilj očuvanja likvidnosti i solventnosti preduzeća.3
Kriza preduzeća predstavlja "kritičnu tačku ili trenutak" u nizu
neuspešnih upravljačko-poslovnih aktivnosti, koje su dovele do stanja u
kome je preduzeće egzistencijalno ugroženo. Ovako učinjeno pojmovno
određenje krize preduzeća svakako treba razlikovati od pojmova koji se
često koriste u praksi, kao što su konflikti, poremećaji, agonije, katastrofe i
sl., a koji se ne mogu smatrati sinonimima.
Klasifikacija kriza preduzeća može biti izvršena prema različitim
kriterijumima, kao što su, primera radi, prema: lokaciji i broju uzroka
krize, trajanju procesa, vrsti delovanja, lokaciji i dr. kriterijumima4.
Ipak, s aspekta ugroženosti realizacije postavljenih konkretnih
osnovnih ekonomskih ciljeva preduzeća, posebno imajući u vidu redosled
otkrivanja, prihvatljiva je sledeća klasifikacija kriza preduzeća:
 Kriza likvidnosti preduzeća predstavlja poslovno-finansijsku situaciju preduzeća u kojoj ono nije u mogućnosti da svoje dospele
novčane obaveze izmiruje u utvrđenim rokovima njihovog dospeća, ili da ih uopšte izmiruje.
 Kriza likvidnosti se prva ispoljava kao neplanirano nepoželjno
stanje, a rezultat je neadekvatnog planiranja i neefikasne kontrole
novčanih tokova, odnosno izostanka sinhronizovanog priliva i
odliva gotovine. Razlozi pojave krize likvidnosti se uglavnom
mogu pripisati neadekvatnoj finansijskoj strukturi i pojavi gubitaka u poslovanju preduzeća.
 Kriza uspeha preduzeća se pojavljuje u uslovima kada preduzeće
ne može da realizuje cilj očuvanja uloženog kapitala i cilj dobitka,
odnosno predstavlja poslovno-finansijsku situaciju preduzeća u
kojoj je zarađivačka sposobnost preduzeća dovedena u pitanje.
Dok se kriza likvidnosti odnosi na neželjeni nepovoljan likviditetni položaj, dotle se kriza uspeha odnosi na nepovoljan
rentabilitetni položaj preduzeća; dakle na pojavu gubitka ili nedovoljnog dobitka u poslovanju. Prepoznavanje krize uspeha je
otežanije u odnosu na krizu likvidnosti, naročito u nestabilnim,
inflatornim uslovima privređivanja.
 Strategijska kriza preduzeća predstavlja poslovno-finansijsku
situaciju preduzeća u kojoj je, zbog propuštenih ili neadekvatno
odabranih i realizovanih strategija za ostvarivanje misije i ciljeva
preduzeća, trajnije ugrožena osnova za ostvarivanje uspeha - cilja
očuvanja uloženog kapitala i cilja rentabiliteta. To mogu biti
propuštene ili neadekvatne strategije u vezi s jačanjem tehnološke
prednosti, reduciranjem troškova, osvajanjem novih tržišta i sl.
3
Malinić, S.: Informacije upravljačkog računovodstva kao osnova za efikasno
upravljanje Preduzećem, Zbornik radova sa XXIX Simpozijuma SRR Srbije, Zlatibor,
1998, s. 14.
4
Senić, R.: Krizni menadžment, BMG, Beograd, 1996, s. 32.
291
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (289-304)
SIMPTOMI KRIZE
Kako bi preduzeće na vreme uočilo nastajanje krize i na vreme
sprovelo mere za njeno prevazilaženje, nisu najvažniji uzroci krize, već njeni
simptomi. Simptomi krize predstavljaju vidljiva dejstva uzroka krize, ali se
oni ne mogu izdvajati od uzroka krize, jer su najčešće rezultat više uzroka
krize, a i sami mogu postati uzrok krize. Zbog višestrukog uticaja različitih
uzroka krize, ne može se uvek uspostaviti jasna uzročno-posledična veza
između uzroka i simptoma krize.
Identifikaciju pokazatelja lošeg poslovanja nije teško utvrditi
ukoliko oni omogućuju izvođenje zaključka o odgovarajućim uzrocima
problema. No, češći je slučaj, da mnoštvo pokazatelja lošeg poslovanja
izazivaju različiti faktori koji nisu uvek u direktnom (jasnom) odnosu sa
pravim uzrocima lošeg poslovanja. Stoga je veoma teško dati jednostavnu
formulu za uočavanje lošeg poslovanja u njegovom startu. U početnom
stadiju problemi su neznatni, a kasnije se sve više zahuktavaju i sve više
uzimaju maha. Što je poslovanje lošije, to su pokazatelji krize jasniji, zbog
čega postaje teže vraćanje preduzeća na prethodno normalno stanje.5
Vremenski tok nastupa problema u poslovanju preduzeća i uočavanje
simptoma, u načelu se može prikazati na sledeći način.6
Slika 1: Tok nastupanja problema
Izvor: Entschidungsfindung in kritischen Unternehmensphasen, K.L. Busse,
UADL International, Management im Zeitalter der Strategischen Fuhrung 2,
Auflage, Weisbaden, 1986, s.166.
5
Wang, K.C., Guild, P.D.: The Strategic Use of Organizational Competencies
andBackcasting in Competitive Analysis, the Pennsylvania State Univerity, 1995, s.
153.
6
Busse, K. L.: Entscheidungsfndung in Kristischen Unternehmen Sphfuhrung;
Auflage; Wiesbaden; 1986, s. 166.
292
Pešević S. FAKTORI KOJI DOVODE DO PADA POSL. AKTIVNOSTI...
Simptomi krize predstavljaju obeležja po kojima se kriza u preduzeću može identifikovati. Prvi znaci krize najčešće se manifestuju u vidu
pada tržišnog učešća i porudžbina od kupaca. Ovo dovodi do pada prodaje,
pa zatim dobiti, ali i likvidnosti preduzeća. Opadanje ovih faktora, ali i neiskorišćenost kapaciteta može se identifikovati u knjigovodstvenim podacima.
Priroda krize jeste da se kreće eksponencijalno. Što je više simptoma
krize, to je preduzeće dublje zašlo u krizu i teže je vratiti ga u ravnotežno
stanje - stanje likvidnosti. Zbog toga je od suštinske važnosti uočavanje
najmanjih signala (simptoma) krize i brza reakcija preduzeća. Ukoliko
preduzeće ništa ne preduzme, onda će sve više tonuti u krizu, polako će
povećavati svoja zaduživanja, a smanjivati svoju likvidnost, a uskoro neće
moći da ostvari nikakvu dobit.
Intenzitet krize je promenljiv tokom njenog produbljivanja. Ali nije
lako uočiti rane simptome krize, jer se oni mogu različito interpretirati i jer
mogu imati više uzroka. Indikatori krize koji se iskristalisali kroz određenu
praksu7:

opadajuća prodaja;

opadajuća rentabilnost;

povećanje stepena zaduženosti;

opadanje „cash flowa“ i

opadanje likvidnosti.
Samostalno ili u nekim grupama ovakvi pokazatelji ukazuju na krizu.
Ukoliko se angažuje suviše tuđih izvora finansiranja, kao posledica toga
nastaje prezaduženost, što za sobom povlači umanjenje prinosa. Zaduženost i
nesposobnost plaćanja jasno signaliziraju postojanje krize koja u značajnoj
meri ugrožava preduzeće.
Zaduženost, dakle, nastaje u trenutku kada se u preduzeću za
funkcionisanje mora, pored sopstvenog kapitala, angažovati nesrazmerno
mnogo tuđeg kapitala. Kasnije, tokom napredovanja krize, mogu se javiti i
simptomi poput8:

restriktivne politike dividendi;

neadekvatnog reinvestiranja u posao;

nedostatak planiranja;

suprostavljanje najvišeg rukovodstva idejama drugih, i

pasivnost vrhovnog menadžmenta.
Analiza simptoma krize polazi od pretpostavke da je preduzeće
rezervoar gotovine i da mu je cilj da uspešno upravlja novčanim tokovima.
7
Malinić, S.: Informacije upravljačkog računovodstva kao osnova za efikasno
upravljanje Preduzećem, Zbornik radova sa XXIX Simpozijuma SRR Srbije, Zlatibor,
1998, s. 25.
8
Malinić, S.: Računovodstveni izveštaji kao dispozitivni i kontrolni instrumenti u
realizaciji osnovnih ciljeva preduzeća, Monografija: Menadžment i transformacija
preduzeća, Ekonomski fakultet i IEI Kragujevac, 1995, s. 21.
293
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (289-304)
Kada se taj rezervoar isprazni, smatra se da je preduzeće bankrotiralo.
Ispitivanje faktora kao što su rentabilnost, rast i likvidnost, treba da pruži
podatke o dubini krize u kojoj se preduzeće nalazi.
Pored finansijskih, postoje i brojni drugi faktori koji ukazuju na
postojanje krize. To su, najpre, kvalitet određenih proizvoda (koji može
početi da opada), sumnjičavost dobavljača i kupaca, zanemarivanje
popravki na građevinskim objektima, pa sve do ne nabavljanja inventara koji
se koristi u administraciji - kancelarijama.
Jedan od zadataka menadžmenta preduzeća jeste da uoči kada
preduzeće može zapasti u određene nevolje. Ali to nije lako, zbog mnogih
faktora, uključujući i težnju preduzeća da ulepšavaju svoje rezultate
(odnosno da se prikrivaju slabosti). Najveći broj preduzeća došao je u
položaj bankrotstva zbog višegodišnjeg gomilanja gubitaka. Od menadžmenta se danas traži da blagovremeno otkrije simptome opasnosti i
racionalno reaguje na situaciju, pre nego što bude prekasno.
Neki simptomi krize ukazuju samo na svršen čin i u njihovom
dejstvu se ne može ništa učiniti, dok drugi, pretežno finansijski indikatori,
mogu služiti za rano naslućivanje problema do kojih preduzeće može doći
u određenom trenutku. Dobro organizovano računovodstvo svakako može
pomoći u ranoj identifikaciji krize.
Koristeći svoje funkcije (finansijsko knjigovodstvo, knjigovodstvo
preduzeća, kontrola), interno računovodstvo preduzeća je predodređeno da
daje informacije za spoznaju krize. Nažalost, računovodstvo ovaj zadatak
većinom ne ispunjava ili samo delimično baš u kriznim situacijama. Nekada
kriza nastaje iz razloga što je računovodstvo neažurno, pa se krizni razvoj
događaja prekasno otkrije. Naravno, ovo ne važi za preduzeća koja bivaju
zatečena iznenadno nastupajućim egzogenim uzrocima krize. U najvećem
broju slučajeva u preduzeću postoji računovodstvo, ali je ono pre svega
orijentisano na prošlost i ograničeno na zadatke koje je nužno obaviti radi
izrade bilansa (ocene stanja). Preduzećima najviše nedostaju informacije o
troškovima, koje se odnose na sadašnju situaciju i koje služe u svrhe
planiranja i kontrole (često u preduzećima postoji delimično knjigovodstvo
koje služi za ispunjavanje poresko-pravnih i trgovinsko-pravnih propisa).
Upravo takva preduzeća najčešće upadaju u krizu, jer u njima nema
računovodstva koje bi moglo dati rani alarm za početak problema.
U slučaju da računovodstvo prikazuje prisustvo krize, nema potrebe
za daljim angažovanjem u drugim izvorima saznanja, Ali drugi izvori su
itekako bitni u daljim fazama analize. Zbog toga je potrebno da na licu
mesta i u razgovoru sa radnicima u preduzeću, menadžment pokuša da
dobije realnu sliku o stanju u preduzeću i dubini krize. To mogu biti9:
9
Malešević, Đ.: Postupci analize izlaska iz zone gubitka, 7. Simpozijum SRRRS,
Banja Vrućica – Teslić, 2003, s. 33.
294
Pešević S. FAKTORI KOJI DOVODE DO PADA POSL. AKTIVNOSTI...
Saradnici
Rukovodstvo najčešće zanemaruje iskustveni i naučni potencijal
koji realno postoji u preduzeću i retko ga koristi za identifikovanje krize, iako
je realno da su radnici, ipak, bliže mestima gde se kriza može uočiti. Tako
npr. radnici u završnoj fazi izrade gotovog proizvoda mogu vrlo rano
identifikovati opadanje kvaliteta proizvoda, a prodavci mogu uočiti
pojavljivanje reklamnog materijala konkurencije i opadanje prodaje kao
posledicu takvog stanja.
Rukovodstvo pogona
Rukovodstvo pogona predstavlja jedan od najznačajnijih partnera za razgovor o problemima. Ono vezuje upravu i radnike i može
sintetizovati i preneti sva zapažanja do kojih se došlo.
Nadzor preduzeća
Izuzetno je važno da menadžment izađe iz svojih kancelarija i
sagleda stanje na licu mesta, jer je tako identifikacija problema brža.
Tamo se mogu npr. naći prekomerne zalihe (pre nego što računovodstvo
ukaže na ugrožavanje likvidnosti ili pad prodaje) ili visoki stepen škarta.
Kupci
Kontakt sa kupcima takođe može biti vrlo značajan. Savremeni
pristupi poslovanju svakako uključuju i marketing orijentaciju preduzeća.
Marketing podrazumeva usmeravanje poslovanja preduzeća prema potrebama i željama kupaca, jer oni najbolje poznaju slabosti proizvoda/usluge, aktivnosti i prednosti konkurencije i sl.
Nivo grane
Komunikacija na nivou privredne grane je svakako bitna radi
informisanosti. Ona dolazi do izražaja u delu finansiranja od strane
banaka (povoljnostima kredita).
Kreditne institucije
Kreditne institucije takođe obezbeđuju podršku programima sanacije i
izlaska iz krize preduzeća. Mogu pružiti i finansijskui i stručnu pomoć.
Distributeri
Razgovorom sa distributerima mogu se obezbediti informacije o
konkurentima, o tome šta i kako oni isporučuju.
Revizori
Preduzeća imaju potrebu ili obavezu da svoje konačne finansijske izveštaje podnesu na reviziju nezavisnom telu. To telo, ukoliko ima
stručnost, može identifikovati i upozoriti preduzeće na buduće probleme.
UZROCI KRIZE
Kada se kriza identifikuje, onda se fokus premešta sa simptoma na
uzroke krize. Više je razloga zbog kojih je potrebno preduzeću da ima
informacije o uzrocima krize:

kao osnova procene stanja;
295
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (289-304)

za utvrđivanje odgovornosti;

radi budućeg blagovremenog otklanjanja ili savladavanja.
Samom utvrđivanju uzroka krize ne treba posvetiti previše pažnje,
jer to može dovesti do negativnih posledica, kao npr. preterano bavljenje
prošlošću i sadašnjim stanjem, umesto fokusa na budućnost, ali i premalo
saznavanja o uzrocima može se negativno odraziti na buduće blagovremeno
otklanjanje i savladavanje krize.
Utvrđivanju odgovornosti svakako treba posvetiti potrebnu pažnju,
jer bi trebalo da bude praksa da se od rukovodstva traži objašnjenje za
situaciju u kojoj se preduzeće nalazi. Ukoliko se ne ustanovi konkretna
odgovornost, to može imati posledice na imidž (menadžmenta) preduzeća i nepoverenje u njegove sposobnosti.
Iako kriza skoro nikad ne potiče od jednog uzroka, uzroci krize
su klasifikovani na žarišta, odnosno vrste kriza. Tako razlikujemo10:

krizu privrede;

krizu grane, i

krizu u samom preduzeću.
Preduzeće postaje slučaj za saniranje onda kada se uzrok krize nalazi
u samom preduzeću. Činjenica je da neka preduzeća u grani opstaju i
ostvaruju profit i u uslovima krize privrede, odnosno grane, što ukazuje da
problem dolazi uvek iznutra.
Uzroci krize uvek predstavljaju one faktore koji direktno dovode do
slučaja krize. Oni su svakako brojni i kompleksni, pa postoji i mnoštvo
kriterijuma za njihovo klasifikovanje. Na osnovu porekla, promene mogu
biti razvrstane na interne i eksterne, gde su interni unutrašnji, dok eksterni
uzroci potiču iz spoljnog okruženja preduzeća. Kriza preduzeća predstavlja
posledicu nedovoljne sposobnost preduzeća da se prilagodi okolini.
U tržišnoj privredi trećina krivice za bankrotstvo jesu eksterne
prirode, a dve trećine interne. Procenjuje se da je taj odnos u našoj privredi
nešto drugačiji, odnosno da po jedna polovina krivice pada na obe strane.
Nisu sve oblasti preduzeća istovremeno pogođene krizom. Ali svaka
kriza u preduzeću jeste pretnja za celo preduzeće.
Multikauzalnost krize jeste njena karakteristika da ima mnoštvo
faktora. Kriza ima vešestepene uzročno-posledične veze, pri čemu važi da su
posledice uzroka krize na prethodnom nivou, uzroci krize na sledećem
nivou, tako da se tokom vremena javlja negativni sinergijski efekat, tj.
posledice krize se uzajamno pojačavaju.
Multilokalitet uzroka jeste karakteristika krize da se javlja na više
mesta. Retko se uzroci krize mogu uočiti na jednom mestu.
Istraživanja uzroka krize mogu ići u dva pravca:

kvantitativnom, i
10
Malešević, Đ.: Postupci analize izlaska iz zone gubitka, 7. Simpozijum SRRRS,
Banja Vrućica – Teslić, 2003, s. 37.
296
Pešević S. FAKTORI KOJI DOVODE DO PADA POSL. AKTIVNOSTI...

kvalitativnom.
Kvantitativno istraživanje ima rezultate koji mogu ukazati na
smernice o uzrocima krize u preduzeću. Ali kvantitativna analiza daje
sumnjive podatke, jer se iz njih ne može nedvosmisleno identifikovati
uzrok krize. Kvalitativno istraživanje pokušava da putem upitnika i izveštaja
o individualnim tokovima krize utvrdi smernice ka uzrocima krize.
Pored problema oko prikupljanja, kako kvalitativnih, tako i kvantitativnih podataka, postoji i problem njihove sistematizacije i analize.
Praktično se ne sme previše zadržavati na uzročnicima krize, jer
javno optuživanje i žigosanje nije cilj, već je cilj funkcionisanje preduzeća.
Zato je bitno, u prvom trenutku, uočavanje samo onih podataka o uzrocima
krize koji su potrebni za uklanjanje krize, jer je besmisleno raspravljati o
tome ko je „podmetnuo požar dok kuća gori“. Najpre treba ugasiti požar, a
tek onda tražiti uzročnike i konstruisati mehanizme za obezbeđivanje da u
budućnosti ne bi ponovo došlo do slične situacije.
Eksterni uzroci krize
U osnovi, sve veće promene u okruženju mogu postati razlog za
pojavu krize u preduzeću. Kao najznačajnije promene u okruženju, koje mogu
negativno uticati na preduzeće, navode se11:

visoke cene na tržištu nabavke;

promena kursa valute;

konjunkturne oscilacije;

mere u oblasti socijalne politike;

zaštita životne sredine;

konkurencija;

poreska politika;

politika subvencionisanja;

prirodne katastrofe, i

ratovi i štrajkovi.
Ulazak novog konkurenta na tržište, ili udruživanje postojeće
konkurencije, takođe može predstavljati osnov za izbijanje krize.
Tehnološke promene, promene strukture tržišta i konkurencije i pojave
dugotrajne recesije koje imaju međunarodni karakter najozbiljnije su
opasnosti po preduzeće. U okviru promena na nivou privrede, jasno se
izdvajaju dve grupe promena koje negativno utiču na poslovanje12:

recesije i

krize grane.
Recesija je konjunkturno uslovljeno ugrožavanje preduzeća. To je
pogoršanje uslova u celoj privredi, ali je njihovo trajanje ograničeno
11
Malinić, S.: Informacije upravljačkog računovodstva kao osnova za efikasno
upravljanje Preduzećem, Zbornik radova sa XXIX Simpozijuma SRR Srbije, Zlatibor,
1998. s. 76.
12
Isto; s. 77.
297
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (289-304)
vremenskim periodom. Po isteku tog vremena, može se računati na
poboljšanje situacije. Ugroženost određenog preduzeća ovim uslovima zavisi
isključivo od veze poslovanje preduzeća - konjunkturna kretanja i od
njegove sposobnosti prilagođavanja na promene izazvane takvim zbivanjem.
Preduzeća sa boljim menadžmentom i bolje opremljena preduzeća lakše
izlaze na kraj sa ovom pojavom. Delovanje recesije na preduzeće zavisi i od
grane privrede kojoj preduzeće pripada, pošto efekat recesije nije isti zao sve
grane privrede.
Faze negativnog uticaja recesije na preduzeće može se predstaviti
kroz 4 faze.
Slika 2: Prikaz uticaja recesije
I faza
- Neobično velika potreba za
proizvodima neke vrste
- Preterano investiranje u
proširenje kapaciteta
II faza
- Po zadovoljenju tražnje
dolazi do razočarenja, pad
rasta prodaje
III faza
Rast se uravnotežuje na
normalnu meru
Investicije se odlažu iz
razloga opreznosti
IV faza
Rast se smanjuje prema nuli
Zbog tvrdnje da prethodni
rast neće biti više moguć,
investitori imaju
restriktivnu politiku
Izvor: Osnove upravljačkog računovodstva, Malinić, S.: Ekonomski fakultet
Kragujevac, 2002, s. 63.
298
Pešević S. FAKTORI KOJI DOVODE DO PADA POSL. AKTIVNOSTI...
Kriza grane ima sasvim druge uzroke i vremenske dimenzije. One
se karakterišu stagnacijom, sažimanjem ili smanjivanjem tržišta, ali i
podmlađivanjem. Pojava substitucija kroz nove tehnologije, opadanje tražnje
ili prezasićenost tržišta izaziva krizu grane. Teorijski, takve pojave mogu
imati neograničeno vremensko trajanje. Ali ipak postoje i događaji koji
mogu prekinuti takvo stanje i izazvati novi polet grane.
Većina uzroka krize grane se nalazi u:

izmenama potreba kupaca (i novom tržišnom situacijom);

promena bazne tehnologije zbog inovacije;

u supstituciji.
Krize grane obično nastaju u fazi stagnacije privrede. Životni ciklus
grane daje suštinske smernice za situaciju te grane.
Primer razvoja nove tehnologije i njen uticaj na dotadašnje tržište
jeste razvoj računara koji je uništio sve velike proizvođače pisaćih mašina.
Pored napred pomenutih uzroka krize treba napomenuti i uzrok vezan
za rastući diskontinuitet razvoja okruženja. On se može opisati kao prekid
dosadašnjih poznatih trendova razvoja u skoro svim segmentima okruženja
preduzeća i sve češćim napadima na segmente koji su već tradicionalno
stabilni. Najbolji primer za to je porast cena nafte i naftnih derivata 1973.
godine koji je mnoga preduzeća zatekao nespremnim. Osim ekonomskog i
sociopolitičko okruženje može izazvati ovakve pojave.
Opšta recesija i privreda grane podiže na viši nivo mernu lestvicu
privrednog uspeha, a preduzeća koja nisu u stanju da ispune očekivanja za
normalno funkcionisanje u takvim uslovima nesumnjivo propadaju, dok
druga jačaju svoju poziciju. Prva ostaju ispod merne lestvice i za kaznu
moraju napustiti tržište. Zbog toga se recesija naziva i „časom istine“.
U trenutku kada su loša vremena za granu, preduzeće može pokazati
da li poseduje dovoljno interne snage i potencijala menadžmenta. Kriza grane,
dakle, za pojedinačno preduzeće ne znači nikakvu neizbežnu sudbinu.
Individualna sposobnost rukovodstva je presudna za opstanak preduzeća
u slučaju egzogenih uzroka krize.
Slabosti rukovodstva u uočavanju pojava u okruženju, dovode do
pojačavanja tih pretnji. Uspešna zaštita od kriznih događaja uključuje13:
 pravovremenu spoznaju opasnosti;
 koncentraciju na segmente proizvod/tržište sa niskim rizikom;
 zauzimanje preciznog stava po pitanju strategijskih faktora,
najvažnijih za poslovanje;
 ciljno usmereno korišćenje tehnoloških snaga;
 visok nivo operativnog poslovanja, i
 nizak nivo rizika.
13
Dmitrović-Šaponja, LJ.: Računovodstvo, Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad,
2011, s. 151.
299
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (289-304)
Kada se govori o eksternim uzrocima kriza, mogu se nabrojati sledeće14:
 eksterne strategijske krize
 promene u ponašanju potrošača,
 opadajuća kupovna moć,
 kontraktivan razvoj cele privrede (recesija),
 promene u politici zaliha tržišnih učesnika,
 sezonska kolebanja,
 zasićenost tržišta,
 ekstremna zavisnost od jednog kupca/dobavljača,
 krize grane (kroz liberalizaciju uvoza, substitucije ili zakonskih
mera itd.),
 promena kursa,
 stvaranje kartela, političke krize, vojni obračuni (zbog
problema na tržištima nabavke usled opadanja dosega strateških važnih industrijskih sirovina).
Eksterne krize uspeha
 poltički indukovana poskupljenja sirovina,
 štrajkovi (i kod kupaca/dobavljača),
 porast kamata (porast tražnje za kreditima),
 visoke tarifne stavke (npr. porast cene rada usled povećanja
tražnje za radnom snagom),
 povreda prava na marku ili patenta,
 fiskalne mere (porezi),
 jeftinija cena konkurentskog proizvoda,
 proizvodi supstituti,
 dirigovani zahvati (blokade, bojkoti, skidanje uvoznih zabrana,
ratovi itd.).
Eeksterne krize likvidnosti
 poistovećivanje imena preduzeća sa nekom osobom/
institucijom,
 štetni izveštaji u poslovnim časopisima,
 neispitano odobravanje kredita.
Interni uzroci krize
Krize, izazvane od zaposlenih u preduzeću, jesu najopasniji uzroci
kriza. Kod ovakvog tipa kriza najčešća su dva uzroka, to su: greške
rukovodstva i nedovoljna snabdevenost sopstvenim kapitalom. Loš izbor
lokacije ili pravne forme preduzeća, ali i preširok ili preuzak proizvodni
program mogu biti uzroci krize.
U slučaju naglog rasta ili smanjenja preduzeća postojeća organizaciona struktura takođe može postati činilac opterećenja preduzeća i
unutrašnji izvor krize. Kriza može poteći i od rukovodstva u slučaju borbe za
14
300
Isto; s.153.
Pešević S. FAKTORI KOJI DOVODE DO PADA POSL. AKTIVNOSTI...
moć/vlast ili pojava ličnih konflikata. Preterana birokratija svakako može
ugušiti inovativne snage ili fleksibilnost preduzeća. Uzrok krize može
predstavljati i odlazak grupe stručnjaka iz preduzeća.
Kriminalne radnje (špekulacije, potkradanja, utaje i podmićivanja)
od strane pojedinih članova preduzeće takođe mogu dovesti preduzeće do
ozbiljnih problema.
Posebna opasnost leži u tome što je za sanaciju krize potrebno
učešće najvišeg rukovodstva (vlasnika), a ono može za krizu saznati prekasno, kada nastupe i dodatni eksterni uzroci, te je tada posao otežan. Najčešći
uzrok krize leži u nespremnosti menadžmenta, te je najčešće prvi logičan
korak otpuštanje rukovodstva od strane vlasnika. Osnovni indikatori za
približavanje krize u preduzeću su15:
 Naduvana organizaciona struktura sa nepreglednim hijerarhijskim
isprepletenostima;
 duga zasedanja sa mnogo nekorisnih učesnika;
 užurbana aktivnost putovanja;
 predimenzionirana služba izveštavanja koja pravi gomilu internih
podataka, istovremeno neizveštavajući o promenama na polju tržišta;
 nekompetentnost rukovodećeg osoblja;
 glomazne administrativne procedure;
 oskudica jasnih ciljeva;
 strah od neprilika i konflikata;
 nedostatak efikasnog komuniciranja, i
 zastarela organizaciona struktura.
Interni uzroci krize imaju svoje žarište, odnosno moraju svoj
uticaj početi iz jedne oblasti (nabavka, proizvodnja, finansije) ili jedne
faze u procesu upravljanja (planiranja, organizovanja, kontrole).
Činjenica je da preduzeća u krizu zapadaju prevashodno zbog
lošeg rukovodstva koje nije spremno odgovoriti na izazove. Loše poslovanje
preduzeća kao uzrok ima sledeće slabosti rukovodstva16:
 generalni direktor je autokrata;
 većina članova ne učestvuje u odlukama najvišeg rukovodstva;
 sposobnosti i znanja članova rukovodstva su neujednačena;
 slaba finansijska funkcija, i
 slabe sposobnosti rukovođenja na nivoima ispod top-menadžmenta.
Pored nabrojanih slabosti u rukovodstvu, postoje i određene
slabosti u računovodstvu.
Najuočljiviji nedostatak preduzeća koja upadaju u krizu jeste
nedostatak sposobnosti za adekvatnu reakciju na promenu.
15
Dojčinović D., Kako prepoznati negativan razvoj preduzeća i unutrašnje slabosti,
www.ebizmags.com. 2009. s. 157.
16
Vranković, M.: Konsolidacija i sanacija kao modeli izlaska, s. 159.
301
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (289-304)
Evidentna je pojava da ponekad menadžment pokušava da nastanak krize pripiše nedostatku sreće ili sticaju nesrećnih okolnosti. Fizičke
katastrofe i politički nemiri mogu biti izazivač krize, ali se eksperti slažu u
tome da su takve pojave retke (oko 1% od svih slučajeva propadanja preduzeća). Ostatak (99% slučajeva) kao razlog propasti ima loš menadžment.
Moguća je sledeća podela internih kriza17:
Interne strategijske krize
izbor loše lokacije;
širina asortimana (premali ili preveliki);
pogrešna predviđanja budućnosti;
sezonska kolebanja (i odluke usled njih);
pogrešna politika diverzifikacije;
nejasna organizaciona struktura;
pogrešan sistem ciljeva;
nejasne nadležnosti menadžmenta po nivoima;
nepovoljna kadrovska struktura;
nesposobnosti top-menadžmenta;
karakterni nedostaci vrhovnog rukovodstva;
nedostatak sposobnosti za interno prilagođavanje;
stihijski razvoj proizvoda;
investicije (bez orijentacije na potrebe/ciljeve);
jednostrana zavisnost (od jednog dobavljača);
nedovoljna kontrola kvaliteta;
višak kapaciteta;
nedovoljna tehnološka opremljenost;
posleprodajne usluge (nerazvijene);
pogrešne finansijske kalkulacije i manipulacije (bilansima,
falsifikovanja itd.), i
premali sopstveni kapital.
Interne krize uspeha
odgođeni uspeh razvoja (ili troškovi razvoja) novog
proizvoda usled nepredviđenih okolnosti;
nepovoljni odnos cena/korisnost;
zastareli proizvodi;
previsoka cena usled prevelikih troškova;
prodaja po cenama ispod cene koštanja;
veliki projekti koji donose gubitke;
porast troškova;
opadanje prodaje (i posledica nepokrivenost fiksnih troškova);
nerentabilnost pojedinih proizvoda ili linija;
kupovina nerentabilnih preduzeća;
pogrešna propaganda;
17
302
Vranković, M.: Konsolidacija i sanacija kao modeli izlaska, s. 160.
Pešević S. FAKTORI KOJI DOVODE DO PADA POSL. AKTIVNOSTI...
loše materijalno poslovanje (pogrešno strukturirane zalihe);
visoki personalni troškovi;
visoki troškovi kamata;
nedovoljno osiguranje, i
varanje, potkradanje, podmićivanje.
Interne krize likvidnosti
finansiranje dugoročnih investicija;
nedostatak rezervi;
loša dispozicija finansiranja;
nedovoljan nadzor dužnika;
preveliki rizik;
prevelike investicije u neproduktivne oblasti (kontrola kvaliteta, zalihe);
pesimističke izjave rukovodstva;
oticanje likvidnosti kupovinama nerentabilnih firmi;
visoke zalihe usled opadanja prodaje, i
privremeno zastajanje prodaje.
ZAKLJUČAK
Najveći problem menadžmentu je priznati da je preduzeće u krizi.
Zašto je to tako, nema racionalnog objašnjenja. Ako se bolestan čovek ne
bi lečio, umro bi, isto tako, ako se ne leči kriza preduzeća, preduzeće
nestaje ili prestaje da postoji. Gubitak učešća na tržištu i smanjenje
porudžbina su prvi signali krize. Nekada to ne mora da zahteva posebne
mere, međutim, pošto to povlači za sobom pad realizacije, likvidnost
postaje sve manja, a zaduživanje sve veće. U našim uslovima poslovanja
simptomi krize su slični, kao i u privredno izgrađenom ambijentu, ali ipak,
u dosta složenijem obliku. Primarni zadatak svakog preduzeća koje je
zapalo u teškoće u poslovanju je iznalaženje modaliteta i scenarija izlaska
iz krizne situacije.
Shodno stepenu iskazane krize, biraju se i odgovarajuće strategije
oporavka. Obično, svaki oporavak preduzeća u krizi neminovno dovodi do
promene menadžmenta. I niz drugih strategija oporavka provodi se kod
preduzeća koja su u krizi. Kriza jeste problem, ali i prilika za iznalaženje
rešenja kako bi se problemi eliminisali.
FACTORS AFFECTING SMALL-SCALE BUSINESS PERFORMANCE
Slobodan Pešević, Ph.D.
Abstract: No analysis of the factors that led to the fall of business there is no
successful rehabilitation. Crisis sheds light on companies from all angles, especially
addressing the causes and symptoms. If you know of thinking caused the crisis nor
remediation measures will be rolled. It used to be dealt with once the causes and
symptoms of the crisis, though it is hard, very often,to distinguish between causes and
symptoms. Factors contributing to the decline of business activities of the company are
both external and internal, and the same choose the future course of rehabilitation.
Internal causes of the crisis are usually the main "culprits" for the poor performance of
303
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (289-304)
the company. The literature considers the global relationship between the number of
internal and external causes of the crisis in the company 2-1 in favor of internal causes
with us, due to certain specifics of this relationship would be in favor of external
factors.
Keywords: enterprise, business activity, factors, causes of the crisis, internal,
external, rehabilitation.
LITERATURA
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
304
Busse, K. L. (1986): Entscheidungsfndung in Kristischen Unternehmen
Sphfuhrung; Auflage; Wiesbaden
Dmitrović-Šaponja, LJ. (2011): Računovodstvo, Univerzitet u Novom Sadu,
Novi Sad
Dojčinović D. (2009): Kako prepoznati negativan razvoj preduzeća i
unutrašnje slabosti, www.ebizmags.com.
Malinić, S. (1995): Računovodstveni izveštaji kao dispozitivni i kontrolni
instrumenti u realizaciji osnovnih ciljeva preduzeća, Monografija:
Menadžment i transformacija preduzeća, Ekonomski fakultet i IEI
Kragujevac
Malinić, S. (1998): Informacije upravljačkog računovodstva kao osnova za
efikasno upravljanje Preduzećem, Zbornik radova sa XXIX Simpozijuma
SRR Srbije, Zlatibor
Malešević, Đ. (2003): Postupci analize izlaska iz zone gubitka, 7.Simpozijum
SRRRS, Banja Vrućica – Teslić.
Senić, R. (1996): Krizni medžment, BMG, Beograd
Wang, K.C., Guild, P.D. (1995): The Strategic Use of Organizational
Competencies andBackcasting in Competitive Analysis, the Pennsylvania
State Univerity,
Vranković, M.: Konsolidacija i sanacija kao modeli izlaska preduzeća iz
krize, Zbornik radova sa 8.Kongresa SRRRS, Banja Vrućica – Teslić,
Terzić S. ULOGA I ZNAČAJ JAVNO-PRIVATNOG PARTNERSTVA
Pregledni rad
UDK 334.752:338.49: [658.114.2
DOI 10.7251/SVR1307305T
COBISS.BH-ID 3947288
УЛОГА И ЗНАЧАЈ ЈАВНО-ПРИВАТНОГ
ПАРТНЕРСТВА
Мр Светлана Терзић1
Саобраћајни факултет Добој
Апстракт: Јавно-приватно партнерство представља облик финансирања
јавних потреба који се у посљедње вријеме интензивније користи. Указује се
реална потреба за ефикаснији развој инфраструктуре у Републици Српској,
применом јавно-приватног партнерства. Ефикасно коришћење пројеката јавноприватног партнерства је кључни услов за раст и одрживи развој.
У раду се посебна пажња поклања разматрању јавно-приватног партнерства, његовом развоју, предностима и недостацима овог модела, те концесијама
као детерминанти јавно-приватног партнерства.
Кључне ријечи: јавно-приватно партнерство, развој, концесије,
инфраструктура.
УВОД
Јавно-приватно партнерство је предмет интересовања стручне
и научне јавности након деведесетих година прошлог вијека, а сматра
се да његова реализација и разматрање имају много дужу историју.
Бројни аутори бавили су се проблематиком јавно-приватног партнерства, као и настојањима да га дефинишу, а тиме и развију сам
концепт. Међу њима се издвајају: Leibenstain, Shonibar, Mullin,
Yescombe, Savas, Akintoye, Bailey, Osborne, Harding и други.
Јавно-приватно партнерство, као модел финансирања,
најчешће се примјењује при финансирању капиталних пројеката од
јавног значаја, као што су; ауто-путеви, путни објекти (мостови,
тунели), затим жељезничке пруге, луке, аеродроми, гасоводи,
рафинерије, постројења за производњу електричне енергије, те
друштвена инфраструктура (болнице, школе, затвори, друштвени
објекти с различитим намјенама за одређене категорије становништва); комунална инфраструктура (водоводна мрежа, одлагање
отпада) и објекти које користе владине институције.
1
виши асистент, e-mail: [email protected]
305
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (305-317)
Француска је била прва земља Европске уније која је
примијенила моделе јавно-приватног партнерства, а потом су је
слиједиле и друге земље.
Које су предности јавно-приватног партнерства у односу на
класичне јавне пројекте и који се циљеви желе постићи реализацијом
пројеката овог типа? Да ли је ефикасна реализација пројеката јавноприватног партнерства кључна за економски раст у 21. вијеку и је ли
овај модел повољан за развој инфраструктуре у Републици Српској?
Ефикасном реализацијом уговора у спровођењу различитих
модела јавно-приватног партнерства пружа се адекватна подршка
јавном сектору, што ће довести до остваривања бројних економских и
социјалних циљева у сврху задовољавања потреба грађана.
Један од неопходних услова за пуноправно чланство Босне и
Херцеговине у Европској унији је и изградња инфраструктуре у свим
сегментима, изградња јавних и друштвених установа, унапређење
јавних услуга и достизање стандарда Европске уније у складу са
дугорочним развојним плановима и смјерницама које је прописала
европска комисија. Имајући у виду да се ова област и даље развија и
да је она од великог значаја за будући раст и развој, отуда проистиче
и предмет нашег истраживања.
Произлази да је неопходна промоција самог концепта, као и
свеобухватна интервенција у изградњи институција и капацитета,
осигуравање техничке помоћи и експертизе у различитим елементима
јавно-приватног партнерства, побољшање законског и регулаторног
оквира и стварање пословног окружења за овај модел.
ДЕФИНИСАЊЕ ЈАВНО-ПРИВАТНОГ ПАРТНЕРСТВА
Теоријске темеље концепта јавно-приватног партнерства
поставио је Leibenstain.2 Према његовом ставу, јавне институције или
јавна предузећа имају загарантовану егзистенцију, док фискалне и
монетарне политике држава пружају гаранцију за њихово пословање
или ограничавају могућност и неуспјех у пословању субјеката.
Коријен неефикасности наведених субјеката је најчешће у
непрецизно дефинисаним оквирима државне интервенције, те у
бирократској државној организацији. Због тога су јавно-приватна
партнертства била својеврстан коректив уоченим недостацима, којима
се могло одговорити на захтјев тржишта и конкуренције.
Јавно-приватно партнерство често се помиње као нови модел
обезбјеђивања јавне инфраструктуре и услуга, иако датира још из
2
Leibenstain Harvey се у својим радовима фокусира на развој економске
науке, нарочито у неразвијеним земљама, стављајући неразвијеност у корелацију
са порастом броја становништва као једног од фактора економског развоја. Своје
идеје сумирао је у дјелу „Назадовање економије и економски раст“.
306
Terzić S. ULOGA I ZNAČAJ JAVNO-PRIVATNOG PARTNERSTVA
старих времена. Први пут3 се појављује у Римском царству када су
многи објекти (нпр. луке, пијаце и јавна купатила) изграђени додјелом
концесије приватном сектору.
Поново се јавља у 16. и 17, а нарочито у 19. вијеку, путем
јавних радова и пружањем комуналних услуга. Од 1990. године земље
Европске уније користе јавно-приватно партнерство за подстицање
бржег развоја привреде, инфраструктуре и јавних услуга. Француска
је прва примијенила и правно регулисала јавно-приватно партнерство.
По броју спроведених пројеката, њиховој вриједности и броју сектора
у којима је јавно-приватно партнерство примијењено, данас водећу
улогу има Велика Британија.
Јавно-приватно партнерство представља мобилизацију
ресурса у остваривању заједничких интереса више од једног сектора,
с циљем припреме и надзора стратегије развоја одређеног подручја.4
Иако је јасно да се партнерство не може успоставити без најмање два
учесника, јавно-приватно партнерство ипак подразумијева прихваћену сарадњу јавног и приватног сектора, која се заснива на усаглашеним циљевима развоја одређеног јавног пројекта. Таква се сарадња
битно разликује од традиционалног начина испоруке јавних услуга.
У најширем смислу, јавно-приватно партнерство може обухватати скуп заједничких иницијатива јавног сектора, те профитабилног
и непрофитабилног сектора, у којима сваки субјекат посједује одређене ресурсе и учествује у планирању и одлучивању. Партнерство
подразумијева сарадњу између тијела јавне власти и приватног
сектора, било на нивоу централне или локалне заједнице с циљем
задовољавања одређене јавне потребе.5 У ужем смислу, јавно-приватно партнерство подразумијева заједничко, кооперативно дјеловање
јавног сектора с приватним сектором у производњи артикала од
јавног интереса или пружање јавних услуга.
Карактеристике овог вида сарадње су: кооперативност, флексибилност и брига о одрживом развоју.6 При томе се све више уводе
и заједничка правила у понашању, као и одређене норме и формалне и
неформалне структуре организације за договор играча. Релације у
партнерствима могу бити различите: између јавног сектора –
међусобно, између туристичких и других предузећа, између различитих социјалних група, струковних, интересних и других асоцијација, невладиних организација, између предузећа и државе,
између држава, тј. различитих дестинација у региону и слично.
3
Брдаревић, Љ., Развој локалне инфраструктуре кроз јавно-приватно партнерство, Приручник локалне власти, Београд, 2012, с. 5.
4
Bailey N., Towards a research agenda for public – private partnership in the 1990
s, Local Economy, 1994, с. 8.
5
http;/www. efzg.hr/javno-privatno partnerstvo; приступљено 21. 3. 2013.
6
Бакић, О., Прилагођавање маркетинг манаџмента у туристичким дестинацијама у условима глобализације и кластеризације у туризму, Волуме 40, бр 4,
Маркетинг, Београд, 2009, с. 204.
307
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (305-317)
Неки аутори партнерство тумаче појмом "мреже интереса"
(енгл. networking). Ради се о мрежи кооперација између различитих
стејкхолдера који су у своме развоју повезани у економском, социјалном, технолошком и другом смислу. Умрежавање је "посебан,
хибридан начин координације економске активности, односно то је
пословна веза у којој партнери дијеле ризик, признање и одговорности, како за успјех, тако и за неизвршене иницијативе".
Стручњаци из Међународног монетарног фонда заступају став
да се ради о уговорним односима у оквиру којих приватни сектор
преузима обезбјеђивање инфраструктуре и услуга које је традиционално обезбјеђивала јавна управа, а стручњаци из Свјетске банке
прецизирају да се пројекти јавно-приватног партнерства односе на
инвестирање и пружање услуга, при чему приватни сектор преузима
велики дио ризика, а јавни задржава важну улогу у обезбјеђивању
услуга и преузимању значајних ризика пројекта.7
На основу Закона8 о јавно-приватном партнерству у Републици Српској, јавни партнер може бити:
а) Република Српска, односно Влада Републике Српске, преко
надлежних министарстава,
б) јавна установа коју оснива Влада,
в) јавно предузеће у већинском власништву Р. Српске,
г) јединице локалне самоуправе, односно општине и градови,
д) јавне установе које оснивају јединице локалне самоуправе,
ђ) јавна предузећа у већинском власништву локалних органа.
Предмет јавно-приватног партнерства9 може бити изградња,
коришћење, одржавање и управљање или реконструкција имовине у
сврху задовољавања јавних потреба у областима:
1.
ваздушног, друмског, ријечног и жељезничког
саобраћаја са припадајућим инфраструктурним објектима,
2.
образовне, културне и спортске инфраструктуре,
3.
здравствене инфраструктуре,
4.
комуналне инфраструктуре,
5.
информационо-комуникационе инфраструктуре,
6.
иновационо-предузетничке инфраструктуре,
7.
управљање еколошким и чврстим отпадом,
8.
другим областима од интереса за Републику и
јединице локалне самоуправе.
7
Добрић, М., Приватно-јавно партнерство у Србији, Институт за право и
финансије, Београд, 2012. С. 1.
8
Закон о јавно-приватном партнерству у Републици Српској, "Службени
гласник Републике Српске", бр. 59/09.
9
Ibidem, члан 7.
308
Terzić S. ULOGA I ZNAČAJ JAVNO-PRIVATNOG PARTNERSTVA
ПРЕДНОСТИ, НЕДОСТАЦИ И ЦИЉЕВИ МОДЕЛА ЈАВНОПРИВАТНОГ ПАРТНЕРСТВА
Предности модела јавно-приватног партнерства:10
Сарадња у којој учествује више стејкхолдера, доноси различита унапређења и промјене.
 Партнери у пројекту удружују и доносе ново знање, идеје,
свјеже ставове, капацитете и друге способности.
 Примјеном савремене технологије, квалификоване радне снаге, централизацијом административног особља и вишенамјенским коришћењем објекта подстичу се уштеде у пословању.
 Заједничким радом расте креативна синергија што утиче на
иновације у обезбјеђењу инфраструктуре и услуга. На тај
начин се подстичу приватни партнери да пронађу ефикасније
начине за реализацију пројеката од својих конкурената.
 Оцјеном финансијске исплативости пројекта постиже се оптимизација капиталних инвестиционих расхода. Капитални
инвестициони расходи обрачунавају се током трајања
пројекта.
 Ризик између приватног и јавног сектора преноси се у складу
с начелима транспарентности и пропорционалности.
 У креирању политике учествују различити стејкхолдери и
тиме доприносе њеној повећаној флексибилности, прилагођавању промјенљивим условима и уважавању интереса
локалне заједнице.
 На основу брже набавке и реализације, као и смањивања
ризика прекорачења времена изградње, постижу се уштеде у
трошковима и времену.
 Нарочита погодност су могућности финансирања инфраструктурних пројеката без потребе ангажовања буџетских средстава и задуживања на финансијском тржишту.
 Повјеравањем више фаза реализације пројекта (финансирање,
пројектовање, изградња, коришћење) једном приватном партнеру, постиже се бржа имплементација пројекта.
 Увођењем тржишних стандарда за оцјену квалитета и повећање локалних јавних прихода, прихода од пројеката и слично,
постиже се прецизније мјерење перформанси пружања услуга.
10
1. Брадаревић, Љ., Развој локалне инфраструктуре кроз јавно-приватно
партнерство, USAID Србија, Београд, 2012, с. 7.
2. Ћорић, Н., Предности и ограничења примјене пројекта партнерства јавног
и приватног сектора у Србији, Правни билтен бр. 2, Београд, 2009, с. 6.
3. Бакић, О., Прилагођавање маркетинг менаџмента у туристичким дестинацијама у условима глобализације и кластеризације у туризму, Волуме 40, бр 4,
Маркетинг, Београд, 2009, с. 204. и 205.
309
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (305-317)

Повећана пажња на социјалне, еколошке и одрживе компоненте политике.
Међутим, све ове предности често не могу да се остваре због
бројних недостатака који стварају проблеме при ефикасној реализацији модела јавно-приватног партнерства.
Недостаци у функционисању модела су: 11
 политичко-институционалне препреке,
 обострано неповјерење и недостатак разумијевања интереса и потреба друге стране,
 недовољна транспарентност података у вези с аранжманима јавно-приватног партнерства,
 искљученост локалног нивоа из поступка додјеле
концесија,
 дуг и комплексан поступак реализације аранжмана због
ограничења у оквиру закона о јавним набавкама,
 недостатак професионалних кадровских ресурса и процјене ризика и користи инвестиционих пројеката,
 негативан став јавности и службеника у локалној управи
према јавно-приватном партнерству, уз постојање друштвених и политичких баријера (корупција, неповјерење
у приватни сектор и набавке),
 занемаривање принципа подјеле ризика и користи,
 оскудица и недовољно позната пракса и препуштеност
јавно-приватног партнерства иницијативама потенцијалних партнера,
 непостојање информација и искустава у креирању успјешних партнерстава на локалном нивоу,
 слаба иницијатива власти, јер јавно-приватно партнерство
углавном иницира приватни сектор.
Уколико се убудуће у Српској буде радило на подстицању
предности модела и ублажавању и отклањању постојећих проблема,
могуће би било створити богатији инфраструктурни потенцијал на
којем ће се базирати будући економски и друштвени развој.
Модел јавно-приватног партнерства је пожељан за примјену у
домаћим условима, ради остварења сљедећих циљева: 12
 стварање додатне вриједности путем обједињавања ресурса,
напора и знања приватног и јавног сектора,
 стимулисање економске активности на дужи рок,
 повећање продуктивности на основу рационалног коришћења
економских капацитета јавног и приватног сектора,
11
Савановић, С., Финансирање локалног развоја, Агенција за развој предузећа
ЕДА, Бања Лука, 2009, с. 52.
12
Кружић, Д., Перкушић, А., Качар, Х., Јавно-приватно партнерство;
атрактивност модела, Зборник Правног факултета, Сплит, бр. 3; 2008, с. 89.
310
Terzić S. ULOGA I ZNAČAJ JAVNO-PRIVATNOG PARTNERSTVA
 трагање за новим рјешењима изградње и одржавања јавне
инфраструктуре,
 рационално коришћење јавних средстава за добробит свих
корисника јавних услуга.
Разлике између класичних јавних пројеката и јавно-приватног
партнерства огледају се у: циљевима програмске политике, фокусу,
финансијама, својини, временском одређивању, поступку спровођења
и ангажованим капацитетима.
Јавни сектор
Јавно-приватно
партнерство
Циљеви
програмске
политике
Одговорност (квалитет и
дјелотворност)
Оптимално коришћење
финансијских средстава
Фокус
Узак: капитал или
постојећи буџет
Широк: пуно финансирање
капиталних и текућих трошкова
Финансије
Јавно: сопствени приход,
уступљени приход,
дотације и задуживање
јавног сектора
Јавни и приватни фондови,
кредити, таксе које се наплаћују
корисницима и други јавно
контролисани приходи
Својина
Јавна са ограниченим
утицајем извођача
Обично мјешовита
Временско
одређивање
Краткорочни изборни
циклус
Дугорочно (повраћај токова
животног циклуса пројекта)
Поступак
Једноставан: политички,
административни,
законски, поштовање свих
правила и прописа
Компликован: морају постојати
јавне процедуре које важе у
приватном сектору;
транспарентност је највиши
приоритет
Капацитет
Екстерни: планирање,
изградња, управљање и
надзор
Интерни: преговарање, сарадња,
контрола, ревизија
Табела 1. Основне разлике класичних јавних пројеката и јавно-приватног
партнерства13
РАЗВИЈЕНОСТ МОДЕЛА ЈАВНО-ПРИВАТНОГ
ПАРТНЕРСТВА
Према извјештају Европске инвестиционе банке14 за 2010.
годину, између 1999. и 2009. године у Европској унији је спроведено
више од 1300 пројеката јавно-приватних партнерстава у вриједности
од 250 милијарди евра. До краја 2007. године окончано је 350 нових
пројеката са вриједношћу око 70 милијарди евра.
13
Илић, С., Пашић, В., Перспектива јавно-приватног партнерства у Србији,
VIII скуп привредника и научника, Привредна комора, Београд, 2011, с. 510.
14
Павловић–Крижанић, Т., Локална јавно-приватна партнерства у Србији,
Inter Newsletter, 03. Београд, 2012, с. 3.
311
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (305-317)
У 2011. години највише пројеката јавно-приватног партнерства је реализовано у Француској, која је преузела примат над
Великом Британијом и Шпанијом. Велики пројекти јавно-приватног
партнерства који појединачно премашују вриједност од 500 милиона
евра, представљају 63% укупне вриједности реализованих пројеката
јавно-приватних партнерстава на тржишту Уније у 2011. години.
Вриједност пројеката из области енергетике15 у 2001. години
по појединим земљама износила је: у Њемачкој 150 милиона
америчких долара, у Бразилу 100 милиона, у Јапану 61,7 милиона, у
Канади 60–100 милиона, у Кини 40,7 милиона, те у Пољској и
Шведској 30 милиона америчких долара.
Моделом јавно-приватног партнерства Шпанија је изградила
комплетну жељезницу, 12.000 километара ауто-путева, два аеродрома
и неколико морских лука. Посљедњих десет година Шпанија је
избацила на концесионо тржиште 300 пројеката јавно-приватног
партнерства укупне вриједности 23 милијарде евра.
Сличан приступ је и у Португалији, која је 1985. године имала
само 120 километара ауто-путева, а 2007. овим моделом било је
изграђено 2300 километара савремених друмских саобраћајница.
Наредна табела приказује развијеност инфраструктуре на
основу модела јавно-приватног партнерства по појединим земљама
Европске уније. Концесије нису појава новије врсте; чак и сама ријеч
води поријекло од латинске ријечи "concessio", која у римском праву
означава посебне дозволе и одобрења које су власти давале појединцима. Појава концесија16 била је широко распрострањена у
средњем вијеку, када су поједини концесионари узимали у закуп,
путем концесија, вађење руде или пак плаћање мостарине, путарине
(били су ослобођени ових обавеза). Концесије су даване и страним
трговцима да могу слободно да тргују у одређеним подручјима.
ЕУ
Чланице
Ш
ко
ле
Болнице
Аустрија


Белгија

Данска

Финска

Француска
Њемачка
Ст.З
гр.

Италија
Обј.
одбр
ане
Аер
одро
м
Пут
еви
Вод.
кан











Жељезница
Затв
ори










***
***
















Грчка
Ирска
Сп
обј
ек.




*
**

**

15
Ивезић, Д., Енергетска ефикасност на нивоу локалних заједница, искуство
Европске уније, Прописи и пракса, Правни билтен бр. 2, Београд, 2009, с. 37.
16
www. koncesije. org., приступљено 13. 3. 2013.
312
Terzić S. ULOGA I ZNAČAJ JAVNO-PRIVATNOG PARTNERSTVA
Холандија



Португал



Шпанија


Норвешка

Шведска
Британија
***







***
преговори у току 
***
***
***
уступање радова у току 
***


***

0
**

0


***
**


***
***
уговорени радови  велики број завршених радова
 велики број пројеката у употреби 
Норвешка (није чл. Уније)
Табела 2: развијеност инфраструктуре на основу модела јавно-приватног
партнерства по појединим земљама Европске уније.
КОНЦЕСИЈЕ КАО ДЕТЕРМИНАНТА ЈАВНО-ПРИВАТНОГ
ПАРТНЕРСТВА
Од великих инфраструктурних пројеката, интересантно је
споменути концесију за изградњу Суецког канала из 1854. и концесију за изградњу Панамског канала у 1878. години.
Теоријски гледано, појам концесија у суштини подразумијева
право коришћења природног и општедруштвеног (јавног) богатства
које страном или домаћем лицу, тј. концесионару, даје, односно
уступа надлежни орган (тијело) државне власти, тј. концедент, и то на
одређено вријеме и под посебно нормативно прописаним условима.
Другим ријечима, концесија представља правни акт на основу
којег државни орган преноси обављање својих функција и права на
приватно лице и по том основу учествује у остваривању јавних
функција и тако ужива привилеговани положај у односу на остале
привредне субјекте у оквиру законскоправне регулативе државе.17
Наредна табела приказује који је од видова саобраћаја
развијан на основу концесија по појединим земљама Европске уније.
Земља
Белгија
Бугарска
Француска
Данска
Норвешка
Грчка
Италија
Португал
Шпанија
Шведска
Холандија
В. Британија
17
Аутобуски
саобраћај
Пут. и
жељ. саоб.
Терет. и
жељ. саоб.
Путеви



Луке









Аеродром








Ивковић, Б. и др., Концесије по БОТ моделу, "Прометеј", Н. Сад, 1999, с. 18.
313
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (305-317)
Табела 3: Концесиона давања у земљама Уније из области саобраћајне
инфраструктуре
Наредна табела приказује приходе од концесија (планиране и
остварене) у 2010. години у пет земаља.
Држава
Хрватска
Мађарска
Македонија
Румунија
Србија
Износ у
еврима
Планирани и
остварени
приходи
Приходи од
концесија
планирано
214.060.000
16.170.100.000
остварено
67.259.400
16.026.700.000
планирано
остварено
планирано
остварено
планирано
остварено
планирано
остварено
74.118.100
8.300.580
54.634.146
18.031.443
41.096.551.198
42.315.446.201
2.330.100.000
2.148.200.000
Државни
буџет
БДП
Приходи
од
концесија
у односу
на
државни
буџет
45.082.500.000
0,42 %
9.711.800.000
6.905.000.000
0,18 %
0,02 %
2,34 %
0,84 %
119.637.000.000
261.000.000
130.289.000
7.309.320.000
2.896.360.000
Табела 4: Приходи од концесија у 2010. години 18
Из претходне табеле може се уочити да је највеће остварене
приходе од концесија од наведених земаља у 2010. године имала
Румунија, у износу од 261 милион евра.
Република Српска је у 2011. години имала занемарљиве приходе од концесија, само три милиона евра.
Наредна табела приказује опције којима се могу остварити
поједини циљеви на основу концесија, те које је циљеве могуће
остварити у потпуности, а које дјелимично. Као и јавно-приватно
партнерство, и концесије имају бројне предности:19
– рационалност у коришћењу обновљивих, а посебно необновљивих природних ресурса,
– повећање друштвеног бруто производа,
– повећање нивоа запослености,
– трансфер савремених технологија и знања,
– повећање извора и приступ новим тржиштима,
– супституција увоза,
– стабилизовање јавног сектора,
– увођење и јачање конкуренције,
18
Концесије – предмет и приходи, Служба Скупштине Црне Горе, Подгорица,
2011, с. 3.
19
Слијепчевић, Ђ., Теоријски аспекти концесионарства, Аcta economica, Бања
Лука, 2006, с. 197.
314
Terzić S. ULOGA I ZNAČAJ JAVNO-PRIVATNOG PARTNERSTVA
– повећање квалитета и асортимана производа и услуга,
– повећање кредитног рејтинга земље код међународних развојних и инвестиционих финансијских институција,
– запошљавање домаћих производних капацитета,
– повећање ефикасности функције менаџмента у пословању,
– увођење стандарда у пословању по савременим моделима
развијених земаља.
Концесиона улагања су значајна за друштвено-економски развој земље, као и њено успјешно уклапање у савремене интеграционе
процесе и токове.
Техничка
експертиза
Менаџерска
експертиза
Ефикасност
пословања
Инвест.
у пословање
Инвестиције
у капацитет
Инвест
иције у
систем
дистрибуције
Уговор о
пружању
услуга






Уговор о
управљању са
фиксном
накнадом































Опција
Уговор о
управљ.

с накнадом на
учинак
Лизинг

БОТ

Концесије

Приватизација

 циљ се не може остварити
остварiti
 циљ се може остварити
 циљ се дјелom може
Табела 5: Moгућности остваривања одређених циљева примјеном пројекта јавноприватног партнерства у форми концесије20
ЗАКЉУЧАК
Имајући у виду промјене у начину прерасподјеле пореских
прихода и преношење индиректних пореза (ПДВ и царина) са
ентитетског на државни ниво, буџет као извор финансирања капиталних пројеката постао је ризичан и несигуран.
Сходно томе, јавно-приватно партнерство као модалитет
финансирања локалног и регионалног развоја представља повољан
механизам за повећање конкурентности и иновативности.
20
Ћирић, Н., Предности и ограничења примјене пројекта партнерства јавног и
приватног сектора, Стална конференција градова и општина у Србији, Београд,
2009, стр. 12.
315
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (305-317)
Предности јавно-приватног партнерства су у томе што умногоме утиче на развијеност материјално-производне, социјално-културне и институционалне инфраструктуре и у непосредној су вези с
темпом раста, производном и непроизводном сфером економике.
Будући економски развој зависи од инфраструктурног потенцијала, а овај модел представља покретачку снагу привредног
развоја на основу удруживања ресурса (знања, савремене технологије,
искуства и капитала) које нуди приватни сектор. Основни циљ земаља
у транзицији јесте брже укључивање у европске и свјетске токове,
односно економски опоравак и одрживи развој.
Упркос чињеници да јавно-приватно партнерство у поређењу
са другим изворима финансирања пружа знатно веће могућности за
финансирање развоја, обављање јавних услуга и задовољавање потреба грађана, ипак је до сада недовољно коришћен у пракси у Републици Српској и у Федерацији Босне и Херцеговине.
Из тог разлога неопходно је увести структурални приступ
усавршавању кадра у овом подручју, те пружити подршку јавном
сектору с акцентом на приоритете. С тим у вези потребно је обезбиједити и већу политичку стабилност и боља законска рјешења за
обимније привлачење приватног сектора.
Ради успјешног спровођења јавно-приватног партнерства локална власт мора да обезбиједи мултидисциплинарни приступ ангажовањем стручњака за финансијске, комерцијалне, техничке и правне
аспекте пројеката јавно-приватног партнерства. То подра-зумијева
увођење квалитетног маркетинга при приступу и промоцији током
функционисања јавне управе, како би се обезбиједило да производи и
услуге буду у складу са захтјевима грађана.
Ефикасност програма јавно-приватног партнерства могла би
бити повећана увођењем јединица јавно-приватног партнерства.
Нарочито би било значајно оснивање малих информационих бироа,
као у неким другим транзиционим земљама (Чешка, Литванија и др.).
Развој мреже модела јавно-приватног партнерства југоисточне Европе
могао би бити од користи за дјеловање ових центара.
Један од неопходних услова за пуноправно чланство Босне и
Херцеговине у Европској унији је и изградња инфраструктуре у свим
сегментима, изградња јавних и друштвених установа, унапређење
јавних услуга и достизање стандарда Уније у складу са дугорочним
развојним плановима и смјерницама Европске комисије.
THE ROLE AND IMPORTANCE OF PUBLIC-PRIVATE
PARTNERSHIP
Svetlana Terzic, M.A.
Abstract: Taking into account that public-private partnership is the way of
public financing that has recently been intensively used, the special emphasis is to be
put on its analysis, for the purpose of more efficient infrastructure development in the
316
Terzić S. ULOGA I ZNAČAJ JAVNO-PRIVATNOG PARTNERSTVA
Republic of Srpska. The effective use of public-private partnership projects is the key
precondition for growth and development.
Throughout the work special emphasis is put on the discussion on publicprivate partnership, including its development, the advantages and disadvantages of the
model, as well as the concessions as the determinant of public-private partnership.
Key words: public-private partnership, development, concessions,
infrastructure.
ЛИТЕРАТУРА
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
Брдаревић, Љ. (2012.): Развој локалне инфраструктуре кроз јавноприватно партнерство, Приручник локалне власти, Београд
Бакић, О. (2009): Прилагођавање маркетинг менаџмента у туристичким
дестинацијама и кластеризације у туризму, Волуме 40, бр. 4, Маркетинг,
Београд
Bailey N. (1994): Towards a research agenda for public – private partnership
in the 1990, Local Economy
Добрић, М. (2012.): Приватно-јавно партнерство у Србији, Институт за
право и финансије, Београд
Ћорић, Н. (2009.): Предности и ограничења примјене партнерства јавног
и приватног сектора у Србији, Прописи и пракса, Правни билтен бр. 2,
Београд
Савановић, С. (2009): Финансирање локалног развоја, Агенција за развој
предузећа ЕДА, Бања Лука
Јуричић, Д. (2008): Економија јавно-приватног партнерства, Економски
преглед, Загреб
Кружић, Д., Перкушић, А., Качар, Х. (2008): Јавно-приватно
партнерство, атрактивност dbfoot модела, Зборник радова Правног
факултета бр. 3, Сплит
Павловић-Крижанић, Т. (2012): Локална јавно-приватна партнерства у
Србији, Inter Newsletter 03, Београд
Јавно-приватно партнерство у Црној Гори, Институт Алтернатива,
Подгорица, 2010.
Илић, С., Пашић, В. (2011): Перспективе јавно-приватног партнерства у
Србији, VIII скуп привредника и научника, Привредна комора, Београд
Ћирић, Н. (2009): Предности и ограничења примјене пројекта
партнерства приватног и јавног сектора, Стална конференција градова и
општина у Србији, Београд
Закон о јавно-приватном партнерству у Републици Српској, "Службени
гласник Републике Српске" бр. 59/09.
Интернет извори:
– http;/www.ef.zg.hr/javno-privatno partnerstvo / 15.5.2013.
–
http;/www.koncesije.org. / 15.5.2013.
317
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (318-327
Pregledni rad
UDK 502.131.1:502/504
DOI 10.7251/SVR1307318K
COBISS.BH-ID 3947544
RIZIČNO DRUŠTVO I NEODRŽIVI RAZVOJ
Mr Irina Kovačević1
Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Banjoj Luci
Apstrakt: Ekologija je u današnjem vremenu postala ključni pojam, kako u
naučnim, tako i u društvenim krugovima i opredjeljenjima. Nekada to nije bilo tako, što
je sasvim razumljivo s obzirom na činjenicu da tada ekološki problemi nisu bitnije
ugrožavali prirodnu okolinu i život na Zemlji. Stvaranjem globalnog rizičnog društva,
ovi se problemi radikalizuju i naučno problematizuju u smislu isticanja značaja koncepta održivog razvoja.
Održivost zahtijeva smislenije i prosvećenije korišćenje prirodnih resursa i
zato predstavlja alternativu postojećoj ekonomiji. Suprotno ekonomiji u kojoj je
proizvodnja isključivo orijentisana prema stvaranju i uvećavanju profita, nova
ekonomija mora više pažnje posvetiti prirodi i duhovnom kvalitetu života. Ekonomija
mora da služi čovječanstvu, a ne da ga eksploatiše i porobljava i na taj način dovodi u
pitanje njegov opstanak.
Ključne riječi: ekologija, rizik, rizično društvo, globalno rizično društvo,
neodrživi razvoj.
UVOD
Moderna racionalistička paradigma reda nastala je kao izraz njutnovske koncepcije koja na svijet i prirodu gleda kao na neku ogromnu
mašinu „koja funkcioniše po vječnim, nepromjljivim i nužnim zakonima“.
U ovakvoj mehanicističkoj slici svijeta koju je Njutnova (Isaac Newton),
Bekonova (Francis Bacon) i Dekartova (René Descartes) Moderna dala,
„priroda je izgubila svojstva vitalističkog organizma“. Ona je redukovana
„na ogoljenu mehanističku strukturu, koju je lako rastavljati, dijeliti,
popravljati i (zlo)upotrebljavati“. Kao i svaka druga „bezdušna“ mašina,
tako se i priroda-mašina može podvrgnuti „žestokoj eksploataciji“ od
strane određenih grupacija. Time je mehanicistička paradigma „postala –
paradigma neodrživog razvoja.“2
1
Doktorant na Fakultetu političkih nauka Univetzitet Banja Luka [email protected]
2
Lj. Despotović, Ekološka paradigma: prilozi zasnivanju političke ekologije,
„Stylos“, Novi Sad, 2002, s. 59.
318
Kovačević I. RIZIČNO DRUŠTVO I NEODRŽIVI RAZVOJ
Upravo zahvaljujući utemeljenju i razvijanju novovjekovne mehanicističke paradigme i principa racionalizacije u procesu proizvodnje,
stvorena je ekološka kriza sa ogromnim ekološkim problemima, kako na
lokalnom, tako i na globalnom nivou. Stvoreno je – globalno rizično
društvo neodrživog razvoja.
U našem savremenom dobu sve više se razvijaju rizici koji
zadobijaju nove dimenzije. Za razliku od ranijih, novi rizici se ne mogu
više vezati za mjesto gdje nastaju, recimo, fabriku ili industrijsko
postrojenje, manji lokalitet ili region, zato što su zadobili globalni karakter,
i zato globalno i ugrožavaju život. Rizici antropogeno determinisanog
neodrživog razvoja odnose se na: demografski rast i nejednakosti,
zagađenje vode, vazduha, zemljišta i hrane (posebno genetski modifikovane hrane), buku, vibracije i saobraćaj, ekološke katastrofe, klimatske
promjene i globalno zagrijavanje, ekološki kriminalitet i ekološki
terorizam, ratove. Sve su to indikatori i parametri veće i šire liste globalnih
problema s kojima se susreće savremeno, globalno rizično društvo u kojem
su ugroženi održivost i održivi razvoj, a veoma razvijeni elementi
neodrživosti i neodrživog razvoja.
Naravno, pored antropogenih faktora, koji stvaraju ekološke i
druge probleme i povećavaju rizike življenja, tu su i neantropogeni faktori
rizika. Ljetna kiša koja u Evropi prlja popljoprivredna polja i urbane
centre, često sobom nosi saharsku prašinu i žute čestice pijeska i tako
doprinosi povećanju različitih oblika rizika za čovjeka. U tom smislu
možemo pomenuti i različite prirodne katastrofe: poplave, cunamije,
vjetrove, sušu, zemljotrese, i druge katastrofe na koje ne možemo uticati,
ali ih možemo očekivati i ublažiti probleme rizika. Ali, ipak, oni drugi,
antropogeni faktori rizika, predstavljaju veliki problem za čovjeka, jer ne
moraju imati lokalno obilježje. Radioaktivna voda i prašina koja iz
nuklearne elektrane dospije u more, ne kontaminira samo to područje, nego
i šire morsko područje sa njegovom florom i faunom, a morski plodovi,
tunjevina i riblji specijaliteti koji se prodaju daleko od tog mjesta, mogu
itekako ugroziti ljudsko zdravlje onih koji takvu kontaminiranu hranu
konzumiraju.
RIZICI I RIZIČNO DRUŠTVO
Za filozofe je pojam rizika jedna od temeljnih komponenti
čovjekovog bivstvovanja, dok je za društvene nauke „neizbježna dimenzija
ljudskog djelovanja i društvene dinamike“.3
Teorijsku osnovu u shvatanju globalnog društva rizika predstavlja
koncept društvene refleksivnosti kod Gidensa, a kod Beka koncept
refleksivne modernizacije.
U okviru koncepta društvene refleksivnosti Gidens promišlja
promjene koje se dešavaju u savremenom svijetu, ističući da živimo u
3
R. Kalanj, Moderno društvo i izazovi razvoja, “Hrvatsko sociološko društvo –
Zavod za sociologiju Filozofskog fakulteta u Zagrebu“, Zagreb, 1994, s. 129.
319
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (318-327
„razularenom svijetu“ koji je prepun neizvjesnosti i rizika. A, zato što
živimo u svijetu rizika, neophodno je razviti povjerenje u pojedince i
institucije. Rješavanje problema rizika se ne može ostvariti bez –
povjerenja. Kako je svijet dinamičan i pun ubrzanih promjena, tradicionalni
obrasci povjerenja postepeno nestaju. Nekada je povjerenje u druge ljude
proizlazilo iz lokalne zajednice. Ali, kako živimo u globalizovanom svijetu,
na naše zdravlje, živote i bezbjednost, mogu da utiču ljudi koji se ne nalaze
u našoj neposrednoj blizini, nego negdje daleko. Zato Gidens ističe da
moramo razviti povjerenje u organizacije i institucije koje se bave
propisima o zdravstvenoj ispravnosti hrane, vode, vazduha, efikasnosti
bankarskog sistema, itd. Tako su povjerenje i rizik u bliskoj i neposrednoj
„međusobnoj vezi“ i zato ljudi moraju „imati poverenja u takve institucije
ako želimo da se suprotstavimo rizicima koji nas okružuju i reagujemo na
njih na pravi način.“ Život u globalizacijskom i informatičkom dobu nužno
„dovodi do porasta društvene refleksivnosti“. A to znači da je nužno da smo
„društveno refleksivni, odnosno da stalno promišljamo okolnosti“ u kojima
živimo, a to upravo predstavlja „novu fazu razvoja sociologije“. Kao što su
se teorije i ideje klasičnih mislilaca (Marksa, Dirkema, Vebera) formirale u
periodu „velikih društvenih i ekonomskih promena“, tako je potrebno „da
razvijemo nove teorije da bismo razumeli događaje koji transformišu
društva u kojima danas živimo“4.
Pod pojmom rizičnog društva Bek podrazumijeva društvo na višem
nivou modernosti, u kojem „proizvodnju dobara sistematski prati društvena proizvodnja rizika.“ Upravo zato je predstava linearnog rasta
racionalnosti prevaziđena, zastarjela i zato je pogrešna. To je i razlog zbog
kojeg je fenomen životne sredine postao i bitnim sociološkim problemom,
jer je sociologija nauka o društvu, a upotreba tehničkih sredstava je u
proizvodnji dovela do ugrožavanja života i društva. „Ekološki problemi
nisu više problemi okruženja, nego su – u svojoj genezi i posledicama –
potpuno društveni problemi, problemi ljudi, njihove istorije, njihovih
životnih uslova, njihovog odnosa prema svetu i stvarnosti, njihovog
ekonomskog, kulturnog i političkog ustrojstva. Industrijski transformisana
‘unutrašnja priroda’ civilizacijskog sveta upravo se mora pojmiti kao
egzemplarno ne-okruženje, kao unutrašnje okruženje, naspram kojeg
zakazuju sve naše visokorazvijene sposobnosti distanciranja i isključivanja.
Na kraju XX veka priroda je društvo, a društvo je (takođe) ‘priroda’. Onaj
ko danas još govori o prirodi kao ne-društvu, govori o kategorijama nekog
drugog veka, koje više ne dotiču našu stvarnost.“5
Kako Bek napominje, „refleksivna modernizacija“ znači da društvo na bilo koji način „proizvodi samokritiku“ koju sociologija, ukoliko
„ne može zapaziti i dešifrirati“ treba razviti u okviru društva samog.
„Šanse društvene kritike prema tome su u tome da se ona uopće ne mora
nanositi na društvo izvana, normativno, s gestom pametovanja, već nastaje
4
E. Gidens, Sociologija, „Ekonomski fakultet“, Beograd, 2005, s. 699-700.
U. Bek, Rizično društvo: u susret novoj moderni,“Filip Višnjić“, Beograd, 2001, s.
31, 118.
5
320
Kovačević I. RIZIČNO DRUŠTVO I NEODRŽIVI RAZVOJ
i izvire iz osnova i izvora u središtu tog društva. Kritika društva u fazi
refleksivne modernizacije nije pitanje normativne opcije nego empirije, a
time i pojmova za koje su, potrebni odgovarajući senzori.“6
Od kako postoji, čovjek je uvijek nastojao da koristi neke moći da
bi na prirodu uticao kako bi sebi obezbijedio sredstva za život. Upravo,
kada je u pitanju taj čovjekov odnos prema prirodi, postoji nekoliko vrsta
moći u kojima se manifestuje taj odnos:
 duhovna moć - odnosno kultura koja predstavlja „otvoreni prostor
subjektivacije čovjeka i društva“ jer „ona posjeduje, osmišljava i
legitimira konstituiranje subjekata moći“;
 transformacijska moć – koja se manifestuje kroz ljudski rad kao
medij, a tehnologija kao njen instrumentarij;
 utilitarno-posesivna moć – kao utilitarno „razvojnim potrebama
legitimirano odnošenje prema prirodnim dobrima i resursima“;
 destrukcijska moć – kao moć koja razorno djeluje na prirodnu
okolinu izazivajući ekološke probleme i ekološku krizu.7
Bez obzira na ove međusobne razlike u vrstama moći može se reći
da, kada je u pitanju njen, odnosno čovjekov odnos prema prirodi, svi ovi
oblici ili sve vrste ovih moći, u manjoj ili većoj mjeri, doprinose razaranju
prirode i stvaranju rizičnog društva. Mi više ne živimo u društvu ,,iza
modernog“, nego se krećemo ka fazi koju Bek naziva „druga modernost“
u kojoj nastaju savremene globalne institucije koje razaraju one tradicionalne. Ono „klasično“ ili, kako se to obično kaže, staro industrijsko društvo
u osnovi nestaje, a na sceni se stvara sasvim novo rizično društvo i
svjetsko rizično društvo.
Isticanje ideje o globalnom rizičnom društvu ili svjetskom
rizičnom društvu znači da živimo u društvu u kojem se suočavamo sa
rizicima po našu bezbjednost, kao što se suočavamo i sa ekološkim
rizicima sa kojima ranije generacije nikada nisu bile suočene. To su rizici
koji „ne prave razliku na osnovu nacionalnosti, bogatstva ili društvenog
porekla“ i zato oni predstavljaju prijetnju „svim ljudskim društvima“ a
među njima, iako nisu jedini, Gidens posebno ističe dva rizika: globalno
zagrijavanje i genetski modifikovane organizme.
Bek smatra da neželjene posljedice ljudskih aktivnosti stvaraju
novi globalni poredak u kojem se razvijaju globalne ekološke prijetnje koje
su posljedica bogatstva (ozonske rupe, efekat staklene bašte, genetski
inženjering), koje su posljedica siromaštva (sječa šuma, loše skladištenje
otrova, „zaobilaženje“ ekološkog prava i niski stanardi ekološke zaštite), te
onih koje su posljedica postojanja oružja za masovno uništenje koje mogu
upotrijebiti pripadnici različitih radikalnih, fundamentalističkih pokreta i
terorističkih grupa.
6
U. Beck, Pronalaženje političkoga: prilog teoriji refleksivne modernizacije,
„Naklada Jesenski i Turk“, Zagreb, 2001, s. 262.
7
R. Kalanj, Moderno društvo i izazovi razvoja, “Hrvatsko sociološko društvo –
Zavod za sociologiju Filozofskog fakulteta u Zagrebu“, Zagreb, 1994, s. 55-56.
321
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (318-327
Bek smatra da je proces modernizacije doveo do prelaza klasnog
društva u rizično društvo. I dok je u klasnom društvu ideal jednakost, u
rizičnom društvu je to sigurnost. Pokretačka snaga klasnog društva je
rečenica “Ja sam gladan“, a rizičnog društva je „Ja se plašim“. U rizičnom
društvu nastaje „solidarnost iz straha“ koja postaje politička snaga.8
Pored rizika, danas postoje i mnoge globalne opasnosti, od kojih
su, prema Gidensovom mišljenju, dvije posebno značajne, a to su „zagađivanje i stvaranje otpadnih materija koje se izbacuju u životnu sredinu, i
prekomjerno trošenje prirodnih resursa koji se ne mogu obnoviti.“9
Kao vjerovatnoća događanja koja dovodi do opasnosti po ljude,
materijalna dobra i okolinu, rizici mogu biti:

prirodni – prouzrokovani su prirodnim uzrocima koji dovode do
prirodnih katastrofa i elementarnih nepogoda;
 društveni – prouzrokovani su socijalnim nemirima i društvenim
sukobima, ratovima, demonstracijama i revolucijama;
 tehnički – prouzrokovani su tehnološkim havarijama i
industrijskim katastrofama.
Kada govori o vrstama rizika, Gidens ističe da postoje dvije vrste
rizika: spoljašnji i proizvedeni rizici. Spoljašnji rizici dolaze izvana
tradicije ili prirode, a proizvedeni rizici nastaju pod uticajem djelovanja
„našeg rastućeg znanja o svetu“, pod uticajem čovjekove prakse, naučnih
znanja, moći i tehnologije djelovanja na prirodu. Na ove rizike sve više
utiču moćni globalizacijski procesi. Postoje izvjesna razlika između
spoljašnjih i proizvedenih rizika.
U tradicionalnim kulturama, pa i u industrijskom društvu do danas,
ljudi su brinuli o spoljašnjim ili prirodnim rizicima, kao što su rizici od
nerodne godine, poplava, gladi, kuge i drugih bolesti. Međutim, odnedavno
smo zabrinuti ne toliko šta priroda može da učini nama, već šta radimo i
šta smo uradili njoj. Tako je i došlo do prelaza sa dominacije spoljašnjeg
rizika na dominaciju proizvedenog rizika. „Tradicionalne kulture nisu
poznavale pojam rizika, jer im on nije bio potreban. Rizik nije isto što i
hazard ili opasnost. Rizik se odnosi na hazard koji se aktivno procenjuje u
odnosu na mogućnosti koje slede. Ta reč dolazi u široku upotrebu tek u
društvu koje je okrenuto ka budućnosti – koje budućnost vidi upravo kao
teritoriju koju treba osvojiti ili kolonizovati. Rizik je prisutan u društvu
koje aktivno pokušava da se otrgne od svoje prošlosti – što jeste prevashodna osobenost moderne industrijske civilizacije.“ Rizici se javljaju kao
posljedica postojanja i razvoja naučne, tehnološke i ekonomske racionalnosti koja stvara ekološke probleme koji postaju veoma rizični. U ovom
društvu nema sigurnosti i bezbjednosti, već samo veliki rizici kojih sve
više postajemo svjesni i čijih se posljedica bojimo. „Osećanja ontološke
8
U. Bek, Rizično društvo: u susret novoj moderni, „Filip Višnjić“, Beograd, 2001,
s. 73.
9
322
E. Gidens, Sociologija, „Ekonomski fakultet“, Beograd, 2005, s. 628.
Kovačević I. RIZIČNO DRUŠTVO I NEODRŽIVI RAZVOJ
sigurnosti i egzistencijalne anksioznosti postojaće zajedno, u
ambivalentnom odnosu.“ Rizik je „naizgled jednostavan pojam“, ali to,
ipak, nije tako, jer on „otkriva neke od najtemeljnijih osobina sveta u
kojem danas živimo“.
Ono što je karakteristično za proizvedeni rizik jeste to da on nije
samo karakteristika prirode, već da „prodire i u druge oblasti života.“ Kao
primjer, Gidens uzima brak i porodicu koji su se u svim društvima, a u
razvijenim posebno, izmijenili i gdje je rizik sastavna komponenta ovih
socijalnih grupa. „Pre dve ili tri generacije, ljudi su tačno znali šta rade kad
su se venčavali. Brak, u velikoj meri čvrsto uobličen tradicijom i običajima, bio je srodan prirodnom stanju, što, razume se, i dalje važi u
mnogim zemljama. Međutim, tamo gde su tradicionalni načini postupanja
u krizi, kad se ljudi venčavaju ili stupaju u veze, u izvesnom smislu, koji
predstavlja važan aspekat toga što oni ne znaju šta rade, jer su se institucije
braka i porodice izmenile. Sada ljudi počinju od nule, poput pionira na
Divljem Zapadu. Bili oni svesni ili ne, u takvim situacijama je neizbežno
da sve više počnu da misle o riziku. Moraju se suočiti sa sopstvenom
budućnošću koja je mnogo otvorenija nego u prošlosti, sa svim
mogućnostima i opasnostima koje to nosi.“10
Dakle, kao mikro-društvene grupe i mediji primarne socijalizacije,
osoba, brak i porodica, nalaze se u transformaciji i u krizi postajući
rizičnim društvenim grupama života osoba u njima. Danas se sve više
osobe odlučuju za zasnivanje vanbračnih zajednica i “novih” oblika
porodica, a ne za sklapanje brakova, i to ne samo iz ekonomskih, nego i
psiholoških i drugih razloga. Porodični odnosi, solidarnost i kohezija,
postaju sve labaviji, umanjena je stopa nataliteta, a stopa razvoda brakova
je sve veća. Autoritet roditelja je oslabio, kao što je oslabio i značaj
srodničkih odnosa; djeca su sve više otuđenija od roditelja.
Rizici nisu nikakva novost našeg, modernog globalizacijskog
doba. Oni su bili prisutni i ranije, ali se ovi današnji bitno razlikuju od
nekadašnjih. I u ranijim periodima razvoja ljudske istorije su se dešavale
razne katastrofe, zemljotresi, poplave, požari, suše, ratovi, glad i epidemije,
ali sve su one imale ili lokalni ili regionalni karakter. Danas su rizici
zadobili globalno obilježje i zato su veoma opasni, jer su u mogućnosti da
unište život na Zemlji. Oslanjajući se na Bekove analize, Vukašin Pavlović
ističe sljedeće razlike između starih i novih rizika: raniji rizici su bili lični i
pogađali su manje grupe ljudi, dok rizici u rizičnom društvu postaju
društveni i opšti. Oni, raniji rizici, su ipak po pravilu bili lokalni i
ugrožavali su mikronivo čovjekovog društvenog života, dok su savremeni rizici sasvim globalni, makrorizici. I ranije krčenje šuma i polja nije
kao ovo današnje – kao posljedica procesa industrijalizacije, njihovo
uništavanje postaje globalno sa svim društvenim i političkim poslje10
E. Gidens, Odbegli svet: kako globalizacija preoblikuje naše živote, „Stubovi
kulture“, Beograd, 2005, str. 52-53, 47, 49; 53-54; E. Gidens, Posledice modernosti,
„Filip Višnjić“, Beograd, 1998, s. 134.
323
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (318-327
dicama koje sobom nose. Rizici u predrizičnom društvu su bili kratkotrajni
i prolazni, dok su rizici u rizičnom društvu dugotrajni i ne mogu se
otkloniti generacijama kao, na primjer, efekti atomskih proba ili
radioaktivnih kiša. Nekadašnji rizici su po pravilu bili vidjivi i lako
uočljivi, dok su ovi novi rizici i nevidljivi i teško se uočavaju, kao,
recimo, radijacija. Takođe, stari rizici su po pravilu cjeloviti i pojedinačni i
odjednom i u cjelini se ostvaruju njihovi efekti; novi rizici su kumulativni, a
njihovi efekti se ispoljavaju na disperzovan i fragmentiran način (kao što
je to konstantna izloženost živih organizama kumulativnom trovanju
pesticidima). Osim toga, ranije je bilo lakše predvidjeti rizike i izračunati
prednosti i loše strane preduzetih rizika, dok je sa intenzivnim porastom
tehničkih opcija rasla i nekalkulabilnost njihovih rizika i posljedica.
Preuzimanje rizika u prethodnim epohama uvijek je sa sobom nosilo
uglavnom poznate moguće posljedice, ali opasnosti visokorazvijenih
tehnologija (na primjer, genetički inžinjering) stvorile su rizike čiji su
efekti sasvim nepoznati. U rizičnom društvu te nepoznate i nenamjeravane posljedice postaju dominantna snaga istorije i društva, čime se
pokazuje da je rizično društvo – društvo neizvjesnosti visokog stepena.
Posljedice ranije preduzimanih rizika su po pravilu mogle da budu
sanirane i otklonjene, ali rizici rizičnog društva su vrlo često po svojoj
prirodi posljedice sa ireverzibilnim dejstvom (na primjer, to su ekološki
rizici kod kojih kad se pređe prag ekološke izdržljivosti, nastaju štete, prije
svega po živi svijet i ekosisteme, postajući nepovratnim i nepopravljivim).
Raniji rizici su bili često stvar opcija i različito motivisanih izbora,
dok su današnji rizici sistematski i strukturno intenzivirani razvojem
destruktivnih proizvodnih snaga. Rizici rizičnog društva se bitno razlikuju
od ranijih rizika, kako zbog modernih uzroka koji ih izazivaju, tako i zbog
njihovog dejstva u odnosu na prostor (mogu da pogode i one koji žive
daleko od rizične teritorije, kao što je to pokazala atomska nesreća u
Černobilu), i u odnosu na vrijeme (ta je nesreća pokazala da posljedice
atomskog rizika snose i generacije koje se još nisu ni rodile). Tako se
pokazuje da rizici rizičnog društva imaju nove karakteristike u odnosu na
ranije rizike i nove društvene, kulturne i političke posljedice i potencijale
koji ugrožavaju ljude i civilizaciju.11
Postoji velika razlika između lokalnih i regionalnih rizika, na
jednoj strani, i globalnih, na drugoj. Iako rizici nisu nova pojava, oni, kako
dobro Bek primjećuje, ipak nose društveno-istorijsko značenje. Da rizici nisu
otkriće novog doba pokazuje primjer da, svako ko je krenuo da otkriva nove
zemlje i kontinente, kao što je to Kolumbo (Cristoforo Columbo)
uradio, računao je na ,,rizike“. Doista, to su lični rizici, a ne oni koji
imaju karakter globalnih opasnosti za čitavo čovječanstvo, kao, recimo,
oni koji nastaju od nuklearne fisije ili skladištenja radioaktivnog otpada.
Onda je riječ „rizik“ imala prizvuk hrabrosti i avanturizma, a ne
mogućeg samouništenja života na Zemlji, kao danas.
11
V. Pavlović, Civilno društvo i demokratija, „JP Službeni glasnik i JP Zavod za
udžbenike“, Beograd, 2009, s. 90. pass.
324
Kovačević I. RIZIČNO DRUŠTVO I NEODRŽIVI RAZVOJ
Prema Gidensovom mišljenju, modernost je stvorila najveće rizike
„sa teškim posljedicama“, kao što su:
 slom koncepta i mehanizma ekonomskog rasta – zato što
kapitalistička akumulacija ima svoje krize i granice;
 rast totalitarnih oblika vlasti – koji se oslanjaju na porast sredstava nadzora i gubitka privatnosti, čime se pokazuje da „totalitarnost
i modernost nisu povezane slučajno, već imanentno“);
 potencijalna mogućnost nuklearnog konflikta;
 ekološke katastrofe.
Bek ističe da se svjetsko društvo rizika može objasniti kroz tri
konceptualna okvira: rata i terora; ekonomske globalizacije i neoliberalizma i države i suverenosti. On smatra da, usljed težnje za imperijalnim
osvajanjem i dominacijom nastaju rizici, bez obzira na nastojanje da se
krizama upravlja, kontrola nad njima nije uspješna, pogotovo što se temelji
na unilateralnoj politici, prije svega SAD. S druge strane, neoliberalna
ekonomska globalizacija dovodi do uništavanja okoline, socijalnog
raslojavanja, nezaposlenosti i siromaštva, globalno organizovanog kriminala, nekontrolisane dominacije globalne elite moći. Takođe, i područje
države i suverenosti predstavlja okvir koji u okviru globalnog djelovanja
treba da bude orijentisano na smanjenju rizika i osiguranju svjetskog
društva. To nužno zahtijeva istinsku međunarodnu saradnju država i savez
protiv terorizma, kao najvišeg društvenog rizika svjetskog društva rizika,
zahtijeva dijalog kultura, konfesija i etničkih zajednica.
ZAKLJUČAK
Da bi opstao, čovjek se, otkad i postoji, suprotstavljao prirodi. Do
predindustrijskog doba to suprostavljanje nije mnogo prirodu ni ugrožavalo: primjena tradicionalne organizacije rada i proizvodnje, te nerazvijenih alata i oruđa, nije dopuštalo pretjeranu degradaciju prirode, pa se
ona i sama relativno jednostavno i lako obnavljala. Ali sa počecima industrijalizacije i urbanizacije, masovne proizvodnje i potrošnje roba i povećanja životnog standarda, utemeljenih na hedonizmu i konzumerizmu, došlo
je do snažnog i veoma intenzivnog čovjekovog prodora u prirodu, pa,
prema tome, i do ugroženosti prirode, ekoloških problema i ekološke krize.
Antropogeni uticaj na prirodu, odnosno čovjekov – preko proizvodnje i primjene naučno-tehnološkog zanja u procesu proizvodnje – uticaj
na prirodu, doveo je do velikih problema, od kojih, recimo, Rišar navodi
sljedeće bitne: stopa izumiranja i nestajanja vrsta, gde je sto do hiljadu puta
veća od normalne, tako da jednom od pet sisara i jednoj od devet ptica
prijeti nestanak; jedna od tri osobe do 2020. godine neće imati vodu, oko
20% svjetskog stanovništa već danas nema svježu vodu; do 2020. godine
će broj ljudi koji živi sa manje od 2$ dnevno preći 3 milijarde; od 1960.
325
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (318-327
godine je uništeno više od 1/5, odnosno preko 20% tropskih šuma, a sa
tendencijom da se godišnje površina smanji za 1%.12
Habermas svakako nije jedini kada decidno ističe da eksponencijalni rast stanovništva i proizvodnje moraju naići na granice preko kojih
više nije moguće iscrpljivanje prirodnih resursa. „Etablirani mehanizmi
rasta uvjetuju porast stanovništva i povećanje proizvodnje u svjetskim
razmjerama. Ekonomskim potrebama sve većeg broja stanovništva i
rastućeg proizvodnog korišćenja prirode, suprotstavljeni su kao materijalne
granične veličine: s jedne strane iscrpljivi resursi (površine obradive i
nastanjive zemlje, te pitka voda i hrana; zatim sirovine koje se ne regenerišu: minerali, goriva itd.); s druge strane, nenadomjestivi ekološki
sistemi koji apsorbiraju štetne tvari, poput radioaktivnog otpada, ugljendioksida ili otpadne topline.“13
Svi ovi, kao i drugi problemi, jasno pokazuju (ne)održivost
dosadašnjeg razvoja, jer su elementi, faktori i indikatori neodrživosti i
neodrživog razvoja – veoma brojni.14
GLOBAL RISK SOCIETY AND UNSUSTAINABLE DEVELOPMENT
Irina Kovačević, M. A.
Abstract: Ecology in modern times has become a key concept in both
academic and social circles and beliefs. Sometimes it was not like that, which is
understandable given the fact that at that time environmental problems did not
significantly threaten the environment and life on Earth. By creating a global risk
society, these problems are being radicalized and scientifically questioned in the sense
of emphasizing the importance of the concept of sustainable development.
Sustainability requires more meaningful and enlightened use of natural
resources and therefore it represents an alternative to the current economy. In contrast
to the economy where production is exclusively oriented towards creating or expanding
profits, new economy must pay more attention to nature and spiritual quality of
life. The economy must serve humanity and not to exploit and enslave it and in that
way calls into question its survival.
Key words: ecology, risk, risk society, global risk society, unsustainable
development.
12
Ž. F. Rišar, Tačno u podne, „Clio“, Beograd, 2008, s. 16
J. Habermas, Problemi legitimacije u kasnom kapitalizmu, „Naprijed“, Zagreb,
1982, s. 55-56
14
Pored onih već gore pomenutih, svakako treba pomenuti još jedan veoma
značajan i nevidljiv, onaj koji se dnosi na – entropiju. Neodrživost razvoja je uslovljena
i – entropijom. Zemlja je zatvoreni sistem, a svi zatvoreni sistemi teže entropiji,
odnosno neredu i dezintegraciji. Zemlju ne održavaju vanjski inputi (jedino Sunce
održava jezera, šume, mora), a oslanjajući se na sopstvene resurse koji su iscrpivi i ne
mogu se obnoviti – dolazi do entropije. „Na kraju, ma kako se ljudska bića ponašala
mudro i pažljivo, Zemlja, Sunce, pa i sve planete i zvijezde, iscrpiće se i umrijeti. Kad
se zakon entropije primijeni na drušvena i ekonomska pitanja, on proizvodi vrlo
radikalne zaključke.“ E. Hejvud, Političke ideologije, “Zavod za udžbenike i nastavna
sredstva”, Beograd, 2005, s. 290.
13
326
Kovačević I. RIZIČNO DRUŠTVO I NEODRŽIVI RAZVOJ
LITERATURA
Beck U. (2001); Pronalaženje političkoga: prilog teoriji refleksivne
modernizacije, Zagreb, „Naklada Jesenski i Turk“
2. Bek U. (2001); Rizično društvo: u susret novoj moderni, Beograd, „Filip
Višnjić“
3. Despotović Lj. (2002); Ekološka paradigma: prilozi zasnivanju političke
ekologije, Novi sad, „Stylos“.
4. Gidens E. (2005); Odbegli svet: kako globalizacija preoblikuje naše živote,
Beograd, „Stubovi kulture“.
5. Gidens E. (1998); Posledice modernosti, Beograd, „Filip Višnjić“.
6. Gidens E. (2005); Sociologija, Beograd, „Ekonomski fakultet“.
7. Habermas J. (1982); Problemi legitimacije u kasnom kapitalizmu, Zagreb,
„Naprijed“.
8. Hejvud E. (2005); Političke ideologije, Beograd, “Zavod za udžbenike i
nastavna sredstva”.
9. Kalanj R. (1994); Moderno društvo i izazovi razvoja, Zagreb, “Hrvatsko
sociološko društvo – Zavod za sociologiju Filozofskog fakulteta u Zagrebu“.
10. Pavlović V. (2009); Civilno društvo i demokratija, Beograd, „JP Službeni
glasnik i JP Zavod za udžbenike“.
11. Rišar F. Ž. (2008); Tačno u podne, Beograd, „Clio“.
1.
327
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (328-333)
Pregledni rad
UDK 504.054:341.9(497.6)
DOI br. 10.7251/SVR1307328C
COBISS.BH-ID 3947800
MEĐUNARODNO PRAVNA ZAŠTITA
MOČVARNIH STANIŠTA U BOSNI I
HERCEGOVINI
Mr Dara Crnić-Babić1
Olja Pušić-Babić, dipl. politikolog
Ministarstvo spoljnih poslova Bosne i Hercegovine2
Apstrakt: Zaštiti i unapređenju okoline u Bosni i Hercegovini pridaje se sve
veća pažnja, s obzirom na evropske standarde u ovoj oblasti, koje kroz pravnu
regulativu usklađuje i ispunjava kao potencijalna članica Evropske unije. Istovremeno,
kao potpisnica niza međunarodnih konvencija (Konvencija o zaštiti životnog okoliša,
Konvencija o biološkoj raznolikosti, Konvencija o zaštiti vlažnih staništa, Konvencija o
zaštiti ozonskog omotača i sl.), Bosna i Hercegovina preuzela je obaveze ispunjavanja
uslova koji zahtijevaju sistemski rad na pravnoj regulativi u ovoj oblasti. Kad je riječ o
zaštiti i očuvanju prirode vlažnih staništa po tzv. Ramsarskoj konvenciji (lokaliteti
Bardača, Hutovo blato i Livanjsko polje), otišlo se najdalje.
Projekat restauracije i rehabilitacije močvarnog regiona Bardača ima za cilj
izgradnju kapaciteta za racionalno korištenje močvare i svih mehanizama ekološke
zaštite, putem resornih ministarstava, kako bi se sačuvao ovaj vrijedan i rijedak prirodni
laboratorij za naučno-istraživački rad i proučavanje mikroekološkog sistema flore i
faune. Parkovi prirode Hutovo blato i Livanjsko polje afirmativni su primjeri odnosa
čovjeka prema životnom okolišu prema međunarodnim standardima.
Ključne riječi: bogatstvo prirode, ekosistem, močvarna staništa, zaštita okoliša.
UVOD
Unapređenje pravne regulative u oblasti zaštite i unapređenja
čovjekove okoline u Bosni i Hercegovini, evidentno je s obzirom na niz
mjera i aktivnosti koje državni organi, pored političkih i ekonomskih
prioriteta, poduzimaju u sklopu provođenja Sporazuma o stabilizaciji i
pristupanju Evropskoj uniji. Sektor okoline visoko je pozicionirani prioritet
Evropske unije, tako da Bosna i Hercegovina na tom putu, preko entitetskih resornih ministarstava, provodi Strategiju zaštite okoline, Federalno
1
2
328
E-mail: [email protected]
MIP Bosne i Hercegovine, Musale 2, 71000 Sarajevo, Bosna i Hercegovina
Crnić-Babić D., Pušić-Babić O. MEĐUN. PRAVNA ZAŠTITA MOČVARA...
ministarstvo okoliša i turizma Bosne i Hercegovine i Ministarstvo za prostorno uređenje, građevinarstvo i ekologiju Republike Srpske, usvojili su
dokumente za zaštitu prirode, vazduha, upravljanja otpadom i zaštitu voda.
Sadržaj ekoloških planova, akcija, mjera i metoda za realizaciju pobrojanih
prioriteta u strategiji odnose se na jačanje svijesti svakog pojedinca,
institucija ili drugih subjekata o potrebi zaštite prirode. Međuentitetska
tijela za zaštitu životne okoline preduzimaju aktivnosti u pravcu približavanja Bosne i Hercegovine ''evropskim ekološkim standardima'', kako bi
se postigla zaštita zdravlja ljudi, racionalno korištenje prirodnih resursa i
planiranje razvoja koji će omogućiti uspostavljanje ravnoteže ekonomskih,
socijalnih i ekoloških zahtjeva.
Koncepcija održivog razvoja i zaštite prirode dobija na značaju
svakim danom sve više kao važan korak u sprovođenju strateških ciljeva
Bosne i Hercegovine na ekološkom planu. Prirodna bogatstva i resursi,
stavljeni u funkciju razvoja kroz dogradnju postojećih sistema zaštite
životne sredine, izloženi su sistemu monitoringa prirode, uspostavljanju
indikatora za praćenje stanja prirode i životne sredine, kako bi se stvorili
mehanizmi za uspostavljanje mreže zaštićenih područja.
Zakon o zaštiti prirode Republike Srpske u „Službenom glasniku“
iz 2002. godine3 u članu 25. propisuje posebne mjere zaštite prirode u područjima koja imaju izraženu biološku, geološku, ekosistemsku ili pejzažnu raznovrsnost, tzv. zaštićena područja u koja se ubrajaju: zaštićena
prirodna područja, nacionalni parkovi, spomenici prirode, područja
upravljanja prirodnim staništem i zaštićena područja za upravljanje resursima. S ciljem uključivanja određenih područja u međunarodnu ekološku
mrežu (prirodna staništa i staništa vrsta po evropskom programu NATURA
2000), intenzivirane su aktivnosti na rangiranju potencijalnih lokaliteta koji
ispunjavaju kriterije međunarodnopravne zaštite u ovoj oblasti.
LISTA ZAŠTIĆENIH PODRUČJA PREMA RAMSARSKOJ
KONVENCIJI
Bosna i Hercegovina spada u sam evropski vrh raznolikosti prirodnih vrijednosti biljnog i životinjskog svijeta, pejsaža, močvarnih staništa i
drugog nasljeđa prirode. Naučne procjene izrečene na konferenciji ''Gazdovanje šumskim ekosistemima nacionalnih parkova i drugih zaštićenih
područja4'', potvrđuju da oko 15-20 % ukupne površine Bosne i Hercegovine čine područja prirode koja treba staviti pod pravnu zaštitu države.
Lista zaštićenih područja u Bosni i Hercegovini, prema pravnoj
regulativi u Federaciji Bosne i Hercegovine i Republike Srpske, vrlo je
brojna: Una (nacionalni park), Sutjeska (nacionalni park), Igman Bjelašnica –Treskavica – Visočica (nacionalni park), Skakavac (spomenik
3
„Službeni glasnik Republike Srpske“, br. 50/02.
Kadić, J., Marković, B. (2006). Zaštićena područja prirode u prostornom planu
Republike Srpske. Zbornik radova, Jahorina: NP Sutjeska, s. 306.
4
329
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (328-333)
prirode), Prenj - Čvrsnica - Čabulja –Vran (nacionalni park), Blidinje (park
prirode), Kozara (nacionalni park), Bijambare (zaštićeni pejsaž), Vrelo
Bosne (spomenik prirode), Plješevica (pašuma), Lom (prašumski rezervat),
Ljelješnica (pećina) i druge.
Močvarna staništa su neprocjenljivo bogatstvo prirode, njenog
biljnog (flore) i životinjskog svijeta (faune), koja uživaju posebnu kategorizaciju i pravnu zaštitu u Bosni i Hercegovini. Na svjetskim listama
međunarodno zaštićenih močvarnih staništa (tzv. Ramsarska područja),
nalaze se i tri lokacije iz Bosne i Hercegovine: Bardača, Hutovo blato, i
Livanjsko polje, kao dio ekosistema u kojem su nastanjene brojne endemične vrste biljaka i životinja. Prirodni barski rezervat Bardača, prirodni
park u osnivanju, uvršten je 12. aprila 2007. godine na svjetsku listu
zaštićenih močvarnih područja. Livanjsko polje, kao najveće kraško polje u
jugoistočnoj Evropi, površine od oko 45.000 hektara mreže nadzemnih i
podzemnih voda, rijeka, izvora, jezera i vrtača, uvršteno je u aprilu 2009,
dok je park prirode Hutovo blato 2001. zvanično upisan na listu međunarodno zaštićenih područja prema metodologiji Ramsarske konvencije.
Bosna i Hercegovina, prema Ramsarskoj konvenciji, prikuplja i
šalje informacije o zaštićenim područjima Sekretarijatu konvencije, u cilju
očuvanja nacionalnih močvarnih područja od međunarodnog značaja u
formi Nacionalnog izvještaja. Obavezna je i promovisati racionalno
korištenje močvarnih područja u skladu sa pomenutom konvencijom (član
2. i 4. Ramsarske konvencije).
Državni koordinator Bosne i Hercegovine za Ramsarsku konvenciju, prof. dr Jaroslav Vego, u intervjuu 2011. godine, u povodu obilježavanja 40. godišnjice pomenute konvencije, potvrdio je velike napore koje
Bosna i Hercegovina čini u njenom provođenju.5 Preduzimaju se značajne
aktivnosti u očuvanju vlažnih staništa, kao područja od izuzetne
ekonomske i naučne vrijednosti, jačanja svijesti o potrebi zaštite čovjekove
okoline na svim nivoima, od lokalnih zajednica do entiteta.
Zaštita čovjekove okoline putem ekoloških zona, kao što je prirodni rezervat Bardača, jednog od tri međunarodno zaštićena močvarna
staništa u Bosni i Hercegovini, dobija sve više na značaju zbog sve izraženije pojave globalnog zagrijavanja planete. Kompleks Bardače je od
neprocjenljive vrijednosti prirode, površine od oko 3.500 hektara zemljišta.
Geografski se prostire na području između rijeka Save i Vrbasa, a niz od
11 međusobno povezanih prirodnih jezera i vještačkih vodenih površina je
670 hektara bogatih ribljim vrstama. Ihtiofaunu obuhvata 8 različitih ribljih
familija, unutar koje su sistematizovane 33 vrste riba, među kojima su
najbrojnije: šaran (Cyprinus caprio), sivi tolstolobik (Aristichthys nobilis) i
amur. U okviru vodenih ekosistema Bardače bilježe se riblji endemi duna5
Livanjsko polje, Hutovo blato su od međunarodnog značaja, Intervju Jaroslav
Vego.
(2011).http://www.vecernji.ba/vijesti/livanjsko-polje-hutovo-blato-sumedunarodnog-znacaja-clanak-247304 (20.10.2012.)
330
Crnić-Babić D., Pušić-Babić O. MEĐUN. PRAVNA ZAŠTITA MOČVARA...
vskog sliva: prugasti balavac (Gymnocephalus schraetser), mali vrete-nar
(Zingel streber) i plotica (Rutilus pigus).
Ribnjak Bardača, uz mediteransku močvaru Hutovo blato, jedno je
od dva IBAs (Important Birds Areas) područja u Bosni i Hercegovini. Ovaj
močvarni region značajan je za gniježdenje, hranjenje, kao i odmorište
ptica močvarica. Registrovano je 178 ptičijih vrsta (Obratil, 1973). Na
Bardači se jedino gnijezde sljedeće vrste ptica: crni ibis (Plegadis
falcinellus), čaplja kašikara (Platalea leucorodia), obična čigra (Sterna
hyrundo), bjelobrada čigra (Chlidonias hybrida) i obični galeb (Larus
ridibundus). Sve pomenute vrste ptica, prema „Prijedlogu Crvene liste
ugroženih ptica SR Bosne i Hercegovine“, označene su ugroženim vrstama
u Bosni i Hercegovini.6 Biljni svijet močvarnog staništa Bardače također je
dosta raznovrstan (280 vrsta).
POBOLJŠANJE EKOLOŠKOG KVALITETA ŽIVOTA
Institucije odgovorne za implementaciju projekata u skladu sa
međunarodnim obavezama Bosne i Hercegovine po pitanju Ramsarskih
područja intenzivno rade na izradi praktičnog mehanizma zaštite, unapređenju kapaciteta za održivo upravljanje prirodnim resursima, kao i na
jačanju svijesti u javnosti o vrijednostima zaštićenih močvarnih staništa.
Ipak, nekontrolisano korištenje prirodnog rezervata Bardače posljednjih
godina, kao posljedica ljudskog faktora, dovelo je do narušavanja ekosistema ovog močvarnog staništa ugrožavajući pojedine vrste biljaka i
životinja, naročito ptičijeg svijeta i ribe. Posljedica su provođenja brojnih
agrotehničkih mjera, isušivanja ribnjaka zbog promjena u vlasničkim
odnosima (privatizacije) i pretvaranje ribnjaka u poljoprivredno zemljište,
ispuštanja otpadnih voda i klimatskih promjena.
Močvara Hutovo blato u slivu rijeke Neretve uvrštena je 1998.
godine od strane međunarodnog Savjeta za zaštitu ptica (ICBP) na listu
zaštićenih staništa ptica, a 2001. godine u listu močvara od međunarodnog
značaja prema metodologiji već ranije pomenute Ramsarske konvencije i
registrovana pod UNESCO-vim Direktoratom u Parizu.
Iako park prirode Hutovo blato uživa visok stepen zaštite prirode u
Federaciji Bosne i Hercegovine, ekološka katastrofa prijeti ovom močvarnom staništu, gdje su evidentna uništenja brojnih staništa rijetkih ptica i
sisara, kao posljedica ljudske nepažnje, odnosno požara. Pooštravaju se
mjere nadležnih organa iz oblasti ekologije, kako bi se osiguralo ovo
stanište za oko 200 vrsta ptica, endemskih ribljih vrsta i močvarnih biljaka.
Aktivnostima predstavnika World Wildlife Fund (WWF), pod čijim
pokroviteljstvom se pronalaze najbolji načini upravljanja vodama donjeg
sliva Neretve i Trebišnjice, kako bi se očuvala močvara Hutovo blato i
6
Bardača, Jedinstveni rezervat prirode. Bardača, Jedinstveni rezervat prirode,
Obratil, Matvejev .http://www.bardaca.com/bardaca/(28.09.2012.)
331
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (328-333)
njene ekološke funkcije, prečišćava se voda i sprečava salinizacija
podzemnih izvora. „Ramsarsko područje“ je i Livanjsko polje površine od
oko 45.000 hektara vlažnih staništa, koje posjeduje mrežu nadzemnih i
podzemnih voda, rijeka, izvora, vrtača i jezera, koje također predstavlja
bogatu ekološku oazu ptica i biljaka.
Očuvanje, zaštita, obnova i poboljšanje ekološkog kvaliteta i kapaciteta životne sredine, kvalitet života, mjere i uslovi za upravljanje i
racionalno korištenje prirodnih resursa regulisani članom 1. Zakona o
zaštiti životne sredine Republike Srpske, obavezuju lokalne organe vlasti u
ovom bosanskohercegovačkom entitetu da sačine posebne programe zaštite
životne sredine u lokalnim prirodnim zaštićenim područjima.7 I u drugom
entitetu, Federaciji Bosne i Hercegovine, Zakon o zaštiti prirode Federacije
BiH8 i Zakon o zaštiti okoliša, na identičan način regulišu pomenutu
materiju.9 Kad je riječ o međunarodnoj saradnji i preuzetim obavezama
koje proističu za državu po osnovu međunarodnih sporazuma, konvencija i
direktiva (Direktiva o pticama i Direktiva o staništima Savjeta Evropske
unije), međunarodnih organizacija i institucija, nadležnost je međuentitetskih tijela za zaštitu čovjekove sredinem koja se formirju odlukama
entitetskih vlada.
ZAKLJUČAK
Na evropskom putu Bosna i Hercegovina sigurnim koracima ispunjava uslove koje joj postavlja Evropska unija u procesu pridruženja
porodici ekološki uređenih pravnih država. Promjena odnosa prema
prirodi, životnoj i radnoj sredini, naročito prema područjima koja uživaju
međunarodnu zaštitu po osnovi preuzetih obaveza, cilj je kojem teže
nadležni državni organi utvrđenom strategijom. U punom kapacitetu
ekoturizam uzima sve više maha svrstavanjem Bosne i Hercegovine u red
zemalja koje pružaju posjetiocima posebnu priliku da posjete oaze
zaštićene prilike sa liste zaštićenih močvarnih područja (Bardača, Hutovo
blato i Livanjsko polje).
Mehanizmi obezbjeđenja efikasne zaštite prirode u Bosni i Hercegovini kompleksni su i dugotrajnog karaktera, realizuju se uz pomoć
međunarodne saradnje kroz zajedničke projekte, programe, te drugim
aktivnostima na području zaštite i očuvanja biološke i pejsažne raznovrsnosti prirode. Zdrava prirodna okolina je bogatstvo velike važnosti za
čovjeka kojoj se svim raspoloživim sredstvima teži kroz lokalne ekološke
planove, strategiju ruralnih područja, racionalno korištenje ekosistema,
obnovu tradicionalne seoske ponude, prostorno planiranje i zoniranje, kao i
razvoj novih naučno-istraživačkih programa.
7
Službeni glasnik Republike Srpske, br. 53/02 i 109/05.
Službene novine Federacije BiH, br. 33/03.
9
Službene novine Federacije BiH, br. 38/09, 33/03.
8
332
Crnić-Babić D., Pušić-Babić O. MEĐUN. PRAVNA ZAŠTITA MOČVARA...
Jačanje svijesti o potrebi zaštite prirode, vlažnih staništa biljnog i
životinjskog svijeta sa endemičnim vrstama evidentno je zahvaljujući
medijskim kampanjama koje doprinose većem stepenu ekološke zaštite.
INTERNATIONAL LEGAL PROTECTION OF WETLANDS IN
BOSNIA AND HERZEGOVINA
Dara Crnic Babic, M.A, Olja Pusic Babic, B. Sc. politiciologies
Abstract: Protect and improve the environment in Bosnia and Herzegovina is
giving a growing attention given to European standards in this area that the legal
regulation harmonizes and meets as a potential member of the European Union. At the
same time as a party to a number of international conventions (Convention on the
protection of the environment, the Convention on Biological Diversity, the Convention
on the protection of wetlands, the Convention on the Protection of the Ozone Layer and
the like), Bosnia and Herzegovina assumed the obligation to comply with conditions
that require systematic work on the legal regulations. When it comes to the protection
and preservation of natural wetlands by the so-called. Ramsar Convention (sites
Bardaca, Hutovo mud and Livno field) went the longest.
The project of restoration and rehabilitation of wetlands in the region Bardaca
aims to build the capacity for rational use of wetlands and all the mechanisms of
environmental protection through the relevant ministries in order to preserve this
valuable and in many ways a rare natural laboratory for scientific research and study of
micro-ecosystem of flora and fauna . Nature park and Livno field affirmative examples
of man's relationship to the environment according to international standards.
Keywords: the richness of nature, ecosystem, wetlands, environmental
protection
LITERATURA
1.
2.
3.
4.
5.
6.
Kadić, J., Marković, B.(2006). Zaštićena područja prirode u prostornom
planu Republike Srpske. Zbornik radova, Jahorina: NP Sutjeska.
Livanjsko polje, Hutovo blato su od međunarodnog značaja, Intervju Jaroslav
Vego. (2011).http://www.vecernji.ba/vijesti/livanjsko-polje-hutovo-blato-sumedunarodnog-znacaja-clanak-247304 (20.10.2012.)
Konvencija o biološkoj raznovrsnosti (Convention of Biological Diversity,
http://www.greenhome.co.me/fajlovi/greenhome/attach_fajlovi/lat/projekti/ze
leni-resursnicentar/2011/10/pdf/Konvencija_o_bioloskoj_raznovrsnosti.pdf(28.09.2012.)
Zaštita prirode/Međunarodni standardi i stanje u Bosni i Hercegovin,
http://www.zeleni-neretva.ba/pdf/Zastita%20prirode_publikacija.pdf(21.10.
2012.)
Information Sheet on Ramsar Wetlands (RIS) – 2006 version, Mihajlo
Marković,
Banja
Luka
http://www.wetlands.org/reports/ris/3BA002_RIS_2007_E.pdf (22.10.2012.)
Bardača,
Jedinstveni
rezervat
prirode.http://www.bardaca.com/bardaca/(28.09.2012.)
333
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (334-341)
Pregledni rad
UDK 371.3:811.111
DOI 10.7251/SVR1307334M
COBISS.BH-ID 3948056
GARDNEROVA TEORIJA VIŠESTRUKE
INTELIGENCIJE I NASTAVA ENGLESKOG
JEZIKA U OSNOVNIM ŠKOLAMA
Mr Dragana Moro1
Fakultet međunarodnih odnosa i diplomacije Sveučilište Hercegovina
Mostar
Apstrakt: Svrha ovog rada je definirati i istražiti teoriju višestruke inteligencije i ponuditi prijedloge koji uključuju ideje za nastavne sate i razredne aktivnosti, kao
što su upotreba računalne tehnologije, kreativnog pisanja i drugih koje pomažu
nastavnicima u implementaciji teorije višestruke inteligencije u učionici. Pravilnom
implementacijom navedene teorije i podučavanjem sadržaja koji predstavljaju izazov za
sve učenike, kao i određenih stilova učenja, učenici će biti u mogućnosti:




Postati neovisni, izgraditi samopoštovanje, odgovornost i vlastite ciljeve,
Razviti vještine suradnje,
Demonstrirati usvojene rukovodstvene vještine,
Pokazati i dokazati sposobnost multimodalnog rada (kroz upotrebu višestruke
inteligencije) pri izradi školskih izvješća, multimedijalnih projekata, kao i
drugih složenijih zadataka.
Teorija višestruke inteligencije drži da inteligencija nije posebna osobina
ljudskog uma, kao što se vjeruje, nego da je svako ljudsko biće obdareno s nekoliko
vrsta inteligencije, od kojih se svaka može njegovati i razvijati na različite načine.
Prema Gardneru, postoji sedam osnovnih inteligencija koje se mogu povezati
s njihovim neurološkim podlogama: verbalno/lingvistička inteligencija (osjetljivost na
izgovorene i napisane riječi i sposobnost usvajanja jezika), logičko/matematička
inteligencija (sposobnost analiziranja problema logički i znanstveno), glazbena
inteligencija (vještina izvedbe, skladanja i razumijevanja glazbe), tjelesno/kinestetička
inteligencija (najbolji primjer ovog tipa inteligencije su plesači, umjetnici i kirurzi),
vizualno/prostorna inteligencija (specifična za pilote, grafičke dizajnere i arhitekte),
interpersonalna inteligencija (talenat za razumijevanje i odnose prema drugim ljudima),
intrapersonalna inteligencija (sposobnost razumijevanja samog sebe) i naturalistička
(razumijevanje prirode).
Izazov je pronaći načine pomoću kojih bi se razvila svaka inteligencija
pojedinačno i uvesti različite načine učenja koji odgovaraju svakoj osobi pojedinačno.
Kvalitativno istraživanje prikazano u ovom radu predstavlja početni korak u davanju
posebne prilike učenicima, kako bi sami otkrili svoje vlastite mogućnosti i inteligencije
1
334
Profesor engleskog jezika, e-mail: [email protected]
Moro D. GARDNEROVA TEORIJA VIŠESTRUKE INTELIGENCIJE...
koje posjeduju. U slučaju ispitanika iz ove studije, njihova najizraženija inteligencija
općenito je tjelesno/kinestetička inteligencija. Iako rezultati studije upućuju na
postojanje višestrukih vještina, stavova i ponašanja, trebalo bi se napraviti daljnje
istraživanje kako bi se utvrdilo hoće li ove vještine postojati i dalje tijekom školovanja.
Ključne riječi: višestruka inteligencija, obrazovanje, pedagoški izazovi.
GARDNEROVA TEORIJA VIŠESTRUKE INTELIGENCIJE –
UVOD U STUDIJU
Sve do početka ovog stoljeća, riječ „inteligencija“ pojedinci su
primarno koristili u nadi kako bi opisali vlastite mentalne snage, ali i one
snage uma koje posjeduju druge osobe. Inteligencija se često uzima kao
mjerilo postizanja vrhunskih rezultata na testiranjima ili kao mjerilo
postizanja ocjena u školi. Tokom 1900. godine francuski psiholog Alfred
Binet pokušao je izvesti točnu mjeru koja će predvidjeti uspjeh ili
neuspjeh učenika u najnižim razredima osnovnih škola. Rezultat je bila
preteča standardnog IQ testa, koji se i danas koristi. Ovo je označilo
dimenziju mentalne sposobnosti koja će se koristiti kao standard za sve.
Branitelji tradicionalizma u obrazovanju nastavljaju propagirati i poticati
ovu paradigmu Uniformiranog školovanja – obrazovnog sustava koji se
bazira na nacionalnim standardima i učinkovitosti, isplativog pristupa u
formi višestrukog izbora. Protiv ovog, dugotrajnog pravila, mnogi
istraživači, učitelji, pa čak i roditelji, izrazili su rezerviranost kako takvi
testovi ne mogu ocjenjivati sposobnost djeteta i njegovih potencijala, nego
više pokazuju kako je dijete dobro ili nije dobro u izradi određenih
standardiziranih testova.
Učenike ne bi trebalo suditi prema onome što ne znaju, nego
prema onome što znaju, a obrazovanje bi trebalo usmjeriti na izvođenje
potencijala iz svakog pojedinca. Sve donedavno, ovakav pogled imao je
oblik utopijskog i nerealnog pogleda, ali nova teorija učenja i inteligencije
prisilila je učitelje i sve one koji se bave obrazovanjem, da preispitaju
pedagoške metode prošlog stoljeća. Ova teorija nazvana je teorijom
višestruke inteligencije.2
Višestruka inteligencija je naziv za obrazovnu teoriju, koju je
prvo razvio psiholog Howard Gardner, i opisuje niz različitih vrsta
„inteligencije“ koju posjeduju ljudska bića. U ovoj studiji predstavljeni su,
ne samo rezultati istraživanja, nego i novi pristupi koji bi se vrlo
jednostavno mogli implementirati u učenje i podučavanje stranog jezika u
školama u Bosni i Hercegovini.
TEORIJA HOWARDA GARDNERA
Howard Earl Gardner rođen je i odrastao u Scrantonu,
Pennsylvania, 11.7.1943. godine. Njegovi roditelji su izbjegli iz nacističke
Njemačke. Bio je učenik koji je jako volio svirati klavir. Zapravo, tijekom
djetinjstva, usavršio je svoje klavijaturističke sposobnosti i smatralo se da
2
Carvin, A., Exploring Technology and School Reform (n.d.).
335
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (334-341)
će mu to postati vjerojatno i profesija. Iako nije postao profesionalni
klavijaturist, podučavao je klavir u razdoblju od 1958. do 1969. godine.
Umjetnost i podučavanje interesi su koje je promovirao kroz svoju
cjelokupnu životnu karijeru.
Howard Gardner je sveučilišni profesor na Harvardu, autor 25
knjiga prevedenih na 28 jezika, kao i stotina objavljenih članaka. Dobitnik
je 26 počasnih titula s različitih fakulteta i sveučilišta. Časopisi Foreign
policy i Prospect proglasili su ga 2005. i 2008. godine jednim od 100
najutjecajnijih intelektualaca u svijetu. Najpoznatiji je po svojoj teoriji
višestruke inteligencije, kritici prema stavu da postoji samo jedna ljudska
inteligencija koja može biti procijenjena kroz standardne psihometrijske
instrumente koji se koriste.
On, naime, tvrdi kako je klasičan IQ test previše ograničen, te
kako postoji čak osam različitih vrsta inteligencije. Testovima višestruke
inteligencije učenici mogu istražiti svoje potencijale, talente, skrivene želje
i napokon ih ostvariti.
Vrste inteligencije
Verbalno-lingvistička inteligencija – obilježava sposobnost
upotrebe riječi u govoru i pisanju. Osoba s razvijenom lingvističkom
inteligencijom osjetljiva je na značenje, zvuk i ritam riječi, te na funkciju i
snagu jezika.
Karakteristike: dobar govornik/pisac, voli čitanje i pisanje od
najranije dobi, ima velik kapacitet memorije za sve vrste riječi, najbolje uči
slušanjem i bilježenjem podataka, bogat vokabular, često čita na glas dok
uči, pročitano i naučeno uvijek prepričava svojim riječima…
Logičko-matematička inteligencija – obilježava primjenu logike
u sistemima i brojkama. Osobe koje posjeduju ovu vrstu inteligencije
imaju tendenciju uspostavljanja logičkih odnosa, prijedloga i postavki,
dobri su u analiziranju i planiranju stvari na principu logike. IQ testovi
najviše se oslanjaju na ovu vrstu inteligencije.
Karakteristike: organiziranost, uočavanje sličnosti i različitosti,
zanimanje za znanost, informatiku i kompjutere, analiziranje stvari,
učinkovito rješavanje problema, korištenje mentalnih mapa…
Vizualna inteligencija – obilježava razmišljanje u slikama i
viđenje slika u umu. Čovjeka s ovom vrstom inteligencije krasi sposobnost
razmišljanja i gledanja na stvari u obliku slika. U svojoj glavi jasno vidi
kako će neke stvari izgledati. Ima sposobnost vizualizacije i umjetničkog
pogleda na svijet.
Karakteristike: vole imati svoj prostor za „mir“, pri slušanju
muzike vizualni tipovi mogu „vidjeti“ riječi pjesme, dobri su u crtanju i
slikanju, imaju smisla za boje, vole se lijepo i skladno oblačiti, vole
fotografiju, film i video, razmišljaju i pamte u slikama…
Kinestetička inteligencija – osoba koja posjeduje ovu inteligenciju upotrebljava cijelo svoje tijelo kako bi izrazila svoje osjećaje,
336
Moro D. GARDNEROVA TEORIJA VIŠESTRUKE INTELIGENCIJE...
najbolje uči djelovanjem. Ova inteligencija zahtijeva fizičku koordinaciju,
balans, snagu i brzinu. Kao primjer mogu se navesti plesači i sportaši, a
svatko od nas posjeduje kinestetičku inteligenciju u određenoj mjeri.
Karakteristike: nikada nisu na mjestu, vole dodirivati stvari,
kontroliraju svoje tijelo, najbolje uče u pokretu…
Glazbena inteligencija – obilježava je sposobnost stvaranja
glazbe, dobrog sluha za pjevanje ili općenitog razumijevanja glazbe. Osobe
s razvijenom glazbenom inteligencijom razmišljaju u zvukovima, melodijama i ritmovima, te imaju bolju koncentraciju ako svira glazba u
pozadini. Sposobne su prepoznati, stvoriti i producirati glazbu služeći se
instrumentima ili glasom, te mogu čuti glazbu u svom umu. Postoji snažna
povezanost između glazbe i emocija za vrijeme slušanja.
Karakteristike: mijenjanje raspoloženja u skladu s glazbom, lako
pamćenje tekstova pjesama i melodija, odlasci na koncerte, pisanje
pjesama ili pjevanje, sviranje instrumenata, slušanje glazbe prije učenja
radi opuštanja…
Interpersonalna inteligencija – obilježava interakciju s drugim
ljudima. To je sposobnost uspješne suradnje s drugim ljudima, pokazivanje
empatije i razumijevanja, te primjećivanje tuđih motivacija i ciljeva. Osoba
s izraženom ovom vrstom inteligencije, lako se povezuje s drugim ljudima
i sklapa prijateljstva, te se brine o drugima i često ima ulogu vođe.
Karakteristike: zabave i društveni događaji, mnogo vremena
provode s drugim ljudima, uče od drugih, dobri su govornici i vješti u
komunikacijama…
Intrapersonalna inteligencija – obilježava razumijevanje samoga
sebe, vlastitih misli i osjećaja. Osobe kod kojih dominira intrapersonalna
inteligencija jako dobro poznaju sami sebe i svjesni su svojih vrlina, ali i
mana, te svojih slabosti, znaju kako postići ciljeve koje su zadali. Ovakve
osobe imaju jako razvijen unutarnji svijet kojeg ne dijele s drugima.
Znaju i razumiju sebe, vrlo su neovisni, razumiju svoje emocije,
vole mir i tišinu, često sanjare, žele se istaknuti i biti drugačiji od ostalih…
Naturalistička inteligencija – obilježava razumijevanje prirode.
Osobe s razvijenom naturalističkom inteligencijom mogu lako prepoznati
različite vrste biljaka i životinja. Često posjeduju vlastiti vrt i vole pored
sebe imati kućnog ljubimca. Stalo im je do očuvanja okoliša.
PRAKTIČNA STUDIJA
Uvod
Većina učenika u našim obrazovnim sustavima, počevši od
predškolskog, preko osnovnoškolskog, srednjoškolskog, pa sve do
visokoškolskog obrazovnog sustava, nije upoznata sa svojim unutrašnjim
talentima, vještinama, kompetencijama ili ako upotrijebimo Gardnerov
izraz „inteligencijama“. Obično ti isti učenici vide sebe kao „obrazovane
propalice“. Takvi, obično jako talentirani mladi ljudi, ne mogu shvatiti da
337
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (334-341)
mogu, doista, posjedovati snagu barem jedne od svih Gardnerovih dimenzija inteligencije. Ovi učenici su obično obeshrabreni i povučeni. Vremenom, čak postaju agresivniji i buntovniji kako bi sakrili svoje nisko
samopoštovanje, ignorirajući druge „inteligencije“ koje posjeduju. Čini se,
da u mnogim slučajevima, javne škole nastoje fokusirati svoju pozornost
na akademske slabosti učenika, i to na štetu razvijanja nekih drugih snaga
ili talenata. Učitelji, posebno oni koji koji su direktno odgovorni za razvoj
intelektualnih vrijednosti kod djece, morali bi se dodatno obrazovati ili
barem preusmjeriti svoja razmišljanja na način da intelektualne funkcije
ne spadaju u jedinstveni okvir uma, kako se tradicionalno predstavljalo
godinama. Umjesto toga, svi oni bi trebali duboko osjećati i vjerovati da
umovi njihovih učenika imaju više različitih okvira. Morali bi, u bliskoj
suradnji s drugim kolegama, razviti statistički uvjerljive i validne mjere i
instrumente procjene širih oblika inteligencije.
Metodologija
Predmet ove studije jeste 20 učenika u dobi od 12 godina kao i
njihova profesorica engleskog jezika. Studija je provedena u Osnovnoj
školi „Ivan Gundulić“ u Mostaru, a u istoj je sudjelovalo devet (9) učenica
i jedanaest (11) učenika 6. razreda. Studija je imala dva cilja:
a) Prvi cilj bilo je istražiti osobne snage svakog učenika (sukladno
modelu VI) dajući im provjereni test višestruke inteligencije, ali i
istražiti osobne snage njihove profesorice, te općenito mišljenje
profesorice o metodi višestruke inteligencije. Svi učenici pokazali
su jedinstvene, ali i jako slične snage najdominantnijih profila
inteligencije, sukladno navedenom testu.
b) Drugi cilj odnosi se na predmetnog profesora kroz sljedeća
istraživačka pitanja: „Jeste li upoznati s konceptom višestruke
inteligencije?; Oslanjate li se u svom radu na druge vrste
inteligencije osim na tradicionalnu?; Koje vrste inteligencija
koristite u svom radu s učenicima šestog razreda?“
Profesorica koja je bila dio ove studije, radi kao profesorica engleskog jezika u ovoj školi već 30 godina i posjeduje jako bogato iskustvo u
učiteljskom radu. Činjenica da je bila upoznata s konceptom višestruke
inteligencije bila je jako dobra osnova za ovo istraživanje. Predmet ovog
istraživanja bili su učenici 6. razreda, a zbog spoznaje da znanje engleskog
jezika nije bilo na visokoj razini, izvorni test preveden je na njihov
maternji jezik - hrvatski jezik. Imali su trideset minuta vremena za izradu
testa, a s istim nisu imali nikakvih poteškoća, jer su sve nejasnoće bile
jasno objašnjene, a test u skladu s njohovom dobi. Svi učenici su bili
oduševljeni idejom o izradi testa koji je urađen po pravilima i prema
uputama koje su dobili na početku sata.
Rezultati
Rezultati istraživanja prikazani su pojedinačno za sve učenike
sukladno dominaciji pojedinih inteligencija, i to odvojeno za učenice (Ž) i
učenike (M).
338
Moro D. GARDNEROVA TEORIJA VIŠESTRUKE INTELIGENCIJE...
Od ukupno 9 učenica u razrednom odjelu, kod 4 učenice bila je
najrazvijenija tjelesno/kinestetička inteligencija, a 4 učenice imale su iste
rezultate koji su pokazivali snagu interpersonalne inteligencije.
Učenici su imali slične rezultate kao i učenice, tj. od ukupno 11
učenika u razrednom odjelu, njih 6 imalo je najrazvijeniju tjelesno/
kinestetičku inteligenciju, dok su ostali bili podijeljeni na druge tipove
inteligencija. Njihova nastavnica također je odradila isti test, a kod nje se
kao najjača pokazala verbalno/lingvistička inteligencija.
Ako uzmemo u obzir rezultat cijelog razrednog odjela, vidjet
ćemo da je tjelesno/kinestetička inteligencija na prvom mjestu, što se na
neki način i podrazumijeva, upravo zbog toga što učenici u ovoj dobi
koriste svoje tijelo i rješavaju probleme kroz različite pokrete (skakanje,
okretanje, trčanje i sl.).
Osim gore već navedene tjelesno/kinestetičke, drugi tipovi
inteligencije i nisu previše razvijeni kod učenika uzetih u ovom uzorku, ali
testovi pokazuju da ipak postoje.
NAČINI IMPLEMENTACIJE TEORIJE VIŠESTRUKE
INTELIGENCIJE U NASTAVI STRANIH JEZIKA






Dodati interdisciplinarne elemente u omiljene nastavne jedinice
Na primjer, razmislite kako oživjeti sat matematike kroz pisanje
pjesama, izvedbu plesova ili pisanje priča koje će im pomoći
prisjetiti se matematičkih činjenica ili procesa. Treba svakako
istaknuti srž predmeta, ali i uključiti učenike i to što kreativniji.
Surađivati s drugim nastavnicima u školi ili društvenoj zajednici
Timski rad s kolegama koji su također zainteresirani za metodu
višestruke inteligencije: treba pronaći partnera koji će pomoći u
realizaciji ideja. Poseban naglasak treba staviti na korelacije s
drugim predmetima.
Ponuditi učenicima različite mogućnosti za izradu projekata
Treba pustiti učenicima da koriste svoju maštu, dajući im slobodu
izražavanja pri izradi svakodnevnih zadataka koje će upotpuniti
vizualnim sredstvima. Treba ih osloboditi straha od učenja
napamet, jer učenje napamet nije ono što oni trebaju raditi.
Upotrijebiti model višestruke inteligencije u izradi grupnih
zadataka, s ciljem da svaki učenik pokaže sve vještine i znanja.
U nastavu uključiti zajednicu, roditelje, obitelj i goste
Pronaći pomoć na Internetu.
ZAKLJUČAK
Vrlo je važno naglasiti da teorija višestruke inteligencije ima dvije
vrlo primamljive strane. Jedna je da, kad se gleda kroz prizmu višestruke
inteligencije, više učenika uspije. Kad nastavnici daju različite pristupe u
339
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (334-341)
učenju i svladavanju nastavnog gradiva, osim što izvlače samo najbitnije
informacije, učenici postaju uspješniji u svom radu. Teorija višestruke
inteligencije fokusirana je na dijete, a ako shvatimo da svako dijete uči na
svojstven način, onda će implementacija metode biti brža i učinkovitija.
Druga strana se odnosi na ulogu nastavnika. U tradicionalnim školama, nastavnici se općenito oslanjaju na knjige i udžbenike koji su preporučeni kao obvezni, a vrlo malo pozornosti posvećuju dodatnim sadržajima. Koristeći metodu višestruke inteligencije, svaki nastavnik dobiva
mogućnost kreativnog izražavanja i pripreme učenika za bolju budućnost.
GARDNER’S THEORY OF MULTIPLE INTELLIGENCES AND
ENGLISH LANGUAGE TEACHING AT SCHOOLS
Dragana Moro, M.A.
Abstract: The purpose of this paper is to define and to explore the Multiple
Intelligences theory (MI theory) and offer suggestion including lesson ideasand
classroom activities such as uses of computer technology, writing activities, etc. That
enable teachers to implement MI theory in the classroom. By properly implementing
MI theory and teaching challenging content to all students' intellingences and preferred
learning styles. In that case our students will:

Become more independent; improve self esteem, responsibility and self
direction

Improve cooperative skills

Demonstrate improved leadership skills

Show and improve their ability to work „multimodally“ (use multiple
inteligences), when doing school reports, multimedia projects, and complete
other school tasks.
The theory of Multiple Intelligence advocates the fact that intelligence is not
a single property of the human mind, as is commonly beleived, but rather that each
human being is endowed with a set of several intelligences each of which can be
nurtured and challenged in specific ways.
According to Gardner, there are seven distinct intelligences that can be linked
to their neurological substrate: linguistic intelligence (sensitivity to the spoken and
written word and ability to master languages), logical-mathematical intelligence (the
capacity to analyze problems logically and scientifically), musical intelligence (skill in
the performance, composition and appreciation of music), bodily-kinaesthetic
intelligence (as exemplified by dancers, surgeons and artists), visual-spatial intelligence
(characteristic of pilots, graphic artists and architects), interpersonal intelligence (a
talent for understanding and relating to other people) and intrapersonal intelligence (the
capacity for understanding oneself). The callenge is to find ways to ascertain individual
intelligence and to implement different ways of learning appropriate to each person.
The qualitative research study outlined in this thesis represented the initial step in
providing students with a chance to see their own possible intelligences. In this case the
most dominant intelligence for classroom in general is Bodily/Kinaesthetic Intelligence). Although the results of the study indicated increased multimodal skills, attitudes
and behaviour, further study must be done to determine if such skills will continue to be
present as these students proceed with their schooling.
Key words: multiple intelligences, education, pedagogical challenges
340
Moro D. GARDNEROVA TEORIJA VIŠESTRUKE INTELIGENCIJE...
LITERATURA
1.
2.
3.
4.
5.
Carvin, Andy (n.d.) (2005): Exploring Technology and School Reform
Filipović, Rudolf, (2002): hrvatsko –engleski rječnik
Gardner, Howard, (1991.) Intelligence in Seven Steps
Jack, C. Richards, Theodore S. Rodgers, (2001): Approaches and Methods in
Language Teaching, Oxford Univerity Press
Multiple Intelligences Test – based on Howard Gardner's MI model, from
http://businessballs.com/howardgardnermultipleintelligences.html
341
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (342-347)
Pregledni rad
UDK 781.62+784.9
DOI 10.7251/SVR1307342K
COBISS.BH-ID 3948312
UTICAJ VOKALNE TEHNIKE NA STABILNOST
INTONACIJE KAO PRIMARNOG ČINIOCA
UČENOG PJEVANJA
Doc. mr Suzana Kusovac1
Nezavisni univerzitet Banja Luka
Apstrakt: Pjevanje prema sluhu ili notnom tekstu – a vista – vrlo je kompleksna vještina koja se stiče sistematskim vježbanjem. Problemima i razlozima njezina
sticanja bavili su se brojni muzički pedagozi, od samog početka razvoja vokalne
muzičke prakse, do današnjih dana. To je rezultiralo nastajanjem brojnih metodičkih
pristupa, koji su vodili ka jednom zajedničkom cilju: lakom i spretnom pjevanju.
Iako su i danas još aktuelne rasprave koja je metoda najprikladnija u rješavanju problema intonacije, ovaj rad neće se baviti problematikom metoda i različitosti
primjene u praksi, već će ukazati na značaj i ulogu vokalne tehnike na stabilnost
intonacije, koje udružene, predstavljaju primarni činilac učenog pjevanja.
Ključne riječi: intonacija, vokalna tehnika, učeno pjevanje.
UVOD
Vokalna tehnika predstavlja bitan faktor za postizanje čiste
intonacije u vokalnoj interpretaciji određenog muzičkog materijala. Isto
tako, bez čiste intonacije ne može se zamisliti razvoj vokalne tehnike. Stav
da nastavnik sam treba da izabere metodu za koju ima najviše afiniteta i
kojom misli da će postići najbolji rezultat, ispravno je samo pod uvjetom
da zna da uvidi važnost intonacije u pjevanju i značaj vokalne tehnike kao
primarnog činioca učenog pjevanja.
O INTONACIJI
Riječ intonacija nije naša. Porijeklo vodi od latinske riječi intonio
(as, are, ui, atum) kojom se obilježavalo dovikivanje gromkim glasom, tj.
glasno govorenje. Mnogi narodi su uzeli ovu riječ kao osnovu za izraz
kojim su obilježavali proces traganja za čistim govorom, pjevanjem ili
sviranjem. Pretpostavka je da su taj izraz, na naše prostore, donijeli strani
1
Magistar nauka iz oblasti muzičke umjetnosti, profesor na Univerzitetu, e-mail:
[email protected]
342
Kusovac S. UTICAJ VOKALNE TEHNIKE NA STABILNOST INTONACIJE...
muzičari koji su kod nas radili u vrijeme stvaranja naše profesionalne
muzičke kulture ili naši muzičari koji su odlazili na studije u inostranstvo.
U svakodnevnom govoru intonacija može da izražava karakter
govora neke ličnosti. Popularno je i njeno uže značenje, “intonirati himnu”,
gdje pojam zamjenjuje riječi svirati ili pjevati. U muzici, riječ intonacija
ima dva osnovna značenja:
1.
davanje početnog tona za pjevanje;
2.
čisto pjevanje tonova.
U ovom radu termin intonacija koristiće se za pjevanje kojim se
postiže da svaki ton, bilo posebno ili u okviru jedne melodijsko-harmonske
cjeline, čisto zvuči. Ukoliko su u svijesti visine tonova i odnosi među
njima tačno fiksirani, pjevanje će biti čisto. “Jedan dio pjevačeve svijesti
upravlja tim procesom čiji je sastavni dio i kontrola otpjevanog, a drugi
vodi paralelne radnje – spajanje tona sa tekstom, usklađivanje boje, ritma i
dinamike, a kad je hor u pitanju i stepen uklapanja u cjelinu“.2
„ČISTO“ PJEVANJE
Jedan od glavnih problema koji se nameće svakom pjevaču, a
naročito horu, je „čisto“ i precizno pjevanje. Na to upućuje etnomuzikolog
Milan Milovuk.3 Po njemu, jedan od prijedloga za postizanje čiste
intonacije je, da ton treba početi tiho, zatim postepeno pojačavati i završiti
ga opet tiho. Takođe, on ukazuje i na to da se precizna intonacija može
postići samo orijentisanjem pjevača da svjesno i pažljivo sluša svoj glas.
Zorislava M. Vasiljević4 predlaže da se svaka ispisana visina
izvodi po četiri puta u veoma kratkom trajanju na različitu harmoniju.
O „svjesnom“ učenom pjevanju govori i Miloje Milojević. Da bi
veći značaj pridao notnom tekstu, smatra da jedino pjevanje po notnom
tekstu može pomoći u rješavanju problema intonacije, dok pjevanje „na
uho“ treba što je moguće više izbjegavati.
Iz dosadašnjeg izlaganja može se zaključiti da, bez obzira da li se
radi o horskom pjevanju, ili pak individualnom pjevanju, svaki pjevač
mora da nauči da svjesno i razumom kontroliše svoj instrument, dajući
primat poznavanju osnova vokalne tehnike.
UTICAJ VOKALNE TEHNIKE NA STABILNOST INTONACIJE
Tehnika je temelj na kome svaki umjetnik gradi svoju umjetnost.5
Za obrazovanje glasa potrebna su tri osnovna elementa: vazduh, glasne
žice i rezonatori. Glas nastaje kada osnovni činioci: disanje (motorna
funkcija), treperenje glasnih žica (vibratorna funkcija) i rezonatori
(rezonatorska funkcija) pravilno i povezano funkcionišu.
2
Špiler, B. (1972): Umjetnost solo pjevanja, NVO Bruna, Herceg Novi.
Vasiljević, Z. „Milovuk i Mokranjac – muzički prosvetitelji bez Kopitara i
Daničića“, Savremenik, 32(11): 395-407.
4
Vasiljević, Z. ( 1998): Metodski praktikum, Univerzitet umetnosti, Beograd.
5
Cvejić, N. ( 1976): Savremeni belkanto, Univerzitet umetnosti, Beograd.
3
343
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (342-347)
Disanje
„Pevanje je škola disanja.“6 Iz ovoga se može zaključiti da se
disanje smatra osnovom vokalne tehnike i temelj je na kojem pjevač gradi
svoju umjetnost.
Disanje je pokretna sila, motorna snaga koja obrazuje ton. To je
dvostruki rad pluća zasnovan na udisaju i izdisaju. Kod udisaja grudni koš
se širi, a kod izdisaja skuplja. U praksi se pokazalo najbolje kombinovano
disanje (nos i usta istovremeno), i to trbušno, dijafragmatično disanje7,
koje predstavlja najsavršeniji tip disanja i jedini potpun i pravilan u
pjevanju.
Primjer br.1.
Položaj dijafragme pri udisanju (a) i izdisanju (b)
Primjer br. 2.
Glasne žice za vrijeme disanja (a). Glasne žice za vrijeme fonacije (b)
6
Garsia, M . (2002): Garsijina škola, kompletna rasprava o pevačkom umeću,
Dragoslav Ilić, Beograd.
7
Za vrijeme udisaja dijafragma se maksimalno spušta i skuplja, steže (grudni koš se
malo podigne) usljed čega omogućuje dijafragmatično apođiranje; pri izdisaju
dijafragma se opruža tj. diže se u pravcu grudnog koša i tako istjeruje dah iz pluća.
344
Kusovac S. UTICAJ VOKALNE TEHNIKE NA STABILNOST INTONACIJE...
Usljed nepravilnog disanja, gdje zbog evantualnog gubljenja daha
- glasovnog intenziteta, dolazi do opasnosti od distoniranja, javlja se
mogućnost poljuljanosti intonacije. Nasuprot tome, prekomjerni dah
otežava rad dijafragme, a to djeluje na čistoću intonacije i ljepotu tona.8
Dikcija
Dikcija je takođe sastavni dio vokalne tehnike. Pjevač djeluje na
slušaoca ne samo tonom, već i riječju, zato se savjetuje da u svim vokalnoinstrumentalnim kompozicijama, prije nego što se počne pjevati, prvo
jasno, razgovjetno i sa izrazom pročita tekst. Međutim, ne treba zaboraviti
da dikcija nije samo jasan i razgovjetan tekst, već i jasno, tačno akcentovanje riječi i logično akcentovanje rečenica.
Za dobru dikciju od velike važnosti je jasan izgovor samoglasnika,
ali takođe i suglasnika. Glasovi našeg jezika dijele se u dvije grupe:
 vokali (samoglasnici)
 konsonanti (suglasnici).
U vokalnoj muzici vokali su nosioci zvuka i boje. U cilju ujednačenosti boje, potrebno je raditi na izjednačavanju vokala. Preporučljivo je
pjevanje vokala na istoj tonskoj visini, uz minimalno pokretanje vilice.
Trebalo bi istaći da pri izgovaranju samoglasnika, međuglasnička
pukotina zatvara, a da glasnice sve vrijeme njihova trajanja trepere, pri
čemu se vazdušna struja širi kroz otvorene rezonantne šupljine.
Rezonantne šupljine su potpuno otvorene prilikom izgovaranja samoglasnika „A“, ali izvjesne prepreke koje se javljaju pri izgovoru ostalih
vokala ne ometaju slobodno rasprostiranje vazdušne struje.
Primjer br. 3.
Rezonantne šupljine: a – zvučni talasi usmjereni u nosni rezonator;
b – zvučni talasi usmjereni na tvrdo nepce;
c – istovremena usmjerenost zvučnih talasa
u rezonantne prostore usta i nosa.
8
Uporedi sa: Romanić, T. ( 1987): Dirigiranje, Svjetlost, Sarajevo.
345
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (342-347)
Artikulacija
U muzici značajan estetski faktor prilikom interepretacije je i
artikulacija i ona je uslovljena muzičkom sadržinom.
Od velike važnosti za pjevanje (individualno ili horsko) je ravno
pjevanje bez vibrata, tremala, zbog kojih se intonacija gubi, a zvuk se
„ljulja“. Nekada je tremalo izražen u vidu sitnog i brzog treperenja, a
nekada se javljaju valovita kretanja, koja mogu obuhvatiti čak raspon jedne
terce. Uzroci su različiti i leže u nemirnom stavu tijela, u neujednačenom
izlaženju vazduha, u grčevitom ili opuštenom radu mišića laringsa i dr.
Svetolik Pašćan9 je sve ovo sažeo u deset pjevačkih zapovjesti:
1. Kada pjevaš ne viči iz sve snage;
2. Pazi na lijep i pravilan izgovor. Ne izgovaraj samoglasnike
„svijetlo“ i ne gutaj suglasnike;
3. Rastavljaj jednu riječ od druge, ne spajaj riječi;
4. Ne rastavljaj riječi na slogove, ne kidaj ih;
5. Ne vezuj tonove raznih visina zavijajući;
6. Ne ubrzavaj i ne usporavaj određeni tempo;
7. Pazi na dinamičke oznake;
8. Uzimaj dah na označenom mjestu, diši duboko;
9. Kada pjevaš taktiraj;
10. Pjevaj u dobroj provjetrenoj prostoriji stojeći uspravno.
Čista intonacija je od presudnog značaja u pjevanju, ali je ona i u
tijesnoj vezi sa drugim elementima vokalne tehnike. Bilo da se radi o
pjevanju – a vista – po sluhu ili notnom tekstu, važno je poznavati primarne elemente koji daju jasnu sliku učenog pjevanja.
Intonacija i vokalna tehnika predstavljaju bitan faktor, tačnije stoje
u uzajamnoj vezi i kao takvi čine bazu horskog ili pjevanja uopšte.
Disanje, dikcija i artikulacija predstavljaju temeljnu osnovu rada na
vokalnoj tehnici i pravilnom upotrebom mogu dovesti do lakšeg i bržeg
rješavanja različite intonativne problematike koja se sreće u kompoziciji.
U ovom radu se ne predlaže i ne izdvaja nijedna metoda, njegova
isključiva namjena je da budućem nastavniku pruži neophodne informacije
o značaju vokalne tehnike na stabilnost intonacije, jer poznavajući
primarne elemente stiče se preduvjet za samostalni izbor metode, te mogućnost procjene prednosti i nedostataka jednih i drugih metoda.
IMPACT ON STABILITY VOCAL TECHNIQUES INTONATION AS
THE PRIMARY FACTOR LEARNED SINGING
Suzana Kusovac, M. A.
Abstract: Singing by ear or note in the text - a vista - it is a complex skill that
is acquired through systematic training. Problems and the reasons for its acquisition
researched by numerous music educators from the start of development of vocal music
practice to this day. It's all resulted in a number of emerging methodological approaches
that led to one common goal: light and agile singing.
9
346
Pašćan, S. (1940): Pevanka za II razred, Novi Sad.
Kusovac S. UTICAJ VOKALNE TEHNIKE NA STABILNOST INTONACIJE...
Although they still are discussions which method is best suited to solving the
problems of intonation, this paper will deal with the issues of diversity and methods
applied in practice, but to point out the importance and role of vocal techniques to
stability intonation, which combined, represent the primary factors learned singing .
Keywords: intonation, vocal technique, taught singing;
LITERATURA
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
Cvejić, Nikola, (1976): Savremeni belkanto, Univertzitet umetnosti, Beograd;
Garsia, Milan, (2002): Garsijina škola, kompletna rasprava o pevačkom
umeću, Dragoslav Ilić, Beograd;
Pašćan, Svetolik, (1940): Pevanka za II razred, Novi Sad;
Romanić, Teodor, (1987): Dirigiranje, Svjetlost, Sarajevo;
Špiler, Bruno, (1972): Umjetnost solo pjevanja, NVO Bruna, Herceg Novi;
Vasiljević, Zorislava „Milovuk i Mokranjac – muzički prosvetitelji bez
Kopitera i Daničića“, Savremenik, 32(11): 395-407
Vasiljević, Zorislava, ( 1998): Metodski praktikum, Univerzitet umetnosti,
Beograd;
347
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (348-351)
UDK 316.624:343.59-057.874
DOI 10.7251/SVR1307348F
COBISS.BH-ID 3948568
PRIKAZ KNJIGE
NASILJE U ŠKOLI KAO PRODUKT
POREMEĆENIH VRIJEDNOSTI U DRUŠTVU
Autora: doc. dr Milomira V. Martića
Izdavač: Nezavisni univerzitet Banja Luka, 2012.
Štampa: Grafid Banja Luka
Nezavisni univerzitet u Banjoj Luci je prepoznao problem o kome
govori nova naučna knjiga autora dr Milomira Мartića i prihvatio da bude
izdavač. Autor se bavi problemom nasilja u društvu, a knjigu je posvetio
nasilju u školi kao jednom od važnih segmenаtа društva. Ovaj vijek je
proglašen vijekom nasilja i zbog toga knjiga zaslužuje pažnju čitalaca.
Nasilje u školi je samo segment nasilja koje postoji u društvenom
okruženju i svakodnevnom životu. S priličnom sigurnošću bi se moglo
tvrditi da je nasilje u školi pojava koja postoji otkad postoji i škola.
Ispravnije je možda reći da je ono što sada nazivamo nasiljem u školi bilo
oduvijek prisutno u školama i mnogo puta opažano kao nešto što je
neizbježno. Takav oblik učeničkog ponašanja, dakle od početaka školstva,
zadržao se sve do 90- ih godina 20. vijeka, kada je naprosto eksplodirao u
cijelom svijetu i kada se, na sva zvona, počelo govoriti o nasilju u školi.
Nasilje u školama i protiv škole je sve rasprostranjenije i dobija sve teže
oblike i dimenzije, kako u naprednim zemljama, tako i kod nas. Nasilje u
školama je „trend“ u Bosni i Hercegovini i okruženju. Kao i svako drugo
nasilje, suprotno je moralnim i pravnim normama ponašanja. Različiti
oblici nasilja u školi se sve više u sociološkoj literaturi tretiraju kao
proizvod društvene krize, a ono u školama predstavlja oblike nasilja među
učenicima, između učenika i nastavnika, između učenika i školskog
osoblja, što dovodi do erozije identiteta škole, učenika i nastavnika. Vijekovima je škola smatrana svetim mjestom, koje učenici trebaju poštovati,
jer u njoj dolaze do novih saznanja i osposobljavanja za život, pa se zbog
toga, nasilje u školama smatra zlom, nešto što je neprirodno i neočekivano.
Koliko god da na prvi pogled izgleda kao unutrašnji problem, sve
zaoštreniji oblici nasilja u školama su ipak usko povezani s oblicima i
uzrocima nasilja u porodici, u grupi vršnjaka, u okruženju škole, u gradu i
348
Prikaz knjige doc. dr Milomira V. Martića: NASILJE U ŠKOLI...
društvu u cjelini. Nasilje u školi kao fenomen ili bolje reći, kao problem
21. vijeka je, nažalost, velikom brzinom stigao i u naše škole, širom Bosne
i Hercegovine i Republike Srpske. Kako su rađene odvojene ankete sa
nastavnicima, od anketa sa učenicima, autor je došao i do različitih podataka, ali i jedni i drugi su potvrdili činjenicu da je nasilje u školama
prisutno i da se dešava svakodnevno. Osim roditelja, grupe vršnjaka i
škole, najodgovorniji za pojavu nasilja u školama su mediji, koji svakodnevno pune glave ovim mladim ljudima nasilnim scenama, a prije svega
putem TV-a, interneta, mobilne telefonije i video-igara. Sav taj mentalitet
medijskog i filmskog nasilja djeluje razorno i dovodi u pitanje norme i
vrijednosti na kojima počiva i zajednica i društveni poredak. Cilj
istraživanja je upoznavanje sa oblicima i mehanizmima razvoja nasilja u
školi u našoj sredini. Pored toga, praktični cilj ove vrijedne knjige je da se
na osnovu rezultata sprovedenog istraživanja osmisli strategija za izradu
programa prevencije postojećeg vršnjačkog nasilja u školi.
Knjiga sadrži 210 stranica teksta, te obuhvata 6 poglavlja i
zaključno razmatranje, kao i spisak korištene literature. Struktura knjige je
standardna: predgovor, zatim slijedi prvo poglavlje posvećeno kulturnom
kontekstu vrijednosti; drugo poglavlje se bavi nasiljem kao obrascem
ponašanja i djelovanja; treće poglavlje obrađuje nasilje u školi kao produkt
poremećaja vrijednosti u društvu; u četvrtom se bavi istraživačkim radom;
u petom se razmatraju agensi reprodukcije nasilja u školi; u šestom
poglavlju se obrađuje uloga institucija u prevenciji nasilja u školi, dok je
zaključno razmatranje ostalo na kraju.
U uvodnom dijelu knjige autor se bavi pitanjem uzroka i posljedica nasilja u školama, sa posebnim naglaskom na srednjoškolsku
populaciju. Ovim problemom se do sada, sociološka nauka nije podrobnije
bavila, pa iz tog razloga ovakvo istraživanje je dobrodošlo i pomoći će u
rasvjetljavanju uzroka i sve više različitih oblika nasilja među školskom
populacijom. Prednost autora da se bavi ovako značajnom temom ogleda
se u njegovom dugogodišnjem iskustvu kao srednjoškolskog profesora i
istraživanja vezanih za probleme nasilja u školi. Nasilje se, kako ističe
autor na samom početku i pristupu ovom problemu, pojavljuje od samog
početka institucionalnog sistema obrazovanja, ali je činjenica da se u
posljednjoj deceniji 20. vijeka, ili bolje rečeno u prvoj deceniji 21. vijeka,
ovakvo ponašanje od strane mladih uopšte ne krije, nego naprotiv, javno se
snima, stavlja na internet stranice i prosljeđuje u javnost. Porodica, grupa
vršnjaka, škola kao vaspitno-obrazovna ustanova i mediji su osnovni
činioci u stasanju i razvoju mladog čovjeka, a time bitno utiču i na druge
segmente koji su društveno neprihvatljivi i negativni. U ovoj knjizi dr
Martić polazi od pretpostavke da su roditelji i njihovo obrazovanje i
zanimanje vrlo bitni u vaspitanju djece pri odrastanju, ali da snažan uticaj
na gledišta i društvene vrijednosti ima sama društvena sredina i šire
okruženje u kojoj mladi čovjek odrasta i u kojoj se socijalizuje. Kod grupe
vršnjaka veliku ulogu u ponašanju pojedinaca ima mišljenje i savjet
vršnjačkih istomišljenika, sa kojima se provodi najveći dio slobodnog
vremena. Vršnjačke grupe su vrlo opasne za ovakvo ponašanje pojedinaca i
349
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (348-351)
sa njima treba imati dosta strpljenja i provoditi raznovrsnu edukaciju na
promjeni načina razmišljanja i ponašanja. Škola, kao vaspitno-obrazovna
ustanova, ima težak zadatak da problem nasilničkog ponašanja pojedinaca i
grupa svede na najniži procenat, imajući u vidu da se ovakvo ponašanje
najčešće i dešava u školi, školskom dvorištu ili u neposrednoj blizini iste.
Društvo i nedostatak vrijednosti su, nažalost, u današnjim uslovima života,
osnovni krivac za nasilničko ponašanje mladih, jer putem javnosti i medija
mladi žele skrenuti pažnju na sebe i svoje okruženje, na svoj status i
poziciju koju imaju. Tome, svakako, treba dodati nedostatak društvenih
vrijednosti u zemljama u kojima se srušio stari poredak i sistem i u kome
se nije uspostavio novi vrijednosni i opšteprihvaćeni sistem.
Dr Martić je sebi postavio cilj da utvrdi, na empirijskoj razini,
povezanost između socijalnih i kulturnih činilaca, dakle društvenih
vrijednosti, i njihov uticaj na obrazovanje mladih, a posebno u kojoj mjeri
roditelji, grupa vršnjaka, škola, odnosno nastava i nastavno osoblje, kao i
mediji, utiču na devijantno ponašanje mladih, te na mjere i faktore prevencije takvog ponašanja. Nasilje u školi je, kako s pravom autor konstatira,
samo segment nasilja koji postoji u društvenom okruženju i svakodnevnom
životu. Prema podacima i dosadašnjim istraživanjima, 65% učenika je
doživjelo nasilje barem jedanput od svojih drugova. To su najčešće:
vrijeđanje, ismijavanje, laganje, udaranje, otimanje, prijetnje i fizičko
dodirivanje. Skoro 24% učenika je nasilje trpilo više puta. Novi oblik
nasilničkog ponašanja je elektronskim putem (prijetnje SMS porukama,
internetskim blogovima i sl.) i prema učenicima i nastavnicima.
Masovni mediji, televizija posebno, prema Martićevom istraživanju, podstiču nasilje i stimulišu agresivne postupke. Iz dana u dan djeca
postaju svjedoci užasnih ratova, ubistava, terorističkih atentata, masakra.
Nasilje koje dijete upija sa ekrana taloži se i stvara nesigurnost u njegovom
vrijednosnom i moralnom kodu. Sav taj mentalitet medijskog i filmskog
nasilja djeluje razorno i dovodi u pitanje tradicionalne vrijednosti na
kojima počiva zajednica i društveni poredak. Djeca i odrasli postaju
sumorniji, tvrđi i sve više skloni suparništvu i agresivnosti, kao stilu i
načinu rješavanja svojih pitanja i odnosa prema drugima. Ovako se
navikava na nasilje i tuđe nevolje, a humanost i pomoć, vrijednost života i
čovjeka se potiskuju i zanemaruju. Posmatranje brutalnih scena vremenom
ostavlja na svima otupljujući učinak. Prema spoznajama do kojih dr Martić
dolazi, sve više svi postajemo ravnodušni. Prilikom istraživanja uticaja
televizijskih programa na djecu pokazalo se da jedna od najvećih bojazni
kod djece izaziva otkriće da je naizgled „dobar“ i pouzdan roditelj, u stvari,
veoma nestabilna ličnost, te sklona i sama nasilju. U društvima u kojima
postoji veća potreba za korišćenjem nasilja, po pravilu se javlja i veća
tolerancija prema prikazivanju nasilja u sredstvima masovne komunikacije.
Umjetnost, pozorište, masmediji, obiluju živim i vizuelnim prizorima
užasa i mučenja. Nasilje se u umjetnosti prikazuje kao simbolička prijetnja.
Za film se kaže da je najtemeljnija i najprodornija dokumentacija fenomenologije nasilja, kao da je stvoren da služi toj, a ne nekoj višoj umjetničkoj
svrsi. Zaista se u filmovima često ne vidi svrha i potreba da bude prikazano
350
Prikaz knjige doc. dr Milomira V. Martića: NASILJE U ŠKOLI...
nasilje, čak kad je ono i na smislen način povezano sa opštim konceptom
radnje. Tzv. naturalistički pristup prikazivanju išao je na ruku ovoj
tendenciji oslikavanja nasilja i destrukcije. Čak su i filmovi svih nivoa,
koji nisu težili za nasiljem kao dekoracijom, prihvatili manire i obrasce
nasilja. Knjiga je teorijskog, ali i empirijskog karaktera, i temelji se na
dosadašnjim teorijskim opservacijama, ali i na podacima koji su prikupljani po različitim školama širom RS i BiH.
Autor je u empirijskom istraživanju odabrao solidan uzorak 1.500
učenika svih razreda srednjih škola. Najveći procenat problema nasilničkog
ponašanja se dešava upravo među ovom populacijom i to u prvom i
drugom razredu srednje škole, dok se u starijim razredima nasilje manje
javlja. Istraživanje je provedeno u peridu od 2000. do 2010. godine na
području grada Banja Luka i regije. U tom odabiru dr Martić se rukovodio
načelom reprezentativnosti, jer grad Banja Luka broji oko 350.000
stanovnika, što čini opravdanom pretpostavku da je omladinska populacija
ovdje dovoljno heterogena, obimna i društveno značajna, što ispunjava
uslove istraživanja. Najveći broj srednjih škola se nalazi u gradu, što znači
u centru zbivanja. Banja Luka je centar kulturnih zbivanja i promotivni
centar sa navećim brojem medija u Republici Srpskoj. Ovaj grad ima
karakteristike i drugih razvijenih sredina u BiH i podaci koji su dobijeni
odražavaju opštu sliku stanja nasilja među mladim na prostoru BiH.
Rezultati koji su dobijeni detaljnim istraživanjem koje je autor
iznio u knjizi, omogućavaju poduzimanje odgovarajućih naučnih, društvenih, političkih i drugih organizacionih, institucionalnih i sistematskih mjera
iz predmeta istraživanja, a radi poboljšanja i unapređenja stanja u društvu i
novi organiziraniji rad obrazovnih institucija. Ova knjiga osvjetljava socijalnu i kulturnu pozadinu problema nasilničkog ponašanja kod mladih.
Autor je koristio literaturu poznatih i priznatih naučnika i autora
koji se bave ovim ili sličnim problemima u društvu.
Na kraju konstatujemo da se radi o izuzetno značajnoj i nadasve
aktuelnoj oblasti, ne samo sa teorijskog, već i istraživačkog aspekta, koja
osvjetljava društveni problem, ne samo kod nas nego u svijetu. Knjiga je
utoliko značajnija, jer se radi o sociološkoj temi, što je u našim uvjetima
empirijsko zanemareno. Knjigu sa zadovoljstvom preporučujemo čitaocima, a prije svega sociolozima, pedagozima, prosvjetnim radnicima,
stručnim saradnicima, studentima, đacima i njihovim roditeljima.
Prof. dr Salih Fočo
Prof. dr Ivo Komšić
Filozofski fakultet Univerzitet Sarajevo
351
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (352-353)
UDK 371.3::51
DOI 10.7251/SVR1307352S
COBISS.BH-ID 3948824
ПРИКАЗ КЊИГЕ
САВРЕМЕНИ ПРИСТУП ИЗУЧАВАЊУ
МАТЕМАТИКЕ У ПЕТОМ РАЗРЕДУ
ОСНОВНЕ ШКОЛЕ
Аутора: проф. др Предрага Ковачевића
Издавач: Независни универзитет Бања Лука, 2012.
Штампа: Графид Бања Лука
Књига „Савремени приступ изучавању математике у петом
разреду основне школе“, аутора проф. др Предрага Ковачевића,
представљена је на 323 странице, са великим бројем илустрација.
Како и сам назив књиге говори, књига је намијењена ученицима и
наставницима петог разреда основне школе, али и стручним круговима. На интересантан начин представљено је градиво петог разреда
основне школе из математике, које прати Наставни план и програм
поменутог разреда. Аутор на специфичан начин, кроз бројне
илустрације, уводи ученике у градиво које ће учити у току школске
године. Књига је подијељена на петнаест поглавља, која имају своја
потпоглавља која се могу схватити и као наставне јединице у
реализацији програма.
На почетку књиге аутор нам је у виду Упутства навео шта
књига садржи и шта ће проучавати и како се примјењују наставне
јединице. Аутор се на непосредан и занимљив начин обраћа ученицима. Слиједе поглавља која кроз задатке обрађују математичке
појмове и проблеме, а на крају нуди бројне податке из историје
математике, задатке за вјежбање и занимљивости из математике. У
склопу књиге налази се и збирка задатака и радни лист из математике,
што ову књигу на први поглед чини нешто обимнијом за овај узраст.
Књига је написана на врло модеран начин, вођена идејом да
изучавање математике треба прилагодити развоју технике и технологије, тако да се свака наставна јединица може приказати на
рачунару, што код наставника и ученика изазива појачано интересовање за учење у односу на традиционални облик рада.
352
Prikaz knjige prof. dr Predraga Kovačevića: ... IZUČAVANJE MATEMATIKE
Књига је осмишљена тако да наставне јединице које се наводе
служе ближем објашњењу појединих појмова, правила и операција, а
илустрације чине текст забавнијим развијајући код ученика машту и
упућују га на размишљање. Како би наставник успјешно користио
овај приручник у раду неопходно је да наставник има основне
појмове о информатици, а код ученика овакав облик рада изазива веће
интересовање за употребу рачунара у учењу, а не само у игрању. Овај
приступ рада може се посматрати и тако да ученици кроз игру и
употребу рачунара сазнају основне математичке појмове.
Аутор је имао у виду да ученици у прве четири године упознају велики број основних математичких појмова и опредијелио се
да овај приручник буде представљен са пуно илустрација и текстова.
Пошто се у петом разреду основне школе ученици већ приремају за
предметну наставу, ова књига требало би да послужи као генератор и
подстицај у развијању ученичких и наставничких мисли, не само о
представљању математике, него и озбиљног увођења рачунара у
почетну наставу математике.
Може се слободно рећи да овакав облик приручника и уџбеника у настави у основним школама, отвара врата реформи у
основном и средњем образовању.
Доц. др Ненад Стојановић
Виша медицинска школа Приједор
353
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 7. oktobar 2013. (352-353)
POZIV NA SARADNJU
Poštovani saradnici,
Časopis „Svarog“ objavljuje originalne naučne radove, prethodna
saopštenja, pregledne i stručne članke, u kojima se izlažu ideje i stavovi o
najznačajnijim problemima prirodnih i društvenih nauka, sa težištem na
političkim, ekonomskim, pedagoškim i ekološkim naukama, odnosno matičnim naukama fakulteta koji funkcionišu u sastavu Nezavisnog univerziteta. U tematiku časopisa uklapaju se i oni naučni i stručni radovi u
kojima se razmatraju širi teorijski problemi i aspekti interdisciplinarnog
karaktera značajni za naučne oblasti Univerziteta, uključujući i metodološke i didaktičke (metodičke) probleme. U časopisu se mogu objavljivati i
oni članci iz oblasti koje su neophodne za rad istraživača, nastavnika i
studenata osnovnih, master i doktorskih studija, kao i prikazi i izvodi odabranih diplomskih radova, magistarskih teza, doktorskih disertacija, značajnijih naučnih knjiga (publikacija Univerziteta i drugih) i iskustava iz
nastavne prakse. Posebna pažnja pridaje se radovima nastalim na osnovu
iskustava iz nastavne i istraživačke prakse Univerziteta.
S obzirom na strukturu i potrebe, časopis se može štampati i kao
tematski broj oko nekih značajnih društvenih pitanja. U takvim brojevima
se načelno elaboriraju širi teorijski problemi, rezultati nekog značajnijeg
istraživanja ili radovi sa naučnih i stručnih skupova i rasprava.
Objavljeni radovi u časopisu se ne honorišu, a autor dobija par
primeraka za vlastite potrebe i institucije koje su uključene u istraživanja.
Molimo autore koji su zainteresovani za saradnju u časopisu da
u svojim stručnim i naučnim radovima zadovolje sledeće zahteve:
 Naslov rukopisa treba da bude kratak i jasan i da precizno
odražava i afirmiše sadržaj koji se želi adekvatno predstaviti;
 Rukopis treba da sadrži apstrakt (sažetak) (100 do 250 reči) u
kome autor vrlo kratko ističe suštinu osnovnih ideja i stavova po određenim pitanjima koja se razmatraju u predmetnom članku i ključne reči na
srpskom jeziku najviše do 10 reči. Osnovu teksta rukopisa čini uvod gde
se ističe problem i predmet istraživanja, razrada (glavni deo članka),
zaključak. Abstract se piše na engleskom jeziku te Key Words (ključne
reči) na kraju teksta. Sledi spisak izvora i literature;
 Članak treba da bude jezički i stilski korektan, logički pravilno
sistematizovan sa jasnim iskazima i argumentima, uz adekvatnu upotrebu
naučne i stručne terminologije (aparature) i bez podataka koji su usmereni
na kompromitaciju (rušenje digniteta) određenih ličnosti (institucija) i
dokumenata službenog (poverljivog) karaktera;
354
POZIV NA SARADNJU
 U dužem tekstu, potrebno je staviti odgovarajuće podnaslove, a
pojedine reči ili rečenice mogu se posebno istaći kurzivom, „masnim“
slovima ili podvući kako bi autor istakao posebno značajan deo sadržaja.
 Obim članka, u principu je dužine oko jednog autorskog tabaka
(16 stranica, odnosno 30.000 karaktera – slovnih oznaka, uključujući i
beline između reči i fusnote). Zavisno od značaja problema koji je predmet,
članak može biti i većeg obima o čemu odlučuje redakcija.
 Rukopis se dostavlja redakciji časopisa u dva primerka štampana
na formatu A-4 ili u elektronskoj formi, rađen u Wordu (Times New
Roman), ćiriličnim ili latiničnim fontom, veličina slova 12, sa povećanim
proredom (exactly 18 pt) i razmakom između paragrafa 6 pt before i 6 pt
after. Prvi red paragrafa treba da bude uvučen 0,5 inča ili 1,27 cm. Margine
(levo, desno, gore, dole) treba da budu po jedan inč (oko 2,5 cm);
 Prilozi rukopisu (šeme, skice, grafikoni) treba da budu urađeni na
računaru, ili izuzetno tušem na papiru. Sve podatke koji nisu neophodni u
crtežu (ili ga opterećuju) treba staviti u legendu. Slovne i brojčane oznake
na jednom crtežu treba da budu iste veličine, a fizičke veličine treba izražavati u mernim jedinicama međunarodnog sistema označavanja (SI);
 Inostrana imena autora ili značajnih ličnosti koje su zastupljene u
tekstu fonetski transkribovati u skladu s pravilima pravopisa, a prilikom
prvog javljanja u tekstu u zagradi je potrebno navesti njihov izvorni oblik.
 Dokumentaciona podloga rukopisa (citati, napomene, korišćena
bibliografija) treba da sadrže podatke koji su dovoljni za upućivanje čitalaca na korišćene izvore. Za navođenje izvora koristite Harvard Style.
 Bibliografska jedinica koja se navodi treba da sadrži: prezime i
ime (ili prvo slovo imena) autora, godinu publikovanja: naziv dela, mesto i
naziv izdavača a po potrebi stranicu što se daje u fusnoti, primer:
Kundačina, M. (Milenko), Banđur, V: (Veljko), (2010): Akademsko
pisanje, Užice, Učiteljski fakultet, s. 220-222.
Veljković, B., Ambroš, M. (2010): Pravo na samoopredelenje i otcepljenje,
časopis Svarog, br. 1, Nezavisni univerzitet, Banja Luka, s. 11-26.
 Internet adrese pisati:
 http://www.library.uq.edu.au/training/citation/harvard_6.pdf
i
http://www.chicagomanualofstyle.org/home.html, vreme uvida u tekst pr.
22.04.2012. Uz rukopis autor treba da dostavi podatke: ime i prezime,
zvanje, instituciju u kojoj se nalazi i funkciju koju obavlja, adresu na kojoj
živi, e-mail, kontakt telefon i neki drugi značajni podaci.
Rukopisi se mogu dostavljati lično glavnom uredniku, što je obostrano korisno, ili slati na adresu: Nezavisni univerzitet Banja Luka, Veljka
Mlađenovića br. 12 E, 78000 Banjaluka ili slanjem na e-mail:
[email protected] ili [email protected]
Kontakt telefon: +387 51 456 600 ili Fax +387 51 456 602
REDAKCIJA
355

O IZMJENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O SLOBODI PRISTUPA

Predsjednik Udruženja geografa u Bosni i Hercegovini

IME I PREZIME : Miralem Zubović DATUM ROĐENJA: 25.5. 1961

Program 2010.-2014. (sažetak)

P-58/15 - Institucija ombudsmena/ombudsmana za ljudska prava

IZVJEŠTAJ - Konrad-Adenauer

xii psihijatrijski dani bosne i hercegovine

REZOLUCIJA O POLITIČKIM OPREDJELJENJIMA SDP BiH

1. Introductory speech - Uvodni govor

I Uvod II Činjenično stanje - Institucija ombudsmena/ombudsmana