NOVA MISAO 19 sadržaj oktobar/novembar 03 Jednog jutra Mirko Sebić 04 Pjer Paolo Pasolini/Zoran Gaši 06 Hronotopije 10 Zajednička magija Gordana Draganić Nonin 12 Dominacija truba i perkusionih instrumenata Slobodan Aranđelović 14 Jovica Aćin: Prevodeći sebe s nepoznatog jezika Gordana Draganić Nonin 26 Avantura emocije Branko Fransechi 30 Ko ne zna da pati, on ne zna da voli – muzika i ljubav u radu Brede Beban Jelena Jureša 34 Avantura stvarnog Dubravka Cherubini 38 Global Cinema Biljana Mickov 40 Anhel Mestres: Kultura je kamen temeljac razvoja savremenog društva Ivana Jovanović Arsić 42 Dubrovačka scena performansa ili od Lazareta do Rodiona Suzana Marjanić 45 „Der šturm“, oluja i kontradikcije početka dvadesetog veka Kristijan Eker 47 Teatar bez cenzure Nataša Gvozdenović 51 Elektronska revolucija – povratna veza od Votergejta do Rajskog vrta (2. deo) Vilijam S. Barouz 54 Siniša Tucić: Nijedan me metak nije promašio Gordana Draganić Nonin „NOVA MISAO” – časopis za savremenu kulturu Vojvodine Osnivač: Sekretarijat za kulturu i javno informisanje Vlade Vojvodine Izdavač: IU „MISAO”; Novi Sad, ulica Pašićeva 6 izlazi dvomesečno (šest puta godišnje) OKTOBAR/NOVEMBAR 2012. tiraž: 700 primeraka telefon redakcije: ++ 381 (0) 21 424 972 imejl: [email protected] veb adresa: www.novamisao.org glavni urednik: Mirko Sebić / direktor: Mirko Sebić redakcija: Teodora Zrnić (zamenik glavnog urednika) Gordana Draganić Nonin (pomoćnik glavnog urednika) Biljana Mickov (urednik kulturne politike i menadžmenta u kulturi) Tijana Delić (teatar) Tatjana Pejović (društvo) dr Stevan Konstantinović (kulture etničkih zajednica) Aleksandar Kamasi (urednik fotografije) Tatjana Dukić Počuč (grafički urednik, veb-sajt) Vladimir Vatić (tehnički urednik) pravni zastupnik IU „MISAO“: advokat Uroš Kerac 57 GLASOVI ISTRE 69 Kako rehabilitovati političko? Vladimir Gvozden 72 (Pre)živeti ruski rulet Branislav Živanović 73 A sada vi Gordana Draganić Nonin 74 (I)zazivanje mraka Branislav Živanović 75 Klik, klik, bum – simulakrum Dragan Babić 76 Oslobođeni čitalac u lavirintu očekivanja Katarina Kovčin 77 Junak, sudbina i(li) istorija Dragana Beleslijin NOVA misao: časopis za savremenu kulturu Vojvodine / glavni urednik Mirko Sebić. – 2009, br. 1 (jul)– . – Novi Sad: IU „Misao”, 2009–. – Ilustr. ; 30 cm 78 Pogled u dubinu daljine Jelena Zagorac Dvomesečno ISSN 1821-2107 79 Zaobilazne strategije – Arhitektura u Vojvodini na početku 21. veka Darko Marušić ISSN broj: 1821-2107 CIP – Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад 008(497.113) COBISS.SR-ID 241067527 Jednog jutra Piše: Mirko Sebić bez imena u samotnim noćima i policajci i vojnici i banditi, svi izgledaju isto. Bojati se znači misliti. Misao ćuti, usta žvaću. Tog jutra, na obali mora za koje je mislio da će uvek biti njegovo, vidi kako sunce izlazi, sporo, besprekorno sporo, kao država. Ljubav ne raspari žbiri ni žandari niti poglavari J ednog jutra začule su se trube i zurle. Bilo je to letnje jutro pre toliko godina da izgleda da se nikad nije ni dogodilo. Zapravo, možda to baš i nisu bile trube i zurle ali sigurno, bilo je leto u malom gradiću u Istri koji se tada nalazio u nekoj zemlji čije se ime zbog nostalgičnih vibracija ovde neće spominjati. Država je zvala svoje mladiće da joj tako mladi i devetnaestogodišnji iskažu ljubav. Mladići su se čudili, ipak, nije to bila ljubav na prvi pogled. Jednom od tih mladića baš tog jutra puklo je nešto u kolenu tako da je ostao gotovo nepokretan. Bez subjektivne želje da uskrati ljubav ostao je sam baš kad su svi njegovi drugovi otišli van kuće da vole nešto što se tada zvalo narodna armija jedne zemlje čije se ime ovde, zbog nostalgičnih vibracija, neće spominjati. Ljubav se ne trži niti ne kupuje Ko ljubiti ne zna nek se ne hapljuje Jedne samotne noći u tišini mraka vozeći čežnjivo prema Jadranu, u gradu bez imena, prekorači dozvoljeno i iznenada, iza nekog ugla, stvoriše se policajci. Svi policajci u svim zemljama izgledaju isto, besprekorni kao država. U gradovima Jer onaj ko ima priliku da vidi pravog prijatelja, u njemu vidi svoju sopstvenu idealnu sliku. Zbog toga oni odsutni su prisut ni, siromašni su bogati a slabi su jaki i što je najneverovatnije, mrtvi žive. U predvečerje, kišno, novembarsko, na raskršću bez ljudi, kako to dolikuje narodnim pričama, pojavi se vrag. Tom momku naviknutom na beskrajni protok vremena nikad nije dosadno, pa i ovaj put, zabave radi, smota rep u opasno smrtonosno klupko. Bez reči i bez smisla poginuše nam prijatelji. Aristotel kog su zvali „onaj koji čita“ rekao bi da je glavni cilj političke nauke da podstiče stvaranje prijatelja. Ali vrag ne spava a u tom predvečerju očigledno nije bilo političke nauke a ni štrebera koje zovu „oni koji čitaju“. Ostala su tvrdoglava stratišta i onaj momak kojem nikad nije dosadno. Ali ostala je i zagonetka jedne reči, jednog gesta, neprevodivih na jezik države. Jedne reči bez koje ne bismo znali da napišemo ni prvo ni poslednje slovo. Ako nam je ljubav iskrena i prava iz srca ju ne spere šej Mura niti Drava Pjer Paolo Pasolini (1922–1975) LIŠENI VLASTI Imam staro srce i plaćam Cenu njemu, skrivenim suzama Omrznutim, a u ustima Reči Bandiera rosse Reči koje svaki čovek zna i zna kako ih prećutati Ništa se nije promenilo! Još smo u pedesetim godinama! Još smo u pedesetim godinama! Uzmite oružje! Ali večer je jača od bilo koje boli. Malo pomalo dva tri tramvaja pobeđuju Nad hiljadama radnika, trg Je posle večere, po blatu, miran Sja svetlo barake za bilijar Pjer Paolo Pasolini rođen je 5. marta 1922. godine u Bolonji a ubijen 2. novembra 1975. u Ostiji kraj Rima. Od svoje prve zbirke, Poesia a Casarsa iz 1942. pa do svoje smrti objavio je dvadeset i jednu zbirku poezije, napisao desetak proznih dela, više scenarija i drama te snimio dvadesetak filmova. U šezdesetim i sedamdesetim godinama prošlog veka razvio je snažnu kritičku aktivnost pišući za više dnevnih i nedeljnih novina (Coriere della Sera, Tempo, Vie nuove). Poezija (izbor): La meglio gioventù (1954); Le ceneri di Gramsci (1957); Poesia in forma di rosa (1964); Trasumanar e organizzar (1971); La nuova gioventù (1975). Proza (izbor): Ragazzi di vita (1955); Una vita violenta (1959); Amado Mio – Atti Impuri ( posthumno 1982. napisano 1962.) Malo ljudi u redu, u vetru S juga jedne hiljadugodišnje večeri čekajući Svoj tramvaj koji će ga odvesti u mračno predgrađe Revolucija je samo osećaj Esej (izbor): Passione e ideologia (1960); Empirismo eretico (1972); Lettere luterane (1976); Descrizioni di descrizioni (1979); La pornografia č noiosa (1979) (Iz zbirke Poesia in forma di rosa, 1964. sa italijanskog preveo Valter Milovan, redaktura M.S.) / Pjer Pao lo Paso lini / LIŠEN I V L A S T I 4 Zoran Gaši (1952) SUNČANE NAOČARE Preko ramena, ili ako se osvrneš Da pas bude fotoaparat iza tebe: Na prvoj autobuskoj stanici, stani, zaustavi, Zoran Gaši je rođen 1952. godine u Skoplju. Autor je više knjiga poezije. Radio drame su mu izvođene u Novom Sadu, Prištini, Skoplju, Mariboru, Stokholmu i Trstu. Bavio se likovnom esejistikom i kritikom. Od kraja osamdesetih godina prošlog veka paralelno sa književnošću bavi se i slikarstvom. Na nepopznatom traži liniju lovca, kabanicu, Kojom zaogrće stado, uz plakat je gola dohvataljka, U zbegu se osvrće, ima lik sledećeg do tebe I ako te dohvati pomiri se sa sudbinom, Koju prisluškuje crnonaočarka, životinja tvoga lika I u koju uskačeš sa novim iskustvom batinaša. (Gramatika užasa, 1986) 5 Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT URU VOJ VO D I N E / Ima natprirodnu moć i surlu. N OVA M I SAO / Ako možeš, bilo kako, kupi. Osnivanje Fonda „Vujica Rešin Tucić i Vojislav Despotov” Zahvaljujući inicijativi koju je u Zrenjaninu pokrenuo Novi optimizam, ove godine su u okrilju Gradske narodne biblioteke počele aktivnosti za stvaranje Fonda posvećenom dvojici rođenih Zrenjaninaca, književnika koji su svojim radom obeležili drugu polo vinu 20. Veka u našoj književnosti. Fond bi promovisao ime i delo Vujice Rešina Tucića i Vojislava Despotova, a u planu je da Fond dodeljuje i godišnju nagradu „Tradicija avangarde” za doprinos avangardnom stvaralaštvu iz svih oblasti umetnosti. Nakon omaža posvećenog Vujici Rešinu Tuciću koji je organizovao Novi optimizam 23. aprila ove godine uz podršku zrenjaninske biblioteke, i nakon inicijative, direktor biblioteke Vladimir Vasiljev je izneo ideju da se osnuje fond, a već u septembru Biblioteka i Novi optimizam prave koncept rada fonda, piše se statut i pravila rada fonda. Fond ima za cilj prikupljanje, čuvanje i promociju dela Vujice Rešina Tucića i Vojislava Despotova. Oformljen je i Upravni odbor Fonda u kojem su: Vladimir Vasiljev (direktor biblioteke, osnivač fonda i predsednik UO), Brani slav Grubački (predsednik Novog optimizma i Pozorišnog kluba „zeleno zvono”), Gojko Božović (vlasnik izdavačkog preduzeća „Arhipelag”), Vladimir Kopicl (književnik) i Svetislav Basara (pisac). Inicijatori su izabrali i Umetnički savet Fonda kojeg čine: prof. dr Dragan Stanić (direktor Matice Srpske), Balint Sombati (pisac i slikar, Budimpešta), Stevan Tontić (kniževnik, Sarajevo), Matjaž Hanžek (književnik, Slovenija), Aleksandra Vrebalov (kompozitor, Njujork), Jovica Aćin (književnik, Beograd), prof. dr Gojko Tešić (profesor univerziteta i književnik), Tanja Tucić (ćerka Vujice Rešina Tucića) i Nebojša Milenković (istoričar umetnosti, kustos Muzeja savremene umetnosti Vojvodine). Pesnikinja Emsura Hamzić dobila priznanje „Milica Stojadinović Srpkinja” Na manifestaciji „Milici u pohode” koju organizuje Zavod za kulturu Vojvodine, u novembru je dodeljena književna nagrada „Milica Stojadinović Srpkinja” Emsuri Ham zić za zbirku izabranih i novih pesama „Zlatna grana” koju je objavila izdavačka kuća „Orfeus” iz Novog Sada. Zavod za kulturu Vojvodine ovu nagradu dodeljuje isključivo pesnikinjama, a odluku o ovogo dišnjoj laureatkinji doneo je žiri u kojem su bili Zoran Đerić (predsednik), Dragana Beleslijin, Franja Petrinović, Aleksandra Đu rić Bosnić i Vladimir Ris. Nagrada nosi ime velike pesnikinje iz 19. veka, Milice Stojadinović Srpkinje, koja je rođena u Bukovcu 1828. godine, a veći deo života provela je u Vrdniku. Umrla je u Beogradu 1878. godine. Pored pesama, značajan je njen dnevnik „U Fruškoj gori”, kao i njena prepiska sa Vukom Karadžićem i Minom Vukomanović. Nakon što je predsednik žirija, Zoran Đerić, uručio nagradu Emsuri Hamzić, o njenom stvaralaštvu govorila je Dragana Beleslijin kao članica žirija, ali i autorka predgovora u nagrađenoj zbirci. Inače, nagrada „Milica Stojadinović Srpkinja” se sastoji od reljefa u bronzi s likom Milice Stojadinović Srpkinje, rad akademskog vajara Mladena Marinkova, novčanog iznosa i štampanje nove zbirke poezije laureatkinje. Orfova „Carmina Burana” za početak regionalne saradnje Po prvi put u svojoj istoriji, od osnivanja 1974. godine, Akademija umetnosti Univerziteta u Novom Sadu ostvaruje saradnju sa Umet ničkom akademijom Sveučilišta „J.J. Štrosmajer” iz Osjeka. Ranije je najavljeno da će se ova saradnja realizovati na više nivoa, od kojih je jedan i projekat zajedničkog izvođenja kompozicije „Carmina Burana”, vokalno-instrumentalne kantate nemačkog kompozitora Karla Orfa u Novom Sadu i Osjeku. Malo je reći da je „Carmina Burana” moćno zvučala u prepunoj Sinagogi gde je publika osim što je ispunila i galerije, slušala ovu kompoziciju i iz predvorja sale 6. decembra kada je održan koncert koji je organizovala Akademija umetnosti. Više od tri stotine učesnika je bilo na sceni te večeri. Solisti su bili Darija Olajoš, sopran, Vasa Stajkić, bariton i Igor Ksionžik, tenor, a Orfovo delo su izvodili Hor i Simfonijski orkestar Akademije umetnosti Univerziteta u Novom Sadu, Mješoviti zbor Umjetničke akademije Sveučilišta „J. J. Štrosmajer“ iz Osijeka, Dje čiji zbor „Brevis“ iz Osijeka i Vojvođanski mešoviti hor iz Novog Sada, a svim ansamblima je dirigovao profesor Andrej Bursać. Horove su pripremili Antoaneta Radočaj Jerković, Božidar Crnjanski, Aleksandar Švarc i dirigent prof. Andrej Bursać, umetnički rukovodilac Voj vođanskog mešovitog hora i ovog projekta. Suorganizator koncerta je bila Muzička omladina Novog Sada. Za sledeću godinu je planirano da se delo izvede i u Osjeku. hronotopije Priredila: Gordana Draganić Nonin Dani Istre u Vojvodini Dodeljena priznanja za životno delo Već više od deset godina Vojvodina i Istra, naizmenično organizuju predstavljanje svojih kulturnih vrednosti jedna drugoj u okviru manifestacije „Dani Istre u Vojvodini” ili „Dani Vojvodine u Istri”. Ove godine je na redu bila Istra, tako da su se krajem novembra u Novom Sadu, Zrenjaninu i Subotici nizali programi ove kulturne, turističke i zabavne priredbe koja reprezentuje Istru i njene ljude, njeno umetničko stvaralaštvo, turističku ponudu, kulturnu i gastronomsku tradiciju. Potpredsednik Vlade Vojvodine i pokrajinski sekretar za kulturu i javno informisanje Slaviša Grujić i gosti iz Istre na čelu sa načelnikom za kulturu Istarske županije Vladimirom Torbicom, u Vladi Vojvodine su upriličili prijem neposredno pre programa. Prvi nastup u okviru programa „Dani Istre u Vojvodini” održan je u novosadskoj Gradskoj knjižari gde su predstavljeni istarski savremeni književnici Neven Ušumović, Roberta Razzi, Igor Grbić i Roberta Dubac, a nakon toga je održan i program „Okusi Istre” etno-gastro prezentacija istarske kuhinje, što „u prevodu” znači da je publika mogla da proba čuvenu istarsku medovaču sa tartufima, istarska vina, namaze od tartufa i pršut. Održan je i rok koncert u klubu „Fabrika” Studentskog kulturnog centra, na kome su nastupili „The Shaiones” iz Opatije, grupe „Novembar”, „Protektori” i „Prljavi dripci”. Gosti iz Istre su bili u Zrenjaninu gde je održan koncert kantautora Bruna Krajcara u Muzičkoj školi „Josif Marinković” kao i „Okusi Istre” i nastup kantautora Elisa Lovrića i Dražena Turine. Istog dana, Istrijani su u Subotici, u Gradskoj biblioteci, predstavili svoje književnike. Na izložbi „Pad – san o ljudskosti ili traganje za moralnim” u Muzeju Vojvo dine u Novom Sadu, predstavljeno je devet umetnika iz Istre čiji su radovi posvećeni življenju u savremenom svetu izokrenutih vrednosti. U Skupštini Vojvodine je početkom decembra održana svečana akademija povodom uručenja „Nagrade za životno delo”, prestižnog priznanja koje se dodeljuje istaknutim profesorima i naučnicima u Vojvodini. Ovo tradicionalno priznanje svake godine dodeljuje Udruženje univerzitetskih nastav nika i naučnika, pod pokroviteljstvom Pokrajinskog sekretarijata za nauku i tehnološki razvoj Vlade Vojvodine. Ovogodišnji laureat iz oblasti društveno-humanističkih nauka je redovni profesor na Pedagoškom fakultetu u Somboru, prof. dr Nenad Petrović, iz oblasti prirodno-matematičkih nauka i umetnosti prof. dr Dušan Todorović, redovni profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu, iz oblasti tehničkotehnoloških nauka akademik prof. dr Teodor Atanacković, redovni profesor Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, dok je prof. dr Radmila Kolak, redovni profesor Medicinskog fakulteta u Novom Sadu, dobila priznanje iz oblasti medicinskih nauka. Odlukom Vlade Vojvodine uručena je i specijalna plaketa za izuzetne rezultate u oblasti naučno-istraživačkog rada od trajnog značaja za razvoj nauke i visokog obrazovanja u AP Vojvodini posthumno namenjena, dr Mileni Dalmaciji, docentu Prirodno-matematičkog fakulteta, koja je prošle godine poginula u požaru. Potpredsednik Vlade AP Vojvodine i pokrajinski sekretar za nauku i tehno loški razvoj prof. dr Dragoslav Petrović čestitajući ovogodišnjim laureatima istakao je da ono što su utkali u našu nauku i visoko obrazovanje spada u vrhunski deo ljudskog stvaralaštva i doprinos civilizaciji, bez obzira na to da li se u datom trenutku vidi ili ne, bez obzira na to da li se mogu nadoknaditi svi napori, entuzijazam i teškoće sa kojima su se u svom radu susretali. Priznanja, koja se sastoje od „Zlatne plakete za životno delo” i novčane nagrade pokrovitelja, ovogodišnjim laureatima uručili su predsednik Vlade Vojvodine dr Bojan Pajtić i prof. dr Dragan Šešlija, predsednik Upravnog odbora Udruženja univerzitetskih nastavnika i naučnika Vojvodine. Izložba „Konjović ponovo u Pragu” Autori emisije „Državni posao” ovogodišnji „Dobar primer” Retrospektivna izložba akademskog slikara Milana Konjovića pod nazivom „Konjović ponovo u Pragu“ postavljena je u Muzeju Karlovog mosta u Pragu, od 14. do 27. novembra ove godine. Sa ovom izložbom, kao i sa izložbom slika Milana Konjovića u Kulturnom centru Srbije u Parizu prošle godine, deo slika iz fundusa galerije prikazuju se francuskoj i češkoj javnosti. Galerija Milana Konjovića, inače, broji 1084 dela ovog velikog slikara. Posle Vojvodine, Pariz je bio najveća Konjovićeva ljubav i ostao je to do kraja života, kao prava meta slikarskih ambicija. Ništa manje, za život i afirmaciju ovog velikog slikara ne zaostaje Prag, gde se prvi put afirmisao kao slikar. Konjović u Pragu boravi u drugoj deceniji 20. veka, kada proučava staro srednjovekovno češko slikarstvo i uticaje slikara kao što su: Bukovac, Zrzavi,Kubište i Borije. U dva velika projekta, organizovanja i prezentacije Konjovićeve izložbe u Parizu i u Pragu učestvovali su Pokrajinski sekretarijat za kulturu i javno informisanje, Grad Sombor i Ministarstvo kulture Republike Srbije. S obzirom na značaj projekta za promociju srpske kulture u Češkoj Republici i šire, otvaranje izložbe svojim prisustvom uveličali su potpredsednik Vlade AP Vojvodine i pokrajinski sekretar za kulturu i javno infor misanje Slaviša Grujić, njegov zamenik Milorad Đurić, član gradskog veća grada Sombora zadužen za kulturu Saša Tabaković, režiser i praški đak Emir Kusturica, direktor Galerije Milan Konjović u Somboru Peter Mraković i brojni drugi gosti. O životu i delu velikog srpskog slikara govorio je likovni kritičar Sava Stepanov. U Somboru, umetnikovom rodnom gradu, od 1966. godine otvorena je „Galerija Milan Konjović“ u kojoj se trenutno nalazi više od 1060 dela. Na Međunarodni dan ljudskih prava u klubu „Fabrika” Studentskog kulturnog centar Novog Sada dodeljena je nagrada „Dobar primer Novog optimizma“ koju su ove godine dobili autori i glumci emisije „Državni posao“ koja se emituje na Televiziji Vojvodine: Nikola Škorić, Dimitrije Banjac i Dejan Ćirjaković. U okviru dodele nagrade premijerno je prikazana i specijalna epizoda njihovog serijala na temu ljudskih prava. Skupština „Novog optimizma“ donela je odluku da su nosioci „Dobrog primera“ u 2012. godini ekipa emisije „Državni posao“, a na osnovu ciljeva koji objedi njuju aktivnosti Novog optimizma i ekipe „Državni posao“. Grupe ljudi okuplje nih oko ove dve ideologije pokreću društveni život, podstiču kritičko mišljenje i njegovo javno ispoljavanje, zagovaraju pravo na različitost, kao vrhunsko pravo svake individue i podstiču solidarnost među ljudima. Okosnica emisije „Državni posao“ su satirični razgovori između trojice aktera, komentari koji podsećaju na „Stand-up“ formu. U pitanju su kratki, duhoviti komentari i opaske na temu svakodnevice, okolnosti, društveno-političke situacije, sporta, sveta zabave te njihovi lični stavovi o različitim temama. Ova nagrada dodeljuje se od osnivanja „Novog optimizma“, 2005. godine, a dobili su je, između ostalih, i glumica Mirjana Karanović, Del Arno bend i zre njaninska Muzička škola „Josif Marinković“. Izložba „Asimetrična Evropa” u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine U okviru projekta Europe n prošle i ove godine je, pod nazivom „Scenarija o Evropi” održano niz izložbi u Muzeju savremene umetnosti u Lajpcigu, a novosadska izložba „Asimetrična Evropa” koja je otvorena u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u novembru, deo je upravo tog velikog projekta. Izložba „Asimetrična Evropa” realizacija je koncepta dr Miška Šuvakovića koji je osmislio njenu prezentaciju na tri nivoa: prvi je predstavljala multimedijalna postavka u muzej skoj galeriji (slike, video instalacije, digitalni printovi), drugi je bio sačinjen od projekcija filmova u bioskopskoj sali Muzeja, a treći je činila konferencija CURATING EUROPE na kojoj su učesnici projekta diskutovali o kustoskim praksama danas u Evropi. Na otvaranju izložbe je govorila dr Barbara Štajner, umetnička direktorka Europe n projekta koja je naglasila da je Evropa „jedan kompleksan kulturno-istorijski fenomen, da ga čine različiti ljudi koji imaju različite ideje, različite kulture, različite korene”, kao i Miško Šuvaković koji je istakao da je izložba zasnovana na složenosti i saučesništvu kako bi funkcionisala u medijskom, umetničkom, dizajnerskom, arhitektonskom i kustoskom smislu. Pored Šuvakovića i Barbare Štajner, na otva ranju su govorili v.d. direktora MSUV Vladimir Mitrović, potpredsednik Vlade APV i pokrajinski se kretar za kulturu i javno informisanje Slaviša Grujić, direktor Gete-Instituta u Beogradu dr Matias Miler Vajferig i Hainc Vilhelm, ambasador Savezne Republike Nemačke u Srbiji. Pre Novog Sada, ovakve izložbe su održane u Londonu, Minsku, Lođu, Istambulu i Oslu, a planiraju se i izložbe u San Sezbastijanu, Briselu, Pekingu i Tajpeju. Međunarodni festival aktuelne muzike „Interzone” Prve tri večeri u novembru održan je, po 13. put, Međunarodni festival aktuelne muzike „Interzone” u Novom Sadu. Koncerti su se održavali u Galeriji Matice srpske, a susreti i razgovori sa učesnicima u Art klinici. Festival je otvorio trio Berendika Stanković Džukljev, flauta, violina i klavir. Drugog dana, održan je mini festival nazvan „O’zon”, što je istovremeno bila i konceptualna odrednica celog festivala. Bilo je to maratonsko muziciranje, gde je publika mogla direktno da postavlja pitanja izvođačima i teoretičarima muzike. Ove godine, Festival muzike koja se komponuje i izvodi van uobičajenih standarda, dao je prednost elektronskoj muzici. Poslednje večeri su nastupili kompozitorka Svetlana Maraš, „Institute”, kao i italijanska grupa „Skinshout”, a sa velikim nestrpljenjem publika je dočekala nastup „Musical Films with Shakey & Friends” iza čijeg imena se kriju četiri mladića italijanskog, španskog i našeg porekla, a koji zajedno studiraju na muzičkoj akademiji u Groningenu u Holandiji. Novosađani Marko Čurčić i Lav Kovač, zajedno sa svojim kolegama sa holandske Akademije, učinili su da publika osetiti da njihov zajednički rad, i komponovanje i sviranje, „dolazi iz njihovog smisla za humor”, kako su i najavili svoj nastup. Generalni pokrovitelj festivala je Pokrajinski sekretarijat za kulturu i javno informisanje, a realizaciju su pomogli i Austrijski kulturni forum. „Interzone” festival postoji od 1997. godine, a kroz aktuelne sadržaje predstavlja ono što se pojavljuje na svetskoj muzičkoj sceni, bendove i umetnike koji svojim artističkim, konceptualnim, muzičkim rečnikom prelaze granice standardizovanih muzičkih žanrova. Producent festivala je Centar za inicijative u kulturi „Ogledalo”. Zapovedna harmonija Zajednička magija Piše: Gordana Draganić Nonin Poslednjeg dana oktobra u novosadskoj Sinagogi zajednički koncert su održala dva novosadska kompozitora i izvođača Boris Kovač i Stevan Kovač Tickmayer i to posle 27 godina od poslednjeg zajedničkog nastupa. Koncert ULTIMA ARMONIA bio je poseban i po tome što je Stevan Kovač Tickmayer nastupio u rodnom gradu posle dve decenije. Pre ovog, poslednji koncert je održao 1991. godine i bukvalno sledeće jutro otputovao u Orlean. sti odlučili da, polazeći od improvizacije, kreiraju zajedničko muzičko delo otvorene forme. U poe tičkom smislu, oni nalaze ontološki „background” u tradicionalnoj muzici i kulturi panonsko-kar patsko-balkanskih prostora, koji predstavlja njihov zajednički duhovni i kulturno istorijski kontekst. Muzika ovog kvarteta je kolektivni pokušaj da se redefiniše i reafirmiše ideja o ravnopravnom im provizativnom muzičkom dijalogu njenih člano va: dijalogu čiji je jezik duboko ukorenjen u tra diciji muzike navedenih prostora. Ovaj kvartet nastoji da svojim slušaocima ponudi jedan dublji arheološko-antropološki sažaj baziran na bogatim arhaičkim muzičkim „iskopinama“ s ovih prosto ra. Svojom muzičkom hermeneutikom, učesnici projekta tradiciji daruju nove putokaze i smerni ce, uzimajući od nje samo onoliko koliko je ona u njihovom iskustvu živa i inspirativna, dajući, pri tome, istoj toj tradiciji sve ono što je uključuje u savremene tokove muzičkog mišljenja. Obojica su nakon izvanrednog koncerta bili ras položeni za razgovor za Novu misao: Stevan Kovač Tickmayer • Da li se i danas sećate odlaska pre 21 godinu iz Novog Sada? k oncert savremene improvizovane muzike „Ul tima armonia” odjeknuo je u novosadskoj Sina gogi: Boris Kovač je svirao sopran i alt saksofon, kao i bas klarinet, Miloš Matić kontrabas, Lav Kovač bubnjeve. Stevan Kovač Tikmayer svirao je klavir, prvi put na ovom mestu, posle dvadest godina, od kad je otišao iz Novog Sada. U ono vreme, pre dvadeset godina, Tikmayerov je bio Studio „M”. Tada je izjavio, u jednom intervjuu, da je za njega muzika vrsta rituala, „i ako sam ja šaman, onda ja lično treba da namamim ljude u taj ritual”. Tako je ponovo bilo, nakon dvadeset godina. U međuvremenu, obojica su ostvarili bogate karijere na svetskoj muzičkoj sceni. Boris Kovač (1955. Novi Sad) kompozitor, instrumentalista i multimedijski umetnik, komponovao je muziku za više desetina pozorišnih, baletskih i plesnih predstava, te filmove i TV produkciju u Srbiji i šire. Nastupao je na oko 250 festivala savremene mu zike i pozorišta u 40-ak zemalja sveta na četiri kon tinenta. Objavljeno mu je 14 autorskih kompakt diskova i jedan DVD album. Dobitnik je Sterijine nagrade za najbolju pozorišnu muziku (2007) i na grada za najbolju muziku filmskog festivala „Ci nema City“ (2008. i 2011), kao i godišnje nagrade FIPRESCI, Udruženja filmskih kritičara i Filmskog centra Srbije za najbolju filmsku muziku u Srbiji (2010). Njegovi CD albumi su u četiri navrata zau zimali mesta na listi najboljih 10 albuma, a album The Last Balkan Tango je uvršten u 50 esencijal nih albuma world music izdanja svih vremena u izboru prestižnog londonskog muzičkog maga zina Songlines. Stevan Kovač Tickmayer (1963, Novi Sad) se nakon završetka novosadske Akademije umetnosti usa vršavao na Kraljevskom konzervatorijumu u Hagu kod Luija Andrisena i Diderika Vagenara. U Roter damu je pohađao predavanja Vitolda Lutoslav skog, a u Parizu se upoznaje i sarađuje s Martom i Đerđem Kurtagom, od kojih u isto vreme i uči. Mnogi renomirani izvođači svirali su njegova de la (Gidon Kremer, Marta Argerič, kvartet „Keller“, ansambl „Netherlands Blaazers“, zatim David Ge ringas, Fingin Kolins, Alexej Ogrinčuk, Katja Bu naitišvili i dr.). Tikmajer je sarađivao i s muzičari ma nove alternativne scene (Fred Frit, Kris Katler, Robert Drejk, Ejmi Denio, Majk Džonson), kao i s muzičarima okrenutim ka folklornoj tradiciji (Va lentan Klastrije, Iva Bitova). Muziku ovoga kom pozitora već dvadeset godina objavljuje „Recom mended Megacorp“ iz Londona. U zajedničkom projektu pod nazivom ULTIMA ARMONIA, oni su u fazi svoje stvaralačke zrelo / S T E VAN KOVAČ T I CK M AY ER / B O R IS KOVAČ / Z A J ED N I ČK A M AG I JA Da, naravno, iako se mnogo toga od onda dogo dilo u mom životu. Bila je 1991. godina i ja sam sutradan, nakon jednog mog koncerta, otišao u Orlean kod Jožefa Nađa. Sećam se da je već tada bio problem izaći iz zemlje, neki su letovi bili ot kazani. Počela su dešavanja u Sloveniji, a posle u celom regionu i ja sam odlučio da se ne vraćam. Naravno, u međuvremenu sam često dolazio, ali do ovog koncerta nijednom nisam nastupao u Novom Sadu. U Beogradu sam imao dva-tri kon certa. • Pre dve decenije ste sarađivali sa časopisom „Uj simosion” i pokušavali da skrenete pažnju na savre menu muziku i njene vrednosti. Kakva je situacija danas? Nažalost, danas je muzika deo ekonomije. Dakle, ako neko objavljuje neke ploče, on mora svojoj muzici da da neki estetski oblik jer ga u suprotnom neće prepoznati na tržištu. Postigli smo kontra efekat od onih očekivanja da će se granice sve više i više otvarati, a one se, međutim, sve više i više zatvaraju i sada nam se, svuda u svetu, deša va jedna esnafska zatvorenost. Esnafska u smislu stilova i estetike koja omeđava neko to slobodnije razmišljanje. • Skoro trideset godina je prošlo od kada ste Boris Kovač i vi radili na zajedničkim projektima. U među 10 vremenu, obojica ste stvarali muziku dijametralno suprotnih kodova. Kako je došlo do toga da pono vo nešto zajedno radite? Mislim da je svako od nas dvojice napravio neka kve koncesije u odnosu na drugog. Ja sam vrlo dobro znao šta on nikada ne bi prihvatio, a on takođe, zna šta ja ne bih prihvatio. Kada smo bili mnogo mlađi, to je gotovo predstavljalo razdor u muzičkom smislu, svako od nas je bio tvrdo glav na svom polju, a sada, sa ovoliko iskustva i sa ovoliko godina, nastupilo je popuštanje u po zitivnom smislu. Naravno, to nikako ne znači pod ređivanje. Iako su kompozitori poznati po tome što ne žele da naprave ni korak dalje od svojih zamisli, moram priznati da ja ne spadam u tak ve kompozitore. U tom smislu sam ja vrlo fleksibilan i vrlo rado slušam sugestije ili dirigenta ili muzi čara, zavisi od konteksta. • Šta vam je, Borisu i vama, bio predložak za ovaj projekat? Delovali smo kao da stalno sviramo zajedno sa mo zato što ovaj koncept to dozvoljava jer kada imate muzičare koji imaju šta da kažu, ako imaju nešto zajedničko, oni lako mogu da uspostave ko munikaciju. Potrebno im je, naravno, neko vreme zajedničko provedeno, ali, u biti, ono što nas po vezuje je u suštini važno i puno je dublje od obič nog muziciranja. Reč je o kontekstu koji podra zumeva i estetiku, i ontologiju, i istoriju, i sentiment i još puno toga, a upravo koristeći naše među sobne razlike, čini jedan kontrapunkt koji stvara nešto što niko od nas dvojice pojedinačno ne bi mogao da stvori. • U međuvremenu ste bili na različitim muzičkim kodovima, dijametralno suprotnim, čak ste imali i razdor između sebe u poetičkom smislu, a meni se čini da je i vaše ponikavanje sa ovog tolerantnog vojvođanskog prostora doprinelo da ponovo radite zajedno. Da li je to tako? Eči i ja smo u muziku ulazili zajedno, bez obzira što sam ja stariji po godinama. On je mlađi od mene, ali kao neko ko je već predstavljao „čudo od deteta” vrlo rano sazreo, i bio spreman da uđe u ozbiljne umetničke i muzičke okršaje. Mi smo i tada bili vrlo dobar spoj, između nas nije bilo neke konkurentnosti. Bez obzira na individualne razlike, mi smo imali zajedničku viziju savreme ne muzike u kojoj će improvizacija, kao arhetip ski izraz u muzici biti veoma bitna. Improvizacija je suština muzike, ona je taj spontanitet potrebe čoveka za muzikom. Poznato je u istoriji da su gotovo svi veliki kompozitori bili improvizatori, od Baha do Pjecole. Improvizacija je taj mome nat u kojem su autorstvo i izvođenje isti čin. To je u stvari ono najčistije i najnepatvorenije u čemu se muzika manifestuje, jer kompozicija je samo jedan refleksivni odnos prema tome da se to za piše, organizuje, razvije, aranžira i pretvori u nešto što je fiksno. Interesantno je i to da bez obzira što smo se u međuvremenu obojica bavili prete žno komponovanjem, da taj izvorni poriv ka im provizovanju nikada nismo mogli da napustimo. To što smo se ovako našli posle toliko godina i da ovako funkcionišemo, to dovoljno govori o moći muzike. n - Neobičan, zaista. Evo, Lav koji je svirao sa nama ima 21 godinu, dakle, manje godina u odnosu na godine u kojima Tickmayer i ja nismo zajedno svirali. Ali, sve to zajedno, čini mi se, i jeste tajna umetnosti, to da godine, u stvari, ne predstavljaju ništa. Koliko god to stereotipno zvučalo radi se o čudnom spoju. Iako je 36 godina razlika u godi nama između najstarijeg i najmlađeg izvođača, to ne predstavlja prepreku. U ovak vom jednom konceptu u kojem se od svakog muzičara očeku je maksimum jer na sceni nema ničega što bi nas štitilo kao što su note, kao što su kompozicije, ili bilo šta što je već unapred pripremljeno. Mi sa mo imamo jedan plan, plan kroz koji se krećemo kao jednom stazom, ali šta će se dešavati na toj stazi je neizvesno i nikada se ne zna šta ćemo kreirati u datom momentu. To je naročito uzbu dljivo, naročito nama dvojici koji smo kompozi tori i koji obično izvodimo kompozicije koje smo mesecima brižljivo stvarali i pripremali. Sa im provizacijom je uvek prisutan i rizik, kada se iz 11 / • Kakav je osećaj svirati s nekim posle 27 godina? Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT URU VOJ VO D I N E Boris Kovač N OVA M I SAO / Počeli smo da radimo sasvim spontano. Meseci ma smo imali probe, a kako je tehnologija godi nama unazad napredovala, došao sam na ideju da sve probe snimimo. Preslušavali smo šta smo uradili... bilo je tu i praznih hodova, ali, neke de love smo izabrali kao bitne. U ovom slučaju je razmišljanje i promišljanje uz pomoć tehnologije ovde imalo velikog udela. Ovaj koncert u Sina gogi smo snimili i objavićemo CD. ničega, u stvari, pravi sve. Ova muzika koju smo večeras izveli je rezultat oko deset sešnova koje smo imali prošlog leta i na kojima smo svirali buk valno ono što nam je tog momenta došlo. Sav material smo snimali i nakon toga ga preslu šavali. Od svega smo odabrali samo neke motive koji su nam ušli u plan onoga što ćemo svirati. Plan je samo osnova, staza, a kojim putem ćemo taj plan izvesti, to nastaje na licu mesta, na samom koncertu. Novosadski džez festival Dominacija truba i perkusionih instrumenata Piše: Slobodan Aranđelović Tokom tri nezaboravne večeri, muzičari iz 16 zemalja, oformljeni u 11 grupa, ponudili su širok spektar stilova, od diksilenda, svinga, neo-bapa i meinstrima do etno zvuka i savremenih latino ritmova, dovodeći slušaoce u prijatno stanje euforije uz lepezu najrazličitijih ritmova i harmonija p oznata činjenica da je poslednji džez festi val u kalendarskoj godini, NOVOSADSKI DŽEZ FESTIVAL, jedina stvarna džez manifestacija u Sr biji, superiorno je potvrđena i ove godine, koja je, inače, obilovala velikim brojem dobrih konce rata, kako na festivalima, tako i pojedinačno, na nevelikom prostoru od Vršca i Subotice, preko Kanjiže, Pančeva, Niša, Šapca, Kragujevca, Kra ljeva, Valjeva i Beograda, do Kosovske Mitrovi ce. Izvrstan izbor izvođača godinama svrstava NOVOSADSKI DŽEZ FESTIVAL među najk valitet nije u ovom delu Evrope. Za razliku od ostalih „džez festivala“ u zemlji, Novi Sad neguje skoro 100% džez idiom, kao i raznovrsnost pratećih programa (izložbe, promocije džez knjiga, ra dionice, ulični koncerti, filmske projekcije) ali i nezaobilazne džem sešne, neobavezne noćne seans e na kojima muz ič ar i, pridružujući se osnovnoj postavci večeri, slobodno razmenjuje ideje i upoznaju se, kako muzički tako i lično. Rezultati tih džem sešn svirki nekada traju do ran e zore a rez ult ati kvalitetom i prisutn om enerijom nadmašuju i zvanični program. Odlič na organizacija i ljubaznost domaćina zaokru žuju opštu povoljnu ocenu o manifestaciji koja svake godine vidljivo povećava broj posetilaca i stranih gostiju. Zvezdani časovi muzike započeli su već prve ve čeri kada su američki, kubanski, ruski i vojvođan ski muzičari dobrano zagrejali dlanove prepune letno uprkos godinama, posebno, osim pome nutih, numere „Horizon Ahead“, posvećene mla dim džezerima, „Tiny Tables“, „Pierre’s Moment“i „Hi-Fly“. Skroman, duhovit u najavama numera, profesionalac od glave do pete, delovao je raz dragano i raspoložno što se moglo čuti i u na činu interpretacije i najsloženijih melodija. Nad mašio je sebe dugim (5 minuta) solo uvodom u jednu od najlepših balada u džezu, sopstvenoj numeri „I Remember Clifford“, posvećenoj tra gično preminulom prijatelju i kolegi pred kojim je bila blistava karijera. Muzički je, na zadivljujuće nežan i jasan način, dočarao prijateljska i kolegi jalna osećanja prema trubaču Klifordu Braonu. Posebno povoljan utisak ostavili su bubnjar Da glas Sajds, dugim i inspirativnim solima, i pijani sta Alan Žan-Mari, iznenadnim izmenama ritma visokog emotivnog naboja. Trubački duet Rendi Breker – Franko Ambrozeti, uz svesrdnu pomoć trija italijanskih ritmičara (Antonio Farao – klavir, Rikardo Fjorovanti – bas, Stefano Banjoli – bubnjevi) svirao je u okviru sa stava „Reunion Band“. Breker (1945. Filadelfija) i sale Srpskog narodnog pozorišta. Nova sadržaj na uzbuđenja usledila su i naredne dve večeri. Ali, pođimo redom. Najbolji i najsadržajniji koncert (82 minuta) odr žao je američki trubač Terens Blanšar (1962. Nju Orleans), inače dugogodišnji kompozitor muzike za autorski intonirane filmove Spajka Lija. Uz po moć izvrsnih mladih saradnika (Brisa Vinstona – tenor saks, Fabiana Almazana – klavir, Džošue Kramblija – bas, Kendrika Skota – bubnjevi), su periorno je demonstrirao osoben zvuk trube, sa vršenu tehniku, naglašeno prisutnu energiju i improvizatorske sposobnosti po kojima je po znat dugi niz godina. Čini se da je najnadahnutiji bio pri dugačkom solo uvodu u klasičnu baladu „Jesenje lišće“, koja je kasnije prerasla u izvrsni dijalog između njega i svih saradnika na sceni. Pažnju bi ubuduće trebalo obratiti na, kod nas potpuno nepoznatog, veoma talentovanog bub njara Kendrika Skota. Pred njim je uspešna kari jera, bez ikak ve dileme. Veteran Beni Golson (1929. Filadelfija), tenor sak sofonista i kompozitor kultnih numera „Along Came Betty“ , „I Remember Clifford“ i „Blues March“, održao je „javni čas“ iz sviranja balada i bi-bap numera na gromoglasno odobravanje prisutnih. Koncert (73 minuta) je, zapravo, bila skraćena reminiscencija na njegovu neobičnu bogatu i plodnu karijeru, a svirao je zdužno i po / NOVOSADSKI DŽEZ FESTIVAL / DOMINACIJA TRUBA I PERKUSIONIH INSTRUMENATA 12 Crnoputi bubnjar Ralf Peterson (1962. Plezentvil) uz pomoć kvalitetnih kolega ostvario je najbuč niji i najdinamičniji koncert (72 minuta). Osim njega, pravog virtuoza za bubnjevima, istakli su se Džozef Dabldej (vibrafon i marimba) i Reinal do de Hezus (udaraljke). Najbolje su zazvučale Monkove kompozicije „Skippy“ i „4 & 1“, dok su povremeni duži dijalozi između Ralfa i Reinalda u ubitačno paklenom ritmu (uz pridodat ritam marimbe) bili prava poslastica Festivala. Bilo je to iskustvo koje se jednom doživi u životu. Finski saksofonista i kompozitor Timo Lasi (1974. Helsinki) u svom kvartetu je imao izuzetnog Tepo 13 — „Želeo sam talentovanoj deci svih uzrasta da pružim šansu da se muzički iskažu na pravi način. Mnogi su svojevremeno bili sumnjičavi i smatrali su moju ideju suludom i nereal nom. Danas misle da je to bila fantastična zamisao, da je formiranje Škole za mlade dže zeru u Rostovu na Donu najvažniji događaj u kulturnom životu Rusije poslednjih decenija.“ – Andrej Mačnev Mekinena (čuda stvarao na malom setu bubnje va) i vrsnog Grka Georgiosa Kontrafurisa, za koga na elektičnom klaviru nije bilo nikak vih tajni. Svi rajući repertoar (60 minuta) sa Lasijevog posled njeg CD, neku vrstu omaža svingu, razgalili su le žernom i razigranom muzikom kako poznavaoce džeza tako i laike. Austrijski gitarista virtuoz Hari Stojka, gaji manuš (romski stil inaugurisan od strane legendarnog Džanga Renara), majstorski interpretirajući kom pozicije, koje se na prvi pogled međusobno mno go ne razlikuju. Samo laicima! U sastavu je imao našu pevačicu Jelenu Krstić (1980. Kovin), raspe vanu, razdraganu, šarmantnu, zgodnu i seksi divu sa divnim glasovnim mogućnostima i pri jatnim glasom. Pevajući na romskom jeziku do prinela je trijumfalnom konceptu koncerta (56 minuta) koji je išao uzlaznom linijom i na kome su vrhunci bile džez numere „The Honeysuckle Rose“, „Minor Swing“ i „It Don’t Mean a Thing If It Ain’t Got the Swing“ . / Od kubanskog klavijaturiste Omara Sose (1965. Kamagij) očekivalo se mnogo više zbog reputa cije koja ga prati poslednjih godina i uspeha na međunarodnoj sceni. Na koncertu (73 minuta) je dominirao bubnjar Marke Gilmor, inovativ nim i, pre svega, originalnim konceptom inter pretiranja afro-kubanskih ritmova, dovodeći Sosu u tešku situaciju pratioca i drugorazrednu ličnost na sceni. Živopisni kostimi, afro frizure i vokalne deonice nisu ni malo popravile utisak o nastupu koji se može okarakterisati kao dobra tezga. N OVA M I SAO Najveće iznenađenje i senzaciju na Festivalu iza zvao je Dečji Big bend iz Rostova na Donu, pod dirigentskom palicom Andreja Mačneva, u kome sviraju deca od 6 do 17 godina. Mlada pijanistki nja, Antisija Mačnev, dirigentova ćerka, šarmant na pevačica Aleksandra Boldareva, prijatnog glasa i profesionalnog držanja i bubnjar Ilija Blaž, sitan dečko koji se jedva nazirao iza bubnjeva, osvojili su na prečac sve prisutne zatečeni kvalite tom njihove interpretacije i najsloženijih numera. Bariton saksofonista, samo par centimetara viši od svog instrumenta, ostavio je takođe odličan utisak. „U Srbiji sam četvrti ili peti put. Svirao sam u Beogradu i na Nišvilu. Ovde sam uvek dobro raspoložen i oran da održim koncert pred zahvalnom i pažljivom publikom. Isto misle i moje kolege sa kojima sam u prošlosti nastupao kod vas. Klima mi se takođe dopada, kao i karakter vaših ljudi. To su razlozi što se vraćam u Srbiju.“ – Beni Golson / Drugi trubački duet, Manfred Šof – Rajan Karnio, ni malo nije zaostajao za prethodno pomenutim parom. Nemac Šof (1936. Magdeburg) i Karnio (mladi Njujorčanin, nastanjen u Evropi) ponudili su, u okviru kvinteta, koncert (72 minuta) na ko me su svirali neo-bap vešto kombinujući isku stvo i rutinu sofisticiranog Šofa sa briljantnom tehnikom i lucidnim pasažima eksplozivnog Kar nioa.Tokom svirke bila je potvrđena Manfredova konstatacija da je mladi trubač njegov „alter ego“, beskrajno talentovan muzičar koji je na najbo ljem putu da nadmaši odličnog učitelja. „Impresioniran sam veličinom i prostornošću bine, izvrsnom akustikom dvorane i dobrim poznavanjem muzike od strane prepunog auditorijuma. Zbog ljubaznosti vaših ljudi i profesionalizma organiz atora, vratio bih se u Srbiju u svako doba. Samo me pozovite.“ – Terens Blanšar Jedno od prijatnijih iznenađenja bio je koncert (30 minuta) Big benda džez omladine Vojvodine kojim je uspešno dirigovao Aleksandar Jaćimo vić, saksofonista i član Big benda RTB, koji je okupio brojne mlade talente i uobličio ih u or kestar na koji bi u budućnosti trebalo obratiti pažnju. n Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT URU VOJ VO D I N E Ambrozeti (1941. Lugano) su prijatelji i povreme ni saradnici još od 1967. kada su osvojili prva dva mesta na takmičenju trubača u Beču. Svirajući jednu složenu kompoziciju Telonijusa Monka i nekoliko sopstvenih numera, pokazali su visok nivo improviz acije i nadahnutih solo deonica, istovremeno ostavljajući dovoljno prostora za iz vrsne kolege, pijanistu, kontrabasistu i bubnjara od stila i mere. Tokom koncerta (75 minuta) naj bolje su zazvučale balada „Recorda me“ Dave Grusina, odsvirana u čast Majkla Brekera, pokoj nog Rendijevog brata, i „Seven Steps to Heaven“ Majlsa Dejvisa. R e k a d že z a / N OVA M ISAO Zamislite da počnete da pravite biblioteku od knjiga i časopisa za koje je na bilo koji način vezano ime Jovice Aćina. Stanite. Ne zaboravite temate o vrtovima, demonima, lavirintima, ogledalima... Ne zaboravite prevode Ničea, Helderlina, Mišoa, Benjamina, Lorensa, Kafke, Jursenarove, Agote Krištof... A gde će vam stati svi oni brojevi „Studenta“, „Dela“, „Gradaca“, „Književne reči“? A njegove knjige, s naslovima koji plene, zasejane nekim mističnim humorom, ali i bolom izazvanim naletima zla u svetu, Duge senke kratkih senki, Uništiti posle moje smrti, Ko hoće da voli, mora da umre, Pročitano u tvojim očima, Gatanja po pepelu, Poetika rastrojstva, Mali erotski rečnik srpskog jezika... zasigurno računajte za prvi red te biblioteke. A urednikovanje ste zaboravili? Da, od malih crvenih knjižica „Reč i misao“, do velikog Arhipelaga Gulag. Uz to, Aćin trenutno uređuje i kolekciju „Službenog glasnika“ koju je nazvao „1001 knjiga“... Izgleda da je takav jedan poduhvat beznadežan; bolje je, od testerisanja beskrajnog niza polica, čitati knjige Jovice Aćina, N OVA M ISAO / R e k a d že z a / Foto: Aleksandar Kamasi / a ne slagati ih i brojati, jer svaka je za sebe mali beskraj. Prevodeći sebe s nepoznatog jezika Razgovarala: Gordana Draganić Nonin Toliko sam knjiga pročitao i uvek sam govorio da ja vodim ljubav sa knjigama. To je tako prirodna stvar. Ja sam hteo da menjam sam esej uvodeći na jedan drukčiji način pripovedačke elemente, a onda me je početkom ’90-ih, kada sam počeo uglavnom da pišem priče, to pripovedanje samo zavelo. j ovica Aćin (Zrenjanin, 1946), pripovedač i esejista, svojevremeno je primajući nagradu za esejistiku „Sreten Marić“ izjavio da je uveren da živi svoje eseje. Nagrađena je bila njegova knjiga Goli pripovedač koju je objavila Književna opšti na Vršac. Prošle godine je „Službeni glasnik“ ob javio „još ponečim dopunjeno“ izdanje ove knji ge u kojoj, Aćin pripovedač, po svom dobrom starom običaju, voli da „izvrne stvari“. Tako u ovoj knjizi možete pročitati priču koju će vam is pričati sama knjiga Ušće Okeana. Da, zbirku pod tim imenom objavila je prošle godine „Geopoe tika“, ali je Aćin pomislio: zašto bi samo on mo rao da piše, zašto ne bi i sama knjiga priča ispri čala šta ima da izjavi o svome piscu i sebi. Pored nagrade „Sreten Marić“ za eseje, koji su za njega „pogled na drugog iz srca“, za priče je do bio i sledeće nagrade: Andrićevu, Vitalovu na gradu Zlatni suncokret, pa nagrade Todor Ma nojlović, Dušan Vasiljev, Stanislav Vinaver... • Iz rodnog Zrenjanina ste davno otišli. Koliko u se bi prepoznajete od banatskog identiteta i čega se iz detinjstva najčešće sećate? Rodio sam se u Zrenjaninu, a niko me nije pitao da li želim da se rodim. Nisam pitan ni gde bih voleo da se taj neverovatni događaj odigra. Ako postoji reinkarnacija, sumnjam da će me iko pi tati da li bih u sledećem životu hteo da budem neki kamenčić na dnu mora ili nilski konj ili čak litvanski jelen, možda stručak šafrana nasred ne ke od staza u Sićevačkoj klisuri. A to je šteta. Pri / J OV I C A AĆI N / roda ili Bog morali bi da porade na našoj slobodi izbora uoči rođenja. Ovako smo osuđeni pre ne go što smo stigli da išta skrivimo. Osuđeni smo na život. Ne žalim se, ali eto kažem, bez obzira što život, kao takav, valja voleti i ja ga istinski vo lim. Tako, hteo ili ne hteo, Zrenjanin je osuđen da bude mesto pomoću koga sam mogao da re konstruišem svoje davne dane. • Da li to znači da ste iz Zrenjanina otišli da biste uzeli sopstveni život u svoje ruke? U izvesnom smislu jeste tako. Prema meni, svako bi tako morao da čini, da ode da bi mogao da bi ra. Odlaskom potkrepljujemo slobodu svoje vo lje. Zar mislite da nisam mogao da se vratim u Zrenjanin? • Ne mislim. Naprotiv, smatram da ste mogli. Ne samo da sam mogao nego sam na svakojake načine bio prisiljavan da se vratim. Rizikovao sam i uspeo da izbegnem povratak. Inače, bio sam spreman, i uvek ću biti spreman, da se takoreći vratim, recimo, u Novi Sad. On je, pomišljam, mo je drugo rodno mesto. Kako god bilo, Zrenjanin je deo mog detinjstva i rane mladosti. Ako ga danas volim, to više nije iznuđena ljubav. Ali, ni taj Zre njanin nije više ono što je nekad bio. Gde je Begej, zelen i žut, s divnim vrbakom uz obale, Begej na kojem sam naučio da plivam, da gnjuram, da ska čem u vodu naglavce s mosta i s vrba? To je Begej na kojem je, ne zaboravite, u njegovom gornjem toku, tamo uzvodno, naučio da pliva i Miloš Crnjan PR E VO D EĆI SEB E S N EPOZNATO G J E ZI K A ski. Eto, Crnjanskom i meni, ako ništa drugo, zajed ničko je da smo begejski plivači. Nema više Bege ja u Zrenjaninu. I ja delim sudbinu Begeja: izme šteni smo iz grada. Otuda ni moja sadašnja ljubav nije bezgranična. Rodio sam se u Zrenjaninu, ali kad biste me pitali da li bih voleo da umrem u njemu moj odgovor bi bio, kratko i jasno, Ne. • A vaš banatski identitet? Ne postoji. To nije banatski nego begejski identi tet! Sećam se, dabome, svojih ranih godina, i bilo je tokom njih raznih pustolovina koje učestvuju u mom sazrevanju. Štošta iz tih mojih sećanja odbleskuje na nek im mestima u mojim ranim pričama. Lako je uočiti ta mesta. Među novijim pričama, imam jednu koja se odigrava na tako zvanom starom Begeju. To su pedesete ili šezde sete godine prošlog veka. Priča govori, između ostalog, o čudovištu koje živi u toj zapuštenoj begejskoj pritoci obrasloj gustom trskom. Govo ri o čudovištu za koje se ispostavlja da je ogro man som koji je uspeo telepatski da zagospodari mojom maštom. Dečačka priča, ali barem meni kazuje da snove iz detinjstva nikad ne zabora vljamo. S druge strane, verujem da u mojoj mašti nad ravničarskim elementom preteže planinski. Moja imaginacija je poglavito planinska, a to znači s neočekivanim okretima, sa sudbinama bez vidokruga, ali koje, kad iziđu na vrh brda, odjednom se suočavaju s beskrajem horizonta. Otišao sam iz Zrenjanina, pokatkad mu se vraća jući, jer još tamo imam dobrih prijatelja, ali oti šao sam jer sam tragao za drukčijom maštom, za vizijama koje nisu ravne. Sad moja mašta može podjednako da otkriva i sakriva, kao što može da se uspinje i, zašto ne, survava. Tu su klisure, is konske gore, planinske trave. A postoji, poveriću vam, od skora i nešto novo u njoj. To bih nazvao okeanskim elementom. Moj okean ipak nije nalik ravnici; on je preteći, s vulkanima na dnu i silnim talasima. On je ponekad i kao, po rečima Franca Kafke, zaleđeno more u mojim grudima. Onda mi moje pripovedanje nalikuje sekiri kojom lomim debelu ledenu koru u sebi. / Foto: Aleksandar Kamasi / Jovica Aćin 16 Taj zrenjaninski Klub pisaca, naravno mladih pi saca, početnika, neku godinu pre toga je objavio dva zbornika književnih radova svojih članova. U njima su bili nezrele pesme koje su obećavale, ali nisu ispunjavale. Ja tad još nisam bio u Klubu. Kad sam mu pristupio, doneo sam svoje pesme, a koje su gorele „remboovskim“ žarom, kako je govorio Vujica Tucić, jedini koji je onda u tom Klubu pisao modernu prozu. I to nas je zbližilo, Tucića i mene. Kod obojice je bilo potrebe za ne čim novim, bilo je izvesnog tragalačkog instink ta. I sklonosti ka izazovu. 17 • Pamfleti su zaista bili nešto posebno u tadašnjoj Jugoslaviji. Svoje lično oduševljenje je iskazao i Bo ra Ćosić u svom pismu Tuciću i vama, koristili ste stare, odbačene štamparske klišee od kojih su neki gumeni poticali iz doba Marije Terezije. Od pojave te publikacije ništa više nije bilo isto u književnosti naših prostora... U tom trenu, ta knjiga je utelovljavala avangardu kakve dugo nije bilo u srpskoj književnosti. • Vujica Rešin Tucić je otišao za Novi Sad, vi u Beo grad i svako je nastavio svojim putem. Kakvi su vam bili ti prvi dani u Beogradu? Tucić i ja smo u Zrenjaninu zajedno provodili vre me u beskrajnim noćnim šetnjama, u pecanju, / N OVA M I SAO Da. Pamfleti, a ja sam im dao naslov, zamišljajući pod njom svaku vrstu provokacije, bili su luda stvar. Osećali smo da smo pogodili. Svi saradnici kao da su se iznova rodili u pisanju priloga za tu knjigu. Najmanje dvojica su ostala obeležena tim pisanjem i u ostatku svog života. Tucić i Despo tov. I kod mene je, verovatno, očuvan dobar deo duha iz tih dana. Spominjete predlog za Fond mira. Za mene je to značilo istovremeno i Fond revolta. Da, i u mojim tekstovima uvek je bilo vi še ili manje vidljivo izražavanje neke pobune. Uvek sam želeo inovaciju, uvek mi je bilo stalo do invencije. Smatrao sam, i danas još tako mi slim, da se u otkrivanju novih oblika nalazi prili čan deo suštine književnog stvaranja. Invenciju sam unosio i u tako naoko književno postoja nom pisanju kak vo je pisanje eseja. Esej je, da ne ulazim u potankosti, ona vrsta tekstova koja izi skuje i imaginaciju i meditaciju. Gledao sam da esej do kraja učinim kreativnim oblikom, ne gu beći ništa od njegovog mislilačkog naboja. Tucić aludira na mene u mnogim svojim pesmama. Ta ko na jednom mestu govori o „gvozden-kapiji najvećeg esejiste na svetu“. I on je prepoznao moju avanturu. Ta avantura, dabome, skoro isto vremeno se odigrava i u mojim pričama. / • Tako su nastali Pamfleti? Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT URU VOJ VO D I N E / Foto: Aleksandar Kamasi / • Prvi put ste se kao urednik (i autor) potpisali na knji žici Pamfleti u izdanju Kluba pisaca Zrenjanina. Tada ste, usred „vrućeg“ leta 1968. godine, napisali „Reč urednika“ i kada se danas, a od tada je prošlo skoro 50 godina, sagleda ta knjižica, u njoj kao da su sadr žane sve odlike koje će vas pratiti i biti karakteristične za vaš rad: vidi se da je knjiga brižljivo uređivana i pri premana, završava se apelom za poštovanjem ljud skih prava, pozivom za osnivanje Fonda mira... na obalama Begeja, u igranju šaha i preferansa, u večernjem kafanskom druženju s Todorom Manoj lovićem, pesnikom koji je s Rastkom Petrovićem i Stanislavom Vinaverom začetnik modernog srp skog pesništva, u gledanju filmova, u nebroje nim književnim razgovorima i raspravama... Bilo je to intenzivno prijateljstvo, iz dana u dan, četi ri-pet godina. Obojica smo bili njime obeleženi. Onda je on otišao u Novi Sad, a potom ja u Beo grad. Obe te seobe su bile za stalno. Prijateljstvo nije jenjavalo, ali naši susreti su se proređivali. Otuda su mi beogradski dani najpre bili pusti, ali možda sam zato pisao mnogo, teklo je iz mene u bujicama. Bio mi je blizak moderni beogradski časopis „Delo“. Počeo sam da se svakodnevno družim s njegovim urednikom Božom Vukadino vićem. To druženje nateralo je da se kod mene ispolji još jedna sklonost, nesumnjivo od ranije prisutna, iako skrivena. Bilo je to interesovanje za ezoteriku, naime tajna znanja, kao što je alhemi ja, kao što je kabala, naročito u jeziku, sklonost ka mističkim doživljajima. Našao sam i posao. Uređivao sam neki bilten na Tehnološkom fakul tetu. Ubrzo sam počeo da radim i kao urednik li sta „Student“. • Ono što se zna je da ste kao urednik „Studenta“ često bili privođeni na informativne razgovore. Kako je na vas uticao taj rani susret sa represijom? Naravno, napisao sam, kao u spomen na zrenja ninske Pamflete, „Pamflet protiv policije“. Bio je to u isti mah filozofski, satirički i pripovedački tekst. Ministar policije mi ga nije oprostio. Morao sam na sud. Onda osuđen, na zatvor, prvi put. Postao sam meta stalnog policijskog nadzora. Nije bilo prijatno, ali to me nije sprečavalo da na stavim da pišem. Kod mene su se tako iskombi novali, nalazeći u meni neku osobenu ravnotežu, avangardni duh, osećanje za socijalne nepravde, revolt protiv svakog represivnog poretka i nje govih institucija, i najzad ezoterička struja. Čudo, ali ja sam u svemu tome video isto poreklo. • Sem za tekst o policiji, bili ste još suđeni i osuđivani. Jesam. To je bilo zbog sjajnog broja „Studenta“ o underground kulturi. Podzemlje! Eto, sve se u toj vrsti alternativne kulture stiče: i revolt, i umetnič ka avangarda, i socijalni angažman. Za mene tada sve može da bude umetničko delo, a da ne gubi ništa od svog društvenog značaja, od uličnog meteža i demonstriranja do studentskih neformal U Barseloni sa Gaudijem U razgovoru sa Džojsom u Trstu / J OV I C A AĆI N / PR E VO D EĆI SEB E S N EPOZNATO G J E ZI K A 18 Pre pola veka na moru kad još ne znam šta me vreba Ja sam hteo da menjam sam esej uvodeći na jedan drukčiji način pripovedačke elemente, a onda me je početkom ’90-tih, kada sam počeo uglavnom da pišem priče, to pripovedanje samo zavelo. Shvatio sam da ono što je trebalo da bude deo eseja, zapravo je jače od svega ostalog u tom eseju. Ne mislim da je priča značajnija od nekog eseja već je to isto kao da ja spavam u istoj postelji • Niste se dali umiriti. I kasnije kad ste nekako do speli da uređujete „Književnu reč“, zatim „Delo“, imali ste probleme sa policijom, istragom, svojevr snim proganjanjem, gubitkom posla i slično. Baš tako. A pitali ste me kako je sve to na mene uticalo. Ne bih rekao da sam hrabar, ali sam istra jan. Ne bih rekao ni da sam kukavica, ali sam ne 19 Nemački jezik u školi i u Nemačkoj. Od Geteovog instituta sam dobio stipendiju. Stipendije za stu dijske boravke u Francuskoj poglavito sam kori stio za učenje jezika. Engleski sam učio u beo gradskom Institutu za jezike, a zatim, kratko bo raveći, u Londonu. Sve to takoreći sam. Nisam imao nikak vu pomoć od ovdašnjih ustanova. Je dina pomoć mi je bila od evropskih fondacija. Uostalom, volim da čitam. Kad sam pročitao sve što sam želeo ovde, u rodnoj zemlji, nije mi pre ostalo drugo nego da čitam knjige na drugim je zicima. Ta silna potreba je prirodno uvećavala moje jezičko znanje. • Ali, i prevođenje je za vas umetnička aktivnost, zar ne? Prevođenje je svakako kreativno. Prevoditi neki ro man, to je kao da ga iznova pišete na svom jeziku. Istina, imate predložak. Ali, to je kao da ste koautor sa piscem izvornika. Prevodio sam Kafku, ali mi se činilo kao da pišem zajedno s njim. Obožavam do bre prevodioce, jer onda čitam prevode kao da su to originali na srpskom jeziku. Godinama već sara đujem s jednim takvim prevodiocem. Mislim na • Iako su sve vaše knjige, kako je to jednom rekao pesnik Novica Tadić povodom vaših Šetnji po kro vu s Kafkinim crtežima, uvek neko iznenađenje, uvek neko otkriće, u ovom razgovoru bih izdvojila Gata nja po pepelu. Tu knjigu o izgnanstvima i logori ma ste objavili 1993. godine, a prošle godine je ta knjiga doživela treće izdanje u Zagrebu. Da li se zlo može definisati? Da, to je jedna od mojih knjiga koja je privukla naj više pažnje. I zbog teme, ona to zaslužuje. U njoj se, takođe, mešaju esejistički i pripovedački elementi. Ipak, reč je o eseju, ali koji je i sam dramatičan baš kao ono o čemu se u knjizi govori, naime o opstan ku u ekstremnim uslovima. Da, reč je i o zlu. N OVA M I SAO • Prevodite sa engleskog, francuskog, nemačkog. Kako ste učili te jezike, kako ste se usavršavali? Aleksandru Mančić, koja je prevela Servantesovog Don Kihota, a to je novi i najbolji prevod, a zatim sabrane priče Hulija Kortasara, jednog od najvećih pripovedača 20. veka, a koga nije nimalo lako pre voditi. Prevođenje je svojevrsna alhemija, mistika, ukratko put da odemo u svet i budemo u svetu. Voleo bih da napišem knjigu koja bi bila zapravo prevod. Možda i sve što pišem jeste prevod, jer prevodim iz sebe, prevodim sebe s nekog nepo znatog jezika. Pri tome, margina za grešku može biti nevelika. Ako se suviše ogrešim u tak vom prevodu, osetiću kao da oštećujem život. Zato je umetnost pripovedanja jezički precizna kao pe sništvo i podjednako iziskuje obuhvatnost neke romaneskne istorije. To je umetnost brzih pote za, umetnost produbljivanja i sažimanja. / kako ponosan. Nastavljao sam da pišem, pa i da prevodim, jer je prevođenje donosilo redovnije prihode. I urednicima je bilo lakše da objavljuju moje prevode nego tekstove koje sam lično pisao. Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT URU VOJ VO D I N E nih diskusionih grupa. U svakom događaju sam mogao da vidim umetnost. Taj broj „Studenta“, koji sam uredio, a za čije grafičko oblikovanje sam iz Novog Sada pozvao Balinta Sombatija, člana grupe Bosch+Bosch, sadržavao je svakojake prilo ge, počevši od američkog do evropskog ander graunda. Bilo je tu i pismo Titu, kao prevarantu: obmanuo je studente da bi smirio revolt koji je buknuo 1968. Ukratko, Josip Broz je pomanitao i u svom govoru, mislim u Rudom, izričito, između ostalog, napao izdanje „Studenta“ o kojem go vorim. Razumljivo usledila je uobičajena istraga i ja sam završio ponovo osuđen, gubeći svaki posao. Sa detetom i ženom našao sam se na ulici... Nisu bez nevolja prošli ni Sombati, Milorad Vučelić, Predrag Bogdanović, koji su najbliže sarađivali na rečenom izdanju. Izdavač je „Student“ odmah povukao iz prodaje i spalio. Uzgred, Vučelić, Mar ko Keković i ja smo bili i pod isleđivanjem zbog objavljivanja jednog od brojeva „Studenta“ po svećenog tadašnjim zabranama kod nas, i naših tekstova u tom broju lista. „Student“ o zabrana ma, logično, i sam je bio zabranjen. / i sa pričom i sa esejom. / Foto: Aleksandar Kamasi / Bez imaginacije čovek ne može da zamisli šta je zlo. Uostalom, samo čovek sa imaginacijom mo že da prepozna zlo. Imaginacija je i ono što čove ka više ili manje čuva od toga da čini zlo. Niko od nas nije imun na zlo. Ta linija o kojoj sam govorio u knjizi Gatanja po pepelu zapravo nije linija koja deli na klase, rase, narode, već je to linija koja pro lazi kroz našu dušu i naše srce. To je bolje od svih znao Aleksandar Solženjicin u svom delu Arhipe lag Gulag. To delo sam objavio kao urednik u tre nutku kad je ono u svim zemljama takozvanog realnog socijalizma bilo zabranjeno. Taj Solženji cinov rad je možda moj najveći urednički podu hvat. Međutim, moja Gatanja po pepelu su drukči ja; ona zaranjaju u pitanja smisla, stravičnog, i uopšte u pitanja svedočenja i pisanja onda kad je sve što čini pisanje poništeno. Ukratko, možda ni smo u prilici da definišemo zlo, jer ono ume da menja svoju suštinu i pojavu iz trena u tren, ali ni je nedostižno da naučimo da mu škodimo. / J OV I C A AĆI N / • Gatanja po pepelu govore i o nama? Nego šta. Kakav bih ja to bio pisac, jer pisanje je ste izvestan oblik morala, ako bih odvraćao po gled od onog što se dešava oko mene! Čak i kad pričam o dalekim krajevima, sve vreme pričam o mestu gde živimo. Jedan od prijatelja iz Sarajeva mi je prigovorio što nisam pisao o Srebrenici, o tamošnjem masakru. Kako sam mogao i da pišem kada su Gatanja po pepelu objavljena ’93, a Srebrenica se desila dve godine kasnije? To je jedno, a drugo je, kako neko uopšte može piscu da zadaje temu o kojoj će pisa ti? On mi je tvrdio da je Srebrenica isti zločin kao Aušvic. Kao da se zločini mogu porediti. Na kraju krajeva, tu knjigu sam pisao u trenucima kada se bivša Jugoslavija raspadala. I govorio sam jasno šta nas čeka, posebno kad su u pitanju logori i pro goni. Za treće izdanje, to zagrebačko, sam napisao da već tada, kada je ta velika katastrofa tek poči njala, da nijedna strana nije bila imuna na zlo. Sva PR E VO D EĆI SEB E S N EPOZNATO G J E ZI K A ka strana je pravila logore. Da li ih je neko pravio deset, a drugi neko samo jedan, to nije važno. Pod sećam – činjenica da samo jedno dete nastrada dovoljno je da govorimo o zločinu. Odgovornost pisca se ogleda neprekidno u njegovom jeziku. Postoji, ja bih rekao, moral pisanja. Moral pisanja je jači od pisca onoliko koliko pisanje prevazilazi pisca, jer pisanje je izražavanje slobode koju ni sam pisac ne može niti sme da kontroliše. • Kad već spominjete „daleke krajeve“, vaša najno vija knjiga je možda najviše njima posvećena. Izda vač je izjavio da je ona u pravom smislu „geopoe tička“. Priče u njoj kao da slede staze odavde do Okeana. Njen naslov, Ušće Okeana, koji podseća da se nekad Atlantski okean nazivao samo Okean, deluje neverovatno, jer otkuda da ma koji okean ima ušće!? Ali, ja sam ga otkrio! Naposletku će se videti da je to ušće u nama. [Aćin se smeje.] 20 ĆO RCI VR E M E NA Munjevita prepiska o starenju • • • • • • • • • • / David Albahari i Jovica Aćin / Počašćen sam Srđanovim i tvojim pozivom. Prihvatam ga. Nadam se da neću prestariti dok za vaš projekt sa odlično pogođenom temom ne sastavim svoj prilog, dabome, do 1. decembra ove godine. Temu ste zaista pogodili kao da ste mi jabuku stavili na glavu i onda je sa odstojanja 10 m gađali revolverom napunjenom vremenskim mecima. Gađali jabuku ili glavu? Jovica A ______________ D. Dragi Jovice Hvala na prihvatanju poziva. A kada je reč o vremenskim mecima, još čekamo da se vrate. Znaš i sam kako je sa vremenom, malo ispustiš uzde iz ruku, nikada više neće da se vrati... Pozdrav, David ______________ J. Zapravo i ne znam kako je sa vremenom. Naime, kad jednom ispustiš uzde, onda više ne znaš. Ne znaš da li se vraća ili se ne vraća, ne znaš čak ni da li vreme postoji ili je sve naša iluzija. Uostalom, teško je ne priznati da vreme nije nešto izvan nas, pri čemu ne možemo da tvrdimo da ono uopšte mari za nas. To je najgroznije: u nama je, a nas nema za njega. Što se vremenskih metaka tiče, radije prihvatam da su to pravi bojevi meci nego da su ćorci... Ne zaboravi i vreme i bolest... 21 Pozdrav, David ______________ ______________ J. J. Odbrana onda počinje čim se rodimo. Neka bude, ali ne mislim da baš svi umiru neraspoloženi. Neko uspe da za života uradi stvari koje ga teše dok odlazi. Štaviše, taj možda te stvari i radi da bi mogao spokojno da se izgubi sa ovog sveta. Istina je i to da ako neko dovoljno dugo živi Taj, recimo, koji je sve ovo smislio, smislio je i da nam želja za nastavkom života jenjava, pa čak naposletku i iščezne. Čudan je svet onoliko koliko smo i mi čudni. Možda je čudo sveta tek odblesak našeg čuda. Ipak, stvari sa čudom su mi uvek bile nekako neuhvatljive, pa je najbolje da ćutim i ne nastavljam tvoju rečenicu. Ali, pošto se već hvataš za ćorke vremena, počeo sam o tome da razmišljam. Da li su pravi, smrtonosni meci vremena u stvari meci koji čine da budemo zaboravljeni onda kad nas više ne bude? Po čemu bi ćorci tada bili tek izazivači naše prividne smrti i jednom ćemo ipak oživeti u nečijem sećanju i tako nastaviti da učestvujemo u budućem vremenu!? Naposletku, kad nešto stvaramo, kad pišemo, da li se to svodi samo na pokušaj da nadigramo vreme i ostavimo za sobom nešto poput krika da smo jednom postojali? Starenje svakoko ne doprinosi da naš krik bude dalekosežniji. Sa starenjem osećam kao da gubim bitku za koju sam nekad verovao da imam šanse da je dobijem. Volim kad starost o sebi još misli kao o mladosti. Znaš već: smoći snage da se zaljubiš pod stare dane i da se okrepiš toliko da opet misliš da je pred tobom večnost. ______________ D. Da, lepo je zamišljati dečaka u sebi. mada je i to samo jedan sistem odbrane (kao i sve ostalo, uostalom). [Duša hoće a srce klokoće, govorila je moja majka]. Okreni-obrni, izgleda da se sa ovog sveta odlazi u neraspoloženju, s tim što ne razumem zašto onaj koji je sve ovo smislio nije smislio Samo reč o vremenu, starenju, bolesti: u bolesti kad god čujemo za nečiji kraj, vidimo u njemu i svoj kraj. Ako smo mladi, tada žudimo da dospemo do pristojne starosti, zar ne? A vreme? Ono bi moglo biti bolest besmrtnosti... * / Dragi Davide, Ćorci vremena – zvuči kao dobar naslov, ne mora čak ni da se piše knjiga. Naslov je sasvim dovoljan. A vreme sigurno ne mari za nas ali voli ponekad da se pretvara kako je strašno zabrinuto iako u stvarnosti jedino ume da preti sudnjim danom, tj. vlastitim krajem. Da, čudan je ovaj naš svet... N OVA M I SAO J. D. nešto bolje. Možda nije znao bolje ili je jednostavno znao da će naša vrsta uvek biti nezadovoljna, pa nije hteo zaludno da se trudi... Ali, ljubav – da, u ljubavi je neki mali spas. Ili veliki, sve zavisi od toga kako ko na to gleda. / ______________ ______________ D. je zaćutao, pa se ni ja nisam više javljao. Nekoliko meseci kasnije piše mi Srđan i moli da ipak sastavim nešto za zbornik, jer mu je David poručio da mu nisam odgovorio na poziv. Bio sam zaprepašćen. Nisam imao baš nikakvog osnova da ne verujem Srđanu. Uveravao sam sebe da prepisku nisam umislio, jer takvim darom ipak ne raspolažem. Svejedno, imao sam već kratku priču, Napad puževa, koju sam poslao Srđanu i ona je ove godine objavljena u njihovom zborniku Sta rost. Ali, ja se sve vreme od tada pitam ko se, ako to nije bio David, dopisivao sa mnom. Strepim da bi to mogla biti Starost lično ili čak neumitno Vreme. I to je za mene napad puževa. Obrušava se na nas kad mu se ne nadamo. ________________________________ Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT URU VOJ VO D I N E Prošle godine, u leto, David mi je poslao poziv Srđana Tešina i svoj da im pošaljem nešto od starosti. Priređuju neki takav zbornik. Odgovorio sam, a nekoliko trenutaka zatim David mi je otpisao i tako je počela prepiska koja je trajala dvadesetak dana... • Sama knjiga kao da je čudesno traganje i čitalac se odjednom nalazi u lavirintu priča kojima luta ka ušću ili, kao što kažete, ka sebi. Napisali ste da je „umeti zalutati deo umetnosti bekstva“. Šta je za vas čitanje, pisanje, sama knjiga? Knjiga, kada je uzmemo u ruke, mora nečim da nas privuče. Čak i kada nas odbija, ona ume da nas zarobi. Verujem da su moje priče traganje, ali ne mislim da svakim traganjem mi moramo nešto i da nađemo. Da li uopšte možemo da nađemo isti nu i koliko istina uopšte ima? Kada čitamo, mi ne tražimo istinu te knjige, tražimo nešto drugo. Ili da nas ona promeni ili da uživamo u njoj. Ili i jedno i drugo. Dakle, ovo jeste knjiga traganja. Ona bi to i volela da bude, kao što je i život samo traganje... nije bitno šta je na cilju, bitno je kakvo je traganje. Traganje je deo života i oni koji pišu zapravo uka zuju na samo traganje. Ovaj život ne možemo ni da dokučimo bez traganja. On je tako varljiva stvar. Književnost i umetnost nam dočaravaju tu varljivost svih mogućih istina života i onoga što mi jesmo u svetu. Ono o čemu govori književnost ne može da se misli. To nije neka filozofska tema. To se samo može ispričati. Pokušavam da manje bri nem o duši a više o oblicima. Oblici tog traganja su naše zaveštanje. To je ono što ja mogu da ostavim od sebe i da kažem: „Ja želim da nađem neki drugi oblik ako je to moguće“. Čovek ne radi to svesno, u pitanju je čist instinkt. Umetnost traži oblik koji će dočarati naše zajedničko traganje. Davno sam shvatio da nisam Meni je uvek stalo do inovacije, do smišljanja novog sam na svetu. Čak i kada pi i u sadržajnom smislu i u obliku teksta. Onda sam shvatio šem nešto što ne želim da objavim, što ću ostaviti ne tu neophodnost ironije koja je u postmodernizmu postala gde u fioci, čak i tada pišem značajnija i izrazitija nego ikada ranije. Ironija ume da za nekog. I hoću da to taj neko pročita. Shvatio sam bude otkrivalačka. Daje nam priliku za drukčije poglede da se i u najjednostavnijim oblicima, čak i u običnom pri na svet, na druge i sebe. čanju, može postići maksi malno nešto novo. I sa ovim pričama u Ušću Okeana, koje je to isto kao da ja spavam u istoj postelji i sa pri takođe nisu lišene esejističkih elemenata, želeo čom i sa esejom. sam nešto da ostavim za sobom. Toliko sam knji ga uredio, toliko sam ih preveo, toliko časopisa • Upravo vas zbog inovacija u tekstu, poigravanja, priredio, toliko sam knjiga do sada i sam napisao, neki smatraju našim prvim postmodernim piscem. ali hoću nešto novo da vam poklonim. Da li vi sebe tako vidite? Toliko sam knjiga pročitao i uvek sam govorio da ja vodim ljubav sa knjigama. To je tako prirodna stvar. Neću da kažem da zanemarujem esejistič ke elemente, na kraju krajeva, mnogi svetski ro mani su zapravo esejistički, kao Muzilovi, ili na primer Kunderini, Hermana Broha. Ne, ja sam hteo da menjam sam esej uvodeći na jedan drukčiji način pripovedačke elemente, a onda me je po četkom ’90-ih, kada sam počeo uglavnom da pi šem priče, to pripovedanje samo zavelo. Shvatio sam da ono što je trebalo da bude deo eseja, za pravo je jače od svega ostalog u tom eseju. Ne mislim da je priča značajnija od nekog eseja već Kada je reč o postmoderni, ja se ne sećam da sam ikada koristio taj termin, da sam sebe doži vljavao kao postmodernistu. Znam ponešto o tome i nedavno sam Aleksandru Gatalici odgo vorio na njegovu konstataciju da sam ja prvi ov dašnji postmodernista – da nisam ili da, u stvari, ne znam. Meni je uvek stalo do inovacije, do smi šljanja novog i u sadržajnom smislu i u obliku teksta. Onda sam shvatio tu neophodnost ironi je koja je u postmodernizmu postala značajnija i izrazitija nego ikada ranije. Ironija ume da bude otkrivalačka. Daje nam priliku za drukčije pogle de na svet, na druge i sebe. • Da li je pisac sam u tom traganju? Svako u to traganje ulazi sam samcit, ali, u sušti ni, i pesnici i romanopisci, pripovedači i esejisti, kritičari i svi oni koji pišu traže saputnike. Milioni knjiga su napisane pre nas ali pisac kada počne da piše počinje od nule, kao da ništa do tada nije napisano, Naravno, posedujem neka znanja, mno go sam čitao, gledao mnogo filmova, obišao mno ge galerije i muzeje, i sve to svakako nesvesno živi u meni, ali kada počnem da pišem – kao da toga nema. • Ali upravo vi često spominjete neke druge knjige, pisce u svojim pričama? To i jeste tako. Ja i volim knjige u kojima se priča o drugim knjigama, u kojima se pominju drugi pisci i umetnici. U njima postoji nešto što je naša najbolja, možda i jedina danas odbrana od zla, dakle, javlja se imaginacija. Ta čovekova sposob nost da fantazira a da se ne odriče stvarnosti. Jer, u njegovim fantazijama, u njegovim delima ima ginacije je često više istine o toj realnosti koja je, inače, nedokučiva. S dvojnikom Žana Ženea u Larašu, Maroko • Vidite li vi granicu u vašim pričama između eseja i priče? / J OV I C A AĆI N / PR E VO D EĆI SEB E S N EPOZNATO G J E ZI K A 22 Iz a b r a n a m esta iz kr itič k ih o d jeka n a GATANJA PO PE PE LU Ah, to je velika priča i ne da se tako lako i ukratko ispričati. Da, imam dve knjige: prvu s poznatim Ljubom Popovićem i drugu s nepoznatim grafičarem Milenkom Miletićem. Sa slikama se ose ćam kao riba u vodi. Slike su za mene uvek inspirativne i uvek mi donose neku priču. Kad vidim dobru sliku, kažem joj: „Sliko, pričaj mi!“ I ona mi priča. Nedavno mi se to dogodilo sa Seza novom slikom „Popodne u Napulju“. Zbog nje, a i zbog nekih drugih stvari, putovao sam u Napulj. I za mene je taj smrtono sni grad bio naprosto neodoljiv. Sad se priča koju sam dobio od Sezana, a zove se „Pričaj mi o tome“, nalazi upravo u Ušću Okea na. Toliko o toj knjizi. A upravo sam dovršio novu, Jevanđelje po magarcu, koja se može čitati i kao nastavak mojih lutanja, ali i kao ulančani niz novih svakodnevnih čuda koja nam greju srce. Greju, ali povremeno i bespoštedno peku. Verujem da ću je ob javiti u Novom Sadu. Jovica Aćin ulazi u red najznačajnijih pisaca novije srpske književnosti. Kao talac pisma i kao njegov ironični istraživač, sa elegancijom i pronicljivošću, ali i sa udasima koji dovode do bridova lične i opšte istorije njihovih tragičkih stigmatizacija, on je postao jedan od bitnih svedoka čiji su uvidi dalekosežni. • Verovatno je još jedna tako velika priča za vas i fotografija. Da se ne vraćamo na Poetiku krivotvorenja... Važna knjiga je O foto grafiji i umetnosti Valtera Benjamina u kojoj ste prikupili i preveli sve njegove eseje o fotografiji, tog „anđela istorije“. Gatanja po pepelu predstavljaju još jedan višeslojni ogled o zapuštenoj racionalnosti i nedosegnutoj moralnosti ljudskog života i duha, i civilizacije. A sve to iskazano jezikom i vizionarskom snagom vrsnog stiliste i erudite svetskog ranga. Možda. Uvek je na mestu da se nadamo, ali oprezno, jer pone kad je bolje kad se neke naše nade ne ispunjavaju. Istina, nada koja se zove Benjamin apsolutno zaslužuje da se ne izjalovi. Prošao sam kroz mnoge pasaže kroz koje je prolazio taj esejista o kome se nesrazmerno malo zna s obzirom na njegov uticaj. Bio je biće granice, i na granici će umreti tajanstvenom smrću. On je svat koji, kao i Kafka sa svojom samoćom, nekako simbo liše 20. vek, za koji svi govore da je prošao, a ja mislim da smo još usred njega. I u pogledu tak vog Benjamina, da, zaslužio je da se nadamo da će najzad biti potpuno preveden. I ja tome doprinosim svakog dana po malo. • Za kraj, u jednoj od priča iz knjige Ušće Okeana pripovedate o bi blioteci u kojoj ljudi ne razmenjuju knjige, već knjige same, vezane lancem za sto i klupe, razmenjuju ljude koji ih čitaju. Da li postoji knjiga za koju biste se vezali neraskidivim lancima? Svakih deset godina menjam svoj odgovor na tak vo pitanje. Uvek postoji tak va knjiga, a ja bih voleo da je to knjiga života, makar mog života. Ali, ne volim da se vezujem neraskidivim lancima. Onda bi mi se činilo da ću već sutra preminuti. Volim da čitam, baš kao što i pišem, ono i onako što će potkrepljivati moje osećanje da sam tek juče rođen, i to po svom izboru. n 23 ERUDITA SVETSKOG RANGA Jovanka Vukanović, Novosti, 21. decembar 1993 Među piscima koji su u naše vreme krenuli „Danteovim tragom“ svakako je i Jovica Aćin. [...] Svojom najnovijom knjigom Aćin upotpunjuje onaj vid svog stvaralaštva koje je posvetio „pisanju u graničnim vidovima“. Baveći se tim pisanjem, nastojao je, sa uspehom, da se sruše mnoge takozvane tabu teme i sazna prava istina o onome što se događalo na zgarištima našeg neveselog veka. Žarko Rošulj, Politika, 15. januar 1994 IZUZETNE SNAGE Gatanja po pepelu je književno i teorijsko delo – izuzetne snage, prepuno detaljnih analiza, komentara, svedočanstava... Zbog izuzetnih vrednosti, knjiga se čita s velikom pažnjom, lako i brzo. Pisana je stilom koji je i jasan, i pregledan, bez nepotrebnih ukrasa. To je jedno od najboljih esejističkih dela u nas; književnoteorijski doprinos, kakav je redak i u svetu. Nenad Manojlović, Prvi program Radio Beograda, 4. novembar 1993 TAJ KRIK Govoreći, godinama, sa oboda tišine, dakle, iz središta ekscentrirajućeg i prećutanog Govora, iz subverzije književnog/stvarnosnog Drugog, tekstovi-palimpsesti Jovice Aćina dorasli su do krika – otuda i pomalo netipična, njegova najnovija palimpsest/knjiga Gatanja po pepelu. Ali, ne bismo se trebali – ne više – zavaravati kao čitaoci klasičnih epoha i zatvorenih sistema tekstova: taj krik – fikcijsko-faktografska alegorija Nasilja i Torture kao neprebolnih konstanti novovekovnog Bića i Teksta – oduvek je ječao i odjekivao kroz opasno dvosmislenu tišinu Aćinovih jeretičkih / DANTEOVIM TRAGOM N OVA M I SAO • U „Službenom glasniku“ priređujete Benjaminova sabrana dela i do sada je objavljena prva knjiga. Može li se ovdašnja čitalačka publika nadati prevodu njegovog nezavršenog dela o pasažima, iako ono obuhvata, na osnovu preživelih rukopisa, gotovo hiljadu strana? Jovan Zivlak, Novosti, 28. decembar 1993 / Slike pripovedaju, a fotografije svedoče. Fotografija ume da bude đavolska stvar. I sve je prisutnija u mome životu. Pokušavam da sačinim geografsku mapu od svih fotografija koje sam snimio, od Pacifika, pa niz amazonski sliv, preko Atlantika, do Lisabona, i Evropom, do Svete gore, a koliko sutra ploviću i do Južnog kine skog mora i još dalje. Tako nehotice tražim i mesto gde ću umreti. SVEDOK S DALEKOSEŽNIM UVIDIMA Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT URU VOJ VO D I N E • Sem što se niz pisaca pojavljuju u vašim pričama, iskrsavaju i dru gi umetnici, slikari. Čak ste sa slikarima pravili zajedničke bibliofil ske knjige. Šta vas vuče njima? književnih poduhvata, poduhvata koji su daleko prevazilazili (tokom poslednje dve decenije) i teorijski i fikcijski nivo svesti i emancipacije našeg književno-kulturnog okružja. Ono što je – o iskušenjima istraživačke proze i pustolovne teorije – Aćin već zaboravio, to mnogi od naših umetnika reči/pera još nisu ni naučili... BEZ DVOUMLJENJA Gatanja po pepelu nikoga ne mogu ostaviti ravnodušnim... Zoran Ćalić, Književna reč, januar 1994 Svetislav Jovanov, Nezavisni građanski list, 19.11/3.12.1993 FASCINANTNO DOKAZ DA NIJE SVE REČENO ... „Logorologija“ – tj. interdisciplinarno proučavanje logorskog sveta – dobila je upravo ovih dana značajan prilog (značajan ne samo u našim razmerama!) knjigom Gatanja po pepelu. Aćinov projekt dokazuje da ipak nije još sve rečeno o jezi Staljinovog i ne samo njegovog terora, i da se mora još intenzivnije zaviriti u skrivene kutove kulturnog i istorijskog pamćenja, u kojima se možda kriju zanimljiva i važna sećanja, koja valja spasiti od zaborava. Sava Damjanov, Nezavisni građanski list, 19.11/3.12.1993 KAO ROMAN Događaj godine je knjiga Gatanja po pepelu. To je knjiga kakvu sam želeo da napišem, knjiga o izgnanstvu i logorima od antike do današnjih dana. Napisana je kao roman, iako obiluje mnoštvom podataka, naročito iz logoraške književnosti. Simon Simonović, Ekspres, 29.12.1993 BLISTAVA LITERATURA Knjizi Gatanja po pepelu velika zasluga pripada ne samo zato što analitički istražuje dramatičnu faktografiju (izgnanstva i logore) nego stoga što pokreće zaborav u jednu vrstu „saučesništva i pamćenja“ i što je, konačno, blistava literatura. Vanserijski rukopis koji obeležava vreme... Nesvakidašnja individualnost... Neprebolna saga o logorima, kao gola istina na vagi pepela... Zoran M. Mandić, NIN, 12. februar 1994 TRAKTAT O ZLU, EPITAF Aćin je sačinio jedan sjajan traktat, knjigu prepoznatljive esejistike u kojoj su sabrani odjeci ljudske patnje i užasa jednog vremena koje je stravičnije od vremena Gvelfa i Gibelina iz doba Dantea; ispisao je, nimalo fiktivan, epitaf ovom našem, možda najkrvavijem stoljeću, obilježio u neku ruku završnu tačku moderne istorije na kojoj se ona rastače u patnju „nedovršivog zločina“. Risto Tubić, Borba, 3. februar 1994 PRAVI SAGOVORNIK U vreme kada se sve veći broj ljudi zatvara pred obespokojavajućom svakidašnjicom u unutrašnju emigraciju, kad nas je svet izložio kulturnoj i svakoj drugoj izolaciji, pretvarajući nas u svojevrstan logor – autor, čija knjiga nosi podnaslov „O izgnanstvima i logorima tragom pisanja“, pravi je sagovornik za promišljanje o odnosu čovečnosti i zla kome smo danas, u mnogim vidovima, izloženi. Olivera Duškov, Intervju, 4. februar 1994 Jovan Zivlak, Ekspres, 29.12.1993 ISTINITA KNJIGA NEŠTO ŽIVO Odnos između komponenata koji čine knjigu, toliko je dinamičan da nam se, iako se govori o temama vezanim za bol, fizičko iščeznuće, povremeno čini da u rukama držimo nešto živo, dok su poređane tako da predstavljaju putovanje kroz različite oblike i aspekte pojave dok se ne stigne do celine. Već po izboru teme Gatanja po pepelu su uzorno delo, ali su to i po razradi, kao i po mnogim, posebnim mestima, rasutim po knjizi, koja, po svim svojim osobinama, dosežu kvalitet koji nazivamo uzoritošću. Kao i druge Aćinove knjige, i ova je nastala na razmeđi žanrova, i istovremeno pripada svakom od njih. I filozofiji, i istorijskoj literaturi, i književnosti. Ako smo kod književnosti, treba primetiti da je Aćin, i sa ovom knjigom, jedan od najinteresantnijih stilista u srpskoj književnosti. Zorislav Paunković, Književna reč, januar 1994 / J OV I C A AĆI N / PR E VO D EĆI SEB E S N EPOZNATO G J E ZI K A Knjiga pred koju smo stavljeni sva je u znaku saznanja o neizrecivosti sveta, čak o neizrecivosti čoveka, o neiskazivosti antropološkog. U njoj se postavljaju pitanja koja plaše mogućim odgovorima, a sluti se da su odgovori možda i suvišni, jer je začuđenost pred onim što čovek jeste, zaprepašćenost i utrnulost pred njegovom unutrašnjom realnošću, sama po sebi dovoljna... Jovica Aćin je ušao u tamni vilajet zla s jednim licem a izišao iz njega s drugim. On je spoznao nešto o čemu valja svedočiti, a treba svedočiti o tome da je ljudska istina (a s njom i čovek sam) dovedena u pitanje i osporena i da se zla gomilaju, jedna na druga, hrpimice, i bez izgleda da se to gomilanje zaustavi... Aćin je napisao valjanu i potrebnu knjigu. Ali, pre svega, istinitu knjigu kakva je ovom posrnulom svetu potrebnija no ikoja druga. Miodrag Petrović, Sveske (Pančevo), br. 20, jun 1994 24 RITUAL MNOGOGLASJA IZGNANICI I LOGORAŠI Nijednog trenutka ne napuštajući čvrsto tle empirijskih činjenica, Aćin pretvara obe teme u literaturu visokih intelektualnih dometa; on se prema činjenicama odnosi kao pisac i intelektualac koji stavlja na probu svoju savest, ali prvenstveno imajući u vidu nameru da literarizuje temu, da je sagleda iz više aspekata, da joj da opšte značenje i da je pretvori u sudbinsku i višeznačnu, što ona u svojoj tragici i jeste... Ovo je knjiga koju mora da ima ne samo u rukama već i u srcu i razumu svaki čitalac, a pogotovo onaj ko dolazi, kako se to eufemistički kaže, na kormilo društva i države i koji ma o čemu u opštedruštvenom domenu odlučuje. Čitajući glasove, misli i drhtaje izgnanih ili nadnoseći se na opise logorskog zatvaranja, Jovica Aćin čita svet iznoseći dramu prepričavanja, kroz povesti u kojima se upečatljivo prenose strahote bola i naponi opstajanja... Gatanja po pepelu su ritual mnogoglasja, knjiga zaustavljenosti pred nemilostivim užasom koji sprečava da se ispiše zaborav po pepelu, koji [...] „nije metaforičan“ i u kome gatanje ima zadatak da nas „u svetu bez smisla uči postojanju“. Nikola Šuica, Drugi program Radio Beograda, emisija Putevima kulture, 18. novembar 1993 Nikolaj Timčenko, Narodne novine (Niš), 19-20. februar 1994 NIŠTA ČISTIJE NEMERLJIV DAR, UZBUDLJIV, DRAMATIČAN Gatanja po pepelu jeste knjiga koja obeležava epohu, ali i delo koje je Aćinov nemerljivi dar srpskoj književnosti i kulturi uopšte. IZ MUKE DUŠE I TELA Posredi je jedinstvena i začudno homogena esejistička diskurzija, zapravo zbirka esejističkih zapisa jednog izuzetno inteligentnog, tanano osetljivog, nesvakidašnje obrazovanog i pronicljivog autora... Spuštanje do poslednjeg kruga Pakla, ispod onog devetog Danteovog... Ovi izmucani, grčeviti, iz muke duše i tela iščupani zapisi jesu i popis i opomena, strastan vapaj da se ne zaboravi, molitva za oproštaj i pokajanje. Toliko je Aćin potresan i ubedljiv u ovom svom najnovijem delu – da čak i njegova poznata, istrzana rečenica (...) ovde ne samo što ne smeta, već je savršeno prikladna, čak drukčija ne bi mogla biti. Gatanja po pepelu su nesumnjivo zapisi nesvakidašnjeg, vanvremenskog smisla i dosega, domašaj međunarodnog značaja, posebno vredan zbog stalnog širenja logorskog sveta, zbog piščeve užasnute opomene da je taj svet i danas prisutan na ovim prostorima, na svim stranama suludog građanskog rata. Zaista Gatanja nisu knjiga, već nešto drugo, nešto što se mora imati i čitati, zarad očuvanja moralnog bitka i ličnog integriteta, sebe i svoga potomstva. Aleksandar Spasić, Drugi program TV Beograd, emisija Metropolis, 16. mart 1994 25 Gojko Tešić, u beogradskom Institutu za književnost i umetnost, prilikom dodele nagrade „Stanislav Vinaver“, 28. april 1994 SUVERENA OTVORENOST KOJA SE NE DA OPONAŠATI Postoji jedna neobičnost kada su u pitanju knjige Jovice Aćina. One su nema sumnje zapažene, protokolarno čak hvaljene, ali su u jednakoj meri i prećutkivane, i to, čini se, upravo u onom aspektu razumevanja koji ih čini značajnim za ovdašnju kulturu. [...] A možda je upravo problem u tom, u izvesnom smislu, presudnom značaju, u tome da se nakon njegovih eseja više nema šta reći, da se retko ko može odvažiti na dopisivanja na tragu, ili bolje, na tragovima onoga o čemu, jednako ne pretendujući da kaže poslednju reč, Aćin kazuje možda sve što se moglo reći. Jedna dovršenost u suverenoj otvorenosti koja ne samo da je originalna po tome što nikog ne kopira, nego i po onom još žešćem, najžešćem kriterijumu, po tome što se ne da oponašati. Predrag Krstić, povodom drugog izdanja Gatanja po pepelu, na Trećem programu Radio Beograda 23. juna 2004. i u časopisu Polja br. 429, za jul-avgust 2004 / Reč je o monumentalnom, jedinstvenom, fascinantnom delu koje u istoriji srpske duhovnosti, kulture i umetničke prakse zauzima ključno mesto. Gatanja po pepelu jeste delo jedinstveno po mnogo čemu i u znatno širem, evropskom kontekstu (dokumentarnost, strukturna složenost, istorijska utemeljenost, majstorstvo oblikovanja priče...), stvaralački projekat koji je obeležio srpsku misao/pismo o zlu, stradanju i mučeništvu, o paklu logora u kojima su mnogi spasili svoju dušu bežeći u pisanje. [...] N OVA M I SAO Branko Maširević, Fleš (Beograd), februar 1994 Branko Maširević, Košava (Vršac), mart 1994 / I u izgnanstvu i u književnoj logorologiji, autor je istraživao moć i nemoć pisanja, taj stalni ples nad prazninom, nad zaboravom... Iako je pisanje ovde neka vrsta odloženog ćutanja, tog drugog izgnanstva, jer postoji samo „znanje žrtve“, autor se kreće upravo tim tragom, svetom primarne literature, kako naziva književnu logorologiju... Svakog osetljivog čitaoca pisac je, na izvestan način, zavetovao. Da nađemo, u sebi, i za sebe, onu meru govora o zlu, koja neće ličiti na preterivanje, na sliku jevtine nemoći koja ukazuje na raskošnu moć. Dvadeseti vek bio je vek u kome je stara fascinacija moći dobila razarajuće razmere. Istovremeno, ton ove knjige podseća nas da moramo da uskladimo sopstvenu nemoć, jer se u tome krije tajna naše budućnosti. ... Postoji nemoć jezika da izrazi neizrecivo, i tu ne mogu da kažem ništa bolje, ništa čistije, od onog što je pisao Jovica Aćin u Gatanjima po pepelu. Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT URU VOJ VO D I N E TAJNA NAŠE BUDUĆNOSTI U čast Bredi Beban Avantura emocije Piše: Branko Franceshi u Buenos Airesu 1962. godine umjetnik Alber to Greco, na tragu prevratničke strategije svoje generacije koja je težila dokinuću umjetničkog objekta kao simbola komformizma otuđene in stitucionalne i komercijalizirane kulture, otpočeo je markantni performativni ciklus najavljen mani festom Vivo Dito (živi prst, op.a.) kojim je elemen te žive stvarnosti kodirao kao umjetnička djela. U čučnju je oko izabranih pojedinaca kredom izvlačio kružnicu, mark irao totalitet njihovog subjektiviteta kao neponovljivo živo umjetničko djelo, umjetnik a odredio kao ključnog aktera procesuiranja stvarnosti u kulturni sustav, umjet ničku praksu kao socijalni angažman, a javni pro stor kao područje njenog djelovanja. Istovre meno, na drugom kraju svijeta, u Skoplju, gradu kojeg će iduće godine uništiti katastrofalni po tres, djevojčica Breda Beban promatrala je zalju bljene parove kako se ljube na obalama Vardara. Ljubavni parovi prožeti zajedničkom emocijom i nesvjesni svoje okoline u njenom su se mentalnom oku od stvarnosti odvajali kristalnom kuglom koja ih je pokretana emocijom polako uzdizala i odnosila u nebo. Kao u radnji nekog južnoameričkog romana ma gičnog realizma, naši su se protagonisti u prosto ru susreli četrdeset godina kasnije. Na nekoj od mnogobrojnih terasa Buenos Aire sa, Breda je pripovijedala o svojoj dječjoj viziji, a netko od prisutnih sjetio se legendarnog Greco vog rada. Vizija je pronašla formu, a koncepcija viziju. Grecov u osnovi ontološki diskurs nadah nut intelektualnim buntom njegove epohe sada integrirane u duhovno nasljeđe, susreo se sa multidisciplinarnim diskursom suvremene umjet nice, s postupcima aproprijacije i reenactment – a snažne narativnosti s elementima globalizma i rodne poetike. Breda je preuzela Grecovu gestu. Fotografije je prikazuju kako kose zategnute u punđu, gledajući u kameru čuči u desnom kutu kadra. Uniformno odjevena, očiju pokrivenih zatamnjenim naočalama, u trenutku u kojem je jednom rukom izvuk la krug kredom drugom rukom drži legendu koja navodi ime rada i ime na njegovih protagonista. U krugu, stojeći nad njom, parovi se ljub e u Trstu, Tbilisiju, Buenos Airesu, Londonu, Ateni... posvuda. Figura je ista, osobnosti rasplinute najprije u ljubavi koja dvoje stapa u jedno, potom u univerzalnosti geste po ljupca koja nadilazi geopolitičke, ideološke, eko nomske, konvencionalne i, uostalom, sve mo guće suprotstavljene sustave. U ovoj apoteozi ljubavi natrag u područje društveno osviještene umjetnosti, Breda Beban je odradila još jednu dionicu svog poslanja da emocije i strasti, teme koje publika razumije i voli intuitivno, vrati u do menu referentne umjetnosti i tako stvori još jednu od neprekidno potrebnih poveznica elitne umjetnosti i nasljeđa neoavangarde sa širokom publikom. Njen se opus konzistentno fokusira na narative pojedinaca sudbinski uhvaćenih u dru štveno-političke drame svog okruženja nad ko jima nemaju ni utjecaja, niti kontrole. Ove male ljudske priče, na koje se u biti oslanja sudbina ljudske vrste, svoj vrhunac nalaze u intimnoj fi guri poljupca, koji kao sjedinjenje dvaju razdvo jenih duša stvara onu cjelovitost za kojom čovje čanstvo traga od svojih početaka kao ključno ljudskom dimenzijom svog postojanja. Kultu rološke implikacije su brojne, od onih filozofskih već u Platonovom Simpoziju, do onih uže umjet ničkih u remekdjelima moderne epohe u autor stvu Rodina, Muncha, Brancusija, Picassa, War hola i drugih. Očito su civilizacijske tekovine de mokracije i liberalne seksualnosti istaknule inti mu poljupca kao matičnu umjetničku temu, ali nije slučajno da je upravo Vivo Dito jedne umjet nice ukazao na univerzalnu i suštinski emanci pacijsku prirodu njegove javnosti. Upravo su, na ime, umjetnice zahvaljujući rakursu rodne pozi cije ukazale na prosijavanje mehanizama spolne represije u ikonografiji prikaza ljubavi i činjenici potiskivanja teme seksualnosti u domenu por nografije. Iako ima nešto klasično u impostaciji koja se iz dodira jezika i položaja glave razvija u Bredinim figurama poljubaca, sugerirajući spiral no kretanje koje će ljubavnike uistinu propelirati u nebo poput prikaza uznesenja baroknih sve taca, poljubac je u njenom Arte Vivo uzdignut na razinu političkog stava i to ne samo prema dru štvenoj zbilji, već i prema univerzalnom poretku stvari. Alberto Greco je u Barceloni 1965. godine izvršio samoubojstvo nazivajući ga u oproštajnoj poru ci svojim konačnim umjetničkim djelom. Umjet nik koji je aktivno radio na dokinuću umjetnič kog objekta promovirajući poistovjećivanje živo ta i umjetnosti, dokinuvši umjetnika i uzdižući se do mita u jednadžbu je uključio i smrt. Breda Be ban umrla je u Londonu 2012. godine, boreći se do kraja za intenzitet življenja kakvog je promo virala svojom umjetnošću. Ovo dvoje aktivista sudbina je spojila u velikoj naraciji o smislu i ulo zi umjetnosti koja je obilježila kulturu XX stolje ća. Njihovi glasovi ovoj su središnjoj temi dodali ostrašćenost koju generiraju takozvane ‘kulturne margine’ iz kojih su potekli, a bez kojih ‘centar’, kao što je to rekao hrvatski povjesničar umjet nost Želimir Košcević, ne bi bio ništa drugo do li ‘crna rupa’. n Tekst preuzet iz kataloga Breda Beban, The Adventure of the Real, Trieste Contemporanea, 2012 / B R ED I B EBAN / AVAN T UR A EM O CI J E 26 Breda Beban Arte Vivo (No.1) digitalni print 54 x 75 cm Ljubaznošću ovlašćene zaostavštine umetnika i galerije Kalfajan (Atina-Solun) Breda Beban Arte Vivo (No.2) digitalni print 54 x 75 cm Ljubaznošću ovlašćene zaostavštine umetnika i galerije Kalfajan (Atina-Solun) Breda Beban Breda Beban Arte Vivo (No.3) digitalni print 54 x 75 cm Arte Vivo (No.4) digitalni print 54 x 75 cm Ljubaznošću ovlašćene zaostavštine umetnika i galerije Kalfajan (Atina-Solun) Ljubaznošću ovlašćene zaostavštine umetnika i galerije Kalfajan (Atina-Solun) Ko ne zna da pati, on ne zna da voli – muzika i ljubav u radu Brede Beban Piše: Jelena Jureša „Kad god želim da dirnem ljude, a da ih ne uznemirim, koristim muziku.“ U poslednjoj sceni filma Gertrud (1964) Karla Teodora Drajera (Carl Theodor Dreyer) već ostarela Gertrud čita pesmu koju je napisala sa šesnaest godina i u kojoj je zamisao – njen sopstveni kredo i epitaf na nadgrobnom spomeniku – jednostavna, čista i sasvim ženska, sadržana u samo dve reči: Amor Omnia. Ljubav je sve. U dvokanalnom filmu I Can’t Make You Love Me umetnice Brede Beban, koji je istovremeno omaž Ger trudi i ženi koja odbija da govori drugim jezikom, do jezikom ljubavi, Beban izgovara rečenicu: „Ne želim da reč ljubav nestane iz mog vokabulara.“1 Rođena u Novom Sadu 1952. godine, jedan deo detinjstva Breda Beban provela je u Skoplju, gde se zauvek zaljubila u vizantijsku umetnost i arhitekturu. Nakon katastrofalnog zemljotresa koji je uništio veći deo grada, njena porodica seli se u Zagreb, gde će Breda diplomirati petnaest godina kasnije. Karijeru je započela slikajući velika platna koja su zauzimala čitave zidne površine2, a susret sa umetnikom Hrvojem Horvatićem 1985. i u trenu uspostavljena saradnja uticaće na njenu dalju posvećenost mediju fotografije i videa. Njihovo umetničko i životno preplitanje započeće upravo tokom izvođenja performansa za trideset uzvanica u stanu porodice Beban, kada se na vratima pojavio Horvatić sa kamerom u ruci, Breda Beban, I Can’t Make You Love Me, dvokanalni film namenjen prikazivanju u galeriji, 2003. 2 (12. Videobrasil katalog) ASSOCIAÇÃO CULTURAL VIDEOBRASIL, „XII Videobrasil – Festival Internacional de Arte Eletrônica“ [XII Videobrasil – International Electronic Art Festival]: from September 22 to October 11, 1998, São Paulo, 1998: 35–37 1 / B R ED I B EBAN / kako bi zabeležio čin umetnice koja samo što nije otkrila svoj medij. Iste večeri, gledajući u kontrolni monitor mladog reditelja, Breda će shvatiti da bi njen performans bio puno bolji ukoliko bi koristila pokretnu sliku, a uz pomoć montaže zadobila kontrolu nad vremenom. Beban i Horvatić svoju će profesionalnu saradnju započeti već sledećeg dana. Estetika njihovih radova biće nadahnuta evropskom filmskom tradicijom, posebno radovima Bresona i Godara3. Raspad Jugoslavije i rat koji će uslediti nagnaće ih da emigriraju 1991. „Ja sam post-Jugoslaven. Kad imam nostalgiju za detinjstvom javlja mi se miris Ohrida... Uverena sam bila da je jedna pločica od kaldrme centar sveta.“4 Sve do emigracije, njihov unutrašnji svet je funkcionisao, osećanja su određivala pravac u kom će se njihovi filmski radovi razvijati. I sama umetnica će, mnogo godina kasnije, istaći kako je geografija označila jezik njihovih radova, koji su, budući da su nastajali u Jugoslaviji, postojali u jednom hermetičnom svetu. Zatim sledi dugo doba patnje, besa, čak i depresije, nakon preseljenja u Britaniju. S jedne strane, njihova zemlja prestala je da postoji i besneo je rat. S druge strane, medijski izveštaji britanskih televizijskih kuća činili su im se nestvarnima, nimalo nalik poznatom iskustvu i osećanju „doma“. Artikulisanje novih ideja činilo im se gotovo nemogućim. Ibid. Milena Marjanović, „Volim kad čovek zapeva”, Blic, 12. decembar 2000. (http://www.blic.rs/stara_arhiva/ intervju/140915/Volim-kad-covek-zapeva) 3 4 KO N E ZNA DA PAT I , O N N E ZNA DA VO LI Njihov tihi svet, dotada neometan društvenim kontekstom, u potpunosti je nestao. Breda i Hrvoje, u pokušaju da pojme okolnosti i svet u kom su se obreli, stvaraće mnogo direktnije radove. Potreba za komunikacijom usloviće i drugačiju semantiku. Njihov novi, univerzalniji i direktniji jezik, u nastojanju da se razume stvarnost, konotiraće gubitak, bol i izmeštenost. Mnogo godina kasnije, osvrćući se na ovo vreme, Breda će zaključiti da je izgnanstvo oblikovalo određene aspekte njene ličnosti, jer bi se u suprotnom njen razvoj odvijao unutar određene kulture, čime bi sva kompleksnost i osobenost njene ličnosti izostala. Pozicija u kojoj je ponovno propitivanje vlastitog identiteta bilo ne samo poželjno, već i nužno, iznedrila je mogućnost sagledavanja identiteta kao procesa, kreativnog i nikako statičnog. Tada, kada je njihova (i)storija nastavila da se razvija u novim okolnostima, na novom jeziku, unutar novih i do tada nepoznatih društvenih kodova, uspeh u umetničkom radu nije izostao. Ipak, iznenada i bez najave, Hrvoje će umreti. Njegov prerani odlazak okončaće njihovu decenijsku saradnju. Pored ličnog gubitka i bola, Breda Beban će, još jednom, izgubiti orijentir u razumevanju identiteta, kako ličnog, tako i umetničkog. Zaključiće da živi jedan život a da je vlasnica čak tri biografije. Ona prva, biografija umetnice iz Jugoslavije, završila se raspadom zemlje; druga je obuhvatila rad i život sa Hrvojem. Nakon njegove smrti, biće primorana da ponovo otkriva ko je5. Jedan od njenih najpotresnijih radova, I Lay on the Bed Waiting for His Heart to Stop Beating 5 Gary Thomas, „Breda Beban talks to APEngine’s Gary Thomas”, APEngine, http://www.apengine.org/2010/10/breda-bebantalks-to-apengines-gary-thomas/ (11. oktobar 2010.) 30 For Heaven’s Sake u izvođenju Četa Bejkera: Breda Beban, kadrovi iz video rada Let’s Call It Love (2000) http://www.youtube.com/watch?v=jt5yRbLIKcM „Volim način na koji se u mjuziklu pojedine situacije naprave transparentnim. Volim kad čovek u sred filma počne pevati.“ Njen dalji žanrovski krosover kretaće se kroz preplitanje fikcije i dokumentarnog, ličnog i kolektivnog, sećanja i konstrukta. Stalne teme ljubavi, čežnje, nedostajanja i nemoći biće pripovedane na rubu velikih priča, politike, geografije, nestabilnosti i dislokacije moći. Smatrajući da se život oslanja na snagu pojedinih proživljenih trenutaka, iz njih će crpeti i pomoću njih tumačiti stvarnost. 31 Let’s Call It Love (2000) „Svaki put kada slušam Četa Bejkera, osećam da peva direktno meni.“6 Podstaknuta osećanjem nemoći tokom NATO bombardovanja Srbije i Crne Gore, Beban je realizovala video-instalaciju Let’s Call It Love. Rad, uslovno rečeno, ima tri dela. U prvom se susrećemo sa statičnim crno-belim kadrom gramofona na kom se jednolično okreće ploča uz melanholični glas Četa Bejkera: U drugom delu, hipnotički spoj zvuka i slike prekida (dopunjuje?) saundtrek preletanja ratnih aviona. Muzika se stapa sa bukom, a buka to prestaje da bude. Pri prikazivanju rada u galeriji, koriste se ekvilajzeri kako bi se podesile niske zvučne frekvencije, tako da se gledaoci doslovno osećaju fizički napadnuti zvukom ratnih letelica. Lična emotivna vezanost za sliku, podstaknuta muzikom, u poslednjoj trećini rada, doživljava svoj vrhunac dok slušamo nežno pevanje Četa Bejkera i posmatramo dokumentarne snimke preletanja američkih aviona. I upravo u tom trenutku, na tankoj liniji između čežnje i samoće, javlja se osećaj uzvišenog i tragičnog koji lagano prelazi u doživljaj opšte bespomoćnosti. I tako je svaki put kada se pojedinac istinski suoči sa politikom savremenog sveta7. Nežnost i brutalnost dva su lica nemoći, dok Bejkerov glas nastavlja: For heaven’s sake, let’s fall in love... „Let’s Call it Love – Information, Clips and Stills”, Luxonline, http://www.luxonline.org.uk/artists/breda_ beban/lets_call_it_love.html 7 Breda Beban, „Breda Beban (5 March 2008)” https:// vimeo.com/3437562 6 / For heaven’s sake, let’s fall in love, It’s no mistake to call it love, An angel’s holding hands with me, How heavenly heaven can be. N OVA M I SAO Verujući da je potrebno da izmislimo novu reč za istinu, kroz svoj umetnički i kustoski rad kazivaće priče koje zvanične istorije ne žele ili ne umeju da iskažu. Svesna da beleženje događaja putem kamere jeste jedan vid cenzure stvarnosti, Breda Beban će pri korišćenju dokumentarnih snimaka, a to će činiti često, razmišljati kao dete filmske fikcije u čije će moći naknadne artikulacije stvarnosti imati puno poverenje. Ako se i bavila dokumentarnim, to je činila u cilju rekonstruisanja (o) sećanja o datom trenutku. Najčešće, narativ u njenim radovima pokreće muzika, dok je gledaocu, samom, ostavljeno da narativ interpretira, odnosno, iznova sazda. / (Ležim na krevetu čekajući da njegovo srce presta ne da kuca), dirljivo dokumentuje njihov nomadski život i šestogodišnje bivstvovanje u egzilu kroz fotografije praznih kreveta i pogleda sa prozora njihovih privremenih smeštaja. Ova fotografska serija ima i svoju tačku. Na poslednjoj fotografiji zabeležena su dva kreveta, u bolnici u istočnom Londonu, gde je Horvatić iznenada preminuo. Nakon ove, nastaće i serija fotografija The Miracle of Death, vizuelni dnevnik o gubitku i nemoći. Na ovih šest fotografija vidimo Bredinu nemoć da kutiji sa pepelom preminulog Horvatića pronađe mesto – u njihovom stanu ona je premešta iz jedne sobe u drugu i fotografiše je zajedno sa njegovim, još uvek, prisutnim stvarima. Ljubav i čežnja, humor i život, obeležiće radove koji će nastajati u trećoj biografiji Brede Beban. Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT URU VOJ VO D I N E Ljubaznošću ovlašćene zaostavštine umetnika i galerije Kalfajan (Atina-Solun) The Most Beautiful Woman in Gucha (2006) Breda Beban isticala je kako u radu svakog umetnika postoji jedan „o kom svako sa vama želi da priča“, jedan koji je transcendentovao svačije interesovanje8. Naravno, ostaje pitanje – šta posle takvog rada dalje napraviti. Snimajući okupljanje muzičara u Guči, kuda je svake godine odlazila „da uživa u plesu i muzici“, Breda se vratila u London sa dvadeset sati snimljenog materijala. Iako snimanje nije bilo nimalo jednostavno – trebalo je konstantno držati kameru iznad glave uz stalno tiskanje mase9 – bila je svesna važnosti trenutaka koje beleži svojom malom video-kamerom. Tokom pregledanja snimljenog materijala nije uspela da pronađe ništa što bi odgovaralo magiji doživljenog. Shvativši da je potrebna naknadna artikulacija, putem postprodukcije, usporavanjem određenih segmenata snimka i montažom, ona će stvoriti fikciju koja će svedočiti o subjektivnom doživljaju. Prednost nad snimljenim daje doživljenom, subjektivnost je za nju od prevashodne važnosti, stoga je svaku medijski posreKažu da su tokom prikazivanja Najlepše žene u Guči u galeriji Tate Britain, 2006, zaposleni iz obližnjih kancelarija svaku pauzu za ručak provodili ispred rada. 9 Beban, „Breda Beban (5 March 2008)” 8 dovanu stvarnost potrebno naknadno menjati kako bi se približila realnosti trenutka. Izdvojila je devetnaest minuta nemontiranog materijala i od njega načinila osmominutnu ljubavnu priču. U ovom radu, kamera prati prelepu trbušnu ple sačicu, koja igra uz kakofoniju limenih instrumenata. Iz vlastite dosade ona bira muškarca kog počinje da zavodi. Iako postoji pravilo da dvoje ne smeju da se dodirnu tokom plesa, pažljivi po smatrač može da uoči da je upravo raskošna ple sačica ta koja ga krši10. Muzika igra glavnu ulogu, kao i u prethodnim radovima, jer Beban referiše na dvostruku tra diciju romske muzike na Balkanu, onu borbenu – snimljenu na samoj lokaciji i onu romantičnu – korišćenu u postprodukciji. Muzikom se postiže prelaz između intimnog i javnog, i onaj, kako sama ističe, trenutak sažet u rečima: I think I am falling in love11. Zahvaljujući slow-motion zamrzavanju trenutka, ona uspeva da stvori paralelnu stvarnost u kojoj ljubavni par nesmetano postoji. B. Beban će objasniti da privlačnost mlade plesačice počiva upravo u spoju slobodnog deteta koje se krije u svakoj ženi i njene nestvarne lepote. 11 Helen Holtom, „ Helen Holtom talks to artist and curator Breda Beban”, ArtRabitt, http://www.artrabbit.com/features/features/november_2007/bb_interview (06.11.2007.) 10 Iako je ovaj ljubavni zanos često prekidan, to kao da mu ne smeta da se s vremena na vreme, uz pomoć muzike, iznova pojavi i nastavi započeto. Walk of the Three Chairs (2003) „Ne umem da pevam. I pokušavam da pevam. I želim da hodam u visokim štiklama preko ove tri stolice. Ploveći na reci. Na splavu.“12 U ovom kratkom filmu pratimo Bredu Beban u neobičnom okruženju, u društvu romskog orkestra, dok, negde kod Beograda, plovi Dunavom na otvorenom splavu. Zašto su ti kose pobelele, druže, zar i tebe nešto u životu muči? Gledam te svakog dana, ulicom šetaš sam, u srcu mi je rana, jer i ja sam bio mlad. Performans je Breda zamislila kao slepstik, iako se posmatraču ne mora tako učiniti. U krupnom planu pratimo je dok stoji naspram pevača i vrlo nespretno počinje da peva: Ko ne zna da pati taj ne zna da voli. 12 http://www.apengine.org/2010/10/breda-bebantalks-to-apengines-gary-thomas/ Breda Beban, kadar iz video rada The Most Beautiful Woman in Gucha (2006) Breda Beban, kadar iz video rada Walk of the Three Chairs (2003) Ljubaznošću ovlašćene zaostavštine umetnika i galerije Kalfajan (Atina-Solun) Ljubaznošću ovlašćene zaostavštine umetnika i galerije Kalfajan (Atina-Solun) http://vimeo.com/47769091 / B R ED I B EBAN / KO N E ZNA DA PAT I , O N N E ZNA DA VO LI 32 On joj uzvraća na isti način, ali umešno, bez greške u izvedbi. Svakim ponavljanjem stiha ona postaje sve bolja. Zatim kreće njeno hodanje preko stolica. My Funeral Song (2009/2010) „Dođe taj trenutak, kasno noću ili u rano jutro, kada nekog kompletno obuzme muzika. I tada, znate, morate da slušate sve reči njihovih omiljenih pesama. I muče vas u stvari, ali vi se rado mučite. To je trenutak kada neko kaže: ‘Ukoliko sutra umrem, ovo je pesma koju želim na svojoj sahrani’“.13 Ko ne zna da pati on ne zna da voli, za ljubav je, druže, potrebno dvoje. I ja sam iste sreće kao što si ti, ovaj svet je lažan, to već znaju svi. Hod preko tri stolice balkanski je narodni običaj. Breda se seća, njen deda je ovo činio svaki put kada bi pobedio u kartanju. Dok stupa sa jedne stolice na drugu, muzičari poslednju stolicu hitro premeštaju napred, pravo pod njeno stopalo, produžavajući na taj način stazu za ovu neobičnu šetnju. Tako se hod preko splava nastavlja. Krajolik se menja u zavisnosti od položaja kamere, jedna obala otkriva industrijski pejzaž, na drugoj se lelujaju stabla i izviruju drvene dače. Ovaj jednostavan čin, u neobičnom okruženju, veoma dobro uvežban, odslikava Bredinu ljubav prema Balkanu, njegovoj muzici i njegovim nelogičnostima. Ovaj svet je lažan, to već znaju svi. 33 Mogućnost da se plače i smeje u isto vreme, to je bio Balkan. I to ju je opčinjavalo. Kao i u radu Beautiful Exhile14, zanesena trenom prirodne elegancije na nečijem licu kada je osoba istovremeno i tu, ali i negde drugde, u junu 2010. godine Beban postavlja novu instalaciju u londonskom Camden Arts Centru: My Funeral Song. http://www.apengine.org/2010/10/breda-bebantalks-to-apengines-gary-thomas/ 14 Beautiful Exhile (2003) čini pet video-portreta žena pre, tokom i nakon orgazma. U radu učestvuju četiri bliske prijateljice Brede Beban i ona sama. Objašnjava jući da je izgnanstvo u bliskoj vezi sa nemogućnošću pronalaženja jasnog identitetskog određenja, ona pot crtava važnost bega: „Identitet postaje veliko, teško pitanje, postanete umorni od njegove nedostatnosti, sve što želite jeste da pobegnete“. 13 Vrlo intiman rad bavi se ljudskom emocijom u ko relaciji sa muzikom, a smrću kao temom. Instalaciju čini pet filmskih zabeleški, pet video-portreta na kojima su umetničini prijatelji zamoljeni da izaberu pesmu koju bi želeli na svojoj sahrani i da pri tom zamisle celu tu priliku. U kratkim video-radovima, estetikom home movies slike, čime se naglašava svojevrsna intimnost, prisustvujemo vrlo dirljivim, iskrenim, dubokim ličnim trenucima portretisanih, dok se suočavaju sa zamišljenom slikom vlastite smrtnosti, a sadašnji momenat se, zahvaljujući muzici, seli u nepoznati, ali sasvim izvesni čas konačnog kraja. U ovako fragilnom trenutku, neki gledaju u kameru, neki sklanjaju pogled, neki gledaju u pod, neko zaplače, a neko zapeva na sav glas. I vi poželite da zaplačete s njima, zamišljajući uspomene koje su uticale na njihove muzičke izbore. Jer, ako nam je nešto zajedničko, to je naša sopstvena smrtnost, te je saosećanje neizbežno. Ne postoji sigurna mreža na koju se možemo dočekati. Nemoguće je ne prisetiti se rada My Funeral Song u trenutku kada vest o smrti Brede Beban i dalje deluje nestvarno. Možemo se smejati i plakati u isto vreme. n / https://www.youtube.com/watch?v=h1FRMs6s_Xk N OVA M I SAO Ljubaznošću ovlašćene zaostavštine umetnika i galerije Kalfajan (Atina-Solun) / Najava za Omaggio a Breda Beban u Trstu (I Mille Occhi / Trieste Contemporanea): Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT URU VOJ VO D I N E Breda Beban, kadrovi iz video rada My Funeral Song (2009/2010) U čast Bredi Beban Avantura stvarnog Piše: Dubravka Cherubini z agreb, zima ‘63. školska godina je već bila počela kad je Breda došla u naš razred. Rekli su nam da je došla iz Skopja, a tamo je baš to ljeto bio strašan potres. Pojavila se u crnoj glotanoj ku ti sa bijelom kragnom, ravne kratke kose na desnu stranu počešljane, zategnute špangom tako jako da joj je ionako vec visoko celo na toj desnoj stra ni izgledalo još više. Lice joj je bilo otvoreno, usta velika i puna zubi koji su joj malo stršali, a oči razi grane. Imala je neobičan nos, ja takav nikad do tada nisam vidjela. Vrh je njenog nosa bio ko sa bljom odsječen, pa je izgledao kao trapezoid. Taj put nisam bila primijetila njene čarape, inače uvijek malo pokrpane na koljenima. To sam pri mijetila tek nakon naših prvih školskih odmora. Naime, ona bi na sam zvuk zvona za kraj škol skog sata, među prvima izjurila na školsko igrali šte i to tak vom brzinom da bi se već na prvom stepeništu spotakla i pala ili bi udarila u nekog nastavnika, kojemu bi onaj veliki školski imenik odletio iz ruku da bi završio sav raspadnut ispod stepeništa. Mi bi je vidjeli kroz prozor kako juri preko popločanog igrališta skačući ko gazela svojim dugim nogama, ili bi se sakrila iza klupe sakrivajući već oguljeno koljeno i poderanu ča rapu. Ko živo srebro je, govorili su nastavnici. Odlazile bi zajedno kući poslije škole, a nama je taj prevaljeni put kroz aleju breza uvijek potra jao više nego ostalima. Ona bi zastala kod svake kuće, svakog stabla, a sve da mi priča kako je u Skoplju sve bilo drugačije, kako su njihove kuće bile velike, kako je kod njih u stan uvijek dolazilo puno prijatelja i puno susjeda, kako tamo ima više raznolikog drveća, a pločnici mnogo širi od ovih i kako su ulice vrvile ljudima. Tamo su se, govori la je, rađale njene želje i njeni snovi. Naši su se životi počeli isprepletati. Ja sam zavo ljela te njene čarape pokrpane koncem jedne druge boje, a ona moj šareni džemper što mi ga je mama bila isplela, a na kojem su šare, nakon što nam je kuća ‘64 bila poplavljena, pustile bo ju, pa je plava boja malo prešla na bijele i crvene šare, a crvena je cijeli džemper malo zarozila. Za voljele smo se za čitav život, a da to tada nismo ni znale. Čuvale smo naše zajedničke tajne, po vjeravale naša maštanja i sanjarenja. Tako jednog poslijepodneva, poslije škole, švrlja jući ulicama, klatareći se kući odgađajući rasta nak, smijući se do suza što smo na zadnjem škol skom satu Bori Sumiću i Franji Junakoviću naša rale kemijskom olovkom točku na vrhu kratko ošišane glave ne bi li kontrolirale kad peru kosu, doznala sam njenu najveću dotad želju. Želju o kojoj je sanjarila i maštala otkako je znala za se be. „Eto, vidiš”, rekla mi je, „u ovak vim trenucima, iz tak vog smijeha i te neizrecive sreće, zamišljam se s jednom osobom koja mi u tom trenutku znači mnogo ili koju volim, ponekad bi to bila moja baka, ponekad Esma, naša susjeda iz Sko plja koja je uvijek mirisala na kolače, a ponekad netko iz škole ili sa igrališta, kako se držimo za ruke nasred pločnika ispred kuće, pa podignemo ruke u zrak i tad se oko nas stvori velika prozirna kugla, uzdigne nas prema nebu i mi otputujemo u svemir”. Kako smo odrastale, taj put u svemir se svako toliko pojavljivao u našim razgovorima, znao je biti i predmet šala, pogotovo kad bi se prečesto ti „putnici” u svemir izmijenjivali. Prevalivši preko naših glava svega i svačega u narednih skoro punih pet desetljeća neobičnih života, novih zemalja i kontinenata, velikih ljuba vi i još većih tragedija, ratova i gubitaka prijate lja, njen dječji san je odjednom počeo dobivati stvarne konture i to na posve drugoj strani ze maljske kugle, u Buenos Airesu. Dočekala me u kući taman po njenoj mjeri, kući ‘chorizo’ u Avel lanedi. Kuća funkcionalna, oličenje ljepote jed nostavnosti i ljepote elegancije. Ona ozarena i s onim poznatim sjajem u očima, koje samo što ne uzviknu: Eureka! Često me, u stvari, i ne samo po izgledu, podsjećala na Nikolu Teslu. I ona je bila tanka, a čvrsta, prodornog pogleda koji bi sve razotkrivao, izuzetnog znanja i često s idejama daleko ispred svog vremena. Tako sam je našla to rano poslijepodne u kuhinji u Avellanedi, u kuhinji koja je nevjerojatno pod sjećala na njenu kuhinju u Zagrebu. Isti moder nizam, ista atmosfera, ista prisnost. Mjesto koje je odisalo životima svojih ukućana i njihovih pri jatelja. „Da znaš, Dubravčice, u Buenos Airesu se svi ljube!”, krenule se ko bujica njene riječi, „ideš gradom i gdje god se okreneš, vidiš ljude zagr ljene kako se ljube.”. Tu je, oduševljena, prepo znala nastavak svojih sanja iz djetinjstva. Tamara, Cristina, Debora, Charlie, Pablo, Juan i mnogi drugi bili su zaslužni što je Buenos Aires postao njeno mjesto. Otkrivala ga je pomno, upi jala život grada i njegovih ljudi i zaljubljena u nje gove kontradikcije, usudila se dotaći svaku nje govu dimenziju. Zahvaljujući čestim razgovorima do duboko u noć s domaćim umjetnicima, pribli žili su joj Alberta Greca, argentinsku ikonu, umjet nika i pjesnika koji je 60-ih godina zaokrenuo umjetnost svojom akcijom komunikacije poima nja umjetnosti, znanom kao Vivo Dito. Greco bi ukazivao prstom na slučajnog prolaznika i oko njega iscrtao krug kredom, stvarajući tako od njega živi predmet umjetnosti. Bio je to izazov vrijedan pokušaja. Bredina prva serija fotograf ija nastala je u Buenos Airesu, a u cast Albertu Grecu dobila ime Arte Vivo. Slijedile su serije fotograf ija iz gradova koji su je inspira rali ili koje je zavoljela, kao što su Trst, Tbilisi, London i Atena. U mnogim drugima, a u kojima znam da je željela nastaviti, nije nažalost stigla. n Tekst preuzet iz kataloga Breda Beban, The Adventure of the Real, Trieste Contemporanea, 2012 / B R ED I B EBAN / AVAN T UR A S T VAR N O G 34 Breda Beban Arte Vivo (No.5) digitalni print 54 x 75 cm Ljubaznošću ovlašćene zaostavštine umetnika i galerije Kalfajan (Atina-Solun) Breda Beban Arte Vivo (No.6) digitalni print 54 x 75 cm Ljubaznošću ovlašćene zaostavštine umetnika i galerije Kalfajan (Atina-Solun) Breda Beban Breda Beban Arte Vivo (No.7) digitalni print 54 x 75 cm Arte Vivo (No.8) digitalni print 54 x 75 cm Ljubaznošću ovlašćene zaostavštine umetnika i galerije Kalfajan (Atina-Solun) Ljubaznošću ovlašćene zaostavštine umetnika i galerije Kalfajan (Atina-Solun) Intervju: Ejmi Gugenhajm Global Cinema Razgovarala: Biljana Mickov Moj film koji sam napisala i režirala u New Yorku i Tokiju, u oba pravca istražujući šta je na ivici percepcije. Ja sam zainteresovna isto tako da vidim kako to ima odraz u Japanskoj tradicionalnoj umetnosti, vizuelnoj umetnosti, starim projekcijama, u teatru Tabuki, Noh i Bunraku, prateći stil modernog neizrečenog jezika, poetike, vizuelno i visoko metaforčke priče pisaca kao što su Tanazaki, Kawabada, Ogai, i reditelja kao što su Mizoguši, Šinoda, Šindo, Tešigara i Ošima. e jmi Gugenhajm je režiserka i spisateljica, sa više od petnaest godina iskustva u multimedi jalnom pozorištu i u kratkom eksperimentalnom filmu. Njeni filmovi su predstavljani i promovi sani širom USA, Evrope, kao i Severne i Latinske Amerike. Ejmi Gugenhajm: Global Cinema je mesto za povezivanje između ljudi celog sveta kroz film, koji u kreativnom dijalogu stvaraju novu viziju. Počelo je sa željom da radim sa umetnicima koje sam srela kroz moj rad u Evropi i Meksiku, kao sastanak tri žene režisera da stvore umetnički rad na temu „želje“. Posle toga, kao odgovor na rat u Iraku, jedan muslimanski fotograf iz Indo nezije, inače moj prijatelj i ja, odlučili smo da ura dimo jedan projekat razmene između nezavisnih umetnika iz obe naše zemlje, da saznamo i bolje razumemo jedni druge u miru. Malo ranije sam formirala malu umetničku kompaniju koja se fo kusirala na umetničke projekte – programe bo ravka za umetnike kroz razmenu, „salone“, dija log, prezentacije i projekcije. Koji je u relaciji sa stvaranjem novog filmskog izraza u celom svetu. U junu, na Pratt Institutu sam ugostila devet umetnika iz osam zemalja – Vijetnam, Makedo nije, Gvadalupe, Korea, Kina, Japan, Rusija sa pro jekcijama i simpozijumom sa ukupnom publi kom od 500 ljudi i još više posmatrača preko website-a. Ono što je bilo očigledno je potreba za interkulturnom razmenom između umetnika i publike, visoko pozicionirana pozornica gde svi delamo i stvaramo rad, i da je interes u novom filmu da je inventivan i određen značenjem. Re ditelji su doveli svoje prijatelje i studente, što je bilo interesantno da je urađeno u sektoru kultu re, i Global Cinema je spojio ljude zajedno izme đu nevidljivih granica i da ustanove održive od nose. Važan društveni i umetnički prostor za ko munikaciju između nas je počeo. Momentalno sa ovom serijom događaja plani ram da ustanovim „Salon”, mesto za dijalog i kratke noćne umetničke događaje, tako da gra Osnivač je Global Cinema projekta koji podstiče dijalog između međunarodnih nezavisnih film skih režisera. Nedavno je režirala multimedijalno čitanje Kimiko Šinoharine predstave „Vetar sa se verozapada“, i uradila kratak eksperimentalni film „Zmija i papagaj“. Podržan od strane Umetnič kog saveta Njujorka, Američke ambasade, Azij skog saveta za kulturu, i Američke informativne agencije i mnogih drugih institucija i organiza cija. Ejmi predaje filmske studije na Pratt Insti tutu u Njujorku. Njeni radovi su objavljeni u „American letters“ and „Commentary“, član je New George’s Directors i IFP. Kao poznavalac Ken do veštine, takmičila se u Japanu, USA i Latinskoj Americi, trenutno priprema novi film „Kada se noć pretvori u dan“, koji će biti sniman u Njujorku i Tokiju. • Počeću sa vašim poslednjim projektom Global Ci nema. Šta je ideja projekta i šta želite da postignete sa njim? / E jmi Gugenhajm / G LO BAL CI N EM A 38 Mene zanima šta nas pokreće, i kako da budemo pokretači svojih života. I u isto vreme prihvata njem smrti, mi ne možemo da pokrenomo pro šlost. Juče, prolazći delom Njujorka, videla sam groblje koje se zove „Oživljeno groblje”. Mi voli mo priče koje nas podsećaju na naš život – da poznajemo sami sebe – i nada za život koji mo žemo da proživimo. • Posebno ste zainteresovani za Japansku kulturu? Zašto? Ejmi Gugenhajm: Jedna od stvari koje me veo ma interesuje u japanskoj kulturi je ekspresija želje i smrti u umetnosti, uključujući i borilačke veštine kao što je kendo, ona je tema moga fil ma na kojem trenutno radim – tema je odnos koji kendo predstavlja ili metafora za svest o vre Moj film koji sam napisala i režirala u New Yorku i Tokiju, u oba pravca istražujući šta je na ivici percepcije. Ja sam zainteresovna isto tako da vi dim kako to ima odraz u Japanskoj tradicional noj umetnosti, vizulenoj umetnosti, starim pro jekcijama, u teatru Tabuki, Noh i Bunraku, prateći stil modernog neizrečenog jezika, poetike, vizu elno i visoko metaforčke priče pisaca kao što su Tanazaki, Kawabada, Ogai, i reditelja kao što su Mizoguši, Šinoda, Šindo, Tešigara i Ošima. Ovi majstorski radovi Japanske kulture, mistieri ozno fokusirane, tihe i erotske scene koji se sva kodnevno vide u poetici sanjanja, zadržavaju ja činu i bogatstvo, taman emotivni život, koje je povremneo vidljiv u dnevnom životu, manifest je snova i sablasno postojeći. U tom trentku rada na filmu sam stekla puno ja panskih prijatelja i želela bih da razumem više ja pansku kulturu i odnose jer sam radila sa mojim koproducentom u Tokiju, i sa Japanskim i Ame ričkim umetnicima ovde. Jedan umetniči projkat kao ovaj film uvek je odlično mesto za razmenu jer je treće mesto između nas samih, umetnički prostor gde govorimo jednim kreativnim jezi kom. Ja takođe učim Japanski. • Kako vidite razliku između evropske i američke kulture? Ejmi Gugenhajm: Ja mislim da evropljani više pretenduju na širi društveni prostor, dok ameri kanci mnogo više žive kao individualci u javnim prostorima. Mi isto tako pretendujemo, uz po dršku naravno, primorani smo na to, da sebe gledamo kao konzumente. Bila sam šokirana ka da sam prvi put čula najavu na jednoj autobu skoj stanica: ‘potrošači moraju da se pomere da bi drugi potrošači ušli“ . Otkrila sam da je strašno bi ti gledan kao potrošač od strane vladine javne 39 • Mi svi idemo ka globalnom svetu i to je momenat našeg vremena. Da li mislite da je to dobro? Ejmi Gugenhajm: Definitivno. Šansa da se pre kroji svetska mapa, životno i virtualno. To je ne verovatan demokratski potencijal ako samo na đemo načina da sačuvamo integritet u lokalu sa integritetom u globalnom smislu. Između osta log mi toliko imamo da podarimo jedni drugi ma....kada bi samo bili svesni toga. • U koliko ste različitih projekata uključeni i kako oni deluju i imaju uticaj na građane Njujorka? Ejmi Gugenhajm: Suviše i ne dovoljno. Ne že lim da budem laka na jeziku, ali u smislu idela nog života za mene je velika opsesija našeg vre mena, u životnom smislu, jedan zajednčki pro jekat, moj dvogodišnji sin, moja predavanja, moj brak, Zmija i papagaj, globalni film...itd. Suviše pozajmljeno iz domaćeg života, monogamija bi bila mnogo poštenija. U relnosti bi trebalo da ži vimo tu liniju relanosti pre nego što budemo u ozbiljnom problemu. Skoro sam uradila sponat no profesionalni projekat u kojem idem dalje, jedna vrsta kritične mase koja promoviše viđe nje samog momenta. Objektivno kao mama ko ja radi, ja nemam puno podrške, svugde na američkom tržištu posla, s obzirom da ima ma nje novca, potražnja za projektom mora biti br ža. Na primer u filmskom svetu, dogovor o po slovnom paketu, sa ne samo poznatim glumci ma, poznatim producentima, i dobijanjem nov ca kao režiser, dovođnje svoje sopstvene publi ke, je normalno očekivanje. Ne da se žalim, veli ka je privilegija da budeš u poziciji da ipak imaš prostora da se baviš ovim poslom, uživajuću u tome, ali naravno to oduzima vreme. Obaveze koje traže oslonac i podršku, ali to je sve sastav ni deo života. U Njujorku smo mi svi jako zauze ti, kao mravi u odelima. n / Tekstovi sa vrlo malo dijaloga se prepliću sa objektima, uokvireni u formu, vodeći metaforič ki život. To je kao poznavanje emotivne istine in tuitivno, pojavljivanje konsek ventnih želja, ili snova, koje držmo blizu samih sebe a da to i ne znamo. Ako jedan stvori prolaz, pokretanjem svesti dru ge osobe sopstvenom snagom, možeš da ideš dalje i dalje koliko želiš. Dakle, akt prisutnosti i percepcija šta se događa na tom putu, slobodne fantazije ili bolje uključivanje njih i povratna spre ga, kao (u ovom slučaju visoko aktivna) u medi taciji šta je nasuprot tvoje realnosti – je suština same vežbe. N OVA M I SAO Ejmi Gugenhajm: Počela sam u pozorištu, prvo režirajući solo predstave, a kasnije u multimedij skim projektima, pre toga sam pisala i režirala nekoliko kratkih filmova, poslednji se zove Zmija i papagaj, koji se bavi zanimljivom temom izdaje intimnosti. Radovi se kreću između realnosti i snova, i imaju tendenciju da ukrste veze između trajanja i imaginacije. Bez da se trudim da budu autobiografske, priče su isključivo lične, prikazu ju ljude intimno, sugestivne su. Radi se o oseća nju svakodnevnog života i fizičkom gestu kao ekspresije stanja svesti – neko je jednom nazvao moj rad „psiho – poetika“. ustanove, umesto da si građanin. Evropljani imaju društvenu konverzaciju o kulturi, istoriji i promenama u društvu. Amerikanci sa druge strane imaju prednost u novom načinu razmi šljana i ako je to nekad i fantazija – ili sloboda da postanu nešto i da to budu. To je kliše ali se odražava na našu kulturnu imaginaciju. Nisam bila u Evropi mnogo godina, teško mi je sada da kažem i volela bih da osetim bolje kulturni pro stor. Ali se sećam ljudi koji kupuju u dugačkim redovima u određenim danima u supermarketi ma itd, to mi se čini da je slično što imamo i ov de u Americi. To je jedan osećaj nevidljivosti. Ali mi imamo dar za džez i prostor za improvizaciju onoga što će doći. / • Vi ste rediteljka, spisateljica i producentkinja. Ka kvu vrstu filmova ste radili od početka vaše karije re? Objaniste mi vaš umetniki rad. menu i prostoru, u ovom slučaju između poje dinca i protivnika, utvrđivanje kroz vezu sa pro tivnikom je suptilna i važna stvar. Kendo mač, borba mačevima, prostor – distanca između dva protivnika, tip dodirivanja, stvara konkretniji prostor života i smrti, suviše blizu je mogućnost da budeš ubijen, isto tako i daleko od toga. Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT URU VOJ VO D I N E dimo naše odnose sa rediteljima (uključujući Pratt Institut) u Njujorku, Evropi i Aziji. Intervju: Anhel Mestres Kultura je kamen temeljac razvoja savremenog društva Piše: Ivana Jovanović Arsić Bez kulture nema razvoja, a organizacije i institucije koje se njome bave kao osnovnom delatnošću ne samo da treba, već i mogu da budu rentabilne i uspešne. a nhel Mestres je katalonski kulturni prega lac sa višedecenijskim iskustvom (teorijskim i praktičnim) u oblasti kulturnog menadžmenta. On je generalni direktor Transit Projectes, firme sa preko 200 zaposlenih koja planira, realizuje i producira kulturne događaje. Mestres je takođe koordinator master studija iz Menadžmenta u kulturi na Univezitetu u Barseloni. Kao gostujući predavač održao je veliki broj konferencija na univerzitetima u Evropi, Latinskoj Americi i Se vernoj Africi. Sa Transit Projectes učestvovao je u transformisanju nekih od najznačajnijih kultur nih centara u Barseloni i Španiji, koji su sa novim modelima upravljanja i kreiranja programa, us peli da osmisle kvalitetan program, vrate publi ku i postanu finansijski održive institucije. Sa bo gatim iskustvom u javnom i privatnom sektoru, Mestres je jedan od vodećih stručnjaka za izradu strategije razvoja i održivosti kulturnih instituci ja, učesnik brojnih međunarodnih projekata u Južnoj Americi i Africi. Akcenat u svom radu sta vlja na inovacije, korišćenje novih tehnologija i umrežavanje kulturnih institucija. Mestres je krajem prošle godine gostovao i u Zrenjaninu na poziv Kulturnog centra Zrenjanin i beogradskog udruženja Kulturis, predstavivši formulu koju su primenile španske institucije kulture uspevši svojevremeno da se prilagode socijalnim i ekonomskim promenama tranzicije i postanu referentne insitucije na lokalnom, regi /Anhel Mestres / KULTURA JE K AMEN TEMEL JAC RAZ VOJA SAVREMENOG DRUŠT VA onalnom, a neke čak i na međunarodnom nivou. Upravo je to obilje praktičnih primera i mogućih rešenja koje je ponudio učinilo njegovu prezen taciju inspirativnom i korisnom. • Zastupate uverenje da je kultura predvodnica raz voja jednog društva. Možete li nam to pojasniti? Anhel Mestres: Nekoliko elemenata čini osnov ne karike u lancu kulture: participacija građana, odnosno njihova želja i mogućnost da učestvuju u kulturnim dešavanjima, sposobnost kulture da gradi i jača identitet i njena stalna težnja princi pu izvrsnosti. Na osnovu ovih elemenata shvati ćemo da, ako je ranije ekonomski razvoj bio preduslov za razvoj kulture jednog društva, sada je perspektiva promenjena: bez kulture nema tog razvoja. Odnosno, kultura je uzročnik, a raz voj posledica. • Ipak, mislite li da je ovaj način razmišljanja već uvrežen? Kultura je važna privredna grana, ne mi slim pritom na njenu ulogu u budućnosti, već na njenu aktuelnu poziciju u društvu, ali i pored toga, utisak je da na tu činjenicu i dalje treba podsećati. Anhel Mestres: Slažem se s vama. Ipak, bila ta činjenica opštepriznata ili ne, dokazano je da se kulturno moćnija društva bolje i lakše nose sa izazovima. Jer, društvo koje je mudrije i koje je privrženije svojim simboličkim vrednostima, je ste društvo koje je u stanju da realizuje projekte koji ga čine održivim, postojanim, sposobnim za integraciju svih segmenata društva. Kultura je ključni faktor za razvoj društva znanja i postiza nje socijalne kohezije. Kultura nije luksuz, niti za bava za elitu, ona je nasušni deo našeg bića. Bez kulture nema razvoja, a organizacije i institucije koje se njome bave kao osnovnom delatnošću ne samo da treba, već i mogu da budu rentabil ne i uspešne. Često se pominju različiti „nivoi” kulture: popularna, elitistička, itd. Citirao bih Horhea Gaveslera i rekao da uz imenicu kultura idu mnogi pridevi, osim jednog: elitistička. Jer, kad govorimo o elitističkoj kulturi to je restriktiv na vizura, nasuprot na primer manjinskoj kulturi. Evo primera: publika savremenog baleta nije eli tistička, ona je manjinska. • Kako kultura podstiče društvenu koheziju? Anhel Mestres: Nizom mogućih projekata koji vode razvoju cele zajednice, podsticanju naroda da se izražava, da ima svoje mišljenje, uzima uče šće i kritički razmišlja. • Često se govori o tome da uvek jedna, maltene, ista grupa ljudi čini jezgro posetilaca kulturnih 40 Mislim da se Srbija trenutno nalazi u idealnom trenutku za potenciranje svoje kulturne baštine. I kada govorim o baštini, mislim na najširi kontekst, kako na pokretna, tako i na nepokretna dobra. Srbija bi trebalo da u kulturi vidi faktor razvoja svoje teritorije, a ne da čeka da se ta teritorija obogati pa da onda krene sa investicijama u kulturi. • U čemu je greška nas zaposlenih u kulturi? Kako da učinimo da kultura bude rentabilna a ujedno i da proizvede emocije? Anhel Mestres: Moramo zahtevati najbolje od nas samih kako bismo uvideli društvenu odgo vornost iza tog novca koji se ulaže u kulturne projekte, bilo da on potiče iz državne kase ili iz privatnog sektora. Ta sredstva moraju se trošiti 41 • Firma na čijem ste čelu, Tranist projectes, odigrala je važnu ulogu u ’novom’ životu lokalnih domova kulture. Možete li nam pre svega objasniti kako ste dobili tu priliku i kojih ste se načela držali u osmi šljavanju programa? Anhel Mestres: Prilika se pojavila na osnovu is kustva iz civilnog sektora. Radili smo kao volon teri na jednom izuzetno kvalitetnom programu i javna administracija se sama ponudila da po drži naš projekat. Kasnije su objavljeni javni kon kursi za vođenje lokalnih domova kulture, od nosno konkursi za privatno upravljanje prostori ma koji su društvena odgovornost i vlasništvo. Konkursi su na period od četiri godine (dve go dine uz mogućnost produžetka na još dve). Ako su rezultati pozitivni, mogu se obnavljati na go dišnjem nivou. Evaluacija se temelji na metodo logiji indikatora (broj korisnika, nivo zadovolj Anhel Mestres: Mislim da se Srbija trenutno na lazi u idealnom trenutku za potenciranje svoje kulturne baštine. I kada govorim o baštini, mi slim na najširi kontekst, kako na pokretna, tako i na nepokretna dobra. Srbija bi trebalo da u kul turi vidi faktor razvoja svoje teritorije, a ne da če ka da se ta teritorija obogati pa da onda krene sa investicijama u kulturi. Naprotiv, jer, kako kaže Rihard Florida, područje koje ima kulturne insti tucije privlači profesionalce, turiste i investicije, a to ga čini prosperitetnim i imućnim. Savete niko ne treba da daje, a ponajmanje ja ko ji, iako volim Srbiju ne poznajem je dovoljno do bro. Ipak, ako mi dozvolite, dodao bih još nešto: svako područje treba da teži inovativnosti i to us postavljanjem sledećih veza: idejnih (šta činiti, koje su tendencije, itd.), ekonomskih (ko su nam partneri, koje su strategije finansiranja...) i najzad emotivnih (povezivanje sa institucijama, moguć nost stvaranja komunikacije i sinergija na osnovu obostranog poverenja). Koje su prioritetne? Zavi si od slučaja do slučaja, ali jedne uvek uzrokuju druge, i sve tri su neophodne. n / • Delimično ste upoznali situaciju na „kulturnoj sce ni“ u Srbiji. Koji bi bili vaši saveti kolegama? N OVA M I SAO Anhel Mestres: Da, ali ne sa ogromnim subven cijama. Ima brojnih načina da se pomogne, na primer država u partnerskoj poziciji, ili nudeći povoljnije kredite, niže kamatne stope, duži ot platni period ili potpisivanje ugovora po progra mima. Odnosno, slediti sledeći model: mogu da ti dam novac ako se ti obavezuješ da ćeš realizo vati program određenog, i prethodno definisa nog, kvaliteta. Nerentabilne projekte treba svesti na minimum. / Anhel Mestres: Ima važnih faktora kojima se zaposleni u kulturi ne bave na adek vatan način. Jedan od njih je iznenađenje. Treba umeti u vremenu sa toliko različitih medija, velikom in dustrijom zabave i šoping centrima, iznenaditi pomoću kulture. To je jedna permanentna mentalna vežba za zaposlene u kulturi. Drugi važan element je sposobnost kulture da proiz vede emociju, da dotakne. Ako se naša publika iznenadi i ako se uživi, ako napravimo emotiv nu vezu sa njom, oni će se osetiti uključenim i dolaziće ponovo. Moja ideja nije da jedno dru štvo bude kulturno bogatije time što će svi ići u operu, ali me zanima da to društvo zna, da ne kom prigodom, zapeva i svira instrumente. Či njenica da je taj užitak moguć jer nam je publi ka „kulturnija“, pomaže da shvatimo kulturu kao deo naše svakodnevice, ne nešto rezervisa no za erudite, već nešto zabavno, što nam budi radoznalost i omogućava da razumemo druge, a time i da shvatimo ko smo i čemu stremimo. • Treba li država da pomaže preduzetništvo u kul turi? stva, broj održanih aktivnosti, itd...). i na oceni učinka zajedničkog rada javnog sektora i naše firme. Svakodnevno sarađujemo, dogovaramo se oko zadataka koji čine Ugovor o programu koji treba da se ispuni. Pod Ugovorom o progra mu mislim na pravni ugovor koji predstavlja ad ministrativnu osnovu, ali sadrži i dodatni doku ment koji def iniše stručne pojedinosti na kojima se temelji kulturni program. Kulturni centri u na šoj državi imaju različite nazive (lokalni centri, polivalentni kulturni centri, itd), a zapravo su ja san model kulturne politike koja se temelji na aktivnostima približavanja građanima. Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT URU VOJ VO D I N E programa. Kako proširiti taj krug, kako proširiti našu publiku? uz principe društvene odgovornosti, efikasnosti i rentabilnosti. Ne radi se o tome da je kultura neprofitabilna, nego se ona mora finansirati iz mešovitih izvora. Treba pronaći ravnotežu, i ne odustati od projekata koji su možda ekonomski manje rentabilni, ali koji su neophodni iz simbo ličke perspektive. Dubrovačka scena performansa ili od Lazareta do Rodiona Piše: Suzana Marjanić Država ne može voljeti. To je prvi razlog zašto je ljubav politična. Ljubav se državi nameće kao problematičnost. Država je ljubomorna. Ali ne na način da nauči voljeti i biti voljena već na način da istrijebi mogućnost voljenja. sa studija na sarajevskoj Akademiji likovnih umjet nosti, u Dubrovniku je neko vrijeme živio Ilija Šoškić i upravo je Toljeva suradnja s tim sljed nikom siromašne umjetnosti imala, čini se, a kako će uostalom i sâm Slaven Tolj u više navrata istaknuti (npr. u Frakciji, broj 22-23, 2001/2002), presudnu ulogu u artikuliranju njegova daljnjega umjetničkoga rada kao i rada Art radionice Lazareti. Inače, umjetnik se antejski obilježio i tetoviranjem logotipa ARL-a (performans Koordinacija, 2004) jer tom mjestu „trajno” pripada, koji je kao umjetnička inicijativa okupio mlađe umjetnike, filozofe, pisce i teoretičare s idejom aktivnog i istraživačkog propitivanja suvremene umjetnosti, suvremene kulture i društva, politike kao i njihovih međuodnosa, a svojim programima i aktivnostima ARL je začeo prezentaciju suvremene nezavisne umjetničke produkcije i poticanje izvaninstitucionalne edukacije i umjetničke produkcije. Drugi i ostali razlozi leže u pravima, radu i odmoru, vlasništvu, prokreaciji, Toljeva „perceptualna” umjetnost rodu, porijeklu i tako dalje. (...) Pasko Burđelez i Rodion, o performansu Zagrlit ću svog novog prijatelja (2009) o vaj esej-fragment posvećujem dubrovačkoj sceni performansa, i to iz aktualnoga razloga vezano uz Grad. Dovoljno je navesti korporativni slučaj gradnje podzemne hidroelektrane Ombla. Stoga su ovogodišnje Perforacije, festival izvedbenih umjetnosti, smjestile aktivistički performans Vodni rad Damira Bartola Indoša i Tanje Vrvilo upravo na izvor rijeke Omble. Pritom možemo citirati upozorenje koje je npr. na portalu Slobodne Dalmacije iznio Duje Bonacci sa splitskog Fakulteta graditeljstva, arhitekture i geodezije da je podzemna hidroelektrana Ombla tip projekta kakav nitko u svijetu do sada nije radio. I nadalje njegovim upozorenjem: „Rekao bih da je to pravi izvor neugodnih iznenađenja koja će se otkrivati kako bude odmicala izgradnja, od konačne cijene koštanja, do utjecaja na okoliš.” Nadalje, tu je i slučaj Art radionice Lazareti koja je izložena pritisku privatnog kapitala s obzirom na to da je smještena na atraktivnoj lokaciji s turističkim potencijalom. Upravo je to i jedan od razloga što je njezin voditelj Slaven Tolj nedavno i napustio Grad, naravno, ne i ARL, prihvativši mjesto ravnatelja riječkog Muzeja moderne i suvremene umjetnosti. Podsjetimo da je travnja ove godine TBF svoj koncert u Culture clubu Revelin završio tako da su članovi benda odjenuli majice s natpisom / „Srđ je naš!”, nakon čega su zaštitari Slavena Tolja izbacili iz prostora kluba. Umjetnik je završio na hitnoj pomoći ali i na policiji... Inicijacija ARL-a Svaka priča o dubrovačkoj sceni performansa mora krenuti od 1988. godine, kada je začeta ideja osnivanja Art radionice Lazareti kao nezavisnoga kulturnoga i društvenoga centra s ni zom aktivnosti (tako u okviru ARL-a djeluju npr. Galerija Otok i festival Karantena) usmjeren, na stojanjima Slavena Tolja kao njezinoga umjetnič koga voditelja, radikalnoj umjetničkoj praksi. Nakon Toljeva povratka S obzirom na spomenuti Šoškićev utjecaj na osni vanje ARL-a, podsjetimo da je Ilija Šoškić sura đivao s Luigijem Ontanijem, koji je svojom izvedbenom praksom utjecao na formalne aspekte umjetnosti performansa Slavena Tolja. Naime, jednom prigodom u knjižici o galeriji L’Attico Slaven Tolj je pronašao fotografiju Ontanijeva performansa Don Quijote iz 1974. godine, koji ga je fascinirao jednostavnošću i istovremenom višeznačnosti. Koliko je Ontanijev utjecaj na duhovni obzor Slavena Tolja jak, pokazuje i Toljev performans Mutno sjećanje na jednu izgubljenu fotografiju, što ga je izveo na Subversive Film Festivalu (Zagreb, predvorje kina Europa, 2008) kao hommage spomenutom Ontanijevu perfor- Slaven Tolj: Koordinacija (2004) D ubrovačka scena performansa i li od Lazareta do R odiona 42 Zadržimo se na toj istoj godini. Nakon ubojstva Ive Pukanića, prvoga čovjeka Nacionala, i Nike Franjića, jednoga od zaposlenika marketinga NCL Media Grupe, koja izdaje tjednik Nacional, umjetnik je u okviru akcije Volim Zagreb, izvedenoj u okviru manifestacije Operacija: grad 2008. go dine, centrom Zagreba izvedbeno prošetao s crnom motorističkom kacigom na glavi spuštenoga vizira i odjeven u crno motorističko odijelo. Preuzimajući masku Pukanićeva ubojice, koji je snimljen sigurnosnom kamerom upravo u takvoj krinki, njegova šetnja užim centrom Zagreba izazvala je pažnju kao što je nekoć to svojim nagim tijelom uspio isprovocirati Tomislav Gotovac. Ukratko, spomenutim je performansom, koji je naslovno strukturiran kao posveta ali i parafraza Gotovčeva performansa, desete akcije-objekta Zagreb, volim te! (1981), umjetnik preuzeo ulogu negativca, i to kroz svakodnevne geste koje su medijski promijenile svoju prvotnu funkciju (npr. nošenje motorističke kacige na glavi na ulicama grada) te izazivaju nelagodu i čak monstruoznost. Osim toga, povodom navedenoga performansa Igor Lasić zamijetio je da je umjetnik tom maskir- Često se Slaven Tolj poziva na određenje koje je njegovim radovima pripisala Janka Vukmir, na sjajnu sintagmu „perceptualna umjetnost”. Odnosno, Toljevim riječima o vlastitim radovima: „Radi se o vrlo krhkom tkivu, nemam oslonca u artefaktu. U zadnje vrijeme imao sam nekoliko smiješnih situacija s kustosima koji su tražili da im pokažem radove” (Frakcija, broj 22-23, 2001/ 2002). 43 Zagrlit ću svog novog prijatelja Ovim završavam ovu kratku rekapitulaciju o dubrovačkoj sceni performansa od Lazareta do Ro diona, umjetnika poznatoga po svojim hibridnim izvedbenim tvorevinama koje određuje sintagmom „videoinstalacija/performans”, i koji je značajan po subverziji koncepta umjetnika kao „institucije” kojem suprotstavlja vlastiti koncept brojnih imena, a od kojih je jedno, za sada, i Rodion, odnosno kako nam umjetnik pojašnjava navedeni pseudonim – Arkadij Ara zdužnjev. Inače, pored Toljeve perceptualne umjetnosti, Grad obilježava i domovinski body art Božidara Jurjevića. Zamjetno je da u svojim izvedbenim projektima Jurjević demonstrira kulturu pamćenja ratnih okolnosti grada, kao što problemati zira i tranzicijske procese, a pritom ulične performanse uglavnom koncipira interaktivno. Trauma izgorenim i granatiranim Dubrovnikom u Jurjevićevu radu obilježena je nagorjelom posteljinom i ručnicima iz skladišta hotela Imperial kao vidljivim ostacima granatiranja studenoga 1991. Odnosno, završno razmatranje upućujem na duo-performans Paska Burđeleza i Rodiona pod nazivom Zagrlit ću svog novog prijatelja (2009), kojem su kao moto postavili sljedeća tri određenja prijateljstva: „zadatak je političke znanosti prvenstveno poticati stvaranje prijateljstva” (Aristotel, Eudemova etika); nadalje „ja ne nadživljavam prijatelja, ja mogu, odnosno, moram da ga nadživim samo u mjeri u kojoj on već nosi moju smrt i nasljeđuje je kao posljednji preživjeli” N OVA M I SAO nom šetnjom jednako tako izvedbeno istaknuo i vlastitu pozicioniranost u Dubrovniku, „na repu”, u odnosu na Zagreb kao „glavu”, te tim „terorističkim” performansom dolazi da ga „voli” (Slo bodna Dalmacija, 6. prosinca 2008., str. 29). / mansu. U tom svojevrsnom interpretativnom re-enactmentu u jednostavnoj gesti jahanja mehaničkoga konjića, Tolj nag prelistava knjigu s tim „mutnim sjećanjem na jednu izgubljenu fotografiju”. Nadalje Grad obilježavaju i performansi umjetnika-vrtlara Paska Burđeleza, kao što su ga nekoć kratkotrajno obilježavale i izvedbe Antiteatra Laboratorij Borisa Kadina i Rodiona (Stjepan Grbić aka Rodion). Naime, ta dvojica umjetnika ne djeluju više u samom Gradu; i dok se Boris Kadin priključio zadarskoj i splitskoj nezavisnoj art sceni, Rodion je to isto učinio u Zagrebu. Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT URU VOJ VO D I N E Božidar Jurjević: O-KRUŽENJE, Galerija Otok, Art radionica Lazareti, Dubrovnik 1994. / godine i ostaju bolna, opsesivna osnovica njegova rada. Ostatke komada (nagorene) posteljine i ručnika, pronađenih u tom hotelu 7. prosinca 1991. nakon najžešćeg napada na Dubrovnik, taj ready-made umjetnik naziva O-KRUŽENJE, koji čini temelj većine njegovih umjetničkih radova, pa tako i performansa. Naime, ready-madeovi O-KRUŽENJE pronađeni su negdje pri vrhu hotela u nekom tamnom potpuno izgorenom prostoru za odlaganje čiste posteljine i rublja za hotelske sobe. Umjetnik pretpostavlja da su nakon što je hotel Imperial gorio nakon granatiranja, velike količine naslagane posteljine izgorjele uslijed fizikalnog procesa, tako da je centar/elipsoidni prostor ostao bijel sa smeđim i crnom oreolom. Tako u performansu O-KRUŽENJE (Galerija Otok, ARL, 1994), umjetnik rabi navedene ready-mado ve; dvanaest nagorjelih ručnika poredano je u krug (oblik sata) i fiksirano na podu. Kretanje umjetnika na tim ready-madeovima postaje sve brže te performans traje sve do posljednjega daha – vrtoglavicom koja rezultira umjetnikovim padom (usp. Berislav Valušek: Božidar Jurjević. Performances. Zagreb, HDLU, 2003). jedan kvadrat. Time se možemo za-vratiti na razumijevanje mota ovoga poglavlja. Država ne može voljeti. n Suzana Marjanić (Sisak, 1969.) radi u Institutu za etnologiju i folkloristiku u Zagrebu, gdje ostvaruje interese za mitske teme u usmenoj knji ževnosti, kulturnu animalistiku te antropologiju kazališta/performansa. Trenutno je članica uredništva časopisa Treća: časopis Centra za ženske studije i dvotjednika Zarez. Godine 2005. u Nakla di MD objavila je knjigu „Glasovi Davnih dana: transgresije svjetova u Krležinim zapisima 1914– 1921/22.”. Zajedno je s kolegicom Antonijom Zaradijom Kiš uredila zbornik radova Kulturni bestijarij (2007.) te njegov nastavak Književna životinja (2012.), s Marijanom Hameršak Folklo rističku čitanku (2010.) a s Ines Pricom Mitski zbornik (2010.). Pasko Burđelez i Rodion: Zagrlit ću svog novog prijatelja (2009) (Jacques Derrida, Politike prijateljstva) i posljednje – „bodljikava prasad odbijaju da se pribiju jedno uz drugo kako bi se borila protiv hladnoće: ranjavaju se svojim bodljama. Primorani da se nanovo približe zbog hladnoće, završavaju tako što pronalaze, između privlačnosti i odbojnosti, prijateljstva i neprijateljstva, odgovarajući razmak” (Sigmund Freud). Naime, kako su pojasnili u opisu performansa, iako su se godinama znali iz viđenja, u svibnju 2009. godine prvi put razgovaraju. Nakon nekoliko razgovora obojica osjećaju i zaključuju da je započeto novo prijateljstvo. I nadalje prelaze na političko pitanje: „Hrvatska i Europska Unija nisu umjetnice. Godinama se znajući iz viđenja, u listopadu 2005. godine prvi put razgovaraju u formi započetih pristupnih pregovora. Nakon nekoliko razgovora obje osjećaju i zaključuju da ne znaju kada će započeti novo prijateljstvo.” Naime u tom performansu umjetnici se međusobno grle i jedan drugome na leđa urezuju simbole zastave Europske Unije i element grba Rep ublike Hrvatske. Rodion na Paskovim Slaven Tolj: leđima urezuje dvanaest zvijezVolim Zagreb da, a on na Rodionovim leđima (2008) / D ubrovačka scena performansa i li od Lazareta do R odiona 44 stvorena u salama muzeja „Von der Heydt“ u Vupertalu, gde je upravo „Der šturmu“ bila posvećena jedna izložba, koju je posetilo bezbroj obožavalaca i turista, a koja je zatvorena pre nekoliko sedmica. h ervart Valden (Walden), kolekcionar i mag nat iz Berlina, tokom marta 1910. stvorio je časo pis „Der šturm“ (Oluja), nedeljnik koji se bavio vi zuelnim umetnostima i koji je u narednim godi nama postao stecište svih glavnih umetnika s početka dvadesetog veka. U martu 1912. Valden je u Berlinu otvorio prvu izložbu koja je sadržala dela svih umetnika koji su sarađivali sa novona stalim časopisom: Kandinskog, Kokoške, Marka, Segala... Ekspresionizam grupe „Plavog jahača“ pronašao je u Valdenu ne samo mecenu već i svog najiskrenijeg obožavatelja. Ista atmosfera kojom je odisala izložba iz 1912. ponovo je stvorena u salama muzeja „Von der Heydt“ u Vupertalu, gde je upravo „Der šturmu“ bila posvećena jedna izložba, koju je posetilo bezbroj obožavalaca i turista, a koja je zatvorena pre nekoliko sedmica. Priređivači su posvetili po jednu salu svakom značajnom periodu časopisa „Der šturm“: za one koji su bili u mogućnosti da posete izložbu, šetnja kroz muzej bila je i putova nje kroz dvadeseti vek, kontradiktorni i bolni, u kojem su kreativnost i genijalnost umetnika bile sputane i poništene istorijom. U prvoj sali posetioca dočekuju upravo slike dvo jice ekspresionista: Franka Marka – sa njegovim majmunima na slobodi što šetaju zelenim liva dama sa crvenim planinama u pozadini – i Augu sta Makea. Među Makeovim radovima posebno privlače pažnju dva platna, na kojima su predsta vljeni glavni motivi velikog dela umetnosti s po četka dvadesetog veka: cirkus i Pjero. Cirkus za pravo predstavlja kosmopolitsku slobodu umet nika, koji je već izgubio ulogu ideologa kakvu je imao u prošlosti: potpuno oslobođen uticaja vla dajuće klase – koja se za stvaranje mitova pri kladnih za masovno društvo služila modernim sredstvima komunikacije, što su radio i štampa, a sigurno ne kulturom – umetnik (slikar, pesnik i muzičar) je samo „pajac“ sopstvene duše, da citi ramo Alda Palaceskija. To je jedan melanholičan pajac, komičan i tragičan u isto vreme: baš kao Pjero, ličnost koju komedija del arte prikazuje sa licem našminkanim u belo i jednom velikom su zom koja mu klizi niz obraz. (I u književnosti s početka dvadesetog veka često se javljaju moti vi plača i melanholije – da navedemo samo sti hove iz „Ko sam?“ Serđa Koracinija: „Zašto me nazivaš pesnikom? / Nisam ja pesnik / Ja sam sa mo jedno mlado momče koje plače.“) Pored slika Marka i Makea, ističu se tople mrlje „Arapskog groblja“ i one hladnije, apstraktne, sa „Improvizacija“ – što su oba platna Kandinskog. Sledeće sale otkrivaju javnosti eklektizam Valde na, njegovog časopisa i izložbi koje je organizo vao iz godine u godinu uvek pod istim naslovom Prvi svetski rat je međutim ostavio neizbrisive tragove koji su oslabili monopol Valdena i „Der šturma“ nad suvremenom umetnošću u Nemač koj. Dadaisti su napali Valdena optužujući ga da se vezao za ideju umetnosti koja je sama sebi cilj, čije je teorijske postavke delimično dao Kan dinski u eseju „Duhovno u umetnosti“ iz 1910. Dadaisti su ipak mislili da bi ekspresionizam, bu dući da je izvorno nemačka pojava, doprineo da se uzburkaju duhovi u domovini uoči rata te da se i sami umetnici gurnu ka nacionalističkim i in terventističkim pozicijama. U stvarnosti, inter ventizam je bio pojava koja je na početku dva / Ista atmosfera kojom je odisala prva izložba pokreta iz 1912. ponovo je N OVA M I SAO Piše: Kristijan Eker / „Der šturm“, oluja i kontradikcije početka dvadesetog veka „Der šturm“: u aprilu 1912, nemački mecena je na drugoj izložbi ugostio italijanske futuriste: Um berto Bočoni sa svojim „Simultanim vizijama“, Luiđ i Rusolo, Đino Severini i Karlo Kara tako su postali poznati i cenjeni u nemačkoj javnosti. Čak ni rat nije uspeo da zaustavi Valdena, koji je nastavio da izdaje časopis i da organizuje izlo žbe: po prvi put u istoriji umetnosti čak su i broj ne slikarke izlagale svoja dela: Jakoba van Hem skerk (čija su platna, na kojima preovladava crno, onirična i uznemiravajuća), Emi Klinker, Marta Dona i Sonja Delone-Terk samo su neka imena koja su postala poznata već 1913, kada je Valden, reagujući na pariski „Jesenji salon“, otvorio „Prvi nemački salon“, na kojem su bila prisutna čak i dela Šagala. Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT UR U VOJ VO D I N E Izložba u muzeju „Von der Heydt“ u Vupertalu desetog veka uključivala skoro sve intelektualce koji su u ratu videli izvor obnavljanja. I u Italiji su književnici kalibra jednog Ungaretija i Savinija bili dobrovoljno otišli na front. Taj rat, isprva shva ćen kao prava pravcata revolucija koja bi dopri nela da se stvori novi društveni poredak u kojem bi oni koji se bave umetnošću povratili svoju staru ulogu ideologa, pok az ao se kao jalov i beskoristan pokolj. Mnogi umetnici, uplašeni rušilačkim potencijalom avangarde, vratili su se redu: 1925. godine je Stravinski, autor „Posve ćenja proleća“ i „Petruške“, kompozicija koje su toliko užasavale ukuse evropske buržoazije s početka dvadesetog vek a, komp onovao svitu „Pulčinela“, delo u suštini klasično, sastavljeno na osnovu komada Đovanija Batiste Pergolezija, baroknog muzičara. U Vajmarskoj republici, koja je nastala 1919, avangarda je opstajala, ali je pre uzela međunarodnu konotaciju koja ju je udalja vala od ekspresionističk ih struja – tipično ne mačkih – sa kojima je bio povezan „Der Šturm“. Optužba Valdena za nacionalizam, koju su po krenuli dadaisti i „Novembergrupe“ (grupa umet nika oko radikalne levice), bila je međutim pot puno neosnovana: na izložbama posle 1918. godine taj berlinski magnat izlagao je radove inostranih autora, čije je teorijske tekstove re dovno objavljivao u svom časopisu. Valden je vra ta „Der šturma“ otvorio i umetnicima izbeglim iz Rusije – kao što je vajar Arčipenko – i iz istočne Evrope, pre svega Mađarske: Moholi-Nađ i Laslo Peri, na primer, uveli su elemente konstruktivi zma koji su se sjedinili sa onima nastalim u okvi ru Bauhausa: i mnogi učenici Valtera Gropijusa zapravo su se bili približili Valdenu. Iz Rusije su pak stigle ideje povezane sa supre matizmom, koji se raširio u periodu nakon re volucij e zahvaljujući eseju slik ar a Maljev ič a „Suprematizam, ili svet neprikazivanja“. Tokom godina Vajmarske republike, Valden je često odlazio u atelje rumunskog slikara Artura Sega la (koji se bio udaljio od „Der šturma“ a nije se priklonio nijednoj drugoj umetničkoj struji), gde su se susretali, i sudarali, spomenuti Valden i predstavnici „Novembergrupe“. Sve to još jed nom svedoči o eklektizmu i otvorenom umu Val dena, koji se interesovao za svaku novu umet ničku struju, iako se nije uvek slagao sa njihovim teorijskim postavkama i praktičnim rezultatima. Sasvim je izvesno da je nakon Prvog svetskog rata „Der šturm“ izgubio prestiž koji je u Nemač koj imao na početku druge decenije dvadesetog veka. U završnim salama izložbe priređene u Vuperta lu, izloženi su radovi umetnika koji su među po slednjima sarađivali sa „Der šturmom“. Glavni su bez sumnje Johanes Iten, koji se smešta negde između kubizma i ekspresionizma, Rudolf Bauer, koji je na svojim platnima nastojao da stopi sli karstvo sa muzikom, i Jo hanes Molzan. Tokom 1924. godine se ber linski mecena odvojio od svoje žene Nel, koja je od uvek podržavala svog muža i koja je u grupi „Der šturm“ igrala ključnu ulogu. Od tog trenutka, Valdenova puto vanja u Rusiju postajala su / sve učestalija: zahvaljujući ruskim umetnicima poznatim u Nemačkoj, Valden je već odavno bio uspostavio veze sa glavnim sovjetskim revolu cionarima. Godine 1932, uoči Hitlerovog preuzi manja vlasti i neslavnog kraja slavne Vajmerske republike, Valden je konačno emigrirao u Rusiju. Potom je 1941. optužen za špijunažu i deporto van u logor Saratov, odakle više nikada nije iza šao. „Der šturm“, oluja, prava oluja dvadesetog veka, nije ostavila izlaza ni njemu koji je možda više od svih voleo duh novečenta: u svojoj istoriji i u svojim postignućima, Hervart Valden je sabrao kontradikcije jedne od najtežih epoha u istoriji čovečanstva. n (Sa italijanskog prevela Magdalena Petrović) Godine 1932, uoči Hitlerovog preuzimanja vlasti i neslavnog kraja slavne Vajmerske republike, Valden je konačno emigrirao u Rusiju. Potom je 1941. optužen za špijunažu i deportovan u logor Saratov, odakle više nikada nije izašao. „Der šturm“, oluja, prava oluja dvadesetog veka, nije ostavila izlaza ni njemu. „ D er šturm “, o luja i kontradikcije početka dvadesetog veka 46 Intervju: Oliver Frljić Teatar bez cenzure Razgovarala: Nataša Gvozdenović kod kuće ne možete ošamariti dete, a da se ne umešate u politiku. Ne može te izbrisati ravnotežu moći u sopstvenom domu bez borbe s ravnotežom moći u svakodnevnom životu. Urlihe Majnhof o livera Frljića smatraju jednim od najproduk tivnijih ali i najkontroverznijih reditelja u regionu. On je onaj koji pravi subverziju, koji se trudi ra zoriti ustaljeni poredak, da bi napravio prostora za novo, jer suviše rigidni sistemi zahtevaju ozbilj ne intervencije, da bi granice postale fleksibilne, da bi bili sposobni primiti novo. • Šta postavljaš u Sloveniji? Oliver Frljić: Fejdoa, Vedenskog, ruskog avan gardistu, komad „Božić kod Ivanovih” i u Kranju jedan autorski projekat „Poraz”. • Stavljaš ozbiljne zahteve pred publiku? Oliver Frljić: Evo, kod Fejdoa postoji jedan zid koji se ruši i ponovo postavlja između glumaca i publike... • Ti uspostavljaš i ukidaš granice na taj način. Oliver Frljić: Da, htio sam malo zakomplicirati ži vot predstave. Razgovor vodimo u Irigu u čitaonici, povod je nagrada „Borislav Mihajlović Mihiz” koju je Frljić dobio za dramsko stvaralaštvo – kako, dakle, re ditelj dešifruje svoju režiju, sa svešću da, kako nam poručuje Džon Ford – onaj ko nije izašao na dvoboj, nije ni živeo. • Za tebe je umetnost pre svega poziv na odgovor nost – na obračun. U kontekstu društveno političke 47 Oliver Frljić: Ljudska duša je ono do čega dola zimo posredno, veoma je bitno stvoriti neki mi nimum da bismo mogli živeti sami sa sobom, sa onim što smo napravili juče, da bismo mogli ići u susret onom što dolazi sutra... Problem je u tome što ovdje stvari nisu rasčišćene... kao što si rekla – negativno nasleđe balkanskih ratova određuje i te kako našu društvenu stvarnost, postaje jed na vrsta monete za dnevnopolitičko potkusuri vanje. Evo, sad ako se gleda šta se događa u Srbiji, ne postoji nikakav političk i program, koalicija koja je sad na vlasti je trgovina najgore vrste, na ravno da takva koalicija koja nema ništa drugo, mora svako malo tematizirati pitanje Kosova u kontekstu ulaska u EU, to su te politike na ovim prostorima, ne samo u Srbiji, nego uopće u regi onu, koje uopšte nemaju snage da se bave sa onim što se dogodilo... Prisutna je stalna mitolo gizacija prošlosti, odbijanje preuzimanja odgo vornosti za prošlost i to je ono što živi cijeli re gion, odnosno sve države koje su bile aktivno uključene u ratove... Pokušavam to tematizirati kroz svoj rad. Razmišljao sam o nagradi koju sam dobio i o predstavi za koju sam je dobio – ti ka žeš duša, a ja mislim da kazalište ovdje pre svega treba biti sredstvo političkog opismenjavanja. Mi smo još daleko od toga da teatar postane nešto drugo, on ovde treba da bude sredstvo politič kog opismenjavanja i ako to ne radi, mislim da izdaje sebe. Na žalost meni je teško shvatiti auto re koji rade predstave koje nemaju doticaja sa stvarnošću u kojoj živimo, a istovremeno negdje ide i moja potreba da radim autorske projekte, jer mi se čini da se tu direktno mogu baviti stvar nošći, a zanima me da što direktnije govorim o tome, ja se ne želim kriti iza metafora, ja želim imenovati stanje.... Kada se stanje ili pojave koje postoje imenuju u kazališnom kontekstu, one onda postaju nešto drugo. Pokušaj diskvalifika cije mog rada ide upravo iz toga što ja ne vidim / jer ne možete veličati antiautoritaran stil života, a tući svoju decu. (...) Čak ni N OVA M I SAO delovanja. Politički život mora ostvariti kontakt s vašim privatnim životom, / slobodni, da li mogu da deluju promišljeno ili ne, imaju li uopšte mogućnost stvarnosti, zadnjih balkanskih ratova, koji je pravi način da se obračunamo sa onim iza nas? Pošto se ne možemo baviti ljudskom dušom, a da se ne ba vimo politikom... Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT URU VOJ VO D I N E Međuljudski odnosi su politički zato što pokazuju da li su ljudi sputani ili su razliku između etike i estetike, mislim da ne mo že postojati jedno bez drugog. U situciji u kojoj živimo određeni etički stav postaje estetska ka tegorija, to dosta ljudi ne razumije. • Kažeš da ti je ideja o umetniku kao proroku stra na, a bliža ti je ona da umetnost menja stvarnost – koliko svoje intervencije smatraš delotvornim? Oliver Frljić: Kazalište ne može promjeniti dru štvo u kojem živi, to je jako teško. Nedavno sam čitao intervju sa Kišom iz Hommo poeticusa gde on govori što je angažirana knjižervnost – ne može ona promjeniti društvo, ali može osvjestiti određeni dio društva u kojem živimo. Moje pred stave u tom pokušaju da komuniciraju sa širom zajednicom imaju u svojoj dramaturgiji upisanu medijatizaciju, dakle one već načinom na koji su rađene pokušavaju izaći iz uskog kazališnog okvira i obratiti se široj zajednici i tu već nastaje dosta nesporazuma. Čini mi se da kad bi umjet nost mogla mijenjati svijet da bi to bilo odlično, ali svijet mijenja interes kapitala, a ne umjetnost. • Nesporazumi koji nastaju oko predstava su, čini se, deo tvoga oružja i putem njih ti deluješ. Oliver Frljić: Oni mi služe da se bolje artikuli ram, a i učim kroz njih, jednostavno teatar koji radim u jednom segmentu svog delovanja po lje sukoba prenosi na relaciju gledatelja i izvo đača. Mi se ne bavimo fikcionalnim sukobom na sceni između likova, već pokušavam sukobiti izvođače sa publikom oko onih stvari oko kojih postoje nametnuti ili nenametnuti društveni konsenzusi i koji se tiču novije povjesti. Pred stave su rađene na taj način i one pokazuju da je kazališna kultura kod nas skoro pa nikak va, mi smo negdje tamo, polako izlazimo iz 19-og stoljeća... zato postoji dosta nesporazuma – od kazališnog jezika koji pokušavam etablirati, pre ko pitanja koje otvaram, do toga što bi trebala biti zadaća kazališta. Predstava „ Zoran Đinđić” je najbolji primjer za to, jer je to predstava koja je proizvela najveći broj nesporazuma, čak i ljudi koji su iz kazališnog miljea nisu razumjeli predstavu, nisu razumjeli da je njeno polje dje lovanja u široj društvenoj zajdenici. Od kako je izašla predstava, ne prođe nedelju dana da se ne pojavi neki komentar ili osvrt. Ona proizvodi reakcije u široj društvenoj zajednici u kojoj se dogodila. To jeste moj interes, to je način poli tičkog opismenjavanja, ali problem je kada se neko ne želi opismeniti. Svi bi mi vrlo rado izbe gli odgovornost i za ono što smo napravili i za pasivnost u određenom razdoblju. Članovi dru štvenih zajednica u regionu su bili vrlo pasivni, / O LI V ER FR L J I Ć / T E ATAR B E Z CENZUR E drugačije se ne bi mogli Na neki način ono što je mene formiralo i deformiralo to je dogoditi Tuđman, Milo taj rat, tu sam počeo ozbiljnije misliti, ja sam puno više bio šević i Izetbegović... „Ku kavičluk” govori o tome zainteresiran za performans art, tako sam počeo, nisam – to su demokratski iza mislio da ću se baviti kazalištem, međutim upoznavanjem brani predsednici, koji su vodili ratove, izabrani sa sa određenim suvremenim kazališnim praksama, vidio sam velikom brojem glasova, da je došlo do fuzije te dvije stvari, onda sam iskustva sa koji su vladali dugo. Milo šević skoro dok nije bio nezavisne scene prenio u svoj institucionalni kazališni jezik. isporučen u Hag, Tuđman dok nije umro... Narod je itekako bio za te opcije, i zato smatram da postoji nešto što je kolektivna odgovornost i da se time treba baviti. Naravno, da je ovdje u kontekstu svih lokalnih priča o Ha škom sudu teza negiranja odgovornosti itekako popularna, ali o tome treba govorti. Mislim da je moj rad specif ičan u tom segmentu jer govo ri upravo o kolektivnoj odgovornosti. • Svaki kreativan čovek progovara jezikom svog stvaralaštva u smislu odgovora na društvenu stvar nost. Koliko toga ima u drugim medijima? Oliver Frljić: U konceptualnoj umjetnosti ima toga dosta, u filmu to nisam toliko vidio, kad ka žem u filmu, mislim na ceo region... Problem je u tome što je u kazalištu lakše jer je manji problem doći do sredstava i nešto uraditi, film se čini mi 48 Čini mi se da je problema puno i da će oni još dugo određivati ove prostore, ali bilo je važno početi se njima baviti na umjetnički adekvatan način. Krenuo sam sa tim i mislio sam da ću u jednom trenutku stati, ali gdje god da pođem u koju god sredinu, najviše me intresuje ono što se negira, ono sa čime se izbjegava suočavanje, tako su nastale predstave koje govore isključivo o sredini u kojoj se događaju. Čini mi se da je to oslanjanje na najbolju teatarsku tradiciju, isto je činio i Aristofan koji se nije libio imenovat i konkretne ljudi u publici i konkretne probleme društva u kojem je živio. Oliver Frljić: Svaku novu predstavu kad radim razmišljam o tome, mislim da dramski dijalog kao forma više nije adek vatan, mislim da stvara nje nekog fikcionalnog svijeta na sceni nije ade kvatno, kroz neki fikcionalan svijet na sceni go voriti o nama, bilo kroz suvremene komade ili klasične. To je ono što kaže Altise u jeziku su već upisani interesi određene društvene klase, ako ne problematiziramo sam jezik nismo ništa na pravili. Tek se tu stvari počinju rastvarati. Čini mi se da predstave koje sam radio polaze od toga da razbijaju fikcionalni okvir u kome se kazalište događa, one adresiraju direktno publiku i ne za ziru od toga da imenuju probleme u društvenoj zajednici u kojoj se događaju. Mislim da je to jedna od osnovnih stvari – pozorište se mora prestati ponašati kao da ne zna da postoje neki ljudi u dvorani koji gledaju predstavu. Akademi je na kojima se školuju ljudi koje će praviti kazali šte se ne bave jezikom, one su uzele građansku 49 • Da, ti si neprijatan reditelj. Prelaziš granicu i ono što imaš da saopštiš nije uopšte prijatno čuti i vide ti, pogotovo na toj blizini. Oliver Frljić: Na Dubrovačkim ljetnjim igrama sam postavio „Dantonovu smrt” i još je veći pro blem kada se gledateljima uzima kazališni kom for na koji su oni navikli, ako se zapravo ideja ka zališta koji oni imaju izneverava, ako se iznevera vaju njihova očekivanja, to je veliki problem. Na „Dantonovoj smrti” se dogodilo da je publici od uzet komfor, a oni su to interpretirali kao napad na njihov integritet. Bili zatvoreni u neku vrstu giljotine i nisu mogli izaći tokom predstave. To ih primorala da razmisle što uopće danas znači biti gledatelj i koju odgovornost nosi. • Dok dodiruješ prstom pravo u ranu, u neuralgične tačke, da li je cilj prevazilaženje problema? Oliver Frljić: Čini mi se da je problema puno i da će oni još dugo određivati ove prostore, ali bilo je važno početi se njima baviti na umjetnički adekvatan način. Krenuo sam sa tim i mislio sam da ću u jednom trenutku stati, ali gdje god da pođem u koju god sredinu, najviše me intresuje ono što se negira, ono sa čime se izbjegava suo čavanje, tako su nastale predstave koje govore / • Koji je po tebi adek vatan pozorišni jezik, jer tea tar je najživlji ako pričamo o regionu, pozorište progovara najsnažnijim jezikom.... Oliver Frljić: Omogućila mi je da govorim o pro blemima o kojima nisam mogao da govorim u svojoj obitelji, meni se činilo da je najbolje da napravim moju kazališnu obitelj i govorim o pro blemima koji mene zanimaju, a da to ne bude samo niz najtraumatičnijih epizoda o kojima ni smo uspjeli na adekvatan način razgovarati, već me zanimalo i pitanje kazališnog jezika, poigra vanje na različitim metateatarskim razinama ko je propituju poroznost mog sjećanja. To su stvari kakvim ih ja vidim, kakvim ih se sjećam, a pitnje je jesu li se one stvarno tako dogodile, jesam li ja potencirao te traumatične epizode? Ono što je meni najzanimljivije jeste da se ta predstava pre lomila na jedan veoma intiman plan, jer moja majka nakon što je pročitala par kritika pola go dine nije razgovarala sa mnom. Ona je opet po stavila ono staro, a uvijek aktuelno pitanje u kazalištu: gdje prestaje stvarnost, a gdje počinje fikcija? N OVA M I SAO Oliver Frljić: Da, da tu su napravljeni pionirski koraci u suočavanju sa odgovornošću u nekom proteklom razdoblju. • „Mrzim istinu” je vrlo lična i ranjiva priča, nastala za jednu noć i deo jutra. Priča o tvojoj porodici, bez cenzure. Šta je tebi donela? / • Čini mi se da to najduže traje upravo u toj oblasti, ako se setimo onoga što je radila Milica Tomić ili Sonja Savić sa Supernautom.... dramu, Stanislavskog i psihološki realizam kao normative i ne idu izvan toga, pa mladi ljudi izla ze iz tih institucija lobotomirani, ono što se ubija u njima je kritički potencijal prema društvenoj stvarnosti u kojoj jesu i mogućnost da misle van jezika koji se tamo uči. Ako se pogleda beograd ski FDU ili zagrebačka ADU ili sarajevski ASU, mi slim, šta se tamo uči 4 godine... jako je teško ako se ne dobiju informacije o tome što se dešava u recentnoj kazališnoj produkciji u Europi, ako se zapravo ne dobije teorijski uvid u neke druge prakse , recimo od kraja 60-ih, 70-ih godina na ovamo, jako je teško onda propitivati sam jezik. Onda dobijamo predstave koje se bave adekvat nim sadržajem, ali ne koriste adek vatan jezik i ne mogu komunicirati sa publikom. Kazalište nije tu da bi uljuljkivalo publiku u njezinom samozado voljstvu, nego da bi je konfrontiralo sa njezinom odgovornošću. Publici to nije prijatno. Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT URU VOJ VO D I N E se mnogo strože kontrolira... Znam da koncep tualna umjetnost ima dosta radova koji temati ziraju ono čime se i sam bavim, koristeći drugi medij, naravno. jedna podeljenost oko Zorana Đinđića i zato mi se činilo da predstava treba da bude agresivna, zbog onog dela društva koje javno ili prešutno odobrava taj atentat. Onda smo tražili adekva tan jezik u odnosu na to. Mislim da predstava na metateatarskim razinama dobro funkcionira, ona dovodi u pitanje moju poziciju kao autora. Bane Trifunović na početku govori da je to dio propa gande koju DS radi u vrijeme predizborne kam panje i da je njima svejedno što radim, on govori da sam uzeo 60 000 evra za tu predstavu, što me etički diskvalificira. isključivo o sredini u kojoj se događaju. Čini mi se da je to oslanjanje na najbolju teatarsku tradi ciju, isto je činio i Aristofan koji se nije libio ime novat i konkretne ljudi u publici i konkretne pro bleme društva u kojem je živio. To je nešto što mene zanima, jer mislim da kazalište može biti, ali ne bi trebalo da bude prvenstveno zabavljač ka umjetnost, već da ima prvenstveno pedago ške i emancipatorske zadtke. • Šta te goni da radiš? Oliver Frljić: Nemam pojma šta me goni, ne znam... To mi sve treba da bi mogao biti sam sa sobom, da bi se mogao ujutru pogledati u ogle dalo, a da ne osjetim neku vrstu intimnog pora za. Mislim da čovjek dok radi, dok pokušava mje njati stvari koliko god to možda izgledalo uza ludno, tada ima razloga da bude tu i da radi. Ka da tog razloga više ne bude onda bi trebalo pro mjeniti posao... Još uvjek mi se čini da ima smisla to što radim. • Najviše te pamtim sa jednog presa na Sterijinom pozorju na kom vrlo žestoko govoriš iz ugla čoveka koji se ozbiljno bavio konceptualnom umetnošću, govorio si o akciji koju si napravio u Beču, o rekon strukciji projekta Tomislava Gotovca. Šta je ono što je ostavljalo ozbiljne utiske na tebe? Oliver Frljić: Na neki način ono što je mene for miralo i deformiralo to je taj rat, tu sam počeo ozbiljnije misliti, ja sam puno više bio zainteresi / O LI V ER FR L J I Ć / T E ATAR B E Z CENZUR E ran za performans art, tako sam počeo, nisam mi slio da ću se baviti kazalištem, međutim upozna vanjem sa određenim suvremenim kazališnim praksama, vidio sam da je došlo do fuzije te dvije stvari, onda sam iskustva sa nezavisne scene pre nio u svoj institucionalni kazališni jezik. • Kreiraš i novu publiku svojim predstavama. Šta od nje očekuješ? Oliver Frljić: Želio bi da to budu društveno od govorni pojedinci i kompetentna kazališna pu blika koaj može na meta razinama gledati pred stave, a ne samo na nivou sadržaja. To je težak posao, jer pokušaj etabliranja bilo kak vog novog jezika uvijek na početku izgleda kao greška. Predstava „Z.Đ.” je zato naišla na drvlje i kame nje, jer je išla na jednu redukciju, što je itekako bilo potrebno u tom kontekstu. Meni je fasci nantno da se u kazalištu niko da tad nije bavio tom temom. • Da li su te, ipak, iznenadile reakcije? Oliver Frljić: Šokiralo me to da ministar kulture jedne zemlje kaže da bi u uređenim društvima autor tak ve predstave bio zatvoren, ili kako je točno išla njegova izjava... Iznenadila me reakcija dela kazališne javnosti u Srbiji, jer to je traženje alibija za vlastiti građanski kukavičluk, svi ti po kušaji diskvalifikacije Đinđića. Meni je žao što nije postojao niz predstava pre toga na tu temu, na koje sam se ja mogao referirati. U Srbiji postoji ta Dobro je da se odmah dovede u pitanje gledate ljev način gledanja na celu stvar, jer stvari nisu tako jednostavne kao što se nekada čine. • Nagrada „Borislav Mihajlović Mihiz” ti je veoma važna, doputovao si iz Ljubljane da je primiš... Oliver Frljić: Konačno se događa prava recepci ja onog što radim, jer ja ne radim jednu predsta vu, moje predstave govore zajedno. Optužuju me na svim stranama, čitao sam u štampi u Srbiji što sam i kakav sam i dio kojih lobija sam, kada sam radio „Gospođu ministarku” u Zagrebu, koja se igra na srpskom, a prevodi na hrvatski, napali su me da silom vraćam srpski jezik u hrvatski kul turni prostor, u Bosni su me napali da mrzim sve tri konfesije... Čini mi se da je to namjerno vađe nje iz konteksta onog što radim... Sagledavanje kakvo se dogodilo povodom „Mihizove” nagrade govori o čemu se zapravo radi. Ne osećam nacio nalnu pripadnost, mislim da pravi umjetnici ne maju nacionalnost, deluju na drugim razinama i kada se predstave pogledaju zajedno onda se vidi o čemu se zapravo radi. • Šta si voleo da čitaš kada si bio mali? Oliver Frljić: Sad sam se sjetio, kad sam bio peti ili šesti razred pročitao sam „Olivera Tvista” pita nje šta sam shvatio, a čitao sam zato što se glavni junak zvao kao ja, sa puno muke sam se probio do kraja knjige... Volio sam čitati Ćopića „Orlovi rano lete”, „Nikoletina Bursać”, to je ono čega se sećam. n 50 Esej Elektronska revolucija – povratna veza od Votergejta do Rajskog vrta (2. deo) Piše: Vilijam S. Barouz Preveo: Vincent Spevak Ako želite razskremblujte se na sve strane, svaki izlapeli fazon, prdež, žvakanje, kijanje i stomač ne nemire. Ako trik ne pali bolje bežite. Svako radi to, svi se zajedno uskrembluju i stanovnici zemlje bolje da slegnu finu ujednačenu braon boju. Skremblovanje je demokratski način, puno ćelijsko predstavništvo. Skremblovanje je ame rički način. Spomenuo sam da se virus može na zahtev na praviti u laboratoriji od veoma malih segmenata zvuka i slike. Takva preparacija nije sama po sebi biološki aktivna ali može aktivirati ili stvoriti virus u podložnim subjektima. Pažljivo pripremljena traka sa žuticom može aktivirati ili kreirati virus žutice u ćelijama jetre, pogotovo u slučajevima gde je jetra već oštećena. Operater tehnički pred vodi virusnu revoluciju u ćelijama. Pošto se čini da SOZ1 napada najslabiju tačku onih koji su mu izloženi, oslobađanje ove sile moglo bi se poklo piti sa virusnim napadom. Fraze za podsticanje reaktivnog uma mogu se koristiti u istu svrhu i učiniti subjekta podložnijim napadu virusa. 51 Evo ga g. Hart koji želi da inficira sve sopstvenim likom i pretvori ih sve u sebe, pa se skrembluje i raznosi u potrazi za dostojnim domaćinima. Ako niko drugi ne zna za tehnike skremblovanja mo gao bi si napraviti pozamašan broj replika. Ali svako to može. Pa hajde, skremblujte vaše seksu alne reči i nađite si prikladne partnere. Setite se životnog ciklusa virusa ...penetracija će lije ili aktivacija unutar ćelije, replikacija unutar 1 SOZ – smrtonosno orgonsko zračenje. Originalni tekst ne sadrži značenje te skraćenice. Verovatno se pretpo stavlja da je čitalac upoznat sa drugim Burroughs-ovim radovima gde se o toj temi šire govori. N OVA M I SAO / kušajmo sada isto sa trakom. Organizovaćemo seksualni festival. Organizovaćemo festival sek sualnih traka. 100.000 ljudi donosi svoje skrem blovane seks trake i video trake da ih sve zajed no uskrembluju. Projektuje se na velikim ekrani ma, sugestivno mrmljanje nad gomilom ljudi, ponekad usporava, tako da vidite par sekundi, zatim opet skremblovano, pa usporava opet, skrembluje se. Uskoro će svi biti skremblovani do razgolićenosti. Policajci i Nacionalna garda se skidaju. NAĐIMO SI NEKE CIVILE. Tak va stvar bi mogla postati prilično nezgodna ali oni koji pre žive bi se oporavili od ludila. Ili bolje reći mala grupa istomišljenika bi se skupila sa svojim seks trakama i proces bi bio doveden pod kontrolu. Činjenica da svako može da učini ovo je sama po sebi ograničavajući faktor. Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT URU VOJ VO D I N E r azmotrili smo mogućnost da se virus može aktivirati ili čak načiniti pomoću malih segmena ta zvuka i slike. Tako zamišljen, virus se može na praviti po narudžbini u laboratoriji. Ali da bi ovo uspelo morate imati i pravi virus a šta je pravi vi rus? Novi virusi se pojavljuju sa vremena na vre me ali odakle dolaze? Pa hajde da vidimo kako možemo naterati virus da se pojavi. Isplaniramo simptome našeg virusa i napravimo skremblova nu traku. Podložni subjekti, tj. oni koji zadobiju neke od simptoma, zatim bivaju uskremblovani u još traka dok skremblovanjem ne podarimo ži vot našem virusu. Ovo rođenje virusa se dešava kada naš virus stekne sposobnost samorepro dukcije unutar domaćina i prenošenja na drugog domaćina. Možda se virus u laboratorijskim uslo vima može pripitomiti u neku korisnu svrhu. Zamislite, na primer, seksualni virus. On tako na dražuje seksualne centre u malom mozgu da domaćin izludi od seksualnosti, sve druge misli postaju blokirane. Parkovi puni golih, izludelih ljudi, seru, pišaju, ejakuliraju i vrište. Tako da bi virus mogao biti zloćudan, blokirajući svu kon trolu i na kraju iscrpljenost, grčenje i smrt. Po Isto je i sa skremblovanim rečima i slikama. One se kompulsivno deskrembluju, namećući odre đene reči i slike subjektu i ta repetitivna prezen tacija iritira određene telesne i neutralne oblasti. Tako iziritirane ćelije mogu vremenom proizvesti biološke viruse. Tako dobijamo novi virus koji se može preneti komunikacijom i uistinu subjekat može biti očajan u želji da saopšti tu stvar koja prosto puca po šavovima unutar njega. On nosi teško breme. Da li bi to breme moglo biti dobro i lepo? Da li je moguće stvoriti virus koji bi širio divnu i mirnu razumnost? Virus mora da paraziti ra da bi preživeo. On koristi ćelijski materijal do maćina za replikaciju. U većini slučajeva ovo je štetno po domaćina. Virus stiče pristup preva rom i održava se silom. Neželjeni gost od koga vam pozli nikada nije dobar niti lep. Štaviše to je gost koji se stalno ponavlja reč do reči, gest do gesta. / Videćemo da skremblovani govor već poseduje mnoge virusne karakteristike. Kada se govor pri mi i deskrembluje, to se dešava kompulsivno i protiv subjektove volje. Virus vas mora podsetiti na svoje prisustvo. Bilo da je to krasta od grozni ce na usni ili mučni grčevi besnila virus vas pod seća na svoje neželjeno prisustvo. „EVO ME TU”. ćelije, beg iz ćelije da bi se napale druge ćelije, beg iz domaćina da bi se inficirao novi domaćin. Ova infekcija se može manifestovati na mnogo načina i oni koji na sebe navuku teško virusno breme često upotrebljavaju tehniku sačmare da zatvore što je veći broj virusnih trasa... kašljanje, kijanje, pljuvanje i prdenje svakom prilikom, sra nje, pišanje, sline, kraste, znojava odeća i svi te lesni sekreti za dehidraciju. Ta kompozitna pra šina se može na nenametljiv način izduvati iz meha u podzemnoj železnici, baciti sa prozora u vrećama ili isprskati iz aviona za zaprašivanje ...Nosite sa vama, u svako doba, asortiman vek tora ... vaške, buve, grinje i male leteće komarce i ujedajuće dvokrilce pune vaše krvi ... ne vidim lepotu u tome. Postoji jedan slučaj dobroćudnog uticaja virusa na obskurnu vrstu australijskih miševa. Sa druge strane, ako virus ne izaziva štetne simptome ne možemo ustanoviti njegovo prisustvo a to se upravo dešava sa latentnim virusnim infekcija ma. Spekulisano je da su žute rase nastale zbog virusa nalik žutici koji je izazvao, ne obavezno štetnu, permanentnu mutaciju koja se zatim genetski prenela. Isto bi moglo da važi i za reč. Sama reč bi mogla biti virus koji je stekao privile giju trajnog boravka kod domaćina. Međutim, nijedan poznati virus se danas ne ponaša tako pa pitanje virusnih beneficija ostaje otvoreno. Čini se da je bolje koncentrisati se na opštu od branu od virusa. Ron Habard, osnivač Sajentologije, kaže da od ređene reči i kombinacije reči mogu dovesti do ozbiljnih bolesti i mentalnih poremećaja. Mogu tvrditi da posedujem nešto veštine u pisanju ali ne mogu garantovati da će moje pisanje izazvati fizičku bolest. Ako je tvrdnja g. Habarda oprav dana, onda to zasigurno vredi istražiti i lako mo žemo eksperimentom utvrditi da li je ovo tačno ili ne. G. Habard zasniva svoju tvrdnju na teoriji engrama. Engram je definisan kao reč, zvuk ili slika snimljena od strane subjekta u periodu bo la ili nesvesti. Nešto od ovog materijala može biti ohrabrujuće: „Mislim da će mu biti dobro”. Ohra brujući materijal je prijateljski engram. Prijatelj ski engrami, Habard tvrdi, su loši koliko i nepri jateljski engrami bola. Ako subjekat kasnije bude izložen bilo kom delu ovog snimk a doćiće do ponovnog pokretanja operacije bol i on bi zaista mogao dob iti glavob olju, oseć aj dep resij e, anksioznosti i nap etosti. Pa, engramska teorija g. Habarda je veoma podložna eksperimental noj verif ikaciji. Nađite deset dobrovoljaca, izlo žite ih bolnom stimulusu praćenom određenim rečima, zvucima i slik ama. Možete odglumiti male skečeve. I tako dalje. Da li se efekat može pojačati skremblovanjem i spajanjem materijala, bolnog i prijateljskog, u veoma kratkim intervalima? Čini se da bi slika skremblovanog engrama skoro mogla baciti tu hiruršku scenu pravo u krilo subjekta. G. Habard je zacrtao svoju verziju onoga što on naziva re aktivni um. Ovo je donekle kao Frojdov ID, neka vrs ta ugrađen og sam op or až av ajućeg meha nizma. Prema g. Habardu ovo se sastoji iz odre đenog broja vrlo uobičajenih fraza. On tvrdi da isčitavanje ovih fraza ili slušanje istih može da izazive bolest i to navodi kao razlog svog odbija nja da objavi taj materijal. Da li možda tvrdi da su to magične reči? Čarolije? Ako je tako, mogle bi biti moćno oružje kada se skrembluju zajedno sa maštovitom zvučno-slikovnom trakom. Evo je magija koje pretvara ljude u svinje. Biti životinja: usamljena svinja grokće, sere, skiči i balavi po đu bretu. Biti životinje: Hor od hiljadu svinja. Spojte to sa policijskom video trakom, pokažite im pa vidite da li ćete dobiti reakciju od takozvanog re aktivnog uma. Opaki pandur i lažljivi pandur. Prijateljski engram nema moć bez engrama bola kao što je ruka la žljivog pandura oko vašeg ramena, njegov meki ubedljivi glas u vašem uvetu, samo slatka prazni na bez pendreka opakog pandura. Do koje mere se reči snimljene tokom medicinske nesvesti mo gu vratiti u sećanje tokom hipnoze ili sajentolo škog procesuiranja? Do koje mere reprodukcija ovog materijala može loše da utiče na subjekta? Evo još jedno. Biti telo, pa jeste prilično privlačno telo, navuci žrtve. Dodaj i finu telesnu simfoniju, ritmičko kucanje srca, zadovoljno krčanje stoma ka. Biti tela: snimci i slike gnusnih, ostarelih, obo lelih tela što pišaju, seru, stenju, umiru. Činiti sve: čovek u prljavom stanu okružen neplaćenim ra čunima, neodgovorenim pismima, diže se na no ge i kreće da pere sudove i piše pisma. Ne činiti ništa: otromboljen u fotelji, diže se, otrombolji “Brzo sestro, pre nego što izgubim svog malog crnju”, uzvikuje južnjački hirurg a zatim mesnata bela šaka hvata fragilno crno rame. „Da, biće mu dobro. Izvući će se”. Da je do mene ostavio bih ove životinje da crknu na operacionom stolu”. “Ali nije na vama, imate doktorsku dužnost, mo ramo učiniti sve u našoj moći da spasimo ljudske živote”. /ESEJ / Elektronska revolucija – povratna veza od Votergejta do Rajskog vrta 52 ČITAV ILI/ILI KONCEPT. Ispravno ili pogrešno, fi zičko ili mentalno, istinito ili lažno, ceo ILI koncept će biti izbrisan iz jezika i zamenjen jukstap ozi cijom tj. veznikom I. Ovo je donekle zastupljeno u piktoralnim jezicima gde dva koncepta stoje buk valno jedan pored drugog. Ove obmane urođene u engleskom i drugim zapadnim abe cednim jezicima naredbama reaktivnog uma pružaju svoju neizdrživu moć. Pogledajte samo JESTE kao odrednicu identiteta. Kada kažem biti ja, biti ti, biti sopstven, biti drugi-šta god da se od mene traži da budem ili da kažem da jesam – 53 Često sam spominjao da su govorne reči i slike virusi ili da deluju kao virusi i to nije samo alego rijsko poređenje. Pokazaće se da su obmane slo govnih zapadnjačkih jezika u stvari virusni me hanizmi. Identifikaciono JESTE. Svrha virusa je da PREŽIVI. Da preživi po svaku cenu bez obzira na domaćina. Biti životinja, biti telo. Biti životinj sko telo koje virus može da napadne. Biti životi nje, biti tela. Biti još životinjskih tela, tako da vi rus može da se seli iz jednog tela u drugo. Ostati prisutan u životinjskom telu, ostati odsutan kao anti-telo ili otpor napadu na telo. Kategoričko THE je takođe virusni mehanizam, zaključava vas u virusnom THE univerzumu. ILI/ILI Do sada sam opisao nekoliko oružja i taktika u ratnoj igri. Oružja koja menjaju svest mogla bi ratnu igru dovesti u pitanje. Sve igre su neprija teljske. U suštini postoji samo jedna igra odavde do večnosti. Habard kaže da je Sajentologija igra u kojoj svako pobeđuje. Ne postoje igre u kojima svako pobeđuje. To je suština igara, pobeđivati i gubiti ... Versajski sporazum ... Hitler đuska Oku patorski ples ... Ratni zločinci vise u Nurembergu ...Pravilo ove igre je da ne može biti konačne po bede jer bi to bio kraj ratne igre. Ipak svaki igrač mora da veruje u konačnu pobedu i teži ka njoj iz sve snage. Suočen sa užasom konačnog pora za on nema drugog izbora. Tako sve tehnologije sa sve većom efikasnošću proizvode sve više i vi še oružja dok ne dobijemo atomsku bombu koja bi mogla da okonča igru eliminacijom svih igra ča. Sada izvajajte čudo. Glupi igrači odluče da spasu igru. Sednu oko velikog stola i naprave plan za trenutnu deaktivaciju i krajnje uništenje svog atomskog oružja. Zašto stati na tome? Konvencio nalne bombe su nepotrebno destruktivne ako ih niko nema, zar ne? Vratimo ratni sat u 1917-u: Neka ognjišta gore Kroz srca što žude Duga, duga staza krivuda... 2 Nazad sve do Američkog građanskog rata... Isukao je fatalnu munju svog užasnog hitrog mača. Njegova fatalna munja nije koštala toliko mnogo tih dana. Uštedimo na odbrambenom budžetu vratimo se kremenjačama, fitiljačama, mačevima, oklopima, kopljima, lukovima i strelama, kamenim sekirama i toljagama. Zašto stati ovde? Zašto na pustimo kandže, otrovne očnjake, bodlje, žaoke, kljunove, sisaljke i žlezde što luče smrad i ne po bijemo se u blatu? To je suština revolucije. Kraj igre. Nove igre? Ne ma novih igara odavde do večnosti. KRAJ RATNE IGRE. n Britanska patriotska pesma iz Prvog svetskog rata. Ovde izmenjena. 2 / Šta god da ste vi niste verbalne oznake u vašem pasošu ništa više nego što ste reč „sopstven”. Ta ko da u svako doba morate biti spremni da do kažete da ste nešto što niste. Velika obmana je sadržana u određenom članu THE. Sadašnjost (THE now), prošlost (THE past), vreme (THE time), prostor (THE space), energija (THE energy), ma terija (THE matter), univerzum (THE universe). Određeni član THE sadrži implikaciju tog jednog i ničeg drugog. THE universe (univerzum) vas za ključava unutar THE i uskraćuje vam mogućnost bilo kog drugog. Ako postoje neki drugi univer zumi, onda univerzum više nije THE (određeni član) već postaje A (neodređeni član). Određeni član se briše i menja ga neodređeni. Mnoge RU naredbe su u stvari kontradiktorne a kontradik torna naredba vuče svoju moć iz aristotelskog koncepta ili/ili. Činiti sve, ne činiti ništa, imati sve, nemati ništa, uraditi sve, ne uraditi ništa, ostati gore, ostati dole, ostati unutra, ostati napolju, ostati prisutan, ostati odsutan. Ovo su sve ili/ili situacije. Ne raditi ništa ILI sve, imati sve, ILI ništa, ostati prisutan ILI odsutan. Ili/ili je teže formuli sati u pisanom jeziku gde su obe mogućnosti sli kovno predstavljene i može se u potpunosti ukloniti iz govornog jezika. Čitav reaktivni um se u stvari može svesti na tri kratke reči – to be „THE” (biti THE). Odnosno biti ono što niste, verbalna formulacija. N OVA M I SAO JESTE KAO ODREDNICA IDENTITETA. Ti si životi nja. Ti si telo. Šta god da si nisi „životinja” i nisi „telo” jer to su verbalne oznake. JESTE kao od rednica identiteta sadrži u sebi poruku perma nentnosti. Da se ostane takav. Svako imenovanje sadrži odrednicu JESTE. Ovakav koncept je ne potreban u hijeroglifskom jeziku kao što je sta roegipatski i štaviše često se izbacuje. Nema po trebe reći sunce JE na nebu, sunce na nebu je dovoljno. Glagol BITI se lako može izbaciti iz sva kog jezika i učenici grofa Korzibskog su to učinili eliminisanjem glagola BITI u engleskom jeziku. Ipak, teško je očistiti engleski jezik arbitrarnim uklanjanjem koncepata koji su na snazi dok god je nepromenjeni jezik u upotrebi. ODREĐENI ČLAN „THE”. THE implicira postojanje samo jednog i je dinog: THE God (Bog), THE universe (univerzum), THE way (način), The wrong (pogrešno). Ako po stoji drugi, onda THAT universe (taj univerzum), THAT way (taj način) više nije jedini univerzum (THE universe), jedini način (THE way). Identifikaciono JESTE koje nameće rigidno i per manentno stanje je veoma prošireno carinskom kontrolom i pasošima posle Prvog svetskog rata. je takođe virusna formula. Uvek ste ILI vi ILI virus. ILI/ILI. Ovo je u stvari formula konflikta koja se smatra arhetipnim virusnim mehanizmom. Novi jezik će izbrisati ove virusne mehanizme i učiniti njihovu formulaciju nemogućom. Ovaj jezik će biti tonalan kao kineski, takođe će imati hijero glifsko pismo koje će biti što je piktoralnije mo guće bez da postane naporno ili teško za pisa nje. Ovaj jezik će pružati mogućnost tišine. Kada ne govori, korisnik ovog jezika će moći da upija tihe slike pisanih, piktoralnih i znakovnih jezika. / Rektivni um je artefakt dizajniran da ograničava i mentalno inhibira na masovnoj skali. Da bi posti gao ovaj efekat on se mora široko rasprostreti. Ovo se može postići modernom elektronskom opremom i tehnikama opisanim u ovoj studiji. RU se sastoji od komandi koje su bezopasne i u stvari neizbežne ... Biti telo ... ali koje mogu imati užasne posledice. Ja nisam verbalna oznaka „ja”. Reč BITI u engle skom jeziku sadrži, kao što i virus sadrži, unapred snimljenu poruku štete, kategorički imperativ permanentnog stanja. Biti telo, biti životinja. Ako sagledate odnos pilota i njegovog broda, vide ćete štetnu snagu naredbe reaktivnog uma da se bude telo. Reći pilotu da bude avion, ko će onda upravljati avionom? Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT URU VOJ VO D I N E se, diže se. Konačno, otrombolji se u fotelji balavi kao idiot, bespomoćnost, dok gleda u nered raz bacan oko njega. Komande za reaktivni um se takođe mogu upotrebiti i kod traka bolesti. Dok projektujete prošlu groznicu usne na subjektovo lice i puštate mu snimak prošle bolesti, možete reći: biti ja, biti ti, ostati tu, ostati tamo, biti telo, biti tela, ostati unutra, ostati napolju, ostati pri sutan, ostati odsutan. Do koje mere su ove fraze, posle skremblovanja, efektivne u izazivanju ne prijatnih simptoma u dobrovoljnim subjektima? A što se tiče tvrdnji gospodina Habarda o reak tivnom umu, samo istraživanje će nam dati od govore. Intervju: Siniša Tucić Nijedan me metak nije promašio Razgovarala: Gordana Draganić Nonin Svojevremeno je pisac Slobodan Tišma izjavio za naš časopis da je Siniša Tucić „najtalentovaniji pesnik u Vojvodini“. Upravo pred ovogodišnji Međunerodni beogradski sajam knjiga Siniša Tucić je objavio novu, četvrtu po redu, zbirku poezije Metak (Fabrika knjiga, 2012). s iniša Tucić (Novi Sad, 1978) je pesnik, ese jista i multimedijalni umetnik. Do nove zbirke poezije, objavio ih je tri: Betonska koma (1996), Krvava sisa (2001) i Nove domovine (2007). Jedan je od priređivača zbornika nove novosadske poe zije Nešto je u igri (2008). Sarađ ivao je u časopi sima: Tisa, Ovdje, Transkatalog, Simposion, Nezavisni, Danas, Stanjestvari i Polja. Tokom devedesetih delovao je u okviru grupe „Magnet”, poznate po svojim umetničkim performansima angažovanim protiv tadašnjeg režima. Bio je jedan od osnivača Centra za novu književ nost – NEOLIT, nevladine organizacije koja je de lovala do 2009. godine i koja je okupljala mlade pisce, književne kritičare, novinare, kulturne rad nike, zainteresovane za aktuelna dešavanja u knji ževnosti i drugačiji odnos prema savremenim literarnim fenomenima. / Foto: Jelena Jureša / Bavi se scenskim izvođenjem. Sarađivao je sa Kamernim pozorištem muzike „Ogledalo”, a po etske performance izvodi sa grupom Alice in Wonderband. Živi i radi u Novom Sadu. • Dok je delovala u Beogradu grupa „Magnet“ u kojoj ste bili i jedan od osnivača i članova, redovno ste za vojvođanski građanski list „Nezavisni“ pisali / SI N IŠA T U CI Ć / N I J EDAN M E M E TAK N I J E PR OM A ŠI O 54 55 • I danas ste kao pesnik angažovani. Zanimljivo je da ste pre nekoliko dana napisali na svom statusu da su vas školski drugovi „dobronamerno“ saveto vali da ne pišete na statusu FB o politici, a da vi ne vidite u čemu je problem. „Možda se njima ne sviđa • Stihovi iz zbirke Metak gotovo hirurški precizno opisuju stanje duha grada u ovo naše moderno, N OVA M I SAO Siniša Tucić: Moj prijatelj, poznati književnik Srđan V. Tešin je u jednom svom romanu u ko jem je pisao o svom studiranju u Beogradu pri metio kako su studenti filozof ije devedesetih godina prošlog veka naizust znali npr. Kantov kategorički imperativ, a nisu mnogo marili da se na sto kilometara od njih vodi rat i događaju najstravičnija razaranja i ubistva. Jedno vreme je u našim akademskim krugovima bila popu larna ideja o bavljenju naukom izvan politike i sfere društvenog. Bilo je poželjno ne talasati, baviti se teorijom umetnosti, proučavati knji ževnost kao autonomnu pojavu i u skladu sa Volterovom poukom iz Kandida, raditi na sebi, obrađivati svoj vrt. Kad god mi neko kaže da je apolitičan, a bavi se književnošću, znam da ću kroz deset minuta razgovora sa njim doći do politike u najprimitivnijem i najogoljenijem ob liku. Radi se o klasičnoj zameni teza. Tak va vrsta apolitičnosti je sinonim za laž, brutalnu mani pulaciju i prikrivanje zločina. / da neko misli”, napisali ste. Smatrate li da je danas u Srbiji ugroženo slobodno mišljenje i pisanje? Ima li ga uopšte, ili preovladava stav „ne talasaj”? Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT UR U VOJ VO D I N E Sin iš a Tuc ić: Men e, pre svega, angažov ana umetnost zanima kao instrument osvetljavanja neke pojave i skretanja pažnje na problem u sve tu u kojem postojim. Iako to nije nužno, anga žovani umetnik bi trebalo da bude stvaralac koji konkretnim umetničkim poduhvatom remeti ustaljenu sliku sveta, društva. Pobuna je legitimni umetnički čin, utkan u samo tkivo naše civilizaci je. Počev od antičke tragedije, pobune Okovanog Prometeja, Antigone, pa sve do naših dana, avan garde, razbijanje estetskih normi, klišea, angažo vane umetnosti i subkulturnih pokreta (bitnika, hipika, pankera...) ona je jedini lek protiv hronič nog deficita slobode, koji se provlači kroz različi te epohe, u različitim društvenim urađenjima. Sticajem okolnosti živeo sam i odrastao u jednom tak vom, slobodi ne baš naklonjenom vremenu, u Srbiji, devedesetih godina XX veka. Alternativ no obrazovanje koje smo dobijali u autorskoj školi „Tradicija avangarde“, koju je u okviru tada šnje Soros fondacije vodio moj otac, pesnik Vuji ca Rešin Tucić, zajedno sa književnim kritičarem Ostojom Kisićem, pomogla je meni, kao i ostalim članovima umetničke grupe MAGNET, da prona đemo izlaz iz tadašnje letargije. Svojim street-art akcijama u Knez Mihajlovoj, ispred zgrade tada šnjeg režimskog RTS-a, SANU-a, predsedništva Srbije... MAGNET je veoma brzo podigao tada šnji Beograd na noge i kreirao model nenasilnog otpora režimu koji je poslužio kao platforma za sve potonje građanske proteste. To je dovelo do 5. oktobra i smene Miloševićevog režima. Danas je situacija, čini mi se, mnogo teža. Iako privid demokratije postoji, nove generacije nemaju ni volje ni znanja da izvedu poduhvate koji su do stojni naših podviga iz devedesetih. Setimo se sa kojim smo se kreativnim potencijalom tokom tromesečnih šetnji 1996/97. borili protiv tadašnje izborne krađe. Bojim se da je naša kultura i dru štvena zajednica uopšte izgubila kreativnost koju je nekada imala. Duh Filozofije palanke o kojem je Radomir Konstantinović pisao u najve ćoj knjizi objavljenoj na našem jeziku u 20. veku je nažalost jači nego ikada. / / Foto: Jelena Jureša / o akcijama „Magnet“-a koje su bile usmerene prema tadašnjem režimu. Kako vi vidite ulogu angažova ne umetnosti? Vojislav Despotov je uspeo da se rodi u drugoj polovini 20. veka. Ni jedan pesnik pre njega nije uspeo da na tako lak i nepretenciozan, ali istovremeno i znalačko-duhovit način uvede globalizaciju u naš jezik, u našu kulturu. On je svima nama pokazao kako to treba da se radi i pobegao u matericu da organizuje rok koncert. Džaba nam i Fuko i Derida i svi Bodrijari, Linde Hačion, Liotari... ako nismo čitali Prvo tj. pesmina slika reči, Trening poezije, Perač sapuna, Pada dubok sneg, Mrtvo mišljenje. otuđeno vreme. „Nigde mi se ne ulazi, osim u sobu bez zgrade“ stih je iz ove zbirke. Da li je otuđenost ono što danas najviše karakteriše društvo, da nam je najbolje između četiri zida? Siniša Tucić: Jedan od presudnih momenata u mom književnom odrastanju jeste i susret sa de lima Franca Kafke. Gotovo svi njegovi romani i pripovetke završavaju se loše po njihove junake. Kafkijanske situacije, zamršenost, lavirinti biro kratije, sivilo modernizma, usamljenost, metafo rički slamaju subjekat u jednom svetu surovosti i beznađa. Nekako se sasvim slučajno poklopilo, da je u isto vreme kada sam napisao pesmu Soba bez zgrade, Slobodan Tišma objavio roman Ber nardijeva soba, za koji je kasnije dobio i Ninovu nagradu. Kako je u predgovoru napisala sjajna pesnikinja i moja prijateljica Maja Solar,“Bernardi jeva soba je svačija vlastita soba, mesto subjekta koje je titranje praznine između talasa Okeana, soba koja nas prazni od nas samih”. Ako znamo da se u romanu njegov glavni junak, pasivni i neodlučni Pišta Petrović, povlačio u Bernardijevu sobu, dok mu je mnoštvo ljudi tumaralo stanom, možda je i ta moja soba bez zgrade iznuđeno re šenje, izlaz iz zamki kafkijanskih situacija, otklon od ideološkog nasilja, predah, pauza. Ne baš srećno, ali ipak neophodno, privremeno rešenje, spasonosna strategija, koje nas prazni od nas sa mih, kako je to Maja napisala. • Jednu od pesama ste posvetili Slobodanu Tišmi. Pretpostavljam da ste među avangardistima iz dru ge polovine prošlog veka imali svoje uzore. Čiji su vam stihovi značili, vidite li negde trag te avan gardne energije u današnjoj našoj književnosti? Siniša Tucić: Odgovor na ovo pitanje je veoma jednostavan – čitajte poeziju Vojislava Despoto va. O poeziji Vojislava Despotova neću mnogo govoriti. Citiraću jedan moj status sa fejsbuka: Vojislav Despotov je uspeo da se rodi u drugoj polovini 20. veka. Ni jedan pesnik pre njega nije uspeo da na tako lak i nepretenciozan, ali isto vremeno i znalačko-duhovit način uvede globa / SI N IŠA T U CI Ć / lizaciju u naš jezik, u našu kulturu. On je svima nama pokazao kako to treba da se radi i pobe gao u matericu da organizuje rok koncert. Džaba nam i Fuko i Derida i svi Bodrijari, Linde Hačion, Liotari... ako nismo čitali Prvo tj. pesmina slika reči, Trening poezije, Perač sapuna, Pada dubok sneg, Mrtvo mišljenje... Vojislav Despotov je bio naš je dini pesnik koji je bio spreman da živi u 21. veku. Umro je januara 2000-e godine. • Učestvovali ste u nekoliko projekata Kamernog pozorišta muzike „Ogledalo”. I poeziju često uobli čavate u performanse u radu sa grupom Alice in Wonderband. Koliko vam znače scenski nastupi? Siniša Tucić: Od neoavangarde sedamdesetih, Bogdanke i Dejana Poznanović, grupa KOD, obr nuto E, Katalin Ladik, Borisa Kovača i Ivane Inđin, pa sve do grupe Apsolutno i Kuda.org-a, Saše Asentića i Per Arta, Novi Sad baštini jaku tradici ju multimedijalnih istraživanja i eksprimenata u umetnosti. Gotovo je nemoguće posmatrati no vosadsku književnu i pesničku scenu izvan kon teksta drugih medija umetničkog izraza – likov nosti, muzike, performansa, teatra... Svesno sam, sa svojom poezijom, u više navrata ulazio u neki drugi, vanknjiževni, medij umetnosti i bitno mi je bilo da kao pesnik budem tu, učestvujem u radu na predstavi, performansu, muzičko-scenskom na stupu... Kada sam sarađivao sa Kamernim pozo rištem muzike – Ogledalo, bio sam prisutan na radionicama kroz koje se stvarala predstava i u skladu sa onim o čemu je govorio Stanislavski u svom Sistemu, organski proživljavao svoju poe ziju kroz pozorišni izraz. Puno su mi značili i mu zičko-scenski nastupi sa Alice in wonderband i rad sa Anom Vrbaški, Markom Dinjaškim, njihovom ćerkom Alisom i sinom Vidom. Svoje književno i pozorišno-scensko iskustvo spojio sam sa muzi kom, a posebno zadovoljstvo sam osećao u inter akciji sa publikom. Ipak, književnost je moje po lažište i ja sebe vidim prvenstveno kao pisca, koji povremeno izlazi u druge prostore i kreativno deluje. N I J EDAN M E M E TAK N I J E PR OM A ŠI O • S obzirom da ste i jedan od priređivača zbornika nove novosadske poezije Nešto je u igri, koliko je ta nova poezija glasna? Siniša Tucić: Počev od 2000. godine, nakon du že pauze, na novosadskoj književnoj sceni po javilo se tridesetak mladih pesnika koji su se okupljali u različite pesničke grupe, organizovali književne večeri, radionice kreativnog pisanja, slemovali poeziju, izvodili performanse, pisali kritičke tekstove. Sve te nove književne pojave dovele su 2005. godine do osnivanja nevladine organizacije Centar za novu književnost – NEOLIT i izdavanja zbornika nove novosadske poezije Nešto je u igri. Plurarizam različitih poetika zastu pljenih u zborniku, tekstualni eksperimenti, raz ličiti međusobni uticaji, učinili su da pesnička scena u Novom Sadu u poslednjih deset godina postane veoma dinamična. Zahvaljujući entu zijazmu i kontinuiranom radu, ostvareno je niz programa, književnih večeri u Kulturnom centru Novog Sada, Poezija u kući u CK13, Poetarijum... U tom smislu, posebno bih izdvojio aktivizam pesnika Bojana Samsona, koji pored odlične knji ge poezije Superblues (edicija Prva knjiga Matice srpske), već godinama, predanim delovanjem, organizacijom književnih dešavanja, objavljiva njem kritičkih tekstova afirmiše novu pesničku scenu, prom ov išući kako novos adske, tako i autore iz drugih gradova u Srbiji i u regionu. Takođe, pesnička ostvarenja Nike Dušanova, Ser geja Stankovića, Patrika Kowalskog, koji sticajem okolnosti trenutno žive i rade van Novog Sada, te poezija već pominjane pesnikinje Maje Solar, na najbolji način pokazuju da grad u kome živim ima potencijala da postane značajan književni centar. • U naslovnoj pesmi „Metak” kažete da ste „na mo mente ponosni”. Šta čoveka, danas i ovde, može či niti ponosnim, nakon što ostane živ od „nekoliko metaka koji su mu posećivali glavu”? Siniša Tucić: Čoveka u današnjem svetu može činiti ponosnim što je ostao živ i normalan posle svega što se dešavalo. Mogu da govorim iz lič nog isk us tva. Odab ravši da bud em književnik i da živim u svetu umetnosti, filozofije, muzike, zavaljujući Homeru, Bibliji, Danteu, Servantesu, Rembou, Bodleru, Beli Hamvašu, Berđajevu, Kar lu Marksu, Vilhemu Rajhu, Bahu, Maleru, Stravin skom, Eriku Satiju, Džeku Keruaku, Borisu Vianu, Leonardu Koenu, Bobu Dilanu Tomsu Benhardu, Miroslavu Mandiću, Tarkovskom, Vendersu, Džar mušu, Fon Triru i ostalim imenima iz moje ima ginarne medijateke i, naravno, mojim bliskim prijateljima i porodici, ostao sam živ, iako me nijedan metak nije promašio. n 56 // Klaudio Ugusi: Kuće u tišini, 1989. // Sredinu novembra obeležava manifestacija Dani Istre u Vojvodini, jedanaesti put, u bijenalnom naizmeničnom hodu, istarsko-vojvođanski selektori biraju mešovito kuvarsko-umetničke timove prokuvane u vodi institucionalno začinjenoj. Ono što vam mi ovde podastiremo neki su mogući glasovi Istre, pentatonički, čudni, bez previše začina ali, ipak, uzbudljivi glasovi. Neki će pogled bačen iskosa primetiti: sve su to glasovi ženski! Istra je, verujte na reč, izgleda ženskog roda i nije to samo gramatički rod. Tvrdoglavo je to (polu)ostrvo! Italijanska književnost u Istri posle Drugog svetskog rata / Christian Eccher / Pariskim ugovorom, potpisanim 1947., zemlje pobednice u Drugom svetskom ratu kaznile su Italiju zbog njene podrške Hitlerovoj Nemačkoj. Italija je tada izgubila Zadar, Lastovo, Palagružu, Istru i Rijeku. Odmah posle oslobođenja, u najvažnijim mestima u kojima su vekovima živeli Italijani, tokom maja 1945. godine, Hrvati su počeli da se svete za zločine koji su nad njima izvršeni dok je Istra bila pod fašističkom dominacijom (1922-1943). Naime, od 1920. godine, iste godine kada je bio zapaljen Narodni Dom u Trstu, bilo je zabranjeno govoriti jezik koji nije bio italijanski. Slovenska prezimena su bila prevođena na italijanski („Tomić” je na primer postao „Tomizza”). Od 1947. godine, kada su shvatili da je Istra definitivno pod nadzorom države Jugoslavije, oko 300.000 Italijana je napustilo Istru. Ovaj događaj je poznat pod imenom „esodo” (iseljenje) i ostao je do danas deo kolektivne svesti Italijana koji su ostali u Istri. Mnogi ljudi nisu hteli ili nisu mogli da napuste svoje kuće: često nova narodna vlast nije dopustila da se oni koji su bili Italijani, ali su imali slovensko prezime, ukrcaju u „Toscanu”, veliki brod koji je plovio svakog dana iz Pule do Venecije. Italijani koji su ostali u Istri se sećaju da je prvih dana posle iseljenja njihovih sunarodnjaka Pula izgledala kao prazan grad, gde su vladale samo mačke i ruševine, ostaci rata koji se nedavno završio. U Istru i Rijeku su se polako naseljavali ljudi iz Slavonije i Srbije, a tokom 1949. godine i vojnici Markosa Viafadisa koji je u Grčkoj izgubio partizansku borbu protiv generala Papagosa. Svi ovi 58 • iseljenici su zauzeli kuće koje su do tada pripadale Italijanima. Oni koji su ostali, osećali su se izgubljeno: slovenski narodi koji su živeli u Istri su ih mrzeli, zato što su mislili da su Italijani još uvek fašisti. Italijanska vlada se nije brinula o onima koji su ostali u Istri: videla je u njima komuniste koji nisu hteli da napuste zemlju u kojoj je vladao Tito. Italijanska komunistička partija nije htela da brani Italijane koji su ostali zato što se plašila da ne uvredi Tita i Jugoslovenski narodni front, a osim toga, nije htela da pripadnici partije koji su živeli u Italiji saznaju da komunističke zemlje nisu bile zemaljski raj. Situacija se pogoršala posle juna 1948., kada je Staljin osudio Tita a Jugoslavija bila oterana iz Kominforma. Italijanska komunistička partija je podržala Staljina i desilo se da su mnogi Italijani koji su bili komunisti i koji su ratovali sa jugoslovenskim partizanima završili u zatvoru ili na Golom Otoku, a nisu ni znali zašto: Tito i njegovi kadrovi se nisu trudili, barem na početku, da objašnjavaju razloge zbog kojih Rusija više nije bila model sovjetskog komunizma. Tih godina, bili su prisutni u Rijeci mnogi Italijani koji su ratovali sa jugoslovenskim partizanima ili koji nisu hteli da ostanu na Zapadu posle završetka rata, zato što su želeli da pridonesu stvaranju socijalističkog društva, kao na primer 2000 radnika iz brodogradilišta u Monfalkoneu koji su se preselili u Rijeku, kako bi radili u brodogradilištu „3. Maj”. Išli su u Jugoslaviju, mnogi su, bez sumnje, verovali u Staljina, i posle 1948. kada su videli da ih je vlast gonila, mnogi su se vratili kući. Drugi su ostali, oni koji su razumeli Titove razloge, a neki od njih bili su pisci. Jedan od najpopularnijh je sigurno Eros Sekvi (Eros Sequi): on se pridružio partizanima dok je bio profesor italijanskog jezika u Zagrebu. Tokom rata je napisao dnevnik objavljen na italijanskom jeziku 1953. godine. Ovaj je dnevnik zanimljiv zato što autor ne priča samo o životu partizana, nego želi da objasni sebi zašto je odlučio da se usprotivi Italijanima i nacistima: kao Italijan i kao „borghese” („buržuj”) on se oseća krivim. Tokom XX veka, intelektualac je izgubio svoju ulogu u društvu: više nije, kao u prošlosti, ideolog, znači onaj koji stvara mitove i ideje (Ðuzepe Verdi je primer intelektualca koji je izuzetno doprineo stvaranju mita nacije u Italiji). U društvu u kojem vladaju mass media, vlast je uspela i uspeva i danas da stvori mitove i ideologije zahvaljući novinama, radiju i televiziji. Eros Sekvi je tada mislio da je suprotstavljanje neprijateljima socijalizma jedini način da intelektualac postane važan element društva: verovao je da samo u socijalističkom društvu intelektualac može da bude važan, neophodan, kao pevač veličine naroda i radnika. Naravno, varao se, i drugi roman, Le case GLASOVI ISTRE: Italijanska književnost u Istri posle Drugog svetskog rata i tražio je rešenje koje bi sprečilo raspad zemlje. Isto tako Klaudijo Ugusi, koji se uvek suprostavljao ideologijama i koji je mislio da su samo nove privredne i društvene usluge mogle da spasu zemlju u kojoj je i on živeo). Treba da budemo heroji kako bismo mogli da pružimo otpor sredini u kojoj živimo (Nelida Milani, „La partita”), kaže glavni junak „Utakmice”. On želi da nam na ironičan način objasni šta je „ćutanje”: La teoria del mutismo tentò di spiegarcela la profes soressa di sociologia: Ci sono tre ipotesi, disse. C’č chi dice che la proibizione č stata diffusa da agenti segreti. C’č chi afferma di aver ricevuto per posta, top secret, il decreto del divieto con l’ordine di bru ciarlo o di mangiarlo appena letto. Ma la professo ressa sosteneva i terzi, quelli che affermavano che addirittura non ci fosse stato bisogno di un ordine espresso, a tal punto noi siamo pecore, per una spe cie di telepatia abbiamo intuito come si voleva che ci comportassimo e ci siamo subito conformati. Profesorka socijologije je htela da nam objasni teo riju ćutanja: postoje tri hipoteze, reče. Neko kaže da su tajni agenti raširili zabranu. Neko da je dobio preko pošte, top secret, naredbu o zabrani zajedno sa naređenjem da je pojede čim je pročita. Ali pro fesorka je zastupala mišljenje drugih, onih koji su rekli da nije ni bilo potrebno naređenje i da smo mi tolike ovce da smo razumeli kako su hteli da se pona šamo – kao zbog neke telepatije – i odmah smo se prema tome uskladili. (Nelida Milani, „La partita”) Uprkos svemu, Jugoslavija je vremenom postala najotvorenija zemlja u socijalističkom svetu: odnosi sa Rusima su se poboljšali posle 1955., kad je Tito otputovao u Moskvu da se sastane sa Hruščovim i kad je počelo „odmarzavanje” u politici i u diplomatiji. Eliđo Zanini (Eligio Zanini) i Ðusto Kurto (Giusto Curto) počeli su da pišu pesme na najstarijem dijalektu u Istri koji se zove istrioto i kojim danas govori još samo dvadesetak osoba. U Vodnjanu (Dignano) Anita Forlani, pesnikinja, učiteljica u osnovoj školi, učila je svoje đake da pišu poeziju: Loredana Boljun (Loredana Bogliun), Adelia Bijasijol (Adelia Biasiol), Lidija Delton (Lidia Delton), najvažnije spisateljice u tom periodu, Forlanine su učenice. Do kraja šezdesetih i početka sedamdesetih, Italijani su pisali samo pesme ili su slikali. Zašto? Zato što su poezija i sli- kanje forme umetnosti koje vlast teško može kontrolisati. U pesmi, može da se sakrije političko značenje i kad se govori o prirodi: Eliđo Zanini u jednoj pesmi napisanoj 1968. godine kaže: I mou ssouli xi stati / massadi a miere / sensa un parchì... I puochi rastadi / uò trovà riparo... / par ancui: / che pian pian / la rifulada valinusa / sta pasando / e la malvasia / scumeinsa, cussei / a viun bin bucato. (Mušlje su / poginule / bez razloga... / malobrojne preostale / sklonile su se.. / danas: / kada se otrovni vetar / gasi / i malvasija / iznova počinje /da dobija lep miris. Naravno, u ovoj pesmi na istriotu, mušlje (vrsta školjke) su alegorija italijanskog naroda koji je preživeo političke teškoće četrdesetih i sedamdesetih: u stvari, pisci su pričali u stihovima o teškim događajima koji su se desili. Tek pred kraj sedamdesetih počinje se sa objavljivanjem prvih romana. Bio je to pravi „boom” romana. Najznačaniji romanopisci tog perioda su Nelida Milani, Klaudio Ugusi (Claudio Ugussi) i Ester Barlesi (Ester Barlessi). Njihova dela kao stalnu temu imaju „esodo”. Pripovedaju o tom događaju iz različitih perspektiva. Priča o nečemu tragičnom je važna zato što omogućava da se savlada žalost. Piscima je bilo potrebno da razgovaraju o tome, da pišu kako bi sačuvali svoje pamćenje. Ali, kako kaže Predrag Matvejević, dolazi trenutak u kojem postaje potrebno spasiti sebe od pamćenja. Istarski pisci otvaraju i razgovor sa Hrvatima koje su do tada videli kao neprijatelje. Književnost je topos, znači javno mesto, u kojem je moguće da se sretnu kulturne razlike, mirno, i u kojem je moguće naći dogovor. U tom smislu, važan je bio časopis „La Battana”, koji se i još danas objavljuje u Rijeci i koji je bio i još uvek jeste most između italijanske i hrvatske i srpske književnosti. U italijanskim romanima u Istri, prisutan je ovaj ogroman napor na razumevanju različitih mišljenja. Mnogi intelektualci prihvataju ideju da Hrvati i jugoslovenska vlast nisu jedini krivci zbog onog što se desilo posle Drugog svetskog rata, da je to bila osveta i da svi narodi koji žive u Istri moraju da se pomire. Klaudio Ugusi, na primer, napisao je pripovetku Vado a Roma, vieni anche tu (Idem u Rim, dođi i ti). Glavni junak, Italijan koji studira u Zagrebu, dobio je stipendiju da ide u Rim da uči svoj jezik, zato što Istrani, kao i on, uvek govore • 59 Dok se Italijani koji su rođeni u Istri nisu usudili da pišu ili da imaju društveni život, bili su uplašeni i njihov je mentalitet bio drugačiji od života slovenskog stanovništva, Italijani koji su stigli u Rijeku iz Italije, puno su pisali. NOVA MISAO di Pothia (Kuće u Potiji), koji je objavio 1957. godine, već je „roman gubitka iluzija”. Eros Sekvi je imao puno problema i sa istarskim Italijanima, koji su u njega sumnjali zato što je imao dobre odnose sa institucijama i sa komunističkim šefovima koji nikad nisu potpuno verovali u njega zato što je bio Italijan. Osnovao je odsek italijanskog jezika i bio profesor književnosti na Univerzitetu u Beogradu. Dok se Italijani koji su rođeni u Istri nisu usudili da pišu ili da imaju društveni život, bili su uplašeni i njihov je mentalitet bio drugačiji od života slovenskog stanovništva, Italijani koji su stigli u Rijeku iz Italije, puno su pisali. Alesandro Damijani (Alessandro Damiani), Ðakomo Skoti (Giacomo Scotti), Mario Skijavato (Mario Schiavato) najvažniji su pisci i intelektualci pedesetih i sedamdesetih godina. Jedan od najznačajnih je sigurno Lućifero Martini (Lucifero Martini), koji je diplomirao ekonomiju u Firenci i koji je u svojim romanima, na primer u La scelta (Izbor), odlično analizirao ljudske i ekonomske razloge sloma socijalističkog sistema u Jugoslaviji. Svi ovi pisci su imali važnu ulogu zato što bez njih italijanska kultura ne bi preživela u Istri. Oni su doprineli, zahvaljujući svojim dobrim odnosima sa hrvatskim i beogradskim političarima, osnivanju EDIT-a, italijanske izdavačke kuće u bivšoj Jugoslaviji i dnevnih novina na italijanskom La Voce del Popolo, koje još uvek izlaze. Polako, tokom sedamdesetih i istarski Italijani počinju da pišu i da pričaju šta se njima desilo posle Drugog svetskog rata: imali su potrebu da ne zaborave svoj jezik koji su godinama govorili samo kod kuće ili nisu uopšte govorili zbog straha. O tome svedoči pripovetka Nelide Milani pod naslovom „La partita“ (Utakmica). Glavni junak, šesnaestogodišnjak koji sanja da postane pisac, objašnjava zašto toliko dugo Italijani nisu pričali svoj jezik. U pitanju je neka vrsta „ćutanja“, neka bolest koja je pogodila italijansku istarsku zajednicu: društveni fenomen po kome su u bivšoj Jugoslaviji manjine bile slobodne da ćute na jeziku na kojem su htele (Nelida Milani, „La partita”). Zabrana se diše kao što se diše vazduh, nesvesno. Deca npr. primećuju sama da su njihovi seksualni instikti „društveno” nepristojni i zbog toga ih potiskuju tokom perioda koji je Frojd nazvao „period latencije”. Spisateljica je takođe počela da piše (ne da objavljuje, nego da piše) krajem osademtesedih, u trenutktu kada su jugoslovenske vlasti bile najotvorenije i najpopustljivije i kada je država bila na ivici raspada (To ne znači da su Italijani u Istri čekali trenutak raspada Jugoslavije, naprotiv! Sama je Milani rekla da joj nedostaje taj melting-pot koji je u Istri garantovala Jugoslavija. Lućifero Martini je u svojim romanima prikazao mane koje su minirale jedinstvenost Jugoslavije Novi pisci nisu zaboravili svoju prošlost, nisu zaboravili bol koju im je nanela istorija, ali gledaju u budućnost. Romani i zbirke pesama koji su bili napisani tokom četerdeset godina pomogli su Italijanima da prežive kao narod i omogućili su celom istarskom narodu da raste i da, uprkos nesporazumima i teškoj političkoj situaciji, prepozna vrednosti u drugim kulturama. samo dijalektom. Naravno, ne odlazi sam: vlast šalje sa njim i jednog špijuna koji se zove Rip. Obojica počinju kurs italijanskog jezika i naš junak ne zna da li je više Italijan ili Jugosloven. On shvata da postoji velika razlika u mentalitetu između njega i Italijana koji su uvek živeli u svojoj zemlji. Na kursu, naš junak upoznaje lepu devojku, ćerku službenika danske ambasade. Kad na kraju uspe da se nađe nasamo sa njom u sobi, dolazi Rip koji pokvari trenutak intimnosti. Narednih dana, devojka nestaje: u ambasadi su saznali da ona ima vezu sa momkom iz Jugoslavije i to može da bude opasno. Danska je tada bila u zapadnom svetu, Jugoslavija u socijalističkom: nije bilo moguće da ova dva sveta komuniciraju. Kad shvati da više neće videti devojku u koju se zaljubio, Enjo smatra da je Rip kriv. Ide kući, ljut, sa željom da se osveti, ali njegovo raspoloženje se promeni čim uđe u sobu: Ogni tanto pensava a Rip. Come avrebbe dovuto comportarsi con lui? Fargli una scenata? Lasciarlo partir da solo? Avrebbe deciso sul momento. La sera lo trovò a casa che se ne stava tranquilla mente preparandosi una limonata. Da una metà di limone aveva tagliato una sottile fetta e la stava spremendo con cura in un grande bicchiere d’ac qua. Era già una settimana che usava quel limone e tutta la sua attenzione era rivolta a spremere quello spicchio fino all’ultima goccia. Ennio l’osser vava attentamente e sentì che il rancore si stava di luendo come quelle gocce nell’acqua del bicchiere. Anche lui avrà provato le sue, pensò. Quanti sacrifi ci suoi e della sua famiglia, secoli di privazioni e umiliazioni. ... “Passami un sorso di limonata – disse a Rip – Oggi ho camminato molto. Katkad je mislio na Ripa. Kako bi trebalo da se pona ša prema njemu? Da mu napravi scenu? Da ga ostavi da ode sam? Odluku bi doneo u trenutku. 60 • Uveče je našao Ripa koji je mirno pripremao limuna du. Od pola limuna isekao je tanko parče i iscedio ga pažljivo u jednu veliku čašu za vodu. Koristio je ovaj limun već nedelju dana i nastojao je da iscedi i po slednje kapi iz ove kriške. Enjo ga je gledao pažljivo i osećao je da se njegova mržnja razblažila kao ove kapi u čaši vode. I on je sigurno bio uvređen, mislio je. Koliko žrtve za njega i za njegovu porodicu, veko vi lišavanja i uvrede... “Daj mi malo limunade – rekao je Ripu – Danas sam puno hodao.” (Claudio Ugussi, „Vado a Roma, vieni anche tu”) Enjo, na kraju, razume situaciju i više ne želi da kazni Ripa. Cela književnost sedamdesetih i osam desetih je pokušaj da se ne izgubi pamćenje o činjenicama koje su se desile Italijanima, ali i pokušaj razumevanja, bez mržnje i bez ideologije. Italijanska istarska književnost je omogućila da se različita tumačenja istorije, i različite kulture sretnu i počnu da razgovaraju među sobom. Stvari se nisu puno promenile ni tokom devedesetih, mada je Tuđman, novi predsednik samostalne republike Hrvatske, pokušavao da promeni izgled istarskog društva: preselio je na poluostrvo iz Bosne i iz Srbije mnoge Hrvate koji nisu bili naviknuti na interkulturalizam i koji su bili jako zatvoreni. Istra je podeljena između Hrvatske i Slovenije; Italijani su bili ponovno zbunjeni. Mnogi Italijani su ponovno počeli da napuštaju Istru i da se sele u Trst ili u Veneto. Žene su često povremeno radile u Italiji kao negovateljice starih ili bolesnih ljudi ili sa malom decom da skupe para taman koliko je trebalo da njihove porodice mogu da prežive. O tome je puno pisala Ester Barlesi. U njenim kratkim pričama je moguće razumeti koliko su se Italijani koji su stanovali u Istri osećali izgubljeno: živeli su u inostranstvu i u Italiji su ljudi mislili da su Sloveni. U stvari, posle 40 godina trajanja u Jugoslaviji, Italijani u Istri su se ponašali više kao Sloveni nego kao Italijani: „Vidiš koliko su dobre ove žene, i čini mi se da nisu ni Slovenke”, kaže, u Così fan tutte, Ester Barlesi, jedna žena svom mužu o ženi (Italijanki) iz Istre koja pazi njihovog starog dedu. Uprkos svim teškoćama, Italijani su nastavili da pišu i najmlađa generacija nudi zanimljive primere. Rijeka je ponovo postala centar italijanske kulture. Od mnogih autora, ovde spominjem samo Vladu Akvavitu (Vlada Acquavita), Mauricija Tremula (Maurizio Tremul), Robertu Dubac, Lauru Markidž (Laura Marchig), i Kenku Leković, najznačajniju spisateljicu u poslednjih dvadeset godina. U interesantom romanu pod naslovom La strage degli anatroccoli ona kaže: Se dovessi scegliere uno stile architettonico per il mio scrivere, lo vorrei eclettico e grottesco come l’Hotel Excelsior del Lido di Venezia, o la sua versione danubiana, la Gradska kuca del ‘903 a Subotica. Kad bih morala da izaberem jedan arhitektonski stil za svoje pisanje, htela bih da bude ekletički i groteskan kao Hotel Excelsior u Lidu Venecije, ili kao njegova dunavska varijanta, Gradska kuća iz 1903. u Subotici (Leković, „La strage degli anatro ccoli”). Novi pisci nisu zaboravili svoju prošlost, nisu zaboravili bol koju im je nanela istorija, ali gledaju u budućnost. Romani i zbirke pesama koji su bili napisani tokom četerdeset godina pomogli su Italijanima da prežive kao narod i omogućili su celom istarskom narodu da raste i da, uprkos nesporazumima i teškoj političkoj situaciji, prepozna vrednosti u drugim kulturama. I italijanska književnost se obogatila, kako se vidi u romanima Kenke Leković, gledajući iskustva hrvatskih, srpskih, mađarskih pisaca. Italijani u Istri su pokazivali koliko književnost može da bude važna u savremenom svetu i koju važnu ulogu može da igra u našem društvu. n GLASOVI ISTRE: Italijanska književnost u Istri posle Drugog svetskog rata Roberta Dubac: LEPET - monolog u dva glasa - Žena: Da, ali nemoj sad da si takav! Nemoj da se duriš! Kako to misliš da „već znaš sve”? Ne znaš. Ćuti. Slušaj. Anđeo: Slušaj me, rekoh ti! Ne nazivaj stvari drugim imenom. Ostavimo ih da budu kakve jesu. Ostavimo malo prostora između nas. Bolje je tako, veruj mi. Šta sad radiš? Plačeš? U redu, plači, ali požuri... da bi me posle slušao. Žena: To je samo stvar volje. Anđeo: To je čin volje. Već sam ti to objasnio. Trudio sam se da ti to objasnim otkako si se rodio, ali ti si bio previše zauzet pribijanjem uza zidove, uz odeću, osobe... A posle si samo gutao i pljuvao vazduh, ne dolazeći ni do kakvog zaključka. Baš lepo! Neko kao ti nije u stanju da sluša... Anđeo: Da sluša mene, pri tom, neko kao ti, kojem nedostaje disciplina... Ne ide to tako. Bilo bi previše lako, zar ne? Nisi nikada o tome razmišljao? O, eto ti sad... Ššš... drži, obriši se, smiri se i slušaj me. Kao što rekoh, već smo na dnu bunara. Da, mračno je i hladno, naravno. Ovaj je bunar crn, a jedan crni bunar, razume se, mora biti mračan i hladan. Šta misliš, što sam te doveo ovde dole? (Žena se pokrije prekrivačem koji joj je bio pao kraj nogu.) Anđeo: Pokušaj, samo jednom, ali stvarno se koncentriši! Zamisli se naopačke, s nogama nagore i nosem zabijenim u zemlju... ili pak zamisli da si presamićen, smotan i sklupčan. Zamisli se kako god hoćeš, ali učini to. I ovo nije naređenje. Žena: Ma daj, nemoj sad da si cepidlaka! Anđeo: Ponovo ti kažem da to nije naređenje! Tačno tako. Žena: Hladno je, mračno i jedva se diše... dakle? Prvo što treba uraditi je...? Anđeo: Gledaj, pomoći ću ti, samo zato što dobro poznajem neiscrpan izvor tvoje tvrdoglavosti. Reč je o suprotnosti od „oslanjati se na svet”. Razmisli malo! A? Jesi li shvatio? Nije ni bilo tako teško, zar ne? Žena: Neophodno je. Neophodno je i tačka. Bez „ali”! Bez „ako”! I bez sličnih sranja! Anđeo: Hajde. Žena: Ah, pa... ionako... za ono što mene zanima... izvini molim te... ja nigde ne žurim. Imam vremena koliko god hoću. Tebi nedostaje vremena. Jesi li tu? Žena: Ne želim to da radim. Anđeo: Kako to „ne želiš to da radiš”? Pa... nemaš izbora, hajde onda, uđi, samo napred! Jer to i neće biti „ulazak” već „povratak”. Žena: Ne sećam se da sam to ikada radio. Anđeo : Radio si, jesi. Radio si to kad si bio mali. I to često. Kada bi ostao sam, dobro bi se učaurio i – hop! – već bi bio tu potpuno prisutan! Ne sećaš se? Žena: Naravno. Uvek se tako radi. Zaboravljamo, tako da okrivimo druge sa njihovim vilama i njihovom agresivnošću. Anđeo: Tu si! Sjajno! Ovaj trenutak ću baš zabeležiti, moram ga zapisati jer je skoro čudo! Sada si spreman da slušaš. Odvajanje. O tome hoću da ti pričam. Žena: Naše odvajanje!!! Anđeo: Iznenađen si? Eh, a zamisli tek ja... to mi se nikada nije desilo, znaš? Žena: Odvajanje na pola puta mi se nikada nije dogodilo. Ne znam! Morao bi da pitaš... znaš koga... Anđeo: Ne, ne počinji tu priču! Ovde smo zbog tebe, a ne zbog drugih. Ovo je TVOJ crni bunar. Lično tvoj i samo tvoj! Anđeo: Ne navodi me da spominjem imena! Imena menjaju suštinu činjenica i nisu ti nimalo od pomoći! Žena: Teško je. Neću uspeti. (Pali se svetlo.) • 61 Anđeo: Ne, ništa ne govori. Bolje da govorim ja. Već neko vreme hoću da pričam s tobom, ali ti izbegavaš da me slušaš. To je razumljivo. Ali sada ćeš to morati. Videćeš posle će sve ići bolje. Videćeš. Imaj na umu da... eto, na dnu smo bunara, u redu? Već smo na dnu bunara i dakle nema svrhe da padneš, dobro? Ne vredi ničemu da se čudiš i ne vredi da se oklizneš i padneš, niti da se strovališ, niti strmoglaviš, niti da se otkotrljaš kao beživotni kamen... A opet... i kamenje ima neki svoj život, ali to je druga stvar, koja sada nije važna. Sada si ti važan. Bez mraka i bez hladnoće se ne može zbilja slušati... Šta kažeš? Ovde ne mogu da se naslonim ni na šta? Ne diše mi se ovaj vazduh? Zagušljiv je? Naravno da je zagušljiv. A šta je prvo što ti dođe da radiš? A? NOVA MISAO Žena: Priđi. Dođi... tako... Slušaj me sada, sedi. (Anđeo i žena su vezani. Anđeo obilazi oko žene i odvezuje konopac kojim su bili vezani jedno za drugo.) Žena: Odvajanje. Anđeo: Da. I ja sam iznenađen, šta misliš? Hoću da kažem, prekinuti dužnost... tek tako... pa još „ovu” dužnost. Žena: Koja je tako sveobuhvatna. Da. Anđeo: I koja te toliko unese... Iako ne bih smeo to da kažem, čak ni da pomislim, ali... s tobom se nekako unese... To je bio izazov. Zar misliš da je to samo slučajnost da ... baš ja... Kada si bio sasvim mali... tada nisam morao da vičem jer si me uvek slušao i pokazivao si mi svoja dostignuća. Žena: Podigao bih ruku, držao bih šaku visoko i kažiprstom pokazivao na pojave oko sebe. Anđeo: Bio si tako smešan kada bi se ljutio na leptire što beže, na vodu što otiče i na pesak što neće ni da čuje da ostane u vazduhu... Ali potom, kada si odrastao, zaboravio si me. Kada si odrastao, prestao si da podižeš kažiprst, da pokazuješ na stvari, i počeo si da se pretvaraš da se oko tebe ništa ne dešava. Žena: Počelo je da biva gadno... Izgleda skoro kao da se drukčije ne može... Anđeo: Ne možeš da prođeš kroz močvaru a da se ne uprljaš, zar ne? Žena: Nije važno ono što se zalepi za tebe, ono što ti siše krv i volju... Važno je da ti razumeš da je močvara odvojena od samog prolaženja. Anđeo: To su dve različite stvari. Močvara je hladna, neprijatna, prljava, posednuta i začepljena... Dok je prolaženje kroz nju svojevrsno harmonično koračanje... A to koračanje je čudo, shvataš li? Što tako tvrdoglavo nećeš da shvatiš tu jednostavnu razliku koja razjašnjava stvar? (Žena ustane i pokuša da se udalji.) 62 • Anđeo: O, eto ga, opet počinje. Jeste. Da. Možeš da mi prosipaš matematiku koliko god želiš, ali slučaja nema, nije ga nikada bilo i nikad ga neće biti. Slučaj je proizvod tvoje glave, kao i ostale budalaštine koje je bolje da batalimo... Uostalom, do ovog trenutka si to već morao shvatiti. Žena: Baš te briga? Anđeo: Šta? Ne, sad mi ne postavljaj pitanja. Žena: Ali onda... ma slušaj ti njega! Pitanja su beskorisna. Bes-ko-ri-sna! Odgovore na te stvari nemam valjda ja! Anđeo: Ti ih imaš! Da, dragi moj! Ti stvaraš pitanja i dok ih stvaraš već znaš odgovore, ali pitaš mene – uvek si tako radio. Meni postavljaš pitanja kako me posle uopšte ne bi slušao i kako bi nastavio da lažeš, samog sebe! Uvek si sam sebe lagao, sipao si laži silinom oluje... Eto, rekao sam! Eto ti! Natrpaj to lepo sebi u džepove i nosi gde god hoćeš! Žena: Spusti glas... Nema svrhe da vičeš. Ja se ne menjam i činjenice se ne menjaju. I nema svrhe da se ljutiš na mene. Nisam ja ovde da odlučujem. Ovde sam da bih te podupirao. Anđeo: Ti držiš uzde sveg prostora što stoji pred tobom, ti upravljaš svojim disanjem, ti podešavaš temperaturu, biraš boje koje želiš da vidiš, okolnosti u kojima hoćeš da se nađeš. Ti odlučuješ o nijansama. Ne, i ti to znaš! Ja nemam nikakvu moć! Ti je imaš. I kada odlučiš da je nemaš, kada si slab, kada se predaš i poklekneš pred neznanjem! Samo napred! U tvojoj je moći i, uostalom, to je tvoja briga! Kažeš da sada shvataš? Žena: Uh! Daj mi primer. (Žena se uzvrpolji i zgrabi Anđela za ruku... napravi još jedan korak, udaljavajući se i okrećući mu leđa.) Žena: Da. Slušam te. Anđeo: Zato što jeste! Zato što je tako! Zato što za ravnotežu treba vremena, tvog vremena! Ti ističeš, a ne sati. Ti si voda i svi ostali elementi. Sam si odabrao da to budeš. Anđeo: Aha... U redu, odgovoriću ti. Uradiću to zato što si sada spreman. Ponovo si se uključio i zalepio za mene. Povezani smo. Sada mogu da govorim. Samo i isključivo u ovom trenutku, ovde, na dnu bunara. Žena: Odgovor. Žena: Već hiljadama godina biraš da to budeš, i ne znajući da to jesi. Anđeo: Odgovor... pa, odgovor je jednostavan. A to što je jednostavan samo ga usložnjava. Odgo- vor na sva tvoja pitanja je „bol”. Ne, naći se na dnu bunara nije „bol”. To je buđenje. Žena: Bol je ono što nas gura da padnemo unutra. Ono što stavi ruke na tebe, nakači ti se na lopatice i gura. Čak gura snažno, sa svih strana, pa ti pritiska pluća, uzburkava krv... i gura, ili te odvlači, čak, ponekad, sve do klizavih ivica crnog bunara. Odgovor je uvek „bol”. To je jedini dokaz koji imaš... Bol! Shvataš li? Anđeo: Ja? Ja te guram? Opraštam ti, jer ne znaš šta govoriš, a i ne veruješ zaista u to, ne... vidim ti to u očima. Ja te ne guram! Pomažem ti! Podešavam ti snove, i potom te budim... (Jedan ormarić sa sudovima padne na zemlju i vazduhom se razlegne tresak kao iz sna.) Žena: Hej? Jesi li još uvek tu? Slušaš li me? Ah da. Vidim da su otvorene; nikad nisu bile tako otvorene tvoje oči kao u ovom trenutku, u ovom ogromnom mraku koji nosi svu tvoju svetlost i omogućava je. Anđeo: Znaš, približava se trenutak kada ću morati da te napustim. Žena: Do vraga, kad samo pomislim, tebe nije lako ostaviti... Ne! Anđeo: Ne, molim te! Ne počinji ponovo! Žena: Ne shvataš da to moram da uradim? Anđeo: Tebi niko ne može ništa da naredi! Ti si slobodan, kada jednom izađeš iz bunara i skloniš blato iz svog uma, možeš da trčiš tamo-amo po svetu, gde god hoćeš, i da se zaustaviš na bilo kom mestu i posmatraš bilo šta, da se obratiš i pomogneš tek samo uputivši pogled onome kome si potreban. Možeš da se obučeš, svučeš, da svlačiš, odmotavaš, razrešavaš, da spavaš ili da ćutiš i pretvaraš se da nije bilo ništa. Žena: Možeš da otimaš... Sem toga ima još nešto što uvek možeš da radiš... Ono što se radi kad se kada se drži gard, uzdignutih pesnica i visokog čela... Možeš da gubiš. I možeš da iznova počneš. (Žena s mukom održava ravnotežu.) Anđeo: Ostani uz mene sada, nemoj me gubiti! Ovaj deo koji ti sada otkrivam je važan. Sledim vrhovna naređenja, večna naređenja, koja uprav- GLASOVI ISTRE: Italijanska književnost u Istri posle Drugog svetskog rata Žena: Zašto ne mogu da ga vidim? Anđeo: Ne postavljaj mi takva pitanja! Opet plačeš? Kad bih ja mogao da plačem. Kad bih to mogao da uradim i da osetim kako je... da osetim kako izvire u meni i da ga pustim da izađe kroz oči, da poteče, da mi nakvasi obraze, ruke, kosu... kad bih mogao da osetim ograničeni broj otkucaja, taj žestoki lepet srca na trenutak pre nego što se brizne u plač, ali ne mogu, nemam tu slobodu koju ti poseduješ. A ti, pošto je imaš, onda možeš da odlučiš. Shva taš li? Utuvi to u tu svoju tvrdu i neverovatnu glavu! Od bola možeš da napraviš šta god hoćeš. Možeš od njega da napraviš oštricu i da presečeš svaku žicu. Možeš je upotrebiti i da oslobodiš druge... i samog sebe. Žena: Tako ste pomešani, svi vi... i tako vas je mnogo, da ostajete bez daha, bez sna, bez nerava, presecate žice koje vam niko nije rekao da dirate, pogrešno razumete kišu, kamenje i upornost zvezda... Anđeo: Ne! Nema utehe. Ne traži od mene laži, jer ti ih ne mogu dati. Jer laži su... Zar ti nisu dovoljne one koje sam stvaraš? Žena: Ne. Neće se promeniti. Anđeo: Šta? Žena: Mir? Anđeo: Mir? Žena: O ne! Ne, dragi moj, ne! Ako si mir tražio, došao si na pogrešno mesto... Već sam ti rekao! Nikada se neće promeniti i nikada neće biti „jednostavnije”, „mirnije” i „lakše”. Nikada! Kako ćeš izdržati? Anđeo: Kažeš da nećeš izdržati? Žena: U bre, ma hajde. Ne verujem ti. Ne verujem ti iz prostog razloga što misliš gluposti i govoriš gluposti. I nemoj da me nerviraš. Anđeo: Ne znam ko dolazi. Pravo da ti kažem, ne znam ni da li uopšte neko dolazi da me zameni. Svakako, nećeš ostati sam. Nekoga će poslati. Žena: Videćeš, nekoga će poslati. Ma ne, hajde... Ha, e ta ti je dobra! Slatko si me nasmejao! Nema ni boljih ni gorih. Anđeo: Reč je o tome što drugi... pa, drugi nemaju manu koju ja imam. Šta misliš? Ma hajde... Nepogrešivost ne pripada nijednom svetu. Znaš ti koja je, dobro znaš. Znaš je, zar ne? Moju manu... Vezao sam se previše, i pomogao sam ti... previše. Ublažio sam ti bol. A to je Vrhovni Greh, neoprostiv. To je razlog, priznajem, to je uzrok zbog kojeg će me ukloniti. Žena: Gde ću ići? Anđeo: Ne mogu da ti pričam takve stvari. Ići ću tamo gde je dužnost kao dečja igra, čaša vode, šala. Poslaće me tamo gde ću moći da sedim skrštenih ruku po čitav dan, i noć, iz dana u dan, iz noći u noć... Žena: Molim? Tebi to izgleda kao neko veličanstveno mesto? „Šta ćeš bolje”? Anđeo: Ništa ne shvataš!... Ne možeš da shvatiš. Na tom „veličanstvenom” mestu nema napora i stoga nema... Nema ničega. Samo obična služba. Nema nikakve opasnosti. Tamo uopšte nije kao ovde, sa tobom, koji si jedan prvoklasni mangup! Žena: Ćuti! Anđeo: Ne podsećaj me koliko sam puta poverovao... koliko sam puta vikao, toliko sam vikao u tebi da bi ti u nekim trenucima mozak eksplodirao, a ti? Ništa! Ništa nisi čuo! Začepio bi uši, oči i sve moguće pore na telu onim tvojim omiljenim nepropusnim mantilom. Žena: To je bila moja obaveza... Anđeo: To je bila moja obaveza? Moja o-ba-veza? Ne, nije. Žena: Pssst! Prestani! Smiri se i prestani s tim! Anđeo: Vidiš da ne shvataš? Tačno! Da, tačno tako, ali „štititi” ne znači „pomagati”, a pri tom, ja sam držao mapu u ruci, a ne ti! Ja znam šta piše na toj mapi! Nema potrebe da i ti to znaš. Ti samo treba da brodiš, da uporno veslaš, da se razmašeš i napraviš plikove, kurje oči, žuljeve, gazeći preko dolina i brda, preko kaldrma, planina velikih i malih, moraš da tabanaš i da plivaš u vodama mutnim, u zalivima spornim, da hodaš po šumama slanim, po predelima izvrnutim, po mestima nerazrešenim... Sad me razdražuješ i nervozu mi nabacuješ, je l’ vidiš? Još sam počeo i u rimama da govorim... Žena: I da se izraziš moraš. Ne, ne da govoriš. Da se izraziš. Da istisneš iz sebe ono što znaš, samo ono što znaš... Anđeo: Ukratko, ti si kapetan, a ja sam možda samo vođa palube... eventualno kompas, ali često čak ni to. Ponekad sam samo misao koja sine, dah koji ti sklapa oči ili kratki odblesak zbog kojeg ih razrogačiš. Žena: Upravo tako... svi ti osećaji, te izvesnosti koje um uporno pretvara u sumnje čim prođe nekoliko trenutaka... Anđeo: To sam ja. Žena: Ne znam koliko je to... Sati, dana, godina... Ti ovde meriš vreme... Anđeo: Šta? Imaš još pitanja? Ne, čuj, gledaj... slušaj: nema svrhe. Sada zaista... sada idem. Žena: Lek protiv bolova! Žena: Da, ostaću, nakratko, skriven, tako, i gledaću te. Iz daleka, naravno. Anđeo: Ne govori besmislice! Znaj da taj „lažni ponos” nije protivotrov, već je pojačivač, samo što radi tako da je na početku slab, kreće polako, bezvučno, sporo, pa ga i ne primetiš... Dosta! Više ti ništa neću reći. Ne želim više da traćim reči. Ako si shvatio, odlično; u suprotnom, na tvoju štetu! Anđeo: Ne znam! Onoliko daleko koliko je dovoljno. Ne, više ti neću govoriti. Kako to misliš „malo sam govorio”? Trideset godina sam goreo vičući „Da!”, „Ne!”, „Uradi to!”, „Nemoj to da radiš!”, a onda „Hajde!” i „Napred!” i ponovo „Hajde!” narednih trideset godina, s tobom, i na kraju bih...! Žena: Ma koga briga za to! Anđeo: Sleduje mi jedna dobra porcija pridika, zbog sve štete koju sam napravio pomažući ti. Žena: Ah, to je druga priča. Ako me nisi čuo, to je zato što me nisi ni slušao, ja sam uvek bio mak simalno glasan, ono što treba proveriti je tvoj sluh. NOVA MISAO • 63 ljaju onim što ti nazivaš... Dakle shvataš li ili ne shvataš? Nemam izbora, moram da završim. A s tobom sam završio i ubrzo ću otići. Ništa ne izmiče, znaš? Jedan trenutak istine ne može da izmakne. Sve se nastavlja i procenjuje u jednom delu koji je mnogo blizu tebe. Anđeo: Tačno tako, kao što sada radiš. Tako, zatvoren, u mraku, daleko od zbunjenosti i od drugih. Vidiš kako je lako? (Žena se naginje na jednu stranu.) Anđeo: A sada me slušaj. Sada me čuješ. Itekako me čuješ... Zapamti dobro ove stvari, utuvi ih, istetoviraj ih, ali unutra, ne spolja. Znaš zašto, zar ne? Sve što čovek zabeleži na svojoj spoljašnjosti, sve mu se to briše. Uvek sve gradi unutar sebe, kao temelj, kao stub, čvrsto usađen. I u svojim stopalima oseti koliko veruješ u to, pre nego u grudima, a potom im, elegantno, to pokaži. Ali polako, uvek polako. Imaj na umu da to čime rukuješ može da eksplodira, svaki put kada izađe na videlo. Da li će da shvate? Naravno da neće. Neće shvatiti. Ali nije važno šta će oni uraditi, to nikada nije bilo važno! Oslobodi se prokletog bavljenja drugim ljudima! Pusti ih neka sami zaprže svoje čorbe, sami će ih i pojesti! Pusti ih da hrane svoje poroke, jer će ta pseta, kada budu porasla, ujedati njih, a ne tebe. Žena: Tebe će ujedati druge stvari: neiskazane reči, na primer, ili usahli trenuci, ili krivotvoreni izrazi, ili proračunata osećanja... i ponovljena. Tim zverima treba da se baviš, a ne tuđim demonima. Anđeo: Ti... ti se brini o samom sebi i slušaj dobro. Kako se ja osećam? Osećam umor, naravno! Šta još drugo? Imati posla s tobom... držati sveću nad tvojim koracima, juriti za tobom kada trčiš u susret uvredama; motriti gde ideš, kamo guraš nos, srce, džigericu... Proučavati sve ono što si u stanju da progutaš, svariš, poveruješ... Nemaš pojma kakva je to muka... Žena: Ne žalim se. Bilo je izvanredno imati posla s tobom. Bilo je i čudno, iscrpljujuće, ponekad tužno... ali napor ima moć da učini predivnom svaku stvar koja ti pripada... svaki tvoj pokret koji savlada gravitaciju. Anđeo: Sada znaš, zar ne? Uskoro ću... Ne, čuj... da stanemo ovde. Već sam ti to rekao. Čak više, rekao sam ti barem sedamdeset i sedam puta zaredom sve što sam imao da ti kažem! I više se neću ponavljati! Žena: Samo još jedno pitanje? Anđeo: Samo jedno? Ne, odustani, ma daj, nema svrhe. Pa šta još hoćeš da me pitaš? 64 • Šta? To? Ah... pa... da, u pravu si. Nikada o tome nismo pričali, zbilja. Nikada se nismo dotakli te teme. Pa dobro, mogao si to i ranije da me pitaš... ipak... zar ne?... Ljubav... dakle, postoje tri vrste Ljubavi... A? Ne zanima te? Kako to misliš „ne zanima te”? Ne želiš tehnička objašnjenja? U redu. Gledaj, shvatiću to kao tvoju poslednju želju i odlazim! Pre svega, i ovo ti iskreno kažem, ti si izopačio Ljubav, i iznutra i spolja, očerupao si je, raskuvao i napunio svim vrstama toksičnih supstanci. Ali, istina je da ona ne može da crkne. Ha! Ha! Ha! Žena: Travuljina jedna neiskorenjiva. Anđeo: Ne psuj! Ne, to je nešto sasvim drugo, ali ti si to oduvek pogrešno shvatao. Ljubav nije u tebi, već je oko tebe. Ti plivaš u njoj, a ne obrnuto... Ma čuješ li me? Čuješ li šta ti govorim? Eto... Znao sam... Opet pričam u prazno... Slagao si me!!! Nimalo te ne zanima ova tema! Samo se pretvaraš! Eto, vidiš kakav si? (Žena se uzvrpolji.) Čim ti je spomenem, ti bežiš kao da ti pretim žaokom... Iako... iskreno, pomalo to i jeste... Hoću reći, u suštini bode... ali to je jedini način da se u tebe ubaci čitav svemir, to je jedini instrument koji ga može primiti u sebe... Recimo to ovako: Ljubav je crna rupa koja se završava belom žaokom – ali tako belom da ti kida čelo i tako oštrom da prodire u tebe i razbija ti čula... do te mere da pomisliš kako te je produvao orkanski vetar. (pauza) O tebi govorim, da... o kome bih drugom? Druge ne poznajem. Poznajem samo tebe i tvoje reakcije, tvoje alergije, bolesti koje umišljaš, lukavstva koja si sposoban da upotrebiš kako bi odložio neki posao, neko isceljenje, poljubac, prevrtanje stola... Tebe sam poznavao... a sada to više neću moći... (Žena se okrene, zaleti se i gurne Anđela, koji nestane sa scene. Žena je ponovo na zemlji.) Anđeo (spolja): Gledaj ga... Još uvek je na dnu bunara, šćućuren, uzdrhtao, sam... da li se plaši? Da, znam, grešim. Ne treba da mislim na te stvari, ne treba da mislim na njega. Treba samo da odem. A ipak... on je i dalje tu, gleda me i traži me i više me ne čuje... Hej? Ne... više me ne čuje. Sada sam daleko, prilično daleko. Pitam se... da li me je ikada zaista čuo? Hoću reći, ja sam bio... Uvek sam bio... A on je valjda čuo da sam bio tu, da sam stajao pored njega i odgovarao mu? Ma! O čemu ja pričam? Naravno da me je čuo! Uvek je gledao u mom pravcu, a kada bi razrogačio oči od čuđenja ili od straha, koga je tražio tim očima ako ne mene? Još uvek je tu, ali uskoro će doći sebi, ustaće i počeće da se pentra. Uradiće to. Znam da će to uraditi. Uvek je tako radio. Pun je snage. Kad bi samo znao koliko ima snage... mogao bi i zalazak sunca da pretumba. Da li je čuo moje poslednje reči? A prve? Nastaviće dalje, bez mene. Nedostajaće mi. Kad bih mogao... Ne. Ne bih mogao. Ovako treba da bude. Samo bih malo ublažio i dosta... Ne! Ne! Ne! Ne smem ni da pomislim na to. Opozvati ne znači ukloniti. A sada će morati da se suoči sa tim bolom, da se pobije s njim, da ga proguta. Moraće da ga gleda otvorenih pora, bez nepropusnog mantila od ponosa... nag, ranjiv i nezaštićen, okrutan... moraće da shvati da je važno ako pogreši, da upravo gubi još jednu bitku, i još jednu, i još... da shvati šta je izgubio i koliko je to vredelo, da shvati kako jedan proživljeni trenutak ima mnogo veću vrednost dok je živ, a nasuprot tome, kada je mrtav, čak i ako ostane zabeležen za čitavu večnost, više ne vredi bogznašta... Ma šta ja to pričam? Bogohulim! Ponovo. Kajem se, molim za oproštaj, to je zato što... Toliko sam se bio vezao, tako mnogo... doživeti u njemu sve to „osećanje” koje ja ne mogu da doživim, jer mi to nije dato... dok su njemu toga pune vene, puno grlo, pun duh i meso... On je čovek. On je živo stvorenje i kao takav gleda, dodiruje, plače, gura, viče, tuče se, grli, beži, trči, smeje se, davi se, smiruje se, vraća se, grli, iznova i iznova, i grleći sluša... Ko zna da li me je u tom slušanju čuo, da li je čuo da sam postojao, da sam bio tu, iznad, pored, ispod stolova, iza stakla, u ogledalima... Bio sam tu i više od toga nisam mogao da uradim... ali bio sam tu... da slušam njegov plač, da obuzdavam njegovu radost, da se čudim njegovom orošenom čelu, da trpim njegove krike, čak i one uperene protiv mene. Ko zna da li me je u tom slušanju uvideo, i slušajući tišinu oko sebe... onu tišinu koja mu je potvrđivala da je „sam na svetu”... ko zna da li je znao da sam i ja bio tu, i da sam ga, uz lepet svojih krila, ipak štitio. n Sa italijanskog prevela: Magdalena Petrović GLASOVI ISTRE: Italijanska književnost u Istri posle Drugog svetskog rata Roberta Razzi: Ljubav se ne ganja Živeti jezik u kojem stvaraš To je jezik na kom ja ljubim, na kom živim i Istra je meni terra magica magičan komadić planete na kojem sam se srećom rodila. Nikad nisam sanjala tuđe gradove, tuđe zemlje, ni tuđa dvorišta. Jednostavno kad se rodiš, pa kad se čuješ dobro tu gdje jesi i ne poželiš nigdje drugdje otić. Jednostavno ti mirisi, ti ljudi, emotivno zbunjeni, mi kakvi smo podnebljem određeni, za mene je to idealno mjesto, mjesto na kom sam se rodila. Tu se događa ljubav prema dijalektu, prema jeziku na kom se neke stvari mogu posebno izraziti. Kada bi ih prevela na hrvatski standard one apsolutno gube na svakom smislu. Gubi se čarolija, a ja sam fanatik za čaroliju (smeh). Roberta Razzi je istarska pjesnikinja štriga/ ona koja je sposobna činiti čuda. Nekih godina ranije predstavila se novosadskoj publici jednim sasvim ličnim kabareom, vrstom istarskog one women show-a. Počelo je u Labinu, tamo se sve dešava...Moj prijatelj je napravio predstavu „Velike budale” i onda smo kao mala karavana išli okolo po Istri pili, jeli, zabavljali se i to je bio početak, u toj sam karavani napisala svoju prvu pjesmu. To je zapravo bio trenutak moje najveće usamljenosti, jer je moj brak bio fantazma, a jako sam voljela tu ideju o braku – bit udana za brak, ići sa dječijim kolicima kroz grad, mama, tata i mala Maja – to mi je bio san. Međutim, moj san nije baš tako izgledao, ali je ta usamljenost bila fenomenalna, to pusto polje: da posadite zrno na njemu i ono izraste... Tako da je to jedan trenutak koji volim, jer sam tad izrasla u osobu koja nema problema sa izgovaranjem istina, nemam problema da to pošteno kažem i publici i publika mi je, upravo, jako važna. ‘’Štrige, sanji i mirakul” zbirka poezije ili o čarobnicama Štriga je jedan sinonim za osobu koja ima mogućnost stvaranja čarolije. Možemo biti čarobnice samo ako se odlučimo ući na ona uska vrata kroz koja je to puno teže. Kada pogledaš smeće, koje svi nosimo u sebi, kada smogneš hrabrosti da si priznaš to smeće suočiš se s njim i onda ga baciš u kontejner, a za to je potrebna hrabrost, muda (smeh) onda postaješ čarobnjak, odnosno čarobnica. Onda čovjek vedri i oblači kako on hoće , jer više nema straha od samoga sebe, jer mi smo sami sebi najveći strah. Puni smo straha prema nekim stvarima koje osjetimo, a ne sviđaju nam se i onda potiskujemo i postajemo ovo što jesmo danas- emocije su porasle do neslućenih razmjera, a mi ih kao roboti 21-vog stoljeća ih potiskujemo... Sve je vrlo materijalno mjerljivo, a emocije su u poeziji kič, a u životu sramota. Onda ih je bolje potisnuti i imati svoje sjajne maske za ples na licima (smeh). Onda smo svi jako kul, a najmanje smo ljudi. Svakim danom sve više usamljenost raste iz te bede kao korov i guši nas- vidim masu usamljenih žena na jednoj i masu usamljenih muškaraca na drugoj strani i zaista je nelogično da se to dvoje ne sretne, jer i jedni i drugi imaju potrebu za tim, a ne sreću se. Postali smo robovi sopstvenog zatomljavanja emocija. A one su itekako prisutne, jer su one osnovna ljudska karakteristika. Pokazati se onakvim kakvi jesmo, tu je ključ... To je samo moje mišljenje, nemam šta dijeliti savjete, ali za mene je ključ toga da se dvoje sretne da skinem masku i da nemam problema s tim da sam sa greškom. Da mogu reći da sam neobrazovana, nemam svjedodžbu fakulteta, nemam problem s tim da kažem da radim na baušteli sa Bosancima, Albancima i jednim Slovencem (smeh) zastrašujuće je to – ja sam iza mikrofona, pjesnik sam i svako će mi oprostiti što sam na baušteli, a da sam u onom tarližu iliti radnom odjelu i da sam na cesti bila bih nebitna. Zastrašujući su ti streotipi kod ljudi, sve stavljamo u kutijice, a to je jako ograničavajuće za čovjeka. Nemamo vremena vidjeti ko je zaista ispred nas. Onda bismo prepoznali viteza, ovako ga ne stignemo prepoznati. Tu mi se čini da je trik. Odakle se piše poezija Smatram da je poezija kao ljubav, ljubav se ne ganja, kada sama dođe ona je najslađa, tako je i sa poezijom... Ni objavljivanje knjiga mislim da ne treba ganjati, sve ima neki svoj lijepi uzlet, kada dođe trenutak da smo ja i publika spremni to će se nekako dogodit. Za to ne moram biti ni mlada ni lijepa ni pametna, mogu čak ne imat zube (smeh) i da mi publika oprosti, ako dovoljno dobro izgovaram slogove. Nisam vremenski limitirana kao pjesnik, ne moram ništa osim biti pjesnik, a to znači biti vilenjak, sanjat budan dokle god si živ i bit do kraja jedan bolesni romantik što ja jesam. U tom pogledu sam na miru. n NOVA MISAO • 65 / Zabeležila: Nataša Gvozdenović / Roberta Razzi: - izabrane pesme - TUGA I još samo po noće... sako toliko, otprteh ocijah osluhnen kako srce kaplje na rikamano intimelo od koredi. ADIO B.M. RASPETA KRALJICA Poglej, krunico od rubidi son klala. Poglej, noćas son zadnji put tvoja raspeta kraljica. Znoš, ma vraga ne. Znoš da znoš. Da kad me s križa kalojo više mi niš ne moreš. Više ne boli, više te nikad neću moć imet radi. Znoš da znoš. Bilo je samo pitanje dneva. FAVOLA Saki ima svoje sanji lepi, lahki, roza piturani. I onda si ti Krolj, a ja son Kraljica. I va sne so deca si beli, šomprešani. I onda si ti Car, a ja son Carica. I onda je beli pir, rožice i zvon. I onda smo zavajka, dugo i srećno, dok ne pride don... 66 • I tako... jeno jutro... son znala da si me zobi zavajka. Da je magari ki bi da mi pomore zdignut srce poprekidano na miljor kusi z ledeneh pijaštrelah deština. KROTKA LJUBOF Bilo je to leto va veštalje od koromača, taketi so dojali na šfalt, sunce je talilo roželi na kamižote z Japona. Sela son na šedil do tebe, kurijera je va đirah inamorala moje levo i tvoje desno golo rame. Va Brseče je ljubof puknula zavajka. PARIS TEXAS Ima jena cesta po ke tren pasiva. Wendersova cesta. Cesta od nikudar za nikamor. Cesta, Paris Texas. Moja cesta. I nebo nad njo je karvovo, vijola i blu. Cesta na zemlje od jedinega. Nebo i cesta, somi. Nigdere nikega i nicega. Moja cesta. Moj Paris Texas. GLASOVI ISTRE: Italijanska književnost u Istri posle Drugog svetskog rata Silvija Kodnik - izabrane pesme - NE RAZMIŠLJAM. /lebdim./ /ljudima nedostaje stila. samoedukacije./ otkazati PLES POD MASKAMA. odrezana limeta sasječena u korijenju radosti. u djetinjastom iščekivanju osmijeh postaje usputna destinacija zaboravljena stanica u nepoznatom smjeru. strovaljena niz liticu taktičnosti poput madame Bovary maštati utažiti izvore taktilnih užitaka. uvlačiti dim, nastrano, dok palim šibice tuge. /jer ne mogu plakati/ knjiga bez imena otrgnuta s polica uzdaha. dodiri od slame psihodelija ventilatora NAGNJEČEN VRISAK,moj. kontrakcije srca nečujne prolaznicima marionete zadovoljstva u tvom oku ruka nepostojanja i opsjednutost poput padanja tanjura niz police radoznalosti suza. /neprikrivena. jer nikad nisam dovoljno snažna. / • 67 razmišljati, nekompatibilno o neispijenim čašama žudnje. bulimično prežderavanje hrani obamrle stanice. bez kontrole prljavu vodu umorne glasnice i sinopsis odvratnih misli utrpati u džepove. prodavanje tijela. neodgovornost. uokvireno Lacanovo zrcalo ugušit će odraz krvavih prstiju NOVA MISAO lijeni uzdasi, sasvim atipični potiču vaskularnu osmozu misli kao ringišpil. monološke diskusije ostavljaju odraz na dnu šalice krvoprolića. seminar informacija i nagrizeni završeci živčanih stanica bez kapaka lome se u triježnjenju sumnje. Biografije • • • Roberta Dubac rođena je u Kopru 1974. i odrasla u Kaštelu (Castelvenere), na samoj granici između Hvatske i Slovenije. Radi pri Upravnom odjelu za kulturu Istarske županije – Regione Istriana i vanjski je suradnik Muzeja Grada Umaga. Od 2004. glumi u dramskoj grupi Zajednice talijana „Fulvio Tomizza“ iz Umaga. Na književnom natječaju Istria Nobilissima dobila je 2008. i 2009. počasna priznanja za zbirke „Terra B“ i „Gabbiani sulle gru“, dok je 2011. na istom natječaju nagrađena drugom nagradom za kazališni tekst na istrovenetskom dijalektu „Done de fiori e fanti de cuori“. Iste je godine dobila nagradu tršćanskog dnenvika Il Piccolo za pripovijetku „Il fondale dell’Universo“ na natječaju Città di Trieste. Njezinu prvu kjnjigu, zbirku kratkih priča „Chiesa di nessuno“ (Ničija crkva), objavila je 2012. izdavačka kuća EDIT iz Rijeke. Roberta Razzi djeluje na čakavskoj sceni Polu otoka promovirajući svojim one women show specifikum podneblja u kojem djeluje, a kojega su obilježje i uvrštene pjesme. Labinski versi, Labin 1997. godine – zajednička zbirka pjesnika Labinštine; Poezija 2000, Pula zajednička zbirka istarskih pjesnika mlađeg naraštaja; Verši na šterni, skupna zbirka čakavskih pjesnika; web časopis za književnost Konture: „Krotka ljubof”, pjesma mjeseca – listopad 2001. godine; Književna revija, Osijek 2002. godine; Štrigi, sanji i mirakul, 2002. godine, samostalna zbirka. Roberta Razzi deluje na čakavskoj sceni Istre od 1997. godine. Silvija Kodnik rođena je 9.7.1989. godine u Kopru. U 8. razredu osnovne škole napisala je svoju prvu pjesmu te 2003. godine sa svojim prvim radovima osvojila je nagradu „Goranovo proljeće” (2. mjesto). Iste je godine osvojila nagradu „Laurus Nobilis” za prozno djelo u kategoriji osnovnih škola poreštine. 2006. godine, kao učenica Srednje škole Mate Balote ponovno je osvojila nagradu „Laurus Nobilis” za najbolje prozno djelo u kategoriji srednjih škola poreštine te je za poeziju osvojila nagradu „Goranovo proljeće” (3. mjesto). Po prvi puta održala je vlastitu književnu večer u prostorima Gradske knjižnice Poreč. Godinu dana kasnije, 2007. godine osvojila je posljednju nagradu za prozno djelu u kategoriji srednjih škola „Laurus Nobilis”. Te je godine, u suradnji s još dvije autorice izdala zajedničku zbirku poezije „Ostala sam sama”. Esej Kako rehabilitovati političko? 1 Piše: Vladimir Gvozden Činjenica je da kriza dodeljuje važnost filozofiji, jer mišljenje problema legitimiteta jednog ekonomskog, političkog, državnog, nacionalnog ili jezičkog sistema potražuje uporište van premisa koje ga uljuljkuju 1 Povodom knjige Đorđa Agambena, Dispozitiv i drugi eseji (prev. Marija Radovanović, Adresa, Novi Sad, 2012). 69 Alternativni pok reti tragaju za partikularnim identitetom, pozivajući se na univerz alnost u koju ni sami ne veruju. Krajnji stadijum moder nog individualizma nije nedruštveni, otuđeni subjekt, već su to minijaturni kolektivi posveće ni specijalizovanim interesima. U ovoj ekonomiji emocija i političkog postoje dva paralelna toka: umnožavanje razlika i igranje na kartu opštosti. Današnja država malo vodi računa o individual nim učesnicima određenih društvenih situacija, već se bavi kalsif ikacijama: nezaposleni, malo letnici, biračko telo, regioni, nevladine organi zacije, ciljne grupe, etničke grupe... Politika se u velikoj meri uklopila u koncepte države znanja, ideoloških predstava i paralogiku tržišta. Pita nje je da li je to posledica ili uzrok krize u kojoj smo se zatekli. N OVA M I SAO metnutog poretka koji bi regulisao anarhiju ma terijalističkih želja. Moguće je čak zamisliti svet čiji su stanovnici uzalud prošli kroz iskušenja 20. stoleća. Korak po korak, sumorne činjenice i po kazatelji dovode u pitanje naš estetizam okrenut svetu roba, ali i tradicionalno zamišljene kulture kao sredstva emancipacije. Činjenica je da mla dima život izgleda manje čarobno nego genera ciji njihovih roditelja, a osećanje da bi budućnost mogla da prevaziđe sadašnjost govoto je sasvim iščezlo. / oje1ideje i kak ve majstorije nam mogu po moći da sebi objasnimo prirodu političkog? Kao društvo (ili kao društva) lutamo od gađenja spram politike, koje se često okončava u jalovim kom promisima sa njom; potom nas obuzima pomir ljiva misao da je sve politika i da smo, umesto odgovarajuće subjektivacije za koju bismo se izborili, predodređeni da budemo njeni pasivni objekti; naposletku, najređi je napor da shvati mo da politika ne počinje iza Kineskog zida, već da je ona uvek već ovde i sada, uvek među nama i da je ona polje koje, uprkos nama samima, nika da nećemo suspendovati, svakako ne pre nego što ono nastupi u svojim okrutnim i sudbinskim obličjima. Utisak je da je naše samoporicanje, o kojem se toliko govori, tek posledica neopreznog poricanja političkog u koje smo apriorno uro njeni do guše. Gde nastupa opomena, a možda i kazna zbog tak vog poricanja? Sadašnje vreme neki će okarakterisati kao doba kraja ideologija i snova o boljem svetu, kao i doba smrti optimi stičkih utopija povezanih sa naukom, tehnikom i umetnošću. Neizvesnost omogućuje da bilo šta dobije na značaju, a budućnost izgleda kao sa dašnjost sa više opcija. Jedan mogući svet je, recimo, svet nihilističke potrošnje i policijski na Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT UR U VOJ VO D I N E k / u sopstvenoj samorazumljivosti. Demokratija nije participacije i nisu izbori, ona je način da pokuša da prevaziđe gra nice datosti, odnosno da života koja zapoveda određenim stilom političkog iznova misli vrlinu i moguć nost političkog delovanja. okupljanja. Čini se da bi se i Badju i Ransijer složili oko Nasuprot tak vim kretanji činjenice da je pitanje političkog prevashodno ma, pom enuti fil ozof i su sme lo, rizično i stvaralačk i pitanje kako gradimo zajednicu. pošli u pravcu traganja za utemeljenjem političkog po sle smrti utopija, odnosno Filozofija i kriza u doba krize političk ih projek ata koji su raču nali na ideju da će svet sutra biti lepši, bogatiji i Činjenica je da kriza dodeljuje važnost filozof iji, bo lji. jer mišljenje problema legitimiteta jednog eko nomskog, političkog, državnog, nacionalnog ili Demokratija nije participacije i nisu izbori, ona je jezičkog sistema potražuje uporište van pre način života koja zapoveda određenim stilom po misa koje ga uljuljkuju u sopstvenoj samorazu litičkog okupljanja. Čini se da bi se i Badju i Ran mljivosti. Stoga ne bi trebalo da čudi što ove sijer složili oko činjenice da je pitanje političkog krizne godine, zahvaljujući radovima sjajnih fi prevashodno pitanje kako gradimo zajednicu. Sa lozofskih pisaca Žaka Ransijera, Alena Badjua i tim je saglasan i Đorđo Agamben u svojim ogle Đorđa Agambena, nagoveštavaju rehabilitaciju dima Dispozitiv i drugi eseji. političke filozof ije, koja je tokom osamdesetih i devedesetih uglavnom bila oveštalo i prikazi vačko ponavljanje ustaljenih fraza, obično uz Dispozitiv i mesto politike institucionalno jemstvo koje je svetski pozna Glavna nit Agambenovog dela, omeđena mišlje tim autorima dodeljivao neki prestižni, najčešće njem Karla Šmita, Valtera Benjamina i Mišela američki univerzitet, poduprt primesama kul Fu k oa, odnosi se na svođenje života na biopoliti turne i izdavačke hegemonije. Tak va politička ku: ho m o sacer je redukovan na „goli život“ i lišen filozof ija je, slepa za stvarnost, bezmalo sasvim bilo kak vih prava, izvan zakona, a ipak podložan potonula u školski formalizam i proceduralizam, zakonu, i ne može biti izuzet od svoje sudbine u zavodljivu jasnoću i preglednost izlaganja, za boravivši pritom da je jedan od njenih zadataka – kao takav, on je sasvim suprotan od suverena, / E SE J / K AKO R EHAB I LI TOVAT I PO LI T I ČKO? koji ima pravo da odredi izuzetak u odnosu na zakon. Goli život je ukalkulisan u ideju suvere niteta, i to je ono što političko čini složenim, jer je njegov ulog mnogo dublji i opasniji nego što je tržišna logika površnog šarenila demok rat skog proceduralizma spremna da prizna ili pri hvati. Rehabilitacija političkog značila bi jačanje svesti da je krajnji ulog u toj igri naš goli život, a ne nekakva beznačajna nijansa u mišljenju ili delovanju. Stoga je utisak da savremena politička filozof i ja, barem u likovima trojice pomenutih autora, prihvata potragu za vrlinom. Četiri eseja uvršte na u knjigu o kojoj je ovde reč pružaju dobar uvod u Agambenov noviji rad vezan za medita ciju o vezi filozof ije i prijateljstva, o odnosu cr kve i carstva, o smislu naredbe i o domašajima Fukoov og pojma dispozitiva. Naslovni esej se bavi ključnim terminom Mišela Fukoa: dispozi tiv je francuska reč koja označava napravu, me hanizam (ponekad se prevodi i kao „aparat“), kako bi ukazao na mnogobrojne institucional ne, fizičke i administrativne mehanizme i struk ture znanja, koje pojačavaju i održavaju sprovo đenje moći unutar društvenog tela. Fuko ovaj metodološki pojam objašnjava u jednom raz govoru iz 1977. godine: „Ono što na prvom me stu pokušavam da razotkrijem ovim terminom je temeljni heterogeni ansambl sačinjen od raz ličitih diskursa, institucija, arhitektonskih formi, 70 71 Slično se može reći i za prvi tekst u knjizi, ogled „Prijatelj“, koji započinje moćnom rečenicom što, pozivajući se na philos (prijatelja), budi znatiželju i provocira naše mišljenje: „Prijateljstvo je tako tesno povezano sa samom definicijom filozofije, da čak možemo reći da bez njega filozofija ne bi bila moguća“. Kao što je ogled o dipozitivu pro širenje Fukoovih stanovišta, ogled o prijatelju je tihi, ali polemički dijalog sa stavovima Žaka Deri de iz njegove obimne, ali u osnovi pesimisičke knjige o prijateljstvu što varira jednu rečenicu koju Montenj u svom ogledu „O prijateljstvu“ pripisuje Aristotelu: „Moji prijatelji, nema prijatelja“. Više u duhu Badjuovih te Agamben je pesimista, a naročito ga zabrinjava činjenica za o ljubavi, Agamben će esej optimistički zaključiti da danas „nema ni trena u životu pojedinaca rečima: „Prijatelji ne dele koji nije modeliran, zagađen ili konstrolisan nešto (rođenje, zakon, me sto, ukus): oni su po-delje od strane nekog dispozitiva“. ni iskustvom prijateljstva“. Posledica je produbljivanje apstrakcije u međuljudskim I slično Badjuu, koji ljubav dovodi do politike, prija odnosima, cepanje bića od njega samog i od neposrednog teljstvo postaje kod itali odnosa prema sredini u kojoj živi. janskog filozofa sredstvo / Agamben je protagonista našeg sveta i on pri znaje pri kraju eseja o crk vi i carstvu da nema drugog autoriteta osim uporne navike da čita znakove vremena. To deluje malo, ali je možda više od svega, jer u vreme deontologizacije po litičkog, o kojem je govorio Žak Derida, znati u kom vremenu živite je postao filozofski gest par exellence. Otvorenost, ma kako je interpreti rali, donosi meru opstanka političkog. Sve bi bi lo lako kada bi politika započinjala ili postojala tamo gde mi to želimo, ili kada bi bila tvorevina zanetih romantičara, neodgovornih ekstremi sta ili egoističkih privilegovanih klasa što žele da zalude mase i skriju njihove istinske interese. Politka je ukorenjena u stvarnim uslovima mo dernog života i ne može se pripitomiti ni pozi vanjem na dobru volju i nenasilje, ni obećanji ma univerzalnog bratstva, niti divljanjem eks tremista, niti projekcijama jedinstvene svesti u liku samorazumljivog nacionanog duha: mora mo da je razumemo i živimo sa njom, bilo da je volimo ili ne. Znam da vam to deluje kao jedno stavno rešenje. Međutim, slušam Agambena i ostavljam vas da o tome razmislite. n N OVA M I SAO Agamb en piše bolje eseje od dobrih proznih pisaca. Poseban primer njegove lucidnosti i stila je predavanje „Šta je naredba?“ Njega, kao Fuko ovog sledb enik a, zanima arh eo l ogija: naim e, grčka reč arché znači „poreklo, početak, počelo“, ali i „naredba, nalog“, dok glagol archo znači po četi, biti prvi koji nešto čini, ali znači i naređivati. Arhont (doslovno „onaj koji počinje“) u Atini je, podseća Agamben, bio vrhovni poglavar. Dakle, onaj ko naređuje je onaj koji je prvi, a u početku svega se nalazi naredba. Filozof svoje ideje saop štava u formi predloga ili sugestije – ovde nena metljivo podseća da je „u našoj kulturi, arché, poreklo, uvek već i naredba, početak je uvek na čelo koje vlada i naređuje“. Upravo iz te strukture potiče prestiž porekla u kulturi, a početak nikada nije prošlost, jer je uvek već tu, među nama, i ko manduje istorijom našeg postojanja. / Agamben je pesimista, a naročito ga zabrinjava činjenica da danas „nema ni trena u životu po jedinaca koji nije modeliran, zagađen ili kon strolisan od strane nekog dispozitiva“. Posledi ca je produbljivanje apstrakcije u međuljudskim odnosima, cepanje bića od njega samog i od neposrednog odnosa prema sredini u kojoj živi. Fuko je, prema Agambenu, pokazao kako, u društvu podvrgnutom propisima, dispozitivi te že, kroz niz postupaka i obrazloženja, znanja i delatnosti, ka stvaranju pokornih, ali slobodnih tela, koja poprimaju identitet i „slob odu“ sub jekata u istom onom procesu koji ih pokorava. Uostalom, kapitalizam je uspeo i strategije de subjektiv acij e da pret vor i u proces e pokor a vanja. Otuda prop ast politike i njenih tradici onalnih podela na levicu i desnicu, jer politika pretpostavlja stvarne subjekte i identitete (rad nički pokret, buržoazija...) i ekonomiju vlasti ko ja teži sebe da reprodukuje. Nema više čak ni spoljašnje tačke tradicionalnog suvereniteta vladara, jer je nadzor pomoću video kamera pre obrazio javne prostore grada u enterijere nekog ogromnog zatvora: „U očima vlasti – a možda je ona u pravu – ništa nije sličnije teroristi od obič nog čoveka“. Svedoci smo poslednjih godina da takva državno-kapitalistička mašina sve više upa da u prazan hod, a katastrofizam postaje iskustvo koje nas obeležava, praćeno pojačanom retori kom milenarizma. Gde je tu mesto za političkog subjekta? Kako u tak vim okolnostima rehabilito vati političko? Potrebna je, naravno, drugačija subjektivacija, potrebno je profanisati dispoziti ve, potrebno je „Ono čime se ne može upravljati, a koje je početak i istovremeno tačka bega od svake politike“. U početku beše – naredba za rehabilitaciju političkog jer „upravo ta deoba bez objekta, to izvorno sa-osećanje sačinjava politiku“. Pa ipak, to je istovremeno sredstvo koje se može lako krivotvoriti i zloupotebljavati (Deridin dodatak Agamben ne prenebregava). Otuda se ovaj esej završava oprezno – kao poziv da o ovom problemu razmislimo. Ogled „Crkva i carstvo“ na sličan način dočarava misaoni tok koji pokušava pomoću arheologije da rehabilitu je politiku. Agambenova dijagnoza je da kako slavljenje ekonomije spasenja slabi i briše se, (ka pitalistička) ekonomija „širi svoju podrugljivu prevlast na sve aspekte društevnog života“. Ne stanak mesijanske ideje nije opozvao pakao, već ga je smestio u naš svakodnevni svet. Ukratko, stiče se utisak da je i crkva bila manje zlo od pa klenog modela današnje politike koji po svaku cenu nastoji da prebaci svoju ekonomsku mrežu preko celog globusa. Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT UR U VOJ VO D I N E regulatornih odluka, zakona, administrativnih mera, naučnih izjava, filozofskih, moralnih i fi lantropskih predloga – ukratko, izgovoreno kao i neizgovereno. To su elementi dispozitiva (apa rata, mehanizma). On je sistem odnosa koji se mogu uspostaviti između navedenih elemena ta“. Agamben sada proširuje Fukoovo shvata nje, pa je za njega dispozitiv bilo šta što ima ka pacitet da uhvati, usmeri, odredi, presretne, ob likuje, kontroliše ili obezbedi gestove, ponaša nje, stavove ili diskurse živih bića. U tu kategori ju ne spadaju samo zat vori, ludnice, škole, ispo vedaonice, fabrike, disciplinujuće, pravne mere i slično (uostalom, veza između njih i moći je očigledna), već i besprekorni svet modnih i teh noloških roba, ljudskih disciplina, umetnosti i – konačno – sam jezik koji je u sebe utkao mo gućnost uništenja čoveka. (Pre)živeti ruski rulet Siniša Tucić, Metak, „Fabrika knjiga“, Beograd, 2012. Piše: Branislav Živanović s iniša Tucić (1978) je novosadski pesnik postmodernističkog usmerenja sa neoavangardističkim nasleđem kao tradicijom. Njegov četvrti pesnički rukopis, Metak, je knjiga-projekat, poprište poetičkih načela i autoreferencijalnih iskaza koju čine trideset pet pesama svrstanih u četiri numerisana tematska ciklusa nejednakih obima, od kojih četvrti ciklus čini svega jedna, epiloška, pesma, programskog karaktera. Reč je o poeziji neposrednog izraza, ponegde sa ironijom, izgrađenom na poetičkim ruinama postavangardnog vremena gde svedočimo razvoju urbanije i zrelije poetike kada pesnik koristi činjenice književne istorije kao što je slom međuratnih književnih pokreta ili kulture, ili ratno iskustvo devedesetih, tehnosferu i malograđanski mentalitet kako bi saopštio svoje stavove i bio angažovan. Neoavangardno osporavanje pesničke tradicije postalo je već, u vreme postmodernog pluraliteta, deo tradicije ili jezičke i književne baštine. Iskustvo postmodernog pesništva podrazumeva etape pređenog puta, a poetičke pretpostavke neoavangardne pesme pesnik vidi kao jednu od mogućnosti da se dođe do ispunjenja u tekstu. U pojedinim pesmama Tucićev pesnički govor je veristički sveden na puko deskriptivne, ironizujuće stihove koji često imaju društveno kritičku funkciju ili kritiku svakodnevnog života, institucija i trendova modernog kapitalizma, odnosno život u kapitalističkom društvu, gde je teoretski okvir možda baš Fredi Perlmanova Reprodukcija svakodnevnog života. Ovakav postupak pesnik koristi izgrađivanjem groteskne ili distorzne slike ili ređanjem slika po analogiji. Budući da se neoavangarda bazira na traženju novih mogućnosti inovacije i promene, nekada i po svaku cenu, ona koristi i one impulse istorijske avangarde (futurizam, nadrealizam, dadaizam) koji su se pokazali otpornijim na mogućnost poetičkog apsorbovanja i sublimacije, ali ih pesnik, pored drugih pesničkih načela, sa ovovremene distance propituje i kritikuje kao projekte neiskorišćenog potencijala (npr. pesma: „Lekovita devojčice“, „Metla je neupotrebljivo oružje iznad pakla“ i pesme iz II ciklusa). Neoavangarda je predstavljala obnovljeni projekat preispitivanja književnosti, poetika, umetnosti i kulture, odnosno nove paradigme, nove obrasce unutar po- menutih polja. Pokreti i umetnici usmerenja kao što je Tucić, teže izmeni institucije umetnosti i same umetnosti, a istovremeno i njene društvene funkcije danas (primera radi, pesme: „Novo pozorište“, „Zašto ljudi vole pozorište?“, i pesme iz II ciklusa,). Tada delo/tekst nastaje po uzoru na određen teoretski i estetički okvir, međutim, ono ne može da bude u shvaćeno neposredno, mimo ili izvan svog okvira. Pored pomenutog Perlmanovog dela kao okvira za pojedine pesme, zapažamo intertekstualne ili sintagmatske invokacije drugih autora subverzivne literature: Roba Bleka, Gi Debora, Žaka Kamata, Pjera Klastra, Situacioniste ili avangardne umetnike (Marina Abramović); od ostalih mislilaca prepoznajemo Hajdegera, Rolana Barta, Žerara Ženeta, Radomira Konstantinovića itd. Grad, urbani prostor je ambijent Tucićevog pevanja; sa bodlerovskim deromantizovanim poimanjem grada, interesovanjem za periferiju i predgrađe sa svim svojim opscenostima, on kao flaneur tumara ulicama, bulevarima i evidentira njegove postapokaliptične tekovine. Za Tucića je pisanje poezije politički čin, a on postaje pesnik postapokaliptičnog tona, tj. otkrivačkog tona raskrivanja koje je u toku. Konačan rezultat je zbirka koja osvežava i iznenađuje; poezija promenljive fokalizacije i intonacije. U pogledu sadržaja, kreće se od uzvišenog i osetljivog do trivijalnog i vulgarnog; od permanentnog do banalnog. Reč je o narativnim, (auto)refleksivnim, deskriptivnim pesmama, sa slikama i stihom koji postavljaju nove izazove i od čitaoca traže angažovanost, akribičnost i adaptilnost kako bi što bolje dosegao zadovoljstvo u tekstu. S jedne strane, suočavamo se sa urbanim, metodološkim, teoretskim i postmodernističkim pretenzijama, rušenju dogmi i preispitivanju pesničkih (modernističkog i avangardnog) projekata. S druge strane, pesnik pokazuje ulogu i položaj umetnika danas, kako je poezija moguća i koja je njena funkcija u društveno-politizovanom prostoru, dajući istovremeno odraz savremenog doba: čedo jednog vremena i njegove apokalipse gde je post apokaliptični svet stvorio sajber prostor i medijsku civilizaciju kojoj proizvodnja informacija produbljuje odsustvo značenja (veći deo pesama iz III ciklusa). n 72 A sada vi Kim Tui Li i Paskal Janovjak „A sada ti”, izdavačka kuća Clio, Beograd, 2012. godine Piše: Gordana Draganić Nonin n “Pisanje u saradnji sa drugim umetnikom čoveka izvodi iz sebe, menja ton, unosi element neočekivanog” rekao je jednom prilikom Vladimir Pištalo, a sve to se doslovno može primeniti na prepisku dva umetnika, kanadske književnice poreklom iz Vijetnama Kim Tui Li i francusko-slovačko-švajcar skog pisca Paskal Janovjaka koji je u mesecima prepiske živeo u palestinskom gradu Ramalu. Njihova prepiska premijerno je objavljena prošle godine na francuskom pod naslovom „Tebi“, a izdavač dela Kim Tui Li na srpskom jezi ku, izdavačka kuća „Clio“ iz Beograda, ovu njihovu knjigu je objavila pod nazivom „A sada ti“. Gostujući u Novom Sadu u novembru u Radio kafeu, Kim Tui Li je istakla da joj se naslov srpskog izdanja čini tačnijim. „Meni nije bilo toliko važno šta ću ja napisati, u smislu objašnjavanja sebe, već mi je bilo strašno važno da napišem nešto što će još više inspirisati Paskala da on meni napiše nešto o sebi i njegovim razmišljanjima. Zato mi naslov „A sada ti“ baš to predsta vlja, upravo taj momenat kada ja tragam za duhovnom sobom koja će biti inspiracija Paskalu, toliko sam volela da primam njegova pisma“. Paskal Ja novjak se složio sa ovim i rekao da se i on tako osećao. On je i u jednom pi smu njoj napisao „i ja ću najzad pročitati tvoje reči, tu jedinu stvar koja zbilja jeste ti“. Dakle, „pisanje u saradnji sa drugim umetnikom čoveka izvodi iz se be“ – upravo to se desilo ovim piscima koji su se, u stvari, dopisivali pre nego što su postali prijatelji. Susret se desio jedne večeri u hotelu u Monaku, po tom su razgovarali za doručkom. U Monaku je bio neki književni simpozijum na kojem su oboje gosto vali. Onda je ona otišla u Montreal, a on se vratio u Ramalu. Ova knjiga predstavlja nastavak njihovog razgovora. Nesporno je da su se njih dvoje odmah prepoznali, a to se dešava vrlo, vrlo retko u ovim na šim životima. Sva sreća, kako se radi o dvoje ljudi istančanih čula, dvoje pisaca koji imaju veoma lep smisao zapažanja detalja, njima to nije promaklo. Počela je tromesečna svakodnevna prepiska, borba sa vremenskim zonama jer po „tajmingu“ obeleže nom u samoj knjizi se vidi da je Kim ustajala vrlo rano ujutro, da ugrabi nekoliko trenutaka dok joj se deca ne probude, da na miru piše svom prijatelju koji je u tom momentu vrlo blizu ili u samoj ratnoj zoni. Ono što čini ovu knjigu vrednom je i činjenica da je oni nisu unapred zamislili, dogovorili se o njoj. Ne, oni su pred kraj ovog dopisivanja shvatili da imaju 73 jednu zaokruženu celinu, razmatranja dvoje ljudi o tradicijama svojih i nekih novih njihovih zemalja, o izbeglištvu, o deci, o uspomenama iz detinjstva... Knjiga „A sada ti“, dijalog je između muškarca i žene koji poziva čitaoca da s njima podeli intimni univerzum. U njemu ćemo iznova otkriti onu poetsku draž koja je osvojila hiljade čitalaca romana Kim Tui Li „Ru“, romana u kojem ona opisuje svoj izlazak iz Vijetnama na ribarskom brodiću. Beg od represiv nog komunističkog režima kada je kao desetogodišnja devojčica sa roditelji ma i dva brata uspela da izađe iz Vijetnama, boravak u užasnim uslovima u prihvatnom logoru u Maleziji, kao i dolazak u Kanadu. Roman „Ru“ objavila je, takođe, izdavačka kuća „Clio“). Tekstovi ispisani u sporom ritmu sećanja iz ražavaju trenutne, univerzalne ili sasvim lične zabrinutosti. Osetljive na sen zualnost detalja, njihove priče odzvanjaju, narastaju, dopunjuju se i trepere kroz nesvakidašnje saučesništvo. Reči nadleću okeane i šest vremenskih zo na, preskaču zidove, granice i kulturne različitosti, kako bi izrazile lepotu sve ta i tananost života. Zaista, ako želite da osetite koliko je svet u kojem živimo velik, treba da pročitate knjigu „A sada ti“ jer ćete otkriti da, na primer, vijet namci ne čuvaju fotografije u kutijama za cipele, jer se kod njih cipele i ne kupuju u bilo kakvoj ambalaži, a Paskal će vam otkriti, između ostalog, i priču o Palestincu Žadu i njegovom ocu koji je proteran u Jordan, priču o tome kako se ne izdaje otadžbina. Saznaćete kako se Kim asimilovala i koliko je tome doprinelo uređeno kanadsko društvo, a kako je u Švajcarskoj primljen Paskalov otac koji je izbegao iz Bratislave samo nekoliko dana pošto su Rusi ušli u Slovačku. I kako ih je na otkrivanje nekih priča pod staknulo Poovo „Ukradeno pismo“. Otkrićete koliko je nesagledivo mnogo zidova i granica na ovom našem šaru zemaljskom. Pa kada dvoje ljudi, ovakvog dara za pisanje, prekorače bar jednu od tih granica, onu najtežu, kada uspeju da izađu iz sebe zbog drugog, onda dobijete izuzetno vrednu knjigu. Zato, a sada vi... Epilog: „Ne znamo kako su ovi redovi „izašli iz nas“. Jednostavno smo se prepoznali. Ta vrsta prijateljstva je vrlo retka, takva da smo duhovno jedan drugom toliko važni. A sada? Sada smo se, na nekoliko susre ta zbog rada na knjizi i njenoj promociji upoznati i ovako, obično. Verujte, sada nam prepiska nije toliko zanimljiva. Tek sada pitamo jedno drugo kako su nam bližnji, kak vo je vreme i slično“, dočarali su Kim i Paskal svoj odnos na književnoj večeri u Radio kafeu. n (I)zazivanje mraka Nemanja Arsović, Gušenje svetlosti, „Futura“, Petrovaradin, 2012. Piše: Branislav Živanović p rva pesnička zbirka mladog novosadskog pesnika Nemanje Arsovića (1982), Gušenje svetlosti, donosi nesvakidašnju sintezu pesničkog i filozofskog govora. Uočavamo napor da se principom kalema dva diskursa učine pesničkim načelom, rasponom ritma i tema koje, mada ne prevazilaze klasične teme poezije, nastoje da im se na izvestan način suprotstave. Jezik koji dominira zbirkom prepoznajemo kao retoriku srpskog romantizma, ili, u ovom slučaju, pseudoromantizma (primer: „Oka tvoja mene gledu, kako li to sada smedu“, pesma „Ti“). U pitanju je jedan registar od koga ćemo navesti deo: „gledu“, „mreti“, „bogme“, „‘oće“, „deder“, „kanda“, „vazdan“, „imade“, itd; ili je reč o skraćivanju reči, ukidanju samoglasnika zarad održavanja ritma: „vid’“, „nekak’“, „sagled’o“, „kren’o“, „svakak“, „zašit’“, „mis’o“, „pak’o“...; kao i učestalost deminutiva pri invokaciji: „očice“, „ustašca“, „pesmice“, itd. Stih i ritam u zbirci je pretežno osmerački (distisi!), ali, zbog pesnikovog nezadovoljstva ili otpora prema tradicionalnim formama, strategiji ili nemarnosti na formalnom planu, stih se menja i lomi na ne-očekivanim mestima, sa gotovo redovnom cezurom posle osmog sloga – koji se uzima kao polustih, disajna jedinica, jedna slika ili jedan iskaz. Takođe, primetna je i upotreba kraćeg stiha, slobodnog stiha, silogizmičkih i aforističkih konstrukcija (npr: „Pogled kaže oko laže“, „Istina“). Ako zanemarimo pomenute stihovne preseke, kada koristi rimu, rima je pretežno ženska i parna, a ređe ukrštena i unutrašnja, mada nisu retki slučajevi da istovremeno kombinuje slobodni stih sa rimovanim, ili čistu rimu sa nečistom rimom – računajući prevashodno tek na glasovno podudaranje, tj. broj i istost samoglasnika (npr: „svetu–džepu“), što se takođe može razumeti kao nezadovoljstvo formalnim obrascima. Pesme su uglavnom strofične, sastavljene iz distiha ili tek nekoliko, razuđenih stihova. Sledeći linearnu dinamiku čitanja, zapažamo složenije strofičke i astrofičke konstrukcije. Arsovićeva tendencija da pesmu centrira na sredinu stranice (tj. monitora ili word dokumenta!) ističe simetriju stihova, u metričkoritmičkom smislu, a dijalektika filozofskog i poetskog diskursa promoviše ironično tautološko samoogledanje kontraverzne stvarnosti, ciničan stav prema životu, pitanje položaja subjekta u svetu i podrivanje okoštalih mitova. Nekada ovo samoogledanje ne ide dalje od naslova pesme (npr. pesme: „TV na TVeu“, „Lepo je uvek lepo“), a nekada iz toga proizilazi i lucidna pesnička dosetka što za posledicu ima igrivost reči i polisemiju (npr: „kao i otok i mi bivamo otečeni.“, „Gola pesma“). Manir naslovljavanja pesama gde se sugeriše fon pesme, Arsović nalazi kod našeg moderniste Milana Rakića. No, kod Arsovića naslov je nekada u funkciji ironije. Tako, u njegovom katalogu postoji: „Tužna pesma“, „Gola pesma“, „Pala pesma“; ili pesme u čijim naslovima autor izostavlja imenicu, čime se značenje relativizuje: „Laka“, „Strasna“, „Izgubljena“, „Zezatorska“, „Najljubavnija“. Iako sadržaj na kraju knjige pruža pregled naslova pesama i njenu brojčanost, unutrašnji sadržaj ga podriva: umesto četrdeset tri pesme, koliko se da pobrojati u sadržaju sa kraja zbirke, unutar zbirke je četrdeset osam pesama, lišenih ciklusa. Naime, među njima je pet nenaslovljenih pesama koje možemo imenovati, kako praksa nalaže, početnim stihovima, što je izostavljeno. Zato, neimenovana pesma, kako sugeriše sadržaj na kraju zbirke, može da bude pogrešno shvaćena kao integralni deo prethodne, imenovane pesme, iako unutarnji sadržaj pesama i položaj jedne u odnosu na drugu govori drugačije. Ovo, kao i druge propuste u zbirci – pravopisna odstupanja i jezičke nedoslednosti – možemo pre pripisati nesmotrenosti uredništva nego samom autoru. Iz osećaja nedovoljnosti i nezadovoljstva niče gorka, ironična i cinična pesnikova upitanost nad prolaznošću, onome što je permanentno i apsolutno. Zamišljenost je nekada uzdržana i pretvara se u nemirenje iskazano usklikom (!), oslobođeno intelektualiziranja, dok je nekada data na nivou pukog sentimenta. Mogli bismo zaključiti da je pasivnost osnova Arsovićevog pogleda na svet kada izlazi iz okvira konkretnog i kreće se ka opštostima, a da je dublji i refleksivniji liričar kada se bavi konkretnim događajima i doživljajima. Uži izbor za Brankovu nagradu svedoči o talentu i potencijalu, svetlosti koja nije blesak, već sjaj koji će, nadamo se, nastaviti da odoleva restrikciji ideje i smisla. n 74 Klik, klik, bum – simulakrum Vladimir Ćeha: Samo na klik od tebe Matica srpska, edicija „Prva knjiga“, Novi Sad, 2011. Piše: Dragan Babić j asno je koliki je uticaj tehnologija danas – internet i moderna televizija nude mnogo, ali po koju cenu? Sve je više onih koji se prepuštaju virtuel nom svetu, „čarima“ simulacije i prednostima jednostavnog guranja glave u pesak. Tak ve individue često postaju otuđene od okoline i ponašaju se kao junaci video igara čak i kada nisu pred ekranom. Jedan od tak vih je i protagonista i narator romana Samo na klik od tebe Vladimira Ćehe. Autor formira dva okvira priče: spoljašnji daje kontekst ispovesti protagoni ste u psihijatrijskoj ustanovi, a unutrašnji pruža detalje njegove avanture koja ga je dotle dovela. Pripovedač je, dakle, devetnaestogodišnji Novosa đanin Vuk Todorov, dete bogatih roditelja koje traži sebe u virtuelnom sve tu video igara. Bez iskrenog kontakta sa porodicom i okolinom koja mu je dosadna i naporna, on ide linijom manjeg otpora i živi u svetu koji nije stva ran. Njegova opsesija kulminira kada mu se pred očima pojavi nišan koji njegov život čini još jednostavnijim: umesto da radi bilo šta, on oseća kao da može da „klikne“ na objekat u svojoj blizini i izabere stavku padajućeg menija. Međutim, vremenom shvata da je više robot nego stvarna osoba i beži od kuće na put kojim planira da otkrije sebe. Iako njegov beg može da deluje nepo trebno i neutemeljeno – problem, naposletku, nije što je Vuk toliko posvećen video igrama da mu se među očima pojavi nišan, već to što ideja o samospoznaji van doma u ovom sluča ju ne deluje ubedljivo – ovaj čin je neophodan ne samo da bi on postao ljudsko biće, već i da bi počela prava radnja romana. Njegov fizički put i put samootkrića se prepliću i dopunjuju, a, iako traje samo četiri dana i uspeva da do vede junaka tek do Zemuna, ovaj beg jeste monumentalan za njegov parazitski život, te ga menja iz pasivne osobe u ubicu. Upravo ubistvima dva napadača koji pokušavaju da ga kidnapuju on pronalazi sebe, postaje čo vek i počinje da oseća: nišan nestaje, a on opet sastavljen od krvi i mesa. Predstavivši ideju da Vukova stvarnost zapravo nije stvarna, Ćeha piše oštru kritiku društva i stanja sveta u kojem živi. Ukoliko se mladi ograniče na impulse iz monitora i televizora, šta im ostaje sem da se prepuste zavodlji vom šarenilu koje izgleda potpuno stvarno? Sa druge strane, kakva se reak cija sem pukog „kliktanja“ može očekivati u današnjem potrošačkom dru štvu kada su svi pod uticajem reklama koje su samo pedalj daleko? Upravo zbog toga protagonista nije otuđen svojim izborom, već je to posledica modernog načina života, uticaja virtuelnog sveta i simulacija koje on donosi. Ovak va kritika svakako jeste opravdana, ali ipak dovoljno suptilna da ne upada u oči i kvari užitak čitanja, što se, nažalost, ne može reći za neke dru ge elemente romana. Kao prvo, nijedan junak osim protagoniste nije pot pun: sporednih likova ima mnogo, ali su oni predstavljeni samo iz Vukove perspektive, stavljeni u službu njegove samospoznaje, ograničeni i jedno dimenzionalni. Dalje, naracija se često svodi na naivne opise i neubedljive i usiljene dijaloge, a ovakav stil je opravdan samo ukoliko je namera autora da se čitalac fokusira na ideje i epifaniju prota goniste. Na kraju, romanom provejavaju ne uvek spretno skrivene „inspiracije“ koje autor koristi: njegov junak se pravda skoro nalik Hambertu Hambertu Vladimira Nabokova, piše u svesku ma nirom Pola Ostera, gubi se u svetu video igara slič no junaku filma Ben X, upravlja svojom okolinom kao u igri The Sims, njegov put katkad ima prizvu ke romana Na putu Džeka Keruaka, zvuk „klik“ mu je jednako važan kao i zvuk „cink“ u istoimenom delu Davida Albaharija, ubija u „samoodbrani“ kao Merso Alberta Kamija, a sve to dok u praksu spro vodi poznate ideje Žana Bodrijara o simulakrumu i simulaciji. Naravno, Ćeha možda nije imao na umu sve ovo, ali se neke sličnosti ne mogu poreći. Ne postoji ništa loše u želji autora da svoje delo po veže sa kanonom koji poštuje, ali to treba uraditi pažljivije: ili formirati intertekstualne veze suptil nije, ili jasno navesti izvore inspiracije i potrebu za povezivanjem. Imajući u vidu da je Samo na klik od tebe prvo delo Vladimira Ćehe, kako reagovati na njegove dobre i loše delove? Da li se okomiti na nedostatke ili pohvaliti odvažnu kritiku društva? Srećom, ne po stoji samo jedan odgovor, a mogućnost za indivi dualne interpretacije jeste jedna od odlika ovog romana. n 75 Oslobođeni čitalac u lavirintu očekivanja Đorđe Pisarev, Velika očekivanja, Agora, Zrenjanin 2012 Piše: Katarina Kovčin „Knjiga je bila pored njega i on sretan, ustanovi da je prepuna divnih priča, najlepših koje je ikad čitao. Na prvoj stranici je pisalo: n OVO SU TVOJI SNOVI. TI SI IH SANJAO I U SNU ISPISAO.”1 Posmatrajući istoriju teorije o književnosti, čitalac se nemilosrdno pre bacivao sa jedne strane bojišta na drugu, Slobode i NeSlobode, negiran ili izolovan, utamničen u okove linija teksta ili tek prividno oslobođen u okvi rima nedodirljive intencije autora. „Element književnosti koga posle književnosti, autora i sveta treba najpre proučiti, jeste čitalac.”2 Neposredni poziv na „oslobođeno čitanje” doživeće i čitalac „Velikih očeki vanja” Đorđa Pisareva već na prvim stranicama knjige, gde ga autor upo znaje sa sopstvenim interesovanjem za likove koji „ispadaju” iz tokova ili okvira sopstvenih prostora i vremena, te naseljavaju druge. U uvodnom delu „Nove i stare priče: Za one koje volim”, autor prihvata postojanje lič nog čina čitanja i „dopušta” čitaocu slobodu učitavanja sa svešću da time prestaje svaka površna i krhka mogućnost fiksiranja teksta kao nepromen ljivog spomenika, „ispravnog” u samo jednom pravcu čitanja. Ukoliko čitalac „Velikih očekivanja” prihvati autorov izazov te se prepusti đavoljem sauče sništvu u aktivnom čitanju, učitavanju nedorečenog i popunjavanju prazni na lavirinta teksta, uskoro će se sresti sa svojim dvojnikom – alternativnim čitaocem, onim koji odlazi iza „rečenog”, postavlja pitanje „Šta ako” i otvara mogućnost sagledavanja ambivalentnosti neizvesne „realnosti” teksta. „Ovaj anđeo, koji je sada đavo, moj je posebni prijatelj.” 3 Priča „Poslanice iz Novog Jerusalima” prati dve stvarnosti – svet kome pri pada lik Etel i svet odakle prima pisma lika Stele. Čitalac se navodi na pret postavku da je Etel njegov „sunarodnik ovostranog sveta”, primalac pisama svoje umrle drage, Stele, koja tekstom poziva voljenog u smrt – prelazak na drugu stranu. Čitaočev iznenadni prelazak na „drugu stranu” teksta se odi grava istovremeno sa pismom Etela, rušioca stečene slike o granicama stvarnosti navedenih likova, koji postavlja ogledalo na suprotnu stranu. Stela time gubi svoj okvir i pronalazi sebe u „lažnom svetu, pseudoraju, svetu iluzija i privida”. Šta kada bismo pronašli Ekermanov tajni dnevnik sa svedočenjima o tajan stvenim razgovorima velikog pisca i čudnovatog posetioca – Tišlera, preva ranta i zloupotrebljivača legende o Faustu? Ili ipak „sablasti osuđene da lu ta večno između tajnih i javnih svetova”, sablasti koja je ranije sklopila ugo Đ. Pisarev, Velika očekivanja, Agora, Zrenjanin 2012, str. 133. 2 A. Kompanjon, Demon teorije, Svetovi, Novi Sad 2001, str. 175. 3 Pisarev, nav. delo, str. 9. 1 vor sa Đavolom. Čitalac se uvodi u poigravanja očekivanim, u sudbine liko va koji su ili bili sami žrtve prebega u nepoznate okvire prostora, ili su po znavali tak ve likove za koje se više ne pita – oni su jednostavno prešli na Drugu stranu. Premeštanje stvarnosti u neke druge svetove „jer kako izgle da naš svet nije jedini od SVIH SVETOVA” može da bude neposredno na do hvat ruke, čak i ispod samog kreveta. U „In vitam aeternam” pripovedač se spušta do mračnih kutova i otkriva krug u kome se ukrštaju dimenzije, stva raju novi prostori, obrazuju preseci poznatih svetova sa nepoznatima. Spo znaja postojanja beskrajnosti univerzuma i paralelnih svetova biva nasilno prekinuta otkrićem čudovišta. Da li pred vratima svih paralelnih univerzu ma stoji smrtonosno čudovište koje će nas nagnati na mučni povratak u naš svet, najbolji od svih svetova? Opasnost premeštanja stvarnosti nije ništa manje opipljiva od one koja se doživljava u snovima. Šta bi se dogodilo kada bismo se sreli sa knjigom u „Kući knjiga”, lično ispisanom svim našim snovima? Tekst knjige daje mo gućnost da se ona veže za stvarnost prepisivanjem i najmanjeg znaka, no ta varka postaje primamljiva pesma sirena kojom lik priče biva uvučen u neprekidno pisanje-prepisivanje teksta. Idući sa određenom percepcijom stvarnog-nestvarnog, čitalac će biti izazvan da (do)čita sve nestalnosti tih strana, kao i stalne njihove težnje da se zamene. Koliko čvrsto veruje u svo ju pripadnost svetu realnog, „ovostranog”, koliko može biti uveren da se upravo on nalazi sa te strane? „I gde uopšte izaći? Koliko su priče deo kolektivnog sna, koliko tu ima isti ne, a koliko toga zaista postoji van našeg sumornog sveta...”4 Pozivajući čitaoca na slobodu dočitavanja, promene prostora, vremena i okvira priče, autor otvara kapiju svog tekstualnog lavirinta i pruža Arijadni nu nit čitaocu, no, neretko, čitalac biva izneveren, ostavljen na okosnicama paralelnih svetova, drugih strana ogledala, sa sumnjom u sopstvenu prvo bitnu pripadnost „stvarnom” okviru. Čin pisanja i čitanja ostaje mitsko pu tovanje autora i čitaoca koji premeštaju jedni drugima okvire u kojima se nalaze, izbacuju se iz prvobitnih prostora i prelaze u neke druge. Ostavlja jući čitaoca sa tekstom „Februar ili biograf ija?” autor mu ponovo otvara pitanje postojanja jednog vremena sa nizom drugih u sebi. Pre nego što se pronađe u tačk i vremena, čitalac će morati da odgovori i na sledeća pitanja: - Da li je siguran da je on zapravo trenutni čitalac, smešten u udobnost svo je ugrejane sobe? Ili je tek čudovište ispod nečijeg kreveta, upisano u knjigu nepostojećeg Novog Jerusalima? n 4 Isto, str. 158. 76 Junak, sudbina i(li) istorija Svetislav Jovanov, Junak i sudbina. Poetika nemačke romantičarske tragedije, Sterijino pozorje, Novi Sad, 2011. Piše: Dragana Beleslijin k ao što nedvosmisleno pokazuje ilustracija knjige Junak i sudbina (E. De lakroa, Hamlet i Horacije na groblju), oživljeno interesovanje za Šekspira pre sudno je uticalo na nemačku romantičarsku tragediju, predmet studioznog tumačenja Svetislava Jovanova. U najnovijoj studiji, a u okrilju postmoder nističke polimorfnosti, figura ovog autora pokazuje novo lice, a srce, sudbi na, sukob, istorija i drugi pojmovi nasleđeni iz antičke dramske poetike, a usvojeni, razvijani i modulirani u šekspirovskoj i nemačkoj romantičarskoj teatrologiji postaju nosioci književnoistorijske „radnje“. Posmatrajući, para lelno sa istorijom tragedije, predominaciju istorijske nužnosti nad sudbi nom, autor ujedno označava početak vere u istoriju kao praksu nadređenu drugim oblicima (sa)znanja, kao naslednicu mita. Pošto odredi metodologiju rada i metodološki okvir (junak, tragički junak, njegova koncepcija i parametri analize), Jovanov daje istorijski pregled tra gedije: počinje antičkom tragedijom, žanrom utvrđenih obrazaca kompo novanja junaka, tragičkog sukoba, zapleta, tragičke greške i krivice, i uloge hora, preko šekspirove tragedije i njenog tretmana prirode kao sudbine, te inovacija na planu kompozicionih i tematskih rešenja, a završava nemač kom tragedijom u XVIII i XIX stoleću i njenim posredovanjem u rađanju mo derne slike sveta. Dok teorijski prosede karakterišu metodološka aparatura i strogo naučni, na momente gotovo udžbenički karakter, te koncizna od ređenja ključnih pojmova, čiji će se proces dezintegracije kasnije pratiti, a u čijem središtu je lik viđen kao u modelu subjekta utemeljeni, relativno celovi ti, ali i promeni podložni identitet (skup distinktivnih obeležja), koji se i potpu nosti realizuje kroz relacije s ostalim likovima i to u meri koju mu omogućava funkcija dodeljena u okviru dramskog zapleta, dotle istorijsko-kritički pregled podrazumeva kraći osvrt na antičke tragedije Eshila (Okovani Prometej, Aga memnon/Orestija, Sedmorica protiv Tebe), Sofokla (Car Edip, Antigona) i Euri pida (Elektra, Andromaha) i šekspirovski teatar a razliku između dveju poeti ka rečito ilustruju natprirodne pojava ilustrujovane primerom: „Dok se, re cimo, Sofoklova proročanstva, skrivajući eufemizmima bezuslovnost Nu žnosti, tek opiru tumačenju, višeznačnost veštičjeg proročanstva u Makbe tu (zagonetka Birnamske šume) zavode tumačenje.“ Preduslove nastanka nemačke romantičarske tragedije autor pronalazi u promeni državnog i društvenog poretka, pre svega u sunovratu ideja o mo gućnostima održanja poretka uspostavljenog Francuskom buržoaskom re volucijom, ali i zakonitostima imenentnim samom tragičkom žanru, te no vim književnim i poetičkim postulatima, čitanjima Šekspira. Stoga je, na pri meru trojice autora – J. V. Getea, F. Šilera i G. Bihnera – i njihovih drama u kojima je istorija nosilac tragičke spoznaje sveta, mogućno pratiti i ulogu istorijskih procesa – od apsolutne svetovne moći koja biva nadređena su bjektu i koja, kao takva, nužno odnosi pobedu nad izuzet(n)im pojedincem, preko ideološkog mehanizma istorijske nužnosti sve do „terora utopije“, od 77 nosno poraza individualnih ideala i stremljenja usled snažnog i sveprožima jućeg kolektivnog ovaploćenja u harmoničnu, bitno desubjektivizovanu za jednicu u kojoj se obrisi ličnog nepovratno gube. Tako Svetislav Jovanov jasno sugeriše čitalačke strategije Egmonta (1788), Valenštajna (1798–1799) i Dantonove smrti (1835), drama nastalih u poluve kovnom vremenskom opsegu, u kojima je subjektivni princip u fatalnoj ko liziji sa javnim, institucionalizovanim, većinskim, najčešće reprezentovanim kroz nosioce vlasti i jemce stabilnog društvenog poretka – od carske vlasti (Regentkinja u Egmontu) preko ideologa i tumača apsolutizma (O. Pikolo mini u Valenštajnu) do narodnog vođe i utemeljivača republike kao novog kandidata za autokratiju (Robespjer u Dantonovoj smrti). Često su, među tim, razlozi pobune i izopštenosti krajnje prizemni, oličeni u potrebi da se lično bezuslovno nametne kao imperativna ambicija koja na neki način provocira sebe samu, uslovljavajući tragičan ishod. Pritom, i u čitanjima no sioca radnje oseća se dehijerarhizacija principa vrednih žrtve: dok Egmont manifestuje „sukob između (još) neosvešćene emancipatorske težnje i in strumentalnog razuma“, već je Valenštajn oličenje „samosvesne težnje za univerzalnom slobodom i ideološkog stava“, a Danton uočava da je načelo ostvarene kolektivne slobode jednako nemogućnosti zasnivanja neograni čene indivudualne slobode. Likovi – istorijske ličnosti tako bivaju savladani neumoljivošću istorijskih okolnosti, tog novog Zlog Boga koji se svom sili nom obrušava na one koji nastoje sami da menjaju poredak. U isti mah autor primećuje da se pojam sudbine nepovratno degradira: „Sudbina najpre gubi svoju neminovnost, imperativnost (biva prevaziđena kroz utopijsku težnju), potom univerzalni karakter (postaje sistem ideoloških stavova), da bi se preobrazila u igru iluzija, poredak čije je delovanje lišeno svakog te meljnog načela (teror utopije).“ Kako je tragički žanr određen najpre odnosom prema tradiciji koju nasle đuje i menja, autor ukazuje i na mogućne razloge njegove odsutnosti u pe riodu razvoja moderne, modernističke i postmodernističke književnosti. Pretpostavke iščeznuća tragedije mnogobrojne su; napominjući to, autor izdvaja dva relevantna: viđenje Dž. Stajnera zasnovano na dubokoj ador novskoj skepsi u opravdanost „pevanja“ posle Aušvica, tj. na činjenici da su ratne strahote umnogome nadmašile mogućnosti moderne tragičke ima ginacije, ali i tezu T. Igltona da je tragedija, vezana za unutrašnju konfuziju buržoaske kulutre, morala u vremenu postideologije i postistorizma da iz gubi svoje mesto među ostalim književnim žanrovima. Ne ulazeći, nažalost, u dalje supstitucionalne spekulacije kojima bi se dalo objasniti premreža vanje tragičkih tema i postupaka sredstvima drugih žanrova, Svetislav Jo vanov zaključuje da je na pitanje o gubljenju tragedije u modernim vreme nima nemoguće dati precizan odgovor. n Pogled u dubinu daljine Nikola Vujčić, Dokle pogled dopire i nove pesme, Kulturni centar Novog Sada Piše: Jelena Zagorac p red nama je pesnička zbirka koja je prošle godine ponela nagradu Mi roslav Antić. Reč je o najnovijoj knjizi Nikole Vujčića Dokle pogled dopire i nove pesme u izdanju Kulturnog centra Novog Sada. Iako stvara u vremenu kada najveći deo književnosti teži ocrtavanju urba nog konteksta i duha, Vujčić se okreće prirodi. Ona u pesničkom subjektu Vujčićeve poezije pokreće razmišljanja o egzistencijalnim pitanjima života i pesništva. Tako, dok jednog leta posmatra prirodu u svoj njenoj punoći, postaje svestan njene, pa i sopstvene, prolaznosti i pita se: Kako sve ovo, što raste – sačuvati? (Leto, 39) Odgovor se krije u pesništvu, jer [R]eči obnavljaju svet. (Put,48) Ali, reči imenovanjem zajed ničke osobine zahvataju tek rub/stvari. (Pi tanje, 60) Prsnu!(...)/I ostave prazninu. (Lice mesta, 20) Stoga, pesnički subjekat nudi re šenje: (...), [z]aćutimo,/(...)./ Da u njima [rečima], tek zašušti, to/daleko, sasušeno se ćanje/od koga smo sazdani. (Isto) Baš kao i kroz otrovnu, oštru belinu (Slovo razlike, 9) papira, tek u ćutanju – koje u sebi nepre stano krije potencijal ostvarivanja – ova ploćuje se svet koji postoji još samo u se ćanju. I to tako što [I] // najtvrđi san buđenje melje, u sitne slike. (Kretanje, 53) Sa jutrom u zaborav odlazi veći deo prošlosti koja je prethodno bila uz pesnički subjekat, jer [N] oć je nepomična, noć je nasukani brod, pun tereta. (Noć II, 70). Dok noć bez zaslepljuju ćeg mnoštva utisaka i uz mir pesničkom subjektu otkriva srž stvari, [S]vetlost je brza, (Dani,75) ona je prisutna u danu jednu po lovinu/ ostavljajući vidljivom, a drugu skriva. (Prisutnost, 59) Ali, pesnički subjekat voli i tu nesavršenu svetlost jer ona (P)otvrđuje život. (Silazak,34) Bez života nema ni smrti, kako pesnički subjekat zaključuje u posled njem distihu pesme Letnje popodne. A tek u smrti, u večitoj noći, u onostranosti – u kojoj je bio i pre rođenja – pesničkom su bjektu će se život pokazati u svoj svojoj pu noći, kako nagoveštava pesma Vreme u vrtu. Tek tamo će moći da se izvuče iz svakodnevice, gde – baš kao i reči – dodiri su šuplji. (Povratak,102) Pesnik pevajući o onome što zapaža oko sebe, može tj. ima zadatak da spase sebe ali i čitavo čovečanstvo. Da dopre kroz to, vidljivo, do/nevidljivog. (Ogledalo, 25) Da bi to ostvario, mora u osamljenosti da peva iz najskrivenijih kutova svog bića, kako svedoči pesma Lice mesta. Ali pesnik je samo ljudsko biće, svesno apsurda Božjeg stvaranja, koje i samo nije savršno. Pevajući na po menut način, on je kao kap rose koja želi da vidi svoju dubinu,/a onda se du go/ i grčevito/ drži za rub./ Da se ne utopi/ u onome što je videla. (Pogled, 29) A iza svega ostaje suza/ koja je jedini svedok. (Isto) Pesnički subjekat pod teretom za datka i sumnje u sopstvene moći prolazi kroz strah i bol. No uprkos tome – ili mo žda baš zbog toga – pesnički subjekat na svom putu ka sebi, gledajući [D]aleko,/do kle pogled dopire, može da kaže: (...), Go spode,/(...) gledajući, sa tobom sam gledao/ (...) (Odlazak, 93) Da bi se ispunilo ono za šta je odabrani, kako stoji u pesmi Prisu stvo, sudbinom predodređen, on takođe mora da peva sa osećanjem za meru,/po stajući tako samo nečeg deo. (Put kroz polje, 41) Deo Jednog, deo svetske noći (Novalis), u kojoj sija božanska svetlost. Svojom najnovijom zbirkom Dokle pogled dopire i nove pesme pesnik Nikola Vujičić je – prateći Miljkovića, Lalića i Hristića – po tvrdio pripadnost ređem, ali ništa manje značajnom, toku u sa vremenoj srpskoj poe ziji, koji svoju specifič nost ne gradi na aktu elnosti društvenog i istorijskog trenutka, već na univerzalnim tema ma u čijem se pristupu prepoznaju savremena teorijska polazišta. n 78 Reč o izložbi Zaobilazne strategije – Arhitektura u Vojvodini na početku 21. veka Muzej savremene umetnosti Vojvodine (20. novembar – 28. decembar 2012) Piše: Darko Marušić u česnici arhitekti: Dubravka Đukanović, Milan Kovačević, Lazar Kuzmanov, Dragan Marinčić, Aleksandra Marinčić, Ilja Mikitišin, Dušan Miladinović, Leonid Nešić, Aleksandar Rackov, Nemanja Radusinović, Toth Vilmos, Valkay Zoltan; Kustos: Vladimir Mitrović U okrilju Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, institucije koja se posled njih godina sistematski i predano bavi sagledavanjem, izučavanjem i prezen tacijom arhitektonskog stvaralaštva sa područja Vojvodine nastalog tokom 20. veka, realizovan je i projekat izložbe Zaobilazne strategije – arhitektura u Vojvodini na početku 21. veka. Ova, novozacrtana arhitektonska linija aktiv nosti Muzeja, uverljivo označava pripadnost arhitekture velikoj porodici umetnosti. Treba istaći njen značaj za širu afirmaciju arhitekture i podržati ovakve projekte koji arhitekturu pomeraju sa margina društvenog života. Metaforički rečeno čine je i z r a ž e n i j e v i d l j i v o m. Angažovanim i intrigantnim prizvukom termin „zaobilazne strategije“ po buđuje radoznalost i znatiželju. Nagoveštava događaj koji prelazi okvire očekivanog statičko-preglednog izložbenog prikaza naznačenog perioda arhitekture, priziva na razmišljanje o vremenu u kome bitišemo i stvaramo. U svetlu ključne teze projekta, formulisane kao „zaobilazne strategije“, autor izložbe istražuje relacije i uspostavlja uzročno-posledične veze između uticajnih faktora tržišnog miljea društvene sredine i privatnog kapitala sa jedne, i arhitekture objekata sa druge strane. Zaobilazne strategije su u tom kontekstu metod i sredstvo arhitekata, neka vrsta odbrambenog mehanizma personaliteta stvaraoca. Drugim rečima namera je autora ovog izložbenog projekta da pronikne u sam stvaralačk i proces nastajanja ar hitektonskog dela, od idejne konceptualne zamisli do pojavnosti dela u prostoru. Prve decenije ovog veka protiču u znaku kvalitativnog i inovativnog uzleta arhitekture u odnosu na prethodne decenije obe ležene postmodernim idejama koje na našim pro storima vremenski sežu do kasnih devedesetih. Arhitektura prve decenije uhvatila je korak i pri družila se aktuelnim globalno prihvaćenim neo 79 modernističkim tendencijama u domenu arhitektonske prakse. U publika ciji – katalogu izložbe zabeleženo je da je dvanaest vojvođanskih arhiteka ta zastupljenih na izložbi, za svoja arhitektonska ostvarenja dobilo osam naest prestižnih nagrada i priznanja republičkog nivoa. Dinamična i u veli koj meri stilski koherentna slika uzbudljivih arhitektonskih događanja u de cenijskom periodu sistematično je sagledana, istraživački valorizovana i prezentirana kroz formu multimedijalne eksplikacije. U izložbenom mediju u galerijskoj postavci analognoj po konceptu postavci dela iz oblasti likov nih umetnosti, plakatne slike objekata realizovali su sami autori objekata, stavljajući u prvi plan upravo likovnost dela. U mediju pisane reči prateća publikacija je više od kataloga jedne izložbe arhitekture. Publikacija pred stavlja monografsku kroki studiju jednog vremena i arhitekture tog vreme na. Tekstovi o arhitekturi objekata ostavljaju utisak jedne vrste simbioze analitičko-pragmatičnog i literarno-esejističkog pristupa u prikazu ostvare nja. U programskom smislu projekcije dokumentarnih filmova o arhitekturi u Vojvodini, prezentacije arhitekata zastupljenih na izložbi i stručno vođe nje posetilaca kroz izložbu čine ovaj događaj višedimenzionalnim. Posebnost publikacije „Arhitektura u Vojvodini na početku 21. veka“ ogleda se u ažurnoj reakciji i opredelenju autora da je posveti jednom nama vre menski bliskom periodu arhitekture na tlu Vojvodine bez uobičajene „istorij ske distance“. Vreme realizacije objektata i vreme pisanja tekstova o objekti ma se dodiruju. Opservacije autora tako odišu kreativnom svežinom i uverlji vošću. Generalno, autor izložbe se priklanja savremenom tumačenju istorije koje se ne bavi metodom deskripcije već metodom problematizacije doga đaja i tema koji ti događaji otvaraju. U tom svetlu, u ovom projektu MSUV ar hitektonski događaji se sagledavaju u kontekstu vremena dramatičnih dru štvenih promena i dosežu u istorijografskom sledu arhitektonskih događaja, po rečima autora izložbe, do razmera prevrata. n
© Copyright 2024 Paperzz
