Livret M1 S1 - Etudiants - Université Paris

PH. GELEZ
UNIVERSITÉ PARIS SORBONNE – PARIS IV
ANNÉE 2014-2015
M1 SB 03 LC
LITTÉRATURES CONTEMPORAINES (1945-1991)
MODERNISME ET „POST-MODERNISME“
Safet Zec (1943-), [Sans titre]
ORGANISATION DES COURS
Pour la séance 4 (13 octobre)
Avoir lu Derviš i smrt, de Meša Selimović.
► en libre-accès, 886.1 SEL 3 DE
► à réserver sous l’une des cotes suivantes : SC 19, SC 130, SC 863, SC 982, SC 2731,
BUSC 3569
er
Suggestions de dissertations (à remettre à la séance 10 (1 décembre) au plus tard)
1) L’enquête dans Derviš i smrt
2) Vous discuterez l’affirmation suivante de l’esayiste Walter Kaufmann (1921-1980) à partir de ce que vous avez vu dans
vos trois cours de littérature contemporaine :
The refusal to belong to any school of thought, the repudiation of the adequacy of any body of beliefs
whatever, and especially of systems, and a marked dissatisfaction with traditional philosophy as superficial,
academic, and remote from life — that is the heart of existentialism.
Walter Kaufmann, Existentialism from Dostoevsky to Sartre,
New York, Meridian Books, 1956, p. 12.
Traduction indicative :
Refuser d’appartenir à une quelconque école de pensée, rejeter la pertinence de toute croyance, et en particulier des systèmes, et
ne pas cacher son insatisfaction envers la philosophie traditionnelle considérée comme superficielle, académique et éloignée de la
vie — voilà le cœur de l’existentialisme.
Walter Kaufmann, L’Existentialisme, de DostoÏevski à Sartre,
New York, Meridian Books, 1956, p. 12.
Suggestion de commentaires composés
Vous pouvez rendre le commentaire composé de n’importe lequel des textes prévus dans le cours au début de la
séance correspondante.
———————————————
Séance 1
— Présentation, bibliographie, méthode. La littérature d’après-guerre
Séance 2
— Conscience historique et littérature
Ivo Andrić (1892-1975), extrait de Na Drini ćuprija (1945) ...........................................6
Séance 3
— L’esthétique socialiste
Antonije Isaković (1923-2002), « Kašika » (1953) .........................................................7
Séances 4-10
L’existentialisme — Meša Selimović (1910-1982)
Extraits de Derviš i smrt (1966)
incipit ...............................................................................................................................11
chap. 5..............................................................................................................................12
chap. 16 (1) ......................................................................................................................13
chap. 16 (2) ......................................................................................................................14
Séance 11
La seconde moderna et la quête identitaire
Vesna Parun (1922-2010), « Ti koja imaš nevinije ruke » (1955) .................................15
Séance 12
La veine régionaliste
Ćamil Sijarić (1913-1989), « Francuski pamuk » (1980) ...............................................16
3
PRÉSENTATION DU COURS M1 SB 03 LC
Le cours M1 SB 03 LC comporte, sous le nom de séminaire, un groupe important de cours de littérature pour le
Master 1 qui équivaut à 10 E.C.T.S. Pour des raisons pratiques, chacun des cours fonctionne de façon autonome : celui sur
le théâtre est conçu à part soi (M. Andjelković) ; le cours magistral, après une grosse séance d’introduction générale sur la
période, se concentre sur la production chez les musulmans de Bosnie-Herzégovine, et les deux T.D. s’intéressent l’un à la
littérature croate (M. Tripković), l’autre à la littérature serbe (Mme Džigurski).
En ce qui concerne notre partie, les connaissances acquises sont validées à travers un examen comportant un
commentaire composé ou une dissertation (au choix ; 4h, coeff. 1), cette dernière s’appuyant sur le contenu des trois cours.
Les cours de M. Tripković et Mme Džigurski feront l’objet d’une notation continue, avec éventuellement des évaluations en
séance.
———————————————
BIBLIOGRAPHIE DE TRAVAIL
En BCMS
1
2
BARAC Antun, Jugoslavenska književnost, Zagreb, Matica Hrvatska, 1954 , 1959 , 1963
► en libre-accès, 886.2(09) BAR
► à réserver, XG 514
3
FLAKER Aleksandar, PRANJIĆ Krunoslav (ur.), Hrvatska književnost prema evropskim književnostima. Od
narodnog preporoda k našim danima, Zagreb, Liber/Mladost, 1970.
► à réserver, SC 258
FLAKER Aleksandar, PRANJIĆ Krunoslav (ur.), Hrvatska književnost u evropskom kontekstu, Zagreb, Liber,
1978.
► à réserver, SC 1546
2
DERETIĆ Jovan, Историја српске књижевности, Beograd, Trebnik, 1996 (2002 ).
► en libre-accès, 886.1(09) DER
DERETIĆ Jovan, Кратка иторија српске књижевности, Beograd, BIGZ, 1987.
► à réserver, SC 2973, BUSC 1775
► en libre téléchargement sur http://www.rastko.rs/knjizevnost/jderetic_knjiz/
2
ŠICEL Miroslav, Hrvatska književnost 19. i 20. stoljeća, Zagreb, Školska knjiga, 1982 (1997 ).
► en libre-accès, 886.2(09) SIC
PALAVESTRA Predrag, Послератна српска књижевност 1945-1970, Beograd, Prosveta, 1972.
La consultation de Dragiša ŽIVKOVIĆ, Evropski okviri srpske književnosti, t. 1-5 (Beograd, Prosveta, 1994 — en
libre-accès, 886.1(09) ZIV), malgré le titre, n'est guère indispensable dans le cadre de ce cours.
En français
SAVKOVIĆ Miloš, La Littérature yougoslave moderne, Belgrade, Bureau central de presse, 1936.
ATANASIJEVIĆ Ksenija, Penseurs yougoslaves, Belgrade, Bureau central de presse, 1937.
BARAC Antun, Précis d’histoire des littératures croate et serve, Paris, Publications Langues’ O, 1981.
BEGIĆ Midhat, La Bosnie, carrefour d’identités culturelles, Paris, L’Esprit des péninsules, 1994.
4
En anglais
BARAC Antun, A history of Yugoslav literature, Beograd, Committee for Foreign Cultural Relations of
Yugoslavia, 1955.
En allemand
BARAC Antun, Geschichte der jugoslavischen [jugoslawischen] Literaturen von den Anfängen bis zur
Gegenwart. Hrsg. u. übers. von R.-D. Kluge, Wiesbaden, Harrassowitz, 1977.
FRANGEŠ Ivo, Geschichte der kroatischen Literatur, Köln/Wien, Böhlau, 1995.
En russe
БУДАГОВА Л. Н., ЛИПАТОВ А. В., НИКОЛЬСКИЙ С. В. (éds), История литератур западных и южных славян,
Москва, Индрик, 1997 (t. 1, 2), 2001 (t. 3).
5
COURS 2 — CM
CONSCIENCE HISTORIQUE ET LITTÉRATURE
Ivo Andrić (1892-1975)
1
5
10
15
20
25
30
35
Тако једног пролетњег дана један од велетовских Турака, одозго са границе, седи на
капији и узбуђено прича сакупљеним угледним Турцима шта се у Велетову ових дана десило.
Негде зимус, причао је Велетовац, дође више њиховог села злогласни Јован Мићић,
рујански сердар, чак из Ариља, са оружаним момцима и поче да осматра и премерава границу.
Кад га упитају куд је намерио и шта ту ради, он одговори дрско да ником нема да полаже рачуна
а понајмање босанским потурицама, али ако хоће да знају, каже, онда им поручује да га је
послао коџа Милош да осеири куда ће ићи граница и докле ће захватити Србија.
— Мислили смо, — наставља Велетовац, — пијан влах па не зна шта говори, а знамо
га одавно какав је хајдук и поганац. И одбијемо га ми и заборавимо на њега. Кад, нису прошла
ни два мјесеца, а он се јави опет и то са читавом четом Милошевих сејмена и са царским
мубаширом, меким и блиједим Стамболијом. Очима својим не вјерујемо. Али мубашир нам све
потврди. Обара очи од срамоте али потврђује. Тако је, каже, од царског девлета наређено да
Милош у Султаново здравље управља Србијом и да се граница потегне, да се зна докле му иде
управа. Кад мубаширеви људи стану да побијају коље оном косом испод Тетребице, а Мићић
зађе па само чупа оне кочиће и фрљаца за њима. Бијесан влах (пси му се меса набили!) скаче
мубаширу у очи, виче на њега као на млађег и пријети му у главу. Није, каже, то граница;
границу су одредили Султан и руски цар и дали о томе ферман »књазу« Милошу, она сад иде
Лимом право на вишеградску ћуприју па отале Дрином; тако је све ово Србија. Па и то је, каже,
само за неко вријеме, јер ће је пошље ваљати даље помицати. Једва га је мубашир у памет
утјерао, и ту изнад Велетова ударише границу. И остаде тако, бар сад засад. Само, отад ушла у
нас шухва и страх неки, па не знамо ни шта да радимо ни гдје да се дјенемо. Договарали смо се
са Ужичанима, али ни они сами не знају шта ће бити ни куда је ово кренуло. А стари Хаџи-Зуко,
који је два пута ишао на Ћабу и коме је прешло деведесет година, каже да неће проћи један
људски вијек а турска граница ће отићи чак тамо на Карадењиз, на петнаест конака одавле.
Слушају вишеградски угледни Турци Велетовца. Наоко су мирни, али у себи потресени
и збуњени. Од његових речи и нехотице се помичу с места и хватају руком за камено седиште,
као да нека моћна а невидљива струја бије однекуд и покреће мост под њима. Савлађујући се,
налазе речи којима умањују и ниподаштавају значај тога догађаја.
Они не воле неповољне вести ни тешке мисли, ни озбиљне и брижне разговоре на
капији, али виде и сами да ово не слути на добро; нити могу порећи оно што Велетовац прича
нити знају право како да га умире и утеше. Стога једва чекају да се сељак врати у своје високо
Велетово, заједно са непријатним вестима које је донео. Тиме, наравно, брига неће бити мања,
али ће се макнути одавде. А кад је човек заиста отишао, они су били срећни што могу да се
врате својим навикама и да и даље седе мирно на капији, без тих разговора од којих долази
човеку живот немио и будућност страшна, остављајући времену да ублажи и олакша тежину
догађаја који се иза брда ваљају.
kapija : point de rencontre sur le pont de
Višegrad, où l’on raconte volontiers
des histoires
rujanski : de Rujan, contrée montagneuse
non loin de Višegrad sur la rive
orientale de la Drina
serdar : commandant
oseiriti : examiner
sejmenin : soldat ottoman
mubašir : envoyé
devlet : gouvernement
šuhva : doute
djenuti se : se cacher, disparaître
Karadenjiz : la Mer Noire
Ivo Andrić, Na Drini ćuprija. Roman,
Beograd, Prosveta, 1945, chap. 7.
6
COURS 3 — CM
L’ESTHÉTIQUE SOCIALISTE
Antonije Isaković (1923-2002)
1
5
10
15
20
25
30
35
40
45
50
55
Kašika
Une cuillérée de kaïmak
Na mesečini bleskaju razbacane dečje kape
tvrdih bokora planinske trave. Dve velike senke vuku se
kosom i kupe srebrnaste kape. Manja senka stalno
zaostaje, osvrće se nazad.
U planini je tiho, teko po koji opučen kamen
zatopti po busenima, dva čoveka zastanu, oslušnu i kreću
dalje.
— Da sednemo. Ne mogu više ! – reče Stanko.
Bakrač spusti ispred sebe.
Mesec sručio svoje žute obraze u pun kotlić
kajmaka, tanki zidovi kotla se šire i kajmak se mreška. U
dahu planine oseća se oštar miris ovčijeg mleka i osušene
jaglike.
Stanko šmrknu, zatrese kosmatom glavom i
grubo naredi Zoći :
— Pomeri taj bakrač u stranu !
Zoća pogleda u bakrač, pipnu se po grudima i
prošaputa :
— Srce upropašćeno !
Stanko ga nije čuo : zevao je glasno i po
džepovima tražio duvansku kutiju.
Zoća se sporo podiže i bakrač zakloni pod
žbunić borovice.
Ponovo sede. Pod sobom oseti krutu planinsku
travu i opet prošaputa.
— Upropašćeno.
Prstima pređe po vunastoj kosi koja mu je izbila
posle preležanog tifusa. I ta kosa učini mu se sada suviše
meka i kovrdžava.
Zejtinjava mrlja kajmaka poče da proviruje iz
borovnice, da se meškolji i raste. Stanko natmureno gleda u
nju, duboko je zavukao ruke u džepove i čupka njihove
trunjave porube. Oseća da mu sve smeta : i suva borovnica
i zreli list kajmaka i tišina u planini. I zašto taj mesec ne bi
zašao ? Kajmak nije tako žut. Čuje slabo Zoćino disanje i
ono mu najviše smeta.
« Komesar odredio mene. Stanko je čvrst čovek i
grub. » Zadovoljno misli o sebi, dok mu duvanski dim,
razliven, izlazi iz zarasle brade. « Po ovim brdima svu noć
da se lomim. A da li će za svakog u četi biti po kašika ? I
dokle ćemo se ovuda vrzmati. Izgledamo kao strvine. Spali
smo na to da vodnik ide po bakrač kajmaka. »
Stanko se malo pomeri tražeći zgodnije
udubljenje za svoj omršaveli kuk. Jasno je čuo Zoćino
disanje.
« I dali mi ovoga… Komesar sumnja u moju
čvrstinu. » Na Stankovom velikom čelu iskočiše žile i on
opsova.
— Teško ! – reče Zoća. Htede još da kaže :
« mučiš se », ali to zadrža u sebi.
Stanko ga nije razumeo.
« A ko je ovaj Zoća ? I on mi neka kontrola.
Najvašljiviji u četi… Zavijači uvek smaknuti ! Neka ide do
đavola, nije iz moga voda. » Najzad umor ga smiruje, prazni
lulu tupkajući njom o koleno.
Ivica bakrača je iskrzana. Po njoj se lomi senka i
Des touffes d’herbe des montagnes, éparses çà et là en bonnets
d’enfants, luisaient au clair de lune. Deux longues ombres qui se traînaient en
remontant une pente, ramassaient les bonnets argentés. La moins longue des
deux prenait du retard à tout instant et se retournait.
Dans la montagne tout était calme ; à peine, de loin en loin, une
pierre dégringolait à travers les touffes ; alors les deux hommes
s’immobilisaient, prêtaient l’oreille, puis repartaient.
— Si l’on s’asseyait ? J’en peux plus ! dit Stanko.
Il déposa son chaudron devant lui.
La lune appuya ses joues dorées contre le chaudron plein de
kaïmak, les parois du récipient s’élargirent et la croûte du kaïmak se plissa.
L’haleine de la montagne était imprégnée par l’odeur du lait de brebis et des
primevères sèches.
Stanko renifla, secoua sa tête chevelue et ordonna à Zotcha d’un ton
acerbe :
— Range ce chaudron !
Zotcha regarda dans le chaudron, se tâta la poitrine et murmura :
— J’ai le cœur fichu !
Stanko ne l’entendit pas : il bâillait, c’était l’essentiel, et il fouillait ses
poches cherchant sa tabatière. Zotcha se leva avec peine et posa le chaudron
dans un buisson de myrtilles.
Il se rassit. Il sentit sous lui l’herbe raide des montagnes et murmura
de nouveau :
— Fichu !
Il passa ses doigts dans ses cheveux laineux, qui avaient poussé
après son typhus. Et à présent il les trouvait trop souples et trop bouclés.
La tache huileuse du kaïmak émargea derrière les myrtilles, s’agita
et s’agrandit. Stanko la regardait d’un air sombre, les mains enfoncées dans les
poches, en enlevant à petits coups secs les grains de poussière logés dans les
coutures. Il sentait que tout le contrariait : et les myrtilles sèches aussi bien que
la croûte du kaïmak et le silence de la montagne. Et pourquoi cette lune ne se
couchait-elle pas ? Le kaïmak, à l’ordinaire, n’était jamais si jaune. Il entendait la
respiration oppressée de Zotcha, et cela le gênait encore plus.
« Le commissaire m’a désigné, moi : Stanko est un homme résolu et
intransigeant ». Il se le rappelait avec satisfaction, tandis que la fumée de tabac,
diffuse, sortait de sa barbe fournie. « Passer toute la nuit à grimper cette
montagne, à quoi bon ? Et est-ce qu’il y en aura une cuillerée pour chaque
camarade de la compagnie ? Et jusqu’à quand va-t-on errer dans ces parages ?
Nous avons tous l’air de squelettes. On en est venu à envoyer un sergent
chercher un chaudron de kaïmak ».
Stanko bougea un peu, à la recherche d’un endroit plus commode
pour sa jambe amaigrie. Il entendait distinctement la respiration de Zotcha.
« Et en plus on m’a donné celui-là… Le commissaire doute de ma
fermeté ». Sur le large front de Stanko les veines ressortirent, et il jura.
— Ça va mal ! dit Zotcha. Il voulut dire encore : « Tu te tortures ».
Mais il garda cela pour lui.
Stanko ne le comprit pas.
« Et qui donc est ce Zotcha ? En voilà une surveillance ! Le plus
pouilleux de la compagnie… Les molletières toujours rabattues ! Qu’il aille au
diable ! Il n’est pas de mon peloton ». La fatigue finit par le calmer, il vida sa
pipe en la frappant contre son genou.
Le bord du chaudron était usé. L’ombre en était comme dentelée et
des taches mobiles se dessinaient dans le kaïmak. Était-ce l’ombre des feuilles
de myrtilles, ou bien des insectes ? Stanko observa avec une attention tendue.
Il serrait fortement entre ses dents sa pipe, bourrée de nouveau.
— Il me semble que c’est un insecte, murmura-t-il d’une voix sourde.
7
60
65
70
75
80
85
90
95
100
105
110
115
120
125
8
žive tačke padaju u kajmak. Da li je to senka uskog lista
borovnice ili neka buba ? Opet Stanko napregnuto gleda.
Lula je ponovo puna, čvrsto stegnuta zubima.
— Izgleda buba – muklo šapće. – Sad će se
udaviti ! – I jedna po jedna stalno uskaču, jedu kajmak,
jedna kašika manje, sve kašike, bube uskaču i kašike se
prepliću nad kotlićem.
Stanko se cibnu nazad, debela usna se iskrivi.
— List. On igra… List. – U ustima klati se crna
drška lule. Zabaci glavu gore, očiraspoznaše u sazvežđu
Velika Kola i rudu zabijenu u sam vrh Maglića. Krišom,
okrete se Zoći.
Stisnuvši kolenima bradu, Zoća već dugo zuri u
žbun. Mršavi obrazi se rastežu, kreću, kljun grklana
proviruje i nestaje između vratnih žila. Sluša nejednake
otkucaje srca.
« A kajmak… sladak… Svuda ima šećera, i u
krompiru. Jedna kašika, makar jedna, to je kao lek. Ne bi se
ni primetilo. Neka on prvi. Ja ne smem. Sramota ga. Pa oni
u četi čekaju, a mi se trošimo. »
Veverica zauka u tmuši. Zoćine sitne oči sretoše
krupne Stankove.
— Jede lešnik ! – reče Zoća.
— Da je dan, pucao bih – reče Stanko.
— On aima punu duplju.
— Magacin !
— Sladak je lešnik – reče Zoća.
— Ćuti ! – reče Stanko.
Veverica ponovo uknu. Obojica, po nemom
sporazumu, okrenuše glave ka žbunu. Pogledi im se
ukrstiše. Zoćin grkljan, šiljat kao u petla gološije, pobeže
pod bradu. Na njegovom izmučenom licu ukaza se nada.
Veveričin uk polomi se u dnu provalije.
— Vesela ! – neočekivano glasno viknu Stanko.
– Daj bakrač ! Krećemo.
Stanko nosi bakrač i rukunica zveči. Zoća ide
pognute glave. Trudi se da svoje stopalo stavi u zamišljen
otisak velike Stankove noge. Peku ga zglobovi u suvim
kolenima i uši šume.
« Struže rukunica. Ne sme… hteo je… Ne
sme… » Zoća duboko huknu.
Stanko se okrete.
— Šta je ? Ne možeš ?
— Mogu, samo ti koračaj.
Kajmak se u hodu još više mreška. Izgleda kao
naraslo testo.
Zoća ne pazi gde staje, klati se, posrće, samo ga
oči, čvrsto prikovane za bakrač, vuku napred.
Stanko ne vidi, ali oseća taj kosi pogled širokih
zenica.
U zasenku kose Stanko se naglo okrenu.
— Gledaš ! Zinuo si u bakrač. Uzeo bi ! Uvek si
slabić. Na !
Stanko spusti bakrač.
Zoća je ćutao i tanka spečena usna krivila se.
Sitne crne oči oznojiše se.
— Ne misliš na kolektiv. Naduo bi se pored
bakrača !
— Ne viči. Nemaš pravo.
— Pravo !? Kakvo pravo ? Pojeo bi…
— Ne bih žbun kao ti. Video sam kad si zevao u
bakrač !
— Lažeš !
— Ne viči ! Ti… Ne bi uzeo da nije mene ?
Stanko zgrabi bakrač i krenu napred.
« Svi u četi misle : Zoća razvezan uvijač. A oni
ne veruju da ne mogu… Što mi sad ovako lupa… »
Seti se događaja u Hercegovini.
Četa je za sobom vukla mnogo gladnih dana.
Pored reke naišli su na pustu kamenu kuću. Zoća je
pronašao dve leje mladoga luka ; tek što je nikao ; počupao
Il va se noyer.
Un à un, les insectes sautaient dans le chaudron et mangeaient le
kaïmak, une cuillerée de moins, deux de moins, les insectes sautaient, et les
cuillers se mélangeaient au-dessus du chaudron.
Stanko se rejeta brusquement en arrière, sa grosse lèvre se crispa.
— C’est une feuille. Oui… C’est une feuille qui danse.
Dans sa bouche la pipe noire oscillait. Il renversa la tête et regarda
au ciel, ses yeux distinguèrent le Grand Chariot dont le timon s’enfonçait dans le
sommet même du Maglitch. Furtivement, il se tourna du côté de Zotcha.
Le menton serré entre ses genoux, celui-ci fixait le buisson depuis un
long moment. Ses joues décharnées se distendaient, remuaient, sa pomme
d’Adam apparaissait et disparaissait entre ses veines jugulaires. Il écoutait les
battements inégaux de son cœur.
« Et le kaïmak… c’est délicieux comme du sucre… Il y a du sucre
partout, même dans la pomme de terre. Une cuillerée, rien qu’une cuillerée,
c’est comme un remède. On ne s’en apercevrait même pas. Tout de même, que
ce soit lui le premier. Moi, je n’ose pas. Mais lui, il se gêne lui aussi. Enfin, ceux
de la compagnie ne font rien, ils attendent, et nous, on se dépense ».
Un écureuil bougea dans l’ombre. Les petits yeux de Zotcha
rencontrèrent ceux de Stanko, grands et bien découpés.
— Il mange une noisette ! dit Zotcha.
— S’il faisait jour, je tirerais.
— Il y en a plein son trou.
— Tout un dépôt.
— C’est bon, les noisettes.
— Tais-toi, dit Stanko.
L’écureuil bougea de nouveau. Tous les deux, d’un accord tacite,
tournèrent la tête vers le buisson. Leurs regards se croisèrent. La pomme
d’Adam de Zotcha, pointue comme le gosier déplumé d’un coq, se sauva sous
son menton. Une lueur d’espoir apparut sur son visage tourmenté. Le cri de
l’écureuil monta cette fois du fond d’un précipice.
— Qu’il est gai ! s’exclama brusquement Stanko.
— Passe-moi le chaudron. On s’en va.
Stanko portait el chaudron. L’anse mobile faisait du bruit.
Zotcha avançait, la tête baissée. Il s’efforçait de marcher là où il
imaginait que s’étaient posés les grands pieds de Stanko. Les articulations de
ses maigres genoux lui faisaient mal et ses oreilles bourdonnaient.
« L’anse grince. Il n’ose pas… il voulait… il n’ose pas ». Zotcha
soupira profondément.
Stanko se retourna.
— Qu’est-ce qu’il y a ? Ça ne va pas ?
— Ça va, t’as qu’à avancer.
La marche faisait plisser la croûte encore davantage. Elle avait l’air
d’une pâte levée.
Zotcha ne regardait plus où il mettait le pied, il dodelinait, trébuchait,
seuls ses yeux, cloués sur le chaudron, le tiraient en avant. Stanko ne voyait
pas le regard oblique des larges prunelles, mais il le sentait.
À un endroit ombragé de la pente, Stanko fit volte-face.
— Tu lorgnes le chaudron. Tu voudrais en goûter ! Faiblard ! Tu l’as
toujours été. Tiens.
Stanko posa le chaudron à terre.
Zotcha se taisait ; sa lèvre mince, desséchée, se tordait. Ses petits
yeux noirs s’embuèrent.
— Tu ne penses pas à la collectivité. Tu te gaverais près du
chaudron !
— Crie pas. T’en as pas le droit.
— Le droit ! Quel droit ? T’aurais mangé…
— Pas comme toi ! Je t’ai vu lorgner le chaudron, toi aussi.
— Tu mens !
— Crie pas ! Tu… T’en aurais pas pris, sans moi ?
Stanko saisit le chaudron et se remit en marche.
« Tous les camarades pensent : Zotcha — molletière rabattue. Et ils
ne savent pas que je ne peux pas faire autrement…. Qu’est-ce qu’il a, mon
cœur, pour battre maintenant comme ça ».
Il se rappela ce qui lui était arrivé en Herzégovine.
La compagnie avait derrière elle plusieurs jours de famine. Près
d’une rivière ils avaient trouvé une maison de pierre abandonnée. Zotcha avait
découvert deux planches d’oignons à peine germés : il avait vidé presque toute
une planche et en avait rempli son sac. Les tiges cassées des jeunes oignons
dépassaient ; ce sont elles qui l’avaient trahi. Et après, le rassemblement de
toute la compagnie, le moment le plus pénible de sa vie ; il savait d’avance ce
130
135
140
145
150
155
160
165
170
175
180
185
190
je skoro celu leju i napunio torbu. Polomljena pera mladoga
luka virila su iz torbe ; ona su ga izdala. A posle četna
konferencija, najmučniji trenutak u životu ; znao je unapred
sve šta će reći…
« Ne veruju. Neće da veruju » - ponovi u sebi
Zoća i ubrza korak. Mrsko pogleda bakrač i poče namerno
da zaostaje. Stanko ga je sačekivao i opominjao. Na kraju
Zoći dojadi.
— Stanko, daj mi bakrač !
Stanko ga začuđeno pogleda.
— Tebi bakrač ? Zašto ? Ja sam jači…
— Idem ja napred – reče Zoća.
Zoćina mala ramena podrhtavaju, korak je
nesiguran i trudi se da ga ubrza. Tanak zarastao vrat
proviruje iza nemačkog šatorskog krila. U taj vrat, u kratku
crnu kosu, u te dve čvrste žile koje drže šiljatu glavu,
Stanko neprestano gleda.
— Zoćo, koliko imaš godina ?
— Osamnaest.
Stanko ubrza korak. Rukunica još više zaškripa.
Zoćin vrat ovlaži se i zasija.
« Zašto da ne uzmemo po jednu kašiku » pomisli Stanko.
— Zoćo, ti si učio školu ?
— Jesam.
— A nisi završio.
— Nisam.
« Šta mi je ovo važno. » - Stanko obrisa čelo.
— Zoćo, koliko smo prešli ?
— Ne znam.
— Stani ! Odmorićemo se.
Stanko spusti u stranu bakrač i odmah zapali
lulu. Zoća skide sa sebe šatorsko krilo i njime pokri kotao.
Ležeći, Stanko vide tamne Zoćine oči – pogašen žar. Naglo
se okrenu na onu stranu gde mu je ležela puška. Troma
kap kliznu mu niz obraz i pade na kundak. Stanko napravi
od nje vlažni kružić.
— Pokrio si !
— Tako je lakše – jedva reče Zoća istežući ruke.
— Pokrio si – ponovi Stanko. – Možda naši sada
u četi spavaju ?
— A možda i ne mogu da spavaju.
— Bled si, Zoćo.
Zoća leži poleđuške, prazne fišeklije žulje mu
stomak. I kašika odnekud dolazi, puna, a usta zatvorena,
neće i ne mogu da se otvore. Tanke usne slabo se pomiču,
njiše se senka na njima i vetar donosi miris ovčijeg mleka i
osušene jaglike.
Stanku se učini da već dugo leže, da su možda i
spavali. Brzo se podiže i otkri kotao.
— Zoćo, uzećemo po jednu… Zoćo, šta je !... –
nesigurno viknu Stanko i zbunjeno ispusti šatorsko krilo.
Osećao je da je pobeđen. « Tako mi i treba… » Gledao je u
Zoćine pljosnate fišeklije koje su slabo sjaktale.
Zoća je ležao i jabučica se nije više pomerala.
Samo je sada bila bila oštrija, ispupčenija i još više se
belela na mesečini.
Pred zoru, vukući mrtvog Zoću, noseći dve
puške i bakrač, Stanko stiže u četu.
Nešto kasnije četa je primala po kašiku kajmaka.
Stanko se polako udalji i sede na kamen. Smetalo mu je
zveckanje limenih porcija i glasno kusanje kajmaka.
Kamen, pod njim, bio je hladan. U ruci je držao
lunu kašiku kajmaka. Pogleda je, manu njom i baci je.
Kašika zveknu o kamen, odskoči, napravi još dva-tri skoka
po svetlim dečjim kapama pa se umiri.
Kada ustade, učini mu se da čuje njen zvek dole
u potoku.
qu’on allait dire…
« Ils ne me croient pas. Ils ne veulent pas me croire », reprit Zotcha
en pensée et il hâta le pas. Il jeta un regard haineux sur le chaudron et fit exprès
de traîner.
Stanko l’attendait et le réprimandait. À la fin Zotcha en eut assez :
— Stanko, donne-moi le chaudron !
Stanko le regarda avec étonnement.
— Le chaudron ? Pourquoi ? Je suis le plus fort, moi…
— Je vais marcher devant toi, dit Zotcha.
Les petites épaules de Zotcha tremblotaient, son pas était peu sûr et
il chercha à l’accélérer. Son cou mince, couvert de cheveux, sortait de temps en
temps de la toile de tente allemande. C’est ce cou, ces cheveux noirs coupés
courts, ces deux veines robustes tenant une tête pointue, que Sanko ne quittait
pas des yeux.
— Zotcha, quel âge que t’as ?
— Dix-huit ans.
Stanko pressa le pas. L’anse grinça encore davantage. Le cou de
Zotcha se couvrit de sueur et devint brillant.
« Pourquoi ne prendrait-on pas une cuillerée chacun », se demanda
Stanko.
— Zotcha, t’allais à l’école ?
— Oui.
— Mais t’as pas fini tes études ?
— Non.
« À quoi me sert tout ça ? »
Stanko s’essuya le front.
— Zotcha, combien que nous avons fait ?
— Je ne sais pas.
— Arrête-toi. On va se reposer.
Stanko posa son chaudron et alluma aussitôt une pipe. Zotcha
enleva la toile de tente de ses épaules et en couvrit le récipient. Couché, Stanko
vit les yeux sombres de Zotcha — deux braises éteintes. Il se tourna subitement
du côté où il avait mis son fusil. Une lente goutte de sueur glissa le long de sa
joue et tomba sur la crosse. Stanko en fit du doigt un cercle humide.
— Tu l’as couvert !
— C’est mieux comme ça, dit Zotcha avec peine, en tendant les
bras.
— Tu l’as couvert ! reprit Stanko. Les nôtres dorment peut-être à
l’heure qu’il est ?
— Et peut-être qu’ils ne peuvent pas dormir.
— T’es pâle, Zotcha.
Zotcha était couché sur le dos, la cartouchière vide lui gênait le
ventre. Et une cuiller venait de quelque part, toute pleine, mais sa bouche était
fermée, elle ne voulait ni ne pouvait s’ouvrir. Ses lèvres minces remuaient
légèrement, une ombre flottait par-dessus et le vent apportait l’odeur du lait de
brebis et des primevères sèches.
Stanko eut l’impression qu’ils étaient restés longtemps couchés,
qu’ils avaient peut-être même dormi. Il se leva précipitamment et découvrit le
chaudron.
— Zotcha, on va en prendre une cuillerée… Zotcha, qu’est-ce qu’il y
a ! s’écria Stanko d’une voix peu sûre et, perplexe, il lâcha la toile de tente. Il se
sentit vaincu. « Je l’ai bien mérité… » Il arrêta son regard sur la cartouchière
plate de Zotcha qui brillait d’une lueur terne.
Zotcha était couché et sa pomme d’Adam ne bougeait plus.
Seulement, à présent, elle était plus marquée, plus saillante et le clair de lune la
rendait encore plus blanche.
Vers l’aube, traînant Zotcha mort, les deux fusils et le chaudron,
Stanko rejoignit sa compagnie.
Un peu plus tard, on distribua le kaïmak, une cuillerée à chacun.
Stanko s’éloigna, inaperçu, et s’assit sur une pierre. Écouter le bruit des
gamelles en fer-blanc qui s’entrechoquaient et les bouches qui dévoraient
bruyamment le kaïmak, l’exaspérait.
La pierre sous lui était froide. Il tenait à la main une cuiller pleine de
kaïmak. Il la regarda, puis, d’un mouvement brusque, la jeta. La cuiller résonna
contre la pierre, rebondit, fit encore deux ou trois bonds sur de clairs bonnets
d’enfants, puis se tut.
Debout, il eut l’impression de l’entendre résonner là-bas au bord du
ruisseau.
Antonije Isaković, « Кашика » [Une cuillerée de kaïmak]
In Велика деца [Les Grands enfants],
Beograd, Novo Pokolenje, 1953.
9
D’après la traduction de Zoritsa Hadji-Vidoïkovitch
In Anthologie de la prose yougoslave contemporaine,
Paris, Seghers, 1959
10
COURS 6 — CM
L'EXISTENTIALISME
Meša Selimović (1910-1982) — Derviš i smrt I
1
5
10
15
Počinjem ovu svoju priču, nizašto, bez koristi za sebe i za druge, iz potrebe koja je jača od koristi i razuma, da ostane zapis
moj o meni, zapisana muka razgovora sa sobom, s dalekom nadom da će se naći neko rješenje kad bude račun sveden, ako bude, kad
ostavim trag mastila na ovoj hartiji što čeka kao izazov. Ne znam šta će biti zabilježeno, ali će u kukama slova ostati nešto od onoga što
je bivalo u meni, pa se više neće gubiti u kovitlacima magle, kao da nije ni bilo, ili da ne znam što je bilo. Tako ću moći da vidim sebe
kakav postajem, to čudo koje ne poznajem, a čini mi se da je čudo što uvijek nisam bio ono što sam sad. Svjestan sam da pišem
zapleteno, ruka mi drhti zbog odplitanja što mi prestoji, zbog suđenja koje otpočinjem, a sve sam ja na tom suđenju, i sudija i svjedok i
tuženi. Sve ću biti pošteno koliko mogu, koliko iko može, jer počinjem da sumnjam da su iskrenost i poštenje isto, iskrenost je uvjerenost
da govorimo istinu (a ko u to može biti uvjeren ?), a poštenja ima mnogo, i ne slažu se među sobom.
Ime mi je Ahmed Nurudin, dali su mi ga i uzeo sam ponuđeno, s ponosom, a sad mislim o njemu, poslije dugog niza godina
što su prirasle uza me kao koža, s čuđenjem i ponekad s podsmjehom, jer svjetlo vjere to je oholost koju nisam ni osjećao a sad je se
pomalo i stidim. Kakvo sam ja svjetlo ? Čime sam prosvijetljen ? Znanjem ? višom poukom ? čistim srcem ? pravim putem ?
nesumnjanjem ? Sve je došlo u pitanje, i sada sam samo Ahmed, ni šejh ni Nurudin. Sve spada s mene, kao haljina, kao oklop, i ostaje
ono što je bilo prije svega, gola koža i go čovjek.
Četrdeset mi je godina, ružno doba : čovjek je još mlad da bi imao želja a već star da ih ostvaruje. Tada se u svakome gase
nemiri, da bi postao jak navikom i stečenom sigurnošću u nemoći što dolazi. A ja tek činim što je trebalo učiniti davno, u bujnom cvjetanju
tijela, kad su svi bezbrojni putevi dobri, a sve zablude korisne koliko i istine. Šteta što nemam deset godina više pa bi me starost čuvala
od pobuna, ili deset godina manje pa bi mi bilo svejednom. Jer trideset godina je mladost, to sad mislim, kad sam se nepovratno udaljio
od nje, mladost koja se ničega ne boji, pa ni sebe.
Meša Selimović, Derviš i smrt, incipit
Sarajevo, Svjetlost, 1966.
11
COURS 7 — CM
L'EXISTENTIALISME
Meša Selimović (1910-1982) — Derviš i smrt II
1
5
10
15
20
25
30
Na konju ispred dželepa jahao je Hasan, u crvenoj kabanici, uspravan, vedar, jedini on miran i nasmijan u toj gužvi, u tom
uzbuđenom mukanju, vici i psovkama što su se razlijegali riječnom dolinom.
Uvijek isti.
Poznao je i on mene, i odvojivši se od dželepa, od goniča, od oblaka prašine, dokasao do moje kapije.
— Ne bih želio da baš tebe pregazim – rekao je smijući se. — Da je neko drugi, ne bih žalio.
Sjahao je, lako, kao da je tek pošao na put, i snažno me zagrlio. Bilo mi je čudno i nelagodno kad sam osjetio kliješta njegovih
šaka na svojim ramenima, on je uvijek neskriveno pokazivao svoju radost. A baš to me i čudi, ta radost. Je li to zbog mene, ili je rasipno
razbacivanje, isto prema svakome? Prazna životna vedrina što se presipa kao voda, bezvredna jer je svačija.
Vraća se iz Vlaške, mjesecima je na putu, pitam ga iako znam, samo da nešto govorim. Sinoć sam bio spreman da ga izdam
sestri.
— Potavnio si - kaže.
— Imam briga.
— Znam.
Odakle je mogao da zna? Gotovo tri mjeseca je hodao po tuđim zemljama, hiljade milja je prešao trgujući, i tek što je stigao, sve je
čuo. A ja sam mislio da ni svi ljudi u kasabi ne znaju. Uvijek svi znaju za nesreću i zlo, samo dobro ostaje skriveno.
- Zašto je zatvoren?
- Ne znam. Ne vjerujem da je ikakvo zlo mogao da učini.
- Da je učinio zlo, znao bi.
- Bio je miran – rekao sam, ne razumjevši ga.
- Naši ljudi žive mirno, a stradaju naglo. Žao mi je, i zbog njega, i zbog tebe. Gdje je sad?
- U tvrđavi.
- Pozdravio sam je izdaleka, zaboravio sam šta je u njoj. Doći ću večeras u tekiju, ako ti neću smetati.
- Zašto bi mi smetao!
- Kako je hafiz Muhamed?
- Dobro.
- Sve će nas on ukopati – nasmijao se opet.
- Čekaćemo te večeras.
Neće mi ni pomoći ni smetati njegova prazna neplodna dobrota. Sve je u njega prazno i nekorisno, i mirna narav, i vedro
raspoloženje, i bistar um, prazno i površno. Ali je on bio jedini čovjek u kasabi koji mi je rekao riječ saučešća, nekorisnu ali sigurno iskrenu.
Pa opet, stidim se da kažem, ličila je na milostinju siromaha, i nije me ni zagrijala ni ganula.
Odjahao je ispred volovskih rogova, spuštenih kao za napad, zavijen prašinom što je kao siv mjehur plovila nad govedima,
skrivajući ih.
Držao sam ga na odstojanju, zbog onog sinoć, i zbog onog što čekam.
Meša Selimović, Derviš i smrt, 5. pogl.,
Sarajevo, Svjetlost, 1966
12
COURS 8 — CM
L'EXISTENTIALISME
Meša Selimović (1910-1982) — Derviš i smrt III
1
5
10
15
20
25
30
35
40
Da, sjećam se. Svega se sjećam večeras.
Dvadeset godina mi je bilo tada, ili nešto više, vratio sam se
s vojne, iz zarobljeništva, sa svježim ožiljcima rana, tek
zacijeljenih, ili još rovitih, ponosan na svoje junaštvo, i tužan
zbog nečega što mi je ostalo nejasno poslije svega. Možda
zbog sjećanja koje sam neprestano obnavljao, zbog
svečanosti žrtve što nas je digla u nebesa, pa je poslije bilo
teško hodati zemljom, prazan i običan.
A jedan dan je izdvojen iz drugih.
I u snu sam vidio tu sliku, kad smo u rano jutro,
znajući da smo opkoljeni i da nam nema spasa, odlučili da
umremo kao vojnici Boga velikoga. Pedeset nas je bilo na
šumovitom proplanku, nad pustom jesenjom ravnicom, na
kojoj su se dimile vatre neprijateljskog tabora. Poslušali su
me, bio sam uvjeren da svi misle kao i ja, uzeli smo abdest,
pijeskom i prašinom, jer vode nije bilo, proučio sam ezan, ne
stišavajući glas, klanjali smo sabah, svukli sve da budemo
lakši, ostavši u bijelim košuljama, i sa golim sabljama izašli
iz šume upravo kad je sunce granulo nad ravnicom. Ne
znam kako smo izgledali, jadno ili strašno, nisam mislio o
tome, osjećao sam samo vatru u srcu i snagu u tijelu, što
nije znala granicu. Poslije mi se činilo da sam vidio taj lanac
mladih ljudi, u bijelim košuljama, ogoljenih mišica, sa
sabljama na kojima je odsijavalo rano sunce, kako zbijeni
koračaju ravnicom. To je najčistiji čas moga života, najveći
samozaborav, zamamljujući bljesak svjetla, svečana tišina u
kojoj se čuje samo moj korak, miljama daleko.
(…) Bojali su nas se, i dugo izmicali, dugo nas
vrebali, ali ih je bilo mnogo, više nego nas, i nastala je
krvava sječa, zbog koje je mnoga majka zakukala, i naša i
njihova. Bio sam prvi, i prvi sam pao, isječen, izboden,
izlomljen, ali ne odmah, ne brzo. Dugo sam nosio pred
sobom okrvavljenu sablju, probadajući i sasijecajući sve što
nije nosilo bijelu košulju, a i bijelih košulja je sve manje,
postale su crvene, kao i moja. Nebo iznad nas bilo je crveni
čaršaf, zemlja ispod nas bila je crveno gumno. Crveno smo
gledali, crveno disali, crveno vikali. A onda se sve pretvorilo
u crno, u mir. Ničeg više nije bilo kad sam se probudio, osim
sjećanja u meni. Zatvarao sam oči i oživljavao veliki
trenutak, ne želeći da znam za poraz, za rane, za pokolj
divnih ljudi, ne želeći da vjerujem da se desetorica predala
bez boja, odbijao sam ono što jest, ružno je, grčevito sam
čuvao sliku velike žrtve, u bljesku i vatri, ne dozvoljavajući
joj da izblijedi.
Oui, je me souviens. Je me souviens de tout, ce soir. J'avais vingt
ans alors, ou un peu plus, je revenais de la guerre, j'avais été prisonnier de
guerre, les cicatrices encore frâiches, à peine refermées, ou molles encore,
plein d'héroïsme orgueilleux et d'une tristesse dont la raison m'était confuse
après tout. Peut-être à cause d'un souvenir que je ne cessai de ruminer, à
cause du sacrifice solennel qui nous avait porté aux nues tant et si bien qu'il
avait ensuite été pénible de fouler cette terre vide et ordinaire.
Un jour se distinguait parmi les autres.
Elle a hanté mes rêves, cette image, quand, au petit matin, voyant
que nous étions encerclés et que nous n’avions aucune chance de salut, nous
décidâmes de mourir en soldats du Dieu grand. Nous étions cinquante sur cette
colline boisée, au-dessus de la vaste plaine automnale où s’élevaient les
fumées du camp ennemi. Ils m’écoutèrent, j’étais persuadé que tous pensaient
comme moi, nous nous purifiâmes, avec du sable et de la poussière car il n’y
avait pas d’eau, je chantai l’appel à la prière sans craindre d’élever la voix, nous
fîmes la prière du matin, nous ôtâmes tous nos habits afin d’être plus légers, ne
gardant que nos blanches chemises, et, les sabres dégainés, nous sortîmes de
la forêt juste au moment où le soleil apparaissait au-dessus de la plaine. Je ne
sais quel effet produisait notre apparence, misérable ou terrible, je n’y songeais
pas, je sentais seulement un feu en mon cœur et une force en mon corps qui ne
connaissaient pas de limite. Il me sembla plus tard que je voyais cette chaîne de
jeunes hommes en chemise blanche, les bras dénudés, avec leurs sabres où se
reflétait la lumière du soleil levant, marcher en rangs serrés à travers la plaine.
C’est l’heure la plus pure de ma vie, le plus grand moment d’abandon, un éclat
fascinant de lumière, un silence solennel où je n’entends que mes pas, à des
miles de distance.
(…) Nous les effrayions, et longtemps ils fuirent le contact,
longtemps ils nous observèrent, mais ils étaient nombreux, bien plus que nous,
et une tuerie sanglante commença dont mainte mère, de notre côté comme du
leur, se lamenta. J’étais le premier, et le premier je tombai, tailladé, transpercé,
brisé, mais non aussitôt, non trop rapidement. Longtemps je brandissais mon
sabre ruisselant de sang, transperçant et taillant tout ce qui ne portait pas
chemise blanche, mais de ces chemises on en trouvait de moins en moins, elles
étaient devenues rouges, la mienne de même. Au-dessus de nous le ciel était
un drap rouge, au-dessous de nous la terre était une aire rouge. Nous voyions
en rouge, nous respirions en rouge, nous criions en rouge. Et alors, tout se
transforma en noir, en paix. Plus rien n’existait lorsque je me réveillai, hormis le
souvenir en moi. Je fermais les yeux et revivais le grand moment, ne désirant
pas affronter la défaite, les blessures, le massacre d’hommes admirables, ne
désirant pas croire que dix d’entre nous s’étaient rendus sans coup férir, je
refusais ce qui était, c’était laid, je me raccrochai frénétiquement à l’image du
grand sacrifice, dans l’éclat et la flamme, ne lui permettant pas de pâlir.
Meša Selimović, Derviš i smrt, 16. pogl.,
Sarajevo, Svjetlost, 1966
13
COURS 9 — CM
L'EXISTENTIALISME
Meša Selimović (1910-1982) — Derviš i smrt IV
1
5
10
15
Pasvandžija je negdje u mraku oglasio ponoć. Posljednju moju ponoć, posljednji dan: svojim krajem dočekaću mu početak.
Znam to, a začudo, izgleda daleko sve što treba da se desi, i sasvim nestvarno. Duboko u sebi vjerujem da se neće ni desiti. Znam da
hoće, ali se nešto u meni smješka, opire, odbija. Desiće se, ali je nemoguće. Ono što znam nije dovoljno. Još je suviše života u mome srcu,
i ne pristajem da shvatim. Možda i zato što ovo pišem: nisam klonuo, otklanjam smrt. Ali čim sam spustio kalem, dugo nisam mogao da ga
uzmem u utrnulu ruku, zbog umora, ili bezvoljnosti, zbog misli što se javila kukavički, da nikakva smisla nema to što radim. I pošto sam
ostao bez odbrane, oživio je svijet oko mene. A svijet je tišina, i tama.
Ustao sam i prišao otvorenom prozoru. Tišina, tama. Potpuna, konačna. Nigdje ničega, nigdje nikoga. Prestala je da kuca i
posljednja žila, utulilo se i posljednje vidjelo. Ni glasa, ni daha, ni truni svjetla. O, svijete, pustoši, zašto baš sad tako?
Tada se u toj gluši, u toj smrti, javio negdje jedan glas, vedar, mlad, čist, i zapjevao čudnu pjesmu, snenu i tihu, ali svježu i
otpornu. Kao pijev ptice. Tako je i utihnuo, kako se i javio, nenadano. Možda udavljen, kao ptica. Ali je ostao u meni, živ, raznježio me,
uzbudio, uzbunio. Taj obični nepoznati ljudski glas, na koji se do sad ne bih ni osvrnuo. Možda zato što se javio u tišini s onoga svijeta,
možda zato što se nije plašio, ili što se plašio, ili zato što se oglasio meni, saučesno i ohrabrujuće. Javila se zakašnjela nježnost. Čovječe
koji pjevaš u zastrašujućoj tami, čujem te. Tvoj krhki glas mi liči na pouku. Ali čemu sad?
Gdje si, Ishače, odmetniče, da li si ikad i postojao?
Grdna si varka, zlatna ptico!
Meša Selimović, Derviš i smrt, 16. pogl.,
Sarajevo, Svjetlost, 1966
14
COURS 11 — CM
LA SECONDE MODERNA ET LA QUÊTE IDENTITAIRE
Vesna Parun (1922-2010)
TI KOJA IMAŠ NEVINIJE RUKE
1
5
10
15
20
25
30
Ti koja imaš ruke nevinije od mojih
i koja si mudra kao bezbrižnost.
Ti koja umiješ s njegova čela čitati
bolje od mene čitati njegovu samoću,
i koja otklanjaš spore sjenke
kolebanja s njegova lica
kao što proljetni vjetar otklanja
sjene oblaka koje plove nad brijegom.
Ako tvoj zagrljaj hrabri srce
i tvoja bedra zaustavljaju bol,
ako je tvoje ime počinak
njegovim mislima i tvoje grlo
hladovina njegovu ležaju,
i noć tvojega glasa voćnjak
još nedodirnut olujama.
Onda ostani pokraj njega
i budi pobožnija od sviju
koje su ga ljubile prije tebe.
Boj se jeka što se približuju
nedužnim posteljama ljubavi.
I blaga budi njegovu snu,
pod nevidljivom planinom
na rubu mora koje huči.
Šeći njegovim žalom.Neka te susreću
ožalošćene pliskavice.
Tumaraj njegovom šumom.Prijazni gušteri
neće ti učiniti zla.
I žedne zmije koje ja ukrotih
pred tobom će biti ponizne.
Ja ne dočekah najljepše doba
njegove muškosti.Njegovu plodnost
ne primih u svoja njedra
koja su pustošili pogledi
goniča stoke na sajmovima
i pohlepnih razbojnika.
Ja neću voditi nikad za ruku
njegovu djecu.I priče
koje za njih davno pripremih
možda ću ispričati plačući
malim ubogim medvjedima
ostavljenim u crnoj šumi.
Ti koja imaš nevinije ruke od mojih,
budi blaga u njegovu snu
koji je ostao bezazlen.
Ali mi dopusti da vidim
njegovo lice, dok na njega budu
silazile nepoznate godine.
I reci mi katkad nešto o njemu,
da ne moram pitati strance
koji mi se čude, i susjede
koji žale moju strpljivost
Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,
ostani kraj njegova uzglavlja
i budi blaga u njegovu snu!
35
40
45
50
55
60
Neka ti pjevaju ptice koje ja ogrijah
u noćima oštrih mrazova.
Neka te miluje dječak kojega zaštitih
od uhoda napustome drumu.
Neka ti miriše cvijeće koje ja zaljevah
svojim suzama.
Vesna Parun, « Ti koja imaš nevinije ruke »,
In Crna maslina, Zagreb, Društvo književnika Hrvatske, 1955.
15
COURS 12 — CM
LA VEINE RÉGIONALISTE
Ćamil Sijarić (1913-1989)
Francuski pamuk
1
5
10
15
20
25
.
.
.
.
30
.
.
.
.
35
.
.
.
.
40
.
.
.
.
45
.
.
.
.
50
55
16
Kad su vedre noći, čovjek može do mile volje da se nagleda onog beskrajno dugog, toliko svijetlog i zagonetnog zvjezdanog puta
preko neba koji se zove Kumova Slama. Postoji drevna priča da je kum kumu krao slamu, i kako je nosio one se prosipala i za kumom
ostavljala trag. Prije jednog vremena isto takav trag postojao i preko Bosne, išao je s jednog kraja na drugi, kao onaj gore s jednog kraja
neba na drugi. Razlika među njima bila je u tome što je onaj gore bio označen zvijezdama i sav se sijao, a ovaj dolje – pamukom, i sav
se bijelio. Razlika je postojala i u tome što od onog zvjezdanog puta preko neba niko nije vidio koristi, a od ovog pamučnog preko Bosne
jesu mnogi, jer su mjesto košulja od konoplje i lana obukli košulje od pamuka.
Bio je to francuski pamuk.
Bilo je nastalo nesrećno doba za taj francuski pamuk… Mjesto morem, kako je do tada išao iz Egipta u Francusku, morao je da
okrene put preko kopna, a na tome putu i preko Bosne, jer je Francuska bila u neprijateljstvu sa Engleskom i njena mora zatvorena.
Ne zna se koliko je toga pamuka ulazilo u Bosnu, ali ga je iz Bosne izlazilo manje – jer ga je trnje i granje oko puta čupalo iz bala
na karavanima i jednostavno cvjetalo tim pamukom kao kakvim bijelim cvijećem…
Uz to granje i trnje i ljudske ruke su ponešto čupale od toga pamuka, a hajduci noću zasvrtali pod put cijele tovare – i što se više
taj pamuk bijelio oko puta, to su se sve više na ljudima bijeljele i košulje od pamuka – koji niti sade, niti siju, niti žanju, nego im sam dolazi
i visi o trnju kao da na njemu i rađa, i treba ga samo ubrati. A to nije bilo teško, jer su mogla da ga beru i djeca ; prije su djecu slali u trnje
da beru trnjine, a sad su ih slali u trnje da beru pamuk, i koliko god ga pokupila, granje i trnje oko puta jednako je cvjetalo francuskim
pamukom ; bio se svijet mnogo nadao na to branje toga cvijeća – a neki stadoše bogu da se mole da još bolje rađa taj pamuk, u tom
nekakvom Egiptu, za koji do tada nisu ni čuli da postoji, jer dok tamo rađa pamuk, kod njih ne mora da rađa konoplja, nisu je više ni sijali
niti im trebale košulje od nje koje grebu niz leđa, kad imaju pamučne koje samo što ih ne miluju.
Mjesto konoplje, koju su vijekovima privijale na preslicu i prele, seoske snaše stadoše – sad najednom, da privijaju pamuk, bijel i
mek kao paučina i da iz njega kroz prste provlače drukčiju žicu od konopljine – čudeći se da postoji i nešto što nije konoplja a prede se,
tka, i oblači. Na Baščaršiji u Sarajevu zasjele bi uz ono što prodaju – i, da ne dangube, u isto vrijeme i smok prodavale i pamuk prele.
Vidjelo se i po tim preljama – i po košuljama i gaćama na ljudima iz sela duž pamučnog puta da je đavo odnio taj francuski pamuk koji iz
Egipta prolazi kroz Bosnu ; vidjeli su to i Francuzi i od kajmekana u Sarajevu tražili da se sa tim prekine i hajduci pohvataju i kazne. Čim
se to pročulo, a sa tim i kajmekanova prijetnja da će smrtnom kaznom biti kažnjen svaki ko se uhvati u košulji od pamuka, oni što su ih
nosili skinuli su ih i vratili se u konoplju.
Sem jednog, sem nekog Bejtulaha iz Viteza koji nije znao niti mogao znati šta Francuzi traže od Bosne i kolikom kaznom
kajmekan prijeti. Sam đavo je naveo tog Bejtulaha da se bez ikakva posla i potrebe, upravo u taj najgori trenutak, digne iz Viteza i dođe u
Sarajevo – u košulji od francuskog pamuka !
Prošetao je kroz čaršiju nekoliko puta – odovud onamo i odonud ovamo, kako to i hoće učiniti seljak kad nema posla a ima
vremena, kad ga u dokolici obuzme želja da po čaršiji prohoda… To je ona lagana, seljačka šetnja, s nogom pred nogu, s rukama na
leđima – kad ništa ne prodaje i ništa ne kupuje, kad se čini da mu je od svih poslova ostao samo još taj : da očima i nogama premjerava
čaršiju. Pod grlom mu se bijeljela košulja, i svak je – čak i izdalje, mogao da vidi da je ta košulja od pamuka. Onima što su stali i gledali
ga – jednog jedinog na čaršiji u košulji od pamuka, činilo se da taj seljak prkosi i kajmekanu i Francuzima, i da je od svih mjesta najradije
izabrao čaršiju – da po njoj, gore-dolje, prošeta u francuskom pamuku ! Čudili su se kako se na to usudio – kad je svak sa sebe skinuo
pamuk a natakao konoplju ili bez ; nalazili su da je kod toga seljaka jedno od dvoje : ili je hrabar preko svake mjere, ili je lud ; a ako nije ni
jedno od to dvoje, onda je treće : nije doznao o gonjenju onih što su krali francuski pamuk – i da će, ako ga uhvate u toj košulji, platiti
glavom za sve druge košulje i sve hajduke. Pogledali bi ga i ostavili nek i dalje mjeri čaršiju – žaleći ga što će i njega izmjeriti, sve
štapovima po leđima, ako ga uhvate u toj košulji.
Prvi ga je uhvatio čaršijski zaptija Jusuf. Tome Jusufu bjelina košulje od francuskog pamuka zabola se u oči kao strijela – i sam
se, kao strijela, zaletio na tu bjelinu : uhvatio je seljaka za jaku i stezao, koliko god može, i jaku i vrat. Izvodio je to kao da ga gledaju i
Francuska i Bosna i govore mu da još jače stegne ; stezao ga je i odgovarao i Francuskoj i Bosni – « Ovo mu je za pamuk, ovo mu je za
ovu košulju ! » Kao da je htio da ga zadavi, tu na sred čaršije – nek svijet vidi kako prolaze oni što kradu francuski pamuk ; kazna za
pamuk i inače nije bila manja od davljenja, a zaptija i jest onaj koji kaznu izvršava. Ova se mogla izvršiti bez presude, jer smrtna je
presuda za kradljivce pamuka već unaprijed izrečena.
Svijet se zgomilao da vidi šta to zaptija čini od nekakvog seljaka, a Jusuf je – više zbog svjetine da ga gleda šta čini nego zbog
košulje, sve jače gnjavio i davio seljaka ; bilo mu je lako da ga davi, jer je seljak bio slab – bio je rasta malog, leđa pogrbljenih , tanak i
mršav ; bio je to neki sirotni seljak iz Viteza kod Travnika, ali sa dobrom, sa novom košuljom na sebi, za nesreću od francuskog pamuka.
Pošto je – onim stezanjem i davljenjem, pokazao svjetini koliku vlast ima jedan zaptija kad uhvati kradljivca francuskog pamuka,
Jusuf je sa njega svalio sve do košulje, i naredio mu da takav – samo u košulji, dubi pred svijetom, da ničim ne mrda, da ćuti i odgovara
samo kad ga on upita ; upitao ga je najprije kako mu je ime.
— Bejtulah – odgovorio je seljak.
— Odakle si, Bejtulahu ?
— Iz Viteza sam.
— A košulja odakle ti je ?
— Košulja mi je iz Egipta.
— Kako se, ti Bjetulahu, pruži od Egipta da nabaviš košulju od pamuka ? – podrugljivo pita ga Jusuf.
— Nisam se pružio – veli Bejtulah. – Djeca se digla te pamuk po trnju pokupila a žena oprela i izatkala. I sašila košulju, meni ovu
60
65
70
75
80
85
90
95
100
105
110
115
120
125
a djeci po dvije. Ne znam zašto si me hvatao za grlo.
— Da mi kažeš otkud ti košulja.
— Za svašta su me ljudi u životu pitali, ali me niko nije upitao otkud mi košulja ; djeca pamuk pokupila, da ga nisu pokupila vjetar
bi ga odnio – veli Bejtulah.
— Znaš li ti čiji je to pamuk ? – pita ga Jusuf.
— Čuo sam da je francuski. Ali onaj po trnju svačiji je ; onoga ko ga prvi pokupi. I prvi od njega košulju obuče ; što me držiš u
ovoj košulji da me svijet gleda ?
— Zato što si krao francuski pamuk.
— Nisam ga krao, djeca su ga pokupila. Što da ga kradem kad ga ima svuda oko puta : pronose ga karavane a granje čupa.
Djeca pokupe.
Jusuf ga nije slušao ; njemu, čaršijskom zaptiji, nije bilo stalo do istine je li ili nije Bejtulah krao francuski pamuk, nego da svjetini
oko Bejtulaha pokaže na šta sve ima pravo on – Jusuf, čaršijski zaptija, kad uhvati krivca ; ako dosad to čaršija nije znala, neka sad zna i
dobro zapamti. Seljak iz Viteza sa košuljom od francuskog pamuka – a to će reći uhvaćeni krivac, bio mu je zgodna prilika da iskali strast
malih ljudi, od male vlasti – koja je utoliko jača ukoliko je žrtva slabija.
— Pogledaj se koliko si malen ! – veli Bejtulahu.
— Bog me malog stovrio ; ovoliki sam po božjoj volji – veli njemu Bejtulah.
— Znaš li ti da zbog te male košulje na tebi može da dođe do kavge između Bosne i Francuske ?
— Ja ne znam – veli Bejtulah.
— Znaćeš ako Francuzi dođu na ovu istu čaršiju zbog istoga tebe i zbog te iste košulje na tebi ; ne kupuju oni pamuk u Egiptu da
tebe u Vitezu oblače, Bejtulahu ; može sjutra, na ovom istom mjestu da stoji Francuz i pita te otkud na tebi ta košulja od moga pamuka ?
A šta ćeš mu ti, Bejtulahu, drugo reći no da si ukrao njegov pamuk.
— Djeca su ga – veli Bejtulah – pokupila po trnju.
— To ti Francuz neće primiti.
— Ja ću to reći pred svakim – veli Bejtulah. – I pred bogom, i pred ljudima, i pred tim Francuzom ; ja sam pošten, djeca su ga
pokupila.
— Tebe će i kajmekan uzeti preda se i pitati te otkud ti, Bejtulahu, ta košulja ; nosio si konoplju a sad nosiš pamuk, jesi li ti,
Bejtulahu, iz Egipta ili si iz Viteza ? Košulja ti kaže da si iz Egipta. I neće čekati da mu ti pričaš kako je vjetar otpuhao pamuk a djeca ga
pokupila, nego će te predati meni, a ja, Bejtulahu, davim. Mogu te i Francuzi zadaviti, nemoj misliti da su daleko i da ih se ne bojiš, oni su
u hanu Kolobara – u « Han franse Kolobara » koji su zakupili da iz njega motre kud im ide pamuk. Može te kajmekan njima predati da ti
sude, jer je na tebi njihov pamuk, a oni te mogu meni predati da izvršim kaznu ; ko god ti sudio, predaće te meni da te zadavim.
— Pa zadavi. Onaj su pamuk djeca pokupila – veli mu Bejtulah.
— To si sto put rekao, to ti odbijam ; a sad mi kaži zašto si došao u Sarajevo kad nije pazarni dan, zašto si došao baš danas kad
je kod kajmekana francuski konzul – upravo zbog pamuka, zašto si, Bejtulahu, došao i po čaršiji šetao u košulji od francuskog pamuka ?
— Ne znam što sam došao ; bio sam dokon pa došao u Sarajevo – veli Bejtulah.
Čuo se neko od onih što su stajali i gledali šta zaptija radio od jednog čovjeka zbog košulje – veli :
— Ako me moja pamet ne vara, taj je čovjek pošten.
Za njim se čuo drugi :
— Ne može biti pošten kad je u košulji od pamuka.
— Djeca pokupila… – veli Bejtulah.
Čuo se treći :
— Sreća njegova što je malen, pa mu je i košulja malena, pa mu je, prema košulji, i krivica mala i treba da mu je i kazna mala.
Treba da ide jedno prema drugom.
— Pravo je da mu kaznu odrede prema košulji – složio se neko.
— Košulju će mu izmjeriti – veli zaptija. – Naši će je izmjeriti aršinom, a Francuzi iz « Han franse Kolobara » metrom, jer kod njih
je metar, nije aršin. Ovoga će Bejtulaha cijelog premjeriti i aršinom i metrom. Počeće od ramena pa dolje. Reći će mu da ispruži ruke, pa
će mu i ruke izmjeriti. Naši aršinom a Francuzi metrom. Pa će prema te dvije mjere tačno znati koliko je ukradenog pamuka otišlo u
košulju ; kad ga izmjere uzeće te ga opisati kakav je iznutra i kakav je izvana. Po tome će znati je li sklon krađi i je li još šta ukrao sem
francuski pamuk. Pitaće ga šta ima kod kuće, pa će i to zapisati i naši i Francuzi.
— Imamo kravu i koze – veli Bejtulah.
— To ćeš ti kazati Francuzima. Ljudi, svi će Francuzi znati koliko ovaj Bejtulah ima koza, koliko ima zemlje i koliko ima djece ;
kod njih se sve zapisuje kad se neko uhvati da je kriv.
— Djece imam, zemlje nemam – veli Bejtulah.
— Pa će mu Francuzi – nastavlja zaptija – predati i kuću i zemlju da se namire za svoj pamuk.
— Imam kuću i djecu – veli Bejtulah.
— U djecu ti neće dirati, a tu će košulju sa tebe skinuti i ona više neće biti tvoja nego državna.
Bila je to prilika za zaptiju da pokaže svjetini kako zna šta će biti sa tim seljakom iz Viteza kad dvije države stanu da ga doturaju
jedna drugoj iz ruke u ruku i ispituju kako mu je ime, odakle je i zašto je krao ; preko njega otkriće i ostale kradljivce i to će biti kraj krađi
francuskog pamuka u Bosni. A kad ne bi bio kraj, Francuzi bi se naljutili na Bosnu i tražili da im se pamuk plati milom, a kad Bosna ne bi
htjela milom, oni bi se naplatili silom i krv bi, na obadvije strane, potekla. Ponišanio je prstom u Bejtulaha, veli :
— Potekla bi zbog ovog malog !
— Nek potekne – veli Bejtulah. – Ja sam pošten. Onaj je pamuk vjetar dopuhao a djeca pokupila.
— Potekla bi zbog ove košulje na ovom malom – nastavlja zaptija.
— Nek potekne zbog mene malog. Malog me je bog dao. A onaj su pamuk djeca…
Čuo se neko iz svjetine :
— Ljudi, ako smo ljudi možemo i sami da ocijenimo je li ovaj čovjek kriv. Ako je kriv, možemo mu i mi suditi jer je uhvaćen na
čaršiji, a čaršija je mnogima sudila i na onaj ih svijet poslala pa može i jednom seljaku zbog jedne košulje. Znamo ko je ovaj čovjek :
seljak je, iz Viteza je, ime mu je Bejtulah. Na tome je Bejtulahu košulja od pamuka, a znamo da se francuski pamuk krade. Ne znamo
ono glavno : koliko je pamuka otišlo u tu košulju. Ako među nama ima terzija a pri njemu se desio aršin, neka priđe i izmjeri onu košulju.
Neka je sve po pravdi, neka se našem čovjeku ne učini nepravda.
— Nek mi su učini nepravda – veli Bejtulah. – Ja sam prav, djeca pokupila…
— Ima li ko aršin, ljudi ? – nastavio je onaj što je bio za pravdu.
17
130
135
140
145
150
155
160
165
170
175
180
185
190
195
18
— Ima nas nekolicina koji mjerimo i krojimo – čuo se neko iz gomile i podigao gore aršin.
Zaptija nije dao da ga mjere, veli da čaršija ima pravo da mjeri ono što prodaje i kupuje a ovaj se seljak ne prodaje i ne kupuje i
pravo da ga i mjere i biju imaju oni koji će mu suditi.
— Nek i mjere i biju – veli Bejtulah. Ja sam pošten.
— Košulja ti veli da nisi pošten.
— Djeca pokupila…
Zatim se čuo jak glas i vidio se tamo u gomili jak čovjek – taj jaki čovjek je doviknuo svojim jakim glasom da su svi ućutali :
— Ljudi, ne valja za nas…
Čekali su da čuju šta će dalje da kaže. A on nastavio još jačim glasom :
— Ne valja, ljudi, za Bosnu…
Utišali su se kad su čuli tako krupnu riječ kao što je Bosna. Htjeli su da čuju šta to za Bosnu ne valja.
— Ne valja za Bosnu što je taj čovjek takav…
— Kakav ? – upitali su ga.
— Malen, braćo. Pogledajte koliko je sitan taj čovjek a iz Bosne ! Ne može to tako…, nismo mi takvi… Nećemo dozvoliti da ga
Francuzi ispituju i gledaju odozgo a on njih odozdo. Ne možemo dozvoliti da mu se Francuzi smiju, i da se preko njega smiju Bosni :
izvedite mjesto njega mene pred Francuze da vidimo ko će se kome smijati. I ko će, braćo, biti onaj što gleda odozgo a ko onaj što gleda
odozdo ; izvedite mene mjesto njega. Velika je Bosna, ljudi, nije malena kao što je ovaj Bejtulah. A on nije kriv što je malen.
— Nek sam malen, pošten sam – Bejtulah će.
— Ti ćuti, tebe niko ništa ne pita ; ako si malen, jezik ti je velik – podviknuo mu je onaj jaki, krupni čovjek. Okrenuli su se tamo da
vide ko je to i gledali ga – odozdo. Pa će neko, gotovo tužno :
— Da je dao bog da si ti krao onaj pamuk a ne on.
— Ukrašću ga samo zbog toga da Francuze pogledam odozgo !
Okrenuo se zaptiji, veli mu :
— Nemoj toga čovjeka voditi u Kolobaru ; bio kriv ili prav nemoj ga voditi Francuzima.
— Kad sam ga uhvatio moram ga odvesti i našim i Francuzima. Takav je zakon ; kad ga ne bih odveo, bio bih kriv kao da sam
ukrao pamuk. Izgubio bih hljeb.
— Izgubi ga ! – veli mu onaj jaki, krupni čovjek.
— Pa da me ti hraniš ! Nisam ja za dan porastao pa da se igram sa svojim hljebom. Nećeš me ti hraniti. Nego ćeš mi se smijati –
veli zaptija izvijajući šijom i očima škiljeći.
— Ja te neću hraniti, to nek znaš, ali izgubi hljeb zbog ovoga maloga čovjeka ; neću te hraniti ali ti se neću ni smijati.
— Hoće li me čaršija hraniti ? Znam ja kako čaršija hrani, neću ja da spadnem na čaršiju – brani se zaptija, a onaj čovjek
ponavlja :
— Neće te ni čaršija hraniti, ali izgubi hljeb.
— Pa da umrem od gladi !
— Nek umreš od gladi, ali ovog čovjeka nemoj voditi. Odvedi mene. Ja ću pred tobom a ti za mnom i pravo u Kolobaru.
— Neću ja da vodim prava čovjeka – odbija zaptija.
— Reći ću im da sam kriv – nastavlja onaj – reći ću im da sam iz sred Bosne, i reći ću im i to da ih gledam odozgo, kao što bih i
gledao te Francuze da me pred njih pobodeš.
Nastala je zatim tišina, iz koje se izvio sjetan, raspjevan glas :
— Što bi to, ljudi, valjalo za Bosnu ! Da ovaj čovjek dira glavom gore tavan, i odozgo gleda dolje Francuze. A oni mali, manji od
ovog Bejtulaha. Da se sjetio pa da ukrade toga pamuka. Što bi to, ljudi, bilo za Bosnu… !
Iako mu je naređeno da ćuti, Bejtulah je progovorio, veli :
— Ja ću tamo da stanem. Onaj su pamuk djeca… vjetar ga raznio a djeca pokupila.
Rekli su mu da ne pomnije sto put tu djecu i taj vjetar, moglo bi mu to proći u Vitezu a na čaršiji ne može, a zaptiji nek ga vodi
kud hoće kad je i kriv i mahnit – i da su mahniti i oni sami kad toliko stoje oko njega i dangube zbog nekakve košulje na nekakvom
seljaku. Drugi su rekli da ga zaptija nikud ne vodi nego pusti nek ide kud sam hoće – nek ide u Vitez odakle je i došao pa nek je i kriv –
da nije pravo da on jedini odgovara za sve koji su nosili košulje od francuskog pamuka pa danas, kad se za njih kažnjava, ugrabili te ih
svukli.
Svađali su se oko toga treba li ga ili ne treba pustiti. Odgovorio im je zaptija, veli im : da se za to čaršija ne pita nego on ; ne
prima čaršija platu da takve hvata nego on – Jusuf, i protivili se koliko im drago, on će toga čovjeka odvesti u zatvor.
— Vodi me u zatvor – veli Bejtulah. – Ja sam pošten.
— Ja sam tebi rekao da ćutiš – onaj jaki će, onim jakim glasom. – Nisi pošten. Ta ti košulja kaže kakav si. Ali ja ne dam da te
zaptija pred Francuze izvodi. Ni zatvori, ni izvodi. Neka čuje šta sam rekao, a ja što kažem to ne poreknem ; takva mi se desila narav.
Zaptija će otegnuto, ljuto, podsmješljivo ; bilo ga je mnogo uvrijedljivo to što je čuo :
— Ja te ne poznajem, pa mi kaži koja to bi ti sila i koja u tebi bi to narav pa da mi ne daš da ovoga čovjeka odvedem u zatvor ?
Niko meni ne može zabraniti da obavljam svoju dužnost, pa ne možeš ni ti da si još toliki. I takve sam ja vodio u zatvor, sve polako, sve
kroz čaršiju, a i oni su imali narav… tu koju imaš ti ; u zatvoru svak izgubi narav. Pitao sam neke kad sam iz njih istjerao narav kako im je
ime, a oni nisu mogli da se sjete ni imena ni odakle su ; mogao bi i ti zaboraviti odakle si.
— Vodi me – veli Bejtulah. – A onaj su pamuk djeca pokupila.
— Ja sam rekao što sam rekao : ne dam da te vodi – čuo se onaj jaki.
Za njim se čuo neko ko se nije vidio, ali mu je glas bio oštar i svi su umukli da ga poslušaju, jer je taj prijetio, veli :
— Umijem i ja nešto da kažem ovome zaptiji koji jede državni hljeb, pa nek me čuje, i čujte me vi svi : Jusufe, zaptijo, ako toga
čovjeka ne odvedeš u zatvor, ja ću te iz ovih stopa prijaviti pa će ti, Jusufe, zaptijo, te državne haljine skinuti – i, Jusufe, zatvoriti da
mjesto toga seljaka ležiš, a on će se u Vitezu grijati sunca i smijati i tebi, Jusufe, i nama svima. To ti rekoh i ti ču, nemoj sjutra da kažeš
da nisi čuo.
Nastala je tišina ; čula se samo dolje po kaldrmi obuća. Kroz tu tišinu zaptija će polako :
— Čuo sam. No ne znam ko mi to prijeti.
Tražio je očima toga čovjeka, i našao ga, jer on se sam podigao na nožne prste da ga svi vide.
— Vidiš li me ? – veli otud.
— Vidim te jedva – veli mu zaptija. – vidim da nisi sila kakvom se praviš. Ako si sav tu, te te nema još negdje.
— Može biti da me ima još negdje, a za tebe je dovoljno ovoliko koliko me ima ovdje. Vidio si me pa mi sad reci jesi li me i čuo –
200
205
210
215
220
225
veli čovjek.
— Čuo sam te – veli mu Jusuf. – Prijetiš jednom zaptiji na čaršiji. Ali te se Jusuf ne boji da si još toliki, da se ti i onaj što mi je
prijetio prije tebe jedan na drugog nastavite Jusuf vas se ne boji – hrabro će i junački zaptija.
— Boj se, Jusufe !
— Kojem ti to Jusufu prijetiš ?
— Ja tebi.
— Kojem ti to zaptiji prijetiš ?
— Ja tebi.
— E kad prijetiš meni i Jusufu i zaptiji, ovome istom koji ovdje stojim, ja ću za inat tebi da pustim ovoga čovjeka da znaš i da
svakom pričaš da se Jusuf nikog ne boji.
Okrenuo se Bejtulahu. I podviknuo mu :
— Oslobađam te za inat. Neka onaj vidi da se ja nikoga ne bojim ; nije majka još rodila sina da ga se Jusuf boji. Idi kud hoćeš,
baš sa tom košuljom u kojoj si i došao, đavole ! Nije taj po zemlji još prohodao koga se Jusuf boji. Ti, đavole, idi – veli Bejtulahu.
— Zatovri me – veli Bejtulah. – Djeca pokupila… Žena sašila. Ja sam pošten.
— Idi ! – Jusuf će oštro.
— Ljudi, otkad čaršija postoji ovo nije bilo ; sve je ovo sa pamukom došlo, i još će doći – čuo se neko. Zatim će onaj što prijeti :
— Ti si, Jusufe, kao i taj koga si pustio, i gori si od njega – i u zatvor ćeš mjesto njega ako me poslušaju oni što su ti to odjelo
dali, i hljeb ti državni dali.
— Za inat sam kao on – odgovara mu Jusuf – i za inat sam gori od njega, i tebi sam ga za inat pustio ; ti ne znaš da je moja volja
koga ću pustiti a koga zatvoriti, nikome o tome ne polažem račun pa nek sam u državnom odijelu.
Opet će onaj što mu prijeti :
— Svući će ti ga pa ćeš go hoditi.
— Ni go nikom neću polagati račun – odgovara mu Jusuf. Okrenuo se svjetini i podviknuo : – Raziđite se dok vas nisam
razagnao. Ti Bejtulahu, kad stigneš u Vitez skini tu košulju.
— Neću je skinuti. Vjetar pamuk raznio a djeca pokupila. Ja sam ispravan ko i ti. Djeca pokupila a žena sašila.
— Ljudi…
— Sve je došlo sa pamukom !
Prenosile su ga i dalje karavane.
Bijelio se preko Bosne kao Kumova Slama preko neba…
Ćamil Sijarić, « Francuski pamuk »,
in Francuski pamuk, Sarajevo, Svjetlost, 1980
19

Download Report