close

Enter

Log in using OpenID

Bilo je krajnje vrijeme da se nešto uradi na

embedDownload
1
UVOD
Bilo je krajnje vrijeme da se nešto uradi na informisanju
institucija države, pravosudnih organa, sindikata, poslodavaca i
građana o ovoj strahovito štetnoj pojavi u našem društvu koja prijeti
da ga potpuno uništi. Ovom destruktivnom pojavom je već do sada
zahvaćeno 60 % zaposlenih, a i dalje se širi velikom brzinom s
obzirom da nitko još nije ni pokušao da je obuzda.
Mobbing je prepoznat u čitavoj Evropi i SADu kao veliko zlo koje
prijeti da uruši društva i države jer je tamo gdje se javlja u visokom
procentu POTPUNO ZAKOČIO funkcionisanje institucija
sistema i preduzeća, s obzirom da je utjerao strah u kosti i onima
koji su mobbingovani i onima koji još nisu, pa ljudi ne mogu uopće da
obavljaju savjesno i odgovorno svoj posao, jer su paralisani
strahom od mobera. Zbog toga nema kreativnosti na radnom
mjestu, pa nema ideja koje bi omogućile otvaranje novih radnih
mjesta, zapošljavanje i općenito napredak društva. Kao posljedica
toga ulicama lutaju armije nezaposlenih, potpuno nesvjesne toga TKO
JE KRIV ZA TAKAV NJIHOV BIJEDAN STATUS. A glavni krivci
su MOBERI, koji su zauzeli pozicije i funkcije i maltretiraju
zaposlenike bez ikakvog straha da će ih itko u tome i pokušati
spriječiti, a kamoli sankcionisati. Većina od tih mobera su psihički
nenormalne osobe, pa nije čudo što nam je tako kako nam je i što
idemo nazad i ka dnu, umjestu naprijed i naviše.
Zato bi pravi potez u pravcu liječenja našeg društva od ove
užasne bolesti bilo adekvatno informisanje i osvješćivanje svih onih
koji bi trebali da se bore protiv ovog zla. Ova brošura bi mogla biti
PRVI i pravi KORAK u tom smislu, jer ona će pružiti svima
kompletnu informaciju: što je mobbing, gdje i kad se javlja, tko su
2
moberi, kako ih obuzdati, kako pomoći žrtvama, kako se protiv ove
pošasti bore drugi narodi itd.
A U EU mobbing je u prosjeku konstatovan na 11 % radnih mjesta i
to je bilo dovoljno da EU naredi svim članicama da usvoje zakon o
borbi protiv mobbinga. U Srbiji je konstatovan na 60 % radnih
mjesta, u Hrvatskoj na 53 % radnih mjesta i oni su otpočeli ogorčenu
borbu protiv njega. U Srbiji se zalažu da ga proglase KRIVIČNIM
DJELOM.
Kod nas u BH nema zvaničnih podataka, ali anketom u emisiji
„Amplituda“ ATV-a se pokazalo da je procent onih koji su
odgovorili pozitivno na pitanje vezano za isustvo sa mobbibngom bio
85%!
Dakle, što čekamo?
3
I
Mobbing - što je to?
Mobbing ( od mob- prostački napad, nasrtaj), kako je ovaj
fenomen nazvao švedski psiholog dr Heinz Leyman, uključuje
pakosne, okrutne i bolne postupke kao što su
ucjenjivanje,
ignorisanje, ismijavanje, zakidanje na zaradi, sprečavanje
napredovanja, špijuniranje, klevetanje, ponižavanje, prijetnje,
mučenje, ne dodjeljivanje posla kako bi se žrtva osjećala
beskorisno ( tzv. „sindrom praznog stola“), stalno i uporno
kritiziranje, vikanje na žrtvu i psovanje, isključivanje iz društva i
rada, neargumentovano omalovažavanje rezultata rada, tajenje
informacija bitnih za žrtvu, podcjenjivanje stavova i mišljenja,
sprečavanje iznošenja mišljenja, kršenje najosnovnijih ljudskih
prava, uznemiravanje u svrhu ugrožavanja integriteta ličnosti
žrtve, njenog profesionalnog, socijalnog, a ponekad i privatnog
funkcionisanja, ugleda i dostojanstva.
Mobbing se najčešće doživljava kao neverbalni postupak ili
usmeni komentar koji može povrijediti ili izolirati osobu na radnom
mjestu, ali može biti uključen i fizički kontakt, a obično se pokazuje
kroz incidente koji se ponavljaju ili ponašanje koje vrijeđa, ignoriše,
zastrašuje, planirano i sofisticirano ometa i sabotira, ruši ugled i
dignitet, degradira ili ponižava neku osobu, uskraćuje joj zakonom
zagarantovana prava itd. Također to može biti i demonstracija moći!
Mobbing je daleko više od povremenih konflikata i uredskih svađa, jer
iza njega se krije svjesna namjera da se sistematski škodi
zaposleniku do te mjere da on mora napustiti tu radnu sredinu.
4
Prema općeprihvaćenoj definiciji, mobbing je psihički teror,
neprijateljski ili neetički vid komunikacije na radnom mjestu, koji
potiče od jedne ili više osoba ( klana), sistematski usmjeren protiv
pojedinca u bespomoćnoj ili nezaštićenoj poziciji, a kojeg se on ne
može osloboditi jer se postupci mobbinga neprestano ponavljaju, a
podrške, pomoći ili zaštite-niotkuda! Ili, najjednostavnije rečeno:
Mobbing je prostačko uzurpiranje ljudskih, građanskih i
drugih prava pojedinaca od strane mobera.
Mobbing može biti vertikalni ( u oko 75 % slučajeva), kad oni sa
više pozicije maltretiraju svoje podređene ili horizontalni ( u oko 25
% slučajeva), kad kolege koje su na sličnom ili istom nivou kao i žrtva
maltretiraju svog kolegu.
Pod mobbingom se, za sada, podrazumijeva
terorisanje
zaposlenika, te je osnovna pretpostavka za postojanje mobbingapostojanje radnog odnosa. Međutim, s obzirom na činjenicu da u
nesređenim državama kakva je BH ne funkcionišu niti institucije
sistema ( inspekcije, ombudsmani i sl.) niti pravosuđe, to se mobbing
preko korumpiranih i pritiscima podložnih institucija i pravosuđa
proteže na žrtvu još i kroz njih. Pored toga, ako još i porodica
smatra žrtvu krivom zato što nije bila pokorna moberima i time je
navukla na sebe njihov bijes- možemo slobodno reći da je žrtva
izvrgnuta
najmanje trostrukom mobbingu, jer
svi oni
predstavljuju produženu ruku mobera!
Psihološko maltretiranje na poslu je stari fenomen koji se tek
zadnjih 20-ak godina počeo intenzivnije proučavati u Evropi i svijetu
zbog naglog povećanja njegove učestalosti i velikih i teških posljedica
koje uzrokuje ne samo pojedincu, žrtvi mobbinga, nego i radnoj
organizaciji i cijeloj društvenoj zajednici. Zato je od velike važnosti
proučavati uzroke nastanka mobbinga, njegove faze i posljedice, ali je
isto tako veoma važno organizirati adekvatnu pomoć za žrtve
mobbinga i raditi na prevenciji mobbinga.
Sindrom mobbinga
upozorava na veliko društvenopsihološko značenje radnog mjesta s mogućim negativnim
5
uticajem na: psihičko, zdravstveno, socijalno i ekonomsko stanje
pojedinca, jer za ogromnu većinu zaposlenika važi ona: Posao je moj
život, a moj život je posao!
U mobbingu se razlikuje nekoliko faza njegovog razvoja:
- Prva faza. Kao potencijalna osnova mobbinga pojavljuje se
neriješen konflikt u radnoj organizaciji u kojoj dominira autoritarnost,
što u konačnici rezultira poremećajem u ljudskim odnosima.
- Druga faza. Potisnuta agresija autoritarnih tipova eskalira u
psihoteror, pa u vrtlogu spletki, poniženja i prijetnji žrtvi oni gube
svoje profesionalno i ljudsko dostojanstvo.
- Treća faza. Već obilježena i permanentno zlostavljana osoba
postaje “vrećom za udarce” i “ dežurnim krivcem” za sve propuste i
neuspjehe rukovodstva i kolektiva, te tako bez svoje volje,
mobbingovani postaje alibi autoritarnom i nesposobnom rukovodstvu
za loše vođenje firme/institucije.
- Četvrta faza. Žrtva očajnički počinje da se bori za opstanak zbog
čega se često pojavljuje i sindrom izgaranja na poslu ( burn out).
- Peta faza. Žrtve oboljevaju od kroničnih bolesti, napuštaju posao,
traže pomoć psihijatra ili čak posežu za samoubistvom.
Sam pojam mobbing potiče iz životinjskog carstva gdje se
koristi za označavanje jedne od najčešće korišćenih metoda koja služi
za izgon nepoželjnog člana iz životinjskog krda ili čopora. Samim
tim jasno je, kad se javi u ljudskom društvu, predstavlja krajnje
retrogradnu pojavu koja nimalo ne služi na čast ljudskoj vrsti.
6
II
Gdje i kad se javlja mobbing i tko su žrtve
Da bi se u nekoj radnoj sredini javio mobbing, dovoljno je da ona
strana koja je na poziciji moći i vlasti ne posjeduje karakteristike
koje su joj potrebne za tu funkciju. Ako je ta osoba ( ili više njih iz
tog miljea) još iskompleksirana, narcisoidna i nemoralna- MOBBING
JE ODMAH TU! A kod nas se na više-manje sve funkcije stiže po
principima poslušnosti, partitokracije, nepotizma i negativne
kadrovske selekcije, što znači da na gotovo svim rukovodećim
funkcijama sjede ljudi koji im nisu dorasli! Otuda i toliko slučajeva
mobbinga što već pokazuje karakeristike epidemije! Upravo zbog
toga se pojavljuje sve veći i veći broj udruženja koja pokušavaju
pomoći ljudima u ovoj nevolji koja još nije adekvatno prepoznata od
institucija države. Pretpostavlja se da će u budućnosti posao pružanja
pomoći i zaštita mobbingovanih postati, nažalost, posao budućnosti!
Najplodnije tlo za pojavu mobbinga su ustanove ili općenito radne
sredine koje imaju strogu hijerarhijsku strukturu s kulturom
karijerizma ( npr. visoko školstvo, državna uprava i sl.). To su
ustanove kojima upravljaju diktatori, na što zaposleni pokazuju dvije
vrste reakcija: jedni padaju kao žrtve mobbinga, a drugi razvijaju
određene oblike dodvoravanja, kao neku vrstu obrambenog
mehanizma. U takvim radnim organizacijama prisutan je autoritarni
stil u nadgledanju i upravljanju, loše planiranje i organizacija,
nedostatno uključivanje radnika u odlučivanje, neodgovornost
rukovodstva i slične deformacije. U takvim ustanovama su slabe
mogućnosti za profesionalno napredovanje kao i za međusobno
poštivanje, jer postoji manjak poštivanja kulturnih i drugih razlika. U
takvim ustanovama prisutan je nedostatak jasnih pravila u radu i
ponašanju i ne postoje jasna i realna mjerila vrednovanja rada.
Profesionalni napredak ne ovisi od jasno postavljenih mjerljivih
7
pravila, već ovisi isključivo od odluka rukovodećeg kadra, koje za
svoj rad nikom ne odgovara! ( Baš kao na ETF BL zadnjih 20
godina!) Odgovorne instance često su toliko udaljene od diktatorskog
rukovodećeg kadra da je u praksi uopće teško pokrenuti pitanje
njihove odgovornosti. Najčešće se radi o loše organiziranim
ustanovama i o slučajevima bespomoćnog i needukovanog ili
nezainteresiranog menadžmenta ( Rektorat, Ministarstvo, prosvjetna
inspekcija..).
Mobbing se javlja u sredinam gdje postoji bar jedna osoba koja se
izdvaja od ostalih, koja ima SVOJE MIŠLJENJE, SVOJU LOGIKU,
ali različitu od mišljenja i logike vlastodršca i ne ustručava se da ih
iznese, zbog čega je zlostavljači nastoje uništiti. Takva osoba je
NETIPIČNA i ne uklapa se u model kvaziličnosti koje su sebi u
kolektivu “naštancali” moberi.
Žrtvom mobbinga može postati svatko: od čistačice do doktora
nauka! Dovoljno je da SAMO JEDNOM ne podigne ruku kad mu je to
naredjeno ili da samo jednom ne kimne glavom kad se to od njega
očekuje. Osim toga, ako ste kreativni i promovirate nove ideje koje
mogu biti izazov drugima, ako ste energični, vrijedni, pošteni,
samostalni, na putu uspješne karijere koja u dobroj mjeri zavisi od
samovolje nadređene osobe sklone zlostavljanju, ako ste spremni na
timski rad i fer plej – postoji velika vjerovatnoća da ćete postati žrtva
mobera koji sve to što vi imate kao osobinu- on nema, zbog čega nosi
pretežak kompleks niže vrijednosti. Zato, budite lijepi, pametni i
sposobni
samo u granicama pristojnosti, taman toliko da ne
ugrožavate sujetu drugih! A ako baš ne možete da budete toliko malo
pozitivni koliko takvima treba, budite spremni na posljedice! Zbog
toga se kod svih žrtava mobbinga, ali i onih potencijalnih ( a to su
manje-više svi!) stvara osjećaj stalne nelagode ( kao da imaju “orasa” u
njedrima!)
Prema istraživanjima, mobbing se najčešće javlja u loše
organiziranim firmama/institucijama i u slučajevima bespomoćnog ili
menadžmenta nezainteresiranog za napredak pa čak i opstanak firme
što predstavlja jasan pokazatelj zatajenja sistema za upravljanje
8
ljudskim resursima u toj firmi ili instituciji. Ovo je priča u kojoj na
kraju nema pobjednika: Žrtva ili napušta posao ili postaje neučinkovita
ukoliko ostane, a mober od ostalih bude percipiran kao osoba sa kojom
se ne smije ulaziti u konflikt, pa se firmom/institucijom širi atmosfera
straha, koja nije produktivna zbog čega firma propada. U Njemačkoj
su izračunali da jedan slučaj mobbinga kroz samo jednu godinu dana
može izazvati štetu za firmu u iznosu od 30 000 do 100 000 DM.
Nažalost, objelodanjeni slučajevi mobbinga predstavljaju samo vrh
ledenog brijega, jer većina žrtava se ne usudi izaći u javnost s tim, iz
straha da ne bude još gore, nesvjesna činjenice da gore ne može biti.
Mobbing je bolest civilizacije, koju stvara sama ta civilizacija ili bolje
rečeno njeno urušavanje: moralno, pravno i svako drugo.
9
III
Tko su moberi
Zlostavljači su često osobe sa ozbiljnim poremećajem ličnosti,
koje maltretiraju žrtvu zbog osjećaja antipatije, ljubomore, zavisti,
straha ili patološke želje za vlašću i moći ( tzv. kratomanska
paranoja), ali isto tako mogu to biti narcisoidne, egoistične osobe
opsjednute željom za karijerom.
Psiholozi tvrde da se moberi regrutuju iz grupe manje
sposobnih ali moćnih osoba bez kapaciteta za ljubav, radost, igru,
kreativnost, davanje i dijeljenje. Njima se lako pridružuju slabi u
strahu da ne postanu njihove žrtve. Mobbingovanjem drugih se
prikriva nemoć ili osjećaj inferiornosti u nekoj drugoj sferi života,
formirajući oko sebe grupu “evet efendija” kojoj mober dokazuje
svoju moć terorišući bespomoćnu žrtvu. Ne kaže se uzalud da iza svake
prepotencije uvijek stoji neka impotencija!
Dr Petar Opalić,
psihoterapeut kaže da
nedjelo mobera obavezno treba javno
objelodaniti, po mogućnosti u njegovom prisustvu. Na taj način se
iskoristi terapijsko dejstvo grupe koje zlostavljača “spusti na zemlju”
pa se on povuče, jer se tako prikaže kao kukavica, što moberi u stvari
i jesu. Statističke analize pokazuju da su najčešće karakteristike
žrtava: sposobnost, znanje, vještine, uvjerenja, osobnost, stavovi,
motivacija, osjećaj za pravdu,
emocionalna i socijalna
inteligencija, tj. sve čega mober nema! U cilju realizovanja plana
eliminacije žrtve, mober mora i druge uvjeriti kako je izabrana žrtva
štetna za ustanovu, jer je npr. previše revnosna u poštivanju zakona i
pravila, ili zbog njenog istupanja koje odstupa od uobičajenog
ponašanja sredine!
Prema nekim psihijatrijskim analizama postoje četiri osnovna tipa
mobera i njihove kombinacije. Jedan od tih tipova je navodni “najveći
radnik” koji uvijek nastoji da bude u centru pažnje i ponaša se kao da
10
bi bez njega sve propalo! Drugi tip je manipulator, koji je
profesionalno inferioran, ali to ne priznaje i nastoji sredinu uvjeriti u
suprotno, pa makar i nasiljem! Zato često prijeti saradnicima, spletkari,
ucjenjuje ih i zastrašuje. Treći tip je tip gurua koji je izrazit egoista,
zlostavlja one koji ga mogu ugroziti svojim kvalitetnijim radom,
sposobnošću, obrazovanjem, znanjem, a svoje greške pripisuje drugima
po onoj narodnoj: Napad je najbolja odbrana! U četvrti tip spadaju
psihopate koje se prema žrtvama ponašaju kao napasnici, nerijetko
viču na njih, ne daju im mogućnost da išta kažu ili objasne, surovi su,
agresivni i arogantni, proračunati i bez ikakvih emocija, spremni čak i
na fizičko nasilje. A zatim postoje oni moberi koji su ili kombnacija
nekih ili kombinacija svih gore pobrojanih tipova mobera!
Već je rečeno da su to ljudi kojima je dato da budu na nekoj funkciji i
rukovode, a nisu tome dorasli. Međutim, nisu samo oni potencijalni
moberi. Istraživanja su pokazala da su za uspon na profesionalnoj
ljestvici često potrebne osobine koje krase i sadističke ubojice, a broj
psihopata u velikim tvrtkama često daleko premašuje broj onih u
zatvoru! Psihopata ima mnogo više nego što možemo pretpostavititvrde stručnjaci, pa je otuda velika vjerovatnost da je neki od njih i na
rukovodećoj funkciji u vašoj firmi/instituciji! Oni su svuda oko nas,
napreduju na račun potiskivanja drugih, maltretiraju i vertikalno i
horizontalno! Skloni su izlivima bijesa, manipilacijama, arogantni su,
bezobzirni, nestrpljivi i nepouzdani. Za vlastite neuspjehe redovito
krive druge, prvenstveno one koji su se suprotstavili njihovoj
samovolji. Nemaju nimalo savjesti niti bilo kakvog saosjećanjia prema
drugima. Pravi reptili! Psiholozi sa američkog sveučilišta su ustanovili
da psihopate posebno uspijevaju u područjima kao što su politika,
pravosuđe, obrazovanje, mediji tj. u profesijama gdje se stvara karijera
i gdje ima vlasti i moći. Osobine koje ih preporučuju za šefovska
mjesta često ih navode na put kriminala, zloupotrebe položaja i
pronevjere, pa takvi u pravno uređenim državama ipak na kraju završe
iza rešetaka! Nažalost, u haotičnim državama kao što jeste i uvijek je
bila naša država, oni izmiču ruci pravde, pa zbog toga predstavljaju
podstrek i inspiraciju i drugima takvim kao što su oni da to isto rade,
bez straha od ikakve odgovornosti i kazne. Zato takve države i
11
propadaju ili stalno balansiraju na ivici provalije, a narod u njima
konstantno pati.
Bez obzira na sve opasnosti koje žrtvi prijete od jednog psihopate,
ipak se preporučuje oduprijeti se maltretiranju na vrijeme, jer
dugogodišnje trpljenje maltretiranja takvog psihopate je mnogoo gore
nego sve ono što može zadesiti maltretiranog ako se odmah na početku
odupre. Jer ipak, nisu svi psihopate potencijalni uboljice. Njihova
karizma i ambicija se često pogrešno smatraju kao njegov poslovni
uspjeh, a ne kao znak psihopatije, tvrdi industrijski psiholog Paul
Babiak iz New Yorka. On dalje kaže da se psihopate uglavnom žele
svidjeti drugima, imaju visoko mišljenje o sebi i vole novac, moć, a
poneki i seks. Obično se izvrsno izražavaju i mogu manipulirati
slušateljstvom pričajući dobru priču na osnovu koje pomislite da ima
viziju i da mogu dobro voditi firmu, a na kraju shvatite da je to sve bila
samo prazna priča. Dok će psihopata bez grižnje savjesti uništiti
firmu/instituciju ne vodeći brigu o tome što će biti sa zaposlenima
( “Poslije mene potop!”), dotle pravi direktor to nikad neće uraditi.
Zbog toga je psihopat na odgovornom položaju veoma opasan na
dulje staze jer on uzrokuje gubitak ( rastjerivanje!) ljudskog
kapitala ( kao nekadašnji dekan ETF-a u BL Ilišković i njegovi
nasljednici). Statistike kažu da se 1% populacije u SAD-u može
smatrati psihopatama. Radeći kao konsultant za američke tvrthe
psiholog Babiak tvrdi da od 100 istraženih slučajeva 8 je bilo
psihopata i- samo jedan od njih nije dogurao do rukovodeće funkcije!
To objašnjava zašto ima toliko mobbinga. Kod nas, prema nekim
istraživanjima u Srbiji 60 % zaposlenih je izloženo mobbingu, a u
Hrvatskoj 53 %.
Mobbing samo u rijetkim slučajevima karakterizira fizičko nasilje i
seksualno uznemiravanje. Naime, žrtve se maltretiraju sofisticiranijim
metodama kao što su omalovažavanje pretnje i slično, što traje,
godinama, a nekad i desetljećima, ako žrtva izdrži. Evidentno je da
ovakvo postupanje mobera degradira i uništi žrtvu potpuno, a sve zbog
moberovih neutemeljenih strahova i bolesnih ambicija. Slično je i kod
životinja: oni koji su na višoj poziciji u hijerarhiji nastoje održati svoju
12
poziciju, ne birajući sredstva u odnosu prema podređenima. Tako
strah od gubitka autoriteta i pozicije stvara izopačene oblike
ponašanja prema podređenima.
13
IV
Posljedice mobbinga na žrtve mobbinga
Posljedice ovog psihoterora su generalno katastrofalne. Žrtve
mobbinga se obično razbole i psihički i fizički, jer u osnovi manje-više
svih bolesti je stres, a mobbing je stres najgore vrste! Svi organi su
ugroženi, posebno srce, pa čak i koža.. Najčešće posljedice su astma,
razne vrste kancera i sl., a žrtve nerijetko spas potraže i u samoubistvu,
jer mobbing strahovito negativno djeluje i na psihičko zdravlje.
Nije čudo što je tako kad i jedan zastupnik Hrvatskog sabora
komentarišući situaciju na svom prethodnom radnom mjestu kaže:
“Nema tog novca koji može kompenzirati osjećaj nelagode na poslu, tj.
nikakav novac ne može biti ni približno adekvtna kompenzacija za
nesređene odnose s nadređenom osobom.” Zbog toga osobe izložene
stresu
evidentno pokazuju
i reducirano funkcionisanje na
socijalnom, profesionalnom i drugim poljima ljudskog djelovanja, jer
stresor ( uzročnik stresa=mober), koji neposredno atakuje na ličnost,
može uzrokovati ozbiljno ugrožavanje i poremećenje biološkog,
psihičkog i socijalnog integriteta žrtve, a mogu se pojaviti i
dugotrajni hronični patološki fizički i psihički fenomeni, ako je
izloženost stresu dugotrajna. Po riječima dr Tugomira Popovića iz
kabineta za neuropsihijatriju Doma zdravlja u Nišu, prema najsvježijoj
statistici iz EU, jedna od stotinu mobbingovanih osoba se odlučuje
na samoubistvo, mnogi napuste to radno mjesto, dok većina trpi
ozbiljne zdravstvene posljedice koje se često završavaju teškim
psiho-fizičkim oštećenjima ili čak smrću, a u konačnom zbiru žrtve
su i porodice mobbingovanih, ali i čitavo društvo.
Osoba nad kojom se vrši mobbing se osjeća ugroženo i
diskriminirano, što ona u stvari i jeste, jer druga strana svjesno
14
poduzima diskriminirajuće radnje s obzirom na tu osobu. U tom
smislu mobbing može imati nekoliko formi:
- konflikt u firmi/ustanovi zbog loših međuljudskih odnosa;
- mobbing i psihičko zlostavljanje upereno na pojedine osobe;
- povreda zakonskih propisa;
- isključivanje žrtve iz svijeta rada (protivno ustavnom pravu
čovjeka)
- ili kombinacija svega toga.
Kod osoba koje su žrtve mobbinga javlja se čitav niz različitih
veoma štetnih i opasnih učinaka i odgovora organizma među kojima
su: šok, bijes, plač, osjećaj nezadovoljstva i/ili bespomoćnosti,
pojačana osjetljivost, gubitak samopouzdanja, gubitak apetita, umor,
nesanica, psihosomatski simptomi kao što su bolovi u trbuhu,
glavobolja, povišen krvni pritisak, nervoza pri odlasku na posao,
bezvoljnost, napetost u obitelji i simptomi stresa, poremećajui
koncentracije, povišen krvni pritisak, srčana aritmija, srčani napadi,
slabljenje imuniteta, gastrointestinalne smetnje, povećana ili smanjena
težina, zloupotreba alkohola ili droga, povećan osjećaj straha, napadi
panike, smanjenje produktivnosti u izvršavanju zadataka i obaveza,
itd. , itd.
Za zdravstvene smetnje uzrokovane mobbingom najčešće se
postavljaju sljedeće dijagnoze:
-fizički poremećaji: kronični umor, probavne smetnje, mršavljenje
ili prekomjerno gojenje, nesanica, smanjen imunitet, povećana potreba
za alkoholom, sedativima, cigaretama itd.
-poremećaj prilagodbe koji se javlja u 92 % slučajeva, predstavlja
oštećenje socijalnog ili radno-akademskog funkcionisanja i
napredovanja, gubitak motivacije i entuzijazma, emocionalna praznina,
a očituje se u anksioznosti i depresivnom raspoloženju ( bijeg u bolest);
-bihevioralni simptomi: iratibilnost, gubitak koncentracije,
nekritično ponašanje, zaboravnost, eksplozivnost, pretjerana
osjetljivost na vanjske stimulanse, bezosjećajnost, obiteljski problemi,
razvod braka, suicidnost, burn-out sindrom itd.;
15
-posttraumatski stresni poremećaj ( PTSP) koji se javlja u oko 8%
slučajeva mobbinga, a manifestira se u formi nametljivog sjećanja na
događaje, halucinacije o događaju, stres pri novim događajima koji
podsjećaju na taj traumatski događaj, nastojanje da se izbjegnu mjesta
i osobe vezane za tu traumu, osjećaj besperspektivnosti, ispadi ljutnje
itd., i
- kombinacija svega toga.
Kroz nekoliko godina sve ove smetnje prelaze u kronične bolesti
koje dovode do trajnog invaliditeta i napuštanja radnog mjesta, pa čak i
samoubistva, ako se na vrijeme ne pruži adekvatna pomoć.
Kod žrtava mobbinga u početku se javlja samookrivljavanje
( “ ne razumijem zašto se to meni događa”) i osamljenost. Često žrtve
mobbinga o tome nikom ne pričaju, čak ni obitelji, ni prijateljima, iz
straha da im se neće vjerovati ili čak biti od njih označeni kao krivci za
ta događanja. Ako se to zaista i desi, onda se tu radi o dvostrukom
mobbingu, jer žrtva koja je svakodnevno mobbingovana na radnom
mjestu, ne dobija potrebnu potporu niti kod obitelji niti kod prijatelja,
već je umjesto toga napadnuta i od njih što je još više uništava. Kod
takvih žrtava mobbinga može se javiti i tzv. opsesivna ideacija, to jest
žrtva stalno i jedino razmišlja o onome što je muči, pa dolazi i do
promjene ponašanja. Mogu se javiti i seksualni problemi, a nekad i
alkoholizam i agresivnost prema bližnjima.
Kod dugotrajnog
mobbinga, ukoliko ne reagira na njega, žrtva postaje pasivna, ne
realizira svoje planove, osjeća se frustrirano i anksiozno, te gubi
samopoštovanje. To je najopasnije stanje, jer može dovesti do
samoubistva. Švedski psiholog, stručnjak za mobbing je ustanovio da
je 1996. god u Švedskoj bilo 20 samoubistava koja su bila povezana sa
mobbingom, a u Italiji 1999. je 13 samoubistava bilo povezano sa
mobbingom. Zato žrtve mobbinga zaslužuju adekvatnu društvenu
zaštitu, jer im mobbing ometa mogućnost normalnog života i rada,
što može imati i tragične posljedice, s obzirom da žrtve razvijaju
simptome koji zahtijevaju intervenciju na više nivoa: od podrške u
ostvarivanju njihovih prava do emocionalne podrške, a ponekad i
psihoterapije.
16
Zbog toga se preporučuje onima koji su izvrgnuti mobbingu da
se nipošto ne mire sa tom pojavom, jer ona ima strahovite
razarajuće posljedice, pogotovo ako traje dugo. Tada ima karakter
kronične pojave, koja je vezana i za nemogućnost mobbingovane
osobe da razvije svoje sposobnosti i ostvari rezultate u skladu sa
svojim predispozicijama i svojem obrazovanju, što tvrdi naš
ugledni psihijatar dr Petar Bokun iz Beograda.
17
V
Posljedice mobbinga na društvo
Posljedice mobbinga po društvo su stravične. Naučna istraživanja
pokazuju da se na spletkarenje, potkopavanje i ponižavanje s
namjerom da se eliminišu nepoželjni tj. najčešće oni koji ometaju
izvršavanje kriminalnih radnji ili oni koji su bolji, troši mnogo
više energije nego na posao, na napredovanje pojedinaca, firme i
društva u cjelini. Iz tog je očigledno da je mobbing jedan od
najbitnijih faktora siromaštva, kako žrtve tako i društva općinito, pa
bi svi dokumenti koji se bave smanjenjenjem siromaštva morali
uključivati i mjere za eliminaciju ili bar smanjenje mobbinga i psihosocijalnu rehabilitaciju žrtava mobbinga.
Od normalnog i uobičajenog sukoba mišljenja, pojave poželjne u
radnoj svakodnevici koja može imati za rezultat vrlo pozitivne
pomake u kreativnom i produktivnom smislu, do destruktivnog i
retrogradnog mobbinga- samo je jedan korak. Preduslov njegove
pojave je ako se sukob mišljenja u kolektivu rješava autoritarno, tj.
bez pružanja mogućnosti da se iznesu argumenti i
protivargumenti, čime je povređena ona iz rimskog prava koja je
temelj civilizacije, a to je NEKA SE ČUJE I DRUGA STRANA. Na
taj način se konflikt uzrokovan sukobom mišljenja ne rješava, što
rezultira stvarnjem nezdrave klime u radnom kolektivu. U takvim
situacijama oni koji imaju vlast po svaku cijenu nastoje da je zadrže, a
u tom cilju moraju eliminisati one koji imaju drugačije mišljenje. Da
bi u tome uspjeli zavode teror u kolektivu pri čemu, nažalost, većina
članova kolektiva podlegne iz raznoraznih razloga ( ucjena, prijetnji i
sl.) Tad oni drugi ili najčešće samo jedan ( jer su svi ostali, da bi
18
navodno izbjegli neprilike, priklonili se vlastodršcima), neizbježno
postaje žrtva mobbinga. Započinje psihičko zlostavljanje na radnom
mjestu, a radni odnos poprima neke značajke lošeg braka, što je veoma
loše jer radni odnos se ne zasniva na ljubavi, kao brak, već na
poštovanju zakonom zagarantovanih prava svih zaposlenih i na
njihovoj ravnopravnosti, a ne na diskriminaciji po osnovu simpatija ili
nesimpatija ( koje se uglanom stiču ili ne stiču na bazi poslušnosti ili
neposlušnosti).
U takvoj situaciji ugroženi pojedinac se nema kome obratiti. Za to
vrijeme mobbing-grupe svog “žrtvenog jarca” muče i na taj način
“pedagoški” djeluju na sve one koji bi se drznuli da iskažu svoje
mišljenje ako ono nije u saglasnosti sa mišljenjem mobera, koji bi se
time osjetili ugroženima. A pri tom oni liječe svoje frustracije,
komplekse, pa čak i ludilo.
Statističke analize pokazuju da su najčešća obilježja žrtve:
sposobnost, znanje, vještine, iskustvo, uvjerenja, temperament,
osobnost, stavovi, motivacija kao i emocionalna i socijalna
inteligencija. To su osobe koje su odgovorne, motivirane za rad,
uredne, dosljedne, savjesne, osjetljive na priznanje i kritiku, sa
visokim osjećajem za socijalnu pravdu. Netko bi se ipak morao
zapitati: Kud mogu da stignu društvo i država ako dozvole da iz
društveno-političkog života budu isključeni njeni NAJBOLJI
građani? Samo u propast!
Mobbing utiče na stanje zdravlja radne sredine, pa u sredini koja
je inficirna mobbingom pokazuje se porast bolovanja, povećana
fluktuacija zaposlenih, povećan stres na radnom mjestu a time i
smanjen učinak, konstantna nestašica kadrova i povećavanje
troškova za stalno školovanje novih kadrova, smanjenje motivacije za
rad, smanjenje ugleda firme/institucije, smanjenje kvaliteta usluge i
smanjenje zadovoljstva društva tim uslugama, itd. U vezi toga vrlo je
ilustrativno citirati poznatog i uspješnog slovenskog biznismena
Zorana Jankovića koji kaže: “ Da bi bio dobar u poslu, moraš
voljeti svoj posao.” A kako da ga vole mobbingovani ( i oni koji drhte
od straha da ne postanu mobbingovani) i kako da onda budu uspješni?
19
Takva nezdrava situacija traje godinama ili desetljećima ( kao na
Elektrotehničkom fakultetu u Banjaluci nakon 47 godina postojanja,
gdje je dovoljno doći i vidjeti kako izgleda unutrašnjost zgrade gdje
prokišnjava krov, gdje se prozori u kabinetima ne mogu otvoriti bez
merdevina, gdje nema ni zavjesa ni roletni, temperatura u kabinetima
je već od maja blizo 50 0 , C, itd, itd, a o konstantnom kadrovskom
kolapsu da se i ne govori!) i sasvim je logično što na kraju potpuno
upropasti instituciju ili firmu, jer su učinci mobbinga slični
učincima kancera koji izjeda zdravo tkivo. Ne treba posebno
isticati da u takvom kolektivu nema ni osnovne pretpostavke za
eventualni razvoj i napredak jer nema slobode mišljenja, a gotovo
sav kolektiv je u “mišjoj rupi”, tj. u strahu. A odavno je poznato: u
strahu nema kreativnosti i progresa jer strah paralizira sve
mentalne funkcije!
Nažalost, kod nas u RS, poslije svega što nas je snašlo zadnjih 50
godina, ne samo da nema kulture rada već nema ni kulture ponašanja,
ni kulture poštovanja tuđeg rada, tuđeg mišljenja itd. Kod nas gotovo
da nema nikakve kulture u radnim organizacijama i institucijama! Sve
je pod okriljem spletkarenja i brutalnog mobbinga. Da li je nakon
ovih konstatacija uopšte čudno što nikako ne možemo naprijed?
Zbog mobbinga, negativne kadrovske selekcije i partitokracije- mi
smo postali potpuno ZAKOČENO DRUŠTVO-ZAROBLJENA
DRŽAVA!
Zato bi svaki pojedinac, ako želi bolji život sebi i svom potomstvu,
trebalo da da svoj doprinos iskorijevanju ovih zala, a prvenstveno
mobbinga nad sobom i drugima, a ne ove probleme prešućivati i
“ trpati pod tepih”, kao što to rade nadležne državne institucije i
pravosuđe.
Zato je u pravu dr Popović kad kaže, da mi nećemo
nikad postati ozbiljna i civilizovana država ukoliko ne
shvatimo da je mobbing općedruštveni problem, a ne samo
problem pojedinca ( žrtve).
20
VI
Zaštita žrtava mobbinga
Zaštita žrtvava mobbinga kod nas je, nažalost, još uvijekNIKAKVA!! Zato nije čudo što je jedna mobbingovana zaposlenica
na tribini rekla: “Prije ću sebe smjestiti u ludnicu nego direktora u
sudnicu!” U takvoj situaciji ugroženi pojedinac se nema kome obratiti
jer: inspektorat je u startu blokiran, pravosuđe na ovim našim
prostorima tradicionalno više doprinose haosu negoli njegovom
razrešenju, Gender centar samo vodi statistiku i ništa ne
preduzima, a ni međunarodne organizacije poput OHR-a,
Ombudsmana i Doma za ljudska prava i dr. ne rade ništa. Pa
kome da se onda obrate ugroženi građani?!
I pored činjenice da se mobbing može zakonski sankcionisati, još
uvijek se podiže samo neznatan broj tužbi protiv mobera. Razlog je u
nedovoljnom poznavanju zakona, ali i u njihovoj nedovoljnoj
efikasnosti, a pogotovo u nefunkcionisanju pravosuđa! Zlostavljana
osoba se najprije mora obratiti inspektoru rada i ombudsmanu ili
gender centru ( ako je teror vezan i za spol žrtve). Pri tom treba
dokazati da se radi o mobbingu, tj. da postoji kauzalna veza između
štetnog ponašanja i posljedice, tj. mora postojati protupravno
djelovanje u smislu pozitivnog radnog, građanskog i krivičnog prava,
koje se sankcionira. Također se mora dokazati da to traje
sukcesivno najmanje 6 mjeseci sa namjerom da se nekog uništi, a
što je dovelo do štetnih posljedica. Tužitelj mora dokazati da je
pretrpio štetu koristeći pri tom uobičajena dokazna sredstva u smislu
utvrđenja pretpostavki nastanka nematerijalne štete zbog psihotraume i
posljedičnog razvoja posttraumatskog stresnog ili drugog poremećaja.
Pri tom se razmatra i pravno stajalište eventualnih kaznenih sankcija za
počinitelja ili počinitelje ako zbog mobbinga dođe do profesionalne i
21
radne onesposobljenosti žrtve ili pak zastoj u radu, sa osvrtom na
odredbe ZOO-a. Zatim treba dokazati da su štetne posljedice ( tjelesne
i psihičke) nastale upravo zbog mobbinga, što je u domeni psihologa,
psihijatra i liječnika specijaliste medicine rada. Ali šta to sve vrijedi,
kad su sudovi kod nas korumpirani, pod pritiskom političkih
moćnika, a sudije nesavjesne i neuke!? Međutim, i pored toga treba
podnositi tužbe i krivične prijave, imajući u vidu tvrdnju filozofa
Kestlera koji je rekao: “ Za pravdu se treba boriti i kad je beznadežno”,
jer, kako je tvrdio sv Augustin: “Država bez pravde je samo jedna
velika razbojnička skupina.”, a mi ne smijemo dopustiti da imamo
takvu državu! Zar ne?
Dok god i kod nas ne bude tako, da su oni koji ukazuju na
kriminal i korupciju bar zašićeni korektnim ponašanjem
pravosuđa, uzaludna je svaka priča o borbi protiv kriminala i
korupcije. Zato bi javnost i NVO sektor trebali vršiti pritisak na
zakonodavnu vlast da kroz zakonodavnu regulativu adekvatno zaštiti
takve osobe od odmazde, od mobbinga, od gubitka posla i sl., a
istovremeno da se od pravosudnih institucija zahtjeva kvalitetan rad i
poštivanje svih zakonskih propisa uključujući i ove koji štite
“zviždače”( one koji upozoravaju na kriminal i nepoštivanje zakona
koji su najčešće žrtve mobbinga) i općenito žrtve mobbinga. U tom
smislu treba u Zakon o radu RS dodati još neke članove pored onih
pod brojem od 107 do 112, koji bi obezbjedili mehanizme za njihovu
adekvatnu primjenu ( npr. da se nakon radno-pravne evaluacije
djelovanja mobbera on ili opomene ili suspenduje ili premjesti na
manje značajno radno mjesto ili da mu se uruči otkaz!), a također
dodati i one članove zakona koji će obezbijediti zaštitu i nagrađivanje
“ zviždača”, kako bismo bar u tome slijedili razvijeni svijet. To bi
nam svakako obezbijedilo da prije postanemo i mi dio tog razvijenog
svijeta!
U zakonodavstvima nekih država je već regulisan mobbing, a u
nekima se samo spominje. Međutim, i bez toga, u postojećem
zakonodavstvu RS ( Zakon o radu, Krivični zakon, Zakon o
obligacijama, Zakon o ravnopravnosti polova, Konvencije o ljudskim
22
pravima, Ustav i drugi pravni akti) zabranjuje se svaki vid
terorisanja, diskriminacije i urušavanja ugleda i dostojanstva
zaposlenika i sl., što sve je ujedno i sastavni dio mobbinga, pa su i
do sada postojali zakonski osnovi za sankcionisanje ovakvih pojava, ali
je naše pravosuđe “gluho” i “slijepo” za sve što mu je u “opisu radnog
mjesta”, pa i za to.
Zato je jedino rješenje, za sada,
prevenirati mobbing, tj.
spriječiti pojavu ovakvih patoloških slučajeva u radnoj sredini kroz
optimiziranje radnog ambijenta, dvosmjernom izmjenom informacija,
omogućiti svima stručno usavršvanje, promovirati kulturu koja daje
prednost poštivanju ljudskog dostojanstva i obeshrabriti svaki oblik
psihološkog terora i nepoštivanje zakona. Da bi se to ostvarilo,
potrebno je vrijeme u kom će se educirati i informirati svi zaposleni o
mobbingu, njegovim posljedicama i o potrebi da se u sva normativna
akta ugrade klauzule o kažnjavanju i suspendovanju svih onih koji i
pokušaju prakticirati mobbing u radnoj sredini, čemu bi trebala
doprinijeti i ova knjiga.
Iako se danas sve više i javno govori o tom problemu, pa su
osnovana i udruženja za borbu protiv mobbinga, zakonodavstvo većine
zemalja još uvijek prilično sramežljivo tretira ovaj užasan društveni
problem. Za sada su Švedska, Norveška, Švicarska, Francuska
mobbing okarakterisala kao krivično djelo, a žrtva ima direktno pravo
na “biološku odštetu”. I u Srbiji se vodi žestoka kampanja da se
mobbing zakonski odredi kao krivično djelo. Također u njemačkom
gradu Kielu su sudovi veoma ozbiljno shvatili opasnosti od mobbinga i
sude u skladu sa definicijom da mobbing predstavlja prijetnju, intrigu,
ignoriranje osobe koju mogu otjerati u bolest i smrt. Svuda u svijetu, a
zadnjih godina i kod nas, osnivaju se udruženja za pružanje pomoći
žrtvama mobbinga. Jedno od najaktivnijih je ono osnovano 2004. u
Zagrebu na čelu sa žrtvom mobbinga Jadrankom Apostolovski koja je
svoju muku bez straha objelodanila javnosti sa željom da podstakne i
druge da to urade i tako doprinesu borbi protiv ovog velikog
društvenog zla. Ona je zbog mobbinga dospjela na psihijatrijsku
kliniku gdje joj je dijagnosticirana akutna reakcija na stres i depresija, i
od tada je na bolovanju. Slučaj je još na sudu ( već nekoliko godina)
23
iako bi po zakonu morao biti rješen u roku od 6 mjeseci! Sa takvim
“performansama” pravosuđa, teško će Hrvatska uskoro u EU! Ovom
udruženju se svakodnevno javlja mnogo žrtava mobbinga.
Nažalost, i tamo gdje je zakonodavstvo nešto i uradilo, zakazali su
sudovi! Zato se žrtve plaše započeti obranu, jer se opravdano boje
gubitka radnog mjesta, usamljenosti i bespomoćnosti u toj borbi.
Zato se sa pravom može reći da je za ovakav beznadežan položaj
mobbingovanih najviše je krivo pravosuđe jer ne samo da ne
procesuira ovakve nasilnike iako ima dovoljno zakonskog osnova za
to, već njihovi sudije i tužioci uopće ne prate izmjene zakona niti
znaju što piše u postojećim zakonima, pa se dešava da sudija
Osnovnog suda u Banjaluci ne zna ni da je mobbing regulisan u
Zakonu, što sam lično ja doživjela u sudskom sporu protiv mobera sa
Elektrotehničkog fakulteta u Banjaluci. Osim toga Osnovni sud i
Okružni sud imaju takav sudački kadar koji nije dorastao tome
da uopće uđe u MERITUM spora, tj suštinu spora, pogotovo ako
je spor malo komplikovaniji i zahtjeva poznavanje višeg nivoa
pravne nauke, npr. USTAV i Konvencije o zaštiti ljudskih prava i
sl. To odgovorno tvrdim jer sam to doživjela!
Pored takvih institucija vlasti kakve imamo i dok nam je pravosuđe
ovakvo, mobbing-grupe, bez da ih itko u tome ometa, pronalaze
svog “žrtvenog jarca”, muče ga i na taj način “pedagoški” djeluju
na sve one koji bi se drznuli da iskažu svoje mišljenje ako ono nije
u saglasnosti sa mišljenjem mobera. Pri tom moberi liječe i svoje
frustracije, komplekse i ludilo i uništavaju nam društvo i državu!
U kontekstu toga gotovo da bi se mogao prihvatiti citat nepoznatog
autora:
“ U modernom svijetu radno mjesto je postalo bojno polje gdje ljudi
mogu ubijati jedni druge bez rizika da budu privedeni pred lice
pravde.”
Do kad će to važiti? Dok građani to budu htjeli trpjeti!
24
VII
Kako se žrtve mobbinga mogu boriti protiv mobera
Kad osoba postane svjesna da je postala žrtva mobbinga, ne smije se
predati već mora ojačati sebe da u borbi koja joj predstoji- istraje.
Najprije treba da pokuša razgovarati sa moberom (ako je to uopće
moguće) i reći mu da on mora prestati s tim jer je to što radi
nehumano, protivzakonito i štetno po ustanovu/firmu, a može narušiti i
njegov ugled. Žrtva ne smije donositi nagle odluke i nipošto ne smije
napustiti radno mjesto- jer time čini uslugu moberu!. Umjesto toga,
mora početi prikupljati informacije i dokaze što će joj sve biti
potrebno za budući odštetni zahtjev i obavijestiti sve (navodne) borce
za ljudska prava o teroru koji trpi na radnom mjestu. Doduše, u ovim
uslovima krize i bijede, žrtve pokušavaju ostati na radnom mjestu po
cijenu zdravlja, ali i zbog toga što vole svoj posao koji im na neki način
daje identitet, kompetencije i pruža mogućnost obavljanja zadataka
koje vole ( “Moj život je moj posao, moj posao je moj život”-kažu oni).
Sve nedaće koje nastupaju zbog mobbinga vode i ka financijskim
problemima, jer žrtva u uslovima smanjenih prihoda ima povećane
izdatke zbog bolovanja, odlazaka liječnicima, terapijama.. Zbog svega
toga, najčešće, dugotrajni mobbing predstavlja kraj žrtvine
karijere, zdravlja, često i braka, a ponekad i samog života!
Dakle, ako osjećate da ste žrtva mobbinga, diskriminacije ili se nad
vama provodi bilo koji drugi oblik zlostavljanja ( npr. seksualno ili
neko drugo uznemiravanje), odlučno se suprotstavite tome već na
samom početku, i to:
25
-Odlučno recite toj osobi da njezino ponašanje nije za vas
prihvatljivo i da smjesta prestane s tim. Bilo bi dobro da to kažete pred
nekom drugom osobom ili još bolje pred predstavnikom sindikata.
-Vodite dnevnik o takvim događanjima, tj. zabilježite datum, vrijeme,
mjesto i događaj sa što više detalja, imenima eventualnih svjedoka i
ishod događaja. Osobito je važno zapisati sve o moberu, sve o radnoj
sredini, da li je mobbing ubičajena metoda za oslobađanje nepoželjnih
iz te radne sredine i sl., jer dokazivanje mobbinga, kao veoma
specifične i perfidne pojave, može postati problematično ako se ne
posjeduju i neki dokazi. ( Imajte na umu da se mobbingom smatra ne
samo incident, već i broj, učestalost i naročito namjera zlostavljanja.)
kao i psihofizičke posljedice ( nesanica, posljedice po profesionalne,
socijalne i porodične odnose itd.).
- Arhivirajte sve dokumente vezane za mobbingovanje: kopije pisama,
e-mailova, faksova, poruka, podnesaka i drugih dokumenata koji su
vezani za te incidente i općenito zlostavljanje, tj. mobbingovanje. Žrtvi
su potrebni i saveznici, svjedoci, sindikati, liječnici ( medicina rada),
psiholog ili psihijatar ( obavezno obratiti im se) a ponekad i odvjetnik
ili pravnik koji se bavi radnim pravom.
-Izvjestite o zlostavljanju nadređenu osobu, instituciju, ili direktora,
najbolje pismeno putem protokola
-Izvan firme/institucije obavijestite o tom liječnika medicine rada ili
bar svog liječnika opće prakse, a ako imate psihičkih problema zbog
toga- onda i psihijatra. Dobro je kontaktirati i druge ljude koji imaju ili
su imali sličan problem, pa ako vi kao žrtva mobbinga uočite još neku
žrtvu mobbinga, razgovarajte s njim, razmijenite iskustva i budite jedna
drugoj podrška.
-Ne vraćajte istom mjerom, jer vi ste ŽRTVA, a ne zlostavljač!
-Pričajte, pričajte, pričajte svima i svagdje o tome što vam se dešava,
kako biste podstakli i druge da iste takve svoje probleme također
iznesu javno. Zato je o zlostavljanju potrebno obavijestiti što više
osoba, a po potrebi putem medija učiniti stvar javnom i eksplicitno
navesti imena mobera. To će žigosati mobere kao izrazite negativce
i primitivce, pa će možda ustuknuti...
26
- Ako pritisak mobera postane nesnosan- otići na bolovanje, ali
nikako prekinuti radni odnos, jer to bi značilo poraz za žrtvu,
nekažnjavanje mobera, a posljedice stresa će ostati prisutne i
nakon toga.
(Ovo sve će vam trebati ako budete zaštitu morali potražiti kod
inspekcije rada ili na sudu.)
Ako ništa od toga ne pomogne, morat ćete pokrenuti sudski radni
spor za koji se ne plaća taksa i pri vođenju takvih sporova treba u
kontinuitetu objelodanjivati sve eventualne nepravilnosti u radu
Sudova ( kojih ima strahovito mnogo!), kako se sudije ne bi i dalje
ponašali kao “svete krave “ u Indiji, a kako se sad ponašaju kod nas!
Protiv mobbinga i njegovih posljedica žrtva mora pokušati pružiti
sebi samopomoć. Treba da se edukuje o komunikaciji, o mobbingu, o
radnom pravu, da koristi ugodne tjelesne aktivnosti i tehnike
relaksacije. Najviše će joj pomoći ako stalno bude aktivna, tj. treba
biti zaokupljena i aktivna na raznim drugim poljima, provoditi što
više vremena u druženju sa drugim osobama i razvijati se u
ekstrovertnu i druželjubivu ličnost. Veoma je dobro biti produktivan u
korisnom radu, biti dobro organizovan i stalno planirati nešto novo.
Važno je raditi na sebi, na svom obrazovanju, na razvoju zdrave
ličnosti, razvijati optimistično i pozitivno mišljenje, biti orijentisan na
sadašnjost i biti onakav kakav jesi, te vlastitu sreću smatrati
najvažnijim ciljem. A nije loše uzimati i manje doze sedativa
(
bromazepam).
Ipak postoji rješenje, a ono je jedino u omasovljavanju i
eventulnom udruživanju svih onih koji se neće miriti sa ovim
terorom, već će mu se suprotstaviti, na čemu rade uduženja građana
kao što je i udruženja “ŽENE TO MOGU” i “BOLJI ŽIVOT” iz
Banjaluke, te “STOP MOBBING” iz Trebinja
27
VIII
Što bi trebala donijeti uspješna borba protiv
mobbinga
Zakon o radu hitno treba prilagoditi novonastaloj situaciji u području
rada, poduzetništva, upravljanja i međuljudskih odnosa na radnom
mjestu, kako bi firme i institucije koje ga poštuju, imale što manje
problema. Posebnu pažnju treba posvetiti odjeljenjima za ljudske
resurse koji primarno treba da vode računa o smanjenju stresa na
radnom mjestu. U uspješnim firmama su u pravilnicima do detalja
regulisani odnosi i ponašanja među zaposlenicima, uključujući i sistem
nagrade i kazne. Radne organizacije čiji je menadžment shvatio
koliko je važno razvijati i njegovati dobre međuljudske odnose u
kolektivu i koliko je bitno čuvati zdravlje svojih zaposlenika u čiju
edukaciju su uložili ogromna sredstva, pronalaze načine za
sprečavanje mobbinga. Primarno to rade uvježbavanjem rukovodećih
kadrova u tehnikama komunikacija i rješavanja sukoba, prepoznavanju
mobbing –ponašanja i zaštite potencijalnih žrtava. Dakle, uspješno
poslovanje se ne može svesti samo na “red, rad i disciplinu” ili trening
tipa “mrkva i štap”, nego naglasak treba staviti na profinjenost i
pristojnost ophođenja, emocionalnu inteligenciju i uslova za
pozitivnu komunikaciju. Međutim, mnogi rukovodioci su diktatori
umjesto voditelji! Prvi grade slijepu poslušnost, a drugi su
demokratični pa ohrabruju samoinicijativnost i kreativnost na poslu.
Svaka firma bi treala ulagati sredstva u edukaciju iz vještina
komuniciranja ba za menadžment, a bilo bi dobro i za sve ostale.
Treba trenirati asertivnost, tehnike rješavanja sukoba, rukovođenje,
timski rad, upravljanje, osnove komunikacija, davanje povratnih
informacija ( feedback), neverbalnu komunikaciju, ekspresiju emocija
na ekološki način.... Ali, to su već NOVA ZNANJA, koja se ne
28
dobijaju u STARIM školama.... ( a naše škole su još uvijek veoma
“stare”).
U uspješnim tvrtkama u Hrvatskoj se redovito vrše ankete o tome
kako tvrtku i menadžment percipiraju zaposlenici, te se na osnovu toga
pravi ranglista prvih deset tvrtki/institucija koje su zaposlenici ocijenili
pozitivno. Na toj rang listi su redovito među prvima BELUPO,
SELECTIO, PULJANKA i dr. Direktorica jedne od ovih tvrtki kaže:
“ Trudimo se biti dobar poslodavac: od materijalnih prava ( plaća,
stimulacija, praćenja radnog doprinosa) do ulaganja u edukaciju i
stvaranje poticajne radne klime. Vodimo računa o ljudskim resursima i
prepoznali smo da je zadovoljstvo zaposlenih veoma važno jer
utiče na njihovu motivaciju, a time i na rezultate njihovog rada. S
obzirom da se na poslu provodi 8 sati, međuljudski odnosi su veoma
bitni, a zaposlenici moraju biti podsticani i podržani u želji da
napreduju na radnom mjestu. Zato stalno ulažemo u poticajnu
radnu sredinu kako bi svaki zaposlenik mogao sudjrelovati u uspjehu
tvrtke.
Sigurnost je još jedan element koji zaposlenika čini
zadovoljnim, a to doprinosi i jačanju samopovjerenja zaposlenika što
će mu pomoći u tome da ostvari rezultat za koji ima potencijal.
Vodimo i dugoročnu kadrovsku politiku da bismo i u narednim
godinama obezbijedili potrebni visokoobrazovani kadar koji
konstantno i dalje edukujemo jer od njih zavise inovacije i naš
opstanak. Da bismo u tome uspjeli postoji obostrana komunikacija
koju smo uspostavili i koju stalno poboljšavamo a koja motivira i
upravu i zaposlenike. Smatramo da svi naši zaposlenici moraju biti
obaviješteni što se dešava u tvrtki, uključujući i probleme, jer ih samo
svi zajedno možemo riješiti”.
Što reći na ovo, imajući u vidu sve ono što je rečeno o mobbingu,
njegovom štetnom djelovanju na zaposlenikre, na firmu/instituciju i na
međuljudske odnose u radnim sredinama u kojima se prakticira
mobbing? Može li išta od ovog što je rekla direktorica jedne
uspješne firme iz Hrvatske uopće postojati tamo gdje postoji
mobbing? Može li uopće takva radna sredina napredovati ili čak i
29
opstati? A kod nas je najmanje 60 % zaposlenih mobbingovano, a
ostali su u strahu da i oni ne postanu žrtve mobbinga! Pa da li onda
itko od njih može da radi svoj posao savjesno, odgovorno i
kreativno? Zato je veoma, veoma važno da i zaposlenici i poslodavac
znaju što je mobbing, da je kažnjiv, štetan i opasan, te da mu se treba
suprotstaviti i eliminisati ga iz svoje radne sredine!
30
IX
Tko su “ZVIŽDAČI”
“Zviždači” su hrabri i neustrašivi pojedinci koji se usuđuju, bez
obzira što kod nas nemaju nikakvu zaštitu u institucijma vlasti i
pravosuđu, da ukazuju na kriminal, korupciju i kršenje zakona i
vode neku svoju borbu protiv takvih počinitelja. To su zaposlenici
ili bivši zaposlenici ili članovi organizacija koji “nedolično ponašanje”
( kršenje zakona, ugrožavanje javnog interesa i sl.) unutar tvrtke
prijave kolegama ili institucijama. “Zviždanje” je često ispit
moralnih vrijednosti čovjeka. Nitko ne voli pričati protiv svojih
kolega, ali ako dođe do takve situacije iz koje nema drugog izlaza,
pojedinci osjete potrebu da unatoč opasnostima po sebe, krenu putem
istine. Ako interno ukazivanje na nedolične postupke ne daje
rezultate, “zviždač” se obraća nadležnim institucijama i pravosuđu, a
ako ni to ne donese rezultat, onda i medijima.
Oni koji se boje zviždača, pored toga što ih podvrgavaju
satrahovitoim mobbingu, nastoje im još prilijepiti razne ružne etikete
“vječitih nezadovoljnika”, uključujući i ludilo. Međutim, zviždači
nisu ni ludi ni “vječiti nezadovoljnici” kako bi ih neki željeli
okarakterisati, već naprotiv, to su ljudi koji ne dovode u pitanje
autoritet, podržavaju sistem i vjeruju u njega. Oni su najmanje od svih
skloni izazivati probleme, ali kad budu šokirani onim što vide da se
radi u instituciji, organizaciji ili preduzeću, oni naprosto smatraju da
nemaju moralno pravo da ćute. Oni takve poteze mnogo teže
doživljavaju od prirodnih nezadovoljnika. Nažalost, reakcijama
njihovih poslodavaca, vlasti i pravosuđa koje nakon toga slijede oni su
strahovito razočarani čime gube povjerenje u čitav sistem i uopće
vjeru u opstanak društva i države. Teror koji nakon “zviždanja” ih
skupo košta u svakom smislu: i materijalnom i duhovnom,
profesionalnom i zdravstvenom, je razlog zbog čega svi, nakon
31
ovakvih iskustava, kažu da to nikad ne bi ponovili! A to je dobar
primjer i svim drugim potencijalnim “zviždačima”. Pa tko će se onda
boriti protiv korupcije, kriminala i propasti društva i države?
U zemljama EU su to shvatili, pa su mnoge od tih zemalja donijele
zakone o zviždačima koji im osiguravaju radno mjesto i stimuliraju ih i
nagrađuju za njihovu hrabrost i korist koju donose državi i društvu. U
demokratskim državama takvi pojedinci od države dobijaju milionske
nagrade i apsolutno su zaštićeni zakonskim propisima. Tako su
američke zviždačice Sherron Watkins iz ENRONA, Cyntia Cooper iz
Worldcome, Coleen Rowley iz FBI-ja nagrađene milionma dolara
zbog svoje hrabrosti da se suprotstave kriminalcima i čak
organizovanom kriminalu, a javnost ih percipira kao heroine. Kod nas
još nije tako. Naprotiv, zviždači se progone, daju im se otkazi, oni redovito
oboljevaju, ostaju bez stana zbog visokih advokatskih troškova za svoju
obranu, proglašavaju ih ludima, a nemušta država zataškava ono što oni
otkrivaju javnosti, umjesto da to procesuira! Zašto? Zato što kod nas
korupcija nije sporadična već SISTEMSKA! U nju su, u prvom redu,
uključene institucije države koje bi je trebale onemogućavati, suzbijati i
procesuirati!
Prema riječima prve hrvatske zviždačice Vesne Balenović, samo je
predsjednik Sabora Vladimir Šeks molio NAROD za oprost zbog
NEČINJENJA vlasti protiv korupcije, dok predsjednik države Josipović ima
puno razumjevanje za to NEČINJENJE i opravdava (!?) glavnog tužioca
Bajića za njegov nerad pritiscima koje on trpi na tom položaju. Za razliku od
vladajuće „elite“, saborski zastupnik Dragutin Lesar se aktivno uključio u
borbu protiv korupcije i zaštitu zviždača. On smatra da niti jedna borba
protiv korupcije ne može biti uspješna ako se efikasno ne zaštite zviždači.
U tom cilju treba donijeti zakon koji bi javnom pravobraniocu dao ovlast da
zaštiti zviždača od otkaza čim mu se on obrati za pomoć i da ga preporuči
nadležnima za državno odlikovanje za hrabrost i primjerenu novčanu
nagradu. Doduše, u Zakonu o radu RH postoji nekoliko članova posvećenih
zviždačima, ali oni su apsolutno nedostatni i nedjelotvorni. U BH se o
zviždačima i mobbingovanima i ne govori, a kamoli da se oni koji terorišu
zviždače procesuirju! Međutim- nema ulaska u EU dok se i ovi problemi ne
riješe na adekvatan način!
32
Svatko se barem jednom u životu susretne sa nekim oblikom
korupcije ili neke ilegalne radnje, ali nema hrabrosti obratiti se nekom
da bi se to ispravilo i tako spriječilo ponavljanje. Ili je situacija u
državi i društvu takva da nije imao kome da se obrati? Činjenica je da
se takvi ljudi boje osvete, boje se za svoj život i život svoje porodice,
za egzistenciju. Da je situacija normalna u društvu i državi i da se
vodi dugoročna politika orijentisana na opstanak, razvoj i
napredak te države, ovakvim ljudima bi se pružala apsolutna
zaštita, preuzeli bi se od njih podaci i dokazi koji su ga naveli na
“zviždanje”, a sve ostalo bi uradile pravosudne i druge institucije.
Nažalost, u ovakvim nesredjenim i besperspektivnim državama kakva
je i naša, ta cjelokupna borba se ostavlja samo “zviždaču”, a
pravosuđe koje bi trebalo da mu bude oslonac- često se ponaša
ignorantski ili najčešće štiti kriminalce i korupcionaše! Pa zar je onda
čudno što kod nas ima tako malo onih koji ukazuju na kriminal i
korupciju? Zaludne su sve jalove agencije i svi telefonski brojevi ( npr.
“krimolovci”, pozivi SIPE i sl.) koje se nude potencijalnim
zviždačima, kad u sistemu nema volje da ih se podrži i zaštiti!
Reakcije sredine na zviždanje su različite. Većina smatra da je
zviždanje nesebičan čin i akt patriotizma i velike odgovornosti prema
javnom interesu, jer otkriva ilegalne radnje koje štete svim građanima
i domovini, mada to svi ne smiju javno iskazati. Oni koji su
razotkriveni zviždanjem smatraju zviždače izdajicama!
Zviždači su redovito izvrgnuti teroru onih na čije nečasne radnje
ukazuju, zbog čega se veoma mali broj ljudi odlučuje na “zviždanje”.
Upravo radi mogućeg maltretiranja i progona zviždača, mnoge
demokratske zemlje su donijele zakone kojima se štite zviždači, a
samim tim i njihove obitelji. Jedan od prvih takvh zakona je donesen
još 1912. u SAD-u ( Lloyd-La Follette Act) koji je štitio građane i
zaposlenike od nadređenih i omogućavao im da informacije mogu
proslijediti Kongresu. Danas u SAD-u postoje deseci zakonskih
propisa koji štite zviždače, a čak i američki Ustav u I i XIV
amandmanu štiti državne službenike i lokalne zaposlenike od odmazde
nadređenih. U Velikoj Britaniji je 1998. donesen Public Interest
33
Disclosure Act koji daje zakonski okvir i štiti zviždače od maltretiranja
i otkaza.
Najpoznatiji evropski zviždač je Paul van Buitenen, koji je našao
jake indicije da su revizori u EU komisiji bili onemogućavani u istrazi,
i o tome je obavijestio nadležne i evropsku javnost.
Najpoznatije hrvatske zviždačice su Ankica Lepej, Vesna Majer i
Vesna Balenović, a zviždači Denis Latin i Igor Rađenović koje javnost
veoma pozitivno percepira, ali im korumpirano hrvatsko pravosuđe nije
omogućilo da ostvare svoja prava, pa su se neki od njih uputili ka
sudu u Strazburu, jer u to vrijeme kad su oni “zviždali” u zakonima
Republike Hrvatske nije bilo zakonskih propisa koji bi ih zaštitili.
Danas je Zakon o državnim službenicima u RH dopunjen, ali nažalost
ne baš adekvatno i njime se štite zviždači
samo u državnim
institucijama i to opet ne baš adekvatno da bi i drugi bili ohrabreni na
“zviždanje”. Ipak, ima jedna ohrabrujuća vijest u svemu tome, a to je
da je Sud u Strazburu naložio Vladi RH da sklopi nagodbu s Vesnom
Balenović do 8. jula 2009. jer je ona dokazala da su joj u sudskom
sporu sa INA-om kršena ljudska prava. Ako se Vlada RH ogluši, Vesna
Balenović će tražiti od svoje druge domovine- Slovenije, da stane u
njenu zaštitu, što će biti VELIKI MINUS REPUBLICI HRVATSKOJ
na njenom, toliko željenom, putu u EU!
Naime, Vesna Balenović je 2001. godine dobila otkaz u INI nakon
što je progovorila o nepravilnostima u toj tvrtki, i to najprije u samoj
tvrtki, a kasnije i preko tužilaštva. Nakon što je to prijavila tužilaštvu,
tadašnji tužioc Mladen Bajić je izjavio da je njena prijava odlično
obrazložena i dokumentovana, ali je i pored toga- uskoro zašutio! Isto
tako su šutjeli i svi drugi kojima se obraćala ( Linić, Mesić, Lučin,
Račan, Sanader..), a počela je dobijati i anonimne pretnje. Tada ju je
posavjetovala jedna zastupnica Hrvatskog sabora da sve pijavi –
medijima. Budući da se u poslovnim krugovima proširila informacija
da je nitko ne smije zaposliti, jer će mu istog dana biti poslana
financijska policija, ponude koje je isprva dobijala su povučene i ona je
ostala bez sredstava za život. Morala je prodati stan i smjestiti se sa
svojom porodicom u mali jednosobni stan, a od razlike novca žive ovih
9 godina. U međuvremenu je liječena od kancera, pa joj je doktor rekao
34
da konačno mora početi misliti na sebe, jer je i tu bolest dobila zbog
ogromnog stresa pod kojim živi. Sve što je u vezi sa dokazima o
kriminalu, koji su meritum njene prijave- sud je odradio lakonski i bez
velikog lupanja glave, pa su sve optužbe- odbačene! Kako nije uspjela
dobiti sporove na hrvatskim sudovima, Balenović je tužila državu sudu
u Strazburu, jer smatra da su povrijeđena njena prava na slobodno
izražavanje, što je garantovano Evropskom konvencijom o ljudskim
pravima i predstavlja šire pravo od slobode govora. Zbog brojnih
kršenja ljudskih i radnih prava tokom ovog spora, sud u Strazburu je
svojom odlukom pružio šansu Vladi RH da ispravi nepravdu koja je
počinjena Vesni Balenović nakon što je prijavila korupciju i milionski
kriminal u INI. Vesna Balenović, kao predsjednica udruge ZVIŽDAČ,
na osnovu svog iskustva i iskustva drugih zviždača iz RH kaže da
građanin mora imati novac i moć da bi i pokušao ostvariti svoja prava,
jer su se kriminal i korupcija sa ulice preselili u sudnice. Zbog toga je
kriminal postao unosna djelatnost koja donosi društvenu afirmaciju
umjesto zatvorsku i socijalnu izolaciju, a hrvatskom pravosuđu nisu
problem oni koji čine kriminal, već oni koji ga prijavljuju! Ona
također kaže da se ovakvi sporovi u civiliziranoj Evropi rješavaju u
roku od 15- 30 dana. Vesna ne odustaje i ne prihvata obrazloženje
druge strane da nije smjela iznositi te informacije u javnost iako nitko
u tvrtki nije htio da prihvati njena upozorenja o kriminalu. Ona kaže: „
Ako je stvarno tako, hajde da svi zauvijek zašutimo čak i kad je riječ o
milijunskom kriminalu, jer taj kriminal će uvijek i svuda biti jači od
svakog građanina iza kojeg, kao u Hrvatskoj, neće stati ni tužilaštvo, ni
sudovi..“ Ali šta onda?
Najveći BH zviždači su Dragomir Babić, Slobodan Vasković, Bakir
Hadžiomerović, dr Djurađ Davidović, prof. Dušan Stegić, dr Jasminka
Nikolić, dr Živana Gavrić, ubijeni Milan Vukelić i moja malenkost, dr
Radojka Praštalo. Svi smo se mi “zaglavili” u korumpiranom RS i
BH pravosuđu, pa smo spremni da idemo do Strazbura, jer ovo je i
naša domovina i ne možemo gledati kako je
kriminalci,
korupcionaši i moberi žderu kao kancer zdravo tkivo!
35
Zbog svega toga su baš zviždači kod nas najčešće i najveće
žrtve brutalnog mobbinga i veoma često ostaju i bez posla, na ulici, a
ponekd ih i ubiju ( Milan Vukelić, a indirektno i dr Milan Štrbac). U
demokratskim državama takvi pojedinci od države dobijaju milionske
nagrade i apsolutno su zaštićeni zakonskim propisima. Tako su
američke zviždačice Sherron Watkins iz ENRONA, Cyntia Cooper iz
Worldcome, Coleen Rowley iz FBI-ja nagrađene milionma dolara
zbog svoje hrabrosti da se suprotstave kriminalcima i čak
organizovanom kriminalu, a javnost ih percipira kao heroine. Kod nas
se protiv takvih vode sudski sporovi bez ikakvog izgleda da ih presuda
zaštiti. Mi smo još veoma daleko od toga, zbog čega se veoma mali
broj ljudi usudi ukazati na kriminal i korupciju. I sve dok bude tako,
krivulja kvaliteta života u našoj državi će stalno imati tendenciju
opadanja...
36
X
Kako se drugi narodi bore protiv mobbinga
Među prvima koji su zakonski regulisali mobbing bili su
Francuzi. Za sada je to uradilo osam država EU, a trebalo bi to da
urade uskoro i sve ostele države, jer EU to zahtjeva od svojih
članica. U relativno uređenim državama
mobbing je donekle
automatski ograničen kulturom rada, boljim poštivanjem zakona i
zaštitnim mehanizmima u tvrtkama čiji vlasnici su shvatili
njegovu pogubnost za poslovanje tvrtke. U tom cilju se stimulira
argumentovano kritikovanje rukovodstva i poslodavca. Sve je
dozvoljeno, ako se imaju argumenti. To je razlog što je, prema
epidemiološkim istraživanjima, konstatovano da u tim zemljama ima
od 4-15 % slučajeva mobbinga, čime se oni ne mire, već preduzimaju
širokorasprostranjene akcije. Kod nas neki statistički podaci pokazuju
da je taj procent i do 60 % zaposlenih, a nitko ništa ne preduzima!
I naši susjedi su ili već ubacili u Zakone mobbing ili uprvo rade na
tome. U Srbiji se vodi ogorčena borba NVO sektora da se mobbing
zakonom definiše kao krivično djelo, te da se moberi žigošu u
javnosti kao državni neprijatelj broj 1, i kao takvi da se adekvatno
kazne i sklone sa mjesta na kojima
imaju prilike terorisati
zaposlenike, a time i uništavati društvo i državu. Ne čekajući
rezultate ove kampanje, udruženje STOPMOBBING iz Vršca je,
inspirisano istim takvim primjerom iz Volkswagena, pripremilo nacrt
Sporazuma o sprečavanju mobbinga, a koji treba da bude sastavni dio
pojedinačnog i kolektivnog ugovora unutar svake firme/institucije
zainteresovane da stane na put ovoj štetnoj pojavi. Ovo udruženje ima
i svoju kancelariju u Nišu čiji koordinator je Emilija Antić Obrenović,
također bila žrtva mobbinga. Ona kaže; “Naš cilj nije samo da pravimo
spisak posledica mobbinga, već da udarimo na uzroke na nosioce, da
ih predstavimo i žigošemo u javnosti i izvedemo pred lice pravde.
Iz tog razloga naša kancelrija prikuplja prijave i traži advokata koji će
37
besplatno zastupati pred sudom mobbingovane građane.” U ovom
udruženju su ohrabreni time što je svakim danom sve više ljudi koji
žele da govore o ovom problemu, kao i činjenicom da njihov rad i
ciljeve svojim besplatnim uslugama već podržavaju dr Tugomir
Popović i kabinet za neuropsihijatriju Doma zdravlja u Nišu. Pričajući
o posljedicama mobbinga ovaj neuropsihijatar ističe da prema
najnovijoj statistici iz EU, jedna od stotinu mobbingovanih osoba
počini samoubistvo, tri od sto napuste radno mjesto, dok mnogi trpe
ozbiljne zdravstvene posljedice koje se često završavaju teškim
psihofizičkim oštećenjima. U Beogradu je još prije nekoliko godina
registrovano udruženje “ANTIMOBBING CENTAR SRBIJE” sa
ciljem da pruža savjetodavnu pomoć i edukaciju žrtvama mobbinga,
samostalno ili u saradnji sa drugim organizacijama ili pojedincima u
zemlji ili inostranstvu. Udruženje organizuje grupe za samopomoć i
kreativne radionice čiji je zadatak cjelovit program usmjeren na
preveniranje mobbinga, što se u praksi pokazalo kao najefikasniji
način borbe protiv mobbinga. Važno je naprosto ne dozvoliti priliku da
se mobbing pojavi! Psiholog Ljiljana Aranđelović iz Paraćina, i sama
žrtva mobbinga, je pionir u borbi protiv mobbinga u Srbiji. Ona kaže
da je zasad najvažnije da ljudi počnu javno govoriti o svim oblicima
šikaniranja na poslu, neuvažavanju svake ličnosti i nepoštivanje
pravila civilizovanog odnosa prema zaposlenicima, jer to sve
potpada pod pojam mobbinga!
I Izvršno veće Vojvodine je najozbiljnije shvatilo direktivu
Evropske unije da u zakon ugradi sankcije protiv mobbinga, tako da je
formirana radna grupa ( sačinjena od predstavnika vlasti, NVO sektora,
sindikata, udruženja poslodavaca i inspekcijskih službi) koja će načiniti
prijedlog izmjena zakonodavstva koje bi uskoro omogućile direktno
kažnjavanje mobera.
U Sloveniji, za koju bi se moglo pretpostaviti da nema problema
sa mobbingom, počelo se također o tome govoriti, te je Centar za
poslovno osposobljavanje organizovao 16. 6. 2009. radionicu na ovu
temu sa obrazloženjem da se mobbing svake godine prepoznaje u sve
više i više radnih organizacija i u Sloveniji i u Evropskoj uniji. Prema
nekim podacima u EU je još 2000. godine bilo 9% zaposlenika
38
izvrgnuto mobbingu, a s obzirom na kontinualan rast
broja
mobbingovanih, taj procenat je danas zasigurno već opasno velik.
U Hrvatskoj udruga MOBBING je razradila strategiju borbe
protiv mobbinga i intenzivno radi na tome da se ta strategija zaživi u
Hrvatskoj. Ova strategija se može iskazati kroz četiri tačke:
-prevencija mobbinga;
-prepoznavanje mobbinga;
-stručna rehabilitacija mobbingovanih i
-adekvatna zakonska regulativa i njena dosljedna primjena.
U Hrvatskoj je mobbing ubačen u Zakon o radu, ali udruga
“Mobbing” nije zadovoljna načinom na koji je to urađeno, jer nije
uopće efikasno. Primjer: Vesna Balenović i druge velike žrtave
mobbinga.
U borbu protiv mobbinga se uključuje sve više stručnjaka,
pojedinaca i institucija, te se organizuju konferencije, sastanci i sl.
Tako je 2004. godine Hrvatski parlamentarni komitet za ravnopravnost
polova organizovao tematsku konferenciju o mobbingu u Hrvatskoj.
Prisutni su bili predstavnici iz Škole za javno zdravlje, Medicinskih
fakulteta, Pravnih fakulteta, Ministarstva pravde, Ministarstva zdravlja,
Ministarstva rada i socijalne zaštite, Ministarstva ekonomije, Fonda
zdravstva, Domova zdravlja, malih i srednjih preduzeća, Državna
inspekcija, tužilaštvo, nevladin sektor itd., tj. svi koji bi trebali biti
uključeni u zajedničku borbu protiv ovog zla.
Mnoge od zemalja EU imaju i posebne zakone protiv mobbinga. I
u Americi je tj problem rješen, pa osobe koje upozoravaju na kriminal
i štetne radnje u institucijama i firmama, zbog čega se nad njima često
vrši mobbing, imaju zaštitu države, pa čak dobijaju i velike novčane
nagrade.. Takav slučaj je bio sa američkom firmom ENRON za
raskrinkavanje čijeg kriminala
je jedna mobbingovana službenica
dobila od države nagradu od milion dolara! Također je snimljen i film
pod naslovom “KAKO SAM SISTEMATSKI UNIŠTEN OD
IDIOTA” koji po formi i sadržaju odgovara pojavi mobbinga.
Legislativa o zaštiti dostojanstva zaposlenika provedena je u Norveškoj
39
i Švedskoj još 1993, a u Francuskoj i Belgiji 2002. Nedavno je taj
posao okončan i u SAD, Irskoj i Portugalu.
Mobbing se kao izrazito štetna društvena pojava i dalje intenzivno
istražuje, naročito u Njemačkoj, Nizozemskoj i Švicarskoj. U
Španjolskoj se time pretežno bave sindikati, a u mnogim zemljama
postoji mnogo nevladinih organizacija i fondacija koje su se udružile u
ovoj borbi. U Japanu su uočili veliku štetnost mobbinga na
univerzitetima, te su proučavanju i suzbijanju mobbinga na
univerzitetima posvetili najveću pažnju.
Sve više se uviđa da mobbing nije samo problem zdravstva i
eventualno sindikata i zakonodavstva, a još manje problem samo
žrtve, pa se sve više i više svi društveni resursi ujedinjuju u borbi
protiv ovog zla. Međutim, do sada su zadovoljavajuće rezultate
postigli samo u Švedskoj, Norveškoj, Njemačkoj, Švicarskoj,
Francuskoj i Italiji koje bi mogle poslužiti kao primjer dobre
organizovanosti i umreženosti državnih institucija i nevladinog
sektora u suzbijanju mobbinga. Jer, mobbing je suviše kompleksan
problem da bi ga se moglo suzbiti bez angažiranja svih društvenih
resursa, baš kao što to nije moguće niti kad je u pitanju korupcija.
A i sam mobbing uključuje mnoge elememente svojstvene korupciji...
Nedavno je u Engleskoj donesena presuda od 1. 5 mil funti
obeštećenja, a u Italiji za mobbingovanje dosuđeno je da mober
plati 300 000 eura. Nije ni čudo što se na Zapadu izriču toliko visoke
kazne protiv mobera kad je u Njemačkoj još davno izračunato da jedan
slučaj mobbinga može izazvati štetu i od 100 000 DM godišnje!
I u Srbiji je izrečena prva presuda protiv mobbinga u Opštinskom
sudu u Kuli, gdje je mober dobio kaznu zatvora od 3 mjeseca zato što
je računovodstvenu radnicu zbog neposlušnosti njemu premjestio u
magacin! Uskoro nakon toga je izrečena i druga presuda: u Jagodini je
urednik “Novog pogleda” Zoran Milovanović osuđen ( na osnovu
Krivičnog zakona, jer Srbija još nema zakonski regulisan mobbing,
iako je to preporuka EU) na 4 mjeseca zatvora zato što je maltretirao
novinarku tog lista Ivanu Delić, govoreći joj da je “glupa, da kupi
40
prnjr i tornja se”. U Srbiji je predložen NACRT ZAKONA O
MOBBINGU i dat je na javnu raspravu. Jedan od njegovih koautora dr
Predrag Jovanović kaže da mobbing indirektno ima ekonomskosocijsalne posljedice i 33 zdravstvena simptoma, te da ovaj Nacrt
propisuje prava i obaveze poslodavaca i zaposlenih u vezi sa
zlostavljanjem, postupak za zaštitu od zlostavljanja, stepenovane
mjere, sudsku zaštitu, nadzor i kaznene odredbe. Dakle, u Srbiji je
također počelo....
U Italiji je borba protiv mobbinga prilično institucionalizirana, tako
da je u tu borbu uključena i Klinika za rad u Milanu, u kojoj se
žrtvama mobbinga nakon trodnevne psihodijagnostičke obrade mogu
pružiti četri vrste pomoći:
-Informativni razgovor (što je mobbing, što se konkretno može
poduzeti...)
-Farmokološka pomoć;
-Individualna kognitivno-bihevioralna psihoterapija
-Grupa za samopomoć.
Osim ovih vrsta pomoći žrtvama mobbinga, u Italiji se radi i na
prevenciji mobbinga i to kroz:
-primarnu prevenciju ( prevencija mobbinga i stresa u radnim
organizacijama);
-sekundarnu prevenciju (suzbijanje mobbinga u početnim fazama
medijacijom);
-tercijarnu prevenciju ( prevencija težih posljedica mobbinga
postavljanjem rane dijagnoze, pružanjem adekvatne psihosocijalne
pomoći žrtvama i prevencija mobbinga putem adekvatne zakonske
regulative)
U RS je mobbing ubačen u ZAKON O RADU, ali niti izdaleka ne
na odgovarajući način, jer nije obezbjeđen mehanizam za njegovu
primjenu, a “zviždači”, koji su najveće žrtve mobbinga, nisu ni
spomenuti. Zato se treba pokrenuti inicijativa za doradu ovog
segmenta Zakona o radu, a posebno se mora raditi na uvođenju
vrednovanja rada sudija i tužilaca, te na pokretanju disciplinskih mjera
41
pritv njih, ako budu i dalje radili ovako kako sada rade. Naime, sudije
Osnovnog i Okružnog suda u Banjaluci čak i ne znaju da je
mobbing uključen u Zakon o radu RS!! Ili možda ne smiju da
znaju, s obzirom da je naše pravosuđe potpuno zavisno od vlasti, pa
se presude prilagođavaju političkoj atmosferi i volji vladara i
političkih moćnika, uopće. Tužioci i sudije su toliko zavisni da je to
više nego jadno i žalosno.
Prema najnovijim vijestima, u septembru 2010., u Srbiji je usvojen
Zakon o mobbingu, a uz njega i Pravilnik za primjenu tog zakona,
čime se Srbija svrstala među prvih devet država Evrope koje su
usvojile ovakav zakon. Međutim, u Srbiji ( kao i u BH) najveći državni
problemi su vezani za –NEPROVOĐENJE ZAKONA i NERAD
SEKTORA PRAVDE, pa smo svi veoma skeptilčni po pitanju rezultata
tog zakona. Ipak, za početak je važan i ovaj veliki korak.
S obzirom na poznatu izreku: PRILIKA ČINI LOPOVA, nama nisu
toliko potrebni dobri ljudi, koliko su nam potrebne dobre i nezavisne
institucije, jer iskustvo govori da i najbolji čovjek može biti
korumpiran vlašću i da su upravo zato potrebne demokratske institucije
koje omogućuju građanima stvarnu kontrolu nad svojim upravljačima i
odgovornost i jednostavnu smjenjivost svih onih koji ne rade svoj
posao savjesno, pošteno, stručno i odgovorno. A naši sudije i tužioci
tako zaista ne rade! Kod nas najviše krše zakone oni koji ih donose
( vlast) i oni koji ih navodno štite ( sudovi i tužilaštva)!
42
XI
Uloga NVO sektora u borbi protiv mobbinga
U našoj zemlji su počela da se osnivaju udruženja za borbu protiv
mobbinga, a neka već postojeća su na svoju listu prioriteta stavila baš
borbu protiv mobbinga. Tako je još prije više od godinu dana
udruženje “ŽENE TO MOGU” iz Banjaluke osnovalo SEKCIJU ZA
BORBU PROTIV MOBBINGA, a u Trebinju je osnovano udruženje
“STOP MOBBING” koje se bavi isključivo mobbingom. Također,
Pokret prosvjetiteljstva “BOLJI ŽIVOT” iz Banjaluke, shvativši da
nema boljeg života bez iskorjenjivanja ovog zla, na listu svojih
prioriteta stavilo je upravo borbu protiv mobbinga. Pozivamo i druge
da nam se pridruže...
Udruženje “Žene to mogu” se bavilo pitanjima nasilja u porodici.
Tom prilikom su se javljale mnoge žene i pitale što je sa nasiljem na
radnom mjestu!? Hoće li se itko početi time baviti? Kad smo samo
malo zavirile u ovu problematiku, odmah smo došle do saznanja da je
NASILJE NA RADNOM mjestu daleko prisutnije u našem
društvu negoli NASILJE U PORODICI! Iako kod nas nije moguće
izvesti nikakvu naučnu procjenu po pitanju toga jer kod nas već 20
godina nije bilo ni popisa stanovništva, a kamoli nekog ovakvog
naučno zasnovanog istraživanja. Bez obzira na to ipak se operiše sa
nekim podacima. Tako, npr. smatra se da je NASILJEM U PORODICI
pogođeno oko 10 % porodica, a NASILJEM NA RADNOM
MJESTU čak 60 % zaposlenih!
Udruženja koja imaju namjeru da se bore protiv mobbinga, u cilju
senzibiliziranja javnosti za probleme žrtava mobbinga i pružanja
podrške žrtvama u borbi protiv mobera, trebalo bi da preduzimaju
sljedeće aktivnosti:
43
-održavanje tribina, okruglih stolova i radionica sa ciljem
edukovanja stanovništva o ovoj negativnoj i izuzetno opasnoj
društvenoj pojavi;
-izdavanje brošura i drugih publikacija sa ciljem što bolje
informisanosti stanovništva i institucija o ovoj pojavi;
- provođenje programa psihosocijalne pomoći za žrtve mobbinga;
-izvještavanje javnosti putem medija o problemima mobbinga i
njihovom rješavanju;
- sudjelovanje na skupovima, seminarima u vezi sa najnovinim
saznanjima o načinima borbe protiv ove patološke društvene pojave u
bližem okruženju i svijetu;
- postavljanje WEB SITE-a sa potrebnim informacijama o
mobbingu i primjerima mobbinga, te sa rubrikom: “Najčešća pitanja
i odgovori vezano za pojavu
mobbinga” i konkretni slučajevi
mobbingovanja;
- otvaranje savjetovališta za žrtve mobbinga;
-krajnji cilj će biti doprinos donešenju adekvatne zakonske
regulative u RS i BH njenoj dosljednoj primjeni.
Evo nekoliko korisnih savjeta žrtvama mobbinga koje su odlučile
da se bore protiv tog zla:
1. Ako se osjećate da vas na radnom mjestu mobbinguju, obratite
se direktno rukovodiocu i tražite da se s tim prestane.
Zabilježite mjesto, datum, vrijeme i ime osobe kojoj ste se
obratili. Ako se ništa ne promijeni, uradite to i u pisanoj formi i
predajte putem protokola.
2. Vodite dnevnik o ponašanju svojih mobbera sa tačno
navedenim činjenicama i vašim osjećanjima; bilježite datum,
vrijeme i događje sa što je moguće više detalja, imena
eventualnih svjedoka, ishod događja, sačuvajte eventualne
pismene odgovore i druge dokumente, te kopije e-mailova,
faksova i sl.
3. Ako se situacija ne popravlja obratite se pismeno Inspekciji
rada i pozovite se na čl. 107-112 Zakona o radu RS, te zatražite
intervenciju. Kopije sačuvajte.
44
4. Ako inspekcija ne uradi ništa, podnesite TUŽBU iz oblasti
radnog spora (RS-) Osnovnom sudu u Banjaluci. Na tužbe iz
radnog spora se ne plaća taksa. Za pisanje tužbe obratite se
Službi pravne pomoći grada Banjaluka.
Napomena: Od Osnovnog suda nemojte ništa očekivati ( bar za sada
jer oni niti što znaju o tome niti smiju da znaju!), ali je važno da
prođete tu instancu da biste se mogli žaliti Okružnom sudu. Ni tamo
ništa ne očekujte, jer ni kod njih nije ništa bolja situacija nego na
prethodnoj instanci, ali je važno da i tu instancu prođete. Nakon toga
žalite se Vrhovnom sudu i Ustavnom sudu RS, pa Ustavnom
( Apelacionom) sudu BH, a nakon svega toga SUDU ZA LJUDSKA
PRAVA U STRAZBURU, na sveopštu sramotu BiH pravouđa!
Udruženje ŽENE TO MOGU je 3. aprila 2008. organizovalo u
Banjaluci, uz financijsku podršku fondacije FRIEDRICH EBERT
OKRUGLI STOL na temu MOBBING. Zaključci sa ovog
OKRUGLOG STOLA su bili:
-Osnažiti stručno i materijalno postojeći potencijal sekcije
MOBBING udruženja ŽENE TO MOGU, kako bi mogla obavljati i
djelatnost prvog savjetovališta u RS/BH za pomoć žrtvama mobbinga;
- Ubrzati formulisanje i usvajanje zakonskih i podzakonskih
propisa Zakona o radu RS u dijelu gdje se pominje mobbing, kao i
uspostavljanje relevantnih struktura institucija potrebnih za primjenu
ovih članova Zakona o radu RS.
- Stvarati koalicije sa drugim NVO koje se bave ili bi se bavile
problemom mobbinga u cilju izrade jedinstvene državne strategije koja
obavezuje BiH kao potpisnicu sedam glavnih međunarodnih
instrumenata za zaštitu ljudskih prava među kojima je i Konvencija o
zabrani torture i degradirajućeg tretmana građana.
Međutim, sam NVO sektor ne može sam preuzeti na sebe
kompletnu borbu protiv mobbinga. On može samo raditi na
osvješćavanju i informisanju građana o suštini i štetnim posljedicama
mobbinga, te može dati ostale referalne informacije i osnovnu psiho-
45
socijalnu podršku u formi individualnih savjetovanja, a kroz adekvatne
radionice može doprinijeti vraćanju samopouzdanja i samopoštovanja
žrtve kroz obrazovanje grupa za samopomoć. Također, NVO sektor
može znatno doprinijeti i senzibiliziranju javnosti na probleme žrtava
mobbinga, jer svi mi smo potencijalne žrtve ove pošasti, pogotovo ako
se njena eskalacija ne bude zaustavljala, kao što je to sada slučaj.
Mogao bi NVO uz odgovarajuću financijsku pomoć preduzeti u tom
smislu opsežnu kampanju koja bi uključivala plakate, jumbo plakate,
brošure, letke i Web Site, iniciranje radio i TV emisija i sl. Ostalo
ipak mora da uradi država i njene zakonodavne i izvršne institucije, a
prvenstveno ministarstva, inspekcije i pravosuđe. Oni, za sada, po
tom pitanju NE RADE BAŠ NIŠTA!U Hrvatskoj se pitanjem
mobbinga bave i sindikati, s obzirom da mobbing predstavlja kršenje
prava vezanih za rad, te pozivamo i naše sindikate da na listu svojih
prioriteta stave borbu protiv mobbinga.
XII
Prijedlog udruženja ŽTM, BOLJI ŽIVOT
i STOP MOBBING za dopunu zakona
( Krivičnog zakona RS i BH, Zakona o radu RS i dr.)
1. Mobbing treba proglasiti KRIVIČNIM DJELOM, kao što je to u
mnogim zakonodavstvima razvijenih zemalja, a i u Srbiji se vodi
žestoka kampanja u vezi s tim, te odmah predvidjeti sankcije u
vidu:
- suspendovanja mobera sa funkcije i radnog mjesta
- određivanje novčane kazne koju mober mora odmah da plati
mobbingovanom i državi,
- određivnje zatvorske kazne za mobera.
46
2. Mobbing se mora uvrstiti u Zakon u radu kao nedozvoljen i
kažnjiv teror na radnom mjestu za koji treba odmah predvidjeti
mehanizme za primjenu tog zakona i sankcije, tj.
- momentalno suspendovati mobera sa funkcije i radnog mjesta,
- novčano obeštetiti mobbingovanog od strane mobera,
- zaštiti sva ljudska i radna prava mobbingovanog,
što sve treba da uradi INSPEKCIJA RADA;
- osloboditi
takse na TUŽBU koju mobbingovani mora
podnijeti sudu ako obraćanje državnim institucijama nije
urodilo plodom,
- obezbjediti mobbingovanom novac kojim će platiti advokata u
tom sporu, što mora ići na teret radne organizacije koja na
funkciji drži mobera!
3. Oni ljudi koji imaju hrabrosti da ukažu na kriminal i korupciju- tzv.
“ZVIŽDAČI” treba da budu apsolutno zaštićeni od mobera i to
tako da
- nije moguće dati otkaz “zviždaču/zviždačici”;
- nije moguće kazniti ih ikakvim sankcijama,
o čemu vodi račun INSPEKCIJA RADA;
- država je obavezna da ih nagradi novčanom nagradom u
iznosu od najmanje 10 % od sume koja se namjeravala
otuđiti od poreskih obveznika, države ili sl. kroz prokazani
kriminal ili korupciju na koje je “zviždač” upozorio,
o čemu vodi brigu Vlada.
NERAD TUŽILAŠTVA. Članice udruženja ŽENE TO MOGU su
veoma nezadovoljne “radom” tužilaštava i sudova jer se članice ovog
udruženja u ogromnom broju obraćaju za pomoć koju im Udruženje
ne može pružiti, a pravosuđe im neće pružiti. Zato predlažemo da se
pronađu mehanizmi pomoću kojih bi se efekti rada tužilaštva nužno
odrazili na visinu plata tužilaca i sudija i ukupnu efikasnost
pravosuđa.
Ovako se stiče utisak da
tužilaštva samo
PARAZITIRAJU na leđima poreskih obveznika, a ništa im ne pružaju
zauzvrat, jer DRUŠTVO JE PREMREŽIO KRIMINAL KORUPCIJA
47
I MOBBING!! Pri tom treba imati na umu da teret dokazivanja pada na
tužilaštvo, a ne na građane koji prijavljuju kriminal, što u tužilaštvu
ignorišu, pa im je alibi za potpuni nerad vječiti ” nedostatak dokaza”, a
da se pri tom ni najmanje nisu potrudili da te dokaze nabave. Poznato
je da je tužilaštvo OBAVEZNO da reaguje na svaki kriminal i
korupciju čak i u slučaju ako su o tome nešto saznali iz medija, pa čak i
slučajno bilo gdje!
48
XIII
Zaključak
Iz gornjeg teksta je jasno koliko je mobbing štetna pojava za
pojedince, organizacije, institucije, firme i cijelo društvo i državu.
Kako bi se shvatile razmjere tog problema, ali i pripremili algoritmi za
dijagnostiku i terapiju poteškoća do kojijh su doveli moberi, potrebno
je
hitno provesti epidemiološka istraživanja i skrenuti pažnju
stručnjaka raznih profila na taj socijalno-medicinski problem, te
informisati i senzibilizirati javnost. Posebno treba izvršiti
LUSTRACIJU u pravosuđu i srediti ga da ne bude jalovo kao što
je sada i da radi svoj posao kvalitetno i profesionalno za što je
više nego dobro plaćeno!
Napomena: DODATKU bit će predstavljene istinite priče onih
(hrabrih) žrtava mobbinga koje se usuđuju da te priče iznesu javno, što
je jedan od preduslova uspješnosti ove naše sveukupne borbe protiv
mobbinga i mobera- koji predstavljaju najzloćudniji kancer našeg
društva! U sklopu toga pozivamo i sve druge žrtve mobbinga da se
jave, kako bismo njihove istinite priče mogli objaviti u narednom
izdanju ove Brošure, kojeg će svakako biti ( [email protected], 051
221845) To je jedini način da se moberi žigošu, jer je nedavno i dr
Dragoljub Stojanov, ugledni ekonomista koji je upravo mobbingom
otjeran sa Ekonomskog fakulteta u Sarajevu, a zatim i iz BH, ustvrdio
da u ovakvim institucijama države i u ovakvom pravosuđu kakvo ima
BH, NITKO ne može ostvariti svoja prava i osloboditi se mobbinga
budući da on, kao doktor nauka i ugledni i priznati naučnik to nije
uspio .
49
50
DODATAK
Konkretni slučajevi mobbingovanja u RS
Na osnovu iskustava žrtava mobbinga iz Hrvatske, predsjednica
udruženja MOBBING iz Zagreba gđa Jadranka Apostolovski savjetuje
da se što više JAVNO priča o mobbingovanju, o moberima i o
žrtvama mobbinga. To se pokazalo kao najefikasnija metoda borbe
protiv ovog zla, pa toj borbi svoj doprinos treba da daju u prvom redu
žrtve mobbinga i to na taj način što će objelodanjivati svoje istinite
priče. Zato pozivam sve žrtve mobbinga da pošalju svoju priču
redakciji ove Brošure. Evo nekoliko takvih priča:
1.
Slučaj dr Radojke Praštalo ( objavljeno u REPORTERU
5.11.2002., PATRIOTU 24.4.2006-12.6.2006., 21.3.200525.4.2005., 4. 7. 2005., 11.7. 2005., tv i radio emisijama:
Kontrapunkt, Pečat, Dosije, Ispod tepiha, Amplituda ( 2 puta),
Dnevnik BHTV1, Higijena života, Nasilje na radnom mjestu itd.)
Zašto sam ja postala žrtva mobbinga? Zato što sam se usuđivala da
kažem svoje mišljenje, da kritikujem štetne i nezakonite rabote, što
sam željela da Elektrotehnički fakultet ( ETF) u Banjaluci napreduje
i razvija se, a ne da nakon 47 godina postojanja ima samo 10 svojih
profesora ( za razliku od niškog ETF koji je samo 1 godinu stariji a
ima 76 svojih profesora!), ni jednu licenciranu laboratoriju za
mjerenja i sl. i što sam bila žena u struci koju su muškarci sebi
neopravdano prisvojili! Također zgrada je u jadnom stanju: krov
strahovito prokišnjava, a u kabinetima nema ni zavjesa ni roletni, a
prozori se, nakon Savanovićevih i Božićevih
“građevinskih
51
intervencija” ne mogu otvoriti bez merdevina, tako da je temperatura u
kabinetima već od maja i do 50 0 C! Itd, itd....
Kolovođe mobbinga nadamnom su dr Aleksandar Ilišković, dr
Branko Dokić, dr Milorad Božić, dr Jelenko Vlajić a pomažu ih dr
Đemal Kolonić, dr Slavko Marić, dr Petar Marić, sekretar Marko
Ninković i drugi poslušnici. Sve to tolerišu svi dosadašnjui rektori i
ministri obrazovanja, koji se umjesto obrazovanjem i prosvjetom
bave- građevinarstvom! Pogodite ZAŠTO!? Naime, obnavljaju stare
škole i grade nove iako nema djece koja bi u njih išla, pa se jedna po
jedna zatvaraju. Da stvar bude gora, ministar Kasipović je u PRESS-u
od 28 marta 2008. čak izjavio:
„ Ovo je velik dan za Ministarstvo prosvjete i kulture, jer će konačno
biti rješeno pitanje izgradnje nekoliko škola u RS.“(!!??) Zar je ovo
najveći ( i jedini) „uspjeh“ njegovog ministarstva?!
U najnovije vrijeme ( 2009/10) mojim moberima su se priključili
još i novi: sekretar ETF-a Željko Radanović i rektor Stanko Stanić,
gdje prvi falsifikuje zapisnik sa NNV-a ETFa na moju štetu
( vjerovatno po nečijem nalogu jer ne vjerujem da bi on sam tako
nešto preduzeo), a drugi je nagovorio Upravni odbor Univerziteta da
traži od NNVa ETFa da raspiše PROTIVZAKONIT konkurs umjesto
da je tražio da okonča NA ZAKONIT NAČIN PRETHODNA TRI
KONKURSA vezana za istu stvar. Naime, i sadašnjem rukovodstvu
Univerziteta u Banjaluci predstavlja NEMOGUĆU MISIJU ( ili čak
jeres!) ono što bi bila najnormalnija stvar na ovom svijetu: da
postupak mog izbora vrate u onu „tačku“ sa koje je pod
upravljačkom palicom Dokića i Iliškovića, a u izvedbi Božića,
Marića, Kolonića i sl. skrenut u bezzakonje i da ga tako vrate na
put zakona, logike i pravde! Umjesto toga, oni i dalje krše zakon
da se problem nikad ne bi riješio, a podrška su im neefikasno, a
vjerovatno i korumpirano pravosuđe i isto takve inspekcije.
Moram istaći da se već 20 mjeseci vrši stravičan pritisak na
Vrhovni sud RS da ne rješava REVIZIJU po mom predmetu već da je
drži u fijoci, u čemu imaju uspjeha!
52
Da sam se uvukla u “mišju rupu” kao, ostali sa ETF-a, smatrala
bih se odgovornom za ovo tragično stanje i na ETF-u i u državi, jer bih
time podržavala ovo zlo, a tada “NE BIH VIŠE MOGLA DA
POŠTUJEM SEBE”, kao što reče naš veliki Meša. Tako ovaj “krst”
koji zbog toga nosim i zulum koji trpim je cijena koju moram platiti
za taj i takav moj stav. U vezi s tim citirali bih još Ajnštajna:
“ Ovaj svijet je opasno mjesto za življenje, ne zbog onih ljudi koji su
zli, nego zbog onih koji u vezi toga ništa ne preduzimaju”. Meni je
zadovoljstvo i čast da ne spadam niti u jedne niti u druge!
Ja trpim trajan i brutalan mobbing od 1990. kad je dekan postao
Branko Dokić, nastavljajući
nadamnom teror po naredjenu
njegovog apsolutnog šefa Aleksandra Iliškovića, koji je za vrijeme
svog dekanskog mandata od 1982 do 1986. na meni sprovodio teror
kojim je imao namjeru da me otjera sa ETFa, ali nije uspio. Međutim,
on još nikad od toga nije odustao, iako je već nekoliko godina u
penziji!
Dokić je bio dekan pet (!!??) mandata, a poslije sebe za dekana je
namjestio opet Iliškovića. Ja sam uspjela nekako da nagovorim
kolektiv kom je također bio “pun kofer” Iliškovićevog terora, da mu
ne produže mandat. Međutim, kontinuitet zla se održao i za vrijeme tri
naredna mandata kad je dekan bio Milorada Božića, kog je
Aleksandar Ilišković prethodno potkupio novcem fakulteta da dalje
nastavi teror nadamnom i taj teror još i danas ( 2010.) traje, a grupa
koja ga u kontinuitetu sprovodi je poprimila karakter neformalnog
zločinačkog udruženja ( u skladu sa terminologijom Krivičnog
zakona RS), koje djeluje u kontinuitetu skoro 20 godina! Njihov teror
nadamnom se sastoji u sljedećem: onemogućavanje napredovanja
bez obzira na ispunjavanje svih uslova, spletkarenja u svrhu
opstrukcije u napredovanju, šikaniranje, omalovažavanje mog
rada bez obzira na objektivno priznate rezultate, ukidanje mog
predmeta pa opet vraćanje istog, dodjeljivanje mojih predmeta
vojnom penzioneru iz Beograda koji dolazi jednom godišnje bez
obzira na Bolonjski proces bez obzira što su ga studenti ocijenili
izrazito lošom ocjenom ( 6.05), nedozvoljavanje da diskutujem na
53
NNVu, oduzimanje mi riječi i istjerivanje napolje sa sjednice
NNVa, špijuniranje
onoga što sam izjavila u medijima, i
neobezbjeđivanje legalnosti mog statusa i potpisa na fakultetu,
sprečavanje u odlasku na konferencije, onemogućavanje učešća u
projektima i bavljenju naučnim radom, nedodjeljivanje stalnog
asistenta, oduzimanje nastave ( bez obzira na ocjene studenata 8.6,
9.25) itd, itd.
Tako ja i danas, iako je dekan sada Petar Marić, koji nastavlja taj
njihov teror nadamnom time što ništa ne preduzima da se situacija
normalizira, tj. trpim i dalje mobbing.. Još dolazim svaki dan na
posao, a ne radim ništa u struci jer su me potpuno blokirali- što
predstavlja isti onaj teror kojem su bili početkom ovog rata izvrgnuti
pripadnci
manjiskih naroda na prostorima većeg dijela bivše
Jugoslavije!
Da bih ipak opravdala platu koju primam i da ne
poludim, angažovala sam se u NVO sektoru ( što predstavlja tzv.
samopomoć) sa ciljem da se ovako tragična situacija u državi popravi,
kad već ne mogu da doprinesem kroz struku, jer su me moberi
savršeno blokirali i onemogućili u tome, te mi
potpuno
upropastili karijeru, zdravlje i život.
Osim mobbinga na radnom mjestu, trpim još i užasan
„mobbing“ pravosudnih institucija, tj korumpiranih i
neprofesionalnih
sudija Blagoje Dragosavljevića, Mirjane
Raosavljeić, Drage Turkeša i Ljiljane Bošnjak-Glizijan, tužioca
Živane Bajić i financijskog vještaka Miodraga Zeljkovića. Oni su
svojim nesavjesnim „radom“ omogućila da mobbing nadamnom još
uvijek i neprekidno traje....
Sad se samo po sebi nameće pitanje: Kako sa ovakvim pravosuđem u
EU? Što reći nakon toga osim sa velikom zabrinutišću i tugom
zapitati se:
„PA ZAR NETKO MOŽE VJEROVATI DA ĆE BiH, SA
TAKVIM PRAVOSUĐEM, IKAD BITI PRIMLJENA U
EU i da li će takva RS i BH UOPĆE MOĆI OPSTATI?“
Ovo pitam iz razloga što se POŠTIVANJE ZAKONA smatra
54
MINIMUMOM MORALA, a opće je poznato da DRUŠTVO
BEZ MORALA NE MOŽE OPSTATI. Pogotovo ne može ono koje
nema niti taj MINIMUM MORALA iskazan kroz POŠTIVANJE
ZAKONA! A kod nas ZAKONE NE POŠTUJU ČAK NITI
SUDIJE i TUŽIOCI ( možda ne baš svi, ali ovi gore pobrojani
sigurno ne poštuju) koji bi trebalo da po njima sude, što je vidljivo iz
iz njihovih PRESUDA i iz situacije na terenu. Do sada sam se obraćala
Do sada sam se obraćala 50-ak puta na razne adrese:
Savjetu Elektrotehničkog fakulteta više puta; Prodekanu, dekanu,
sekretaru i NNV-u ETF Banjaluka više puta; Kadroviku SDS 1993/4.
god. Dr Marku Raičeviću;
Prosvjetnom inspektorima Kelečeviću i Milenku Lužajiću; Univerzitetu
i rektorima Mirjaniću i Staniću mnogo puta; Inspekciji rada;
Ministarstvu obrazovanja (mnogo puta);.Inspektoru za visoko
obrazovanje Laganinu više puta i inspektoru Radmili Pejić; Predsjednici
Biljani Plavšić; premijeru Miloradu Dodiku; premijeru Mladenu
Ivaniću; premijeru Peri Bukejloviću, OHR-u ( više puta); OEBS-u dva
puta; Transparency international više puta); Helsinškom odboru za
ljudska prava; Ombudsmanu (dobila preporuku da se obratim sudu);.Domu
za ljudska prava; Paddy Ashedown-u lično; Odboru za ljudska prava
Parlamentarne skupštine BH, Odboru za prosvjetu NSRS; SIPI, Centru za
humanu politiku Doboj ( Dejanoviću); Revizoru; Krivična prijava
tužilaštvu Banjaluka- Živana Bajić odbila!; TUŽBA (RS 2494/03 od 26.
9. 2003. odbijena 2008.); Žalba Okružnom sudu u Banjaluci. Odbijena!;
Revizija Vrhovnom sudu RS; TUŽBAVrhovnom sudu -upravni spor zbog
ćutanja administracije; Žalba Visokom sudskom savjetu; Žalba
APELACIONOM SUDU B&H;. Gender Centru RS; Tužilaštvu BH
OHRu- Inzko), itd., ali sve je uzalud: NITKO NE RADI SVOJ POSAO
iako svi primaju pozamašne plate! Dokaz za to je: izmjenjuju se
dekani, rektori, sekretari ( pravnici!), prosvjetni inspektori, ministri
prosvjete, premijeri, NSRS, predsjednici sudova, tužioci, itd- a mobbing
nadamnom stalno ostaje i traje ! Ništa nije uradilo ni pravosuđe, koje
je nesposobno, neuko, korumpirano i radi po direktivi politike! Sudije
Blagoja Dragosavljević, Mirjana Raosavljeić, Drago Turkeš i Ljiljana
Bošnjak-Glizijan i tužilac Živana Baji ć nisu u stanju čak niti da uđu
55
u meritum spora! Doduše, jedino je Blagoja Dragosavljević
„nešto
uradio“, ali nažalost u svrhu nepravde a ne pravde! Naime, on je dosudio da
ja platim skoro 2000 KM advokatskih troškova Branku Dokiću za
odbranu od mene iako on mene mobbinguje već 20 godina, a ne ja
njega! Pa to je prava „zemlja Budalija“ u kojoj je sve obrnuto nego bi
trebalo biti!
Ako su svi takvi kao ovi ovdje pobrojani onda zaista nije čudo što je
premijer RS Milorad Dodik nedavno izjavio: „Tužioci i sudije u BH su
obične jajare koji se ne usuđuju čak niti da rade svoj posao!“ Potpuno
sam saglasna sa ovom tvrdnjom, a moje žalosno iskustvo dokazuje da je ona
tačna!
Zbog svega ovog sam oboljela od raznih bolesti u čijoj osnovi je stres
( kancer, aritmija, angina pectoris, fantomska astma, depresija itd) pa sam
zadnjih nekoliko godina stalno pod sedativima.
Ipak, ne odustajem, jer „Za pravdu se treba boriti čak i kad je
beznadežno“, kao što reče filozof Kestler. Osim toga, kad bih posustala u toj
borbi, učinila bih uslugu svim mojim moberima: Aleksandar Ilišković,
Branko Dokić, Milorad Božić, Marko Ninković, Živana Bajić, Petar Marić,
Blagoja Dragosavljević, Mirjana Raosavljević, Drago Turkeš, Ljiljana
Bošnjak Glizijan, Milenko Lužajić, Radmila Pejić, Dragoljub Mirjanić itd
itd. tj. i SVI DRUGI KOJIMA SAM SE OBRAĆALA ZA POMOĆ a oni su
se na to oglušili i time podržavali mobere i svi oni koji su sjedili na
funkcijama sa kojih su mogli i morali spriječiti ovaj teror nadamnom, a
njegove vinovnike odstraniti sa funkcija i iz javnog života i kazniti, što
njima nije bilo ni na kraj pameti da bi to morali uraditi!. Radmila Pejić,
glavni (!!??) prosvjetni inspektor je pred čitavom javnošću RS u emisiji
AMPLITUDA krajem 2007. godine obećala da će riješiti moj slučaj, da bi
mi tek 15. 5. 2009. poslala OBAVIJEST- da prosvjetna inspekcija NIJE
NADLEŽNA! A ja se sad opravdano pitam: Kako to da prosvjetna
inspekcija nije nadležna za kršenja zakona i konvencija u prosvjetnoj
instituciji? Fakultet je valjda prosvjetna institucija a ne trgovačko društvo!
Eto do kakvih apsurda su nas doveli takvi kao što je Radmila Pejić! Toliko o
savjesnosti, profesionalnosti i „efikasnosti“ prosvjetnih inspektora i njihove
šefice.
56
2. Slučaj dr Milana Štrpca: (Objavljeno u PATRIOTU
24.4.2006-12.6.2006.)
Dr Milan Štrbac, član UPINRRS je izgubio život u 42. godini
zbog višegodišnjeg mobbinga nad njim.
Dr Štrbac je bio član UPINRRS i nama je saopštio velik dio svojih
nevolja, od čega je nešto ušlo u naš feljton koji smo objavili u listu
PATRIOT. Ovdje dodajemo još i to da nam je dr Strbac priznao da je
često bio gladan jer nije u radnom odnosu, a svaku marku koju je
eventualno zaradio, ostavljao bi za kredit za stan, da mu ga moberi ne
otmu, jer su to namjerili. Često su ga privatni fakulteti beskurpulozno
obmanjivali i iskorištavali na taj način što su ga angažovali, a kad je
on odradio posao, NISU MU TO PLAĆALI. Zbog svega toga je bio
utučen, apatičan, izgladnjeo i mršav kao kostur..., pa nije nikakvo
čudo što mu je srce otkazalo. Inače, medicina tvrdi da je mobbing
kontinualan stres najgore moguće vrste i da dovodi do psiho-fizičkih
oboljevanja koje često završavaju smrću, kao u slučaju dr Štrpca.
Nakon njegove smrti, UPINRRS je sve podatke koje je imalo
dostavilo MUPu RS i rodbini pokojnog dr Štrpca u nadi da će netko od
njih izvršiti svoju obavezu i pokrenuti istragu.... Ali nije, pa su
egzekutori bili nagrađeni za ovo zlodjelo Štrpčevim stanom, umjesto
da su bili adekvatno kažnjeni! Iz ovog, nažalost, proizlazi veoma
opasan zaključak za društvo i državu, a to je da se zločin isplati!
U ovoj državi nije bilo NIKOGA ko bi mu pomogao. Udruženje
prosvjetnih i naučnih radnika RS ( UPINRRS) je bar uzelo njegovu
IZJAVU i koristilo je u sklopu feljtona koji je na temu korupcije i
kriminala na Univerzitetu izlazio u listu PATRIOT. Evo podataka iz te
izjave:
Milan Štrbac je doktorirtao 1997. godine na Fakultetu za fizičku
kulturu u Novom Sadu. Ima sedam objavljenih naučnih radova na
medjunarodnim simpozijima, ali još ni do danas ( 2006.) nije dobio
zvanje docenta, iako ima pozitivan referat iz 1999. od komisije
57
imenovane na Nastavno-naučnom vijeću Filozofskog fakulteta u
Banjaluci, i iako se radi o izrazito deficitarnom kadru.
Bez obzira na to, 28. 2. 2005. dr Štrbac dobija otkaz od Rajka
Gnjate, dekana PMFa ( “stručnjaka” za geografiju srpskih zemalja!),
sa obrazloženjem: “ Odluka o otkazu ugovora o radu iz ekonomskih,
tehničkih i organizacionih razloga..“.
Razlog za otkaz nije bilo ukidanje predmeta na bazi nekog zakona,
jer Savjet PMFa nije htio da, na zahtjev oštećenog, ispostavi odluku o
eventualnom zakonskom ukidanju predmeta, već su to bile kriminalne
mešetarije koje je osmislio dekan Rajko Gnjato da bi se dokopao
Štrpčevog troiposobnog stana. Naime, dr Štrbac, kao deficitaran kadar
je 2001. godine dobio od Grada Banjaluka odobrenje za rješavanje
isključivo SVOG stambenog problema nadogradnjom mansardnog
stana u ul. Relje Krilatice br. 19. Pošto je Gnjato tada istovremeno bio
i prorektor kod rektora Mirjanića, oni su zajedno onemogućili da
Štrbac dobije posao na Fakultetu za fizičku kulturu i sport u Banjaluci
nakon što je dobio otkaz na PMF-u, iako taj fakultet pati od nestašice
kadra. Na tom Fakultetu rade ljudi koji su u poznim godinama, na
razne sumnjive načine, okitili se potrebnim titulama i zvanjima (npr.
Vidosav Lolić o validnosti čijih diploma je pisala i štampa, zatim
Simo Vuković koji specijalizirao na pravnom fakultetu, a magistarskog
niti nema itd.).
Ovom “operacijom” Gnjato je uspio da onemogući dr Štrpcu da
radi, zaradjuje i otplaćuje hipotekarni kredit u iznosu od 473 KM
mjesečno koji je podigao za nadogradnju mansardnog stana, te ga tako
pokušali prisilti da odustane od stana. U medjuvremenu da bi se
njegove kriminalne radnje zamaskirale, Gnjato je uspio isposlovati
kod gradonačelnika Davidovića da njemu dodijeli stan Ljiljane
Radovanović Vasojević ( koja nije bila stambeno nezbrinuta), a njoj je
vjerovatno privremeno dodijeljen stan oduzet od dr Štrpca, dok on ili
nekud ne ode, ili ne poludi ili
(ne dao Bog !) umre, sa čime oni
računaju, što ne bi bilo čudno s obzirom na zulum kojem su ga izvrgli.
Činjenica da tip kao što je Gnjato ( sa vizijama “stručnjaka” za
geografiju srpskih zemalja!) je glavni pretendent na mjesto rektora
Univerziteta u Banjaluci, ukoliko Mirjanić bude morao odstupiti,
58
govori sama za sebe u kakav teatar apsurda se pretvorio banjalučki
univerzitet u zadnjih 14 godina! Nažalost, ništa manji teatar apsurda
nije ni Republika Srpska u kojoj ne postoji niti jedna institucija koja
bi zaštitila dr Štrpca od ovakvog terora i kršenja njegovih osnovnih
ljudskih prava!
Situacija na Filozofskom fakultetu. Niko od zaposlenih na ovom
fakultetu nije se usudio da nešto kaže o kriminalu i korupciji na ovom
fakultetu ( kad je UPINRRS tražilo podatke za svoj feljton), a sigurno
je da je ima jer na tom fakultetu takodjer vlada čudna kadrovska
“suša” (prema zvaničnom izvještaju Ministarstva za obrazovanje od
115 angažovanih profesora samo 33 su stalnozaposleni), a do nje ne bi
došlo da godinama i desetljećima nije bilo kriminala, korupcije,
rastjerivanja kadra i sl. Upravo zbog te “suše” većina stalnozaposlenih
ima mnogo honorarnih predmeta, pa zato šute o kriminalu i korupciji
da to ne bi izgubili. Znači, opet se lični interesi stavljaju iznad
opštih, što je širokorasprostranjena pojava u visokom obrazovanju RS,
a nažalost i u drugim institucijama RS. Ako se taj trend nastavi, a k
tome još doda i nerad pravosudja, RS neminovno mora propasti, jer
država u kojoj ne postoji ni minimum morala ( a poštivanje zakona je
minimum morala) mora propasti.
To je najbolje na svojoj koži osjetio dr Milan Štrbac, koji je na tom
Fakultetu predavao Metodiku fizičkog vaspitanja. Kad je vidio da ga
vječiti dekan Drago Branković uspješno opstruiše u napredovanju i
čak na to mjesto prima nekoga sa manje odgovarajućim referencama
nego što su njegove, bio je prisiljen da predje na PMF. Milanu Štrpcu
je čak na Filozofskom fakultetu bila odredjena i komisija za pisanje
referata za taj predmet RJEŠENJE br. 469/99od 13. 7. 1999. koja je
napisala pozitivan referat. Medjutim, taj referat je IGNORISAN, a na
mjestu nastavnika za taj predmet postavljena je na bazi klijentelizma i
korupcije neki Berar iz Kikinde (koji nikad nije radio na fakultetu), da
bi to mjesto sačuvao za vladinog funkcionera Proku Dragosavljevića
dok on ne doktorira! A taj Proko je poslije obezbijedio i mjesto na
Filozofskom fakultetu svom bratu što predstavlja ortodoksni primjer
nepotizma!
59
Da situacija po pitanju korupcije nije na ovom fakulktetu ništa
bolja nego na ostalima dokazuju i rezultati istraživanja NVO
Transparency International, prema čijim rezultatima je korupcija na
Filozofskom fakultetu u Banjaluci čak najveća!
U junu 2006. dr Strbac je došao sav unezvjeren na ETF kod dr R.
Praštalo, člana UPINRRS i pitao što da radi, jer mu Gnjato prijeti da će
ga ubiti. Neposredno prije toga sreli su se na parkingu PMFa i Gnjato
je trčao za njim psujući mu majku i vičući mu da će ga ubiti. Dr
Praštalo mu je savjetovala da pismeno zatraži zaštitu od CJB BL , što
je on i uradio. Napisao je IZJAVU i odnio je u CJB. Tom prilikom Dr
Štrbac je izjavio: „Gnjati ( dr Rajko Gnjato dekan PMFa) nije
dosta što me je lišio i posla i stana, te me ostavio gladnog i
zdravstveno i socijalno nezbrinutog, već još hoće i da me ubije !“
Evo teksta te Izjave:
Dr Milan Štrbac, Relje Krilatice 19/18a, Banjaluka
9. jun 2006.
Predmet: IZJAVA o incidentu CJB-u Banjaluka
IZJAVA
Dana 9. 6. 2006. oko 8 00 došao sam na PMF sa namjerom da na
protokol predam MOLBU ( br. 902/06) u vezi spora koji vodim sa
PMF zbog nezakonitog otkaza koji sam dobio prije godinu dana.
Pri izlasku iz zgrade na parkingu sam sreo dekana PMFa Rajka
Gnjatu koji me napao najprije verbalno, tj psovkama koje se koriste
samo u krugovima kočijaša (“jebem ti majku”, “gubi se odavde”, “
govno jedno” itd.), a zatim potrčao prema meni vičući ” sad ću te
izmlatiti”, “ ubiću te, gade jedan”!
Bio sam zaprepašten i jedva sam se spasio od razjarenog Gnjate!
Odmah sam otišao kod predstavnice UPINRRS ( to je jedino mjesto
na kom mogu zatražiti ikakvu pomoć u tom smislu). Pretpostavio sam
da je iz Gnjate taj bijes prokuljao iz razloga što sam podatke o
60
njegovim kriminalnim radnjama, a vezanim za moj slučaj, dostavio
UPINRRSu, a oni ih objavili ovih dana u medijima.
Nadam se da ćete mi pružiti adekvatnu zaštitu, kako od Gnjate, tako
i od “igrača” iz njegovog kriminalnog tima, na čemu vam se
zahvaljujem
Sa poštovanjem i zahvalnoišču
dr Milan Štrbac
Dr Milanu Štrpcu NITKO iz vlasti RS nije htio da pomogne i on
je jednog dana 2006. godine nađen mrtav u podstanarskom stanu.
Umro je od posljedica brutalnog mobbinga i apsolutne nebrige i
nerada institucija države da ga žaštiti od terora gore pomenutih
pojedinaca- mobera! Otkazalo mu je srce u 42. godini života, njemu
koji je bio doktor fizičkog vaspitanja....
Napomena UPINRRSa: Krajnje vrijeme je da bar sudovi počnu štititi
ljudska prava građana RS, kad to nikako ne rade ostale institucije
države. Ako neće ni oni, prijeti nam izumiranje, jer kad DOKTORI
NAUKA umiru od gladi i mobbinga, možete li zamisliti kako li je
onda tek onom narodu koji nema doktorat!?
61
Slučaj dr Božidara Radanovića (objavljeno u
PATRIOTu 27.6.2005., 21.3.2005.-25.4.2005, u REPORTERu 16/12)
3.
Dr Božidar Radanović je objavio tekstove u PATRIOT-u
21.3.2005-25.4.2005. i REPORTERU 16/12, gdje je iznio čitavu
genezu svoje golgote. Medjutim, s obzirom da se to sve još uvijek
nalazi na nedjelotvornom i korumpiranom sudu, namnožilo se još
materijala o kome bi javnost trebala biti informisana. Jer, ova golgota
se ne tiče samo dr Radanovića, kao što bi većina stanovnika naše
zemlje naprečac zaključila. Ona se tiče sviju nas jer svakoga, već
sutra, može snaći ista ova golgota, a mnoge je već i snašla. Pitamo se
kako je ovako nešto uopšte moguće? Moguće je zato što ima premalo
onih koji se bore protiv ovog zla. Većina ih čeka da to uradi neko
drugi. A mnogi naprosto “žmure” kao da se to njih ne tiče. Pogotovo
prilikom glasanja na izborima! Tamo svaki put ponovo glasaju za iste
one koji su na funkcijama već godinama i desetljećima i koji su u svoju
kriminalnu mrežu uvezali i kompletno pravosudje. To bez ikakve
sumnje dokazuje i ova samo jedna opisana golgota.. Evo što je objavio
u novinama dr Radanović:
“Akademija likovnih umjetnosti
u Trebinju, koja pripada
Univerzitetu u Istočnom Sarajevu raspisala je javni konkurs u "Glasu
Srpskom" (br. 9948 od 6.12.2002. ) za zasnivanje radnog odnosa na
neodređeno vrijeme, sa punom normom časova, za radno mjesto
nastavnika za predmet PEDAGOGIJA I METODIKA LIKOVNOG
VASPITANjA.
Kada sam saznao za navedeni konkurs, obratio sam se
sekretaru ALU, Ranku Peroviću, profesoru Marksizma i socijalističkog
samoupravljanja i v.d. dekanu mr Mirku Toljiću, profesoru istorije
umjetnosti i grafike radi dogovora o mojoj želji i namjeri da
konkurišem za gore navedeno radno mjesto.
Tim povodom sam se nekoliko puta sastao sa v.d. dekanom
Toljićem i uredno predao svoja dokumenta. Mirko Toljić je bio
zadovoljan, čak oduševljen što će se osloboditi gostujućeg profesora
62
iz Nikšića i tako umanjiti troškove Fakultetu. Tom prilikom smo se
dogovorili da počnem raditi u februaru.
Ja sam tada radio u Gimnaziji "Jovan Dučić" u Trebinju, i trebao
sam regulisati raskid radnog odnosa sa njima na regularan način, što
sam i učinio, pa su oni odmah raspisali konkurs za popunu tog radnog
mjesta.
Kad sam se, u skladu sa dogovorom javio u februaru, dekan
Toljić mi je saopštio da rektor univerziteta u Istočnom Sarajevu ne
dozvoljava (!!??) da se provede konkurs i čak ga je u aprilu i poništio,
a mene su prevarili i ostavili na ulici!! Na svu sreću tada sam ušao
u 65. godinu života, pa sam na brzinu počeo da sredjujem dokumente
za penziju, iako sam imao samo 35 godina staža, a po Zakonu o
univerzitetu mogao sam raditi još 3 godine, tim više što je moja struka
deficitarna. Eto tako gostujući dekan iz Nikšića rastjeruje domaći
kadar iz Trebinja!
Neka mu bud na čast i zadovoljstvo, a
pogotovo onima koji su mu to omogućili!
Od prvog prijavljivanja na konkurs 2003. god, prijavljivao sam se još
dva puta, ali su svi konkursi ostali zakonski neokončani i garnirani
obiljem kriminalnih mešetarija i ujudurmi. A kako bi i mogli biti
zakonski okončani kad je na čelu Akademije likovnih umjetnosti
čovjek iz Nikšića, tj iz druge države koji tu činjenicu obilati koristi
u smislu imuniteta, što mu omogućuje da se nekažnjeno bavi svim
vrstama kriminalnih mešetareija bez ikakvih sankcija. Jer tada kad
bi trebao da za to odgovara, on je tada gradjanin druge države, na što se
i poziva! Naravno, nije samo on uključen u ove kriminalne mešetarske
radnje. U tome su mu, bilo činjenjem, bilo nečinjenjem onog što su po
svojoj funkciji morali učiniti, obilato pomagali dr Radojica Jojić, dr
Vladimir Kosić, dr Mitar Novaković i drugi.
Vidjevši da svoje pravo ne mogu ostvariti na Univerzitetu u
Istočnom Sarajevu, a još manje na Akademiji likovnih umjetnosti u
Trebinju na čelu koje je Toljić iz Nikšića, pozvao sam u pomoć
inspekciju za visoko obrazovanje RS 29.4.2004. g. i oni su poslali
Milenka Lužajića. On je konstatovao kršenja
Zakona o
univerzitetu i ništa više! Da li je imao ili nije na raspolaganju i neki
63
mehanizam za sprečavanje daljnjeg kršenja zakona i da li je mogao da
prisili mešetara Toljića da poštuje važeći zakon, ja ne znam, ali je
činjenica da se tako nešto nije desilo, a sam Lužajićev nalaz nije
nimalo zabrinuo ni Mirka Toljića ni njegove trabante! Isto je bilo i sa
rektoratom Univerziteta u Istočnom Sarajevu tako da mi je sam rektor
savjetovao da se obratim sudu. Nakon svega što sam dosad preživio
na sudu, sumnjam u dobronamjernost ovog savjeta, jer mi on sada
više liči na dio SMIŠLJENE STRATEGIJE kako da me “skinu s
vrata” i pošalju na put bez povratka. A naši sudovi su upravo put
bez izlaza i povratka! Onaj ko bude ili ubačen u njih ili sam tamo
uđe, uskoro se nađe u pravoj obrtnoj petlji koja se vrti do unedogled,
bez ikakve šanse da se zaustavi i okonča!
Sudija Vesna Ivković je do sada zakazivala pet puta ročište i
pozivala svjedoke
dr Radojicu Jojića, dr Mitra Novakovića, dr
Slobodana Kojića i v.d. dekana Mirka Toljića, ali se oni nisu odazivali,
iako je to njihova gradjanska dužnost. Na rasprave je dolazio jedino
inspektor Milenko Lužajić koji je ostao pri svom iskazu da je kršen
zakon.
Osim toga, iz načina na koji je Vesna Ivković vodila raspravu, bilo
je očigledno da je i ona ‘zavrbovana” i da je u službi onih koji
imaju namjeru da me slome kako bih odustao od traženja svog
prava. Kako drugačije objasniti činjenicu da nije uradila baš ništa u
smislu privodjenje nesavjesnih svjedoka koji ne izvršavaju svoju
gradjansku dužnost, a imala je mehanizme dato uradi? A o drugim
elementima njene neobjektivnosti i neprofesionalnosti da i ne govorim!
Kruna svega ovoga je, bez obzira na toliko mnogo argumenata,
dokaza i mišljenja prosvjetnog inspektora i bez obzira na činjenicu što
nisu privedeni i saslušani svjedoci, “visoko profesionalni ” sudija
Vesna Ivković je 5. 8. 2005. donijela presudu koja bi bila prava
sramota za svaki iole normalan sud, za svaku iole normalnu
državu i na kraju za svakog iole normalnog sudiju!
Rješenju P174-04 je doneseno u korist ALU Trebinje (!!???), a u
njemu se još odredjuje tužitelju Božidaru Radanovću da plati sudske
troškove u iznosu od 2000 KM, nakon čega se može žaliti Okružnom
sudu! Da li ta Vesna Ivković ne zna čak niti toliko iz pravosudja da bi
64
znala da se taksa za RADNE SPOROVE ne plaća? Eto vidite koga
nam je sve Ešdaun uvalio u pravosudje!
Ne možemo a da se ne upitamo ZAR SVAKO U OVOJ
DRŽAVI KO SE USUDI TRAŽITI SVOJE PRAVO, KOJE MU
PRIPADA PO ZAKONIMA, USTAVU i MEDJUNARODNIM
KONVENCIJAMA, BIVA OVAKO KAŽNJEN? Da li je tako na
svim sudovima u RS ili samo kod sudije Vesne Ivković? Ako je
tako na svim sudovima u RS, onda ih sve TREBA HITNO raspustiti
i pustiti ljude da pravne sporove rješavaju “ toljagama”, a ako je tako
samo kod sudije Vesne Ivković, onda treba nju HITNO smijeniti i
poslati na biro za zapošljavanje da bi tamo našla novi posao na
kom ne bi pravila tolike ogromne štete gradjanima RS i samoj
državi.
Ne mogu vjerovati da je Vesna Ivković baš toliko neuka. Da ipak
nije u pitanju korupcija? Jer, Crna Gora je blizo Trebinju, a “kadrovi ”
iz Crne Gore su našli uhljebljenje u Trebinju (primjer ALU) i tamo
rastjeruju domaći kadar, za što sigurno imaju nečiju podršku. Na
ovakva razmišljanja podstakla me nedavna izjava jednog drugog
Crnogorca, Nebojše Medojevića direktora Grupe za promjene, koji
kaže:
“ Tajkuni neće biti procesuirani sve dok budu mogli plaćati
svako
svog sudiju, svog tužioca, svog ministra i svoje
parlamentarce”. Izgleda da je i u RS tako.
65
4. Slučaj dr Djuradja Davidovića ( Objavljeno u
PATRIOTU 24.4.2006-12.6.2006, 21.3.2005-25.4.2005., 26.12.2005.)
Još 2001. godine svojim dopisom Nastavno-naučnom vijeću
( NNV) Tehnološkog fakulteta dr Djuradj Davidović se obratio
riječima: ” U više navrata u zadnjih 5 godina na sastancima NNVa
upozoravao sam na neprimjerena dešavanja na našem Fakultetu, ali ta
ta moja upozorenja nisu uopšte bila evidentirana u zapisnicima, a
zaključci koji su proizašli iz diskusija vezanih za ta upozorenja, nikad
nisu provedeni..”
Iz ovog se vidi da erozija Tehnološkog fakulteta traje već više od 15
godina i dešava se pod rukovodstvom Nedeljka Čegara i Radoslava
Grujića, glavnih sljedbenika i poštovaoca riječi i ‘’djela’’rektora
Mirjanića. Prvi je 10 godina dekan pa prodekan a zatim stalni
predsjednik Savjeta fakulteta. Njegovo “dekanovanje” pod
mentorstvom bivših šefova u struci i nauci bračnog para Škundrić, biće
upamćeno po velikom broju odbranjenih magistarskih i doktorskih
radova.Voditelji i komisije za odbranu su unapred određene bez obzira
o kojoj naučnoj oblasti se radi! Naime, komisije obavezno sačinjavaju
bračni par Škundrić, Čegar, katkad naravno i Mirjanić i rijetko još
poneko od poslušnika.
Radoslav Grujić je deset godina prvi
zamjenik rektora (prorektor) najvjerniji sljedbenik Mirjanićeve
politike. Za nagradu postavljen je za dekana Tehnološkog fakulteta,
poslije dugogodišnje Čegarove vladavine ( valjda radi kontinuiteta u
kriminalu) i pored prorektorske dužnosti i mnogih drugih funkcija koje
mu donose pozamašne prihode. Grujić, odmah po zauzimanju vlasti,
formira u okviru prehrambenog odsjeka novo usmjerenje na kome se
angažuju novopečeni doktori, aktuelni i bivši ministri i pomoćnici
ministara, aktuelni i bivši direktori, njegova supruga i drugi
kvazikadar.
Organizovana propaganda usmjerava najveći broj studenata na
smjer ‘’ Kontrola namirnica’’mada niko ne može objasniti studentima
šta i gdje će oni to raditi poslije završenog fakulteta. Prava je tragedija
66
pogledati kako osakućuju buduće generacije koje će uzaludno ovdje
straćiti najbolje godine svog života u kojima su mogli, na nekom
drugom mjestu, steći znanje koje bi im omogućilo egzistenciju. Ovako
će ih do kraja svog života morati izdržavati jadni roditelji, koji su se
odricali svega samo da bi svojoj djeci omogućili da studiraju i steknu
diplomu. Na kraju su prevareni i obmanuti i jedni i drugi. Jer,
umjesto da su njihova djeca sa univerziteta izašla osposobljena za
samostalan život, njih je, bez obzira na njihove sposobnosti, potpuno
onesposobio nesposoban kvazikadar sa univerziteta!
Jedini koji se ovom svemu suprotstavio bioj je Dr Djuradj
Davidović, koji je zbog toga “ platio” izuzetno visoku cijenu trpeći
brutalni mobbing sve do istjerivanja sa radnog mjesta redovnog
profesora Tehnološkog fakulteta!
Dok stvari na Tehnološkom fakultetu od 1992 godine ( od kad je
rektor postao Dragoljub Mirjanić) nisu počele da rapidno klize
stranputicom kriminala, na Tehnološkom fakultetu se moglo
napredovati na bazi svojih rezultata rada. Ne može se reći da je baš sve
bilo idilično, ali ipak. U tom periodu svoja akademska zvanja,
isključivo na osnovu postignutih rezultata, sticao je i dr Djuradj
Davidović, te je tako legalno i legitimno dogurao do zvanja
redovnog profesora na ovom Fakultetu. Medjutim, kad su kola
Tehnološkog fakulteta, čijem osnivanju i stasavanju je on dao veliki
doprinos, počela da klize u provaliju, dr Davidović nije mogao staviti
glavu u pijesak, što se i od njega ( kao i od ostalih) očekivalo, već je
pokušavao da kola zaustavi na nizbrdici. Ali, to ga je skupo koštalo!.
Najprije su dekan i rektor smislili ujudurmu kako da ga stručno
degradiraju, pa su mu potpuno nezakonito oduzeli zvanje
redovnog profesora. To je uslijedilo odmah nakon njegovih pokušaja
da osnuje Udruženje univerzitetakih profesora koje je trebalo da
zaustavi eroziju Univerziteta u Banjaluci i svih njegovih fakulteta. Kad
je kriminalizovana klika na čelu sa rektorom Mirjanićem vidjela da ih u
njihovim kriminalizovanim rabotama niko ne zaustavlja ( inspekcioja
na čelu sa Kelečevićem uhvatila se u njihovo kriminalno kolo pa
67
umjesto da ih suspenduje i kažnjava ona ih tapša po ramenu)
osilila se do krajnjih granica. Ipak, dr Davidović je osnovao drugo
udruženje nakon što ga je rektor Mirjanić spriječio pri osnivanju prvog
takvog udruženja. Da bi ga onemogućili u njegovoj namjeri da pokuša
spasiti posrnuli Univerzitet, rektor i njegova klika morali su posegnuti
za
mnogo perfidnijim mjerama. U tu svrhu su konstruisali i
progurali kroz Narodnu skupštinu Dodatak Zakonu o visokom
obrazovanju koji je imao jedan jedini cilj: da otjera ODMAH dr
Davidovića u penziju. Upravo je zadivljujuće sa koliko su preciznosti
tu akciju izveli, prevodeći žedne preko vode naivnog ministra
Pecelja, ali takodjer i ništa manje naivne premijera, predsjednika
RS i delegate Narodne skupštine, uprežući ih sve da vuku njihova
kriminalna kola! I uspjeli su! Dr Djuradj Davidović je odmah i jedini
po tom novom zakonu dobio rješenje o penzionisanju i to odmah
nakon objavljivanja ovog farsa- zakona u Sl. glasniku RS. Brzina je
bila tolika da su Grujić i Mirjanić izgubili iz vida da osim tog Zakona
postoje još neki zakoni koji su na snazi, a koji se odnose i na dr
Davidovića, kao što bi se odnosili i na bilo kog drugog gradjanina RS.
Medjutim, za njihov kriminal nema nikakvih prepreka, u što su se
uvjerili u zadnjij 15 godina, pa će i ove prepreke zaobići ili savladati.
Jedini njihov problem je u tome što Udruženje prosvjetnih i naučnih
radnika RS čiji je predsjednik dr Djuradj Davidović ovim neće biti
ugašeno.
Dr Davidović je podnio i krivičnu prijavu i tužbu, ali sve je bilo
uzalud jer pravosudni sistem u RS je u službi kriminalaca, a ne
poštenih građana, tako da još ni do danas ( 2009.) sudovi i
tužilaštva nisu BAŠ NIŠTA ODRADILI, a pogotovo ne u skladu sa
ZAKONIMA, koje bi trebali da štite i provode.
Kao i svaki dugotrajni i brutalni mobbing, i ovaj je narušio
zdravlje dr Davidoviću tako da je doživio moždani udar, a financijska
situacija koju trpi nikako nije dostojna univerzitetskog profesora,
jednog od osnivača Univerziteta u Banjaluci...
68
5. Slučaj prof. Dušana Stegića ( objavljeno u PATRIOTU
4.7.2005., 11.7.2005., 16.1.2006., REPORTERU 31.1.2005-14.2.2005.
i Nezavisnim novinama 26.11.2002.)
š
Naša zemlja je siromašna zemlja i ne raspolaže sa nikakvim
drugim resursima osim ljudskim. Ako se i oni upropaste, neće nam
ništa više ostati. Zbog toga sam odlučio da javnost upoznam sa
opštom sabotažom u ovom našem jedinom resursu i pozivam sve one
koji mogu i na koji način doprinijeti da se ovo zlo zaustavi, da mi se
priključe. Jer, ministarstvom prosvjete rukovodi čovjek kom se
objektivno ne bi smjele povjeriti na čuvanje niti dvije ovce, jer bi on
obadvije straćio. A on tako diletantski upravlja sa jedinim resursom
RS!!?
Ja, Dušan Stegić poznajem Gojka Savanovića od 1964.,
kad sam bio nastavnik u Dubravama kod Gradiška, a Savanović je
nakon završenog zanata upisao vanredno Višu pedagošku školu u
Kragujevcu, pa je u okviru obaveznog hospitovanja tu praksu izvodio
kod mene, nastavnika fizike i tehničkog obrazovanja na školi u
Dubravama.
Po završetku Više pedagoške škole u Kragujevcu
Savanović je radio na osnovnoj školi “Braća Ribar “ (Bos. Gradiška)
kao nastavnik tehničkog obrazovanja, a tadašnji direktor što je u
alkoholiziranom stanju dolazio na nastavu. Svojom upornošću i
taktičnošćmu direktor Kragulj ga je uspio privoliti da ode na liječenje
od alkoholizma.
Godine 1978. Savanović dolazi na mjesto profesora kao
nastavnik Osnova tehnike i proizvodnje u Gimnziju u Gradišci. U to
vrijeme profesor fizike na ovoj Gimnaziji je bio Borivoje Jovanović
koji nipošto nije dozvoljavao Savanoviću da drži predmet fiziku, za što
je on pokušavao da se izbori. Odlaskom prof. Borivoja Jovanovića u
penziju, Savanović je preuzeo predmet fiziku iako tada nije imao
diplomu profesora fizike, već samo navodno diplomu Pedagoške
akademije za predmet OTIP, koja nije bila data na uvid niti je bila
priložena u njegovom dosijeu. U vrijeme tadašnje reforme i ukidanja
gimnazija, obrazuju se neki smjerovi u okviru usmjerenog obrazovanja,
69
pa se formiraju tri smjera od kojih je jedan bio Smjer za
elektrotehničare. Savanović je sebi pribavio pravo da predaje 6
stručinih
predmeta na tom smjeru, bez ikakve odgovarajuće
kvalifikacije. Roditelji su zbog nekvaliteta nastave negodovali kod
direktora Hadžialagić Hikmeta nakon čega je on zatražio od Gojka
Savanovića na uvid njegovu diplomu. On je to izbjegavao uz razna
kvaziobjašnjenja. Zbog toga ga je rukovodstvo Gimnazije pokušalo
izbaciti sa posla, pa je on tužio Gimnaziju (1986.). U tom sudskom
sporu, Savanović je pribavio neku POTVRDU sa Elektrotehničkog
fakulteta u Sarajevu sa kojom je on uspio dobiti spor i ubijediti sudiju
da mu prihvati potvrdu jer diplomu, navodno, još ne može dobiti iz
nekih razloga. Nakon toga je vraćen na posao gdje je počeo da predaje
fiziku, jer se OTIP ukinuo, a umjesto njega se uvodi informatika.
Nakon toga dolazi rat i njegov stranački angažman ( predsjednik
radikalne stranke), nakon čega DIPLOME VIŠE NISU BILE
VAŽNE. Godine 1994. , po stranačkom ključu, dolazi na mjesto
direktora Gimnazije, koja je u međuvremenu ponovo uspostavljena.
Tada se, sa strankom u zaleđu, strahovito osilio i počeo da šikanira i
da se sveti svima onima koji ga nisu podržavali u njegovim
kriminalnim i falsifikatorskim rabotama. U tom periodu je odstranio
9 konjukturnih profesora i na njihova mjesta doveo nove ljude sa
sumnjivom kvalifikacijom. Iz nekih predmeta čak nije ni bilo nastave
( engleski i latinski zbog otjerivanja profesora i nemogućnosti da se
nađu drugi), pa je takve neverifikovane nastavnike i nastavu
“ verifikovao” uz pomoć tadašnjeg ministra Nenada Suzića i
“glavnokomandujućih” iz Prosvjetno-pedagoškog zavoda. Još gore što
se desilo bilo je to da je enormno povećao broj zaposlenih u opštim
službama, kako bi imao što više pristalica ( 14 čistačica, 3 bibliotekara,
6 personalnih službenika itd), tako da je odnos broja profesor:
neprofesor sa 4: 1 iz predratnog perioda, spao skoro na 1: 1!
Zahvaljujući tome, bilo mu je moguće da vrši razne kriminalne radnje
bez ikakve opasnosti od posljedica, što je on obilato koristio, o čemu
postoji validna dokumentacija. To se sve može provjeriti ako stručna
i objektivna komisija izvrši kontrolu poslovanja Gimnazije u Gradišci i
70
Ministarstva za obrazovannje RS u vrijeme njegovog “šefovanja”, na
jednom i drugom mjestu.
Sukob između mene i Gojka Savanovića počinje negdje 1994.
dolaskom Savanovića na mjesto direktora Gimnazije, po stranačkom
ključu, gdje ga je postavio SDS kao predsjednika Radikalne stranke u
Gradišci (sa kojom je SDS bio u neslužbenoj koaliciji). Ja sam tada
radio na Srednjoj stručnoj i tehničkoj školi u Bos. Gradišci, a bio sam
i predsjednik opštinskog odbora sindikata obrazovanja nauke i kulture
(ONK) i član republičkog ONK. Sukob je nastao zbog
Savanovićevog autokratskog ponašanja kad se, ojačan
sa
vladajućom strankom u zaleđu, toliko osilio da je ZABRANIO
RAD SINDIKATA u Gimnaziji. Pošto sam ja, kao sindikalni
funkcioner, morao zaštiti interese sindikata i njegovih članova, nužno
je došlo do sukoba izmedju mene i Savanovća zbog njegove
samovolje. Od tada pa do danas, gdje god da se pojavim, trpim
teror i odmazdu od strane Gojka Savanovića.! Nikako da “okajem
grijehove”! Mnogo sam razmišljao o tome, a naročito otkad sam
dobio otkaz, pa mi je pala na pamet i ona Vibova:”On bi želio da
vidi moj kraj, jer ja znam njegov početak”. Međutim, postoji još
nešto.
Djelomično objašnjenje za takvo Savanovićevo ponašanje
našao sam u stručnoj literaturi psihijatra dr Jovana Marića i još nekih
naučnika koji su se bavili patopsihologijom našeg stanovnišva. Oni
kažu da su to psihopatološke pojave koje vuku porijeklo iz dinarskog
naslijeđa. Tradicionalna autoritarna sklonost je da netko poštuje samo
onu normu koju je sam postavio, dok mu zakonska norma služi za
ukras. Problem je što su sve naše (kvazi)elite u koje spada i Savanović
nastajale iz ratova, a znamo iz kojih krajeva su porijeklom. Takve
“elite”, vođene mentalitetom nasilja, nepoštovanja zakona, sticanja
imovine bez rada, nameću takvo ponašanje i čitavom društvu.
Prva odmazda koju je Savanović preduzeo protiv mene zato što
sam savjesno vršio moju sindikalnu funkciju, a što se nije uklapalo u
njegove sitnosopstveničke kalkulacije,
je bilo oduzimanje
opštinskog priznanja za opšti doprinos razvoju opštine Gradiška,
koje sam ja trebao primiti, a što je već bilo objavljeno u sredstvima
71
javnog informisanja. Čak me je i predsjednik opštine dr Petar
Danilović već bio pozvao da preuzmem to priznanje. U tom trenutku
uskočio je Savanović i sve razvalio, kako bi me kaznio za
“neposlušnost”.
Druga odmazda desila se u septembru 2001. kad je po
njegovom naredjenju direktor Srednje stručne i tehničke škole u
Gradišci, Dragan Matavulj, uručio mi otkaz sa obrazloženjem da
nisam verifikovan za izvođenje nastave na predmetu Računarstvo i
informatika,
s obzirom da ima diplomu Proizvodno-tehničkog
obrazovanja sa Pedagoškog fakultetu u Rijeci ( kakvu diplomu ima i
sam Gojko Savanović a sa njom se dokopao čak zvanja vanrednog
profesora na Elektrotehničkom fakultetu u Banjaluci, samo Bog zna
kako!!?), iako sam
u okviru tog studija
polagao predmet
INFORMATIKA, a kasnije sam još na ETF u Banjaluci dobio dva
certifikata za inoviranje znanja iz računarstva i informatike, kao što su
u tom periodu radili i svi drugi nastavnici Tehničkog obrazovanja od
kojih većina na pedagoškoj akademiji nije nikad ni slušala predmete iz
ove oblasti, za razliku od mene koji jesam. Pri tom treba napomenuti
da sam ja predavao predmet Računarstvo i informatika od njegovog
uvođenja u srednje škole (1993) pa do otkaza 2001.god. i to vrlo
uspješno, što je konstatovala i komisija za verifikaciju mog rada i da u
tom periodu niko nije nikad postavio nikakvu primjedbu, što nije
smetalo Gojku Savanoviću da realizira meni otkaz, dok je sve one
druge, sa manjom i neodgovarajućom kvalifikacijom, ostavio!
Treća odmazda se desila u okviru PHARE programa. Naime,
međunarodna zajednica je instalirala PHARE VET program sa ciljem
reformisanja srednjeg stručnog obrazovanja. Sindikat obrazovanja
nauke i kulture (ONK) je kao predstavnika u tom programu delegirao
mene, jer sam ja i dalje veoma aktivan u Savezu sindikata, bez obzira
što zbog svog savjesnog rada u ovoj organizaciji trpim dugogodišnji i
teror i odmazde od strane Gojka Savanovića. Sam Gojko Savanović
je također ušao u taj tim kao direktor Gimnazije, jer ga je tu bukvalno
“utrpao” prethodni ministar Nenad Suzić, iako je van pameti da on
bude učesnik reformi srednjeg stručnog obrazovanja kao profesor
72
Gimnazije, koja nije stručna već opšteobrazovna škola. Ali, u ovoj
našoj “nedođiji” sve što je van pameti je normalno! To što nije imao
nikakve ingerencije u pogledu mene, niju mu smetalo da po dolasku na
funkciju ministra zahtjeva od rukovodstva PHARE programa da me
odmah isključe iz ovog programa. Prvi put mu to nije uspjelo, ali
nije ni odustao, da bi mu to u toku 2002. pošlo za rukom. Naime, na
neki način (!!??) je uspio da ubijedi rukovodioca tog programa, jednog
stranca, da eliminiše, u “paketu” sve one predstavnike iz RS koji su
bili autonomni i nisu podlegli njegovim pritisticama, među kojima sam
bio i ja. Ostaje sumnja, da su sad možda oni svi bili usputne žrtve
dinarskih manira i osvete prema meni Gojka Savanovića, koji , da bi
eliminisao mene, nije prezao od toga da eliminiše usput i druge, što je
vjerovatno bio dio njegove strategije koja mu je “ prošla” kod
rukovodiuoca PHARE programa. Pretpostavljamo da mu je u tome
pomoglo lažno predstavljanje kao Prof. dr Gojko Savanović,
specijaliosta za nastavne planove i programe, što niko od stranaca
nije provjeravao, a tim više što je on sjedio na funkciji ministra za
obrazovanje, pa su stranci pretpostavljali da je prilikom postavljanja na
tu funkciju neko to sve savjesno provjerio. A to, nažalost, nije tačno.
Pouzdano znamo da on u tom periodu nije imao zvanje PROF. DR, a
također znamo da su iskrsli veliki problemi oko njegove prijave na
konkurs i sticanja ovog zvanja na ETF Banjaluka u mjesecu oktobru
2002, tako da on to zvanje još uvijek nema. A o zvanju
SPECIJALISTE ZA NASTAVNE PLANOVE I PROGRAME,
pogotovo nema ni govora, osim ako je on sam sebi to zvanje
pridodijelio. Kao takav
“ specijalista” on se još hvali da će ove
godine izaći 50 novih udžbenika za škole! Da li možete uopšte
zamisliti kakav je kvalitet takvih udžbenika? A sa takvim “expres”
štampanim udžbenicima treba edukovati naš jedini resurs!
Još je nešto veoma siptomatično u ovom svemu. Možda se Gojko
Savanović ipak ne bi smio usuditi da se koristi titulom PROF. DR da
nije toliko bio siguran da će je dobiti, a mogao je biti siguran jedino
ako mu je to neko ČVRSTO obećao. Pa se sad otvoreno pitam: KO JE
TAJ KOJI DIJELI ili prodaje PROF.DR zvanja na Elektrotehničkom
fakultetu u Banjaluci!??
73
Može li iko da shvati kakva opasnost čitavom društvu i državi
prijeti od ovakvog DILENTATIZMA!! Gojko Savanović SAM pravi
neke dilentatske izmjene u planovima i programima i SAM pravi
reformu školstva, dok u Republici Hrvatskoj to rade timovi već
nekoliko godina, a prošle godine su čak i
organizovali
MEDJUNARODNU KONFERENCIJU sa tom temom da bi uspjeli
kvalitetno reformisati školstvo, ali im ni to nije bilo dovoljno, pa i dalje
rade na tom. U Srbiji su angažovali čitave timove u koje su uključeni i
stručnjaci iz inostranstva i pozvani svi oni koji mogu pomoći da se
dođe do kvalitetne reforme, a kod nas to radi JEDAN JEDINI
ČOVJEK i to sa takvim “ intelektualnim pedigreom” kao što ga ima
Gojko Savanović!!?? Jedan normalan, razuman, odgovoran čovjek se
tako nečega ne bi SAM nikad ni prihvatio, niti bi mu iko normalan to
omogućio, pa se ovako nešto može objasniti samo onom narodnom
poslovicim: “ Budal (-ama)i je more do koljena”ili možda ona druga:
“U ludoj zemlji i slijepi konji prolaze”, koje je narod kroz stoljeća
provjeravao.
Kao posljedica ovakvih događanja, naša država je opet pred
potpunom propašću! To je glavni razlog što je sve više nezaposlenih,
gladnih, besperspektivnih i apatičnih.
A Dušan Stegić je htio da spriječi da se tako nešto desi
našem stanovništvu i našoj državi. Zbog toga je trpio strahovit
mobbing, teror i proganjanje, a sud još ni danas nije pružio mu
zaštitu i satisfakciju. Možete li da zamislite u kakvom je psihičkom
stanju svih ovih godina bio čovjek koji se pokušao suprotstaviti
nebulozama jednog Savanovića i onih koji su ga doveli na tu poziciju?
Da stvar bude još gora, Savanović je tužio Stegića za navodnu klevetu,
zato što je iznio u javnost sve ono što je doživio od Savanovića i
njegovih trabanata! A sad Savanović vrši strahovite pritiske na sud da
taj spor okonča u njegovu korist! Vidjet ćemo da li će uspjeti slomiti
sudiju Safeta Šljivu.
74
6. Slučaj prof. Jove Đukića (iz
Gradiške, Objavljeno u
PATRIOTU 16.1.2006.)
„ Povodom tužbe Gojka Savanovića protiv profesora Dušana
Stegića i Dr Radojke Praštalo, spreman sam na svim sudovima
potvrditi istinitost navoda optuženih u listovima “PATRIOT”, u
”Nezavisnim novinama” i u reviji ”REPORTER”.
Sa Gojkom Savanovićem sam radio od 1978. do 2000. godine. On je
u tadašnji Srednjoškolski centar “Enver Šiljak” došao kao nastavnik
OTP ( osnovi tehnike i proizvodnje) i od 1978. završavajući vanredno
studij na fakultetu u Rijeci ( 1980-82.) predavao je taj predmet.
U tadašnjem Srednjoškolskom centru, 1986. godine upisano je jedno
odjeljenje elektrotehničara u kome je Gojko Savanović isposlovao da
predaje 5-6 stručnih predmeta iz elektrotehnike (on to zna jer je
električar). Nakon kratkog vremena usljedile su pritužbe roditelja na
njegov rad kod tadašnjeg direktora Hikmeta Hadžialagića. Direktor je
tada zahtijevao od Savanovića da donese diplomu o završenom
fakultetu i o osposobljenosti da predaje predmete koje je predavao.
Pošto to Savanović nije uradio, direktor ga je suspendovao, a predmete
dao stručnim spoljnim saradnicima.
Na to je Savanović poveo spor na sudu u Gradišci. Ja sam mu bio
svjedok jer je on to tražio pošto mi je pokazao diplomu o završenom
trogodišnjem studiju na Rijeci ( grupa OTP i Fizika) i nekakvu potvrdu
da je upisan na postdiplomske studije na Elektrotehničkom fakultetu u
Sarajevu i položenih nekih desetak ispita, a potvrda je izdana u svrhu
regulisanja radnog statusa opštinskog inspektora za energetiku i
regulisanje verifikovanosti za predavača na el. struci.
Sud je uvažio moje svjedočenje, ukinuo suspenziju Savanoviću, ali
on nije više predavao u elektrostruci nego samo OTP.
75
Za taj period sam spreman garantovati svojom čašću i životom
da Gojko Savanović nije završio postdiplomske studije niti je bilo
gdje magistrirao.
U toku rata (od 1992 do 1994.) radio je kao profesor OTP i
informatike, a predavao je i nešto fizike po odlasku u penziju profesora
Borivoja Jovanovića.
Na inicijativu nekoliko profesora Gimnazije, među kojima sam
bio i ja, 1994. u mjesecu februaru Savanovića biramo za direktora
Gimnazije u Gradišci. U junu mjesecu iste godine (1994.) časti nas i
saopštava da je magistrirao. Nije bilo jasno gdje- u Kragujevcu ili u
Sarajevu ( valjda se nije tada odlučio). To je već izazvalo opravdanu
sumnju da su to rezultati intervencije Vojislava Šešelja, koji je nakon
dolaska u B. Luku, Gradišku i Okučane, pomogao Savanoviću,
predsjedniku Radikalne stranke u Gradišci da ekspresno magistrira.
Kad je tako lako išlo sa magistraturom, nije bilo razloga da za
godinu dvije i ne doktorira pa kasnije postane svjetski rekorder u
sticanju zvanja docenta i vanrednog profesora.
Kao profesor koji se redovno školovao, bio sam ne malo iznenađen
ovakvim brzim napretkom moga kolege pa sam mu u šali rekao kako
je dobro biti lider neke stranke i za tili čas postaneš magistar i
doktor nauka. Ova moja izrečena pošalica je bio pravi poziv mom, do
tada dobrom drugaru, da me počne šikanirati i kao profesora i kao
sindikalnog aktivistu.
Prvo mi je umanjio lični dohodak i isplaćivao mi 86% plate, i
kad je vidio da to “prolazi”, počeo je da harači po školi. Zaveo je
upisnine i školarine a lične dohotke je određivao prema
poslušnosti. Ja to nisam mogao spokojno posmatrati i bunio sam
se, ali nije išlo jer su stranačke pozicije bile veoma stamene.
Kad je vršen reizbor direktora ( 17. 03. 1998.) prijavio sam se na
konkurs kao protivkandidat Savanoviću kako bi se stalo na put
njegovim malverzacijama. Ni tu nisam imao šansi jer je on mudro
sačinio glasačku mašinu naprimavši pomoćnih radnika onoliko koliko
mu je bilo potrebno glasova ( svi su glasali, i svih 14 čistačica za
76
Savanovića), a profesori su u potrebnom broju bili ili kupljeni ili
ucijenjeni.
Nakon ovoga prelazi na direktan obračun samnom. Svu moju
personalnu dokumentaciju baca u kontejner ( vjetar je raznio pa
su djeca našla je na putu i predala mi), a onda poziva prosvjetnog
inspektora da konstatuje kako ja nisam ništa završio niti sam
stručan, te mi 29. 12. 2000. godine uručuje otkaz.
Još i danas vodim spor na sudu po pitanju otkaza, a sve zahvaljujući
kriminalnim radnjama Gojka Savanovića, koji da bi dokazao svoju
silu i danas vršlja po sudovima kako bi me spriječio u ostvarivanju
mojih prava.
O nečistim i kriminalnim radnjama Gojka Savanovića imam još
mnogo toga reći i dokazati pa sam spreman u svako doba i na svim
sudovima sve ovo lično sa punom odgovornošću posvjedočiti”
U Gradišci, 28. 06. 2005.
Jovo Đukić, s. r.
Iz ovog se vidi da je Savanović mober “opšte prakse” i da nije
samo Dušan Stegić njegova žrtva. Zasigurno ih ima još osim ove
dvojice, ali su se oni jedini usprotivili mobbingu i zatražili žaštitu od
jalovih institucija države i isto takvog pravosuđa
77
.
7. Случај Ведрана Шкоре, новинара и ТВ
уредника
Преносимо допис који је Ведран Шкоро доставио Омбудсману
РС и другим „борцима за људска права“, од којих се нико није
огласио тим поводом. Међутим, након што је г. Шкоро добио
спор на Основном суду, омбудсман се тек тад заинтересовао за
случај и констатовао да је Ведран Шкоро добио радни спор, док
мобинг, на који се
странка жалила, омбудсман није ни
споменуо! Вјероватно ни он није чуо за мобинг, јер не прати
законске измјене као ни судија Основног суда у Банјалуци
Благоја Драгосавлјевић у случају Р. Праштало!
Преносимо овај допис у цјелости, ради тога што може бити
користан жртвама мобинга у препознаванју самог мобинга и
коректном, законитом и дослједном понашанју жртве мобинга.
МОБИНГ
УСКРАЋИВАЊЕ ПРАВА НА РАД
16.04.2007.год
Поштовани
Због повреде мојих људских права и слобода због
четворогодишњег МОБИНГА у наредним страницама, свакако
уз обимну документацију, дајем и детаљна образложења, која
сматрам неопходним за боље разумјевање ситуације. Све ово је
усмјерено у циљу заштите права на рад, које ми је незаконито
одузето од стране директора РТРС-а Драгана Давидовића, као и
припреме за тужбу за МОБИНГ и накнаду штете.
78
Обраћам Вам се јер је Међународни Форум Босна први покренуо
питање Мобинга, који је код нас још непознаница и који је тек
недавно и законом забрањен.
Наиме, већ од самог почетка обављања функције ген. директора
(16.12.2002.год.), Драган Давидовић је отворено показивао
антагонизам према мом дугогодишњем новинарском раду, а
касније и према мени лично. Напомињем да сам ја, тада, обављао
послове директора програма Телевизије РС. Међу првим
активностима новоименованог дирктора РТРС-а био је захтјев
Управном одбору за поништење већ одобрених значајних и
захтјевних програмских пројеката као што су: Крцкалица – дјечији
Talk Show и квиз Срећна породица. Наведени пројекти, на којима
се већ радило, укинути су неочекиваном брзином
и без
консултација са мном, као директором програма и без иједног
ваљаног разлога и образложења. Такође, поништени су и други
пројекти на којима се већ увелико радило. Када је олако спровео
наведене активности, ген. директор је почео отворено да ме
игнорише и заобилази у доношењу свих одлука у вези са
програмом.
Низ је примјера, али најеклатантанији и непобитан је онај о
расписивању тендера за Телетекст РТРС-а. Управни одбор је
на сједници 10.02.2003.год. донио одлуку о расписивању тог
тендера и дао овлашћење в.д. генералном директору (у том
тренутку Драган Давидовић) да у сарадњи са директором
програма ТВ (Ведран Шкоро) утврде услове за расписивање
тендера (достављена одлука).
Ту одлуку Давидовић није испоштовао и потпуно ме игноришући,
наставио је да програмске и друге одлуке доноси сам.! Каква је
директорава самостална одлука за тендер за Телетекст најбоље
одсликава штета коју је претрпио РТРС, који се сада спори са
фирмом, која је дала наводно најбољу понуду.
У то вријеме многе одлуке директора нисам схватао, али сам
мислио да је то његово почетно упознавање и несналажење у
79
новом послу. Наравно, добронамјерно сам указивао директору на
одређене проблеме у програму изазване мањком сарадње и
координације.
Умјесто сарадње и тимског рада, добио сам одговор у виду
одлуке од 28.02.2003.год. којом се укида одлука о уговореној
плати коју сам имао од 14.11.2002.год.
Дакле без смјењивања, без образложења, ген.директор Драган
Давидовић смањио ми је плату са 1635 КМ на мање од 500 КМ.
Тако сам ја, као директор програма, имао мању плату од неких
подређених, па и од једног дописника из Загреба, који је тек почео
да ради са доласком Драгана Давидовића у РТРС.
По наређењу директора одлука о укидању плате је стављена
на огласну плочу, као нека врста одстрела и упозорења осталим
уредницима и новинарима да сам ја на црној листи. То је и имало
баш тај ефекат, јер су одређени радници, преплашени причама о
најављеним отказима, у страху, почели да ме избјегавају. Послије
ове одлуке о укидању уговорене плате, ни једна таква слична није
се нашла на огласној плочи! Чак је постало и пословна тајна коме
и колике уговорене плате даје директор. Прије ове одлуке
укинуто ми је и раније право за накнаду за плаћање закупа стана.
Јасно је да је све било срачунато да се деградирам и као
руководилац и као дугогодишњи уредник РТРС-а, али и да се
директно атакује и на моју егзистенцију. Из којих разлога мени
није познато, а не бих желио ни да нагађам.
Стање и однос према мени, првом сараднику господина
Давидовића, сваким даном се погоршавало. Потпуно ме је
изоловао и избацио из свих програмских активности. Тако ме
је избацио и из пројекта Пећине РС (серијал документарних
емисија), као и пројекта Ђурђевданског фестивала, гдје је по
формацији немогуће радити без директора програма. Не само да
нисам био укључен, већ су од мене као директора програма
сакриване те ствари, тако да сам о програмским
активностима сазнања добивао из кулоарских прича!
80
Поново сам се обратио директору, овај пут, захтјевајући да се ни
једна програмска активност више не може спроводити без
директора програма. Добио сам одговор да ће ген. директор
размислити о свим примједбама и да ће ме обавијестити о свом
приједлогу. Убрзо сам позван у канцеларију ген.директора гдје
ми је предложио да пређем на другу позицију за коју он сматра да
је најбоља и за РТРС и за мене. Наравно, као професионалац, који
од оснивања ради у РТРС-у на разним позицијама и функцијама,
прихватио сам нови задатак без поговора. Од 01.06.2003.године
сам на позицији Координатора менаџера-савјетника ген.директора
за односе продукције и маркетинга. Озбиљно сам приступио и
овом послу и предложио сам и неке пројекте за које сам добио и
одобрење ген. директора. Све је функционисало 3-4 мјесеца, када
је директор поново почео да ме игнорише и заобилази. Из
наведеног могу да извучем закључак да није хтио да радим те
да му је сметало што сам и на овој позицији реализовао
значајне пројекте, који су имали запажене маркетиншке
приходе.
Да појасним, 29.09.2003.год. почео сам са серијалом емисија
Ембарго, чији сам био и аутор, уредник и водитељ. Када сам
започео конкретне активности, кренуле су опструкције, чак до те
мјере да за прву емисију није била одобрена куповина столица за
сценску поставку, тако да сам са сценографом Властом Опачић
Каран преносио столице из оближњег кафића Крокодил.
Сценографија је била испод сваког нивоа, јер нису била одобрена
средства, па је урађена од најлона. Иако је било разних видова
опструкција, емисија је јачала и рејтингом и приходима. Овај пут
нисам могао да ћутим, нити да усмено тражим боље, односно
нормалне услове за рад.
Тим поводом, писмено сам се обратио ген. директору, и то у
више наврата. Моја писма су остајала без одговора. Тражио
сам пријем код директора, али опет није било одговора. Док
сам константно преко секретарице тражио пријем, и даље сам
слао писма и извјештаје ген.директору о емисији Ембарго, све док
81
нисам добио одговор од секретарице да не треба да
обавјештавам директора, јер он то и не чита, већ баца у корпу.
Тада сам чврсто одлучио да инсистирам на пријему код директора.
Умјесто пријема, добио сам бујицу ријечи и неконтролисан
вербални напад. Да то не појашњавам, све је описано у писму
које је протоколисано 04.11.2003.год., јер нисам желио да и та
озбиљна забиљешка заврши у кошу, као да је никад није ни било.
На ово писмо никад нисам добио одговор, нити пријем код
ген.директора. У то вријеме сам, према рјешењу, био савјетник
(?!!) ген.директора за односе продукције и маркетинга. Можете
замислити какав је био мој посао када као савјетник
директора до њега не могу доћи мјесецима и када не одговара
на моја писања и озбиљне примједбе и у комуникацији, али и
у раду. Очигледно је настојао да ме испровоцира да направим
погрешан потез или да сам напустим телевизију, као што је
урадио већи број познатих лица са малих екрана. Нисам желио да
одем из куће у чијем стварању сам учествовао од оснивања.
Наставио сам да одговорно радим новинарске послове, посебно на
емисији Ембарго, али и да своја мишљења на понуђене пројекте
као и за нове идеје прослеђујем у кабинет без обзира на одговор.
Мислио сам да ће се временом стање смирити, те да ће овакав
однос и игнорисање престати.
Међутим, дана 12.10.2004.год. директор се одлучује на
најрадикалнији корак и без икаковог основа и из чиста хира и
ко зна којих њему знаних разлога даје ми и отказ уговора о
раду. Тај случај је детаљно описан у мојој жалби и тужби.
Након низа перипетија и утврђивања да је отказ Уговора о раду
незаконит и да се морам вратити на посао на основу рјешења
Инспекције рада, сматрао сам да ће моја мора и малтретирање
престати.
Међутим директор није хтио испоштовати ни законски
обавезјућу одлуку инспекције рада, као ни препоруку
обудсмана, нити било чији други захтјев.
82
Своју незакониту одлуку и непоштивање закона и институција ове
земље ген.директор Драган Давидовић правдао је кривичном
пријавом против мене за наводни (измишљени) физички напада на
њега. То је био нови страшни атак на мене, као јавну личност, на
мој дугогодишњи јавни рад, као и на моју породицу која је била у
шоку. Двије године на правди бога доказивао сам своју невиност и
проживљавао разна испитивања, суочавања, изјављивања,трагања
за разном документацијом. Правда јесте спора, али је чиста и
достижна.
Оптужница против мене није ни подигнута, а одбачена је и
жалба господина Давидовића као неоснована. Такође сам
ослобођен и прекршајне одговорности, односно обустављен је
поступак против мене.
То је добро, али оно што је страшно јесте да неко олако
инсинуира и измишља разне подвале и не сноси никакву
санкцију!
Да би ме оцрнио и извршио додатни притисак на мене, све те лажи
дао је у штампу. Тако ме је додатно компромитовао на један
веома нецивилизован начин.
Само да подсјетим против Драгана Давидовића воде се истражне
радње у МУП-у и Тужилаштву БИХ.(То је јавно објављено на
званичној прес конференцији МУП-а РС, а то су објавили
поједини медији у РС.)
Дана 21.03.2005.год. враћањем на посао мислио сам да су моји
проблеми престали и да ће коначно ген. директор схватити да је
крајње вријеме да престане са шиканирањем моје личности и да
свак треба да одговорно ради свој посао. Тако ми је изгледало, јер
након мог повратка на посао исплаћене су ми све плате из наводно
„спорног периода“. Међутим директор је само због захтјева
Управног одбора РТРС-а урадио оно што је сматрао да мора, како
би изгледало да је испоштовао све што треба испоштовати.
Међутим, као прво, није хтио да ме прими да разговарамо, а
путем шефа кабинета сазнао сам да треба да сједим у канцеларији
маркетинга са три референта. Напомињем да је други савјетник
83
директора сам у канцеларији у другој, сусједној, згради.У „новој“
канцеларији добио сам само сто без ладица и столицу. То је било
све од „средстава за рад“!
Одмах сам схватио да се наставља стара пракса и да је на дјелу
невиђени трајни мобинг!
Да не би било неспоразума, написао сам писмо директору у
коме сам тражио да ми се да тачан опис и попис послова и
обавијестио сам га да немам услове за рад. То писмо је
протоколисано 23.03.2005.год., а на посао сам враћен
21.03.2005.год.
Никад нисам добио одговор и нисам добио ни један задатак до
29.12.2006.год.(тај задатак који представлја писмени мобинг
касније ћу описати.) Све то вријеме ускраћено ми је право на
рад, једно од основних људских права. Није ми дозвољено ни да
за друге субјекте одрадим конферансу или неки сличан посао, док
је то другим радницима допуштено.
Ваљда, према жељи мог директора, ја, једноставно треба да
само сједим 8 сати, као да сам у затвору, мада и у затвору
затвореници имају неке активности.
Опет сам свакодневно био изложен кулоарским измишљеним
деградирајућим причама и притисцима као и избјегавањима неких
колега, изузев ријетких појединаца и мојих колегиница у
канцеларији.
Нисам ангажован, не добивам писмене дописе из кабинета на
мишљење, који су ми раније били достављани, не дају ми се
никакви задаци, оспорава ми се свака пословна комуникација
са директором, на моја писма не добивам одговоре, потпуно
сам пословно изолован!
У већини случајева када су у питању реакције директора
РТРС-а, у конкретним ситуацијама може се извући неспоран
закључак да нису поштовани релевантни законски прописи.
Ту свакако спада и неплаћање доприноса, што је, не треба
посебно напомињати законска обавеза и у којој је децидно
прописано да нема исплате плате без доприноса! Мени је
исплаћено 5 плата, али доприноси нису уплаћени, односно
84
није ми повезан стаж. Упозоравао сам писмено
(21.04.2005.год.) и на те чињенице, али стаж ми нису хтјели
повезати.
Надаље, дана 16.11.2006.године, поднио сам захтјев за
годишњи одмор. Нисам добио никакав одговор, а ти дани, који
су ми били потребни су дошли и прошли. Значи без икаквог
разлога и без образложења и без иједне ријечи нисам добио
тражени годишњи одмор! Био сам приморан да пишем нови
захтјев дана 30.11.2006.год.
Нови захтјев за преостала 3 дана годишњег одмора упутио сам
генералном директору дана 22.12.2006.године, на који сам
добио негативан одговор и то задњег радног дана текуће
године, 29.12.2006.године, а из разлога „потреба процеса рада“!
Био сам у заблуди сматрајући да након оваквог одговора
слиједи конкретан и озбиљан радни задатак чему сам се био
искрено обрадовао. Међутим, добио сам задатак да истражим
тзв. АКЦИЈУ „ЛАУФЕР“ и да документа копирам и доставим
у кабинет генералног директора, а за тај задатак дат ми је рок
од мјесец дана. Истичем да ми је ускраћено право на 3 дана
годишњег одмора наводно због потреба процеса рада, а с друге
стране за тај посао дат ми је рок од мјесец дана, што довољно
говори о наводној „хитности“ тог посла.
Поново сам тражио пријем, али није ми омогућен. Писао сам и
два опширна писма у којима сам навео да тражим пријем и
појашњења будући да задатак није јасан. Такође сам, након
претраживања Интернета, утврдио да су све тзв. акције „Лауфер“
тајне кодне операције, па сам писмено затражио од директора
појашњење каква је уопште могућа веза између протокола РТРС-а
и таквих тајних акција. На та писма нисам добио никакав одговор.
Дана 26.02.2007.год.обавијестио сам директора да сам позван на
интервју поводом конкурса за директора БХТ1 у кабинет
ген.директора БХРТ-а у Сарајеву 28.02.2007.године.
Наредног дана 27.02.2007.,пред крај радног времена, добио сам
од ген.директора Драгана Давидовића одговор да до
85
28.02.2007.године доставим извјештај о резултатима наведеног
истраживања.
Очигледно је шта је био циљ, те да се ту ради о заиста
несношљивом
шиканирању
и
наставку
психичког
малтретирања- МОБИНГА!
Извјештај сам направио на сопственом рачунару код куће,
доставио га ујутро 28.02.2007.,након чега сам отишао у Сарајево
на интервју.
Све сам издржао и када сам мислио да више нема шта да ми се
измисли и напакости, врхунац је био на припремном рочишту у
Основном суду у Бањалуци по мојој тужби за незаконит отказ,
гдје је правница РТРС-а Зора Мркић, вјероватно по налогу
ген.директора, причала такве невјероватне ствари и измишљотине
да ја немам више избора него да затражим заштиту од
Међународног Форума Босна.
Моја људска права, право на рад, достојанство итд. су
погажена и ја сам изложен најстрашнијем мобингу да бих,
вјероватно, био удаљен из РТРС-а.
На припремном рочишту је госпођа Мркић, умјесто законом
прописане евиденције о присуству на послу, доставила неки лист
папира из роковника ген.директора који је, наводно, контролисао
моје присуство на послу. Такође је рекла да је директор задуживао
неке људе да ме контролишу и прате. Затим је рекла једну
невјероватну неистину.
На упит судије зашто ми нису у складу са законом уплаћени
доприноси, односно повезан стаж, госпођа Мркић је децидно
одговорила да је РТРС то хтио урадити, али да им није
дозволио ПИО (!!???) Невјероватно! Врхунац је ипак био када
је госпођа Мркић тврдила да се нисам бавио новинарским
пословима и да ја нисам био уредник и водитељ емисије
Ембарго! То је за мене као озбиљног човјека и јавну личност, чији
је рад јаван, било страшно чути! Ја морам да доказујем опет
неспорне и неизбрисиве чињенице, а неодговорни на
одговорним позицијама могу да причају неистине и да
угрожавају људска права како им се хоће!
86
Принуђен сам да писмено од директора програма РТРС-а тражим
потврду да сам радио новинарске послове, односно да тражим
преснимавање емисија из архива на којима се јасно види да сам у
периоду када сам био и савјетник директора радио и емисију
Ембарго. Писмо сам послао 20.03.2007.године., а одговор сам
добио 27.03.2007.год. Тај одговор је потврда наставка мобинга у
који су осим генералног директора укључени и још неки његови
сарадници. Директорица није хтјела
( смјела!) да потврди
непобитну чињеницу да сам радио новинарске и уредничке
послове и намјерно и погрешно ме је упутила на службу људских
ресурса. Наравно обратио сам се служби њудских ресурса и добио
одговор да они не воде евиденцију о новинарским ангажманима
нити о емисијама, а ни о прилозима.! Такође је недопустиво да
пред Основним судом у Бањалуци у случају моје тужбе против
РТРС-а ,пуномоћник генералног директора РТРС-а Зора Мркић
тврди да ПИО није хтио да прихвати уплату доприноса и да
повеже стаж. Да је то још једна неистина и непобитан мобинг
потврђује и моја преписка са Фондом ПИО од кога сам затражио
да децидно одговоре зашто ми са 21.03.2007.године нису уплаћени
доприноси и зашто ми није повезан стаж у складу са
инспекцијским рјешењем и исплаћеним платама из 2005-е године.
Разна шиканирања сам доживио и зато што сам се учланио у
Синдикалну организацију РТРС-а, која није по вољи господина
Давидовића. Он се мијешао и у послове синдикалног
организовања, који нису у његовој надлежности. Практично је
прекршио низ конвенција о синдикалном организовању на
шта је више пута усмено, али и писмено упозорен.
Давидовић је показао симпатије према
Независном
синдикату, против чијег руководства је поднесена кривична
пријава.
Особе из руководство тог синдиката директор је поставио на
руководећа мјеста у РТРС-у, а на захтјеве радника да се испитају
озбиљни наводи из кривичне пријаве о великим малверзацијама и
набавкама ХТЗ опреме, он се оглушио.
87
За господина Давидовића, ја не постојим, што је једноставно
провјерити и на Web страници РТРС-а гдје у Организацији и
структури, само моје име није наведено као савјетника у
Кабинету ген. директора. Моје име се не може прочитати, као
да нисам радник ове медијске куће (достављам извод са сајта,а
можете и Ви сами прочитати на адреси www.rtrs.tv).
Дана 02.04.2005.године, први радни дан након поновног
именовања господина Давидовића на позицију генералног
директора РТРС-а, упућен ми је допис да се изјасним о мом
наводном агресивном понашању према тимском асистенту
госпођи Марини Нинковић. Тај допис са измишљеним,
непостојећим догађајем послан је на 7 адреса, односно мојим
колегиницама и колегама у маркетингу. То је још један у низу
МОБИНГ потеза ген.директора РТРС-а, који и на тај начин
жели да ме деградира и представи код радних колега у
негативном свјетлу. Наравно, као легалиста одговорио сам да
је агресивност неспојива са мојим именом и да такав догађај
не постоји. Колико ми је познато и моје колеге су са великим
чуђењем примиле такава један допис јер им нешто такво
слично није познато. Овдје је врло битно додати да сам дана
30.03.2007.године на интервјуу за избор генералног директора,
као један од три кандидата који су ушли у ужи избор, упознао
Управни одбор да ми се из кабинета посредно упућују
пријетеће поруке да ми након поновног избора господина
Давидовића слиједи скори отказ. Наводни мој гријех је
апликација на конкурс за избор генералног директора РТРСа.
Има још примјера, али мислим да је и ово превише.
Послије свега јасно је да је угрожено моје право на рад,
изложен сам дискриминацији, заустављено је моје
напредовање, потпуно сам изолован и удаљен са екрана и из
јавног живота. Пријети ми се, измишљају агресивне сцене,
88
извргавам се руглу и стављам у непримјерене и непријатне
позиције. Све ове године, без обзира на моју унутрашњу снагу
и жељу да се борим за моја права, без обзира на превелику
стрпљивост, толеранцију, трпљење и самоконтролу оставиле
су несагледиве посљедице и на моје здравлје. Стрес је нешто
што ријетко чији организам може да толерише. Тако, као
посљедица стреса, триглицериди су ми константно увећани, са
повременим критичним скоковима, што представлја реалну
претнју за живот.
На крају молим Вас да заштитите моја људска права, која су
неспорно угрожена. Ја још вјерујем у институције државе и
зато се обраћам и молим за брзу реакцију. Мислим да је то
не само у мом интересу већ и у интересу и других радника чија су
права такође погажена, али првенствено у интересу стварања
напредног демократског друштва и истинског Јавног сервиса
свих грађана.
Да ли се може толерисати да на челу Јавног сервиса, који
финансирају сви грађани, буде менаџер, који не поштује
законе, не поштује институције ове земље и њихове одлуке ,не
поштује одлуке надлежног Управног одбора, исплаћује плате а
не плаћа доприносе, односно намјерно не повезује стаж својим
жртвама, не обезбјеђује савјетнику ни минималне услове рада,
константно га излаже психичком малтретирању игноришући
га и не додјељујући му радне задатке, крши европске
конвенције о праву на одбрану, о синдикалном удруживању и
многе друге, врши стравичан и очигледни мобинг, отворено
пријети, измишља, пише лажне кривичне пријаве и отказе у
које упреже комплетну правну и друге службе РТРС-а.
Цијели систем је подредио свом приватном интересу.
Уз документацију коју сам доставио надлежнима мислим да је све
јасно и да овакво понашање генералног директора РТРС-а Драгана
89
Давидовића не смије остати некажњено и сакривено од јавности,
која плаћа тај сервис кроз законску обавезу РТВ таксе.
Ведран Шкоро
8. Slučaj Anice Ramić iz Trebinja ( Objavljeno u „STAV“-u
23.2.2009.)
Početkom 2007. godine načelnik opštine Trebinje Dobroslav Ćuk
imenuje svog komšiju i zemljaka Dragana Kovača za direktora Doma
zdravlja u Trebinju. Kovač, specijalista urgentne medicine je sa prvim
granatama koje su pale po Trebinju pobjegao u Podgoricu i ostavio
svoje Trebinjce kada im je kao ljekar hitne pomoći bio najpotrebniji.
Podgoricu napušta kad su tamo otpočela bombardovanja i vraća se u
tada već sigurno Trebinje!
Rado uzima fotelju i otpočinje terorom. Svoju moć iskazuje
oslobađajući se konkurencije, pa iz igre izbacuje Anicu Ramić, koja je
prije njega počela sprovoditi reformu, oformila porodične timove,
sprovela edukaciju osoblja, a i sama se edukovala u struci do
VSS/menadžera u zdravstvu.
Niko od zaposlenih u Domu zdravlja nije pravio opstrukciju reformi
u zdravstvu, već naprotiv- svi su već prošli edukaciju, stekli sertifikate
za porodičnu medicinu, osim budućeg menadžera direktora, kome će
po povratku sa dezerterske avanture omogućiti da paradno umaršira u
direktorsku fotelju i oformi štab svojih poslušnika . A onda, čim je
dobio naredbu ( i podršku) „odozgo“, na krilima moći kreće u akciju
čišćenja nepodobnih, a naročito onih koji bi mu mogli predstavljati
smetnju. U suštini svega stoji srebroljublje i moć, što se može
provjeriti uvidom u platni spisak i imovinsku karticu. Zaposleni radnici
i intelektualci postaju stvari i brojke, a ne ličnosti sa imenom i
prezimenom, sa svojim vrijednostima i dostojanstvom. On počinje da
sije strah i neizvjesnost među svoje „podanike“, moderne robove.
Radnici su u kontinuiranom mobbing stresu zbog
stalne
neizvjesnosti, a neizvjesnost rađa beznađe, a beznađe vodi u depresiju,
90
a depresija je unutrašnja pobuna koja vodi u delikvenciju ili
narkomaniju ili ubistvo ili samoubistvo. Posljedice toga svega su
porodične tragedije, socijalna agonija i
urušavanje društvenopolitičkog poretka.
Odmah nakon sjedanja u fotelju, Kovač se okružio se svojim
rođacima i poslušnicima, kako bi mogao raditi što god hoće, a oni su
mu bili podrška i čuvali njegovu kožu, dok je on drugima „gulio kožu“!
Prva osoba koja je bila na redu za guljenje kože bila je Anica
Ramić iz razloga što je ona imala certifikat za menadžera u
zdravstvu, a on nije, pa se bojao njene konkurencije! Tim više što
je ona učila za menadžera, što je upisala specijalizaciju, što ima 5
godina edukacije iz oblasti mentalnog zdravlja- tj. sve što on nema.
Njemu takva osoba može samo da smeta i da ga ugrožava, pa je
odlučio da je ukloni! Kako? Pa mobbing je najefikasnija metoda!
Ramićeva se žalila na sve strane i tražila zakonsku zaštitu od terora
na radnom mjestu. Ali, ništa nije pomoglo jer je on upravljao i
sudom i tužilaštvom, a sudija Ivković ( koju je i od prije poznata
kao nesavjesna, nestručna i podložna pritiscima- vidi slučaj dr
Božidara Radanovića ) . I sve se to dešava uz bladoslov načelnika
opštine Trebinje Dobrodslava Ćuka- SNSD-ovca!
Ali, Kovaču nije bilo dovoljno što je uništio karijeru Ramićevoj
koja ima brojna priznanja za izuzetno angažovanje u zdravstvu, nego se
okomio i na njenu imovinu! Ona je morala čak da proda kuću da bi
sebi i svojoj djeci obezbjedila egzistenciju. A onda je Kovač saznao da
ona ima i garažu koju je naslijedila od svoje majke, pa joj je valjalo i to
oteti!
Zbog svega ovoga Ramićeva se obratila i tužilaštvu, ali je moć
Kovača preko okružnog tužioca Obrada Rajčevića kom je zaposlio
kćerku, dosezala i do ove institucije. Međutim, Ramićeva je to znala i
zatražila kod glavnog javnog tužioca izuzeće ovog tužioca i dobila ga !
Do sada je Kovaču sve išlo kao po loju, ali od sad Kovač ima
veliki problem: kako pobiti dokaze da je izvršio krivično djelo, da
nije ispoštovao Posebni kolektivni ugovor, da je Ramićki zakidao
na plati, da je vršio psihoteror ( mobbing) nad njom i pri tom još
besramno obmanjivao sud i sve druge organizacije koje su se
91
uključile u ovaj slučaj ( Ministarstvi rada, Gender Centar, Helsinški
komitet i dr.)? Ako tužilaštvo i sud budu radili svoj posao
profesionalno, odgovorno i savjesno, bez da podlegnu ikakvim
pritiscima vladajuće vrhuške i Kovača ( a ne kao sudija Vesna
Ivković), Kovaču se crno piše. A ako ne budu- ima Strazbur! A da bi
se obezbijedio takav rad pravosuđa, Ramićeva će najprije prijaviti
sudiju Vesnu Ivković Visokom sudskom i tužilačkom vijeću BH.
Zaista, već je krajnje vrijeme da se ta osoba skloni sa funkcije kojoj
nije dorasla ni moralno ni profesionalno!
9. Slučaj dr Dušanke (Ajduković) Stojanović
Moja sadašnja pozicija je zvanje redovnog profesora na
Univerzitetu u Banja Luci. Izvodim i dalje nastavu ( bez obzira
na sve opstrukcije i podmetanja) na nekoliko fakulteta:
Tehnološki fakultet Banja Luka, Arhitektonsko-građevinski
fakultet Banja Luka i Rudarski fakultet Prijedor, zahvaljujući
prvenstveno činjenici da je računarstvo u ekspanziji, a „oni” su
opstrukcijama onemogućili da se formira dovoljan broj
stručnjaka za ovu oblast. Regularno ( za razliku od mnogih
na Univerzitetu!) sam postigla sve što danas imam, ali na tom
putu bilo je velike muke i patnje. Smatram da je razlog za teror
nadamnom
moj ulazak u ovu struku, zaposlenje na
Elektrotehničkom fakultetu (ETF) u Banja Luci, rukovodstvo
ETFa i neke kolege koje nisu mogle da se pomire sa mojim
napredovanjem u struci, tim više što sam žena, a postigla sam
više nego oni!
Priču ću započeti iz vremena kada sam prvo radno mjesto
dobila kao asistent na Elektrotehničkom fakultetu u Banja
Luci. Na tom Fakultetu sam asistirala na velikom broju ( šest!)
različitih predmeta, što je bilo veoma teško i naporno. To je
bilo teško i izdržavati, a kamoli još baviti se naukom i misliti
na svoje napredovanje u struci. Smatram da je u tome veliku
92
grešku pravilo rukovodstvo ETF-a, jer nije mislilo na
budućnost Fakulteta. Asistenti su bili pretvoreni u „robove”
koji su morali samo u nastavu, a od našeg napredovanja u
nauci sve je bilo na mrtvoj tački. Već tada sam shvatila da se
to radi namjerno i da mi u napredovanju neće pomoći niko
na Fakultetu, već mi oni samo odmažu i opstruiraju me. Zato
sam sama krenula na put učenja i napredovanja, ali uvijek u
strahu šta će mi „servirati” na Fakultetu, zbog čega sam sve što
sam radila i postizala morala kriti od rukovodstva ETFa!
Tako, kada sam magistrirala u Zagrebu, mnogi su se iznenadili
i upitali: jeli to moguće, a kada su se uvjerili da jeste, onda su
na razne najmalicioznije načine počeli osporavati moju
diplomu magistra. Ni na to se nisam obazirala, pa sam
nastavila u svom stilu sa učenjem i napredovanje. A kada sam
na Elektrotehnički fakultet u Banja Luci donijela diplomu
doktora elektrotehničkih nauka svi su bili u šoku, jer nisu
mogli vjerovati da sam ja uspjela bez obzira na sva njihova
ometanja. Neki od mojih kolega su tada tvrdili da LAŽEM, što
ni tada nisam htjela da primam k srcu, već sam prepustila sve
njima da se sami uvjere u istinitost.
Najveći moji probemi započinju kada sam trebala da
dobijem prvo univerzitetsko zvanje – zvanje docenta na
predmetu DIGITALNA TEHNIKA na kom sam asistirala
deset godina. Po svim propisima i pravilima to me sljedovalo,
ali tada na scenu stupa dr Branko Dokić koji je u to vrijeme
bio predmetni nastavnik za pomenuti predmet i dekan. Osporio
je moje napredovanje uz obrazloženje da sam ja „dobila
doktorat u Zagrebu zato što me tamo profesori poznaju (!)” i
izabrao je za docenta na tom predmetu svog asistenta Zlatka
Bundala koji na tom predmetu do tada nije asistirao ni dana, a
koji je lično od Dokića dobio zvanje doktora nauka, što je
Dokić jednom prilikom priznao pred novinarima, kajući se za
to, jer mu je Zlatko navodno kasnije otkazao poslušnost!
U to vrijeme po prvi put sam osjetila mobbing ( mada se
to tada još nije tako nazivalo) koji se ogledao u
93
omalovažavanju,
podrugivanju,
nevjerovanju,
osporovanju, pa sve do situacije da sam bila prisiljena da
napustim fakultet i kruh potražim na drugom fakultetu.
Zbog toga sam prije dvadesetak godina prešla na
Tehnološki fakultet u Banja Luci i tu i danas radim na katedri
za računarsku i informacionu tehnologiju kao redovni profesor.
I pri mom prelasku na Tehnološki fakultet bilo je pritisaka da
ni na taj Fakultet ne budem primljen i to ponovo od strane dr
Branka Dokića. Kada sam tih godina razmišljala da li da
pređem na Tehnološki fakultet, tadašnji dekan TF-a prof. dr
Mirko Kuleša me posavjetovao: „Pređite na naš Fakultet,
formirajte svoju katedru i rješite se Elektrotehničkog fakulteta
sa kojeg za Vas dolaze samo negativne stvari. Nisu vam
nakonjeni na tom Fakultetu i rade vam o glavi. Sačuvajte svoju
glavu, živite za svoju porodicu, jer se ne možete boriti sa
onim na Elektrotehničkom fakultetu. Vaša otežavajuća
okolnost je što ste žena na tom fakultetu, za koji oni smatraju
da pripada samo njima kao muškarcima, te Vas samo
potcjenjuju i osporavaju. Niste Vi sami. Zna se na tom
fakultetu šta se radi i drugima ako nisu „igrači”
određenog klana. A pošto ste vi samostalni igrač, nemate
zaštitu i uporište, povucite se sa tog Fakulteta i nastavite svoje
dalje napredovanje na Tehnološkom fakultetu.”
Poslušala sam prof. Kuleša i promjenila radnu sredinu. Ali
ni to nije bilo dovoljno da se smire duhovi na
Elektrotehničkom fakultetu. Osjetila sam i dalje njihovo
neumjesne, nekorektno i krajnje zlonamjerno podmetanje,
ogovaranje, i dr. Bez obzira na to, ipak je dobro što sam
dozvolila da me otjeraju sa ETFa, jer moja kolegica dr Radojka
Praštalo to nije dozvolila, pa ni do danas tamo nije dobila
zvanja koja je svojim radom zaslužila, bez obzira što ima
pozitivan referat komisije. Dokić je dezavuisao referat od
komisije koju je sam određivao, i to sa potpuno suprotnim
obrazloženjem nego u mom slučaju. Kod mene je na Vijeću
94
ustvrdio da je komisija meni potpisala zato što me pozna, a
kod dr Praštalo je ustvrdio da je komsija njoj potpisala zato što
je ne pozna! Toliko o Dokićevoj „dosljednosti”!
Takođe, navešću iz tog vremeno još jedan karakterističan
vid mobbinga i pritisaka na mene. To je vrijeme kada je na
našim prostorima uveliko počeo rat (godine 1992-94), pa su se
tada mnogi istjerivali iz stanova. U većini slučajeva su to bili
naši sugrađani muslimani i Hrvati. Međutim, mene je i to
zadesilo jer je tadašnji dekan, ponovo dr Branko Dokić,
vršio pritisak na mene iako sam uveliko bila na drugom
fakultetu i nisam mu ničim smetala. Opet je pokušao svojim
uhodanim
metodama
–
prisilom,
podcjenjivanje,
spletkarenjem, napadom bez razloga i sl. Lično me je pozvao
i tražio da napustim stan na koji sam imala već deset godina
stanarsko pravo, da bi moj stan ustupio svom asistentu Cumbi
Zoranu. Tada sam shvatila da ETF-om Banja Luka vlada
jedan čovjek, B. Dokić i klika oko njega, te da je bolje što
sam otišla sa tog Fakulteta, da je najbolje da sa njima nemam
nikakvih dodirnih tačaka. Slučaj oko stana sam rješila preko
svog advokata. Napominjem da je isti taj B.Dokić, kao dekan,
izbacio u toku rata iz stanova mnoge muslimane i Hrvate, ali
se zna da su ti izbačeni ljudi ponovo vraćeni u svoje stanove.
Možete onda zamisliti koje sulude ideje je imao B. Dokić i
u vezi mene, a i svih postupaka koje je samovoljno
poduzimao kao dekan ETF-a! A kao takav je već 15 godina
u politici! Zato i srljamo u propast kud je, zahvaljujući
prvenstveno njemu, dospio i ETF!
Po dolasku na Tehnološki fakultet za mnom je došla i sva
priča sa ETF-a. U novu sredinu, zbog toga, nisam najbolje
primljena i osjetila sam opet suzdržanost većine kolega i
izvjesno omalovažavanje mene kao ličnosti. Tako sam u
daljim zvanjima koja sam dobila na Univerzitetu u Banja Luci
(sad na Tehnološkom fakultetu) doživjela istu onu situaciju
koja me je ispratila sa ETF-a. Tako mi mnogi nisu vjerovali na
mojoj naučnoj referenci, pa se dogodila situacija da sam bila za
95
neke radove i optužena za plagijat. Ta kuhinja je ponovo došla
sa ETF-a, pa sam ja morala u ratu, preko Crvenog Krsta iz
Zagreba tražiti orginale mojih radova (što sam bez obzira na
ratno stanje uspjela dobiti) i na taj način dokazati svoju
vrijednost i orginalnost moga rada. Poslije su mi mnoge kolege
uputile izvinjenje za sve učinjeno, ali je to ostavilo traga na
meni jer sa bila pod pritiskom a moj ugled uvijek pod znakom
pitanja- pa to je kontinualni mobbing nadamnom! Pitam se
sada zašto i kome sam ja toliko smetala?
Na kraju ću spomenuti i najveće razočarenje koje sam
doživjela na radnom mjestu. Sa studentima radim 32 godine i
nikada do sada nisam imala problema sa njima. Ali desilo se to
da me je grupa od 4 studenta ( zbog nemogućnosti da kod
mene polože “na lijepe oči”) stavila na javni “sud srama”! Bez
ikakvih čvrsti argumenata i utvrđivanja istine, dekan TF
Jelena Škundrić je pokrenula disciplinski postupak u vezi
mog navodnog uzimanja novca od studenata za instrukcije.
Navodno sam studente time ucjenjivala da plate instrukcije
kod mene pa da ih onda pustim na ispitu!? Disciplinski
postupak, koji je vođen protiv mene, nikad nije ni okončan, niti
se pokušalo išta dokazati, sem što je dekan Jelena Škundrić u
to sve uključila televiziju i javna glasila! Međutim, bez obzira
i na ovu ujudurmu, za koju nisam baš sigurna da nije također
inicirana sa ETF-a preko Jelene Škundrić, i dalje sam ostala
profesor na Univerzitetu kojem se nije vjerovalo, a vjerovalo
se grupi studenata koji i nisu nikada dokazali kada, gdje i kako
sam ja to radila. Da situacija bude još apsurdnija ja sam
optužena za nešto što nisam mogla uraditi ni teoretski! Naime,
tada kada se sve to oko instrukcija i navodnog naplaćivanja
časova “događalo”, ja nisam bila fizički prisutna u Banja
Luci! Bila sam u Beogradu na jednom od naučnih skupova na
kojima često učestvujem. Baš u vrijeme svih ovih “dešavanja”
oko mene ja sam iz Srbije donijela prestižnu prvu nagradu za
naučnoistraživački rad. Bila sam pozvana za uručivanje
96
nagrade, a u Banja Luci na Tehnološkom fakultetu podnosi se
prijava studenata protiv mene! Kada su se kockice počele
slagati, kada je istina došla na vidjelo, pokrenuti disciplinski
postupk nikad se nije ni okončao, a ja sam preživjela još
jedan u nizu stravičnih mobbing-udaraca.
Zbog svega toga što proživljavam u kontinuitetu od
navedenih mobera, trpim posljedice koje su se odrazile
najviše na moje zdravlje, moj ugled i na moju porodicu.
Pitam se zašto sve to baš meni dešava? Poslije svega
ovoga tužila sam Tehnološki fakultet za sve učinjeno: za
srozavanje mog ugleda, moje ličnosti, mog zdravlja i digniteta
profesora. Proces na Sudu u Banja Luci je u toku i nadam se
da će pravda pobjediti, ako moć mojih mobera ne dopire i do
pravosudnih institucija. Tužbi sam priložila i pismo koje su
studenti Tehnološkog fakulteta u Banja Luci (sadašnja II, III,
IV,V godina ) i studenti Rudarskog odsjeka u Prijedoru
samoinicijativno uputili rektoru banjalučkog Univerziteta kao i
javnim glasilima koja su bila uključena u hajku protiv mene, a
kojim oni demanuju sve negativnosti iznesene o meni.
97
10. Slučaj dr Dragoljuba Stojanova
Dr Dragoljub Stojanov
Ekonomski fakultet Rijeka
Najugledniji i najpoznatiji BH ( i šire) makroekonomist Dr Dragoljub
Stojanov je nakon mnogobrojnih pokušaja da usmjeri BH u pravom smjeru,
morao da odustane i da ode. Sada je redovni profesor na Ekonomskom
fakultetu u Rijeci i gostujući na PIM univerzitetu u Banjaluci. On kaže:
„ Sarajevo sam napustio zbog dekana i grupe ljudi s Ekonomskog fakulteta
u Sarajevu koji su me protekle dvije godine neprestano šikanirali. Sve je
počelo prije nekoliko godina, kada sam sadašnjem dekanu bio protukandidat
na izborima za dekana Ekonomskog fakulteta. Kad je on izabran, počeo mi je
oduzimati jedan po jedan angažman, uništavajući sve što sam uradio. Moram
napomenuti da se ne radi ni o kakvim angažmanima koji su u suprotnosti sa
pravilima rada na fakultetu. Jednostavno su me htjeli uništiti. Govorim o
dekanu i nekolicini ljudi koji ga podržavaju. To je više nego očigledno, jer
sam sve te poslove radio uz saglasnost ranijeg Upravnog odbora Fakulteta.
Očigledno je da sam nekim strukturama u Sarajevu smetao. Bio sam premijer
u Alternativnoj vladi. Mi smo pokazivali kako bi vlada u BH trebalo da radi i
kako bi BH kao zemlja trebala da izgleda. To je jedna dobra ideja, ali nije
podržana na pravi način, jer nije dobila podršku bošnjačkih stranaka, a trebalo
je da dobije, jer je njima najviše odgovarao taj koncept. Siguran sam da sam
zbog toga nekom smetao. Pogotovo sam im zasmetao kad se moje ime
pojavilo u vezi sa kombinacijama za vrlo visoku dužnost u vladi (
Ministarstvo vanjske trgovine i ekonomskih odnosa). Ja sam u užasnoj
situaciji. Napustio sam grad u kom sam decenijma živio. Na Ekonomskom
fakultetu u Sarajevu sam radio od 1969., a otjerali su me ljudi koji su došli
1997. ili 1998. Šikaniranja i diskriminaciju ( mobbing!) više nisam mogao
trpjeti. Pa ja sam jedan od najboljih ekonomskih stručnjaja u BH!“
Dakle, otjerali su jednog izuzetnog stručnjaka za makroekonomiju kakav je
dr Stojanov! Pa čemu se onda možemo nadati od onih koji su ostali, a koji mu
nisu ni do koljena!?
98
11. Slučaj Dragane Jovanović (VS)
Pjesniče znaš li svoj dug? Znam!
Poema je posvećena radnici „Pošta Srpske“ Dragani Jovanović koja je
provela 24 godine radeći na poslovima i radnim zadacima kontrolora i
upravnika po jedinicama poštanske mreže. Rođena je 1959, a umrla
11.12.2009. godine od karcinoma. Dragana je svoju bolest nosila zajedno sa
progonom nadređenih (mobbinga), da bi se zadnja faza njene bolesti poklopila
sa njenim protjerivanjem do- izvršioca poštanskih usluga na šalteru! Tako su
se mobbing i bolest međusobno ispreplitali, pothranjujući jedno drugo.
Nebo je plakalo,
Bila je sahrana
Bog je pomogao,
nebo je plakalo,
snijeg je padao,
bila je sahrana.
Bez riječi hvala,
bez ljudskog pozdrava,
od prljavog mobbinga
spašena je Dragana.
U krevetu bolna ležiš,
dželati presudu zlu spremaju,
99
o Bože, znaju li pagani što rade?
Znaju li izrodi da Dragani bolnu dušu vade,
zapomažu, sikću ljudi, prijatelji,
povucite presudu izrodi,
budite ljudi, sklonite vješala,
umire Dragana.
Bog je pomogao.
Nebo je plakalo,
snijeg je padao,
bila je sahrana.
Iz apokalipse zla, gada
otišla je s ovog svijeta
dobar čovjek, naša Dragana.
Banjaluka, 14.12.2009.
Đorđija
Petrović
100
12. Slučaj Danke Damjanović (VSS)
Sve je počelo uskoro nakon imenovanja Ljiljane Labović-Marinković na
mjesto direktora Muzeja savremene umjetnosti Republike Srpske, u aprilu
2002. godine. Pozvala me je u kancelariju radi dogovora oko neke od izložbi
koje bi trebalo da se realizuju u Muzeju. Odjednom, ničim izazvana, u
kancelariju je ušla Jovanka Stevanović tada računovođa, a sada njena
sekretarica, i odmah je nasrnula na mene. Labović-Marinković ništa nije
poduzela da spriječi Stevanovicevu u namjeri da me tuče. U takvoj namjeri
Stevanovićevu je spriječila Dragojla Stojaković, takođe prisutna u kancelariji.
Kada je stigla policija, pitali su Stevanovićevu za razloge takovog njenog
ponašanja. Odgovorila je kratko-“Zato što me je pogledala!”
Labović-Marinković mi tada naređuje, po nagovoru Jovanke Stevanović,
da pri svakom sljedećem ulasku u njenu kancelariju koristim druga vrata kako
ne bih uznemiravala Stevanovićevu. Pristala sam na to iz samo jednog
razloga- da ne bih bila povod nesuglasicama u kući.
Međutim, bez obzira na to, uskoro mi je nametnut “sindrom praznog
stola”, što danas prepoznajem kao najbrutalniji mobbing, s obzirom da mi je
bilo uskraćeno da radim svoj posao. O razlozima me niko nije obavijestio.
Uskoro, 31. decembra 2004, Labović-Marinković mi dostavlja zahtjev u
kome traži izvještaj o mom radu u Muzeju za 2004. godinu. Iscrpno sam, na
tri stranice, obrazložila čime sam se bavila tokom te godine. Bez obzira na
činjenicu da me je lišila mogućnosti da bilo šta radim, Labović-Marinković
mi šalje pisanu opomenu u kojoj stoji da će mi, ukoliko nastavim da ne
izvršavam svoje obaveze, biti otkazan ugovor o radu.
Nedugo zatim, u proljeće 2005. godine, Labović-Marinković me poziva u
svoju kancelariju s namjerom, kako sam tada naivno povjerovala, da mi da
priliku da radim neki od projekata Muzeja. Ali, vrlo brzo sam shvatila da je u
pitanju samo njena prljava igra. Naime, s obzirom da sam predložila izložbu
skulptura iz fundusa Muzeja, izložbu ne samo neobično zanimljivu nego i
izložbu kakva odgovara ovoj vrsti Muzeja, bilo mi je neophodno da imam
pristup materijalu, skulpturi, pohranjenoj u depou. Bez ikakvog obrazloženja,
Labović-Marinković mi je uskratila takvu mogućnost. Projekat nije
realizovan, a krivac za to, naravno, bila sam ja.
101
Reagovala sam tek 4. jula 2005. godine, kada sam se obratila
Obudsmanu za ljudska prava Republike Srpske u Banja Luci. Molila sam da
mi se pomogne, da mi se da neosnovano uskraćeno pravo na rad. Nažalost,
ombudsman nije odradio posao za koji je plaćen. Nakon toga obraćala sam se
za pomoć još Draganu Čaviću, predsjedniku Republike Srpske, Peri
Bukejloviću, predsjedniku Vlade Republike Srpske, Sindikatu obrazovanja i
kulture, Ministarstvu za izbjegla i raseljena lica pri Vladi Republike Srpske i
Helsinškom parlamentu građana. Nažalost, nikog od njih nije bilo briga što
se dešava u državi kojom oni vladaju, isto kao ni ombudsmana!
Poslije svega, Labović-Marinković mi 13. septembra 2005. dostavlja
Ugovor o radu na neodređeno vrijeme i raspoređuje me na mjesto kustosa za
izložbeno-izdavačku djelatnost.
Umjesto da mene uključuje u projekte, Labović-Marinković
mešetari sa ljudima sa strane (Vidosavom Grandić iz Banja Luke i Dunjom
Blažević i Melihom Husedzinović iz Sarajeva), i namješta im pozamašne
honorare te tako rasipa budžetski novac.
Nakon svih tih poniženja i nereagovanja onih kojima sam se obraćala za
pomoć, kao raseljeno lice obratila sam se gospodinu Omeru Brankoviću,
ministru za izbjegla i raseljena lica, koji je jedini pokazao razumjevanje za
moje probleme. Poslije njegove intervencije dobila sam, u decembru 2005,
da radim izložbu Vese Sovilja, a zatim i Izložbu Sovilja-oca i njegovih trojice
sinova umjetnika. Kako je izložba bila značajan događaj, ne samo kod nas,
nego su je pohvalile i kolege iz zemalja u okruženju, umjesto da LabovićMarinković to imponuje kao direktoru, njoj je to zasmetalo. Iskoristila je
prvu priliku, sesiju, upriličenu u Muzeju povodom trideset i pet godina
postojanja Galerije, na kojoj su učestvovale kolege iz svih bivših republika,
gdje me je natjerala da budem prisutna kako bi me ponižavala i dozvolila da
me jedna od njenih prijateljica, već pomenuta Dunja Blažević, napada i da
viče na mene pred kolegama.
Sljedeća izložba, ona vajara Boška Kućanskog, održana februara-marta
2007. godine, bila je samo još jedno moje ružno iskustvo sa zlonamjernom
Labović-Marinković. Htjela sam da i ova izložba bude uspješna, jedna od
uspješnijih ikada održanih u prostoru Muzeja. O tome svjedoči i činjenica da
je tokom njenog trajanja izložbu posjetilo i pet ambasadora, među njima i
američki. Ponovo sam, ni kriva ni dužna, postala meta zle naravi LabovićMarinković. Umjesto Dunje, sada Labović-Marinković pomoć nalazi kod,
takođe već pomenute, Vidosave Grandić, predsjednice Upravnog odbora
Muzeja od 2002. godine. Inače, sastav Upravnog odbora Muzeja nije mijenjan
od te godine, a što se tiče institucije Stručnog kolegiuma, Labović-Marinković
102
ga je gotovo ugasila. Dan ili dva pred zatvaranje izložbe Boška Kućanskog u
Banja Luci, Labović-Marinković me poziva telefonom, saopštava mi da ja sa
izložbom Boška Kućanskog nemam ništa, da je njen organizator Muzej,
autor izložbe vajar Kućanski i da će izložbu dalje da vodi Vidosava Grandić.
Tako je i bilo. Moja izložba Boška Kućanskog podijeljena je na dva dijela i
prvi je otvoren u Prijedoru 22. marta, a kroz neki dan, njen drugi dio, u
Brčkom.
Razumije se da sam se odmah, 26. marta, obratila ministru Antonu
Kasipoviću i tražila da nešto učini po ovom pitanju. A on, kao i obično kada
Labović-Marinković griješi, nije reagovao.
Obratila sam se za razumijevanje i predsjednici Sindikata, gospođi Ranki
Mišić. Ona je odmah reagovala. U Glasu Srpske od 9. oktobra 2007. godine
potvrdila je da je u institucijama Republike Srpske prisutan mobbing,
apostrofirajući takav slučaj u Muzeju savremene umjetnosti Republike Srpske.
Obratila sam se i Republičkoj inspekciji rada. Umjesto realnog
sagledavanja situacije, konsultovanja i konstatovanja činjenica, dvije
inspektorke su svoj posao obavile, zaključak donijele u kancelariji LabovićMarinković. Uskoro je stiglo, za mene očekivano, pisano mišljenje
inspektorki, u kome se kaže da je odnos Labović-Marinković prema
zaposlenim, pa i prema meni, korektan (!!??), da je u vezi sa uslovima u
kojima radim sve u redu i da sam im se obraćala bez ikakvog razloga!
Ali, inspektorke ne znaju i ne moraju da znaju, međutim, LabovićMarinković, po struci pravnik ali veoma ambiciozna da bude i ostane
doživotni direktor Muzeja, trebalo je da kaže njena prijateljica i stručna
saradnica- Vidosava Grandić da izložba Boška Kućanskog do danas, 18. maja
2010. godine, još nije završena! Po kodeksu struke, izložba je završena tek
onda kada umjetnik i kustos izložbe, u pisanoj formi, izvrše primopredaju
eksponata. A kako to još nije učinjeno izložba akademskog vajara Boška
Kućanskog u Muzeju savremene umjetnosti u Banja Luci traje već pune tri
godine. I još nešto. Ukoliko se desi da neki od radova, skulptura, slika ili
crteža Boška Kućanskog budu u međuvremenu oštećeni ili se zagube na bilo
koji način, nadoknadu za to plaća Muzej savremene umjetnosti Republike
Srpske.
Iz ovoga slijedi logičan zaključak- Ljiljana Labović-Marinković ni po
kojem osnovu, najmanje po onom stručnom, nije kvalifikovana da sjedi na
mjestu direktora Muzeja. U prilog ovome trebalo bi da se doda i pismo
gospodina Vojislava Gligorića iz Banja Luke, objavljeno u elektronskom
izdanju Nezavisnih novina 3. jula 2007. godine. Gospodin Gligorić govori o
ponašanju, tačnije zlostavljanju radnika Narodnog pozorišta Republike
103
Srpske u vrijeme kada je ona tamo obavljala dužnost direktora. A takve
prakse, valjda je sad svima jasno, ona se ne odriče.
Mnogi, nažalost ili na njihovu sreću, više ne moraju da trpe
svakodnevna poniženja Labović-Marinković. Jedna od njih je i Lenka Ljevak,
koja je “zaslugom” Labović-Marinković teško bolesna i penzionisana. U
jednom pismu ona mi o Labović-Marinković piše sljedeće:” Danče, .... Imam
koncept kako da Labudicu (tako su Lenka i mnogi drugi zvali Ljiljanu
Labović-Marinković) je... na visoko civilizovani način. Ona ako ne bude
pametna će otići u tri pi... materine ako joj njena stranka ne obezbijedi
alternativu. Imam noćne more zbog nje, pa sam cijelu noć razmišljala....”
Ohrabrena ćutanjem, posebno Antona Kasipovića ( koji je kao “sveta
vodica”- nit šteti nit koristi!), ali i materijalnom podrškom ministarstva na
čijem čelu on sjedi, Labović- Marinković koristi ljeto 2007. godine da
proputuje po svijetu, da se, kako piše u ovdašnjim novinama “stručno
usavršava”. I tako je ona, sa samo jednim kustosom i PR-om Muzeja, obišla
Novi Sad, Beograd, Grac, Beč, Kasel, Veneciju, Istambul, Strasbur.., a novac
je, koliko je meni poznato, iz Ministarstva prebačen namjenski samo za
putovanja kustosa muzeja! Ili se samo radilo o igri ministra i direktorice?
Obraćala sam se, zbog ukupne moje situacije, Gender centru Vlade
Republike Srpske, iz kojeg me tek, poslije četiri mjeseca, 20. februara 2008.
godine obavještavaju o obustavi postupka pošto su konsultovali Inspekciju
rada, njihove nalaze u vezi sa mojim slučajem. Iz tog se vidi da je i Gender
centar kao “sveta vodica”!
Iako za izložbu vajara Kućanskog nisam dobila ni jedan zadatak, 29.
februara 2008. Ljiljana Labović-Marinković je došla u moju kancelariju,
donijela dva primjeraka Ugovora o radu na neodređeno vrijeme, po kojem
sam raspoređena, kao i u do tada važećem ugovoru, na mjesto kustosa za
izložbeno-izdavačku djelatnost.
I pored toga, od tada do danas, nisam dobila da radim ni jedan projekat
muzeja. Sve moje poslove obavljali su ona i njena, što sarajevska, što
gradska, što muzejska družina. O vrsti i kvalitetu projekata realizovanih u
Muzeju savremene umjetnosti Republike Srpske u Banja Luci rado bih
govorila, ali u nekoj drugoj prilici. Takvu priliku priželjkujem posebno zbog
razloga mog javnog odricanja od projekata ove kuće, iza kojih ne mogu da
stanem kao odgovoran čovjek, profesionalac, kustos za izložbeno-izdavačku
djelatnost Muzeja.
Da bi mi bilo kakav zadatak ipak dala i to samo da bi me njime mogla
poniziti, Labović-Marinković mi aktom od 21. marta 2008. godine naređuje
da do 10. maja izradim tekst o Muzeju savremene umjetnosti u Banja Luci za
104
potrebe Enciklopedije Republike Srpske. Istim aktom obavezna sam da joj
svakih sedam dana dostavim u “pisanoj formi” izvještaj o do tada izvršenim
poslovima. To sam i činila. Kada sam 8. maja završila tekst, kurir mi je
prenio njenu poruku- da joj tekst pošaljem internetom! Nisam pristala. Tekst
joj je uručio kurir. O daljoj sudbini teksta ništa ne znam.
Lišena svih prava u Muzeju, sem prava da me Labović-Marinković
zlostavlja uvijek kada to ona poželi, Labović-Marinković mi uskraćuje
pravo na rad čak i onda kada me neko drugi angažuje da obavim
poslove za koje sam kvalifikovana.
Kako sam odlukom Vlade Republike Srpske 18. avgusta 1998. godine
imenovana za stalnog sudskog vještaka za procjenu umjetničkih djela, u martu
2008. godine sam pozvana u Osnovni sud u Banja Luci da vještačim
Umjetničku zbirku Voje i Draginje Terzić u Banja Luci. Labović-Marinković
mi je tada uputila niz pisanih prijetnji otkazom, a u jednom stoje razlozi
takvog njenog ponašanja. Naime, i pored toga što sam joj dostavila Rješenje
Vlade, ona je tvrdila da ja nisam mogla niti smjela da vještačim ovu Zbirku
pošto je opština Banja Luka u komisiju za vještačenje zbirke imenovala nju i
Vidosavu Grandić. Slijedila su i druga, što usmena, što pismena poniženja i
kažnjavanja od strane Labović-Marinković.
Zatim sam, iz Banskog dvora, angažovana da realizujem izložbu Art
kolonije Mrčevci i da je otvorim 20. marta 2008. godine u Laktašima. Kako je
po zakonu određeno da se u ovakvim slučajevima traži saglasnost direktora,
učinila sam to. Labović je odbila moju molbu. Isto je postupila kada je iz
Banskog dvora, za sličan projekat, trebalo da mi isplate honorar od 100
konvertibilnih maraka, uz prethodno dostavljeno uvjerenje o zaposlenju.
Takvo uvjerenje nisam još dobila!
Pismom sam se obratila i Miloradu Dodiku, ali pismo je stiglo u ruke
Antona Kasipovića ( “Kadija te tuži, kadija ti sudi!”) Kasipović mi je
odgovorio da nije nadležan za takve poslove i da je tužim sudu! Krasno! A
što sam drugo i mogla očekivati od “svete vodice”?!
Na ovaj način podržana od strane Kasipovića, Labović-Marinković,
razumije se, ne prestaje sa torturom. Pismom od 18. avgusta ona me
upozorava da ukoliko se ne budem upisivala u “šihtericu” uslijediće otkaz.
Nastavila sam, kao i do tada da se upisujem, iako se neki iz ove kuće pojave
na poslu tek ukupno jedan mjesec u godini, ali ni onda se ne upisuju u
“šihtericu”.
O njoj bliskim i apsolutno poslušnim u Muzeju Labović-Marinković
veoma brine. Za razliku od mog radnog prostora, koji najprije liči na skladište
starih i pokvarenih mašina (kompjutera), istrošenih i prljavih tepiha,
105
pohabanih stolova i stolica, a sve to prekriveno centimetrima prašine i
paučinom, njen i prostori njenih izabranih djeluju rezidencijalno. Umjesto
ranijih ventilatora, Labović-Marinoković sebi i svojima uvodi klima-uređaje.
Mislila sam da će biti moguće, u žarkim ljetnim danima, osjetiti se dejstvo
klima uredjaja iz susjedne kancelarije i u mojoj kancelariji. Ali, nije bilo tako.
Onog momenta kada ja otvorim vrata, kako bi malo života ušlo i kod mene,
Nemanja Mićević, zaposlen nedavno kao dijete iz porodice njenih prijatelja,
odmah zatvara vrata te kancelarije! Onda sam molila za ventilator. Naravno,
nisam ga dobila. Danas desetak i više ventilatora ne služe nikome i ničemuLabović-Marinković ih je uskladištila na dobro čuvan tavan.
Ovakvu, dobro mu poznatu Labović-Marinović, Anton Kasipović
izvrdavanjem zakona, a u saradnji sa Sindikatom za kulturu, u martu ove
godine, ponovo imenuje za direktora Muzeja!
U pismu od 21. aprila ove godine tražila sam od Labović-Marinković
da mi dozvoli i izda rješenje za korištenje prošlogodišnjeg godišnjeg odmora,
počevši od ponedeljka, 26. aprila. Rješenje je stiglo 27. aprila. Zakine me i
naudi mi gdje god može!
Da Labović-Marinković nema namjeru da prestane sa zlostavljenjem
govori i poslednji slučaj. Prije nekoliko dana na moje ime u Muzej je stiglo
preporučeno pismo. Labović-Marinković ga je uzela, otvorila, pročitala i
onda mi ga poslala po poštaru. Kada sam se inresovala u Glavnoj pošti kako
je to moguće, rečeno mi je da oni u tom slučaju ne mogu ništa da urade, da je
to pitanje njene lične kulture i kućnog vaspitanja. I još ponečeg, rekla bih!
Pitam se gdje je tu država koja nije u stanju da zaštiti svom
građaninu ni pravo na nepovredivost poštanskih pisama, a kamoli da ga
zaštiti od ovakvog brutalnog terora na radnom mjestu u jednoj od njenih
institucija!
Danka Damjanović, s.r.
U Banja Luci, 18. maja 2010.
106
13. Slučaj Mire Makivić, dipl. pravnice
Mira Makivić je dobar pravnik. Baš zato nije poželjna na radnom mjestu
na Univerzitetu u Banjaluci, jer se tu BAŠ NIŠTA ne radi u skladu sa pravnim
propisima. Zbog toga je Univerzitet pao na tako niske grane i svakodnevno se
otvaraju razni privatni fakulteti sa namjerom da ga takvog kakav jeste,
potpuno istisnu! A sam Univerzitet i svu tu kvazielitu koja njime rukovodi
stanovništvo doživljava kao parazite, s obzirom da dobijaju sredstva iz
budžeta, a stanovništvu baš ništa ne daju zauzvrat. Upravo zbog njih i takvih
Univerzitet nije postao partner vlasti ( jer nema što da ponudi u tom
partnerstvu), a pogotovo nije postao zamajac napretka i razvoja kao što se od
njega očekivalo. Zato nema novih radnih mjesta već se rapidno ukidaju i
dosadašnja, a ljude se istjeruju na ulicu, potpuno nesvjesne toga čijom
krvicom!
Mira je prethodno radila u Rektoratu Univerziteta u Banjoj Luci i nikad
nije imala problema na poslu jer je savjesno i profesionalno obavljala svoj
posao. Međutim, otkako je došla na radno mjesto sekretara Akademije
umjetnosti na Univerzitetu u Banjaluci, dekanica moberka Jelena Karišik je
odmah otpočela teror nad njom, sa namjerom da je odatle istjera (!?). Koji su
razlozi? Upravo oni koji su sastavni dio ličnosti Mire Makivić:
profesionalnost, marljivost, odgovornost i strogo poštivanje zakonskih
propisa. A što bi drugo u normalnoj sredini i trebalo da se očekuje od
PRAVNIKA? Međutim, ovo nije normalna sredina, a ispostavilo se niti
normalna država, pa se od pravnika očekuje upravo suprotno: da traži rupe u
zakonu, da donosi protivzakonite odluke, da bude pokriće za kriminal
dekana i sl. Mira Makivić to nije ni mogla ni htjela da radi, jer ona će biti
pravnik i kad Jelena Karišik više ne bude dekanica! Zato je otpočeo stravičan
mobbing nad njom zbog čega joj se pogoršalo zdravstveno stanje i počela je
da odlazi na bolovanja za što ranije nikad nije bilo potrebe.
Metode koje primjenjuje okrutna moberka mr. Jelena Karišik su prave
OZNA-ovske, što pokazuje da je ona dobro savladala lekcije iz prethodnog
totalitarnog režima i nije neumjesno zapitati se: Što će ona na odgovornoj
funkciji u demokratskom sistemu (?!) sa takvim mentalnim sklopom? Ko
ju je tamo postavio i kakav efekt rada od nje očekuje? Da rastjeruje kadar?
107
Naime, Jelena Katrišik bi daleko dogurala u OZNA-i ili kao kapo u logoru,
jer za period od augusta 2009. do danas je ostvarila pozamašan moberski
opus! Naime, Karišikova primjenjuje nad Mirom Makivić sljedeće
monstruozne metode mobbingovanja:
- falsifikovanje stručnog rada sekretara pravnika (samoinicijativno
mijenja odluke organa, falsifikuje datume, mijenja odluke suprotno
Statutu, falsifikuje već potpisani i protokolisane zapisnike.. itd), iako
je samo magistar slikarstva!
- vrijeđa Miru Makivić i nipodaštava njeno pravničko znanje a
glorifikuje svoje pravničko (!!??) „znanje“?!
- falsifikuje Mirin potpis na protivzakonitim aktima koje je sama
kreirala,
- na sjednice NNVa dovodi „svog“ pravnika da bi on tumačio zakon
kako njoj odgovara iako po službenoj dužnosti je Mira pravnik koji
treba to da radi, a sve u namjeri da bi „dokazala“ kako Mira nije
stručna i da je treba otjerati!
- konstantno špijunira i uhodi Miru ( OZNA-ovski „maniri“),
prisluškuje, prati njeno kretanje u namjeri da nađe neku „težu
povredu radne dužnosti“ kako bi joj dala OTKAZ!
- teroriše je „sindromom praznog stola“, koji je veoma omiljen kod
najbrutalnijih mobera,
- poštom joj dostavlja NEZAKONIT i ni na čemo zasnovan
PRESTANAK RADNOG ODNOSA!
- Itd.
Takav način rada i uznemiravanja na poslu Mira nije do sada NIKAD
doživjela ni od koga osim od te magistre slikarstva koja ima POTPUNO
POGREŠNE predodžbe o rukovođenju i koja vršenjem KRIVIČNIH DJELA
želi da rukovodi Akademijom umjetnosti!
Nažalost, ostale rukovodne strukture na Univerzitetu ili neće ili ne
smiju ili NE ZNAJU ništa drugo da urade osim da ćutke to sve tolerišu ili
odobravaju! Kao posljedicu toga Mira je doživjela da joj je ona
ZAKLJUČALA kancelariju, portirima zabranila da je puste da uđe i u
kancelariju i na „slobodan“ Univerzitet, te joj poštom poslala nezakonitu
odluku o PRESTANKU RADNOG ODNOSA!
Gdje su tu demokratija, ljudska prava i pravna
država?
108
Pa sa čim da mi idemo u EU?!
Nasilno zaključavanje kancelarije i onemogućavanje licu koje je u
REGULARNOM radnom odnosu da dođe na svoje radno mjesto je jedan
od najsvirepijih i najnecivilizovanijih oblika pravnog i fizičkog nasilja!
Sve ovo rektor dr Stanko Stanić mirno posmatra, odobrava i učestvuje u
tome! Naime, rektor je na osnovu „rezultata“ uhođenja od strane Jelane
Karišik, ne provjeravajući ni na koji način te „rezultate“, bez da je čuo
„drugu stranu“
( rimsko pravo!!??), bez stvarnog ovlaštenja,
pokrenuo disciplinski postupak protiv Mire, iako je to trebala uraditi
Jelena Karišik, ako je imala osnov. A ona, nemajući osnov za to,
NAGOVORILA (!?) je njega da on to uradi i tako ga „prevela žednog preko
vode“. Nije to nikakvo čudo, jer su ga i ranije neki već „prevodili“ (npr.
sjetimo se afere sa dekanom Pravnog fakulteta i dr.) što je zaista žalosno za
jednog rektora koji je već u 3. (tj. 1+2) mandatu! Umjesto da je razriješio
dužnosti dekanicu koji krši zakon uzduž i popreko, koja mešetari i spletkari,
koja rastjeruje kadar, za što ima nadležnost, on dozvoljava da bude
uhvaćen u njenu mrežu intriga i da za nju „hvata zmije“ svojim
rukama!? Nazdravlje!
Zaista, ovaj rektor, kao ni prethodni, nije razriješio NITI JEDAN
JEDINI PROBLEM koji je naslijedio od svog prethodnika kao niti jedan
koji se javio na Univerzitetu za vrijeme njegovih mandata, pa se problemi
samo gomilaju a Univerzitet i visoko školstvo tonu i tonu.... A sa sobom
povlače i čitavo društvo kom bi oni trebali biti avangarda i primjer za
ugledavanje!
Mira se obratila za zaštitu svojih prava Inspekciji rada, ali je tamo ponovo
doživjela razočarenje. Inspektor Kasagić ili nije znao ili nije smio ili nije
htio da odradi posao za koji je plaćen! Naime, on je propustio utvrditi
odlučne činjenice da je Mira Makivić bila na bolovanju u vrijeme kada joj
je uručen dokument o prestanku radnog odnosa, DA SE JAVILA DA JE
SPRIJEČENA DA BUDE PRISUTNA NA SASTANKU DISCIPLINSKE
KOMISIJE, jer se BORILA ZA SVOJE ZDRAVLJE UGROŽENO TAKVIM
INKRIMINISANIM RADNJAMA MOBERA, ali inspektor se olako
opredjelio da svoj zapisnik zasnuje samo na činjenici da je Mira dobila pozive
za sastanke, ne upuštajući se u ČINJENICU DA MIRA NIJE PRISUTNA NA
SJEDNICI DISCIPLINSKE KOMISIJE jer je na BOLOVANJU I DA SE
109
ZBOG TOGA MORA ODGODITI RASPRAVA, dok radnik bude
zdravstveno i radno sposoban da se ODBRANI od nezakonitih optužbi.
Inspektor Kasagić je postupio površno i propustio da utvrdi odlučne činjenice
i podvede ih pod član 128. Zakona o radu i rješenjem ukine takve odluke koje
se odnose na prestanak radnog odnosa, a koje su donesene u OBJEKTIVNOJ
SPRIJEČENOSTI ZAPOSLENOG RADNIKA NA ODBRANU.
Zbog svega toga, Mira je tražila izuzeće ovakvog inspektora i taj postupak
je još u toku.
Očekujemo pozitivnu reakciju na zahtjev za izuzeće od strane Inspektorata
i odgovornih inspektora, jer se nadamo da ipak nije baš sve u ovoj državi tako
trulo i da bar neko radi posao za koji je plaćen, ako ga već ne radi inspektor
Kasagić. A možda je on korumpiran od onih na Univerzitetu?
12.7.2010.
Redakcijiski odbor Udruženja „Bolji život“
110
14. Slučaj Živane Ilić, prof. historije
Rat me je zatekao na mjestu profesora historije u elektroenergetskoj školi
„Jaroslav Černi“ u fedrelnom Sarajevu. Jednog radnog dana škol. god 1993/4
dolazim na svoje radno mjesto – i tamo na moje zaprepaštenje zatičem drugu
osobu, bez da sam o tome i na koji način bila prethodno obavještena. Nakon
raspitivanja o razlozima mog isključivanja iz nastave, saznajem da je razlog
tome moja nacionalna pripadnost. Nakon 7 dana poziva me direktorica
Srednje škole za slijepa i slabovidna lica locirane u Buća Potoku, veoma
udaljeno od škole u kojoj sam do tada radila i od mjesta mog stanovanja, da
se javim na posao što sam ja prihvatila smatrajući to kaznom za moju
nacionalnu pripadnost. Uz to dobila sam i ratni vojni raspored da istovremeno
radim i u Elektroenergetskoj školi- slaba struja u Buća Potoku. Također, od
1992. radila sam i kao šef narodne kuhinje u Domu željezničara u Novom
Sarajevu. Na tim mjestima sam ostala do januara 1995., kad sam uz
saglasnost direktora škole i Ministarstva odbrane Armije BiH otišla na
liječenje u Njemačku, jer ovdje nisam imala uslova za potrebno liječenje.
U aprilu 1997. vraćam se u Sarajevo i javljam se u školu iz koje sam
otišla na liječenje, ali moje radno mjesto je postavljena druga osoba koja je
primljena u stalni radsni odnos(?!). Uzela sam radnu knjižicu i prijavila se na
Biro za zapošljavanje. Od tada pa nadalje do dana današnjega ( 2010.)
konkurišem na sve raspisane konkurse za profesora historije u Sarajevu.
Rijetki odgovori koje sam dobijala, svi odreda su bili- negativni, bez obzira na
obaveze iz Ustava FBiH vezane za usklađivanje nacionalne zaposlenosti u
državnim institucijana i javnim ustanovama i preduzećima, u što škole
svakako spadaju.
Nakon toga konkurišem PO CIJELOJ BH. Međutim u Republici Srpskoj,
gdje god sam bila pozvana na razgovor, bila sam upitana: ZAŠTO NE
TRAŽIM POSAO TAMO GDJE SAM BILA ZA VRIJEME RATA?
Znači li to da za mene nema posla u RS zato što sam rat provela u
Sarajevu, a u FBiH, zato što sam Srpkinja? Znači li to da za mene, iako
građanku BH, nema nigdje mjesta u BH?
Ipak 1999. sam primljena, ali na ODREĐENO VRIJEME, u Stručnoj
mašinsk- rudarskoj školi u Zenici ( a živim u Satrajevu!), gdje u tom statusu
ostajem do novembra 2004. ( 5 godina u statusu na neodređeno vrijeme!!?),
kad zbog nekih organizacionih transformacija ostajem bez posla i žalim se
nadležnim inspekcijama. Inspekcija me vraća na posao i nastavljam da radim
u transformisanoj školi do škol. god. 2009/10, da bi me u septembru 2009.
111
proglasili TEHNOLOŠKIM VIŠKOM, isključili iz rasporeda časova, bez
ikakvih pisanih obrazloženja i najava. Čitavo to vrijeme, od kad me
inspekcija vratila na posao, sam trpjela neviđeni mobbing od strane
direktora Fadila Hodžića, njegovih pomoćnica Azre i Semire, kolege
historičara Jadranka Ćimića i sekretarice Sadete. Mobbingovana sam u
prvom redu po nacionalnoj osnovi, ali i po spolnoj, a zamjeralo mi se i što
sam iz Sarajeva došla da radim u Zenici. Također, direktor je nastojao da
me materijalno zakine gdje god mu se pružila prilika, bez obzira što nije smio
da to uradi. Obraćala sam se i jalovom Sindikatu koji ništa nije uradio.
Navodno je to sve rađeno po naređenju direktora Fadila Hodžića, koji je moje
časove dao Čimić Jadranku. Ja sam u tom trenutku na toj školi imala 6 časova,
a ostalo do pune norme sam odrađivala u Medicinskoj školi i Drugoj
Gimnaziji u Zenici. Budući da mi je ovih 6 časova bilo u matičnoj školi,
gubljenjem tih 6 časova i statusa u toj školi, doveden je automatski u pitanje i
moj fond časova u ove dvije druge škole. Tako sam ostala ponove bez posla.
Ponovo sam se obraćala nadležnim inspekcijama, koje su svoj posao odradile
samo polovično. Naime, naredile su matičnoj školi da mi daju 4 mjesca
otkaznog roka umjesto 1 i da mi isplate lične dohotke za taj period i
otpremninu. Vraćanje na posao nisu ni spomenuli, niti su meni dostavili
ikakav odgovor niti odluku. Direktor Hodžić je djelomično postupio po odluci
inspektora, ali me je pri tom zakinuo gdje god je mogao i nije mogao, tako
da me je oštetio za više nego 10 000 KM! Zbog toga sam tužila školu 15. 9.
2010. , sa nadom da će bar sud postupiti po zakonu, te me vratiti na posao i
prisiliti uzurpatore mojih prava da me pravično obeštete, te time učiniti kraj
ovoj mojoj golgoti.
Živana Ilić, s.r.
Napomena: U RS, a vjerovatno i u čitavoj BH, bilo je i još uvijek ima mnogo,
mnogo slučajeva mobbinga. Većina od žrtava mobbinga su u tolikom strahu
da čak ne smiju niti priznati da su mobbingovani, iako okruženje to jasno
vidi. Oni, potpuno svjesni da nemaju nikakvu ni sudsku ni bilo kakvu drugu
zaštitu, opravdano se boje da još ne postanu i žrtve odmazde zbog
objelodanjivanja slučaja. Ipak, ja pozivam sve koji su iskusili teror na
radnom mjestu da nam pošalju svoju priču, jer za sada, pored takvog
pravosuđa kakvo mi imamo, jedini način borbe protiv mobera je- javno
iznošenje njihovih imena i zlodjela! Pri tom neka svi imaju na umu da je
borba protiv mobera patriotski čin najvišeg reda, dok je ćutanje o mobbingu
i trpljenje mobbinga- izdaja domovine i izdaja samoga sebe! Situacija je
postala više nego opasna: već i mrtve glave padaju!
112
Zato se prisjetimo
DODATKU II.
ovog što su
nam ostavili prethodnici, a dato je u
DODATAK II
Korisna literatura za one koji bi da “ne vide”
I
U Njemačkoj su najprije odvodili
komuniste, a ja se nisam oglasio
jer nisam bio komunist. Zatim
su došli po Židove, a ja se nisam
usprotivio jer nisam bio Židov.
Sljedeći su na red došli sindikalisti,
pa katolici, a ja sam šutio jer
sam protestant. Zatim su došli po
mene: tada već nije bilo nikoga
tko bi se mogao usprotiviti...
Martin Niemöller,
njemački protestantski teolog,
II
Ajnštajn:
„Ovaj svijet je opasno mjesto za življenje, ne zbog onih ljudi
koji su zli, nego zbog onih koji u vezi toga ništa ne
preduzimaju“
III
Mali vrabac
Planula šuma i sve ptice pobjegoše. Vratio se samo mali vrabac
noseći kapljicu vode u kljunu. Vidjevši ga kud ide,
113
zaprepaštene ptice povikaše: „Kuda ćeš? Jesi li lud? Zar ne
vodiš da gori šuma?„
„Idem samo da odradim SVOJ DIO OBAVEZE.“- odgovori
mali vrabac.
IV
Immanuel Kant>
„Mene ograničava samo moj moral iznutra i zvjezdano nebo
iznad mene“
V
Dušan Bajatović, SPS:
„ Boj se ovna, boj se g.... - pa kad ćeš onda živjeti?“
VI
Alfred Pal, slikar i bivši logoraš Golog otoka:
„ Tek sam na Golom otoku shvatio da se ljudi, bez obzira na sve
njihove različitosti, ipak dijele samo u dvije osnovne grupe: na one koji
čuvaju svoj obraz i one koji čuvaju svoju guzicu“
VII
„Za promjene na bolje je potrebna hrabrost, a za promjene
na gore je dovoljan i kukavičluk“
VII
Basna
Jednog dana, miš je gledao kroz pukotinu na zidu farmera i
njegovu ženu kako otvaraju neki paket.
Kakvu hranu bi to moglo sadržavati? Pitao se. Ali kad je otkrio
da je u pitanju mišolovka, bio je užasnut.
114
Trčeći kroz dvorište farme upozoravao je ostale vičući: " U kući
je mišolovka! U kući je mišolovka.
Kokoš, kvocajuci i čeprkajuci, podigne glavu i kaže: "Gospodine
Mišu, to je ozbiljan problem za tebe, ali nema baš nikakvih
posljedica po mene. Ja se zbog toga ne mogu uzrujavati."
Miš se okrene prascu i vikne: "Mišolovka je u kuci! Mišolovka je
u kući!"
Prase je saosjećalo, ali reče: "Vrlo mi je žao, gospodine Mišu, ali
ja tu ne mogu ništa učiniti osim moliti. Budi siguran da si u
mojim molitvama."
Miš tada krene prema kravi: "Mišolovka je u kući! MIšolovka je
u kući!"
Krava reče: "Oh, gospodine Mišu, žao mi je zbog tebe, ali s mog
nosa neće faliti koža."
Tako se miš vratio odbijen pognute glave u kuću kako bi se sam
suočio s farmerovom mišolovkom.
Te noći začuo se čudan zvuk u kući - kao zvuk kad mišolovka
uhvati svoj plijen.
Farmerova žena požurila je da vidi šta se uhvatilo. U mraku nije
vidjela da je mišolovka uhvatila rep otrovne zmije. Zmija ju je
ugrizla. Farmer ju je brzo odvezao u bolnicu i kući se vratila s
vrućicom.
Znamo da se vrucica liječila svježom kokošjom supom, pa je
farmer zaklao kokoš.
Ali bolest njegove žene se nastavila pa su joj u posjetu došli
prijatelji i susjedi.
Da bi ih nahranio, farmer je izmesario prase.
Farmerova žena, nažalost, nije se oporavila, umrla je.
Došlo je toliko ljudi na njen sprovod, da je farmer morao zaklati i
kravu kako bi osigurao dovoljno mesa za sve njih.
Miš je to sve gledao s velikom tugom kroz svoju pukotinu na
115
zidu.
Zato, kad sledeći put čuješ da se neko suočio s problemom i
misliš da te se to ne tiče, sjeti se - kad je jedan od nas ugrožen,
svi smo u opasnosti.
Svi smo umješani u to putovanje zvano "život". Moramo paziti
jedni na druge i ponekad napraviti dodatan trud da ohrabrimo
nekog od nas.
SJETI SE, SVATKO OD NAS JE BITNA NIT U TAPISERIJI
ŽIVOTA DRUGE OSOBE, JER NAŠI ŽIVOTI SU
ISPREPLETENI.
116
SADRŽAJ
Uvod.............................................................1
I Mobbing-što je to?...................................... 3
II Gdje i kad se javlja mobbing i tko su
žrtve............................................................. 6
III Tko su moberi............................................... 9
IV Posljedice mobbinga na žrtve mobbinga... 13
V Posljedice mobbinga na društvo................. 17
VI Zaštita žrtava mobbinga............................. 20
VII Kako se žrtve mobbinga mogu boriti protiv
mobera........................................................ 24
VIII Što bi trebala donijeti uspješna borba protiv
mobbinga................................................... 27
IX Tko su „zviždači“....................................... 30
X Kako se drugi narodi bore protiv mobbinga 34
XI Uloga NVO sektora u borbi protiv
mobbinga................................................... 40
XII Prijedlog udruženja ŽENE TO MOGU,
BOLJI ŽIVOT i STOP MOBBING za
dopunu zakona............................................44
Zaključak.....................................................46
DODATAK:
117
Konkretni slučajevi mobbinga u Republici
Srpskoj................................. ......................48
118
Dr Radojka Praštalo
MOBBING IZJEDA NAŠE DRUŠTVO KAO
KANCER
Banjaluka
2010
119
Autor:
Dr Radojka Praštalo
Recenzenti:
1. Dr Marija Knežević, sociolog
2. Mira Makivić, dipl. iur.
Lektor:
Mr Milena Mandić
Tehnička obrada:
Ing. Mira Mudrinić
Izdavač:
Štampa:
Author
Document
Category
Uncategorized
Views
1
File Size
597 KB
Tags
1/--pages
Report inappropriate content