Slobomir P Univerzitet Akademija umetnosti Odsek za grafički dizajn Bijeljina 2012. Diplomski rad Nenormalnosti: serija ilustracija o poremećajima ličnosti Student: Ana Lazić 247/10 Mentor: Mr Nenad Malešević Slobomir P Univerzitet Akademija umetnosti Odsek za grafički dizajn Bijeljina 2012. Diplomski rad Nenormalnosti: serija ilustracija o poremećajima ličnosti Student: Ana Lazić 247/10 Mentor: Mr Nenad Malešević Uvod..........................................................................................................................7 Poremećaji ličnosti..............................................................................................................................9 Opis ilustracija...................................................................................................................................11 Depresija..................................................................................................................13 Anksioznost.............................................................................................................17 Apatija......................................................................................................................21 Strah od smrti.....................................................................................................................................25 Sadizam....................................................................................................................29 Mazohizam...............................................................................................................33 Bipolarnost................................................................................................................37 Okp...............................................................................................................................41 Šizofrenija....................................................................................................................45 Zaključak.......................................................................................................................47 Biografija.........................................................................................................................49 Literatura............................................................................................................................................51 duvek me je fascinirala psihologija. Još kao dete, pre nego što sam počela da čitam stručno štivo o istoj, volela sam da posmatram druge kroz njihovu gestikulaciju, hod, govor i izražavanje emocija. Vrlo rano sam uočavala razlike među ljudima i družila se sa onima koji su delili slična interesovanja i poglede na život kao ja. U toku procesa ličnog sazrevanja i rada na sebi, spoznavala sam kompleksnost svoje ličnosti sa svih njenih aspekata u pogledu temperamenta, izražavanja stavova, hirova emocija, ambicija, interesovanja, vrlina, mana i ostalog što čini jednu ličnost. Tokom ličnog razvoja, počevši prvenstveno od sebe, shvvatila sam da je poznavanje i primenjivanje psihologije neiscrpan “rudnik zlata” za sagledavanje i za racionalno objašnjenje teških životnih nedaća i konfliktnih situacija na koje nas život navodi; na sve dobre i loše strane naše ličnosti i spremnost na prihvatanje sebe ali i na promene. Međutim, ne reaguju svi ljudi isto na probleme i često se su nemoćni da sami sebi pomognu neshvatjući da je srž problema duboko “zakopan” u njima samima. Ovaj priručnik edukativnog karaktera je namenjen svim ljudima koji žele da pomognu sebi i drugima, tako što će otvoriti vrata svoje podvesti i potražiti neophodnu stručnu pomoć kako bi ponovo pristupili normalnom životu. 7 oremećaji ličnosti predstavljaju karakteristične i trajne obrasce ponašanja, mišljenja i osećanja koja prilično odudaraju od onoga što je uobičajeno. Ove devijacije se obično javljaju u sferi volje, nagona i emocija. Ovi poremećaji se najčešće javljaju u adolescenciji, a nastavljaju tokom čitavog života, i ukoliko se osobe ne obrate za pomoć, moguće je da se strukturiraju u obrasce neprilagođenog ponašanja. Poremećaji ličnosti označavaju stanja ili oblike ponašanja koji otkrivaju karakterističan životni stil pojedinca i način na koji on komunicira sa drugima. Pojedini simptomi poremećaja ličnosti se mogu primetiti već u detinjstvu i to u vidu nemira, poremećaja pažnje, agresivnosti i laganja. Razvojne turbulencije mogu biti prolazne, štaviše, i kada deluju burno, nemoraju se nužno struktuirati u poremećaje ličnosti. Poremećaji ličnosti su manja ili veća odstupanja od psihički normalnog ponašanja. Ona nisu posledica duševne ili neke druge bolesti, već su pre sta- Na kraju treba napomenuti da su poremećaji ličnnja; poremećaj adatapcije i posledica neadekvatnih osti izuzetno otporni na medikamentnoznu terapinajranijih odnosa. ju. Osobe sa poremećajem ličnosti često sabotiraju Genetski faktori se sve više pominju kao mogući proces terapije, ne dolaze redovno, otkazuju seanokidač za poremećaje ličnosti. se i pokušavaju da nadmudre terapeuta; skloni su lažima, dramatizaciji i nastojanju da fasciniraju Uticaj faktora sredine se, takođe, neisključuje, jer okolinu svojim disfunkcionalnim ponašanjem. se pokazao kao vrlo značajan; a sredina i društvo Rad sa ovim osoba je težak i dugotrajan proces, utiču na odnose u porodici. ali ipak daje izvesne rezultate. 9 ama tema koja obuhvata seriju ilustracija o poremecajima licnosti, podrazumeva da ilustracije prikažu i slikovito opišu svaki poremećaj ponaosob na način koji će u svesti posmatrača probuditi želju za sazananjem i koji će posmatrajući ih ”preneti” u realan svet, dajući im određeni karakter, a pri tom njihova uloga je i da izazovu emocije kod istih. objektivne “poruke”, kojom se teži uspostaviti korelacija ličnog mišljenja i kolektivnog prihvatanja: između realnog i apstraktnog, prirodnih formi koje dobijaju nove oblike i dimenzije. Disciplina, sređenost, minimalistički pristup, duh sinteze i svedenosti, čine karakteristiku strogo kontrolisanih kompozicijskih sklopova u kojima se rePrikazane ilustracije su svedene sa jakim emocio- flektuje unutrašnji aktivizam podstaknut snažnim nalnim doživljajem i “oživljene” kako samim figu- emotivnim i čulnim nemirima. Ilustracije koje rama, tako i celokupnom atmosferom. Ilustracije su sadrže prirodne elemente kao sto su: drveće, ptice, jednostavne, sa malo detalja, linija ima sekundarnu korenje i oblaci su propratni elementi, koji čine atmosferu i dodatno inteziviraju emocije, dok su u ulogu u odnosu na formu. prvom planu ljudske figure ili delovi tela. Pristup ilustraciji je minimalistički, uglavnom tamnog tonaliteta, a obojeni elementi imaju ulogu da Svaka od ilustracija je nastala iz velike predanosti, se istaknu, izdvoje iz celine i na taj način prikažu pomnog razmišljanja o određenom poremećaju i njegovim karakteristikama da bi se na jasan i nedsvoju važnost. vosmislen način prenela poruka i izdvojila njegova Glavni predmet svake ilustracije je ljudsko biće, suština. stilizovano, nestvarno u ilustrovano-prenesenom značenju, prikazano nadrealistički, pa tako imamo Ilustracije su se “rađale” u mojoj svesti pokrenute čoveka u jajetu, ljudsku glavu u formi drveta ili la- ličnim stavom i imaginacijom, sa ciljem da ih ravirint u istoj. Polazište ovih ilustracija je introvert- zume svako, iz misli su “pretočene” na papir, skeninog karaktera kroz susret subjektivnog mišljenja i rane, a potom crtane u odgovarajucim softevrima. 11 Tuga je zid između dve bašte. Halil Džubran epresija se uvrstava u jednu od najčešćih bolesti današnjice. Svako od nas je ponekad tužan ili potišten, ali ako ovakvo stanje postane hronično najverovatnije je reč o depresiji. Depresiju nije teško prepoznati, jer se uz nju gotovo uvek vezuje nedostatak životne radosti ili drastično smanjena uživanja u mnogim aktivnostima u odnosu na period pre bolesti. Bolesnik se u potpunosti predaje lošim mislima i slutnjama u toj meri da je i psihički i fizički u potpunosti blokiran, oseća se odbačeno i teško donosi odluke. Prisutan je konstantan umor, brzo zamaranje, kao i ne zainteresovanost koju je prouzrokovala apatija i osećaj bezvrednosti. Snažan osećaj krivice, jako loše i nisko mišljenje o sebi, osećaj bezvrednDepresija prouzrokuje intezivan i snažan osećaj osti sa snažnim samopotcenjivanjem. tuge ili žalosti koji nije uzrokovan nedavnim gubitkom. Ponekad se osoba oseća više praznim Evidentiraju se i fizički problemi u vidu konstantnego tužnim ili, pak, istovremeno oseća i jedno i nih glavobolja i drugih hroničnih bolova, naglo i drugo. Prisutan je ne osnovan strah, crne misli i preterano gojenje ili mršavljenje. bojazan da će se nešto loše dogoditi. Depresivna osoba je često razdražljiva i nepristupačna. Često se uviđa poremećaj sna u vidu nesanica i ranog buđenja, ali kod mladih se javlja naglašena Uopšteno je mišljenje da depresija prolazi sama od potreba za preteranim spavanjem. sebe i da se snagom volje, optimizma i entuzijazma ona prevazilazi, a upravo su to osećanja koja su Javljaju se loše misli, najčešće o bolestima, a ne retbolesnika napustila. ko i o samoubistvu i smrti. 15 Smisao i dostojanstvo puta postoje samo utoliko ukoliko umemo da ih nađemo sami u sebi. Ivo Andrić nksioznost predstavlja ne određeni emocionnalni događaj, a ubraja se u najčešće psihičke poremećaje modernog doba. Opisuje je konstantan osećaj tegobe i intezivne nelagode i straha da će dogoditi nešto loše. Bolesnik u glavi stvara slike najgorih mogućih scenarija koji mu se mogu dogoditi, i to baš onih kojih se najviše plaši. Izolacija se svodi na odvajanje neprihvatljivih ideja ili postupaka od emocija (izolacija afekata). Pasivna agresija se javlja kada je otpor okrenut ka sebi. Pasivno agresivna osoba će klimnuti glavom i načelno se složiti, a zatim će iskazati svoj otpor indirektno, kroz nedelovanje. Hipohondrijaza ja često prisutna kod anksioznih tipova ličnosti, jer su oni potpuno obuzeti sobom i Strahovi nam pomažu da se sačuvamo, nepovred- u strahu su da boluju od više bolesti istovremeno imo ili izbegnemo neku neprijatnu ili opasnu situ- i da smrt može nastupiti svakog trena. aciju, ali ako su neosnovani, sveprisutni i opsedajući, onda je već alarmantna situacija. Kada straho- Glavno obeležje ovog poremećaja je konstantan vi i tegobe toliko obuzimaju ljudsku svest i počinju strah, zabrinutost, bojažljiva iščekivanja da će se dominirati nečijim životom, uticajući pri tom na nešto loše desiti i ako se ponavlja svakodnevno u porodične, poslovne i prijateljske odnose, onda go- periodu od 6 meseci, u vezi sa raznim događajima vorimo o anksioznim poremećajima ličnosti. i aktivnostima, reč je o bolesti. Uz anksioznost i brigu, javlja se i niz drugih psiho Osoba se u potpunosti povlači u sebe koristeći od- somatskih poremećaja, kao što su konstatan umor, brambene mehanizme izolacije, pasivne agresije i otežana koncentracija, razdražljivost i poremećen hipohodrijaze. Gotovo uvek i neprestano je prisut- san. Kod odraslih osoba, zabrrinutost se ispoljava an t.z. “lebdeći strah”. prema svakodnevnom životu, poslu, porodici, zdravlju i.t.sl. 17 Niko me u svetu nije pokorio, nego sam ja sebe. Aleksandar Veliki patija se definiše kao stanje u kome su odsutne emocije i osećanja u situacijama i okruženju kada je prirodno da se odreaguje, odnosno kao opšta nezainteresovanost za svet oko sebe. U stanju apatije se ponekad javlja i snažan, unutrašnji osećaj krivice i samoosuđivanja; ova osoba ima mišljenje da je sama sebe dovela u ovo stanje svojim pređašnjim neuspesima. Apatija se u modernoj psihologiji posmatra kao nepoželjan, pa čak i abnormalan fenomen, koga je potrebno i neophodno lečiti. Osoba koja boluje od apatije se u potpunosti izolovala od spoljnih uticaja i ispustila kormilo u svom životu, pri tom neispoljavajući nikakve emocije. Iako može delovati bezazleno, stanje apatije se kao i depresija mora prihvatiti ozbiljno, jer se osobe obolele od ovih poremećaja često odlučuju da izvrše samoubistvo. Iako naizgled slične, depresija i apatija se suštinski razlikuju; dok depresiju čine velika tuga i bol, apatija je stanje u kome gotovo da i nema emocija. Apatija se može posmatrati i kao prolazno stanje, koje je nastupilo neposredno posle stanja besa i razdražljivosti koje je izazvao neki traumatski događaj. Često se vezuje za depresiju tokom bolesti ili kao faza, a naročito je prisutna u bipolarnom poremećaju u depresivnoj fazi. Apatija se može javiti kada osoba koja je živela ubrzanim tempom života, ali bez pravih i istinskih vrednosti koje je pokreću, u jednom trenutku shvata da je sve to beznačajno i u potpunosti se zatvori u sebe. Kao i kod ostalih poremećaja i ovde beležimo fizičke smetnje u vidu glavobolja, poremećenog sna i apetita, nadutost, često mokrenje, šum u ušima, osećaj ošamućenosti, trnci u udovima i druge smetnje. Dokazano je da se anksioznost najbolje leči psihoterapijom da bi se prvo došlo do uzroka bolesti; a koriste se i medikamenti-antidepresivi koji u sebi sadrže serotonim, poznat kao “hormon sreće”. 21 Budi uvek spreman dočekati smrt, jer ona dolazi kada joj se najmanje nadaš. Johan Vesel trah od smrti se tumači kao opsesivan i konsta- Dete neminovno ulazi u sukob, stvara neizbežne ntan osećaj da smrt može nastupiti svakog trena u unutrašnje i spoljne konflikte, živi sa scenama trarazličitim okilnostima i svemogućim scenarijima. umatskkih događaja koje je videlo i doživelo, pa se i samo formira u uplašenu osobu potisnutog Međutim, ovim fenomenom i njegovom istraživa- straha od smrti; uplašeno, slabo biće koje ponekad nju su se posvetili brojni psihoanalitičari koji su nije u stanju da se brine o sebi samostalno ili se u kod najpoznatnijih svetskih umetnika upravo njemu javlja bunt i snažna želja za osvetom kroz primetili jednu zajedničku crtu, a to je strah od sm- mučenje, maltretiranje i zlostavljanje drugih, jer mu rti. Psihoanalitičari zalažu teoriju da se “seme” ovog se čini da se na taj način oslobađa potisnutih trauma psihološkog poremećaja rađa u detinjstvu, nakon koje je doživelo. Neredak je slučaj da su osobe obopretrpljene traume, iako dete samo po sebi ništa ne lele od ovog poremećaja ubice ili silovatelji i najgozna o smrti, već tada se mogu uočiti poremećaji ri “otpadak” društva sa kojim je u stalnom sukobu. koji će se dalje manifestovati tokom čitavog života. Strah od smrti može ostati kao večiti “zaleđen” treU porodici u kojoj postoji neravnopravan odnos nutak opsedajućih slika posle traumatskog događaja između oca i majke, pri čemu majka predstav- poput gledanja nekog bliskog kako se davi, trudnilja slabu i potčinjenu stranu, a otac despotsku ca koja pobaci, automobilska nesreća u kojoj smo ,dominantnu i zastrašujuću stranu i koji često izgubili nekog dragog. Uz ove opsedajuće slike, zloupotrebljava svoj polažaj fizički i verbalno se gotovo uvek se javlja osećaj griže savesti i krivice. obračunavajući sa ukućanima, u detetu se javlja tinjajući strah za život svoje majke, ali i svoj lični. 25 U telesnom bolu najmučnije je ono netelesno, to jest naše nestrpljenje i naše verovanje da će bol trajati zauvek. Pol Žan adizam je nanošenje ne samo fizičkog već i, daleko češće i suštinski važnije, duševnog bola. Cilj sadiste je da ponizi žrtvu i da se pri tom oseća nadmoćno, jer drži kontrolu nad žrtvom. Sadizam se ne ispoljava samo u ekstremnim situacijama i dramatičnom obliku. Svugde oko nas ima mnogo sitnog, potmulog, prerušenog, prigušenog svakodnevog sadizma. Sadista nanosi patnju i iz toga izvlači neko mračno i varljivo zadovoljstvo koje se, naravno, ne ograničava na seksualnu sferu. To čak nije ni zadovoljstvo već pre neko trenutno olakšanje koje veoma brzo ustupa mesto osećanjima potištenosti i praznine. Sadista je osoba koja se naslađuje tuđim bolom i patnjama; te zadaje udarce bilo da se radi o fizičkom ili psihičkom zlostavljanju. Iza maske ovog tiranina krije se jedna nesigurna i emocionalno nezrela osoba, koja je neretko i sama bila zlostavljana u detinjstvu, bilo od roditelja ili od druge dece u školi. Sadisti ostaju ove bolne emocije duboko potisnute sve dok se ne dogodi “nešto” što će otvoriti i pokrenuti surovost koja je sve vreme bila prikrivena. Može da se dogodi da ga određena situacija vrati u prošlost i on da bi zacelio otvorene rane, ni po koju cenu više ne želi da bude žrtva, već nasilnik. Čest primer sadista je u ljubavnim odnosima, gde se želja za kontrolom i mučenjem prikriva sve dok se druga osoba u potpunosti ne preda i zaljubi. Sadista je osoba lišena samopoštovanja i nemože da podnese da drugi imaju ono što njemu nedostaje. Duboko i gorko zavidi drugima na samopoštovanju i samopouzdanju, na zadovoljstvu sobom, svojim mogućnostima i svojim postignućima, na radosti i uživanju u životu. Čovek bez samopoštovanja je očajnik koji bi da sve oko sebe gurne u očajanje. Ali od njega nemožete lako pobeći, ako ste vi idealna žrtva za njega, lako će naći “ključ” da vas drži. 29 Nije mi žao što me ljudi ne poznaju, već što ja njih ne poznajem. Konfučije azohizam je psihička poremećenost koja predstavlja sklonost osećanju zadovoljstva prilikom izloženosti fizičkom bolu ili poniženju. Osoba sklona mazohizmu naziva se mazohista. Mazohizam označava sve vrste uživanja u fizičkim i moralnim patnjama. Kod mazohizma veliki uticaj ima prestrogi superego zbog koga pojedinac traži patnju da bi iskupio svoje pretpostavljene grehe. Mazohista podsvesno veruje da ne može imati zadovoljstvo a da ne bude zbog toga na neki način kažnjen. On najpre bira kaznu da bi mogao kasnije uživati u zadovoljenju svoje potrebe bez strahovanja. Važno je razumeti da mazohisti primarni cilj nije patnja već zadovoljstvo. Problem se nalazi u tome što mazohista podsvesno veruje da ne može imati zadovoljstvo a da ne bude zbog toga na neki način kažnjen. Zato suštinski on najpre bira kaznu da bi mogao kasnije uživati u zadovoljenju svoje potrebe bez strahovanja. Deca koja su odgajana veoma strogo, sa mnogo fizičkog nasilja i bez prava na mogućnost da slobodno izraze svoje mišljenje, kasnije u životu često postaju mazohiste, jer su prosto “prepisali” iz detinjstva mučenje, maltretiranje, bes i izražavanje frustracija, samo što to više neće činiti roditelj nego partner. Mazohista će intuitivno i duboko podsvesno upravo pronaći osobu koja će je mučiti, jer je to obrazac na koji je naučila i koji joj odgovara. Prezir prema sebi i svojim osećanjima, duboki osećaj manje vrednosti, stid i krivica, emocije su koje su takve osobe doživele i potisnule kao deca, jer su im bile previše bolne i zastrašujuće. Krivica ovde igra značajnu ulogu. Snažan osećaj krivice vodi odrastanju u kome nema dovoljno mesta zdravom razvoju pojedinih emocija kao što su samopoštovanje i adekvatno izražavanje negativnih, ali i pozitivnih emocija. 33 Čak i kad bismo našli novi Raj, ne bismo bili u stanju da u njemu savršeno uživamo niti da u njemu ostanemo zauvek. Henri van Dajk ipolarni poremećaj je potencijalno ozbiljna, onesposobljavajuća bolest, koja utiče na osećanja, razmišljanje, i na kraju ponašanje. Simptomi mogu da budu jako izraženi i mogu značajno da utiču na socijalno i profesionalno funkcionisanje pojedinca. Bipolarni poremećaj je razarajuća bolest koja se teško može prevazići bez medicinskog tretmana. Nelečena bolest može potrajati nedeljama, mesecima ili čak godinama, i razarajuće uticati na poslovne ili privatne odnose. Za neke, periodi između epizoda bolesti mogu da budu normalni i produktivni. Ipak, istraživanja pokazuju da će, ako se bolest ne leči, učestalost i težina ovih stanja vremenom rasti. Bolest se razvija u dve faze: maničnu i depresivnu fazu. Kod svake osobe broj i pravilo pojavljivanja epizoda su različiti i jedinstveni. Kod nekih ljudi izraženo je pravilo pojavljivanja zavisno od godišnjeg doba, kod nekih je broj maničnih epizoda veći od broja depresivnih, a kod nekoga epizoda se ponavlja svakih par godina. Manična faza obično počinje pojačanim osećajem zadovoljstva,samopouzdanja,društvenosti, kreativnosti i energije. U ovoj fazi ljudi sa bipolarnim poremećajem su vrlo produktivni na poslu, kreativni, socijalno privlačni i zabavni za društvo. Zbog zadovoljstva koje pruža ova faza bolesti mnogi ne žele da potraže lekarsku pomoć. Nažalost, ova faza brzo može da eskalira u razbuktalu maniju. Tokom sledeće faze ljudi pretežno postaju euforični, uvek previše energični i negiraju da nešto sa njima nije u redu. Loše rasuđuju, impulsivno se ponašaju, postaju besni, razdražljivi i svadljivi ako im se neko suprotstavi. Drugi, koji ih poznaju, videće da njihovo ponašanje neodgovara njihovom karakteru. Depresivna faza podrazumeva eskalirajuću tugu, potpuni fizičko-emocionalni kolaps, poremećen san i apetit, stanje apatije i nezainteresovanost za svet oko sebe; uporno osećanje krivice, uznemirenosti i beznađa, problemi sa pamćenjem, koncentracijom i misli o bezvrednosti i samoubistvu. 37 Ništa nas ne čini tako usamljenima, kao naše tajne. Pol Turnije psesivno kompulsivni poremćaj je neurotski poremećaj okarakterisan nekontroliranim repetitivnim mislima; tj. prisustvom ponavljajućih ideja i fantazija (opsesija) koje uzrokuju snažan osećaj psihičkog pritiska (a koje bolesnik smatra bolesnim i protiv kojih postoji unutrašnji otpor) i impulsima za određenim obrascima ponašanja (kompulzije). Tipične misli su zabrinutost oko infekcija i zaraženosti ili strah od neadekvatnog ili nasilnog ponašanja. Opsesivne misli mogu voditi ka izvođenju rituala kao što su pranje ruku ili ponavljanje fraza. Cilj lečenja je oslobađanje od opsesivnih misli. Opsesije (obuzetosti) predstavljaju ideje, reči i slike, obično nepovezane s onim što pojedinac radi; uporno, jako i neodoljivo mu se nameću i skreću pažnju. Često su obojene agresivno ili seksualno, što pojedinac doživljava potpuno stranim (npr. misao majke da će kuhinjskim nožem povrediti svoju djecu). Kompulzije (prisile) i kompulzivne radnje isto su autonomne kao i opsesije, ali se radi o opsesivnoj potrebi da se učini neka radnja (npr. da mora brojati prozore idući ulicom, da se mora pet puta prekrstitii pre nego što uđe u stan). Prisila može biti i vrlo agresivna, ružna ili opterećujuća. Kao i kod opsesija, bolesnik doživljava anksioznost, uočava apsurd poriva i odupire mu se. Međutim, često ne može a da ne započne ponavljajući obrazac u obliku kompulzivnih radnji i rituala. Dijagnoza obuzeto-prisilnog poremećaja postavlja se na temelju prisustva opsesivnih misli i kompulzivnih radnji tokom većine dana u razdoblju od najmanje dve nedelje. To su radnje koje veoma ometaju svakodnevicu osobe, jer predstavljaju nešto čega ona želi da se oslobodi po svaku cenu, ali ne zna kako. Kada upitamo za razloge nastakna tih misli i radnji, često ćemo dobiti odgovor da osoba nema predstavu zašto ih ima. Nije retko da se osobe koje pate od OKP obrate za pomoć tek posle više godina mučenja s ovim smetnjama. 41 Novi svet - široki horizont Otvori oči i vidi da je istina Novi svet - s druge strane strašnih Talasa plavetnila. Dejvid Vilkoks izofrenija je duševna bolest koja oboleloj osobi onemogućava razlikovanje stvarnih (realnih) od nestvarnih (nerealnih) doživljaja ili iskustava, ometa logičko razmišIjanje, normalna osećanja i doživIjaje prema drugim osobama, te narušava njeno društveno funkcionisanje. Kod šizofrenih poremećaja dolazi do promene određenih funkcija mozga. Posledica toga su promene mišljenja, zapažanja i afektiviteta, u globalu, promene psihe. Uzroci šizofrenih poremećaja do danas nisu u potpunosti razjašnjeni. Sve činjenice, međutim, ukazuju na to da su neki ljudi osetljiviji na spoljašnje uticaje i nadražaje. Zbog te ranjivosti oni posebno snažno doživljavaju mnoge stvari, te su zbog toga manje “otporni” na opterećenja, stres i unutrašnje konflikte. Oni su dakle osetljiviji od drugih ljudi. Takva ranjivost se stručnim jezikom naziva vulnerabilnost. Ako opterećenja i stres postanu preveliki, kod takvih osoba dolazi do neke vrste “sloma živaca” i do pojave simptoma bolesti. Treba naglasiti da je ovo jedna teška duševna bolest ličnosti i da pravu sliku ove bolesti 1% ljudi razvije. Bolest se može manifestovati na najrazličitije načine s potpuno različitim znakovima (simptomima). Kod pojedinih osoba simptomi mogu biti vrlo teški, dok su kod drugih beznačajni ili uopšte nisu izraženi. Postoji samo neodređen osećaj da “nešto nije u redu”. Kod osoba koje pate od šizofrenih poremećaja najčešće je prisutan strah i osećaj da se od njih suviše zahteva. Kod šizofrenih poremećaja često dolazi do gubitka vlastite osobenosti, svog ja i identiteta. Takva osoba oseća da između nje i okoline nema nikakvih granica. Bolesnik, osim toga, veruje da su drugi preuzeli vlast nad njim, jer se ne može zaštititi (postavljanjem granica). U stručnoj terminologiji ovaj “simptom” se naziva poremećajem ega. Bolesniku se javljaju sumante ideje, halucinacije, drži se čvrsto svojih uverenja od kojih se ne može odvratiti nikakvim uveravanjima ili dokazima da njegove ideje ne odgovaraju stvarnosti. Na taj način gubi mogućnost da svoje misli, svoju vlastitu “stvarnost” uporedi sa realnošću u spoljašnjem svetu. 45 vako od nas je doživeo teške trenutke u životu; bilo da su u pitanju zdravlje, posao, finansije ili gubitak neke bliske osobe i u tom slučaju je normalno ispoljiti emocije u vidu tuge, duševne boli i izolacije od drugih. u društvu odmah “etiketira” sa najpogrdnijim mogućim epitetima. Cilj ovog rada je da se osvrnemo na ljude koji su nam bliski, a koji su u jednom trenutku svog života potonuli i nemoćni su da drže kormilo nad daljim tokom svoje sudbine. Međutim, česti su slučajevi da tuga toliko ovlada nečijim životom da prelazi u akutno stanje i onesposobljava ličnost da normalno živi i da se razvija Ljudi su humana bića koja treba da se drže uvek zajedno, a naročito u kriznim životnim situacijama. polako prerastajući u bolest. Nadam se da su vas ovi redovi podstakli da se zapiKada primetimo kod ljudi koje dugo poznajemo tate koliko često usrećujete ljude oko vas, koliko ste ovakve promene u ponašanju, razmišljanju i ko- brižni i požrtvovani za druge. munikaciji, treba da na sve načine pokušamo da im pomognemo tako što ćemo ih saslušati, pod- Naravno, svaki čovek treba da se bavi i svojom staknuti ih na razmišljanje, razmotriti sa njima ličnošću; da se traži, osluškuje, ispituje svoje grankako i na koji način bi mogli da reše svoje prob- ice, razmišlja o svojim postupcima i nauči da se leme i postepeno ih iz izolacije uvoditi u društveni prilagođava i menja kada je to neophodno, jer to je život. Nikako ne treba napustiti nekoga u ovakvom odraz zdrave i samosvesne ličnosti. stanju, već mu treba pristupiti humano i brižljivo Na samom kraju ću istaći, nemojte zanemarivati sa puno ljubavi. simptome bilo koje bolesti misleći da će proći sama U situacijama kada shvatimo da smo sami nemoćni od sebe bilo da se dešava Vama ili nekome bliskom, da pomognemo, trebamo ubediti obolelog da se pomozite sebi i drugima i budite hrabri u odlici da obrati stručnom licu kao što je psiholog, psihjatar je lečenje ne izbežno, jer tako pokazujete zrelost i spremnost da se izlečite, ponovo živite normalno ili sertifikovani psiho-terapeut. i sprečite da se bolest širi i razvija u nešto još teže. Na žalost, živimo u zemlji gde je sramota prizna- Zapamtite, nije strašno biti bolestan, mnogo je ti da osoba ide kod psihjatra, jer se takva osoba strašnije živeti sa bolešću, nikada je ne prihvatiti i odbijati lečenje. 47 na Lazić je rođena 29.11.1983. u Šapcu (SRB), gde je završila osnovnu školu, a nakon nje upisuje i završava srednju školu za umetničke zanate, smer-juvelir umetničkih predmeta. Nakon završene srednje škole, put svog obrazovanje nastavlja u umetničkom maniru i upisuje i završava studije grafičkog dizajna na Beogradskoj politehnici. U Šabačkom muzeju obavlja pripravnički staž, gde je radila na poslovima grafičkog dizajnera. Pored toga što radi u softverskim programima za crtanje i obradu fotografije, uživa i u tradicionalnim umetničkom veštinama poput ručnog crtanja, slikanja, fotografisanja i ostalih tehnika. Aktivno učestvuje u raznim konkursima, vezanim za dizajn i svoje radove objavljuje na elektronskim medijima. 49 Ognjenović, P., Škorc, (2005). Naše namera i osećanja Beograd: Gutembergova galaksija Poglavlja: Osnovni problemi psihologije motivacije i emocija; Volja, instikti ili motivacija; Fiziološka osnova motivacije; Teorije nagona; Nenegonska motivacija; O emocijama- kognitivistički, fiziološki i fenomenološki pristup Hol, K. S., Lindzi, G. (1983). Teorije ličnosti, Beograd: Nolit Poglavlja: 2. Frojdova klasična psihoanalitička teorija, 55-74, 4. Jungova analitička teorija, str. 125-135, 5. Sociopsihološke teorije ličnosti, str. 163-180, 12. Olportova psihologija pojedinca, str. 411-427, 14. Katelova teorija ličnosti, str. 489-501. Popović V.B (2002), Bukvar teorije ličnosti, Beograd: CPP, str. 16-46. Golubović, G. (2008). Osnovi opšte psihopatologije. Niš: Unigraf Poglavlja: Uvod u psihopatologiju; Psihičke funkcije i njihova patologija; Simptom, znak i sindrom u psihjatriji; Klasifikacija duševnih poremećaja. (str. 3-128; 151-159) Arambašić, L. (2001). Psihološke krizne intervencije. U Biro, M. (2002). Klinička psihologija. Novi Sad; Futura publikacije, str. 365-374. Poglavlja: Stresni i traumatski događaji i njihove posledice; Znaci stresa i traume; Dugoročne posledice stresa i traumatskih događaja; Načini suočavanja sa stresom; Krizni događaji i kriza kao psihičko stanje; Osobine kriza; Vrste kriza; Psihološke krizne intervencije. 51