Večeras na sceni 26. XI 2014. BILTEN Bilten br. 6 1 Razgovor SREĆNA SAM ŠTO RADIM POSAO KOJI VOLIM Miljka BRĐANIN, glumica Kroz cijelu predstavu bilo je dosta transformacija. Šta je sve večeras Miljka bila na sceni? Pokušala sam biti veliki broj likova koje nam je zadala rediteljka Ana Đorđević. Između ostalog glumila sam majku, iskustvo, dječake Simu i Spiru, djevojčicu Maricu, tamničare i još par uloga. Stvarno veliki broj uloga i veliki broj transformacija. Za svakog glumca je to veliki izazov i veliki zadatak da se toliko puta transformišete, a da prosto nemate puno vremena za transformaciju već se ona dešava u sekundi. To je škola za glumca jer uspijeva malo više da vlada sobom kada dođe u taj proces. Prosto vam to uđe u krv i dobijete taj način igre. Sad to već radim sa lakoćom ali u toku rada sam nalazila promjene i mislila o svemu. Piše Sanita JERKOVIĆ IBRAHIMOVIĆ Predstava je dinamična, veliki broj je transformacija. Koliko Vam je to sve bilo zahtjevno i koliko je trebalo vremena da se predstava spremi? Svaka uloga je zahtjevna bez obzira da li radite jednu ili više. To je prosto način igre i način te predstave, žanr je takav. Trebalo nam je dosta vremena, otprilike smo radili dva mjeseca. Razgovarali smo dosta, imali smo povjerenje jedni u druge. Sarađivala sam sa svojim kolegom Aleksandrom Blanićem, kojeg poznajem dugo, i sa mladim, talentovanim glumcima. Prosto smo se pronašli i vjerovali jedni u druge, tako da je to bio timski rad. Bilo je zaista naporno i teško ali bez rada i truda nema ni rezultata. Crno-bijeli svijet sa dosta žute boje na sceni… Šta je ustvari predstavljala ta žuta boja? Predstavljala je tračak sunca, izlaza, ljepote. Nečega što možda svako unutar nas sigurno ima ali zapostavi ili, na žalost, zaboravi. Vi niste prvi put na Susretima u Brčkom ali u “Jazavcu” jeste, kakvi su utisci Vaših kolega i Vas bili poslije predstave? Dolazila sam par puta, a prošle godine sam čak dobila i dvije nagrade na ovom Festivalu. Ali koliko god puta došla uvijek sam isto uzbuđena i svaki put imam tremu. Ova publika je zaista divna i zaslužuje jedan ovakav Festival. Svaki moj dolazak ovdje je kao prvi i uvijek imam neku odgovornost, imam želju , volju i ljubav da uradimo to s čim smo došli kako treba. Sad je trema malo veća jer prvi put predstavljate drugu pozorišnu kuću. Premijera ove predstave je bila nedavno. Jeste li izuzev u matičnoj kući, još negdje nastupali sa njom? Da bila je nedavno. Otvorili smo Festival “Zaplet mladog glumca” Gradskog pozorišta “Jazavac”, a poslije nas je odmah krenuo taj Festival tako da nismo imali baš vremena da puno igramo. U suštini nam je ostao jedan mjesec igranja i sad nas tek očekuju gostovanja. Krećemo sa fenomenalnim Festivalom tako da se nadamo da će naš put da bude dobar i uspješan. Inače sa Anom Đorđević sam do sada radila već dva puta, na predstavi “Četrnaesta” i na predstavi “Radnička hronika” tako da sam već upoznata sa njenim radom. Nas dvije, čini mi se, imamo neku konekciju kao reditelj i glumica. I stvarno sam srećna što sam dio ovog procesa, što mi je povjerila veliki broj uloga, što sam unutar ovakvog projekta koji je jako bitan za Gradsko pozorište “Jazavac”, kojem je ovo prvo gostovanje na Festivalu. To je za ovo pozorište veliki korak i velika pohvala. 2 BILTEN Bilten br. 6 Očekivala sam večeras crvenokosu Miljku. Vas dosta ima i na televiziji… Bila sam crvenokosa ali evo sada malo mijenjam boju kose, transformacije i u privatnom životu. Dosta radim i na televiziji, pojavljujem se u dosta domaćih serija što je jako bitno za glumca, odnosno da vam neko povjeri toliko uloga. Jer bez rada i šanse da radite ne možete ni napredovati. Srećna sam što dobijam veliki broj šansi da radim. I sreća je i izuzetak da u ovim vremenima radite ono što volite. 26. XI 2014. Razgovor Ponovno Branislav Nušić u sklopu Festivala, ali u novom ruhu. Riječ je o njegovoj „Autobiografiji“ koju je napisao prije devedeset godina, a čiju je adaptaciju pod nazivom „Od kolijevke pa do braka“ i potpisala redateljica Ana Đorđević za Gradsko pozorište Jazavac Banja Luka. Danilo Kerkez, apsolvent banjalučke Akademije umjetnosti, jedan je od protagonista komedije, a gledali smo ga i na prošlogodišnjim Susretima u nagrađenoj predstavi iste redateljice „Četrnaesta“ u produkciji Narodnog pozorišta RS. U Brčkom je treći put kao gost, a za Bilten kaže da smo dobra publika, te da rado dolazi u ovaj grad. Na prošlogodišnjim Susretima predstavili ste se brčanskoj publici predstavom „Četrnaesta“ čiju režiju potpisuje isto Ana Đorđević, kažite nam kako je došlo do suradnje s Pozorištem Jazavac? I prije sam u ovoj kući radio neke manje projekte, ali ovo je prvi ozbiljan projekat u koji sam uključen. Došlo je tako što nas je nekoliko glumaca rediteljica pozvala na kasting i pošto joj je trebao neko mog profila odabrala je mene, što nisam očekivao. Raduje me što prvi put radim sa Aleksandrom Blanićem, s Miljkom Brđanin sam već radio, a Smiljana Marinković je skupa sa mnom u Akademiji. Gledajući predstavu, imala sam dojam da se Nušić gubi, pa se ponovno pojavljuje, pa sve tako u krug. Riječ je o modernoj adaptaciji. Koliko u njoj ima onog izvornog nušićevskog? Pošto je riječ o adaptaciji jedne autobiografije ima puno modernih dijelova koje je Ana lično ubacila, ali koji ne gube vezu sa Nušićem. Oboje govore o stvarima aktuelnim danas, na primjer to u školi kako se podmićuju nastavnici, samo što smo mi ubacili detalje iz današnjeg vrmena i to je ono što jeste Nušić. Da li se gubi ili ne gubi? Možda da dramaturški, ali to i jeste zadaća modernog teatra. Vi tumačite lik Nušića, pričate nam njegovu priču. Zašto od kolijevke pa do braka? On je dijete i priča svoju priču. Ustvari to je priča svih ljudi koji se rađaju i odrastaju, tačnije život traje od onog momenta kad se rodiš dok se ne oženiš, a poslije toga je sve patnja i robovanje. Suština je da sam ja dijete, koje je odrastalo i bilo nestašno. Želio je, kao mali, jedan, a desio mu se sasvim drugačiji život kojem se nije nadao. Svi mi smo ponekad egocentrični i i mislimo da se svijet vrti oko nas, a tako je i Nušić mislio, no život vas demantuje u baš tom trenutku. Scenografski, a slijedom muzičkih songova Ja se rađam, daskama vlada jedno veliko bure kao simbol majčine utrobe, rađanja, novog početka ili možda neočekivanog saznanja? Svi mi dolazimo iz nekog mraka na ovaj svijet. Dok smo u buretu mislimo da je sve idealno, da živimo onakav život kakav mislimo da imamo. Tek kad izađemo na svjetlo dana, shvatimo da to i nije tako kako je unutra izgledalo. Kada dijete dolazi na svijet bez iskustva i kako odrasta postaje svjestan svijeta oko sebe, zato je bure simbol sigurnosti, pa i izolacije iz svega toga. Kada bude izbačen iz bureta, tada počinje raditi njegova svijest, počinje raditi ono nušićevsko. 26. XI 2014. Od kolijevke pa do braka, sve ostalo je patnja Danilo KERKEZ, glumac Razgovarala Ivana PIRIĆ Kako progovara redateljica na ironiju Nušićeve kritike društva? Gledajući njene predstave ona ne okoliša i ide direktno, ne prikrivajući istinu. U ovoj predstavi željela je pokazati ono što je i sam Nušić htio kad je govorio o svojoj autobiografiji da će je pisati na komičan način. Naime, on neće da piše ozbiljno, ali on upravo piše o tako ozbiljnim stvarima na jedan samo njemu karakterističan, humorističan način. Stekao sam dojam da se on cijeli život smijao drugima, pa se htio sad nasmijati sebi, ali opet kroz sebe o jednom sistemu, načinu razmišljanja društva u kojem je i on rođen. Način na koji rediteljica priča je drugačiji, evo, recimo, igram bebu koja razumije šta drugi misli, a svijet doživljava kao odrasla osoba, dok ga drugi ne razumiju. Šta bi rekao Nušić da čuje ovu modernu muziku u svom djelu? Zavisno kako ko doživljava pozorište, zavisno kako ga je Nušić doživljavao, ali sam ubijeđen u jednu stvar da to sigurno nije čovjek koji ne bi razumio. U pozorištu je sve dozvoljeno i bilo bi suludo postavljati ovo djelo isto kao prije pedeset godina. Mislim da bi on to razumio, a da li bi me se moderna muzika dopala to je druga stvar. BILTEN Bilten br. 6 3 Razgovor REDITELJICA NAS JE POKRENULA NA IGRU Aleksandar BLANIĆ, glumac Razgovarala Danijela REGOJE okolnosti, ni uslovi u kojima naši ljudi žive i čitav naš mentalitet i neki, možemo čak reći i stereotipi, koji se ponavljaju našim ljudima u našoj svakodnevici dokazuju se i u ovoj predstavi. Dokazuje se da su ljudima bliski, da ih ljudi prepoznaju, da je to itekako savremeno i pokazuje i današnje probleme što nije baš za pohvalu. Ne bi trebali biti ponosni na to. U jednom trenutku u predstavi jedan od junaka kaže da država ne podnosi pismene. U ovoj predstavi, u seciranju svih tih problema današnjice poseban akcenat ste stavili na obrazovni sistem? Tako je, ali, opet kažem, nažalost, to je činjenica. To je naša svakodnevica. Mi smo to pokušali samo malo da iskarikiramo. Mislim da nismo puno pogriješili i da nismo pretjerali u tom svemu. Pa svjedoci ste da su to neke svakodnevne stvari, skandali na koje su i ljudi oguglali... Mi svakodnevno možemo čuti, pročitati da je neko kupio diplomu... Tu su i te priče o državnim i privatnim ili, kako kažu, kupovnim fakultetima... To su sve stvari koje su svima jasne, mi ih samo potcrtavamo i podsjećamo ljude da se jednom osvjestimo i dođemo sebi. Ovo je i upozorenje da nam niko neće pomoći dok mi sami sebi ne pomognemo i krenemo ispočetka da radimo na sebi. Koliko Vi zapravo uloga tumačite u ovoj predstavi? Ne znam. Samo malo, moram i ja da vidim, da izbrojim. Evo ga... Deset uloga igram. Koliko je bilo teško transformisati se u sve te likove, posebno imali se u vidu da ste neke transformacije radili odmah na sceni, da ste bukvalno išli iz uloge u ulogu? Ne znam, zavisi od toga koliko je uspjelo. To publika može najbolje ocijeniti, ali ja sam se trudio da ispoštujem svaki lik. Naravno, nema svaki lik isti zadatak i istu težinu, ali sam svakom prišao, što se kaže, glumački pošteno i pokušao sam da ga odbranim u svakoj situaciji u kojoj se on zadesi u tom trenutku. Ovdje je Nušić bio polazište za priču, koja nije samo fokusirana na taj period od rođenja do braka (gdje po Nušiću život i završava), nego ste se dotakli i svih naših aktuelnih problema. Kako ste vi to „spajali“? Nešto što je klasika i ovo što je danas? Nažalost, nije bilo teško, jer te stvari o kojima je Nušić prije sto godina pisao nisu se, bog zna kako, promijenile, ni 4 BILTEN Bilten br. 6 U cjeloj ovoj priči muzika ima jako važnu ulogu, kao i scenografija crne, bijele i žute boje. Kakav je to svijet? Je li on crno-bijeli sa „povremenim sunčanim intervalima“? Pa ne znam... Bilo bi dobro sa rediteljicom porazgovarati o tome, ali i sa scenografom... ne znam. Rediteljica Ana Đorđević je vrlo kreativna i meni je zaista bilo vrlo zanimljivo raditi s njom. Ovo je naša druga saradnja. Prvu predstavu smo radili dok smo bili dosta mlađi, prije desetak godina, jer mi smo ista generacija. Evo sada smo opet ukrstili, ne koplja, nego mišljenja i iskustva i mislim da smo napravili zanimljiv rezultat. Meni je zaista bilo jako zanimljivo raditi. Bilo je dosta tih stvari koje su inspirativne i stvarno nas je pokrenula na igru što je najvažnije u odnosu reditelj-glumac. Vi ste u stalnom angažmanu u Dječijem pozorištu Republike Srpske u Banjaluci. Otkud saradnja sa Gradskim pozorištem Jazavac koje se evo prvi put predstavlja na Susretima pozorišta BiH u Brčkom? Pa pozvali su me kao gosta u “Jazavac” i ja sam to prihvatio. Radim gdje god me pozovu, jer zaista volim ovaj posao. Ovo gostovanje na brčanskom Festivalu dođe kao neka dupla sreća. Ja radim svuda gdje me zovu. Mi smo mala sredina u kojoj nema puno prilike da se radi, tako da svaka prilika mora da se iskoristi. Ja ih nastojim iskorititi i zahvalan sam svima koji me zovu da radim. To mi je užitak, takav sam. 26. XI 2014. OVO JE BIO DOBAR TRENING NAKON AKADEMIJE Razgovor Smiljana MARINKOVIĆ, glumica Razgovarao Mario IVKIĆ Gradsko pozorište Jazavac iz Banjaluke publici u Brčkom na 31. festivalu kazališta izvelo je predstavu „Od kolijevke pa do braka“. Redateljica Ana Đorđević sve likove u ovoj predstavi povjerila je četvero mladih glumaca nastalih iz banjalučke Akademije dramskih umjetnosti. I to dvoje iz prve, a dvoje iz posljednje generacije te akademije. Tako je svoj prvi profesionalni angažman u kazalištu dobila i mlada glumica Smiljana Marinković, rođena Novosađanka, koja je u lipnju ove godine diplomirala glumu na Akademiji u Banjaluci. Već u svom prvom angažmanu imala je zahtjevan posao. Igrali ste nekoliko likova u jednoj predstavi i još se pojaviti u natjecateljskom repertoaru. Težak zadatak, zar ne? Meni je bilo jako zanimljivo kada sam pročitala scenario i kada sam čula koja je zamisao reditelja. Mislila da sam prvo da će tu biti angažovano 10 do 15 ljudi, ali kada sam čula da nas četvero treba to sve da uradi, bilo mi je jako zanimljivo i to predstavlja jedan dobar dril i trening posle akademije. Tako da meni je to sve bilo onako puno uzbudljivo. Starije kolege su mi puno pomogli i rediteljka je bila onako baš puna razumevanja. Sam Nušićev tekst, kojeg je dopisala redateljica Ana Đorđević, sam po sebi je satiričan, ali neki bi mogli reći da se doima i pomalo šovinistički. Zanimljivo je čuti kako mlade žene gledaju na to. Jeste. Ali to je prosto stav reditelja. Ona je želela da na taj način predstavi Nušića i da na neki način pokaže da nešto što je pisano pre više od sto godina može i danas da se čita i gleda na neke drugačije načine. Još kada sam u osnovnoj školi bila i kada sam čitala to delo ono mi je bilo jedno od omiljenih. Ovo je potpuno drugačije čitanje, tako da sviđa mi se, zanimljivo mi je bilo gledati uopšte na takav način. Vi ste u ovoj predstavi radili s kolegom iz svoje klase i dvoje kolega iz prve generacije banjalučke Akademije dramskih umjetnosti. Zanimljivo je čuti kako ste doživjeli tu suradnju? Generalno baš je bilo zanimljivo i dobro. Oni su stvarno bili puni razumevanja i podrške i nekako je to bilo da sam odmah posle akademije uletela u to tako da mi je to bilo kao nekakav nastavak školovanja. Stvarno su svi bili puni i saveta i da popričaju, i bilo je tu i kriza naravno u traženju svih tih likova a oni su me uvek hrabrili“, pohvalila se Smiljana. 26. XI 2014. BILTEN Bilten br. 6 5 Također je zanimljivo povezati pitanje koje se provlači i kroz tekst same predstave, gdje je mjesto i budućnost mladog školovanog čovjeka u današnjem društvu. Ja se nadam da ima budućnosti. Optimistična sam i verujem da svako uz rad može da nađe svoje mesto u ovom svetu. Neki kažu da se ne isplati biti glumac, ali ja ću to tek da vidim. Ja ovo volim. Radim zato što to volim pa kasnije ćemo videti kako će se i koliko to isplatiti. Ali ja mislim da svako ko želi, ko radi na sebi da može da nađe svoje mesto pod suncem“, kratko je prokomentirala Marinkovićeva. Od mladih glumaca volimo čuti također kako gledaju na bosanskohercegovačko glumište, ali i glumište u regiji, kako to njima sada izgleda i jesu li zadovoljni onim što se danas nudi? Ja mislim da Banjaluka generalno iz godine u godinu ide ka sve boljim i boljim predstavama. Nisam imala mnogo prilike da gledam predstave iz Regiona. Iz Sarajeva sam najviše gledala predstave. Tako da generalno mislim da, poredeći sa Beogradom ili Novim Sadom, mi polako idemo uzlaznom putanjom. Mislim da mi ovde imamo neko drugačije gledanje teatra, ali koje je takođe vrlo zanimljivo. Gdje sebe vidite u budućnosti, u domaćem teatru ili negdje vani? Ja sam ovde došla iz Novog Sada jer želim da ostanem tu, tako da ja sebe vidim ovde. Meni je ovde lepo, sviđaju mi se ljudi na ovim područjima tako da prosto nekako mi je sve lepše nego što je bilo tamo kod mene i iz tog razloga sam došla ovde i započela, i evo za sada uspešno sve to ide“, kaže Smiljana. Gdje više volite biti angažirani, u kazalištu ili na filmu? 6 BILTEN Bilten br. 6 Razgovor U pozorištu, ali ne bi odbila ni jedan angažman i na filmu. Kako Vam se svidjela publika u Brčkom? Divna je publika. Baš smo odmah po završetku predstave mi glumci komentarisali u garderobi. Onako smo u početku, kad smo videli da publika ćuti, ne reaguje na neke delove na koje je reagovala banjalučka publika, malo smo se zapitali šta se događa. Ali smo onda u jednom trenutku shvatili da je to zato što publika ovde razmišlja. Zato što prvo čeka da čuje o čemu se radi, da ih uvučemo pa tek onda da reaguju. Tako da ja sam, ali i ostale kolege, oduševljena reakcijom publike u Brčkom. U vezi scenografije u predstavi bio je zanimljiv izbor boja, ali i jednostavnost rekvizita, što je bilo jako funkcionalno. Scenografiju je radila devojka koja je saradnica „Jazavca“, naravno pod vođstvom rediteljke. I meni je isto bilo to zanimljivo što smo mi bukvalno išli po gradu i tražili sve što je žuto, crno i belo. Tako da na kraju je završila sa tom nekom scenografijom koja je onako dosta siromašna finansijski ali bogata vizuelno, estetski i praktična“, prokomentirala je naša sugovornica. Kakava su Vam očekivanja od festivala u Brčkom i kada je riječ o nagradama? Naravno da se ne bih bunila da dobijem nekakvu nagradu. Mislim, to je svakom mladom glumcu u početku vetar u leđa. Ja se nadam i volela bih da me takve stvari nikada u životu ne vinu u oblake, da se uobrazim, da se vasdignem. Nego samo želim prosto da bude nešto što će mi samo davati podsticaj da idem dalje i bolje. 26. XI 2014. NUŠIĆEVA „AUTOBIOGRAFIJA“ NA POZORNICI Osvrt Piše Mladen BIĆANIĆ U drugoj polovini XXXI. Susreta pozorišta/kazališta u Brčkom susret sa još jednim djelom velikog srpskog komediografa Branislava Nušića čiju 150-tu obljetnicu rođenja vrlo zapaženo obilježava i ovaj festival – Gradsko pozorište „Jazavac“ iz Banje Luke, a u izboru selektora Hazima Begagića, izvelo je komad „Od kolijevke pa do braka“ temeljen na njegovom proznom djelu „Autobiografija“ u režiji i adaptaciji Ane Đorđević. Izuzetno funkcionalnu a jednostavnu scenografiju koja zaista ravnopravno „igra“ u predstavi potpisuje Vladana Trnić, njeno je i kostimografsko rješenje, a muzičko je grupe SOPOT. Vrlo je zanimljiv i sastav glumačkog ansambla: čine ga studenti prve generacije banjalučke Akademije umjetnosti kao i oni što se upravo završili studij: Miljka Brđanin, Aleksandar Blanić, Smiljana Marinković i Danilo Kerkez. Gradsko pozorište „Jazavac“ udruženje je građana i djeluje već osam godina, u devetu sezonu ulazi upravo ovim komadom, a karakteristično za djelovanje te još relativno mlade pozorišne trupe jest okupljanje oko kazališnih projekata koje smatraju pogodnim da se postave na scenu – tada se odabiru i svi potrebni suradnici i kreće se u realizaciju predstave. „Od kolijevke pa do groba“ takav je jedan projekt koji Nušića propituje kroz njegovu kultnu „Autobiografiju“, dakle crtice i anegdote kroz koje je ovaj veliki majstor smijeha ali i precizan analitičar doba i društva u kojem je živio i o kojem je pisao rekao mnogo o sebi, ali, po običaju, i o nama. Sjajan posao obavila je Ana Đorđević adaptirajući to prozno djelo, pažljivo odabirući pojedine epizode i cjeline majstorski ih oblikujući u cjelovite, žive i kazališno dopadljive scene i prizore. Kaže redateljica: “Branislav Nušić se u svom čuvenom proznom djelu „Autobiografija“ našalio na račun svoje vjere u sopstvenu izuzetnost, razotkrivajući sa veselom ironijom tajne svog odrastanja i sazrijevanja koje nisu pohvalne. Mi smo, oslonivši se na ovo djelo, glavnog junaka, nazvanog prosto „jedno dijete“, proveli takođe kroz komične situacije koje sadrži svaki životni put jednog narcisoidnog ljudskog bića, a to smo, da se ne lažemo, svi mi. Taj se put, logično, završava brakom, jer u braku umire sloboda, a umire i narcisoidnost.“ Ono što u predstavi, međutim, ne umire, jeste taj neprocjenjivi Nušićev humor, ali i ponekad, na granici cinizma, oštra satirička žaoka koja će ubosti kada se to najmanje nadate. Jer ovo jest, u najboljem smislu riječi, vrlo dobro sklopljena i odigrana omladinska predstava, u kojoj ispod lepršave i prpošne igre uvijek teče neki podzemni sloj, nešto malo mutniji i opasniji no što se to čini na bistroj površini. No, vrlo angažirana i odlično uigrana – u Brčkom smo gledali tek četvrtu izvedbu budući da je premijera bila prije nešto više od mjesec dana – mlada glumačka ekipa ne libi se uroniti i u taj, skriveni, a Nušiću tako prirođen i drag sloj što ako ga pažljivo promišljamo pronalazimo i u njegovim dramama – komedijama. U predstavi se sve zasniva na nevinoj dječjoj igri, ali se kroz nju 26. XI 2014. prelamaju svi Nušićevi atributi kao pisca, satiričara i komediografa. Djeca se igraju vlasti, djeca ratuju, djeca se vole i zaljubljuju, djeca govore iz majčine utrobe – ali ono što ona govore i osjećaju nepatvoreni je i izvorni Nušić koji progovara o svijetu jučer ali, nažalost i svijetu danas. Ništa bitno, vidimo i iz teksta i iz nadahnute igre mladih glumaca, od doba Nušića do vremena Brešana i Tomića, nije se promijenilo, a to smo mogli uočiti i u njihovim djelima. „U mojoj avliji je moj svijet, čuješ li svijete ovdje sam ja vlast“, reći će glavni protagonist u jednom trenutku, da bi odmah zatim mogli čuti da „Država ne podnosi pismenost“, da ministri nikome ne odgovaraju za ono što čine, ili bolje reći ne čine, ali i veliku istinu sa kojom se susreće svako malo dijete: “da bi netko mogao ustati prvo mora naučiti da puzi“. Za okruglim stolom predstava je dobila samo komplimente – jedan od sudionika u razgovoru, glumac Ivan Bekjarev, iznio je možda najveću i najistinitiju pohvalu rekavši: “ Često sam bio skeptičan prema frazi da su glumci velika djeca. No gledajući večeras vašu igru, povjerovao sam da to ponekad može biti točno.“ Nušić i supruga Darinka, kćerka Božidara Đorđevića iz Brčkog BILTEN Bilten br. 6 7 Komentar DRUŠTVENE ANOMALIJE Piše Srdjan VUKADINOVIĆ U godini jubileja najvećeg komediografa XX vijeka na južnoslovenskom prostoru Branislava Nušića gotovo da su svi njegovi komadi pripremani i premijerno izvođeni u raznim teatrima. Tim povodom je i jedno mlado alternativno kazalište, banjalučko Gradsko pozorište „Jazavac“ pripremilo po Nušićevom djelu „Autobiografija“ komad „Od kolijevke pa do braka“. Priča prati odrastanje čovjeka i razne faze njegove socijalizacije sve do momernta dok ne sklopi brak sa kojim se taj proces odrastanja okončava, kako je i sam Nušić isticao da se „sa brakom taj put i završava“. Momenti iz Nušićeve knjige „Autobiografija“, koji nije u prošlosti bio toliko predmet inscenacija na kazališnim daskama kao ostala njegova djela, su bili samo inicijacija za banjalučku predstavu čiju je konačnicu u vidu režije i adaptacije potpisala Ana Đorđević. Iako priča u predstavi „Od kolijevke pa do braka“ prati odrastanje čovjeka i njegove različite faze socijalizacije kroz niz komičnih situacija, ali u nizu detalja kada se krene smijati zaledi se negdje taj smijeh u ljudskom biću. Ako u nekoj drugoj fazi socijalizacije djeteta koja obuhvata početak njegovog školovanja i osnovnoškolsko obrazovanje redoslijed sjedenja po klupama se određuje po načelu što kome radi otac to je sasvim dovoljno da Nušićeva komedija ne bude smiješna. Jer se već u toj fazi socijalizacije shvata da je novcem moguće kupiti sve, čak i ono što je dubinska nematerijalna vrijednost i tiče se unutrašnje dimenzije čovjeka, a to su ljubav, prijateljstvo, čast, moral... Kada u tome stepenu socijalizacije i na tom nivou pojedinac formira svoju svijest po takvim 8 BILTEN Bilten br. 6 nazorima eto jednog od objašnjenja zbog čega je sistem vrijednosti tako dugo urušen i zbog čega se ne formira novi nego vakuum traje jako dugo, više od dvije i po decenije. Jer, da postoji sistem vrijednosti konstitisan po načelima univerzalnih civilizacijskih vrednota koje podrazumijevaju rad, obrazovanje, red, različitosti onda se u društvu ne bi moglo kupiti sve ono o čemu govori Nušić. Zbog toga nije ni potrebno obrazovanje jer će bilo kakva diploma samo nanositi štetu onome ko računa da prohodnost na skali društvenih položaja obezbjeđuje po tim kriterijumima. Tajne i problemi odrastanja koji su bili prepreka i na koje je nailazio i sam Branislav Nušić su bili predmet šale u njegovom djelu „Autobiografija“. I najbolji način obračuna sa anomalijama nije da se na konstruktivan i temeljit način ukazuje na njihovu neutemeljenost i neodrživost. Jer, ukoliko se tako nešto radi onda se ulazi u sistem u koji hoće upravo neobrazovane političke elite da uvuku pojedinca koji je obrazovan i koji ima namjeru da gradi svoju uspješnost na rezultatu u tom polju, a ne neopotizmu, klanovstvu ili nečemu trećemu što nema nimalo dodirnih tačaka sa sistemom vrednota. Zbog toga se sa preprekama koje stoje na putu uspješnima, kao što je bio i Nušić, u fazama socijalizacije treba ismijavati i karikirati. Ili, još bolje, treba ih urušavati na svakom koraku, a ne nevoljno i protivno svojim ubjeđenjima prihvatiti da će neko biti odličan u školi zato što mu je otac nešto, a da je univerzitetska diploma najveća manjkavost koju pojedinac može da ima u kvalifikativima sa kojima on sam smatra da se treba ponositi. 26. XI 2014. Komentar Naravno tako se i treba odnositi, na drugom kraku ili polu, prema navodnoj izuzetnosti i postignuću koje nema u realnim osnovama dimenziju stvarnog pokrića. Nego je više stvar medijske halabuke ili simpatija koje se imaju prema nečemu i nekome ko ima mogućnosti i priliku da procjenjuje (ne)izuzetnost i (ne)postignuće. A to je opet omogućio sistem urušenih vrednota i onaj vakuum koji postoji u njemu i u kome se najbolje snalaze pojedinci kojima je jedina referentna preporuka to što su potomci onih koji imaju novac, i koji su bogati trgovci ili bogati piljari ili bogati zanatlije. Isto tako u takvom sistemu se najboilje snalaze i jedino u njemu mogu promovisati beznačajno postignuće kao izuzetno. I jedno i drugo stvaraju frustracije u mladom biću koje se formira „od kolijevke pa do braka“. A protiv frustracija se najbolje boriti sa smijehom, Jer smijeh je dobar antidepresiv za sve koji pokušavaju da se bore sa vjetrenjačama i pokažu da su rad i talenat, izvrsnost i postignuće nešto što treba da je dominantan kriterijum u određivanju pozicije u hijerarhiji društva. A da se oba ova puta završavaju u braku to je već neko drugo pitanje. Po Nušiću da- jer se postgnuće i potpuno sazrijevanje u ljudskom i humanom obliku čovjeka ostvaruje zasnivanjem instituta braka. Ali i u braku se dalje razvija narcisoidnost koja počinje ubrzo i da smeta ovoj instituciji. Tako da mnogi mladi ljudi koji smatraju da su i emocionalno i životno sazreli ne mogu izdržati određene pritiske kako sopstvene, tako i bračnog partnera da budu izuzetni, da budu najbolji, da budu prepoznati u širim razmjerama i da obezbjeđuju značajan kvalitet života. Zbog toga je sve više bračnih rastava koje razvijaju sumnju u opstojnost ove institucije i upravo doživljavanje istoga kao (ne)stabilizatora mladalačkih zanosa. Problemi koji se ističu u predstavi „Od kolijevke pa do groba“ rediteljke Ane Đorđević su bliski svima koji egzistiraju u jednom urušenom društvu. Oni refleks zbivanja sa pozornice prosto upijaju zbog čega je ova predstava izvanredno komunicirala sa publikom na XXXI Susretima pozoršta / kazališta u Brčkom. Protagonisti predstave se nisu odrekli visokih umjetničkih dometa u ovom komadu samim tim što su uzeli Nušićevo djelo „Autobiografiju“ koja slovi za ozbiljnu literaturu kao tekstualnu potku predstave. A stanju u kome se na crnohumorni način doživljava i diplomiranje na univerzitetu i svako drugo postignuće velikim dijelom je doprinijela ujednačena igra četvoro glumačkih protagonista (Miljka Brđanin, Aleksandar Blanić, Smiljana Marinković i Danilo Kerkez). Pokazuje i predstava „Od kolijevke pa do braka“ banjalučkog Gradskog pozorišta „Jazavac“ da Nušićev humor ne zastarijeva, jer se ni glavni protagonisti i akteri u društvu ne mijenjaju. Dok god neko u ime nekoga može odbraniti doktorat, dok god se može ne cijeniti i nipodaštavati univerzitetska diploma kao uslov da se počne radno profesionalna karijera i dok god još mnogo vremena u postizanju uspjeha budu bitni elemernti socijalnog porijekla i naslijeđa, dotle će mnogo crnohumornih situacija na prvi pogled izazivati smijeh gledalaca, ali će u suštini biti mnogo ozbiljni i mnogo tragični i po pojedinca i po društvo u cjelini. 26. XI 2014. BILTEN Bilten br. 6 9 Округли сто ЛЕПРШАВ И ПОУЧАН ПОВРАТАК У ДЈЕТИЊСТВО Биљежи и пише Новак ТАНАСИЋ Иако у скромним (најмање позоришним) условима и само захваљујући ентузијазму и енергији појединаца којима су умјетност и „даске које живот значе“ достојни сваког одрицања и жртве, Градско позориште „Јазавац“ у Бањој Луци егзистира већ девет сезона: пред „судом“ брчанске публике на шестој фестивалској вечери побрало је аплаузе и неподијељене симпатије за изведбу представе „Од колијевке па до брака“ коју је по аутобиографској прози Бранислава Нушића адаптирала и режирала Ана Ђорђевић. Четворо глумаца из прве и посљедње генерације с Акедемије у Бањој Луци, вођено руком маестралне Ане Ђорђевић, заиграло је дјечју игру и пробудило сјећања и размишљања о тајнама одрастања с увјерењима да смо изузетни и предодређени за успјех, посебни и пробрани – бољи од других, а не и нарцисоидни као и сва људска бића. И оставило нам питање на које одговоре бирамо сами, с више или мање искуства и искрености: да ли с браком умире слобода а с њом и самољубље? „Јазавац“ је позориште које нема дворану, нема ни једног запосленог, нема сигурне изворе ни основних прихода за минималне трошкове, а има стални репертоар. Готово несхватљиво, или могуће само зато што „Јазавац“ има: Љубишу Савановића који не признаје да је „умјетнички директор“ јер је заиста „Катица за све“, има глумце с Акедемије и подршку групе професора, има школу за младе у којој волонтерски раде доказане вриједности позоришне умјетности, има глумце Народног и Дјечјег позоришта у Бањој Луци које ангажује по пројектима. Тако опстаје и налази пут до гледалаца и критике, намеће се, што је изузетно важно, као нова звјездица у мозаику динамичног и све квалитетнијег позоришног чинодејствовања у главног граду Републике Српске. У разговору о представи наглашена је сјајна адаптација и луцидна режија Ане Ђорђевић која је с оскудним (и јефтиним) позоришним средствима креирала игру усмјерену на четворо глумаца којима су хуморне реплике давале нови замајац за успјешне трансформације у којима су се једнако добро снашли: 10 BILTEN Bilten br. 6 искусни Миљка Брђанин и Алексадар Бланић, али и тек свршени академци Смиљана Маринковић и Данило Керкез. Свима је, исичу, било задовољство и уживање у раду с Аном Ђорђевић. Миљка Брђанин: „Када сам прочитала Нушићев текст нисам могла вјеровати да није писан ових дана, а у адаптацији смо о браку проговорили као о почетку новог живота и одрастања у сусрету са свим личним индуивидуалностима, сујетама и надама које уласком у брак само почињу изнова“. Данило Керкез: „Није било лако радити. Играте дијете с мислима одраслог човјека. За партнере имате колеге који су одрасли и говоре то што мисле, док ви у тим односима морате говорити оно што они мисле да ви треба да кажете. То захтијева заиста пуну концентрацију у свакој реплици и покрету.“ Смиљана Маринковић: „Ово је моја прва професионална улога након завршетка Акедемије у јуну ове године. Срећна сам због брзог ангажмана, а била ми је част, узбуђење и задовољство радити с колегама и Аном Ђорђевић. Научила сам заиста пуно“. Александар Бланић: „Већ у првом читању драматизације препознао сам пуно тога. Дилеме су уз силан труд и залагање ријешене с Аном која нас је водила на мајсторски начин па се све претворило у право задовољство које добива пун смисао и доласком на ове Сусрете, уз осјећај да је и публика задовољна напустила дворану.“ Јесте. С осмијехом и симпатијама. А како и не би када је у свему препознала барем нешто из периода свог одрастања и вратила се у дјетињство, насмијала или упитала – па зар сам заиста и сам некада био такав? Уосталом, неке од импресија с огруглог стола (и тамо сједе људи из публике!), само су потврда Бланићевог увјерења. Ратко Орозовић, филмски редитељ: „Уживао сам јер сте ме вратили у младост. Искрено, поштено, увјерљиво и лепршаво. Имате сјајну могућност дјечје игре а играли сте се тако као да је дворана празна, да вас не гледа нико. 26. XI 2014. Округли сто Уједначено и компактно тјерали сте ме на помисао да сањам како сам млад, а ту шансу имали су сви у дворани. Честитам и предлажем – радите наставак ове представе.“ Иван Бекјарев, глумац: „Вишеструк успех – од адаптације, маштовите режије и четворо правих глумаца који су имали веру у оно што раде, а то је и најважније на путу до успеха. Први пут сам и сам поверовао у ону оцену да су глумци велика деца. Изазвали сте у мени пуно асоцијација. Од оне да је брак тврђава у коју сви желе да уђу а када уђу желе да је што пре напусте, до сећања на два сјајна глумца – Бату Паскаљевића и Гуту Добричанина који је иначе био изузетан хумориста, али и одличан писац. Укратко, Бата је упорно молио Гуту да напише неки текст за њега. Посрећило ми се да будем присутан посљедњем дијалогу њих двојице везаном за ту Батину жељу. Бата је питао – јеси ли написао шта за мене, а Гута одговорио – јесам. И наставио – али Бато, идемо од краја: ти прво умиреш, онда се враћаш у старачке дане, па на сцену, потом у академију, средњу школу, па у основну школу, у забавиште, рано детињство, пелене и - напокон у лепу материну! Ето, толико асоцијација је довољно за моје велико задовољство и искрене честитке“, закључио је Бекјарев. Искрене честитке ансамблу су упутили и троје брчанских новинара, Тања Павловић, Мирослав Обрадовић и Неђо Ђуровић. „Имате двије и по каце, два и по метра застора, један нешто дужи штрик, лизалицу, звеку и један сандучић. Али имате и два глумца и двије глумице који су мене оставили извишеним“, рекао је Ђуровић, док је Обрадовић асоцирао на реплику с почетка представе и тежак положај „Јазавца“ реченицом – немате богате родитеље, али имате познату фамилију (глумце) која нам је омогућила велико уживање“. Није равнодушан остао ни новинар Младен Бићанић. „Слажем се с оцјенама да је адаптација Ане Ђорђевић најјачи стуб ове приче. Нерођено дијете је већ у утроби свјесно да без златника ово није свијет за њега. Тако је Нушић помало звучао и као Домановић, кроз више реплика и порука. Све је у овом свијету који живимо доведено до апсурда, а тако је болно везано за нас“. Професорка на Академији сценских умјетности у Бањој Луци Наташа Глишић, је изразила задовољство чињеницом да се Бања Лука „лепо представила на Сусретима“. „Поносна сам што су глумци у представама Народног и Градског позоришта успешно, кроз игру, пренели и знање и искуство. „Јазавац“ у представама које ради гради најплеменитији спој - образовање и игру, што је и мисија позоришта: тако уместо кукњаве, постаје место где студенти и млади глумци имају прилику исказати и знање и таленат“, закључила је Глишићева. Представа ГП „Јазавац“ је само наоко наивна, а у суштини дубоко смислена прича о свима нама коју је велики Нушић у „Аутобиографији“, ругајући се самоме себи, оставио као свеверемену поруку из које нам је, уз вјешту адаптацију Ане Ђорђевић, „Јазавац“ упутио „демант“ да нисмо, најпаметнији, најљепши, најхрабрији, изузетни генијалци и баш они на које је свијет чекао. 26. XI 2014. BILTEN Bilten br. 6 11 Prateći program BOSANSKOHERCEGOVAČKE FESTIVALSKE SCENE I VILI MATULA Piše Srdjan VUKADINOVIĆ Brojne su uloge Vilima Matule, prije svega na hrvatskim kazališnim scenama, a koje je imala prilike da vidi i stručna i druga javnost i u Bosni i Hercegovini, kao i u Regionu, sa kojima je stekao nepodijeljene simpatije i publike i kritike. Slovi danas Vili Matula kao jedan od najznačajnijih glumaca srednje generacije i u Hrvatskoj, a i u regionu Dramski umjetnik Vili Matula rođen je 1962. u Zagrebu. Zanimanje za kazalište pokazuje veoma rano tako da u sedmoj godini postaje član dječjeg studija Zagrebačkog kazališta mladih. Godine 1979. s kolegama osniva kazališnu družinu Domaći, a 1980. upisuje glumu na Akademiji dramskih umjetnosti u Zagrebu gdje i diplomira 1985 .godine. Po završetku Akademije ulazi u ansambl Gradskog kazališta Komedija. Godine 1987. prelazi u Zagrebačko kazalište mladih. Naredne, 1988. godine, s kolegama osniva Zagrebački glumački studio, koji nastoji produbljivanje glumačke vještine primjenom brojnih postupaka i pedagoških metoda. Boravi 1993. godine u Londonu na Summer acting programmeu u Studiju Royal National Theatrea. Godine 1997. postaje samostalan umjetnik, a 2000. sudjeluje u pokretanju Boalovog Forum kazališta. Iskustvo Foruma dijele sa žrtvama rata, ratnim izbjeglicama, nacionalnim manjinama i drugim manjinskim grupama kao i LGBT populacijom. Dobitnik je brojnih glumačkih nagrada. Odigrao je Vili Matula brojne uloge u Kerempuhu, Gaveli, EXITU, ZKM-u, na Dubrovačkim ljetnjim igrama i Splitskom ljetu, kao i drugim kazalištima i festivalima. Uloge Vilija Matule u “Kerempuhu” - I. Balenović/B. Svrtan: METASTAZE/redatelj: Boris Svrtan -Krpa - A. N. Ostrovski: VUCI I OVCE/redatelj: Paolo Magelli – Vasilije Ivanovič Berkutov U Gaveli je Matula posebno zapaženu ulogu ostvario u predstavi Miroslava Krleže: - Leda/red. Miro Međimurec/Dramsko kazalište Gavella/1987. – Aurel Vili Matula u ZKM-u igra u predstavama: - R. Kipling: Knjiga u džungli/red. Janusz Kica/Zagrebačko kazalište mladih/1987. – Zmija - V. Taufer: Odisej i sin/red. Vito Taufer/Zagrebačko kazalište mladih/1988. – Telemah - F. Bruckner: Magic and loss/red. Eduard Miler/Zagrebačko kazalište maldih/1988. – Freder - M. Krleža: Veliki meštar svih hulja/red. Branko Brezovac/ZKM/2000. – Kraljević U EXIT-u su naročito ostale zapažene kreacije Vilija Matule u komadima: - S. Berkoff: Dekadencija/red. Matko Raguž/Teatar Exit/1994. – Steve - Mate Matišić; Balon, red,. Mislav Brečić Uloge Vilija Matule na Dubrovačkim ljetnim igrama: - Ecce homo/red. Joško Juvančić/Dubrovačke ljetne igre/1985. – Lucifer - W. Shakespeare: Romeo i Julija/red. Ivica Kunčević/Dubrovačke ljetne igre/1986. – Mercutio - Euripid: Feničanke/red. Paolo Magelli/Dubrovačke ljetne igre/1987. – Eteoklo - Eshil: Orestije/red. Ivica Kunčević/Dubrovačke ljetne igre/ 1988. – Orest - N. V. Gogolj: Revizor/red. Jernej Lorenci/Dubrovačke ljetne igre/ZKM/2010.- Upravitelj grada Sofoklo: Kralj Edip/red. Eduard Miler/Dubrovačke ljetne igre/2011. – Tiresije 12 BILTEN Bilten br. 6 Ostale kazališne uloge: - H. Müller: Filoktet/red. Eduard Miler/Kopar- MESS-EX Ponto/1997. – Odisej - W. Shakespeare: Julije Cezar/red. Janusz Kica/1998. – Kasije - Šušković/Kovačević/Matula: Münchhausen/red. Boris Kovačević/Theatron/1998. - Münchhausen - Euripid: Bakhe/red. Oliver Frljić/Splitski ljetni festival/2007. – Pentej Kada je u pitanju bosanskohercegovački teatarski ambijent Vili Matula nije igrao u komadima rađenim u produkciji institucionalnih BH teatara, ali je zato bio veoma zapažen na festivalima, i to prije svega na MESS-u i na Susretima pozorišta / kazališta u Brčkom: Počelo je to sa Krležinom “Ledom” na MESS-u 1988. godine, da bi iste godine imao još jednu predstavu na sarajevskom festivalu Eteoklove “Feničanke” u produkciji dubrovačkog kazališta Marin Držić. Zatim 1991. godine Vili Matula je na MESS-u sa predstavom ZKM-a “Odisej i sin ili Svijet i dom. Sa festivalskim koprodukcijskim projektom “Filoktet” Vili Matula učestvuje na MESS-u 2000. godine. Ovaj projekat pored MESS-a produkcijski su realizovali još i Međunarodni festival EX ponto i Primorski poletni festival Kopar. Učestvuje Vili Matula na MESSu i 2005. godine sa predstavom “Povratak u pustinju”. Poseban dojam Vili Matula je ostavio svojim glumačkim kreacijama na Susretima pozorišta kazališta u Brčkom gdje je 2009. godine učestvovao sa predstavom “Metastaze” Satiričkog kazališta Kerempuh i predstavom Mate Matišića “Balon” 2010. godine, rađenoj u koprodukciji Teatra EXIT iz Zagreba i Teatra 2000, čiji je umjetnički direktor upravo Matula. Ova predstava je te godine dobila Grand Prix Susreta kao najbolje ostvarenje. Ostvario je Vili Matuila svoje uloge u predstavama rađenim po djelima: Euripida, Krleže, Hajnera Milera, Matišića, Balenovića i Svrtana i drugih autora. Režije predstava u kojima je igrao Vili Matula na BH festivalskim scenama, pored ostalih potpisuju: Paolo Mađeli, Eduard Miler, Matko Raguž, Vito Taufer i drugi. Igrao je u ovim komadima Vili Matula sa značajnim imenima južnoslovenskog glumišta kao što su: Božidar Alić, Snežana Bogdanović, Krešimir Mikić, Milka Podrug Kokotović, Nada Subotić, Mustafa Nadarević, Ksenija Pajić, Urša Raukar, Doris Šarić, Anja Šovagović, Goran Šušljik, Đuro Utješinović, Kostadinka Velkovska, i drugi. Osvaja Vili Matula u svojim kreacijama lakoćom pokreta s kojima prenosi emocije na publiku. Pri tome je veoma strog prema kreaciji koju donosi na scenu smatrajući da je glumac dužan, a kao javna ličnost je zaštićen, vrlo jasno iznositi stavove posebno one koji nisu predstavljeni i iznošeni na adekvatan način od strane vladajućih elita. Daje to posebnu angažiranost njegovim ulogama. Jer, Vili Matula u glumačkim kreacijama smatra svojom obavezom da na površinu iznese i onu bol društva, koja se često gura pod tepih.. Pri tome uvijek ima mjeru sa kojom donosi i iznosi, u liku koji tumači, sve one negativnosti koje su mnogi zloupotrebljavajući bol i nesreću prvenstveno svoga naroda kapitalizirali. Ima se nedvojben utisak da je Vili Matula na sceni osoben i svoj, a ipak pripada svima. Pripada jednostavnošću sa kojom kreira i najsloženije likove. Nikada nije upadao u zamke koje vješto postave personifikacije onih čije likove tumači i kao negativac. Svjestan je da takva zamka bez ostatka vodi na pogrešan put. A svaka rola i svaki njen detalj Vilija Matule su duboko promišljeni. Odašilje na taj način Vili Matula snažnu glumačku poruku da treba biti miran kada su svi drugi u nekoj euforiji. Zbog toga se njegove uloge vole, žive i o njima se mnogo poslije izvedene predstave razmišlja. Ili tjeraju na razmišljanje sa čime se ostvaruje cjelovita funkcija teatra. 26. XI 2014. Prateći program Vili ili Vilim? Jedan je Matula Susret sa hrvatskim glumcem Vilijem MATULOM Iz večeri u večer, predstave na velikoj sceni brčanskog doma kulture, a u foajeu ovog zdanja nezaboravni susreti sa zanimljivim likovima . Susreti s onima koje znamo sa pozorišnih dasaka a koje sada upoznajemo kao ljude. One iste koji su kao i mi, ali kad skinu pozorišnu masku sa svog lica. Šeste festivalske večeri u okviru pratećeg programa susretli smo se sa glumcem Vilimom Matulom, likom kojeg je brčanska publika imala priliku da vidi i upozna u dvije predstave koje su se igrale na ovim susretima. U Brčko je već dolazio kao ‘Krpa‘ ( predstava Metastaze) i ‘Filip‘ (u predstavi Balon) a sad je došao kao Vili, Vilim Matula. Zbog ovog njegovog gostovanja na 31. Susretima pozorišta /kazališta BiH u Brčkom štampana je i posebna publikacija pod nazivom ‘’ Priča o kazalištu – Kroz likove Vilija Matule ‘’ autora prof. dr. Srdjana Vukadinovića. A o njoj odnosno kroz nju o Vilimu Matuli pričao je prof. dr. Vukadinović prije svega iznoseći biografske podatke ali i njegova profesionalna ostvarenja na pozorišnim daskama kako u BiH tako i širom svijeta. Vilim Matula je neko ko slovi za jednog od najznačajnijih glumaca srednje generacije i u Hrvatskoj i u Regionu. Ostvario je veliki broj uloga u Kerempuhu, Gavelli, Exitu, ZKM-u i mnogim drugim teatrima i grupama koje su formirane raznim povodima. Iako nije ostvario ni jednu ulogu u produkcijama BH teatara on je učestovao na festivalima u BiH prije svega na MESS-u i na Susretima pozorišta/kazališta u Brčko te je samim tim postao dio ovog teatarskog sistema, istakao je u svom uvodu prof. dr. Vukadinović autor ove publikacije. U svojoj skoro tri decenije dugoj karijeri Matula je igrao na značajnom broju festivala i teatarskih pozornica kako u Hrvatskoj tako i u mnogim drugim zemljama a želja za usa- 26. XI 2014. vršavanjem glumačke umjetnosti odvela ga je čak i do Londona. Obraćajući se brčanskoj publici on se prisjetio dvije predstave s kojima je prije nekoliko godina dolazio na festival pozorišta u Brčkom i svoje potpuno dvije različite uloge zbog kojih ga je publika u jednoj gledala s prezirom zbog negativca kojeg je igrao a u drugoj s oduševljenjem. Često je publici teško da odvojiti glumca od uloge i ulogu od glumca osobito ako se igraju uloge negativaca, a meni se desilo da su mi reditelji do sada upravo davali takve uloge. Iako mnogi smatraju da me je kritika relativno štedila tokom moje karijere moram priznati da uglavnom i jest ali se sjećam da je bilo i veoma oštrih kritičkih natpisa naročito nakon moje uloge u predstavi „Leda“ koju smo igrali u Sarajevu prisjetio se na svom susretu s brčanskom publikom glumac Vilim Matula. Matula je diplomirao 1985 godine. Iste godine ulazi u ansambl Gradskog kazališta „Komedija“. Dvije godine kasnije prelazi u Zagrebačko kazalište mladih. Godine 1988. s kolegama osniva Zagrebački glumački studio, čija je svrha bila produbljivanje glumačke vještine primjenom brojnih postupaka i pedagoških metoda. Lee Strasberg Metoda, Michael Chekhov i psihološke geste.Tokom 1993. boravi u Londonu na Summer acting programmeu u Studiju Royal National Theatrea a 1995. na seminarima Genadija Bogdanova upoznaje Biomehaniku Mejerholda. Na žalost zbog krize danas nije moguće živjeti od umjetnosti jer država za tu oblast barem u Hrvatskoj, a mislim da ništa bolja situacija nije u BiH i okolnim zemljama, u budžetu izdvaja sredstva u iznosu i manje od pola procenta. I onda se desi da se ti mladi ljudi iskreno zaljube u taj posao i spremni su za njega izgarati ali uprkos svom talentu ne uspijevaju živjeti od toga, zaključio je Matula. BILTEN Bilten br. 6 13 ШТА ЈЕ ГЛУМАЦ? Бранислав НУШИЋ ...Глумац? Одиста примамљив позив. Позив узвишен, ван дневнога, далеко од свега што је профано – изузимајући позоришног благајника. Позив који најдрскије и најочитије утврђује факат: да се велика реч, реч истине, реч правде, реч љубави; реч свега узвишенога, може само онда рећи јавно, ако се покрије и окити лажима. Храмови, палате, градови, шуме од намолованог платна; круне од хартије, одело од лажног злата! мачеви од дрвета; и лажне сузе, лажни уздаси, лажна узбуђења и лажне радости, а све то да би се рекла она велика она вечита реч. Где је оно срећно детињство, које је преврнуто корито сиужило као престо, на коме је цар излизаних лактова на капуту са јодном гушчијом перушком за капом? Па ипак, дечја је машта умела да замисли на његовим плећима хермелине, на глави круну и да верује да на кориту седи миропомазаник и да му се са страхопоштовањем шапће: „Ваше Величанство!” Људи то називају дечјом наивношћу, а колико је наискреније наивности и лажне спољашњости потребно да би се људима признало то што деца себи маштом стварају. И зато ваљда што глумци казују велику реч истине по шареним и лажним орнатима, назвали су их свештеницима талијиним. Кад сам први пут, као дете, чуо да глумце називају свештеницима, ја сам се овако домишљао: онај што игра љубавника, мора да је архимандрит; онај што игра интриганта, мора бити да је окружни прота; онај што игра „комичне улоге мора бити да је председник конзисторије, а онај што игра Краљевића Марка и размахује буздованом, мора да је ђакон, јер и наш ђакон тако кади о служби, као да му је буздован у руци. Доцније сам појмио и признао, да су глумци одиста свештеници само без свештеничких прихода, без чинова и без црвеног појаса, јер би им овај спао са мршавог трбуха. Оно, што је у глумачком позиву нарочито пријатно, то што он своју јавну реч, свој посао, своју задаћу, врши маскиран. То чине до душе, и сви остали у животу, само је резлика између њих и глумаца у томе, што глумац узима на себе праву маску, маску која одговара роли коју изводи; себичност маскира као себичност, злобу ка злобу а пакост као пакост, док у животу то другаче бива, тамо се једна рола игра а друга маска ставља. Политичар, на пример, на своју себичност ставља маску правде; богаташ, на своје зеленаштво ставља маску доброчинства; распутштеница, на својо искуство, ставља маску наивности а злобник, на своје савете, ставља маску пријатељства... (Одломак из „Аутобиографије”) 14 BILTEN Bilten br. 6 26. XI 2014. Prateći program DVA MALA DRAGULJA Piše Mladen BIĆANIĆ Uz predstave brčanski Susreti pozorišta/kazališta nerijetko su i mjesto susretanja s izuzetnim izdavačkim poduhvatima, knjigama koje ne možete tako često pronaći na knjižarskim policama, pogotovo kada je riječ o knjigama iz oblasti teatra odnosno teatrologije. Zenička izdavačka kuća „Vrijeme“, urednik Muamer Spahić, uz sudjelovanje prevoditelja – asistenata s germanistike u Zenici i Sararajevu: Irma Duraković, Ivana Nevesinjac, Vahidin Preljević i Naser Šečerović, a uz podršku Goethe Instituta Sarajevo, objavili su dvije izuzetno dragocjene i potrebne knjige koje su i promovirane na ovogodišnjim Susretima. Riječ je o knjizi „Sabrana djela i pisma“ Georga Buechnera (1813. – 1837.), njemačkog dramatičara, objavljenoj lani uz 200-tu godišnjicu rođenja, kao i djelu „Odabrane drame“ Franka Wedekinda (1864. – 1918.), koja je izišla prije nekoliko dana, a povodom 150-te obljetnice rođenja ovog svestranog njemačkog dramskog pisca, kazališnog teoretičara ali i praktičara, glumca, redatelja... Obje knjige priredio je Vahidin Preljević, šef katedre za njemačku književnost Filozofskog fakulteta u Sarajevu. Kada je riječ o Buechneru, drame je preveo Dževad Karahasan: “Dantonova smrt“, „Leonce i Lena“ i „Woyzeck“, a uz njih tu je i proza „Lenz“, politički spis iz Hesenskog zemaljskog glasnika, izbor iz pisama i znanstvena studija „ O nervima lubanje“. U nadahnutom predgovoru ovom izdanju Karahasan piše: “Sedamdesetak godina nakon njegove smrti vrijeme se prepoznalo u njemu i od tada traje međusobno tumačenje njegova djela i vremena.“ Odabrane drame Franka Wedekinda su: “Budjenje proljeća“, „Lulu“, „Markiz von Keith“ i „Cenzura“, a iz njegovog Dnevnika možemo nazrijeti i njegovo shvaćanje umjetnosti: “ Ko ne poznaje život, ni njegova umjetnost ne može na 26. XI 2014. duge staze biti drukčija do neplodna. Iz isključivog uživanja umjetnosti razvija se sklonost ka neprirodno pretjeranom, ka grozničavo rafiniranom. Samo iz uživanja u životu može nastati pročišćeni ukus.“ Ova promocija je održana u organizaciji Knijževnog kluba Brčko distrikt BiH, moderator je bio predsjendik Kluba, Žarko Milenić, a o knjigama je, osim Vahidina Preljevića, govorio i teatrolog i pisac Almir Bašović. BILTEN Bilten br. 6 15 Razgovor NIJE OGLEDALO KRIVO ZA ODRAZ NJUŠKE U NJEMU Almir BAŠOVIĆ, teatrolog, dramaturg i pisac Razgovarao Suvad ALAGIĆ I ove godine na 31. Susretima pozorišta/ kazališta u Brčkom boravi veliki broj referentih ljudi iz oblasti teatra iz nekoliko zemalja. Oni svojim pisanjem za Bilten, učešćem na okruglim stolovima i drugim javnim manifestima Sureta daju veliki doprinos razumijevanju i valorizaciji takmičarskog i pratećeg programa Sureta u Brčkom. Jedan od njih je i prof. dr. Almir Bašović, dramski pisac i sramaturg iz Sarajeva. Bašović je do sada napisao nekoliko drama. Izvođene su u Narodnom pozorištu Sarajevo, na njemačkom jeziku u Beču, na albanskom jeziku u Skoplju, na češkom, jedan dramolet je igran na BIJENAL-u evropskih dramskih pisaca u Bonu. Zadnje što je pisac Bašović uradio je „Monolog ubice“ za predstavu „Balkanski rekvijem“ koja je imala premijeru u okviru MESS-a u Zenici i Sarajevu, a premijera u Beču je zakazana za 29. novembar. Do sada ste odgledali i pisali za Bilten ili govorili na okruglom stolu o šest predstava koje su igrane od ukupno osam koliko ih ima u takmičarskom repertoaru Susreta pozorišta/ kazališta u Brčkom? Mislim da su predstave dosta ujednačenog kvaliteta, što znači da je selektor imao neku svoju vizuru šta dovodi i zašto dovodi. Ono što moramo uzeti u obzir jeste činjenica da Sureti u Brčkom nisu samo stvar selektora. U prvom redu oraničenja se sastoje u izboru tekstova koje pozorišta u Bosni i Hercegovini ili Regionu, rade ili ne rade. Dakle to je već samo po sebi selekcija - koliko ima domaćeg teksta?! Druga stvar je ono što predlažu pozorišta tako da je selektor tek neka treća instanca selekcije za ove Susrete u Brčkom koji su po meni jako važni. Mislim da je sam naziv, o tome sam govorio na okruglom stolu, SUSRETI jako važan, jer je to ono bez čega nema pozorišta, bez čega nema grada kulture i tako dalje. Evidentno je da nemamo BH dramu i to treba reći i mislim da u principu mogu govoriti o nekakvom nedostatku repertoarske politike bosanskohercegovačkih pozorišta što nažalost ograničava i Susrete u Brčkom.“ 16 BILTEN Bilten br. 6 Činjenica je da već nekoliko godina imamo krizu BH teatra. S druge strane stoje činjenice da je ove godine Republika Srpska, za razliku od Federacije BiH, imala premijere, a u Brčkom je na Susretima zastupljena sa dvije predstava od ukupno tri koje su konkurisale? Mislim da je to strašno! Jednom riječju STRAŠNO, i mislim da puno govori i o društvu, jer pozorište živi OVDJE i SADA! Jedina umjestnost koja živi u sadašnjem trenutku i zbog toga, oduvijek najbolje reflektira stanje u jednom društvu i mislim da repertoarske politike jesu najbolja slika našeg društva. Odnosa prema kulturi, odnosa prema zajednici, odnosa prema nama samima. Vidite li izlaz iz ove situacije? Dok ne bude nekih temeljnih, temeljitih promjena vrijednosti oko kojih se društvo okuplja, nažalost, ja sam pesimista. Moram reći da sam kao autor zadnjih pet izvođenja imao na stranim jezicima: jedno na albanskom, dva na češkom i dva na njemačkom jeziku. Dakle, meni lično i to ponešto govori o odnosu; nisam egocentričan ali nadam se da kao čovjek koji je nešto radio u pozorištu imam pravo i to primijetiti. Da je kod nas sve zasnovano na nekakvim klanovima, na nekakvim incidentima, da nemamo jasno profilirane repertoarske politike. I ono što nemamo ni u politici, pa tako ni u kulturmoj politici, pa tako ni u pozorišnoj politici, jeste pitanje odgovornosti. Još bih samo na kraju rekao jednu stvara, a to je da su Susreti u Brčkom zaista pravo ogledalo naše pozorišne produkcije. I uvijek kad govorim o tome ja bih volio na imamo na umu onu Gogoljevu: “Nije ogledalo krivo ako njuška ne valja.“ A Susreti u Brčkom su u pravom smislu te riječi ogledalo bosanskohercegovačkog i regionalnog teatra. 26. XI 2014.