Razlika između prinude (darure) i prisile (ikraha) Bismillahir-Rahmanir-Rahim Večerašnja, braćo, šubha, odnosno odgovor na nju i njeno raskrinkavanje je puno važno i lagahno, i u osnovi -subhanAllāh-, da nema zabludjelih među šejtanima džina i ljudi, nebi mi morali držati ovoliko predavanja. Ali eto, Allāhova mudrost i kušnja ljudima da bi Allāh znao ko će pomoći Njega i Njegovog Poslanika, sallallahu ’alejhi we sellem bil-gajb, a to su riječi onih koji kažu: „Mi danas živimo u vremenu kada nema institucija koje nam mog vratiti ugrožena prava. Otuda smo mi prinuđeni (muttarrun/prinuđeni od darure), da podižemo parnice od taguta.“ Tj. tražeći od taguta da on njima presudi svojim sudom, svojim zakonom. Pa im je dokaz šta braćo? - Dokaz im je pravilo darure, pravilo nužde. I odgovor na ovo uopšte nije težak. Međutim, šubhi ima puno. I odgovoriti na šubhe možemo uopšteno, a možemo i detaljno, a možemo više nego detaljno. Opšti odgovor na ovu šubhu jeste da ova osoba koja zagovara ovu šubhu, oslanjajući se na pravilo nužde/darure, jer kažu; – darure ili stanja darure čine zabranjene stvari dozvoljenim. Kažemo: jeste. Pravilo ispravno, ali nepravilno primjenjeno. Kažemo; za ove ljude: ovi ljudi su slični munaficima u nepoznavanju osnove vjere, odnosno beduinima, osnove dina, jer nisu spoznali suštinu dina Allāha, tebareke we te’āla, i kako da se sačuvaju od napada šejtana džina i ljudii, koji probavaju da ih… ili koji pozivaju da budu od stanovnika vatre, u svoju partiju. – On samo poziva svoju partiju da budu od stanovnika vatre. Ovi ljudi koji kažu „Ovo je darura“, „mi smo u daruri“, a stanjem darure dozvoljavaju zabranjene stvari i druga pravila koja ću spominjati tokom predavanja. Kažemo; sve su ovo pravila istinita i riječ istine s kojim se želi najveći batil, a to je kufr u Allāha, dželle we’āla, a Allāh, tebareke we te’āla, nije dozvolio da se učini kufr, osim u jednom stanju, da se kaže ili učini kufr (kod nekih učenjaka da se učini), osim u jednom stanju, a to je stanje ikraha ili prisile. Otuda, ljudi koji zagovaraju ovu šubhu izlazeći s time iz dina Allāha, dželle we‘ala, prodavajući ahiret za dunjaluk koji kod Allāha ne vrijedi koliko ni krilo mušice, koji kada bi vrijedio koliko krilo mušice, Allāh nebi dao da se kafir sa njega napije gutljaja vode. Ovi ljudi nisu napravili i ne znaju razliku između ikraha, tj. prisile i između stanja nužde, tj. darure. I oba ova pojma su šeri‘taski pojmovi. Kaže Allāh, tebareke we te’āla: ِﺎﻥ ﺑِﺎﻟﹾﺈِﳝﺌِﻦﻄﹾﻤ ﻣﻪﻗﹶﻠﹾﺒ ﻭ ﺃﹸﻛﹾﺮِﻩﻦﺎﻧِﻪِ ﺇِﻟﱠﺎ ﻣﺪِ ﺇِﳝﻌ ﺑ ﺑِﺎﻟﻠﱠﻪِ ﻣِﻦ ﻛﹶﻔﹶﺮﻦﻣ – „Ko učini kufr u Allāha nakon svog imana, osim ko je prisiljen (osim ko je pod ikrahom) osim koga neko prisili, a srce mu je smireno u imanu.“ 1 A ajet u suri En-Nahl spominje se prisila prilikom ili u pogledu kufra, odnosno da neko nekog prisili da uradi ili kaže kufr. I u mnogim ajetima u Allāhovoj, tebareke we te’āla, Knjizi se kaže šta? ِﻪﻠﹶﻴ ﻋﺎﺩٍ ﻓﹶﻠﹶﺎ ﺇِﺛﹾﻢﻟﹶﺎ ﻋﺎﻍٍ ﻭ ﺑﺮ ﻏﹶﻴﻄﹸﺮﻦِ ﺍﺿﻓﹶﻤ 1 Sūra En-Nahl 106-ājet 1 – „A ko bude bio prinuđen (odnosno: u daruri), bez da želi, samo onoliko koliko mu treba da utoli glad.“2 Tj. dozvoljeno mu je da pojede i popije ili uradi nešto od harama ili ostavi nešto od wadžiba da bi stim počinjenjem neko djelo koje sadrži u sebi neku štetu, s tim djelom odagnao veću štetu, pa su oni poput munafiqa koji ne znaju, poput beduina koji su najžešći u kufru i nifaqu, koji ne znaju granice onoga što je Allāh objavio Njegovom Poslaniku, sallallāhu 'alejhi we sellem; ِﻮﻟِﻪﺳﻠﹶﻰٰ ﺭ ﻋﻝﹶ ﺍﻟﻠﱠﻪﺰﺎ ﺃﹶﻧ ﻣﻭﺩﺪﻮﺍ ﺣﻠﹶﻤﻌ ﺃﹶﻟﱠﺎ ﻳﺭﺪﺃﹶﺟﻧِﻔﹶﺎﻗﹰﺎ ﻭﺍ ﻭ ﻛﹸﻔﹾﺮﺪ ﺃﹶﺷﺍﺏﺮﺍﻟﹾﺄﹶﻋ – „Beduini su najžešćeg kufra i licemjerstva i najpreči da ne znaju granice onoga što je Allāh spustio Svom Poslaniku.“3 Oni ne znaju granice. Ponekad se može desiti da znaju imena, da su čuli za riječ širk, tewhīd, kufr, iman, ikrah, prisila i darura, ali ne znaju ili da čuju riječ veliki kufr, ili mali kufr, i slične šeri‘atske pojmove, ali ne znaju granice tih pojmova, odnosno kakvoću ili suštine šeri‘atsko-vjerske suštine koje su nazvane tim pojmovima, odnosno šta je to ikrah, prisila u vjeri Živoga i Vječnoga i šta je darura ili nužda u vjeri Živoga i Vječnoga, Jednog Jedinog, Ma’buda, i koje je stvari dozvoljeno činiti pod prisilom, a koje nije. Koje je stvari, kada se učine pod prisilom, nema se grijeha i došle su u smislu ruhse (olakšice), a koje se stvari smiju uraditi u daruri, koja su pravila darure i nužde da se nebi ušlo u haram, i koje se stvari ne smiju raditi u daruri, u nuždi. Nepoznavanje razlike između ove dvije stvar, prisile i it-tirara ili darure (nužde), je kao što vidite mnoge ljude navela na to E’uzubillahi, dželle we’āla, da se obožava neko durgi mimo Allāha u situaciji u kojoj to Allāh nije dozvolio. Tj. da mimo prisile i bez šubhe prisile u argumentaciji. I ovakvi, koji se nazivaju profesorima, doktorima, magistrima i sl., i daijama, ne vide nikog drugog zbog visine svoga leta podržanom zamazanosti njihovih očiju kroz „znanje“ ili zbog „znanja“ kojeg su stekli od ovoga ili onoga, kako smatraju. E’uzubillahi, dželle we’āla. A oni su ustvari poput beduina, munafiqa, koje je Allāh opisao da su najžešćeg kufra i najžešćeg nifaqa. I šta nam je ovdje važno? - Da ne znaju granice onoga što je Allāh objavio Poslaniku, sallallāhu 'alejhi we sellem. Šta oni znaju šta je širk, šta je tewhīd, šta je kufr, šta je iman, itd. itd. Tako danas ovi, kao što smo rekli, ne praveći razliku između prisile i darure i nužde, a to je naš cilj, večeras posebno, a možda i u drugim predavanjima, Allāhu ’alem koliko će se ovo oduljiti, da u kratkim crtama, bez ulaženja u detalje, ali sa prenošenjem najvažnijih informacija, inša‘Allāhu te’āla, u pogledu ove oblasti znanja, odgovorimo na ovu opaku opasnu šubhu, koju predvode i kojoj prednjače i zagovaraju mušrici, koji zagovaraju praničenje pred tagutem. Tj. traženje da on riješi parnicu svojim sudem, svojim zakonom, i traženje presuda i propisa. Kada govore o ovome, hoće da nam kažu: „Onaj veliki širk kojeg čovjek uradi u stanju nužde, nije onaj širk zbog kojeg gubi ime Islama i zbog kojeg zaslužuje tekfir.“ E’uzubillahi, dželle we’āla. Jer po njihovom, onaj koji to radi u stanju nužde mimo prisile, on to mrzi što radi, to nije uradio iz aqide i ljubavi prema vjeri tog naroda tamo... tog... ovih laičkih sudija, a širk onaj ružni, jeste kada neko uradi širk, bivši zadovoljan sa njime i voleći ga, šta mi reče. Izlazeći svojim riječima, ne kažem iz Ehlus-sunneta wel Džema’ata, već iz sekti 2 3 Sūra El-Beqara 173-ājet Sūra Et-Tevba 97-ājet 2 Džehmijja, E’uzubillahi, dželle we’āla, dokazivajući ponovo ono što smo davno o njima rekli da su ono što jesu, i da nam svaki dan daju povoda da ih tekfirimo zbog jednog ili drugog razloga. Međutim, oni nisu slagali, a mi smo slagali. Još malo pa ću možda nazvati te komšije tamo „lažešhijje“, jer šta god dođe od mene ili od nas ovdje, oni kažu „Lažeš! Lažeš! Lažeš!“. Allāhul-muste’an! La hawle we la kuwwete illa billah. I to je poricanje. Kada se govori o vjeri i kada to kažemo, kada govorimo o vjeri pa nam kaže; „Lažeš!“, - to je poricanje vjere. Međutim, kada govorimo o nekim ljudima, a onda oni kažu: „Vi ste tekfirovci! Vi ste neoharidžije! Vi ste fasici! I vi ste lažovi! I od vas ništa ne primamo.“ I ovo zadnje je manje slabo, odnosno ovo zadnje je manje opasno. U svakom slučaju, nama je dužnost, braćo, inša‘Allāh, da odgovorimo na ovu šubhu, da napravimo razliku između prisile i nužde u kratkim crtama. Da objasnimo vrste prisile, najvažnije mes´ele koje se toga vežu, itd. itd. Zatim postepeno da uđemo u ovu šubhu, a zatim da uništimo šejtansku vojsku, i da razbijemo mozak njegovoj vjeri, i da uzdignemo Allāhovu riječ, i da pomognemo tewhīd, a zgazimo širk, i da se zna ko je mušrik, a ko je muslim. I to je ono što možemo da uradimo. I molim Allāha da nam oprosti ono što možemo a nismo, i da nam pomogne ono što trenutno ne možemo. Allāhul-mueste’an! La hawle we la kuwwete illa billah. Predamnom je knjiga pod naslovom „Nazarijjetu darureti šerijjeh“ – „Teorija ili pravilo šeri‘aske darure (odnosno nužde u šeri‘atu)“. Pisac radi emaneta, Dr. Wehbe Ez-Zuhal. U knjizi ima hajra, bez ikakve sumnje. O piscu ne govorim, ali u teoriji normalno, Wehb EzZuhali ima dosta korisnih knjiga u fiqhu i u usuli-fiqhu. Molim Allāha, ako je živ, da mu popravi stanje, da ga uputi na Pravi Put. Ali, okoristićemo se inša‘Allāhu te’āla, citatima koje ćemo spomenuti i vidjeti da čak i kad bi rekli, E’uzubillahi, dželle we’āla, vidjeti ustvari šta on kaže, vidjećemo šta on kaže. Pisac ove knjige, pod naslovom - „Značenja darure i nužde i pravila darure“, spominje naravno ono što je našao od izreka pravnika, islamskih pravnika, u različitim poglavljima islamskog prava, bilo da se radi o hrani i piću, ili o piću i lovu, i sl. Spominje neke definicje njihove o daruri koje su došle u tom užem kontekstu, a zatim nakon toga kaže slijedeće, na str. 67; „Ali ono što je vidljivo, što se da vidjeti iz svih ovih definicija jeste da se tiču samo objašnjenju darure u hrani, odnosno stanju darure koje se veže za hranu. Ove su definicije, dakle, nepotpune i ne obuhvataju čitavo značenje i potpuno značenje darure. Nakon toga on prijedlaže jednu definiciju, s kojom želi da obuhvati sve ono što može da bude predmet stanja darure, nužde.“ Ali, pazite sada! Kada dođe ova definicija darure, ova definicija u uopštenom smislu može da se tiče i prisile u nekim stvarima, i objasnićemo razliku između darure i ikraha, darure i prisile sa tog aspekta. Ali da poslušamo definiciju. Kaže: „Darura jeste da se čovjeku dogodi stanje, pazite „stanje“, da mu se dogodi stanje, darura jeste stanje, nužda, stanje nužde, da mu se dogodi stanje opasnosti ili velike teškoće ili žestoke teškoće, tako da se boji od nastanka štete, darera – štete, ili ezijeta bi nefs, koji će zakačiti njega i njegov život, znači nefs, ili neki dio njegovog tijela „el-udwa“ – ud, neki dio njegovog tijela, ili čast, ili razum, ili imetak i ono što ih slijedi. Tada je jedina mogućnost ili postaje dozvoljeno da se učini haram, ili da se ostavi wadžib ili da se odocni i da se ostavi wadžib za kasnije, van njegovog vremena, da bi se putem toga odagnala šteta. Zatim kaže: Shodno njegovom preovladavajućem mišljenju.“ 3 Rekoh ja Ebu Muhammed: Nema sumnje i nakon čvrstog ubjeđenja da je to jedini Pravi Put, jeqinom. Pa zatim kaže: „I sve to u saglasnosti sa ograničenjima i uslovima šeri‘ata.“ Vidimo da ovdje pisac knjige, kada definiše stanje darure uopšteno kaže da je to stanje opasnosti i ogromne poteškoće, velike poteškoće, žestoke poteškoće u kojem se isti čovjek plaši da se dogodi neka šteta koja će, pa zatim spominje onih 5 univerzalnih vrijednosti, koje je Allāh, tebareke we te’āla, došao šta?... odnosno koje Allāh, tebareke we te’āla, čuva ovim uzvišenim i čistim šerī’atom, a to su: život,... Vidim ovdje nije spomenuo vjeru u definiciji, ali eto, spomenuo je život, pa je spomenuo nešto što se tiče života i tijela čovjeka, a to je dio njegovog tijela, neki ud, a zatim je spomenuo čast, pa je spomenuo razum, pa je spomenuo imetak i ono što slijedi u ovim stvarima, i objasnio da je to stanje u kojem tada činjenje harama, ili ostavljanje wadžiba, ili okašnjavanje wadžiba izvan njegovog vremena, jeste jedino sredstvo za odagnavanje te štete, i da je potrebno, da bi to bilo dozvoljeno uraditi i da se nebi imalo grijeha to uraditi, da kod čovjeka preovladava mišljenje, a što znači naravno da je preče da tako bude kada je čvrsto ubjeđen, da će tim sredstvom nakon što je jedino sredstvo, zaista od sebe odagnati ovo stanje štete. I ovo je opšta definicija darure koju je prijedložio pisac knjige, a zatim spominje, znači darura, znači da se dogodi čovjeku ovo stanje koje sam psomenuo. Zatim spominje „el-it-tirar“. Kaže se u Allāhovoj, tebareke we te’āla, Knjizi: „Osim ono na šta ste prinuđeni.“4 Spominje se el-it-tirar, isto od riječi darura, koja dolazi od darere – šteta, ed-darer/šteta, ono što škodi. Šta je el-it-tirar? Kaže ovako: – „Da se navede čovjek, znači da nešto navede čovjeka na ono što mu šteti ili da se na to…, „ildža“, znači: „prisili“ (bukvalno pod navodnim zancima „prisili“). Pa zatim kaže; – „A onaj koji će ga na to nagnati..., znači može biti stvar koja potiče od njega samog.“ A zatim nakon nekoliko rečenica kaže; – „Ili će ona stvar koja ga na to tjera biti neka stvar mimo njega...“ Znači, nije stvar koja je potekla od njega samog, stanje koje se tiče njega samog, već stvar koja je ovdje više vanjski faktor, pa navodi primjer: - „...Poput, kao kada bi snažniji prisilio slabića na ono što mu šteti.“ A zatim u fusnoti kaže: „Pogledaj u „Tefsirul-Menar“, 6.tom, 176 strana, odnosno 167; i „Mugnil-Muhtadž“, 4.tom, 306. strana.“ I to je nama najvažnije. Da se šta? – Uvjek vratimo knjigama selefa i pravnika, i da se vežemo uvjek za njih. Ovjde u ovom dodatku, zadnjem kojeg smo spomenuli, vidi se sada ona razlika kojoj se izdvaja prisila iz stanja čega? – Opšte darure, tj. ikraha od darure, a ogleda se u tome da kod prisile imamo vanjski faktor, tj. u obliku nekog čovjeka, a ovdje je primjer spomenuo čovjeka, može biti jedan, može biti dva, može biti tri, može biti Država, naravno sa pametnima, ali mi danas imamo posla sa budalama, pa mora čovjek da spominje i stvari koje su svakako razumljive, koji će nekog prisiliti na neku stvar koji će nekog prisiliti na nešto. I to je prisila el-ikrah. I zato, kada se definiše el-ikrah, a pisac ove knjige će kasnije definisati prisilu, a mi ćemo se vratiti drugim knjigama i trećim knjigama, trećoj knjizi ovdje 4 4 ispred mene. Ima večeras vise knjiga, objasniće šta znači ikrah, a ikrah znači, kao što je spomenuo hafiz Ibn Hadžer, rahmetullahi te’āla alejhi, u komentaru Buharije – „Fethul-Bari“ u knjizi o ikrahu, o prisili, kaže: – „Da neko...“ ili: „Tjeranje nekoga na nešto što ne želi.“ Tj. da neka osoba natjera drugu osobu da uradi ili kaže nešto što ona u osnovi ne želi i s čime nije zadovoljna. To je prisila, iz čega razumijemo da svako drugo stanje spomenute opasnosti nastalo bez uticaja ovog vanjskog faktora, tj. čovjeka koji nekog prisiljava ili tjera da uradi, jeste stanje darure i stanje nužde. I ovo je razlika između prisile el-ikraha, i darure/nužde. I zato kažemo; Svaka prisila je nužda, obzirom da se radi o stanju opasnosti, i velike poteškoće i nastanku štete koja se može vratiti na vjeru, život, zdravlje, organe, čast, razum, imetak, i sl., ali nije svaka nužda prisila. Svaka darura nije prisila, što je razumljivo, jer ne mora značiti da u svakom stanju opasnosti ili svako stanje opasnosti spomenute poteškoće koje može ili koje će rezultirati spomenutom štetom, koja će se ticati onih 5 univerzalnih vrijednosti, prouzrokovano... Ne mora značiti da je prouzrokovano to putem čovjeka, drugog čovjeka, koji nekog na to tjera. I to je razilka između prisile, ikraha i darure. Dakle, sa jednog aspekta ovdje nema razlika, a sa drugog aspekta oni su jedno te isto, odnosno svaka darura, odnosno svaka prisila je darura, ali nije svaka darura prisila. I nadam se da je ovo shvatljivo inša‘Allāhu te’āla, i da nema ovdje problema. Zato kada pogledamo Allāhovu, tebareke we te’āla, Knjigu, i Sunnet Poslanika, sallallāhu 'alejhi we sellem, bez ikakve sumnje će se vrlo lahko uočiti razlika između ova dva pojma i njihovih značenja, i način upotrebe i razlike među njima u smislu, odnosno u pogledu propisa koji se nadovezuju na ova stanja i na počinioce. To zna svako koji se bavi traženjem znanja usuli-fiqhom, fiqhom, i sl. Međutim, zdravo srce i pametan vjernik, njemu je dovoljno samo, bilo da je čuo riječi Allāha, tebareke we te’āla, i da ih je pročitao, i da ih je čuo od nekoga; ِﺎﻥ ﺑِﺎﻟﹾﺈِﳝﺌِﻦﻄﹾﻤ ﻣﻪﻗﹶﻠﹾﺒ ﻭ ﺃﹸﻛﹾﺮِﻩﻦﺎﻧِﻪِ ﺇِﻟﱠﺎ ﻣﺪِ ﺇِﳝﻌ ﺑ ﺑِﺎﻟﻠﱠﻪِ ﻣِﻦ ﻛﹶﻔﹶﺮﻦﻣ – „Ko učini kufr u Allāha nakon svog imana, osim ko je prisiljen (osim ko bude prisiljen), a srce mu smireno u imanu…“5 Šta znači „osim ko bude prisiljen“? – Osim ako ga neko na to prisili „a srce mu smireno u imanu.“ A zatim se prijeti Allāhovom srdžbom i kaznom onome koji kaže kufr mimo prisile. Što znači da je otvorio svoja prsa onome što je rekao, kao što kaže naša ulema, kao što kaže Ibn Tejmijje; „...ili onaj koji je učinio srce prostranim za kufr, njih slijeduje i čeka srdžba od Allāha i velika patnja, velika kazna.“ Pa Ibn Tejmijje objašnjava: Naravno onaj koji upadne u kufr, a prisiljen je, neko ga je drugi prisilio na to, a kasnije ćemo vidjeti koja je to granica prisile u kojoj je Allāh, tebareke we te’āla, podigao grijeh sa onoga koji upadne u kufr, i to je mes´ela koja se tiče prisile. A svaki onaj koji upadne u kufr, a nije ga niko prisilio na to, i ako je u stanju darure it-tirara, stanju opasnosti, koje se može ticati i vezati za njegov život, ili bilo šta drugo, takav čovjek je uradio kufr u Allāha, dželle we’āla, i učinio srce prostranim za kufr, i ako možda ne vjeruje u to što je uradio, i mrzi to što je uradio, ali ga druga stvar, odnosno ljubav prema nekoj drugoj stvari ovoga svijeta koju je želio sačuvati, da kaže te stvari, odnosno da upadne u kufr u vanjštini, a to je kao što kaže Allāh: 5 Sūra En-Nahl 106-ājet 5 ِﺓﻠﹶﻰ ﺍﻟﹾﺂﺧِﺮﺎ ﻋﻴﻧﺎﺓﹶ ﺍﻟﺪﻴﻮﺍ ﺍﻟﹾﺤﺒﺤﺘ ﺍﺳﻢﻬ ﺑِﺄﹶﻧﺫﹶٰﻟِﻚ – „To je zbog toga sto su dali prednost zivotu na ovome svijetu nad ahiretom.“6 Pa nije stvar, kao što kažu ovi koji imaju veliko neprijateljstvo prema vjeri: „Ako si u stanju nužde, a nisi prisiljen, znači da ti to ne radis zato što to voliš, i drage volje i da si s time zadovoljan.“ E to znači, obzirom da kod njih to nije kufr, da nisi s time kafir. Kažemo: Ne! Slagali ste na Allāha i učinili ste nama zulum, ali mi ćemo vam halaliti zulum, ako se pokajete Allāhu, dželle we’āla. A nekima među njima nećemo halaliti zulum, čak i ako bi se pokajali, WAllāhi. Nekima među njima, i ako bi se pokajali, nikada nebi halalio zulum koji su nam uradili, nikad u životu, zato što znam i vidim iz ponašanja da im kroz vene ide nifaq, i da nemaju osnovne karakteristike koje sačinjavaju zdravo ljudsko biće, i koje čovjeka čine ono što se kaže „čovjeka sa obrazom“. Allāhul-muste’an! La hawle we la kuwwete illa billah. Allāhu, tebareke we te’āla, se žalim. Znači, ovo je bila razlika između prisile i između nužde, između prisile i između darure, između nužde i shvatili smo da je prisila kada te neko prisili da radiš nešto što ne želiš i s čime nisi zadovoljan. A nužda, stanje opasnosti i ogromne poteškoće tri tačke do kraja onoga što smo spomenuli. Sada pisac na strani 68 pod naslovom „Davadetul-darura“ – „Pravila darure“, spominje puno važnu stvar, čak i onima koji kažu; „Ja sam u daruri!“ to je puno važno. Ima danas ljudi koji za sekundu ohalali haram i dozvoli ostavljanje wadžiba. Kaže; „Ja sam u daruri!“, međutim darura ima svoja pravila, čak i tamo u stvarima i pitanjima koja su predmet darure ona ima svoja pravila. Ako pređeš granicu tih pravila, upao si u haram, E’uzubillahi, dželle we’āla, naprotiv, ponekad u kufr, jer si dozvolio haram tamo gdje je zabranjen, i dozvolio ostavljanje wadžiba tamo gdje se ne smije ostaviti. I spominje pisac to pa kaže da je potrebno da se ostvare određena pravila, kriteriji i uvjeti da bi bilo dozvoljeno, odnosno da bi se ostvarilo postojanje šeri‘atske darure i nužde. A zatim je spomenuo više njih, 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9; neću da čitam svih 9, ali ću da pročitam broj 4. Četvri uvjet, slušajte četvrti uvjet koji je spomenuo, tj. četvrti uvjet koji se tiče, tj. četvrti uvjet kojem se mora podrediti pitanje darure, pa kaže: „Da se ne suprotstavi muttar/onaj koji je u daruri principima i načelima islamskog, odnosno temeljnim načelima islamskog šeri‘ata, koje smo spomenuli, poput čuvanje tuđih haqqova, ostvarenja pravde, i vraćanje emaneta, odagnavanja štete, i očuvanja, i istinskog očuvanja načela pokornosti, i temelja islamske akqide. Ovdje, braćo sada govori o daruri, a ne o prisili. Pa kaže; „Pa na primjer nije dozvoljen zinaluk u daruri, naravno ni u prisili, i ubistvo.“ Ovjde misli na ubistvo onoga čije je ubijanje šerī’atom zabranjeno. Rekoh; ni u daruri ni u prisili, a zatim kaže; „I kufr, i otimačina u bilo kojem stanju, zato što su ove stvari same po sebi šteta.“ Rekoh ja, Ebu Muhammed; Sjetite se ovdje riječi Ibn Tejmijje, rahmetullahi te’āla alejhi, koje smo mi stalno spominjali, i koje spominju komšije da bi dokazali da glasanje nije dozvoljeno, ne razmišljući o tome da Ibn Tejmijje ne govori o glasanju, već spominje, 6 Sūra En-Nahl 107-ājet 6 spominje širk uopšteno, a zatim kada im mi spomenemo širk u govoru učenjaka i primjenimo ga nad tehakumom, kažu: „O kojem su to učenjaci širku govorili?“ Pa kažemo; Pa nije ni Ibn Tejmijje govorio o glasanju, ali pojam širk obuhvata svaku jedinku širka, i glasanje i tehakum pred tagutem, kao što i prvi dio šehadeta „la ilahe“, odnosno negacija, što se kaže – harf lam negacije - koji za sobom povlači negaciju čitave jedne kategorije. Negira šta? – Sve ono što se lažno obožava mimo Allāh. Džins, endade, erbabe, tagute i sve i svaki ibadet koji je njima upućen. Svaku jedinku, hukm i tehakum. „IllAllāh“ – a zatim svaku jedinku ibadeta, prvo džins kategoriju, pa svaku jedinku i vrstu ograničava samo na Allāha. Pa je riječima „la ilahe“, negacijom „la ma’ bude bi haqq“ – „nema nikog koji zaslužuje da bude obožavan istinski mimo Allāha“, na arapskom jeziku i šerī’atom obuhvaćena negacija i odricanje od svake jedinke širka, i od svake jedinke taguta, i nidda, i lažnih rabova mimo Allāha, a prepisan Allāhu, nakon kategoirje svih ibadeta, svaka jedinka ibadeta. Pa onaj ko izvadi a šehadet upućuje na šta? – Na Aslud-din. I neka znate braćo, da oni tamo komšije prepisuju od nas sve. Još nijednom nisu došli da održe predavanje da objasne, nego sve nas slušaju, šteluju se na nama, šteluju se, frekvenciju namještaju. Slušaju šta mi kažemo, pa uvjek nešto mijenjaju. Allāhul-muste’an! Ali kod nas elhamdulillah, ima toliko dovoljno, da će uvjek morati da se šteluju. Zato svako ko izvadi, bilo iz rukna negacije ili iz rukna potvrde, bilo koju jedinku ibadeta iz Aslud-dina, i ovdje normalno kada mislimo jedinku ibadeta, mislimo na određeno značenje ibadeta u cijelini. Takav je E’uzubillahi, dželle we’āla, dokazao da ne zna značenje tewhīda niti arapskg jezika, niti značenje tewhīda, odnosno šehadeta u šeri‘atu. I otuda su učenjaci napravili razliku između onoga koji je ostvario kategoriju negacije i kategoriju potvrde, tj. čovjek je negirao sve, tagute, erbabe, sve vrste ibadeta i jedinke koje se mogu njima uputiti, ali možda ne zna da u Kini ima narod koji radi tu i tu jedinku ibadeta, nikad za nju nije čuo, a ti si bio u Kini i vidio da to oni rade, dođeš kod njega i pitaš ga; „Jesil čuo za to?“ i kažes mu; „Ting-Pung“. I on ne zna šta je Ting-Pung, i ti mu kažes: „Ti nisi negirao Ting-Pung, ti si kafir.“ Nije tako, jer čovjek ima kategoriju, džins je negirao sav, čitavu kategoriju, ali kada mu objasniš šta znači „Ting-Pung“, on će ti reći: „Pa to je širk. Ja sam to negirao kad sam ušao u Islam.“, pa je opravdan nepoznavanjem jedinke velikog širka za koju nikad nije čuo. Isto tako kod ibadeta. Allāhul-muste’an! La hawle we la kuwwete illa billah. Međutim, oni siromasi koji su studirali tamo to i uzeli diplome, a misle da diplome nešto znače, i nafurali se što su im predavali profesori različitih kova, i različiti džahili, i sl. Neznaju i ne stide se da javno izdaju njihovo nepoznavanje arapskog jezika i šeri‘ata, odnosno osnove dina. Ne znaju kako da se postave i da postupaju sa šehadetom „La ilahe illAllāh“. I ne znaju pravilo kategorije u negaciji i potvrdi, a mi smo elhamdulillah znači obradili razliku između kategorije, vrste, jedinki negacije i potvrde. A mi smo to pravilo objasnili kada smo tumačili odnosno u predprošlom predavanju u mes´ele vezanim za kufr u taguta, s time što kažemo da je El-Halidi ondje upao u jednu grešku u onoj kjnizi, a to je što ne tekfiri onoga ko ne tekfiri neku jedinku od taguta hukma, i ako zna njeno stanje. I to kažemo da je greška itd. itd. A zatim je spomenuo pisac primjer jedan u mišljenju imama Šafije gdje zabranjuje jednu vrstu kupoprodaje koja se bila proširila u njegovom vremenu i nije je dozvolio zbog pravila darure, jer se po njegovom mišljenju ta vrsta ili ta jedinka kupoprodaje suprotstavljala hadisu Poslanika, sallallāhu 'alejhi we sellem, u kojem se kaže: – „Nije isprvna kupoprodaja osim uz obostrano zadovoljstvo.“ I neću dalje, inša‘Allāh, govoriti o ovome. 7 Dakle, u ovome do sad smo vidjeli šta, draga braćo i poštovane sestre? – Razliku između prisile i darure, i jedan šart i uvjet i kriterij koji se tiče darure, stanje darure, a to je da ne smije čovjek kada se nađe u daruri da sruši, odnosno da upadne u - između ostalog - kufr, zinaluk, ubijanje, ubijanje onih čiji je život zaštićen ovom vjerom, i sl. I ovjde sam u ovom kontekstu htio da spomenem šta? – Mišljenje, čije mišljenje? – Mišljene Ibn Tejmijje, rahmetullahi te’āla alejhi, kada kaže, kada govori o vrstama zabranjenih stvari i kaže da se dijeli na dvije vrste, pa onda spominje drugu vrstu i kaže: „Jeste vrsta za koju se decidno može reći i kategorički da šeri‘at nije ništa od njih dozvolio u bilo kojem stanju, u daruri niti u bilo kojem drugom stanju mimo darure.“ Pa je spomenuo šta? – Ajet iz sure El-E’araf. Možemo možda inša’Allāh, u idućim predavanjima ponovo spomenuti citat u kojem se spominje zabrana čega? – Čistog nasilja, otvorenog i tajnog razvrata, širka Allāhu, dželle we‘ala, i govor o Allāhovoj vjeri bez znanja. I to je ono na čemu su učenjaci Islama. Da u stanju nužde to njie dozvoljeno. U stanju nužde nije dozvoljeno uraditi širk i kufr. E’uzubillahi, dželle we’āla. Ali u stanju prisile da pod određenim uslovima koje je također objasnila ulema Islama, ali blud i ubijanje drugih čije živote šeri‘at zaštitio, to nije dozvoljeno ni u daruri ni pod prisilom. Allāhul-muste’an! La hawle we la kuwwete illa billah. Nalazim se na strani 86 pod naslovom odnosno sada ovdje govori pisac o prisili, o ikrahu, el-ikrah, pa kaže: „Ikrah u jeziku znači tjeranje nekoga da uradi nešto s čime nije zadovoljan. To je značneje ikraha, prisile u jeziku.“ Pa kaže pisac: I ovo značenje stoji nasuprot, i isključuje ljubav i zadovoljstvo, tj. onaj koji je prisiljen na nešto, ne mora značiti da voli to i da je zadovoljan s time. I zato je Allāh uslovio onome koji je pod prisilom da mu srce bude smireno u imanu.“ Zatim kaže pisac: „– A u terminologiji pravnika, odnosno u značenju u kojem se koristi pojam “ikrah“, to u njihovoj terminologiji jeste slijedeće; Tjeranje drugog da uradi nešto s čime nije zadovoljan, niti bi odabrao da to uradi kada bi bio ostalvjen nasamo.“ Obratite pažnju u definiciji pravnikaa kada se spominju 2 pojma koja će nam biti potrebni; „Rida/zdovoljstvo, i ihtijar/odabir.“ I ova su dva pojma bila potrebna pravnicima da se govori o pravnim plodovima riječi, i djela, i postupaka koja poteknu ili koji poteknu od prisiljenog u različitim stvarima. U braku, razvodu braka, pripisivanjem imetka, kupoprodaje, kufru i u svemu ostalom. E’uzubillahi, dželle we’āla. Potrebne su nam ove stvari. Zato pravnici ovako definišu. A zatim pisac govori o jednoj mes´eli u prisili o kojoj govore učenjaci, i ona se ovdje više tiče, znači ovdje je razilaženje u prisili. Ovjde, tj. u pitanju ogranaka, u pitanju idžtihada tj. da li je potrebno u prisili da bi ti bilo dozvoljeno ili da nebi imao grijeha da uradiš određenu stvar da se zaista realno dogodi ono čime ti se prijeti, od udaranja, zatvroa, otimanja imetka ili je dovoljno samo da ti zaprijeti. – Razilaženje među učenjacima. Pisac ove knjige kaže da je ispravnije da se onda ostvaruje prisila kada ti i zaprijeti, prije nego što se to dogodi. Kaže ti: „Pazi! Ubiću te!“, „Prebiću te!“, „Otkinuti ću ti ruku!“, „Izvadiću ti oći!“ itd. I govori opet o nekim stvarima, i ovdje spominje Muhammed ibn Hassana, jednog od učenjaka i Ja’qub ibn Ibrahim Ebu Jusufi Muhammed dvojica njih. Ko je 8 čitao u poglavljima prisile/o prisili, u bilo kojoj knjizi, npr. „Fethul-Bari“ – „Komentar Buharije“ ili tefisr Kurtubija kod tumačenja riječi Allāha, dželle we’āla; ﺃﹸﻛﹾﺮِﻩﻦِ ﺇِﻟﱠﺎ ﻣ – „…osim ko je prisiljen…“7 ...gdje Kurtubi spominje o ajetu preko 20. pravnih pitanja. Spominje da je menhedž Muhammeda ibn Hassana Eš-Šejbanija u pogledu čovjeka, koji upadne u kufr pod prisilom naravno i onda kada je to dozvoljeno, odnosno kada se nema grijeha za to u šeri’atu, da je menhedž Muhammed Hassana Eš-Šejbanija da ja takav murted, otpadnik, te od njega, odnosno kida se tim otpadništvom brak između njegove žene, bračna veza, ba´ina postaje, i ako je njegovo mišljenje pogrešno i stoji nasuprot mnogobrojnim šeri‘taskim tekstovima. Ali znate što spominjem ovo mišljenje? – Spominjem ga zbog toga što Muhammed ibn Hassan Eš-Šejbani tekfiri svakog u vanjštini ko upadne u kufr, i ako je moguće da je u suštini, u srcu musliman kod Allāha, ali je u vanjštini on sada kod njega murted. Pitamo naše komšije normalno, a drugi koji ga ne smatraju murtedom od pravnika, koji takvog ne smatraju murtedom od pravnika, neće protekfiriti, jer je mes´ela, mes´ela ogranaka i mes´ela pitanja ikraha. Argumentacija sa prisilom, ali nas interesuje on. Zamislite da uzmemo sada menhedž Muhammed ibn Hassana Eš-Šejbanija u pogledu prisile, za koju on kaže da je šeri‘atski validna prisila, i svako ko uradi i upadne u kufr, bilo da je otišao na glasanje i dao svoj glas postavljajući taguta, ili otišao da obožava tagute sudnica, tražeći od njih da riješe spor hukmom/presudom, a ne sulhom/sporazumom, kao što kaže lažov i zulumćar Ebu Idris i ostali džahili, neznalice. Nek im Allāh, dželle we’āla, olakša povratak u Islam. Kada bi uzeli njihov mezheb, njegov mezheb i menhedž, morali bi da tekfirimo svakog koji upadne u kufr, i ako je pod šeri‘atskom prisilom. A rekli smo: ovaj mezheb je neispravan. Jel Muhammed ibn Hassan haridžija? Jel haridžija? Ili je tekfirovac, ili kafir, neoharidžija? A komšije, ovi mušrici i braća mušrička su se zaletili da nas, zbog toga što tekfirimo ljude koji dozvoljavaju veliki širk mimo prisile i bez šubhe prisile, već u nudži u daruri, i kad protekfirimo takve, što je idžma‘a Vjerovjesnika i muslimana, kažu: „Vi ste haridžije! To nije rekao niko od učenjaka. Tj. nije rekao Bin Baz, vi ste haridžije! Vi ste neoharidžije! Vi ste tekfirovci!“ A oni ne smiju da tekfire takve zbog čega? – Zato što nije Ibni Baz to dozvolio, i Ibni Uthejmin, ili ovaj ili onaj. Pa da nebi protekfirili Bin Baza koji je upao u jasan kufr, on će upasti u kufr, ili Ibni Uthejmina ili Albanija. E’uzubillahi, dželle we’āla. I to su, bez ikakve sumnje, neznalice koje ne znaju šeri‘at, i nemaju kod sebe sangu znanja, niti imaju više emaneta. ﺍﻟﹾﺄﹶﻣِﲔ ﺍﻟﹾﻘﹶﻮِﻱﺕﺮﺄﹾﺟﺘﻦِ ﺍﺳ ﻣﺮﻴﺇِﻥﱠ ﺧ – „Najbolje koga možes uzeti za najamnog radnika jeste onaj, jeste snažni i povjerljivi.“8 Opisujući neke vjerovjesnike kaže Allāh, dželle we’āla: Ulul ebsar „Snažni i na znanju“9 7 8 9 Sūra En-Nahl 106-ājet Sūra El-Qasas 26-ājet 9 Oni koji su imali basiret na jasnoj predodžbi i snagu. I tako ovi neznalice, i ovi miskini, i ostali tamo od komšija štimaju svoju vjeru kako im paše, samo da ne protekfire onoga za kojeg je rekao Allāh i Njegov Poslanik, sallallāhu 'alejhi we sellem, da su kafiri. I na tom putu će koristiti sva moguća sredstva i metode samo da bi satrao ovu da‘wu i pozivače u nju. A ne znaju da pozivače u nju može satrati samo dvije stvari; da skrene sa Allāhovog Puta, ili da ostane na Allāhovom Putu ali da vam učini zulum. A Allāh se odaziva dovi mazluma, pa čak bio kafir. A ako pozivač bude na pravom Putu i bude tražio pravdu u ime Allāha, dželle we’āla, slijedeći šeri‘at, šanse nema da ga skinete. To su do sada probali mnogi, međutim Allāh, tebareke we te’āla, im nije dozvolio. Probalo je 16 „veličanstvenih“ da napišu proglas, pa im nije Allāh dozvolio da zaustave da‘wu i onoga koji poziva. ﺔﹰﻨﺮِ ﻓِﺘﻴﺍﻟﹾﺨ ﻭﺮﻠﹸﻮﻛﹸﻢ ﺑِﺎﻟﺸﺒﻧﻭ – „Mi vas kušamo i stavljamo vas na kušnju i sa dobrim i sa lošim“.10 I ono čemu se nadamo od Allāha, dželle we’āla, imajući o Njemu najlijepše mišljenje i moleći Ga da nam oprosti, i na Njega se samo oslanjajući, da nas neće moći skinuti niko na način na koji oni hoće, ali Allāhu moj, ako neko od njih kod sebe ima haqq, neka nam onda daju taj haqq, a onda će doživjeti od nas ispunjeno obećanje, svi oni; da ćemo se pokajati pred milion ljudi, i ja i moja braća. Samo neka nam daju haqq, neka nam daju dokaz. Ali molim ih samo da ne lažu, kao što nije thio da slaže Ebu Sufjan kod Herakla. Nemoj da lažu. U istinu je laž ružna stvar, i ako je širk i nazivanje mušrika muslimanima još veća. Allāhulmuste’an! La hawle we la kuwwete illa billah. U svakom slučaju Muhammed ibn Hassan Eš-Šejbani, braćo, vidite njegov je menhedž tekfir mukreha u vanjštini, odnosno kod njega je murted u vanjštini. Nema sumnje da menhedž Ebu Idrisa, i temelji Ebu Idris, i temelj komšija zahtjevaju da se svašta kaže za ovoga Muhammed ibn Hassan Eš-Šejbani. Pa eto, neka pogledaju malo „Fethul-Bari“, nek otvore malo Kurtubija, neka malo pročitaju islamske knjige inša‘Allāh, pa ako hoće neka odgovore, pa ako hoće neće, ako neće ne moraju. Idemo dalje inša‘Allāh. Zatim braćo, pisac tumači značenja dva pojma koja trebaju pravnicima, i nama nije loše da ih naučimo tokom govora o ovim temama. Objašnjava šta se želi reći sa „rida“, sa zadovoljstvom u definiciji prisile u terminilogiji pravnika, i sa rijčju „ihtijar“, odabir u istoj definiciji, pa kaže: – „Ono što se misli sa zadovoljstvom jeste da se čovjek osjeća rahat, da uradi nešto i da ga radi sa željom, a ono što se želi reći sa odabirom, jeste da se da prioritet nad činjenjem nečega nad ostavljanjem nečega ili obratno.“ Znači: Čovjek ima pri sebi još uvjek šta? – Znači on ima odabir, ihtijar, bira. Hoću ovo sada da uradim ili ću ostaviti, ili ću ga ostaviti ili ću ga uraditi. Pa onda govori braćo moja i poštovane sestre, o vrstama prisile. I ovo je isto malo važno, dosta važno da se upoznamo inša‘Allāh. Eto elhamdulillah, kada ima neko da nam objasni. „A prisila ili ikrah se dijeli na dvije vrste; - Potpuna prisila ili ikrah muldži i - manjkava (nepotpuna) prisila.“ Vidite sada ovo. Sada tumači šta znači kod pravnika potpuna prisila i manjkava prisila, i tumači, objašnjava kako se izražava razlika između ovo dvoje na tretiranje i 10 Sūra El-Enbija 35-ājet 35 10 ophođenje prema pojmovima zadovoljstva i odabira, rida, we-l-ihtijar. A Ebu Idris voli da govori o odabiru, jer kod njega, onaj koji je u daruri a nije pod prisilom, takav nije imao odabir, nije to uradio muhtaren, kaže. Ali ne zna da je taj uradio to muhtaren, jer je imao odabir. A onaj koji nema odabir u jednoj vrsti prisile, to je ovaj koji je pod potpunom prisilom, a da ne govorimo o Ebu Idrisovim nuždama. Ja rabbel-alemin. Zar ako nam treba, kad god nekom treba nešto da ode na sud, da završi nešto da se parniči, o sudiće i Allāhovog Poslanika, sallallāhu 'alejhi we sellem, da je radio tehakum pred tagutom. Ja rabbel-alemin. Inna lillahi we inna ilejhi radžiun. Promijeniće vjeru kao židovi. Židovi su govorili: „Kada bi među nama učinio neko ugledan blud, mi bismo ga ostavili. A kada bi uradio neko ko nije iz porodice uglednih već iz šta? – Običnoga puka ono što se kaže, mi bismo nad njim uspotavili hadd, sankcionirali ga.“ A zatim, bilo im to da nije imao vjeru, pa da izmislimo propis koji važi za sve, umjesto kamenovanja do smrti, uradili ono što su uradili, o čemu smo govorili, tj. kada im je bilo potrebno, promijenili su vjeru. E’uzubillahi, dželle we’āla. Tumači šta je to potpuna prisila, pa kaže: Zapamtite braćo ovo; Ovo prevodimo: el-muldži/potpuna prisila. Kaže; „To je ona prisila uz koju pri osobi ne ostaje niti moći niti odabira.“ Nema ihtijara ovaj, niti odabira. Znači ovaj nema ihtijara. - „Kao kada bi neka osoba drugoj prijetila.“ Vidite kako ovdje pisac govori o prijetnji, znači, zato što je dao prednost mišljenju da je dovoljna prijetnja. A kod hanbelija, kod imama Ahmeda posebno je potrebno da počnu da se realno ostvari udaranje i sl. Kaže: „Kao kada bi zaprijetila neka osoba jednoj drugoj nečim što bi joj nanijelo štetu fi nefsihi, znači u pogledu nje same ili u pogledu nekog dijela tijela.“ Zatim govori o propisu ovoga, ove prisile pa kaže: „We hukmuhu – sud za nju, propis za nju jeste da ova vrsta prisile za sobom povlači ne postojanje zadovoljstva.“ Rekoh ja, Ebu Muhammed: Ali ne mora značiti, zavisi od čovjeka. Pa dalje kaže: „… i čini odabir ili kvari odabir. – Kvari odabir, nema odabira. Navodi primjer: – Primjer za to jeste prijetnja ubistvom ili zastrašivanje amputacijom ili rezanjem nekog od dijelova tijela, ili žestoko uzastopno udaranje od kojeg se boji da će umrijeti ili da će izgubiti organ, svejedno bilo udaranje malo ili ga bilo puno.“ Ovo je primjer koji je naveo za potpunu prisilu a zatim kaže: „Nepotpuna prisila.“ Kaže: „To je prijetnja onim što ne škodi životu, odnosno nefsu ili dijelu tijela – udwu - poput zastrašivanja zatvorom ili bacanjem u okove ili lahkim udaranjem od kojeg se ne boji stradanja ili zastrašivanje uništenja jednog dijela imetka.“ Pa onda govori o propisu ovoga, pa kaže: 11 „A sud ovoga jeste da on za sobom povlači ne postojanje zadovoljstva, ali ne kvari odabir.“ Znači, prvi kvari odabir, a ovaj drugi ne kvari odabir. I ovo je nepotpuna prisila, itd. itd. Prelazimo dalje, a sada nam na strani 89. spominje jednu važnu rečenicu. Da je čujete inša‘ Allāh. Da vidite pravce učenjaka i mišljenje učenjaka u pogledu neke prisile. Samo da vidimo to, da vidimo kako su zglajzale komšije iz „spašene skupine“. Ja ću vam reći od čega je spašena ova skupina. Ta je skupina spašena od Istine, „spašena“. Allāhul-muste’an! I dovoljno je dokaz da je neko u zabludi da naziva sebe spašenom skupinom. Ćuti pa budi spašena skupina ali nemoj... I to je dovoljno pametnom da skonta o čemu se radi. Ljudi ograničavaju na sebe spašenu skupinu EhluSunneta wel-džema’ata, a Islam je od njih čist i nevin. Budi musliman, traži Sunnet, ćuti i nadaj se inša‘Allāhu te’āla. Pa ako si od njih, Allāh će te podići, a ako nisi, teško tebi. Govori sada pisac o propisima koji se nadovezuju na postupke prisiljenog, ahiretskim i dunjalučkim. Pa onda spominje propise pod prisilom za koje kaže da su mubah, da su dozvoljene, dozvoljeni – mubah, i propise pod prisilom koje se nazivaju, koje spadaju u kategoriju ruhse. Znači, nije u kateogoriji dozvoljenog, onoga što je mubah, nego u kategoriji nečega za šta je vezan propis zabrane, ali od čega je podignut grijeh i kazna. A zatim kaže na strani 89. Slušajte ovo! – Kaže: „Malikije nisu dozvolile da se izgovara kufr osim u stanju prisile na ubistvo ‚fe kad‘ - Samo. Tj. da te neko prisili: „Ako ne kažeš kufr, ubit ću te!“ – A što se tiče prisile prijetnjom da će ti odrezati neki dio tijela, to nisu smatrali onim što dozvoljava izgovaranje riječi kufra jezikom.“ Rekoh ja Ebu Muhammed; Ovjde pisac prenosi nam ovo mišljenje od Malikija, da je kod njih prisila, kod Malikija, prisila na kufr samo kad ti zaprijeti ubistvom, a mimo toga ništa nema. A pisac nam dole u fusnoti spominje, pa kaže: „Pogledaj „El-muwafakat“, 1.tom, 325.strana, pa knjigu „Eš-Šifa“, od Kadie Ijada, 2.tom, 222. strana, pogledaj knjigu od Sujutija, 888.strana, itd. itd.“ Međutim, ja, u jednoj drugoj knjizi, kada sam čitao o Malikijama, o mišljenju Malikija u pogledu granice prisile koja dozvoljava kufr, našao sam malo opširnije nešto. Da li se radi o dva mišljenja u mezhebu Malikija ili se radi o greški u koju je možda upao ovaj pisac ili pisac neke druge knjige, to vam mogu definitivno reći tek kada se lično vratim na knjige Malikija i vidim šta oni kažu lično u njihovim knjigama. Znači da mi ne prenosi niko. Dalje kaže pisac ove knjige koja je predamnom; – „A dokaz za dozvoljenost izgovaranja kufra u vanjštini su riječi Uzvišenog; ِﺎﻥ ﺑِﺎﻟﹾﺈِﳝﺌِﻦﻄﹾﻤ ﻣﻪﻗﹶﻠﹾﺒ ﻭ ﺃﹸﻛﹾﺮِﻩﻦﺎﻧِﻪِ ﺇِﻟﱠﺎ ﻣﺪِ ﺇِﳝﻌ ﺑ ﺑِﺎﻟﻠﱠﻪِ ﻣِﻦ ﻛﹶﻔﹶﺮﻦﻣ – „Ko učini kufr u Allāha nakon svog imana, osim ko je prisiljen (osim ko bude prisiljen), a srce mu smireno u imanu…“11 I onda pisac kaže; „Ovo je mezheb većine učenjaka, među njima i Zahirije,.“ Odnosno šta? – Da je dozvoljeno da se izgovori riječi kufra pod prisilom u vanjštini. To je naravno mezheb većine učenjaka. Ali spomenuo je misljenje Malikija; Samo kada se radi prijetnjom u prijetnji ubistva. 11 Sūra En-Nahl 106-ājet 12 Znate šta se na ovo nadovezuje, koja se pravna mes´ela nadovezuje ovdje u Malikijskom mezhebu sada? – Da će svaka ona osoba koja učini kufr u situaciji, mimo one u kojoj oni smatraju prisilu šeri‘atski mjerodavnu, validnu i postojuću, da će takva osoba kod njih biti murted, jer mu nije prijećeno ubistvom. To je ono što proizilazi iz njihovog mezheba, ali naravno neće tekfiriti drugog alima koji smatra da je granice prisile to i to, i što nije protekfirio onoga drugog čovjeka koji je to uradio u situaciji koja je kod njega prisila, jer smo rekli da razlika među učenjacima u pogledu granice prisile na kufr spada u kategoriju ogranaka, i to je predmet idžtihada. I naravno tekfir onoga koji upadne u to. I zato mi kažemo; Da je ovaj iz Beča ili Ebu Idris, ona neznalica i zulumćar, onaj lažljivac koji se nalagao na Šejha Ebu Merjema i na nas, samo da su spomenuli prisilu i da su imali šubhu prisile u argumentaciji, mi ih ne bi protekfirili dok nad njima ne uspostavimo argument da to nije prisila, na primjer ako je pogriješio. Međutim, ovdje se ne radi o šubhi prisile, već kažu „ako nema šeri‘atskih sudnica“, a nepostojanje šeri‘atskih sudnica ne znači ne postojanje darure/nužde. Neki kažu; „To je darura“. Mi njima kažemo; Postojanje darure se može ostvariti kada ima šeri‘atskih sudnica itd. itd. Ne znaju šta pričaju. I ne može se batil nikad pomoći. Dođeš s jedne strane da ga podržiš, on ti iskoči na durgu stranu. Požuriš da ga, kao što se kaže, sčepaš s druge strane, on ti skoči na treću stranu. To je batil! Stalno mu nešto prilazi sa strana. Dok Allāhovoj, tebareke we te’āla, Knjizi ne može ništa prići. ٍﻤِﻴﺪﻜِﻴﻢٍ ﺣ ﺣﻦﱰِﻳﻞﹲ ﻣﻠﹾﻔِﻪِ ﺗ ﺧﻟﹶﺎ ﻣِﻦﻪِ ﻭﻳﺪﻦِ ﻳﻴﺎﻃِﻞﹸ ﻣِﻦ ﺑﺄﹾﺗِﻴﻪِ ﺍﻟﹾﺒﻟﹶﺎ ﻳ „Ne može mu prići neistina, ni ispred njega, ni iza njega. To je objava od Mudrog Sudca hvale dostojnog.“ 12 ﺍﺘِﻼﹶﻓﹰﺎ ﻛﹶﺜِﲑﻭﺍﹾ ﻓِﻴﻪِ ﺍﺧﺪﺟﺮِ ﺍﻟﻠﹼﻪِ ﻟﹶﻮ ﻋِﻨﺪِ ﻏﹶﻴ ﻛﹶﺎﻥﹶ ﻣِﻦﻟﹶﻮﺁﻥﹶ ﻭﻭﻥﹶ ﺍﻟﹾﻘﹸﺮﺮﺑﺪﺘﺃﹶﻓﹶﻼﹶ ﻳ „Zašto oni ne razmisle o Qur´anu (tj. i o njegovim propisima)? Da je on od nekog drugog mimo Allāha, uistinu bi oni u njemu našli mnogih propusta i proturiječnosti.“13 I zato batil, kad se ovako uzme i kad se zgužva, svako vidi šta je batil, a na istini ima nura. Elhamdulillahi rabbil-alemin. Idemo dalje. I još nismo počeli, moja braćo. A kad počnemo tek, otkrićemo šejtanske šubhe inša’Allāh, i postaviti ih tamo gdje im je mjesto. ﻭﻥﹶﺍﺭِﺩﺎ ﻭ ﻟﹶﻬﻢ ﺃﹶﻧﺘﻢﻨﻬ ﺟﺐﺼﻭﻥِ ﺍﻟﻠﱠﻪِ ﺣﻭﻥﹶ ﻣِﻦ ﺩﺪﺒﻌﺎ ﺗﻣ ﻭﻜﹸﻢﺇِﻧ „Vi, i ono čemu činite ibadet mimo Allāha, bićete gorivo za Džehennem. U njega ćete ući da se napijete.“14 U njega ćete ući da se napijete, u njega ćete ući waridun, i kafiri i njihova mišljenja, i njihov kufr i širk. Kulluhum fin-nar. Na strani 91 kaže pisac pod naslovom „El-ikrah ’alel-kufr“, „Prisila na kufr“. Kaže pisac: „Kada se radi o, odnosno kada je prisila potpuna...“ 12 Sūra El-Fussilet 42-ājet Sūra En-Nisa 82-ājet 14 Sūra El-Enbija 98-ājet 98 13 13 O kojoj se ovdje, braćo, prisili govori? O potpunoj ili o nepotpunoj prisili? – O potpunoj prisili. Slušajte ovo; „Kada je prisila potpuna, ne presuđuje se sudom otpadništva, niti se time tj. razdvaja, tj. putem raskida bračne veze kroz riddet (otpadništvo), žena onoga koji je prisiljen što je predmet slaganja ili saglasnosti pravnika.“ Hoće da kaže ovdje; kada upadne, kad je pod potpunom prisilom, ne kažemo za njega da je murtedd niti da je, da se bračna veza prekida s time i da je predmet itifaqa – saglasnoti među pravnicima. Kao da hoće da nam kaže, ali u... odnosno kaže nam; Ali to nije slučaj u prisili koja nije potpuna. I kasnije ćemo vidjeti iz jedne knjige koju sam čitao, nešto u vezi nepotpune prisile i da će u nepotpunoj prisili veliki broj učenjaka osobu koja je upala u kufr proglasiti murteddom, i ženu njegovu nelegitimnom, znači da mu više nije žena. Ali kažem, draga moja braćo i poštovane sestre, da bi čovjek sa emanetom govorio o ovim mes´elama i detaljno, nije dovoljno da se vratiš knjigama koje prenose, već moramo da se vratimo originalnim knjigama i izvorima koji govore o određenim mezhebima, i da vidimo mi lično šta oni kažu, jer može da se desi da ponekad neko pogriješi od ovih pisaca koji prenose, da pogriješe u mišljenju koje pripiše nekom od mezheba. Pa kaže: –„… osim Malikija u onome u čemu se ne prijeti sa ubistvom.“ I ovo je ona razlika sada prema piscu ove knjige i između Malikija i ostalih u pogledu potpune prisile, jer u Malikija potpuna prisila je samo u onom što se prijeti sa ubistvom, a kažnjavanje, mučenje, prijetnja, kidanje organa, - to kod Malikija nije. Zato kaže: „Osim Malikija, u stvarima u kojima se ne prijeti sa ubistvom.“ Tj. tamo će kod njih biti murtedd, neće mu žena njegova više njegova žena biti. „… kada onaj kome se prijeti stime uradi kufr.“ Slušajte ovo; –„Takav kod njih postaje murtedd jer su sve stvari mimo ubistva manje opasne nego kufr.“ I sjetite se ovdje kada pisac kaže „manje opasne“ šta? - Sjetite se onoga u definiciji kada je definisao opštom definicijom stanja nužde kada kaže šta? – „Stanje opasnosti“, do kraja itd. itd. Završio sam sa knjigom pravila darure u šeri‘atu, i neke citate sam prenio, i vidjeli smo razliku između darure i prisile, nužde i prisile, šta znači stanje it-tirara, i vidjeli smo znači malo neke razlike podijele prisile na potpunu, nepotunu, kako se to odražava na zadovoljstvo i na odabir, a zatim znači vidjeli smo malo kao da nam je pisac išaretio na predstavu Malikija o potpunoj prisili, i da je to kod njih samo kad se radi o prijetnji ubistvom, a kod drugih će biti malo opširnije, što se tiče kažnjavanja i prijetnje. Znači kažnjavanja ili otkidanja dijela tijela, i punog udaranja itd. itd., kao što smo vidjeli mes´elu da li je dovoljno, da li je potrebno da zaista počne da te udara ili je dovoljno da ti prijeti itd.itd. To su sve mes´ele u islamskom pravu, koji spadaju u kategoriju ogranaka. Isto tako, draga moja braćo i poštovane sestre, postoji mes´ela znači u ovim poglavljima, znači postoji dio učenjaka koji dozvoljava samo da se izgovore riječi kufra. Shvatate li? Koji dozvoljavaju samo da se izgovore riječi kufra, ne dozvoljavaju djelo da urade. Ne dozvoljavaju da uradi djelo. I imaju svoju argumentaciju za to. I o tom govori Ibn Hadžer, Kurtubi i drugi. Ta se mes´ela spominje itd.itd. 14 Predamnom je knjiga koju vole naše komšije, a u mnogi dio... u jedan dio vjeruju, a u jedan dio izgleda ne vjeruju, - „El-Dzami’ fi talebil-ilmil-šerif“. Kaže pisac na 619-toj strani govoreći o preprekama tekfira te kaže; „Treća prepreka; prisila, el-ikrah. Za njega se vežu određene mes´ele, njegova definicija, uvjeti prisile i granice prisile, i objašnjenje da prepreka prisile ne postoji kod pomagača otpadnika.“ Hoće da kaže pisac knjige; Vojska taguta i policija taguta, - oni su kafiri. I to je haqq, elhamdulillah haqq. I pisac kaže: „Ko sumnja u njihov kufr u vanjštini, takav je kafir.“ Međutim, kome se to ne sviđa? –Zawahiriju i njihovom džema‘atu tamo. Njima se ne sviđa da se kaže za pojedince u policiji i vojsci da su kafiri. I u tome se suprostavio piscu knjige. A pisac knjige je protekfirio ljude zbog toga što ne tekfire vojsku i policiju u vanjštini, jer su nevjernička grupa (skupina). Međutim, Zawahiriju se u ovoj knjizi svidjelo da onaj koji obožava kipa da je musliman, ako je to uradio iz neznanja koje nije od sebe mogao odagnati. Pa zbog toga sudi da su Rafidije muslimani, Rafidije. Da su Hamas tagutovci muslimani, da su mutehakimi pred tagutom muslimani, da su oni koji glasaju muslimani, itd. itd. I kada njih protekfiriš zato što ih je Živi i Vječni protekfirio, kaže ti, čuješ lažljivce, kafandžije, licemjere, podlace, prevarante, „hodže“ (ne sve hodže), ali kažem u uši među hodžama, kažu: „Protekfiriše najbolje čeljadi i najbolje ljude.“ Pa kako može da bude najbolji, E’uzubillahi, dželle we’āla, kada kaže za mušrika i taguta da je musliman, i poriče riječi Živog i Vječnog, i poriče riječi Njegovog roba i Njegovog Poslanika, sallallāhu 'alejhi we sellem, i riječi svih Vjerovjesnika. Kako može da bude najbolji?? E’uzubillahi, dželle we’āla. I, WAllāhi, WAllāhi, Allāhova kazna će doći. I nije od nje siguran i Njegove spletke osim onaj kome je propisano i određeno da izgubi, i da nastrada, a vrijeme je relativna stvar. Poslanik, sallallāhu 'alejhi we sellem, je oslobodio Mekku osme godine poslije Hidžre. Mušrike Kurejša i njihove vođe je satrao na Bedru, poslije Hidžre. Saburio je znači 12 godina, 12 godina je saburio. Tako da mi ne očekujemo da će nam Allāh, tebareke we te’āla, dati fizičku pobjedu nad nekim za kratko vrijeme, ali molim Allāha da nas pomogne da podignemo dokaz iznad njihove laži. I podiže se, elhamdulillah. Pitanje malog kufra smo objasnili, ali lažovčinama je teško da priznaju da su džahili, i još uvjek će se trzati, i komešati, i još više se uvaliti u provaliju, pa će im sve biti teže da se vrate nazad. I što više budu propadali, nama će biti lakše da ih ispuhamo. I kažem; Neću vrijeđati, a kada bih uvrijedio, istinu bih rekao. Elhamdulillahi rabbil-alemin. Kaže pisac: „Ta’riful-ikrah“ - „definicija prisile“. Kaže: „Najkraća definicija jeste ona koju je spomenuo Ibn Hadžer da je prisila u zagradi tjeranje drugog na ono što on ne želi. -Fethul-Bari-, 12.tom, 311.strana.“ A zatim kaže pod broj 2: Kaže: „Uvjeti prisile.“ Kaže: „Rekao je Ibn Hadžer, rahmetullahi te’āla alejhi,...“ 15 Normalno, sada ovo je mišljenje Ibn Hadžera, a Ibn Hadžer je bio Šafijske pravne škole. Znači u pravnom smislu, nije obožavao pravnu školu, već je obožavao Allāha, tebareke we te’āla , slijedeći samo Njegovog Poslanika, sallallāhu 'alejhi we sellem, a on se pravno pripisivao Šafijskoj pravnoj školi. „Uvjeti prisile su 4. ili 4 su uvjeta prisile.“ Znači, da bi se ostvarila prisila, moraju biti 4 uvjeta. „Pod broj 1: Da onaj koji je radi bude sposoban da ostvari ono čime prijeti, a onaj kome se to ili od koga se to traži bude nesposoban da odagna to od sebe, pa makar bježanjem.“ Slušajte ovo; „Pa makar bježanjem.“ „Pod broj 2: Da mu preovladava mišljenje, da, ako se bude odupirao tome, da će ostvariti/uraditi ono čime mu prijeti.“ „Pod broj 3: Da ono čime mu prijeti bude (Šta kaže?) –„fewriin“, znači; Odmah, da će se desiti brzo, fewriin/odmah, u smislu kada bi mu rekao; „Ako ne uradiš to, udariću te sutra!“, taj se ne smatra prisiljenim.“ „A iz ovoga se, kaže, izuzima ono što se tretira kratkim vremenskim periodom, ili ono što u uobičajenim, znači ono što uobičajeno se računa da će se dogoditi, da će biti šta? – Da ga neće, da će uraditi ono čime prijeti. Znači, neće iznevjeriti/pronevjeriti u onome što priča.“ Kaže: „Broj 4: Da ne bude vidljivo od strane onoga kome se to traži nešto što ukazuje na njegov odabir. Fethul-Bari-, isti izvor.“ Zatim kaže pisac knjige, a nije spomenuo Ibn Hadžer u svom govoru opis ove prijetnje koja se smatra prisilom, već ga je spomenuo nakon toga. I to bi trebao da bude 5.uvjet, pa zato kažemo. I onda spomnije pisac, stvari, citate iz knjige „Fethul-Bari“ Ibn Hadžera, pa kaže: „5: Vrsta, ili znači ono čime se prijeti (granice ikraha).“ Znači, je‘l, šta? - Ubistvo, mučenje, kidanja dijela tijela, itd. itd, stvari koje smo spomenuli. Kaže Ibn Hadžer, citat njegov, kaže: „Postoji razilaženje u pogledu onoga čime se prijeti. Pa su se složili u pogledu ubistva.“ Pazite ovdje! Znači, Ibn Hadžer kaže: „Složili su se u pogledu ubistva, uništenju dijela tijela, i žestokom udaranju, i dugom zatvoru.“ Rakoh ja, Ebu Muhammed; Ne mora značiti da Ibn Hadžer ovjde govori o kufru, nego opšte o prisili, u pogledu čega su se složili, jer malo prije pisac knjige, one prve, kaže: „Prisila na kufr“. I ovdje ćemo čuti riječi Ibn Tejmijje iz kojih ćemo zaključiti da moramo iz govora učenjaka uvjek da vidimo o čemu govore, o prisili na šta? - Da li prisili na kufr, ili prisila na prodaju, ili prisila na kupovinu, prisila na razvod braka, prisila na poklanjanje nečega, prisila na ovo, 16 prisila na ono, jer će se razlikovati granice prisile, šeri‘atski prihvatljive prisile, sa razlikom onoga čime se prijeti. Pa zatim spominje neke rivajete od selefa, ali ovo što je interesantno ovdje, što je spomenuo; Složili su se u pogledu ubijanja, uništenja dijela tijela, ili žestokog udaranja, i dugog zatvora. Zatim kaže pisac, braćo ove knjige; „Ove spomenute stvari u pogledu granice prisile su učenjaci Hanefija podijelili na dvije vrste.“ E sada dolazi ona podijela koju smo spomenuli; „Ikrahun-muldži“ – „Potpuna prisila...“ i onda pisac kaže; „A to biva prijetnjom ubistvom, ili kidanjem, amputacijom, ili udaranjem od kojeg se boji da će umrijeti ili da će izgubiti taj dio tijela.“ I druga kaže vrsta prisile jeste; „We ahar“ – „Nepotpuna prisila“, a to je ona koja biva zatvaranjem, bacanjem u okove, ili udaranjem od kojeg se ne boji da će nastradati. Izvor; Hanefijski izvor, knjiga „Beda’ius-Sena’iu“, od El-Kasanija, 9.tom, strana 4479.“ Ovo su one stvari koje smo čitali u prijašnjoj knjizi. Zatim kaže pisac; „A mezheb većine učenjaka jeste da ruhsa, dozvola u kufru, ne biva osim u potpunoj prisili. I to je mišljenje Hanefijja, Malikija i Hanbelija. Šafija kaže; Zatvor i okovi su prisila u pogledu riddeta.“ Kaže: „Naći ćemo mišljenje Hanefijja u knjizi „Beda’ius-Sena’i“, u Malikija u knjizi „Eš-Šerhus-Sagir“, 2.tom, 548/549, Hanbelija u knjizi „El-Mugni el-Šerhal-Kebir“, i riječi Šafi’ija u knjizi „ElMedžmu’a.“ A zatim kaže da su se svi složili, da onaj koji bude prisiljen da uradi kufr, a zatim da izabere ubistvo, da ima veću nagradu kod Allāha od onoga koji odabere ruhsu. To prenosi Ibn Hadžer od Ibni Battala, i kaže: To su riječi Ibni Battala itd., a zatim je spomenuo u pogledu toga, znači, idžma Kurtubija u njegovom tefsiru, tj. da je bolje da čovjek izabere ubistvo, nego da kaže kufr. To je osnovni propis. E sada dolazi citat Ibni Tejmijje, koji je objasnio, koji je probao da objasni mišljenja učenjaka u pogledu prisile, i njene osnove, i da pojasni i da ukaže na prioritetnije, i daje prednost Ibni Tejmijje mišljenju džumhura, većini učenjaka, i to je mišljenje Hanbelija, pa kaže i ovu sam, ja mislim, fetvu od Ibni Tejmijje i ove riječi prenio u onoj knjizi „Trijumf“ – odgovor Semiru Imamoviću. Molim Allāha da ga uputi, jer mi se čini da je Semir Imamović bolji od ovih tamo nekih komšija. E’uzubillahi, dželle we’āla. Zaista, molim Allāha da ga uputi na Pravi Put, i Abdulmelika i Semira Imamovića inša‘Allāhu te’āla, jer ako ima dobrovoljni širk i nedobrovoljni širk, onda ima i dobrvoljna saradnja sa (Ne)Islamskom Zajednicom, i nedobrovoljna saradnja sa (Ne)Islamskom Zajednicom. Dobrovoljno brijanje brade i nedobrovoljno brijanje brade. Samo treba Ebu Idris da im to pojasni. A njihov onaj vođa karavane, kojeg sam zvao ranije „cmizdro“, treba samo da pojasni je‘l to murdžijski dokaz ili nije murdžijski dokaz. Kaže; Kao što su nedavno skočili na Abdulmelika, zaletili se na Abdulmelika, a zaključali se pred nama i gađaju preko zidova. Pa ja neću sa njima da se gađam preko zidova. Smiješno! Nismo mala djeca. Zato nek se odluče; Da pričamo, a ja sam spreman isto, inša‘Allāhu te’āla, ako hoće da prozovemo Allāhovo prokletsvo na onoga ko je 17 pogriješio, nakon razgovora fino, i vratimo stvari Qur´anu i sunnetu, da prizovemo Allāhovo prokletsvo na onoga koji griješi. Ehlen we sehlen ko god hoće. Kaže: „Razmišljao sam o mezhebima učenjaka i našao sam da se prisila razlikuje sa razlikom onoga što je njen predmet odnosno na šta se prisiljava. Pa nije prisila koja se uzima u obzir u pogledu riječi kufra poput prisile koja se uzima u obzir u pitanju poklona i slično tome, jer je imam Ahmed ukazao, jasno ukazao, na više mjesta da prisila na kufr ne biva osim kažnjavanjem putem udaranja ili zatvora, i ne biva putam govora.“ Znači, govor nije prisila. Normalno govor nije prisila. Znači, da ti neko nešto prijeti ovako riječima bez veze. Nije prisila! Ali hoće da kaže; „A da muž zaprijeti nešto ženi i u pogledu poklona i sl., to se može možda shvatiti kao prisila itd. itd.“ Iz knjige Hameda bin Atika, koja će nam kasnije doći svakako, jer je vazna; „Odbrana Ehlu Sunneta i onih koji slijede“, na strani 32. U svakom slučaju, više se neću vraćati knjizi „El-Dzamī’ fī talbil -’ilmil-šerīf“, ali završio sam inšā‘Allāh govor ovjde, malo ili podosta o prisili, i možda ćemo idući put inšā‘Allāh nadam se da će biti brzo, možda ćemo tokom hefte održati predavanje, spomenuti još malo govora učenjaka o prisili, pogotovo Hanbelija i imama Ahmeda koji je smatrao da se mora kažnjavati putem udaranja ili zatvora itd. itd. A zatim ćemo, nakon toga što smo to objasnili, kratko, znači ne detaljno, površno, objasniti razliku između prisile i darure, ikraha i darure, ući da spriječimo širenje šejtanove vjere prema kojoj je dozvoljeno da se učini kufr u nuždi, E’uzubillahi, dželle we’āla, kao što to govore komšije i one koje su to naučili od njihovih šejtana arapa i drugih, Bi‘iznillahi tebareke we te’āla, i onda će Nur Allāhove, tebareke we te’āla, riječi, inšā‘Allāhu, osvojiti mnoga srca, i mnoge razume, i džada će postati jasna, Elhamdulillahi rabbil-ālemin. Molim Allāha, dželle we’āla, da oprosti i meni i vama, da ukabuli, inšā‘Allāhu te’āla, od sviju nas, da podari hajr svim muslimanima i muslimankama na dunjaluku i na ahiretu. Molim Allāha, dželle we‘āla, da pomogne našu braću muslimane koji se bore protiv nevjernika, koji se bore protiv Allāhovih, tebareke we te’āla, neprijatelja da Allāhova, tebareke we te’āla, riječ bude gornja. I molim Allāha, dželle we’āla, da nas uputi sve, da ispravimo ono što je pogrešno, i ono za šta znamo da je istina a nismo ga uradili zbog naše slabosti. Wallāhu te’āla ’ālem. We qulu qawli haza we estagfirullahe li we lekum festagfiruhu. Innehu huwel-Gafurur-Rahim. Barek Allāhu fikum, braćo. Es-Selamu alejkum we rahmetullah. 18
© Copyright 2024 Paperzz
