close

Enter

Log in using OpenID

25 BILTEN 1.qxd

embedDownload
Večeras na sceni
26. XI 2014.
BILTEN
Bilten br. 6
1
Razgovor
SREĆNA SAM ŠTO RADIM POSAO KOJI VOLIM
Miljka BRĐANIN, glumica
Kroz cijelu predstavu bilo je dosta transformacija. Šta je
sve večeras Miljka bila na sceni?
Pokušala sam biti veliki broj likova koje nam je zadala
rediteljka Ana Đorđević. Između ostalog glumila sam
majku, iskustvo, dječake Simu i Spiru, djevojčicu Maricu,
tamničare i još par uloga. Stvarno veliki broj uloga i veliki
broj transformacija. Za svakog glumca je to veliki izazov i
veliki zadatak da se toliko puta transformišete, a da prosto
nemate puno vremena za transformaciju već se ona dešava
u sekundi. To je škola za glumca jer uspijeva malo više da
vlada sobom kada dođe u taj proces. Prosto vam to uđe u
krv i dobijete taj način igre. Sad to već radim sa lakoćom ali
u toku rada sam nalazila promjene i mislila o svemu.
Piše Sanita JERKOVIĆ IBRAHIMOVIĆ
Predstava je dinamična, veliki broj je transformacija. Koliko Vam je to sve bilo zahtjevno i koliko je trebalo vremena da se predstava spremi?
Svaka uloga je zahtjevna bez obzira da li radite jednu
ili više. To je prosto način igre i način te predstave, žanr
je takav. Trebalo nam je dosta vremena, otprilike smo
radili dva mjeseca. Razgovarali smo dosta, imali smo
povjerenje jedni u druge. Sarađivala sam sa svojim kolegom Aleksandrom Blanićem, kojeg poznajem dugo, i sa
mladim, talentovanim glumcima. Prosto smo se pronašli i
vjerovali jedni u druge, tako da je to bio timski rad. Bilo je
zaista naporno i teško ali bez rada i truda nema ni rezultata.
Crno-bijeli svijet sa dosta žute boje na sceni… Šta
je ustvari predstavljala ta žuta boja?
Predstavljala je tračak sunca, izlaza, ljepote. Nečega
što možda svako unutar nas sigurno ima ali zapostavi ili,
na žalost, zaboravi.
Vi niste prvi put na Susretima u Brčkom ali u
“Jazavcu” jeste, kakvi su utisci Vaših kolega i Vas bili
poslije predstave?
Dolazila sam par puta, a prošle godine sam čak dobila
i dvije nagrade na ovom Festivalu. Ali koliko god puta
došla uvijek sam isto uzbuđena i svaki put imam tremu.
Ova publika je zaista divna i zaslužuje jedan ovakav
Festival.
Svaki moj dolazak ovdje je kao prvi i uvijek imam
neku odgovornost, imam želju , volju i ljubav da uradimo
to s čim smo došli kako treba. Sad je trema malo veća jer
prvi put predstavljate drugu pozorišnu kuću.
Premijera ove predstave je bila nedavno. Jeste li
izuzev u matičnoj kući, još negdje nastupali sa njom?
Da bila je nedavno. Otvorili smo Festival “Zaplet
mladog glumca” Gradskog pozorišta “Jazavac”, a poslije
nas je odmah krenuo taj Festival tako da nismo imali baš
vremena da puno igramo. U suštini nam je ostao jedan
mjesec igranja i sad nas tek očekuju gostovanja.
Krećemo sa fenomenalnim Festivalom tako da se nadamo
da će naš put da bude dobar i uspješan.
Inače sa Anom Đorđević sam do sada radila već dva
puta, na predstavi “Četrnaesta” i na predstavi “Radnička
hronika” tako da sam već upoznata sa njenim radom. Nas
dvije, čini mi se, imamo neku konekciju kao reditelj i glumica. I stvarno sam srećna što sam dio ovog procesa, što mi je
povjerila veliki broj uloga, što sam unutar ovakvog projekta koji je jako bitan za Gradsko pozorište “Jazavac”, kojem je
ovo prvo gostovanje na Festivalu. To je za ovo pozorište
veliki korak i velika pohvala.
2
BILTEN
Bilten br. 6
Očekivala sam večeras crvenokosu Miljku. Vas
dosta ima i na televiziji…
Bila sam crvenokosa ali evo sada malo mijenjam boju
kose, transformacije i u privatnom životu.
Dosta radim i na televiziji, pojavljujem se u dosta
domaćih serija što je jako bitno za glumca, odnosno da
vam neko povjeri toliko uloga. Jer bez rada i šanse da
radite ne možete ni napredovati. Srećna sam što dobijam
veliki broj šansi da radim. I sreća je i izuzetak da u ovim
vremenima radite ono što volite.
26. XI 2014.
Razgovor
Ponovno Branislav Nušić u sklopu Festivala, ali u novom
ruhu. Riječ je o njegovoj „Autobiografiji“ koju je napisao
prije devedeset godina, a čiju je adaptaciju pod nazivom
„Od kolijevke pa do braka“ i potpisala redateljica Ana Đorđević za Gradsko pozorište Jazavac Banja Luka. Danilo
Kerkez, apsolvent banjalučke Akademije umjetnosti, jedan
je od protagonista komedije, a gledali smo ga i na prošlogodišnjim Susretima u nagrađenoj predstavi iste redateljice
„Četrnaesta“ u produkciji Narodnog pozorišta RS. U Brčkom
je treći put kao gost, a za Bilten kaže da smo dobra publika,
te da rado dolazi u ovaj grad.
Na prošlogodišnjim Susretima predstavili ste se
brčanskoj publici predstavom „Četrnaesta“ čiju režiju
potpisuje isto Ana Đorđević, kažite nam kako je došlo
do suradnje s Pozorištem Jazavac?
I prije sam u ovoj kući radio neke manje projekte, ali
ovo je prvi ozbiljan projekat u koji sam uključen. Došlo je
tako što nas je nekoliko glumaca rediteljica pozvala na
kasting i pošto joj je trebao neko mog profila odabrala je
mene, što nisam očekivao. Raduje me što prvi put radim sa
Aleksandrom Blanićem, s Miljkom Brđanin sam već radio, a
Smiljana Marinković je skupa sa mnom u Akademiji.
Gledajući predstavu, imala sam dojam da se Nušić
gubi, pa se ponovno pojavljuje, pa sve tako u krug.
Riječ je o modernoj adaptaciji. Koliko u njoj ima onog
izvornog nušićevskog?
Pošto je riječ o adaptaciji jedne autobiografije ima puno
modernih dijelova koje je Ana lično ubacila, ali koji ne gube
vezu sa Nušićem. Oboje govore o stvarima aktuelnim danas,
na primjer to u školi kako se podmićuju nastavnici, samo
što smo mi ubacili detalje iz današnjeg vrmena i to je ono
što jeste Nušić. Da li se gubi ili ne gubi? Možda da dramaturški, ali to i jeste zadaća modernog teatra.
Vi tumačite lik Nušića, pričate nam njegovu priču.
Zašto od kolijevke pa do braka?
On je dijete i priča svoju priču. Ustvari to je priča svih
ljudi koji se rađaju i odrastaju, tačnije život traje od onog
momenta kad se rodiš dok se ne oženiš, a poslije toga je sve
patnja i robovanje. Suština je da sam ja dijete, koje je odrastalo i bilo nestašno. Želio je, kao mali, jedan, a desio mu se
sasvim drugačiji život kojem se nije nadao. Svi mi smo ponekad egocentrični i i mislimo da se svijet vrti oko nas, a tako
je i Nušić mislio, no život vas demantuje u baš tom trenutku.
Scenografski, a slijedom muzičkih songova Ja se
rađam, daskama vlada jedno veliko bure kao simbol
majčine utrobe, rađanja, novog početka ili možda
neočekivanog saznanja?
Svi mi dolazimo iz nekog mraka na ovaj svijet. Dok smo
u buretu mislimo da je sve idealno, da živimo onakav život
kakav mislimo da imamo. Tek kad izađemo na svjetlo dana,
shvatimo da to i nije tako kako je unutra izgledalo. Kada dijete dolazi na svijet bez iskustva i kako odrasta postaje svjestan svijeta oko sebe, zato je bure simbol sigurnosti, pa i
izolacije iz svega toga. Kada bude izbačen iz bureta, tada
počinje raditi njegova svijest, počinje raditi ono nušićevsko.
26. XI 2014.
Od kolijevke pa
do braka, sve
ostalo je patnja
Danilo KERKEZ, glumac
Razgovarala Ivana PIRIĆ
Kako progovara redateljica na ironiju Nušićeve kritike društva?
Gledajući njene predstave ona ne okoliša i ide direktno,
ne prikrivajući istinu. U ovoj predstavi željela je pokazati
ono što je i sam Nušić htio kad je govorio o svojoj autobiografiji da će je pisati na komičan način. Naime, on neće da
piše ozbiljno, ali on upravo piše o tako ozbiljnim stvarima
na jedan samo njemu karakterističan, humorističan način.
Stekao sam dojam da se on cijeli život smijao drugima, pa se
htio sad nasmijati sebi, ali opet kroz sebe o jednom sistemu,
načinu razmišljanja društva u kojem je i on rođen. Način na
koji rediteljica priča je drugačiji, evo, recimo, igram bebu
koja razumije šta drugi misli, a svijet doživljava kao odrasla
osoba, dok ga drugi ne razumiju.
Šta bi rekao Nušić da čuje ovu modernu muziku u
svom djelu?
Zavisno kako ko doživljava pozorište, zavisno kako ga je
Nušić doživljavao, ali sam ubijeđen u jednu stvar da to
sigurno nije čovjek koji ne bi razumio. U pozorištu je sve
dozvoljeno i bilo bi suludo postavljati ovo djelo isto kao
prije pedeset godina. Mislim da bi on to razumio, a da li bi
me se moderna muzika dopala to je druga stvar.
BILTEN
Bilten br. 6
3
Razgovor
REDITELJICA NAS JE POKRENULA NA IGRU
Aleksandar BLANIĆ, glumac
Razgovarala Danijela REGOJE
okolnosti, ni uslovi u kojima naši ljudi žive i čitav naš mentalitet i neki, možemo čak reći i stereotipi, koji se ponavljaju našim ljudima u našoj svakodnevici dokazuju se i u ovoj
predstavi. Dokazuje se da su ljudima bliski, da ih ljudi prepoznaju, da je to itekako savremeno i pokazuje i današnje
probleme što nije baš za pohvalu. Ne bi trebali biti ponosni
na to.
U jednom trenutku u predstavi jedan od junaka
kaže da država ne podnosi pismene. U ovoj predstavi, u
seciranju svih tih problema današnjice poseban akcenat ste stavili na obrazovni sistem?
Tako je, ali, opet kažem, nažalost, to je činjenica. To je
naša svakodnevica. Mi smo to pokušali samo malo da
iskarikiramo. Mislim da nismo puno pogriješili i da nismo
pretjerali u tom svemu. Pa svjedoci ste da su to neke
svakodnevne stvari, skandali na koje su i ljudi oguglali... Mi
svakodnevno možemo čuti, pročitati da je neko kupio diplomu... Tu su i te priče o državnim i privatnim ili, kako kažu,
kupovnim fakultetima... To su sve stvari koje su svima
jasne, mi ih samo potcrtavamo i podsjećamo ljude da se jednom osvjestimo i dođemo sebi. Ovo je i upozorenje da nam
niko neće pomoći dok mi sami sebi ne pomognemo i krenemo ispočetka da radimo na sebi.
Koliko Vi zapravo uloga tumačite u ovoj predstavi?
Ne znam. Samo malo, moram i ja da vidim, da izbrojim.
Evo ga... Deset uloga igram.
Koliko je bilo teško transformisati se u sve te likove,
posebno imali se u vidu da ste neke transformacije
radili odmah na sceni, da ste bukvalno išli iz uloge u
ulogu?
Ne znam, zavisi od toga koliko je uspjelo. To publika
može najbolje ocijeniti, ali ja sam se trudio da ispoštujem
svaki lik. Naravno, nema svaki lik isti zadatak i istu težinu,
ali sam svakom prišao, što se kaže, glumački pošteno i
pokušao sam da ga odbranim u svakoj situaciji u kojoj se on
zadesi u tom trenutku.
Ovdje je Nušić bio polazište za priču, koja nije samo
fokusirana na taj period od rođenja do braka (gdje po
Nušiću život i završava), nego ste se dotakli i svih naših
aktuelnih problema. Kako ste vi to „spajali“? Nešto što je
klasika i ovo što je danas?
Nažalost, nije bilo teško, jer te stvari o kojima je Nušić
prije sto godina pisao nisu se, bog zna kako, promijenile, ni
4
BILTEN
Bilten br. 6
U cjeloj ovoj priči muzika ima jako važnu ulogu, kao
i scenografija crne, bijele i žute boje. Kakav je to svijet?
Je li on crno-bijeli sa „povremenim sunčanim intervalima“?
Pa ne znam... Bilo bi dobro sa rediteljicom porazgovarati o tome, ali i sa scenografom... ne znam. Rediteljica
Ana Đorđević je vrlo kreativna i meni je zaista bilo vrlo zanimljivo raditi s njom. Ovo je naša druga saradnja. Prvu
predstavu smo radili dok smo bili dosta mlađi, prije desetak
godina, jer mi smo ista generacija. Evo sada smo opet
ukrstili, ne koplja, nego mišljenja i iskustva i mislim da smo
napravili zanimljiv rezultat. Meni je zaista bilo jako zanimljivo raditi. Bilo je dosta tih stvari koje su inspirativne i
stvarno nas je pokrenula na igru što je najvažnije u odnosu
reditelj-glumac.
Vi ste u stalnom angažmanu u Dječijem pozorištu
Republike Srpske u Banjaluci. Otkud saradnja sa
Gradskim pozorištem Jazavac koje se evo prvi put
predstavlja na Susretima pozorišta BiH u Brčkom?
Pa pozvali su me kao gosta u “Jazavac” i ja sam to prihvatio. Radim gdje god me pozovu, jer zaista volim ovaj
posao. Ovo gostovanje na brčanskom Festivalu dođe kao
neka dupla sreća. Ja radim svuda gdje me zovu. Mi smo
mala sredina u kojoj nema puno prilike da se radi, tako da
svaka prilika mora da se iskoristi. Ja ih nastojim iskorititi i
zahvalan sam svima koji me zovu da radim. To mi je užitak,
takav sam.
26. XI 2014.
OVO JE BIO DOBAR TRENING
NAKON AKADEMIJE
Razgovor
Smiljana MARINKOVIĆ, glumica
Razgovarao Mario IVKIĆ
Gradsko pozorište Jazavac iz Banjaluke publici u Brčkom
na 31. festivalu kazališta izvelo je predstavu „Od kolijevke
pa do braka“. Redateljica Ana Đorđević sve likove u ovoj
predstavi povjerila je četvero mladih glumaca nastalih iz
banjalučke Akademije dramskih umjetnosti. I to dvoje iz
prve, a dvoje iz posljednje generacije te akademije. Tako je
svoj prvi profesionalni angažman u kazalištu dobila i mlada
glumica Smiljana Marinković, rođena Novosađanka, koja
je u lipnju ove godine diplomirala glumu na Akademiji u
Banjaluci. Već u svom prvom angažmanu imala je zahtjevan posao.
Igrali ste nekoliko likova u jednoj predstavi i još se
pojaviti u natjecateljskom repertoaru. Težak zadatak,
zar ne?
Meni je bilo jako zanimljivo kada sam pročitala scenario
i kada sam čula koja je zamisao reditelja. Mislila da sam
prvo da će tu biti angažovano 10 do 15 ljudi, ali kada sam
čula da nas četvero treba to sve da uradi, bilo mi je jako
zanimljivo i to predstavlja jedan dobar dril i trening posle
akademije. Tako da meni je to sve bilo onako puno uzbudljivo. Starije kolege su mi puno pomogli i rediteljka je bila
onako baš puna razumevanja.
Sam Nušićev tekst, kojeg je dopisala redateljica Ana
Đorđević, sam po sebi je satiričan, ali neki bi mogli reći
da se doima i pomalo šovinistički. Zanimljivo je čuti
kako mlade žene gledaju na to.
Jeste. Ali to je prosto stav reditelja. Ona je želela da na
taj način predstavi Nušića i da na neki način pokaže da
nešto što je pisano pre više od sto godina može i danas da
se čita i gleda na neke drugačije načine. Još kada sam u
osnovnoj školi bila i kada sam čitala to delo ono mi je bilo
jedno od omiljenih. Ovo je potpuno drugačije čitanje, tako
da sviđa mi se, zanimljivo mi je bilo gledati uopšte na takav
način.
Vi ste u ovoj predstavi radili s kolegom iz svoje klase
i dvoje kolega iz prve generacije banjalučke Akademije
dramskih umjetnosti. Zanimljivo je čuti kako ste doživjeli tu suradnju?
Generalno baš je bilo zanimljivo i dobro. Oni su stvarno
bili puni razumevanja i podrške i nekako je to bilo da sam
odmah posle akademije uletela u to tako da mi je to bilo kao
nekakav nastavak školovanja. Stvarno su svi bili puni i
saveta i da popričaju, i bilo je tu i kriza naravno u traženju
svih tih likova a oni su me uvek hrabrili“, pohvalila se
Smiljana.
26. XI 2014.
BILTEN
Bilten br. 6
5
Također je zanimljivo povezati pitanje koje se provlači i kroz tekst same predstave, gdje je mjesto i budućnost mladog školovanog čovjeka u današnjem društvu.
Ja se nadam da ima budućnosti. Optimistična sam i verujem da svako uz rad može da nađe svoje mesto u ovom
svetu. Neki kažu da se ne isplati biti glumac, ali ja ću to tek
da vidim. Ja ovo volim. Radim zato što to volim pa kasnije
ćemo videti kako će se i koliko to isplatiti. Ali ja mislim da
svako ko želi, ko radi na sebi da može da nađe svoje mesto
pod suncem“, kratko je prokomentirala Marinkovićeva.
Od mladih glumaca volimo čuti također kako gledaju
na bosanskohercegovačko glumište, ali i glumište u
regiji, kako to njima sada izgleda i jesu li zadovoljni
onim što se danas nudi?
Ja mislim da Banjaluka generalno iz godine u godinu ide
ka sve boljim i boljim predstavama. Nisam imala mnogo
prilike da gledam predstave iz Regiona. Iz Sarajeva sam najviše gledala predstave. Tako da generalno mislim da, poredeći sa Beogradom ili Novim Sadom, mi polako idemo
uzlaznom putanjom. Mislim da mi ovde imamo neko drugačije gledanje teatra, ali koje je takođe vrlo zanimljivo.
Gdje sebe vidite u budućnosti, u domaćem teatru ili
negdje vani?
Ja sam ovde došla iz Novog Sada jer želim da ostanem tu,
tako da ja sebe vidim ovde. Meni je ovde lepo, sviđaju mi se
ljudi na ovim područjima tako da prosto nekako mi je sve
lepše nego što je bilo tamo kod mene i iz tog razloga sam
došla ovde i započela, i evo za sada uspešno sve to ide“, kaže
Smiljana.
Gdje više volite biti angažirani, u kazalištu ili na
filmu?
6
BILTEN
Bilten br. 6
Razgovor
U pozorištu, ali ne bi odbila ni jedan angažman i na
filmu.
Kako Vam se svidjela publika u Brčkom?
Divna je publika. Baš smo odmah po završetku predstave mi glumci komentarisali u garderobi. Onako smo u početku, kad smo videli da publika ćuti, ne reaguje na neke delove na koje je reagovala banjalučka publika, malo smo se
zapitali šta se događa. Ali smo onda u jednom trenutku
shvatili da je to zato što publika ovde razmišlja. Zato što
prvo čeka da čuje o čemu se radi, da ih uvučemo pa tek
onda da reaguju. Tako da ja sam, ali i ostale kolege, oduševljena reakcijom publike u Brčkom.
U vezi scenografije u predstavi bio je zanimljiv izbor
boja, ali i jednostavnost rekvizita, što je bilo jako funkcionalno.
Scenografiju je radila devojka koja je saradnica
„Jazavca“, naravno pod vođstvom rediteljke. I meni je isto
bilo to zanimljivo što smo mi bukvalno išli po gradu i tražili sve što je žuto, crno i belo. Tako da na kraju je završila sa
tom nekom scenografijom koja je onako dosta siromašna
finansijski ali bogata vizuelno, estetski i praktična“, prokomentirala je naša sugovornica.
Kakava su Vam očekivanja od festivala u Brčkom i
kada je riječ o nagradama?
Naravno da se ne bih bunila da dobijem nekakvu nagradu. Mislim, to je svakom mladom glumcu u početku vetar u
leđa. Ja se nadam i volela bih da me takve stvari nikada u
životu ne vinu u oblake, da se uobrazim, da se vasdignem.
Nego samo želim prosto da bude nešto što će mi samo
davati podsticaj da idem dalje i bolje.
26. XI 2014.
NUŠIĆEVA „AUTOBIOGRAFIJA“ NA POZORNICI
Osvrt
Piše Mladen BIĆANIĆ
U drugoj polovini XXXI. Susreta pozorišta/kazališta u
Brčkom susret sa još jednim djelom velikog srpskog
komediografa Branislava Nušića čiju 150-tu obljetnicu
rođenja vrlo zapaženo obilježava i ovaj festival – Gradsko
pozorište „Jazavac“ iz Banje Luke, a u izboru selektora
Hazima Begagića, izvelo je komad „Od kolijevke pa do
braka“ temeljen na njegovom proznom djelu
„Autobiografija“ u režiji i adaptaciji Ane Đorđević.
Izuzetno funkcionalnu a jednostavnu scenografiju koja
zaista ravnopravno „igra“ u predstavi potpisuje Vladana
Trnić, njeno je i kostimografsko rješenje, a muzičko je
grupe SOPOT. Vrlo je zanimljiv i sastav glumačkog ansambla: čine ga studenti prve generacije banjalučke
Akademije umjetnosti kao i oni što se upravo završili studij: Miljka Brđanin, Aleksandar Blanić, Smiljana
Marinković i Danilo Kerkez. Gradsko pozorište „Jazavac“
udruženje je građana i djeluje već osam godina, u devetu
sezonu ulazi upravo ovim komadom, a karakteristično za
djelovanje te još relativno mlade pozorišne trupe jest okupljanje oko kazališnih projekata koje smatraju pogodnim
da se postave na scenu – tada se odabiru i svi potrebni
suradnici i kreće se u realizaciju predstave.
„Od kolijevke pa do groba“ takav je jedan projekt koji
Nušića propituje kroz njegovu kultnu „Autobiografiju“,
dakle crtice i anegdote kroz koje je ovaj veliki majstor smijeha ali i precizan analitičar doba i društva u kojem je
živio i o kojem je pisao rekao mnogo o sebi, ali, po običaju, i o nama. Sjajan posao obavila je Ana Đorđević adaptirajući to prozno djelo, pažljivo odabirući pojedine epizode i cjeline majstorski ih oblikujući u cjelovite, žive i kazališno dopadljive scene i prizore. Kaže redateljica:
“Branislav Nušić se u svom čuvenom proznom djelu
„Autobiografija“ našalio na račun svoje vjere u sopstvenu
izuzetnost, razotkrivajući sa veselom ironijom tajne svog
odrastanja i sazrijevanja koje nisu pohvalne. Mi smo, oslonivši se na ovo djelo, glavnog junaka, nazvanog prosto
„jedno dijete“, proveli takođe kroz komične situacije koje
sadrži svaki životni put jednog narcisoidnog ljudskog bića,
a to smo, da se ne lažemo, svi mi. Taj se put, logično, završava brakom, jer u braku umire sloboda, a umire i narcisoidnost.“
Ono što u predstavi, međutim, ne umire, jeste taj
neprocjenjivi Nušićev humor, ali i ponekad, na granici cinizma, oštra satirička žaoka koja će ubosti kada se to najmanje nadate. Jer ovo jest, u najboljem smislu riječi, vrlo
dobro sklopljena i odigrana omladinska predstava, u kojoj
ispod lepršave i prpošne igre uvijek teče neki podzemni
sloj, nešto malo mutniji i opasniji no što se to čini na
bistroj površini. No, vrlo angažirana i odlično uigrana – u
Brčkom smo gledali tek četvrtu izvedbu budući da je premijera bila prije nešto više od mjesec dana – mlada glumačka ekipa ne libi se uroniti i u taj, skriveni, a Nušiću tako
prirođen i drag sloj što ako ga pažljivo promišljamo pronalazimo i u njegovim dramama – komedijama. U predstavi se sve zasniva na nevinoj dječjoj igri, ali se kroz nju
26. XI 2014.
prelamaju svi Nušićevi atributi kao pisca, satiričara i
komediografa. Djeca se igraju vlasti, djeca ratuju, djeca se
vole i zaljubljuju, djeca govore iz majčine utrobe – ali ono
što ona govore i osjećaju nepatvoreni je i izvorni Nušić
koji progovara o svijetu jučer ali, nažalost i svijetu danas.
Ništa bitno, vidimo i iz teksta i iz nadahnute igre mladih
glumaca, od doba Nušića do vremena Brešana i Tomića,
nije se promijenilo, a to smo mogli uočiti i u njihovim djelima. „U mojoj avliji je moj svijet, čuješ li svijete ovdje sam
ja vlast“, reći će glavni protagonist u jednom trenutku, da
bi odmah zatim mogli čuti da „Država ne podnosi pismenost“, da ministri nikome ne odgovaraju za ono što čine, ili
bolje reći ne čine, ali i veliku istinu sa kojom se susreće
svako malo dijete: “da bi netko mogao ustati prvo mora
naučiti da puzi“.
Za okruglim stolom predstava je dobila samo komplimente – jedan od sudionika u razgovoru, glumac Ivan
Bekjarev, iznio je možda najveću i najistinitiju pohvalu
rekavši: “ Često sam bio skeptičan prema frazi da su glumci velika djeca. No gledajući večeras vašu igru, povjerovao
sam da to ponekad može biti točno.“
Nušić i supruga Darinka, kćerka Božidara Đorđevića iz Brčkog
BILTEN
Bilten br. 6
7
Komentar
DRUŠTVENE ANOMALIJE
Piše Srdjan VUKADINOVIĆ
U godini jubileja najvećeg komediografa XX vijeka na
južnoslovenskom prostoru Branislava Nušića gotovo da
su svi njegovi komadi pripremani i premijerno
izvođeni u raznim teatrima. Tim povodom je i jedno
mlado alternativno kazalište, banjalučko Gradsko
pozorište „Jazavac“ pripremilo po Nušićevom djelu
„Autobiografija“ komad „Od kolijevke pa do braka“.
Priča prati odrastanje čovjeka i razne faze njegove socijalizacije sve do momernta dok ne sklopi brak sa kojim
se taj proces odrastanja okončava, kako je i sam Nušić
isticao da se „sa brakom taj put i završava“. Momenti iz
Nušićeve knjige „Autobiografija“, koji nije u prošlosti
bio toliko predmet inscenacija na kazališnim daskama
kao ostala njegova djela, su bili samo inicijacija za banjalučku predstavu čiju je konačnicu u vidu režije i
adaptacije potpisala Ana Đorđević.
Iako priča u predstavi „Od kolijevke pa do braka“
prati odrastanje čovjeka i njegove različite faze socijalizacije kroz niz komičnih situacija, ali u nizu detalja kada
se krene smijati zaledi se negdje taj smijeh u ljudskom
biću. Ako u nekoj drugoj fazi socijalizacije djeteta koja
obuhvata početak njegovog školovanja i osnovnoškolsko
obrazovanje redoslijed sjedenja po klupama se određuje
po načelu što kome radi otac to je sasvim dovoljno da
Nušićeva komedija ne bude smiješna. Jer se već u toj fazi
socijalizacije shvata da je novcem moguće kupiti sve, čak
i ono što je dubinska nematerijalna vrijednost i tiče se
unutrašnje dimenzije čovjeka, a to su ljubav, prijateljstvo, čast, moral... Kada u tome stepenu socijalizacije i na
tom nivou pojedinac formira svoju svijest po takvim
8
BILTEN
Bilten br. 6
nazorima eto jednog od objašnjenja zbog čega je sistem
vrijednosti tako dugo urušen i zbog čega se ne formira
novi nego vakuum traje jako dugo, više od dvije i po
decenije. Jer, da postoji sistem vrijednosti konstitisan po
načelima univerzalnih civilizacijskih vrednota koje
podrazumijevaju rad, obrazovanje, red, različitosti onda
se u društvu ne bi moglo kupiti sve ono o čemu govori
Nušić. Zbog toga nije ni potrebno obrazovanje jer će bilo
kakva diploma samo nanositi štetu onome ko računa da
prohodnost na skali društvenih položaja obezbjeđuje po
tim kriterijumima.
Tajne i problemi odrastanja koji su bili prepreka i na
koje je nailazio i sam Branislav Nušić su bili predmet
šale u njegovom djelu „Autobiografija“. I najbolji način
obračuna sa anomalijama nije da se na konstruktivan i
temeljit način ukazuje na njihovu neutemeljenost i neodrživost. Jer, ukoliko se tako nešto radi onda se ulazi u
sistem u koji hoće upravo neobrazovane političke elite
da uvuku pojedinca koji je obrazovan i koji ima namjeru
da gradi svoju uspješnost na rezultatu u tom polju, a ne
neopotizmu, klanovstvu ili nečemu trećemu što nema
nimalo dodirnih tačaka sa sistemom vrednota. Zbog toga
se sa preprekama koje stoje na putu uspješnima, kao što
je bio i Nušić, u fazama socijalizacije treba ismijavati i
karikirati. Ili, još bolje, treba ih urušavati na svakom
koraku, a ne nevoljno i protivno svojim ubjeđenjima prihvatiti da će neko biti odličan u školi zato što mu je otac
nešto, a da je univerzitetska diploma najveća manjkavost
koju pojedinac može da ima u kvalifikativima sa kojima
on sam smatra da se treba ponositi.
26. XI 2014.
Komentar
Naravno tako se i treba odnositi, na drugom kraku ili
polu, prema navodnoj izuzetnosti i postignuću koje nema
u realnim osnovama dimenziju stvarnog pokrića. Nego
je više stvar medijske halabuke ili simpatija koje se
imaju prema nečemu i nekome ko ima mogućnosti i priliku da procjenjuje (ne)izuzetnost i (ne)postignuće. A to
je opet omogućio sistem urušenih vrednota i onaj vakuum koji postoji u njemu i u kome se najbolje snalaze
pojedinci kojima je jedina referentna preporuka to što
su potomci onih koji imaju novac, i koji su bogati trgovci ili bogati piljari ili bogati zanatlije. Isto tako u takvom
sistemu se najboilje snalaze i jedino u njemu mogu promovisati beznačajno postignuće kao izuzetno. I jedno i
drugo stvaraju frustracije u mladom biću koje se formira
„od kolijevke pa do braka“. A protiv frustracija se najbolje boriti sa smijehom, Jer smijeh je dobar antidepresiv za
sve koji pokušavaju da se bore sa vjetrenjačama i
pokažu da su rad i talenat, izvrsnost i postignuće nešto
što treba da je dominantan kriterijum u određivanju
pozicije u hijerarhiji društva.
A da se oba ova puta završavaju u braku to je već
neko drugo pitanje. Po Nušiću da- jer se postgnuće i potpuno sazrijevanje u ljudskom i humanom obliku čovjeka ostvaruje zasnivanjem instituta braka. Ali i u braku
se dalje razvija narcisoidnost koja počinje ubrzo i da
smeta ovoj instituciji. Tako da mnogi mladi ljudi koji
smatraju da su i emocionalno i životno sazreli ne mogu
izdržati određene pritiske kako sopstvene, tako i bračnog
partnera da budu izuzetni, da budu najbolji, da budu prepoznati u širim razmjerama i da obezbjeđuju značajan
kvalitet života. Zbog toga je sve više bračnih rastava koje
razvijaju sumnju u opstojnost ove institucije i upravo
doživljavanje istoga kao (ne)stabilizatora mladalačkih
zanosa.
Problemi koji se ističu u predstavi „Od kolijevke pa do
groba“ rediteljke Ane Đorđević su bliski svima koji egzistiraju u jednom urušenom društvu. Oni refleks zbivanja
sa pozornice prosto upijaju zbog čega je ova predstava
izvanredno komunicirala sa publikom na XXXI
Susretima pozoršta / kazališta u Brčkom.
Protagonisti predstave se nisu odrekli visokih umjetničkih dometa u ovom komadu samim tim što su uzeli
Nušićevo djelo „Autobiografiju“ koja slovi za ozbiljnu literaturu kao tekstualnu potku predstave. A stanju u kome
se na crnohumorni način doživljava i diplomiranje na
univerzitetu i svako drugo postignuće velikim dijelom je
doprinijela ujednačena igra četvoro glumačkih protagonista (Miljka Brđanin, Aleksandar Blanić, Smiljana
Marinković i Danilo Kerkez). Pokazuje i predstava „Od
kolijevke pa do braka“ banjalučkog Gradskog pozorišta
„Jazavac“ da Nušićev humor ne zastarijeva, jer se ni
glavni protagonisti i akteri u društvu ne mijenjaju. Dok
god neko u ime nekoga može odbraniti doktorat, dok god
se može ne cijeniti i nipodaštavati univerzitetska diploma
kao uslov da se počne radno profesionalna karijera i dok
god još mnogo vremena u postizanju uspjeha budu bitni
elemernti socijalnog porijekla i naslijeđa, dotle će mnogo
crnohumornih situacija na prvi pogled izazivati smijeh
gledalaca, ali će u suštini biti mnogo ozbiljni i mnogo
tragični i po pojedinca i po društvo u cjelini.
26. XI 2014.
BILTEN
Bilten br. 6
9
Округли сто
ЛЕПРШАВ И ПОУЧАН ПОВРАТАК У ДЈЕТИЊСТВО
Биљежи и пише Новак ТАНАСИЋ
Иако у скромним (најмање позоришним) условима и само
захваљујући ентузијазму и енергији појединаца којима су
умјетност и „даске које живот значе“ достојни сваког
одрицања и жртве, Градско позориште „Јазавац“ у Бањој
Луци егзистира већ девет сезона: пред „судом“ брчанске
публике на шестој фестивалској вечери побрало је
аплаузе и неподијељене симпатије за изведбу представе
„Од колијевке па до брака“ коју је по аутобиографској
прози Бранислава Нушића адаптирала и режирала Ана
Ђорђевић.
Четворо глумаца из прве и посљедње генерације с
Акедемије у Бањој Луци, вођено руком маестралне Ане
Ђорђевић, заиграло је дјечју игру и пробудило сјећања и
размишљања о тајнама одрастања с увјерењима да смо
изузетни и предодређени за успјех, посебни и пробрани –
бољи од других, а не и нарцисоидни као и сва људска бића.
И оставило нам питање на које одговоре бирамо сами,
с више или мање искуства и искрености: да ли с браком
умире слобода а с њом и самољубље?
„Јазавац“ је позориште које нема дворану, нема ни
једног запосленог, нема сигурне изворе ни основних
прихода за минималне трошкове, а има стални репертоар.
Готово несхватљиво, или могуће само зато што „Јазавац“
има: Љубишу Савановића који не признаје да је
„умјетнички директор“ јер је заиста „Катица за све“, има
глумце с Акедемије и подршку групе професора, има школу
за младе у којој волонтерски раде доказане вриједности
позоришне умјетности, има глумце Народног и Дјечјег
позоришта у Бањој Луци које ангажује по пројектима. Тако
опстаје и налази пут до гледалаца и критике, намеће се, што
је изузетно важно, као нова звјездица у мозаику
динамичног и све квалитетнијег позоришног
чинодејствовања у главног граду Републике Српске.
У разговору о представи наглашена је сјајна
адаптација и луцидна режија Ане Ђорђевић која је с
оскудним (и јефтиним) позоришним средствима
креирала игру усмјерену на четворо глумаца којима су
хуморне реплике давале нови замајац за успјешне
трансформације у којима су се једнако добро снашли:
10
BILTEN
Bilten br. 6
искусни Миљка Брђанин и Алексадар Бланић, али и тек
свршени академци Смиљана Маринковић и Данило
Керкез.
Свима је, исичу, било задовољство и уживање у раду с
Аном Ђорђевић.
Миљка Брђанин: „Када сам прочитала Нушићев текст
нисам могла вјеровати да није писан ових дана, а у
адаптацији смо о браку проговорили као о почетку новог
живота и одрастања у сусрету са свим личним
индуивидуалностима, сујетама и надама које уласком у
брак само почињу изнова“.
Данило Керкез: „Није било лако радити. Играте дијете
с мислима одраслог човјека. За партнере имате колеге
који су одрасли и говоре то што мисле, док ви у тим
односима морате говорити оно што они мисле да ви
треба да кажете. То захтијева заиста пуну концентрацију
у свакој реплици и покрету.“
Смиљана Маринковић: „Ово је моја прва
професионална улога након завршетка Акедемије у јуну
ове године. Срећна сам због брзог ангажмана, а била ми је
част, узбуђење и задовољство радити с колегама и Аном
Ђорђевић. Научила сам заиста пуно“.
Александар Бланић: „Већ у првом читању
драматизације препознао сам пуно тога. Дилеме су уз
силан труд и залагање ријешене с Аном која нас је водила
на мајсторски начин па се све претворило у право
задовољство које добива пун смисао и доласком на ове
Сусрете, уз осјећај да је и публика задовољна напустила
дворану.“
Јесте. С осмијехом и симпатијама. А како и не би када је
у свему препознала барем нешто из периода свог
одрастања и вратила се у дјетињство, насмијала или
упитала – па зар сам заиста и сам некада био такав?
Уосталом, неке од импресија с огруглог стола (и тамо сједе
људи из публике!), само су потврда Бланићевог увјерења.
Ратко Орозовић, филмски редитељ: „Уживао сам јер
сте ме вратили у младост. Искрено, поштено, увјерљиво и
лепршаво. Имате сјајну могућност дјечје игре а играли сте
се тако као да је дворана празна, да вас не гледа нико.
26. XI 2014.
Округли сто
Уједначено и компактно тјерали сте ме на помисао да
сањам како сам млад, а ту шансу имали су сви у дворани.
Честитам и предлажем – радите наставак ове представе.“
Иван Бекјарев, глумац: „Вишеструк успех – од
адаптације, маштовите режије и четворо правих глумаца
који су имали веру у оно што раде, а то је и најважније на
путу до успеха. Први пут сам и сам поверовао у ону оцену
да су глумци велика деца.
Изазвали сте у мени пуно асоцијација. Од оне да је
брак тврђава у коју сви желе да уђу а када уђу желе да је
што пре напусте, до сећања на два сјајна глумца – Бату
Паскаљевића и Гуту Добричанина који је иначе био
изузетан хумориста, али и одличан писац. Укратко, Бата
је упорно молио Гуту да напише неки текст за њега.
Посрећило ми се да будем присутан посљедњем дијалогу
њих двојице везаном за ту Батину жељу.
Бата је питао – јеси ли написао шта за мене, а Гута
одговорио – јесам. И наставио – али Бато, идемо од краја:
ти прво умиреш, онда се враћаш у старачке дане, па на
сцену, потом у академију, средњу школу, па у основну
школу, у забавиште, рано детињство, пелене и - напокон
у лепу материну!
Ето, толико асоцијација је довољно за моје велико
задовољство и искрене честитке“, закључио је Бекјарев.
Искрене честитке ансамблу су упутили и троје
брчанских новинара, Тања Павловић, Мирослав
Обрадовић и Неђо Ђуровић.
„Имате двије и по каце, два и по метра застора, један
нешто дужи штрик, лизалицу, звеку и један сандучић.
Али имате и два глумца и двије глумице који су мене
оставили извишеним“, рекао је Ђуровић, док је
Обрадовић асоцирао на реплику с почетка представе и
тежак положај „Јазавца“ реченицом – немате богате
родитеље, али имате познату фамилију (глумце) која нам
је омогућила велико уживање“.
Није равнодушан остао ни новинар Младен Бићанић.
„Слажем се с оцјенама да је адаптација Ане Ђорђевић
најјачи стуб ове приче. Нерођено дијете је већ у утроби
свјесно да без златника ово није свијет за њега. Тако је
Нушић помало звучао и као Домановић, кроз више
реплика и порука. Све је у овом свијету који живимо
доведено до апсурда, а тако је болно везано за нас“.
Професорка на Академији сценских умјетности у
Бањој Луци Наташа Глишић, је изразила задовољство
чињеницом да се Бања Лука „лепо представила на
Сусретима“.
„Поносна сам што су глумци у представама Народног
и Градског позоришта успешно, кроз игру, пренели и
знање и искуство. „Јазавац“ у представама које ради гради
најплеменитији спој - образовање и игру, што је и мисија
позоришта: тако уместо кукњаве, постаје место где
студенти и млади глумци имају прилику исказати и
знање и таленат“, закључила је Глишићева.
Представа ГП „Јазавац“ је само наоко наивна, а у
суштини дубоко смислена прича о свима нама коју је
велики Нушић у „Аутобиографији“, ругајући се самоме
себи, оставио као свеверемену поруку из које нам је, уз
вјешту адаптацију Ане Ђорђевић, „Јазавац“ упутио
„демант“ да нисмо, најпаметнији, најљепши, најхрабрији,
изузетни генијалци и баш они на које је свијет чекао.
26. XI 2014.
BILTEN
Bilten br. 6
11
Prateći program
BOSANSKOHERCEGOVAČKE FESTIVALSKE SCENE I VILI MATULA
Piše Srdjan VUKADINOVIĆ
Brojne su uloge Vilima Matule, prije svega na hrvatskim kazališnim
scenama, a koje je imala prilike da vidi i stručna i druga javnost i u
Bosni i Hercegovini, kao i u Regionu, sa kojima je stekao nepodijeljene simpatije i publike i kritike. Slovi danas Vili Matula kao jedan od najznačajnijih glumaca srednje generacije i u Hrvatskoj, a i u regionu
Dramski umjetnik Vili Matula rođen je 1962. u
Zagrebu. Zanimanje za kazalište pokazuje veoma rano tako da u sedmoj godini postaje član dječjeg studija Zagrebačkog kazališta mladih. Godine 1979. s kolegama osniva kazališnu družinu Domaći,
a 1980. upisuje glumu na Akademiji dramskih umjetnosti u Zagrebu
gdje i diplomira 1985 .godine.
Po završetku Akademije ulazi u ansambl Gradskog kazališta
Komedija. Godine 1987. prelazi u Zagrebačko kazalište mladih.
Naredne, 1988. godine, s kolegama osniva Zagrebački glumački studio, koji nastoji produbljivanje glumačke vještine primjenom brojnih
postupaka i pedagoških metoda. Boravi 1993. godine u Londonu
na Summer acting programmeu u Studiju Royal National Theatrea.
Godine 1997. postaje samostalan umjetnik, a 2000. sudjeluje u
pokretanju Boalovog Forum kazališta. Iskustvo Foruma dijele sa žrtvama rata, ratnim izbjeglicama, nacionalnim manjinama i drugim
manjinskim grupama kao i LGBT populacijom.
Dobitnik je brojnih glumačkih nagrada.
Odigrao je Vili Matula brojne uloge u Kerempuhu, Gaveli, EXITU,
ZKM-u, na Dubrovačkim ljetnjim igrama i Splitskom ljetu, kao i drugim
kazalištima i festivalima.
Uloge Vilija Matule u “Kerempuhu”
- I. Balenović/B. Svrtan: METASTAZE/redatelj: Boris Svrtan -Krpa
- A. N. Ostrovski: VUCI I OVCE/redatelj: Paolo Magelli – Vasilije
Ivanovič Berkutov
U Gaveli je Matula posebno zapaženu ulogu ostvario u predstavi
Miroslava Krleže:
- Leda/red. Miro Međimurec/Dramsko kazalište Gavella/1987. –
Aurel
Vili Matula u ZKM-u igra u predstavama:
- R. Kipling: Knjiga u džungli/red. Janusz Kica/Zagrebačko kazalište
mladih/1987. – Zmija
- V. Taufer: Odisej i sin/red. Vito Taufer/Zagrebačko kazalište mladih/1988. – Telemah
- F. Bruckner: Magic and loss/red. Eduard Miler/Zagrebačko kazalište
maldih/1988. – Freder
- M. Krleža: Veliki meštar svih hulja/red. Branko
Brezovac/ZKM/2000. – Kraljević
U EXIT-u su naročito ostale zapažene kreacije Vilija Matule u
komadima:
- S. Berkoff: Dekadencija/red. Matko Raguž/Teatar Exit/1994. –
Steve
- Mate Matišić; Balon, red,. Mislav Brečić
Uloge Vilija Matule na Dubrovačkim ljetnim igrama:
- Ecce homo/red. Joško Juvančić/Dubrovačke ljetne igre/1985. –
Lucifer
- W. Shakespeare: Romeo i Julija/red. Ivica Kunčević/Dubrovačke ljetne igre/1986. – Mercutio
- Euripid: Feničanke/red. Paolo Magelli/Dubrovačke ljetne
igre/1987. – Eteoklo
- Eshil: Orestije/red. Ivica Kunčević/Dubrovačke ljetne igre/ 1988. –
Orest
- N. V. Gogolj: Revizor/red. Jernej Lorenci/Dubrovačke ljetne
igre/ZKM/2010.- Upravitelj grada
Sofoklo: Kralj Edip/red. Eduard Miler/Dubrovačke ljetne igre/2011.
– Tiresije
12
BILTEN
Bilten br. 6
Ostale kazališne uloge:
- H. Müller: Filoktet/red. Eduard Miler/Kopar- MESS-EX Ponto/1997.
– Odisej
- W. Shakespeare: Julije Cezar/red. Janusz Kica/1998. – Kasije
- Šušković/Kovačević/Matula: Münchhausen/red. Boris
Kovačević/Theatron/1998. - Münchhausen
- Euripid: Bakhe/red. Oliver Frljić/Splitski ljetni festival/2007. –
Pentej
Kada je u pitanju bosanskohercegovački teatarski ambijent Vili
Matula nije igrao u komadima rađenim u produkciji institucionalnih
BH teatara, ali je zato bio veoma zapažen na festivalima, i to prije svega
na MESS-u i na Susretima pozorišta / kazališta u Brčkom:
Počelo je to sa Krležinom “Ledom” na MESS-u 1988. godine, da bi
iste godine imao još jednu predstavu na sarajevskom festivalu
Eteoklove “Feničanke” u produkciji dubrovačkog kazališta Marin Držić.
Zatim 1991. godine Vili Matula je na MESS-u sa predstavom ZKM-a
“Odisej i sin ili Svijet i dom. Sa festivalskim koprodukcijskim projektom
“Filoktet” Vili Matula učestvuje na MESS-u 2000. godine. Ovaj projekat
pored MESS-a produkcijski su realizovali još i Međunarodni festival EX
ponto i Primorski poletni festival Kopar. Učestvuje Vili Matula na
MESSu i 2005. godine sa predstavom “Povratak u pustinju”.
Poseban dojam Vili Matula je ostavio svojim glumačkim kreacijama
na Susretima pozorišta kazališta u Brčkom gdje je 2009. godine učestvovao sa predstavom “Metastaze” Satiričkog kazališta Kerempuh i
predstavom Mate Matišića “Balon” 2010. godine, rađenoj u koprodukciji Teatra EXIT iz Zagreba i Teatra 2000, čiji je umjetnički direktor
upravo Matula. Ova predstava je te godine dobila Grand Prix Susreta
kao najbolje ostvarenje.
Ostvario je Vili Matuila svoje uloge u predstavama rađenim po djelima: Euripida, Krleže, Hajnera Milera, Matišića, Balenovića i Svrtana i
drugih autora.
Režije predstava u kojima je igrao Vili Matula na BH festivalskim
scenama, pored ostalih potpisuju: Paolo Mađeli, Eduard Miler, Matko
Raguž, Vito Taufer i drugi.
Igrao je u ovim komadima Vili Matula sa značajnim imenima južnoslovenskog glumišta kao što su: Božidar Alić, Snežana Bogdanović,
Krešimir Mikić, Milka Podrug Kokotović, Nada Subotić, Mustafa
Nadarević, Ksenija Pajić, Urša Raukar, Doris Šarić, Anja Šovagović,
Goran Šušljik, Đuro Utješinović, Kostadinka Velkovska, i drugi.
Osvaja Vili Matula u svojim kreacijama lakoćom pokreta s kojima
prenosi emocije na publiku. Pri tome je veoma strog prema kreaciji
koju donosi na scenu smatrajući da je glumac dužan, a kao javna ličnost je zaštićen, vrlo jasno iznositi stavove posebno one koji nisu predstavljeni i iznošeni na adekvatan način od strane vladajućih elita. Daje
to posebnu angažiranost njegovim ulogama. Jer, Vili Matula u glumačkim kreacijama smatra svojom obavezom da na površinu iznese i
onu bol društva, koja se često gura pod tepih.. Pri tome uvijek ima
mjeru sa kojom donosi i iznosi, u liku koji tumači, sve one negativnosti
koje su mnogi zloupotrebljavajući bol i nesreću prvenstveno svoga
naroda kapitalizirali.
Ima se nedvojben utisak da je Vili Matula na sceni osoben i svoj, a
ipak pripada svima. Pripada jednostavnošću sa kojom kreira i najsloženije likove. Nikada nije upadao u zamke koje vješto postave personifikacije onih čije likove tumači i kao negativac. Svjestan je da takva
zamka bez ostatka vodi na pogrešan put. A svaka rola i svaki njen
detalj Vilija Matule su duboko promišljeni. Odašilje na taj način Vili
Matula snažnu glumačku poruku da treba biti miran kada su svi drugi
u nekoj euforiji. Zbog toga se njegove uloge vole, žive i o njima se
mnogo poslije izvedene predstave razmišlja. Ili tjeraju na razmišljanje
sa čime se ostvaruje cjelovita funkcija teatra.
26. XI 2014.
Prateći program
Vili ili Vilim? Jedan je Matula
Susret sa hrvatskim glumcem Vilijem MATULOM
Iz večeri u večer, predstave na velikoj sceni brčanskog
doma kulture, a u foajeu ovog zdanja nezaboravni susreti
sa zanimljivim likovima .
Susreti s onima koje znamo sa pozorišnih dasaka a koje
sada upoznajemo kao ljude. One iste koji su kao i mi, ali
kad skinu pozorišnu masku sa svog lica.
Šeste festivalske večeri u okviru pratećeg programa
susretli smo se sa glumcem Vilimom Matulom,
likom
kojeg je brčanska publika imala priliku da vidi i upozna
u dvije predstave koje su se igrale na ovim susretima.
U Brčko je već dolazio kao ‘Krpa‘ ( predstava Metastaze) i
‘Filip‘ (u predstavi Balon) a sad je došao kao Vili, Vilim Matula.
Zbog ovog njegovog gostovanja na 31. Susretima pozorišta /kazališta BiH u Brčkom štampana je i posebna publikacija pod nazivom ‘’ Priča o kazalištu – Kroz likove Vilija
Matule ‘’ autora prof. dr. Srdjana Vukadinovića.
A o njoj odnosno kroz nju o Vilimu Matuli pričao je
prof. dr. Vukadinović prije svega iznoseći biografske podatke ali i njegova profesionalna ostvarenja na pozorišnim
daskama kako u BiH tako i širom svijeta.
Vilim Matula je neko ko slovi za jednog od najznačajnijih
glumaca srednje generacije i u Hrvatskoj i u Regionu.
Ostvario je veliki broj uloga u Kerempuhu, Gavelli, Exitu,
ZKM-u i mnogim drugim teatrima i grupama koje su formirane raznim povodima.
Iako nije ostvario ni jednu ulogu u produkcijama BH teatara on je učestovao na festivalima u BiH prije svega na
MESS-u i na Susretima pozorišta/kazališta u Brčko te je
samim tim postao dio ovog teatarskog sistema, istakao je u
svom uvodu prof. dr. Vukadinović autor ove publikacije.
U svojoj skoro tri decenije dugoj karijeri Matula je igrao
na značajnom broju festivala i teatarskih pozornica kako u
Hrvatskoj tako i u mnogim drugim zemljama a želja za usa-
26. XI 2014.
vršavanjem glumačke umjetnosti odvela ga je čak i do
Londona.
Obraćajući se brčanskoj publici on se prisjetio dvije
predstave s kojima je prije nekoliko godina dolazio na
festival pozorišta u Brčkom i svoje potpuno dvije različite
uloge zbog kojih ga je publika u jednoj gledala s prezirom
zbog negativca kojeg je igrao a u drugoj s oduševljenjem.
Često je publici teško da odvojiti glumca od uloge i ulogu
od glumca osobito ako se igraju uloge negativaca, a meni se
desilo da su mi reditelji do sada upravo davali takve uloge.
Iako mnogi smatraju da me je kritika relativno štedila
tokom moje karijere moram priznati da uglavnom i jest ali
se sjećam da je bilo i veoma oštrih kritičkih natpisa naročito nakon moje uloge u predstavi „Leda“ koju smo igrali u
Sarajevu prisjetio se na svom susretu s brčanskom publikom glumac Vilim Matula.
Matula je diplomirao 1985 godine. Iste godine ulazi u
ansambl Gradskog kazališta „Komedija“. Dvije godine
kasnije prelazi u Zagrebačko kazalište mladih. Godine
1988. s kolegama osniva Zagrebački glumački studio, čija je
svrha bila produbljivanje glumačke vještine primjenom
brojnih postupaka i pedagoških metoda. Lee Strasberg
Metoda, Michael Chekhov i psihološke geste.Tokom 1993.
boravi u Londonu na Summer acting programmeu u
Studiju Royal National Theatrea a 1995. na seminarima
Genadija Bogdanova upoznaje Biomehaniku Mejerholda.
Na žalost zbog krize danas nije moguće živjeti od umjetnosti jer država za tu oblast barem u Hrvatskoj, a mislim da
ništa bolja situacija nije u BiH i okolnim zemljama, u
budžetu izdvaja sredstva u iznosu i manje od pola procenta. I onda se desi da se ti mladi ljudi iskreno zaljube u taj
posao i spremni su za njega izgarati ali uprkos svom talentu
ne uspijevaju živjeti od toga, zaključio je Matula.
BILTEN
Bilten br. 6
13
ШТА ЈЕ ГЛУМАЦ?
Бранислав НУШИЋ
...Глумац?
Одиста примамљив позив. Позив узвишен, ван
дневнога, далеко од свега што је профано –
изузимајући позоришног благајника. Позив који
најдрскије и најочитије утврђује факат: да се велика
реч, реч истине, реч правде, реч љубави; реч свега
узвишенога, може само онда рећи јавно, ако се
покрије и окити лажима. Храмови, палате, градови,
шуме од намолованог платна; круне од хартије, одело
од лажног злата! мачеви од дрвета; и лажне сузе,
лажни уздаси, лажна узбуђења и лажне радости, а све
то да би се рекла она велика она вечита реч. Где је оно
срећно детињство, које је преврнуто корито сиужило
као престо, на коме је цар излизаних лактова на
капуту са јодном гушчијом перушком за капом? Па
ипак, дечја је машта умела да замисли на његовим
плећима хермелине, на глави круну и да верује да на
кориту седи миропомазаник и да му се са
страхопоштовањем шапће: „Ваше Величанство!”
Људи то називају дечјом наивношћу, а колико је
наискреније наивности и лажне спољашњости
потребно да би се људима признало то што деца себи
маштом стварају.
И зато ваљда што глумци казују велику реч истине
по шареним и лажним орнатима, назвали су их
свештеницима талијиним. Кад сам први пут, као дете,
чуо да глумце називају свештеницима, ја сам се овако
домишљао: онај што игра љубавника, мора да је
архимандрит; онај што игра интриганта, мора бити да
је окружни прота; онај што игра „комичне улоге мора
бити да је председник конзисторије, а онај што игра
Краљевића Марка и размахује буздованом, мора да је
ђакон, јер и наш ђакон тако кади о служби, као да му је
буздован у руци. Доцније сам појмио и признао, да су
глумци одиста свештеници само без свештеничких
прихода, без чинова и без црвеног појаса, јер би им
овај спао са мршавог трбуха.
Оно, што је у глумачком позиву нарочито пријатно,
то што он своју јавну реч, свој посао, своју задаћу,
врши маскиран. То чине до душе, и сви остали у
животу, само је резлика између њих и глумаца у томе,
што глумац узима на себе праву маску, маску која
одговара роли коју изводи; себичност маскира као
себичност, злобу ка злобу а пакост као пакост, док у
животу то другаче бива, тамо се једна рола игра а
друга маска ставља. Политичар, на пример, на своју
себичност ставља маску правде; богаташ, на своје
зеленаштво
ставља
маску
доброчинства;
распутштеница, на својо искуство, ставља маску
наивности а злобник, на своје савете, ставља маску
пријатељства...
(Одломак из „Аутобиографије”)
14
BILTEN
Bilten br. 6
26. XI 2014.
Prateći program
DVA MALA DRAGULJA
Piše Mladen BIĆANIĆ
Uz predstave brčanski Susreti pozorišta/kazališta nerijetko
su i mjesto susretanja s izuzetnim izdavačkim poduhvatima, knjigama koje ne možete tako često pronaći na
knjižarskim policama, pogotovo kada je riječ o knjigama iz
oblasti teatra odnosno teatrologije. Zenička izdavačka kuća
„Vrijeme“, urednik Muamer Spahić, uz sudjelovanje prevoditelja – asistenata s germanistike u Zenici i Sararajevu:
Irma Duraković, Ivana Nevesinjac, Vahidin Preljević i
Naser Šečerović, a uz podršku Goethe Instituta Sarajevo,
objavili su dvije izuzetno dragocjene i potrebne knjige koje
su i promovirane na ovogodišnjim Susretima. Riječ je o
knjizi „Sabrana djela i pisma“ Georga Buechnera (1813. –
1837.), njemačkog dramatičara, objavljenoj lani uz 200-tu
godišnjicu rođenja, kao i djelu „Odabrane drame“ Franka
Wedekinda (1864. – 1918.), koja je izišla prije nekoliko
dana, a povodom 150-te obljetnice rođenja ovog svestranog njemačkog dramskog pisca, kazališnog teoretičara ali i
praktičara, glumca, redatelja... Obje knjige priredio je
Vahidin Preljević, šef katedre za njemačku književnost
Filozofskog fakulteta u Sarajevu.
Kada je riječ o Buechneru, drame je preveo Dževad
Karahasan: “Dantonova smrt“, „Leonce i Lena“ i „Woyzeck“,
a uz njih tu je i proza „Lenz“, politički spis iz Hesenskog
zemaljskog glasnika, izbor iz pisama i znanstvena studija „
O nervima lubanje“. U nadahnutom predgovoru ovom
izdanju Karahasan piše: “Sedamdesetak godina nakon njegove smrti vrijeme se prepoznalo u njemu i od tada traje
međusobno tumačenje njegova djela i vremena.“
Odabrane drame Franka Wedekinda su: “Budjenje proljeća“, „Lulu“, „Markiz von Keith“ i „Cenzura“, a iz njegovog
Dnevnika možemo nazrijeti i njegovo shvaćanje umjetnosti: “ Ko ne poznaje život, ni njegova umjetnost ne može na
26. XI 2014.
duge staze biti drukčija do neplodna. Iz isključivog uživanja
umjetnosti razvija se sklonost ka neprirodno pretjeranom,
ka grozničavo rafiniranom. Samo iz uživanja u životu može
nastati pročišćeni ukus.“
Ova promocija je održana u organizaciji Knijževnog kluba
Brčko distrikt BiH, moderator je bio predsjendik Kluba,
Žarko Milenić, a o knjigama je, osim Vahidina Preljevića,
govorio i teatrolog i pisac Almir Bašović.
BILTEN
Bilten br. 6
15
Razgovor
NIJE OGLEDALO KRIVO
ZA ODRAZ NJUŠKE U NJEMU
Almir BAŠOVIĆ, teatrolog, dramaturg i pisac
Razgovarao Suvad ALAGIĆ
I ove godine na 31. Susretima pozorišta/ kazališta u Brčkom
boravi veliki broj referentih ljudi iz oblasti teatra iz nekoliko
zemalja. Oni svojim pisanjem za Bilten, učešćem na okruglim
stolovima i drugim javnim manifestima Sureta daju veliki doprinos razumijevanju i valorizaciji takmičarskog i pratećeg programa Sureta u Brčkom. Jedan od njih je i prof. dr. Almir
Bašović, dramski pisac i sramaturg iz Sarajeva. Bašović je do
sada napisao nekoliko drama. Izvođene su u Narodnom pozorištu Sarajevo, na njemačkom jeziku u Beču, na albanskom jeziku u Skoplju, na češkom, jedan dramolet je igran na BIJENAL-u
evropskih dramskih pisaca u Bonu. Zadnje što je pisac Bašović
uradio je „Monolog ubice“ za predstavu „Balkanski rekvijem“
koja je imala premijeru u okviru MESS-a u Zenici i Sarajevu, a
premijera u Beču je zakazana za 29. novembar.
Do sada ste odgledali i pisali za Bilten ili govorili na okruglom stolu o šest predstava koje su igrane od ukupno osam
koliko ih ima u takmičarskom repertoaru Susreta pozorišta/ kazališta u Brčkom?
Mislim da su predstave dosta ujednačenog kvaliteta, što
znači da je selektor imao neku svoju vizuru šta dovodi i zašto
dovodi. Ono što moramo uzeti u obzir jeste činjenica da Sureti
u Brčkom nisu samo stvar selektora. U prvom redu oraničenja
se sastoje u izboru tekstova koje pozorišta u Bosni i
Hercegovini ili Regionu, rade ili ne rade. Dakle to je već samo po
sebi selekcija - koliko ima domaćeg teksta?! Druga stvar je ono
što predlažu pozorišta tako da je selektor tek neka treća instanca selekcije za ove Susrete u Brčkom koji su po meni jako važni.
Mislim da je sam naziv, o tome sam govorio na okruglom stolu,
SUSRETI jako važan, jer je to ono bez čega nema pozorišta, bez
čega nema grada kulture i tako dalje. Evidentno je da nemamo
BH dramu i to treba reći i mislim da u principu mogu govoriti
o nekakvom nedostatku repertoarske politike bosanskohercegovačkih pozorišta što nažalost ograničava i Susrete u Brčkom.“
16
BILTEN
Bilten br. 6
Činjenica je da već nekoliko godina imamo krizu
BH teatra. S druge strane stoje činjenice da je ove
godine Republika Srpska, za razliku od Federacije
BiH, imala premijere, a u Brčkom je na Susretima
zastupljena sa dvije predstava od ukupno tri koje su
konkurisale?
Mislim da je to strašno! Jednom riječju STRAŠNO, i
mislim da puno govori i o društvu, jer pozorište živi
OVDJE i SADA! Jedina umjestnost koja živi u sadašnjem
trenutku i zbog toga, oduvijek najbolje reflektira stanje
u jednom društvu i mislim da repertoarske politike jesu
najbolja slika našeg društva. Odnosa prema kulturi,
odnosa prema zajednici, odnosa prema nama samima.
Vidite li izlaz iz ove situacije?
Dok ne bude nekih temeljnih, temeljitih promjena
vrijednosti oko kojih se društvo okuplja, nažalost, ja
sam pesimista. Moram reći da sam kao autor zadnjih
pet izvođenja imao na stranim jezicima: jedno na
albanskom, dva na češkom i dva na njemačkom jeziku.
Dakle, meni lično i to ponešto govori o odnosu; nisam
egocentričan ali nadam se da kao čovjek koji je nešto
radio u pozorištu imam pravo i to primijetiti. Da je kod
nas sve zasnovano na nekakvim klanovima, na nekakvim incidentima, da nemamo jasno profilirane repertoarske politike. I ono što nemamo ni u politici, pa tako
ni u kulturmoj politici, pa tako ni u pozorišnoj politici,
jeste pitanje odgovornosti. Još bih samo na kraju rekao
jednu stvara, a to je da su Susreti u Brčkom zaista pravo
ogledalo naše pozorišne produkcije. I uvijek kad govorim o tome ja bih volio na imamo na umu onu
Gogoljevu: “Nije ogledalo krivo ako njuška ne valja.“ A
Susreti u Brčkom su u pravom smislu te riječi ogledalo
bosanskohercegovačkog i regionalnog teatra.
26. XI 2014.
Author
Document
Category
Uncategorized
Views
1
File Size
1 071 KB
Tags
1/--pages
Report inappropriate content