IDENTITET
Godina 19 • Broj 197 • Decembar 2014. • Cijena 15 KN
www.identitet.info
ljudska prava
politika
društvo
ekonomija
kultura
sport
EU 2 €; BIH 4 KM; SRB 150 DIN
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.
1
2
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.
http://www.identitet.info/
nezavisni magazin
IDENTITET
Adresa redakcije:
Draškovićeva 25, Zagreb
tel: +385 1 4921 862
fax: +385 1 4921 827
mail: [email protected]
IMPRESUM
Glavni urednik:
Igor Palija
[email protected]
Zamjenik urednika:
Ljubo Manojlović
Grafička urednica:
Nevenka Pezerović Maksimović
Novinari:
Davor Gjenero, Dražen Lalić,
Srđan Dvornik, Hrvoje Prnjak,
Ninioslav Kopač, Dunja Novosel,
Dragana Zečević, Nikola Cetina,
Milan Jakšić, Goran Mrdaković,
Marko Roknić, Radoje Arsenić,
Đurđa Knežević, Antonija
Petričušić, Renato Đurđević,
Aleksandar Ajdarić, Marijan
Janošević
Štampa:
Alfacommerce
Zagreb
Tiraž:
5.000 primjeraka
Izdavač:
Srpski demokratski forum
Za izdavača: Veljko Džakula
List izlazi mjesečno i financiran je
sredstvima Savjeta za nacionalne
manjine Republike Hrvatske.
Na financijskoj podršci
zahvaljujemo Ministarstvu kulture
Republike Srbije, Nacionalnoj
zakladi za razvoj civilnog društva i
Gradu Zagrebu
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.
Pamfleti iz kamenog doba / Piše: Igor Palija
Nedavno je još jedna političarka ponovila stav novoizabrane predsjednice GrabarKitarović da su svi pripadnici nacionalnih manjina politički Hrvati. Radi se o Ruži Tomašić
koja sve nacionalne manjine svodi pod jedinstveni nazivnik - Hrvati. Tomašić, jednako
kao i Grabar-Kitarović, smatra da su svi državljani Republike Hrvatske politički Hrvati,
a oni bez državljanstva da su gosti. Tomašić ide još dalje te iznosi tezu da treba ukinuti
nacionalne manjine, ujedno optužujući političke predstavnike nacionalnih manjina kao
izdajnike koji u Saboru ne brane interese Hrvatske, već interese Srbije ili neke druge
strane države.
Pojašnjavajući izrečeno navela je vlastiti primjer života u Kanadi gdje joj se jako
svidjelo, kako kaže, kada su joj se obraćali kao Kanađanki. „Tek je takav pristup prema nama drukčijeg etničkog podrijetla bio znak da smo široko prihvaćeni u kanadskom
društvu“ – poentira Tomašić.
Kako se radi o dvije političarke koje programski objedinjavaju cijeli desni politički
spektar u Hrvatskoj, njihove negacijske teze o nacionalnim manjinama mogu se shvatiti
kao i stav desnice i desnog centra u Hrvatskoj, koji se od predmetnih stavova nisu ogradili.
Potpuno neprimjerene modernom demokratskom diskursu izrečene teze oslikavaju
Hrvatsku kao društvo u kojem dominira konzervativni nacionalizam koji negira postojanja
drugog identiteta osim onog krajnje nacionalističkog i konzervativnog. Nametljivo i grubo
nameće se etnocentrična nacionalistička ideologija koja doživljava naciju, etničku pripadnost i nacionalni identitet kao fundamentalni smisao društva. Krše se ljudska prava nehrvata, osporavaju se identiteti manjinskih naroda, dvoji se o njihovim ustavnim i zakonskim
pravima, te im se u konačnici negira i samo pravo na postojanje.
Termin „politički Hrvat“ se nameće prvenstveno kao mjerilo lojalnosti, a zatim i integriranosti nehrvata u društvo uz istovremeni gubitak manjinskog identiteta i asimilaciju.
Kako nacionalistički i ksenofobni um ne dopušta integraciju drugog i drugačijeg zajedno s
njegovom kulturnom autonomijom i identitetom, asimilacija je neophodan čin „pročišćenja“
u preobrazbi nehrvata u političkog Hrvata. Kada bi ovo društvo dozvolilo Srbima da se
integriraju kao „Različiti“, a ne asimiliraju kao „Isti“, što bi recimo podrazumijevalo nesmetano pravo na upotrebu jezika i pisma i dvojezične natpise te afirmaciju mnogih drugih
kulturnih i manjinskih prava, termin „politički Hrvat“ ne bi izazivao tolike kontroverze jer
bi predstavnici manjina, a pogotovo Srbi, uvidjeli da ih ovo društvo poštuje i želi integrirati zajedno s njihovim etničkim, manjinskim, kulturnim, vjerskim i inim obilježjima. Takav
oblik integracije bez asimilacija je ono što bi političari i predstavnici jedne države, članice
Evropske unije, trebali zagovarati i proklamirati!!!
Međutim, glasnogovornice plemenskog svjetonazora, Grabar-Kitarović i Tomašić,
politički sustav baziraju na jednom etnitetu i nacionalističkoj paradigmi koja negira
multietničnost, a stvari postavlja isključivo u majčinsko-maćehinskom odnosu Hrvat ili
gost. Istovremeno, „velikodušno“ se ostavlja samim pripadnicima manjina da odluče što
žele biti. Ili Hrvat ili onaj drugi - gost, uljez, stranac, dođoš, dotepenec, dotepuh ... Bilo
kakav treći status nije ponuđen na nacionalističkom meniju koji se servira u „modernoj i
evropskoj“ Hrvatskoj i to od predsjednice države i EU parlamentarke iza kojih u najvećoj
mjeri stoji cijeli politički spektar od centra prema desno.
Zagovarajući Hrvatsku koja ne tolerira drugačiji identitet od većinskog, i to isključivo
onog nacionalističkog, pokušavaju svoju uskogrudnost, etničku nesnošljivosti i netoleranciju „upakirati“ kao konzervativan politički stav. Međutim, umjesto političkog stava
baziranog na argumentima i činjenicama ovdje se radi o politički infantilnom ponašanju
koje kompromitira demokratski karakter Hrvatske i negira koncept jednakosti njezinih
građana. To su pamfleti iz kamenog doba kojima dežurni ksenofobi svako malo pozivaju
na asimilaciju ili odlazak. Ostaje žaljenje što se i predsjednica države svrstala među njih.■
Srbi na istoku Hrvatske
STARE PRIČE U
NOVOM RUHU
Suđenje desetorici mještana Trpinje pod optužbom da su 1991.
počinili ratni zločin nad civilima i ratnim zarobljenicima, a koji
su 19. decembra nepravomoćno osuđeni pred Županijskim sudom u Osijeku na ukupno 139 godina zatvora; objavljivanje na
Internetu popisa srpskih privrednika u Vukovaru koje bi trebalo
bojkotirati; te agresivni otpori provođenju Ustavnog zakona o
pravima nacionalnih manjina u dijelu koji se odnosi na ravnopravnu upotrebu srpskog jezika i ćiriličnog pisma, događaji su
koji su obilježili proteklu 2014. godinu kada je riječ o položaju i
pravima srpske zajednice na istoku Hrvatske...
“
Piše:
DRAGANA
ZEČEVIĆ
Ove godine smo se ponovo susretali s
povredama ljudskih i manjinskih prava
Srba, hapšenjem i suđenjem za ratne
zločine.Tu pre svega mislim na grupu
ljudi koja je uhapšena u Trpinji. S druge
strane dogodio se napad na vlasnike srpskih prodavnica i onaj deo vezan za ćirilicu, neprovođenje
zakona, izbori u Vukovaru. To je na neki način
obeležilo ovu 2014. godinu. Nadam se da će
iduća godina biti lakša i da ćemo uspeti rešiti
probleme s kojima se godinama suočavamo, registraciju škola, obnovu za nas značajnih lokaliteta
i verskih objekata” rekao je nakon skupštine ZVOa, održane 16. decembra, predsednik te srpske
insitucije i SDSS-ov saborski zastupnik Dragan
Crnogorac. “Mi smo na skupštini doneli odluku da
otvorimo nabavku za radove na Spomen području
Dudik, u delu koji se odnosi na sanaciju spomenika Bogdana Bogdanovića, tako da bi već u aprilu
4
iduće godine dočekali spremno obeležavanja koja
nam tradicionalno idu. To smo dosta teško izborili, prilikom rebalansa budžeta RH za 2014. kao
i još nekoliko značajnih projekata, poput kupovine placa u Klisi kod Osijeka za izgradnju pravoslavne crkve, za radove na crkvi u Silašu i obnovu
Eparhijskog dvora u Pakracu i druge projekte, za
ukupno 15-ak projekata iz oblasti kulture, a 16
jedinica lokalne samouprave dobilo je preko Ministarstva regionalnog razvoja sredstva za infrastrukturne projekte. To su za nas značajne stvari.
Nadam se da ćemo to sve napraviti u idućoj godini, ali se isto tako nadam da ćemo iznaći dodatna
sredstva da se ti radovi završe. Tu prvenstveno
mislim na Spomen park Dudik, devastiran u poslednjem ratu i kasnije nebrigom nadležnih, koji se
godinama nije obnavljao. Mi nismo imali sredstva
do nedavno. Ugovor je popisan s Ministarstvom
kulture RH i obezbeđena su sredstva u iznosu od
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.
NESTAJANJE SRBA SA ISTOKA HRVATSKE
Na području Vukovarsko-srijemske županije danas živi oko 15 posto pripadnika srpske zajednice,
odnosno negdje oko 30 hiljada, što je u odnosu
na prethodni popis iz 2001. godine smanjenje od
nekih 10 posto. Slični negativni trendovi u broju
Srba su i na području Osječko-baranjske županije gdje danas živi nešto manje od 8 posto ili oko
26,5 hiljada Srba. To je otprilike za nekih dvije i
pol hiljade ljudi manje nego što je bilo prije 10
godina.
300 hiljada kuna i mi ćemo ih izborom
izvođača, nadam se, vrlo brzo i realizovati” pojašnjava saborski zastupnik
Crnogorac.
Nedavno su usvojene izmene i
dopune Zakona o odgoju i obrazovanju
u osnovnoj i srednjoj školi, što je korak
bliže nastojanjima srpske zajednice da
konačno registruje manjinske škole.
“Mi smo imali više predloga, a jedan od
njih je usvojen koji je prelagaču bio prihvatljiv. Nadam se da ćemo ovim izmenama biti zadovoljni i da ćemo ih moći
realizovati na terenu. Šta to znači? To
znači da kad zakon stupi na snagu
jedinice lokalne samouprave mogu
zatražiti osnivačka prava. Moramo
obaviti dodatne razgovore i konsultaci-
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.
je, da opštine zatraže osnivačka prava
od strane Županije. Tek kad ih dobiju
onda moramo da usaglasimo Statute,
sa zakonom i postojećim stanjem,
odnosno da napravimo željenu preregistraciju koju toliko godina očekujemo.
Znamo da će biti problem registracija
škola u Vukovaru, ali se nadamo da
ćemo jednu školu u Vukovaru registrovati kao srpsku, a da će ostalo biti
područna odeljenja te škole. Do tada
nadam se da ćemo rešiti veći broj škola
koje čeka preregistracija i nadam se
da će to biti gotovo do kraja drugog
polugodišta tekuće školske godine”
uveren je naš sagovornik. Zamenika vukovarsko-sremskog
župana iz redova srpske zajednice i
5
Zamjenika vukovarskosrijemskog župana iz redova
srpske zajednice i potpredsjednika ZVO-a Đorđa
Ćurčića najviše zabrinjava
teška ekonomska situacija i
nemogućnost zapošljavanja,
posebno mladih...
Srbi na istoku Hrvatske
Iako očekuje probleme
u registraciji škola u Vukovaru, Dragan Crnogorac, saborski zastupnik SDSS-a i predsjednik ZVO-a se nada da će u prvoj
polovini 2015. jedna škola u Vukovaru biti registrirana kao srpska, a
ostale kao područna odjeljenja
te škole, tako da će se na taj
način napokon riješiti
problem registracije srpskih škola
na krajnjem istoku Hrvatske...
potpredsednika Zajedničkog veća opština
Đorđa Ćurčića najviše zabrinjava teška
ekonomska situacija i nemogućnost
zapošljavanja, posebno mladih. “Vidimo
da mladi odlaze zbog nedostatka posla
i to je sigurno najveći problem na ovom
našem području. Zajedničko veće opština
oformilo je Odbor za privredu koji ima zadatak da okupi i poveže ovdašnje srpske
privrednike i da se iznađu mogućnosti
za korištenje predpristupnih fondova EU,
ali i svih ostalih subvencija i poticaja na
državnom nivou. Da ta komunikacija bude
bolja i da bude dostupnija ljudima koji
se bave privredom, to je jedna od naših
obaveza ubuduće. Pored toga u okviru
Zajedničkog veća opština, a zajedno s
SNV-om, oformljen je Centar za razvoj
koji pomaže svima onima kojima je to
potrebno, od udruženja do firmi koje žele
da prošire svoju proizvodnju. To je jedan
od prioriteta, pored manjinskih prava, kojima nismo zadovoljni i koja moraju da se
poboljšaju, u interesu srpske zajednice, ali
i svih građana” priča Ćurčić. On očekuje
da će iduća 2015. godina biti bolja od prethodne. “Očekujem da će iduća godina
biti bolja od prethodne. Svi smo konstatovali da je protekla, pa i prethodna, 2013.
godina vreme krize, jednostavno je takva
situacija u čitavom okruženju. S obzirom
da smo ove loše godine preživeli prebrodili
očekujem da ćemo u narednom periodu s
puno više optimizma, želje, volje i snage,
pameti i mudrosti, pokušati postići više za
srpsku zajednicu i celokupno stanovništvo
koje živi na ovom području” kaže zamenik vukovarsko-sremskog župana
Đorđe Ćurčić. Prema rečima našeg sagovornika na području Vukovarsko-sremske
županije danas živi oko 15 odsto pripadnika srpske zajednice, odnosno negde oko
30 hiljada, što je u odnosu na prethodni
popis, pre 10 godina, smanjenje od nekih
10 odsto. Pripadnicima srpske zajednice
u 2015. godini, poželeo je “puno zdravlja,
Božjeg blagoslova i mnogo više posla i
sredstava za bolji i ugodniji život”.
A kako godinu na izmaku ocenjuje zamenik osječko-baranjskog župana i potpredsednik ZVO-a Jovan Jelić? “Godina
na izmaku je jedna od prilično teških, u
nizu teških godina za srpsku zajednicu na
istoku Hrvatske, a naravno kad je u pitanju
Osječko-baranjska županija i nešto više.
Prosto naš uticaj, s obzirom na disperziju stanovništva na području Osječkobaranjske županije nije takav, da bismo
mogli značajnije uticati na neke važne,
strateške odluke, kad je u pitanju srpska
zajednica. Nadam se da su ove izmene
i dopune Zakona o odgoju i obrazovanju
prilika i za našu zajednicu na području
Zajedničkog veća opština, da rešimo
jedan od gorućih problema, a to je obra-
6
Naš utjecaj s obzirom na
disperziju stanovništva
na području Osječkobaranjske županije nije
takav da bismo mogli
značajnije uticati na
važne i strateške odluke
za srpsku zajednicu –
navodi zamjenik osječkobaranjskog župana i
potpredsjednik ZVO-a
Jovan Jelić koji dodaje da
je 2014. još jedna u nizu
teških godina po Srbe na
istoku Hrvatske...
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.
Da je protekla godina jedna od gorih
za srpsku zajednicu na istoku
Hrvatske smatra i predsjednik
SDSS-a Vojislav Stanimirović
koji izražava svoje nezadovoljstvo s činjenicom da su
određena prava Srba vezana za jezik, pismo i škole u regresiji...
zovanje na srpskom jeziku i pismu naše
dece, da uspemo da registrujemo škole
kao manjinske, gde bi osnivači bili naše
opštine i obezbedimo kvalitetniji način
obrazovanja, ali i sigurniji i dugoročniji
opstanak srpske zajednice na prostoru Osječko-baranjske županije i
čitavog istoka Hrvatske, odnosno prostora ZVO” napominje Jelić. Srba je na
području Osječko-baranjske županije
danas nešto manje od 8 odsto ili oko
26,5 hiljada. To je otprilike za nekih dve
i po hiljade ljudi manje nego što je bilo
pre 10 godina, kaže dožupan Jelić.
“Pripadnicima srpske zajednice i
svim stanovnicima Osječko-baranjske
županije čestitam Novu godinu i Božić.
Posebno želim da pripadnici srpske zajednice stabilnije žive na ovom prostoru, želim im ostanak i opstanak u narednim godinama, a posebno u Novoj
2015.godine” dodaje naš sagovornik.
Da je protekla godina jedna od
gorih za srpsku zajednicu na istoku
Hrvatske smatra i predsednik SDSS-a
Vojislav Stanimirović.
“Mogu reći da je 2014. bila lošija
ili gora nego prethodne godine. Nismo zadovoljni s onim što smo ostvarili jer su se neka naša prava, vezano za jezik, pismo i škole, praktično
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.
pogoršala ove godine. Možemo reći
da je kroz ukidanje naših prava i ove
incidentne situacije praktično ojačala
samo hrvatska desnica i to je sigurno
povod koji treba da nas dovede do
ozbiljnog razmišljanja, šta dalje i kako
dalje“, ističe Stanimirović i dodaje da je
poslednjim izmenama Zakona o odgoju
i obrazovanju Srbima u Hrvatskoj data
šansa da registruju škole na srpskom
jeziku i pismu, u čemu se nije uspelo
proteklih 15 godina. “Jedinice lokalne
samouprave će to pravo kao osnivači
sada imati. U roku od 90 dana to bi trebalo da se ostvari i to je jedan pomak
koji možemo očekivati u sledećoj godini, kao bitan pomak na bolje, a ovo
sa jezikom i pismom, to je Ustavni sud
doneo takvu odluku koja sigurno nije
dobra jer je dao na raspolaganje jedinicama lokalne samouprave da urede
svoje Statute, u skladu sa zakonom.
Zakon ide sigurno nama u korist, ali
znamo kakva je struktura jedinica
lokalne samouprave, posebno u Gradskom veću Vukovara, da ne možemo
očekivati neki značajniji pomak” realan
je Stanimirović.
“Naši saborski zastupnici su ostvarili u budžetu za sledeću godinu određeni pomak, koji je zbog
7
samog državnog budžeta i rebalansa
vladajućima bio potreban, kroz njihove ruke i glasanje u Saboru i tu su
određena sredstva za infrastrukturu
ponovo osigurana, kao prelazni oblik koji bi se mogao jednim Zakonom
o ravnomernom regionalnom razvoju
primeniti, posebno na naše sredine, jer
one praktično uglavnom spadaju u nerazvijene opštine i tu bi imale nekakvu
svoju šansu, kroz predpristupne fondove EU i fondove koji su nam na raspolaganju” rezimira naš sagovornik. Pripadnicima srpske zajednice u
2015. godini poželeo je puno strpljenja
i mudrosti. “Pred nama su parlamentarni izbori koji će praktično izazvati
buru određenih događanja, gde će se
na jeftinim političkim poenima preko
naše zajednice pokušati dobiti što
veći broj glasača i mandata u Saboru.
Moramo biti mudri i strpljivi, kao i do
sada. Želim da se ovi fondovi koje nudi
EU što bolje iskoriste i da ljudi ostaju
ovde, da ne odlaze kao do ove godine
jer masa mladih ljudi je otišla iz ove
regije. Želim im uspešnu Novu godinu i
srećne predstojeće praznike i da i dalje
sarađujemo na dobrobit srpske zajednice” želje su predsednika SDSS-a Vojislava Stanimirovića. ■
manjine & većine
Teorija reciprociteta i
zanemarivanje ostvarivanja
manjinskih prava
Pred kraj mandata ove Vlade možemo govoriti o tome što je on donio manjinama. Riječ je o prvom političkom mandatu nakon 2000.
tokom kojega ni na koji način nisu unaprijeđeni niti zakonska prava
pripadnika manjina, niti njihov realni status...
H
Piše:
DAVOR
GJENERO
rvatska je ušla
u razdoblje u
kome se priprema
smjena
vlasti.
Dosadašnji predsjednik Republike poražen je na
parlamentarnim izborima, prije
svega, zbog nedjelotvornosti i
neuspjeha koalicije kojoj pripada,
a koja još uvijek obnaša izvršnu
vlast. Rezultati predsjedničkih
izbora, na kojima su nastupila
dva strukturirana politička bloka,
jasno pokazuju da će naredni
parlamentarni izbori dovesti do
smjene vlasti, a vjerojatno je da
će se ponoviti situacija iz ovog
mandata, u kojoj za formiranje vladajuće koalicije nisu bili
potrebni glasovi zastupnika nacionalnih manjina. Paradoksalno,
sada, kad je legitimitet vladajuće
koalicije potrošen, manjinski
zastupnici podupiru koaliciju, a
da zauzvrat ne uživaju formalni
status koalicijskog partnera,
nego tek parcijalne političke
ustupke, važnije pripadnicima
političke klase, nego biračkom
tijelu koje zastupaju.
Pred kraj mandata možemo
govoriti o tome što je on donio
manjinama. Riječ je o prvom
političkom mandatu nakon 2000.
tokom kojega ni na koji način nisu
ZLOUPOTREBA MANJINA: Ovaj mandat lijevo-liberalne koalicije nije donio
niti konsolidaciju stečenih prava, niti neko njihovo proširenje. Dapače, dogodilo se to da je
vladajuća koalicija pripadnike manjinskih zajednica, a napose pripadnike srpske nacionalne zajednice, iskorištavala kao taoce u svojoj
politici izazivanja i zaoštravanja „svjetonazorskih
sukoba“ u društvu...
unaprijeđeni niti zakonska prava
pripadnika manjina, niti njihov
realni status. Smjena vlasti 2011.
podudarala je sa završetkom
pristupnih pregovora o članstvu
Hrvatske u EU, a iako je prvih
godinu i pol mandata hrvatska bila u procesu monitoringa,
dakle, pod nadzorom Evropske
komisije, već su u tom razdoblju započeli regresijski procesi.
Neki analitičari manjinske politike tvrdili su da lijevo-liberalne
vlade donose poboljšanja manjinskog statusa usvajanjem novih
kvalitetnijih zakonskih rješenja,
a da onda konzervativne vlade,
pod pritiskom međunarodnih
obveza ili zato što imaju obveze
prema koalicijskim partnerima
iz manjinskih stranaka, počinju
provoditi zakone koje su „naslijedile“.
8
Ovaj mandat lijevo-liberalne
koalicije nije, međutim, donio niti
konsolidaciju stečenih prava, niti
neko njihovo proširenje. Dapače,
dogodilo se to da je vladajuća
koalicija pripadnike manjinskih
zajednica, a napose pripadnike
srpske nacionalne zajednice,
iskorištavala kao taoce u svojoj
politici izazivanja i zaoštravanja
„svjetonazorskih
sukoba“
u
društvu. Manjinski političari često
su naivno podupirali vladine politike, na primjer, politiku površnog
i nedosljednog manifestativnog
ostvarivanja prava na korištenje
manjinskim jezikom i pismom u
Vukovaru, čak i onda kad je bilo
jasno da je za ostvarivanje manjinskih prava Vlada motivirana
razlozima posve suprotnima interesima manjinskih zajednica.
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.
Četiri godine loše manjinske politike, nažalost, ne završavaju naznakama
neke nove nade za bolju budućnost. Upravo suprotno, predviđanja budućih politika vrlo su loša. Posve je očito da, kad
se u Hrvatskoj govori o problemima vezanima uz zaštitu prava manjina, svi misle
samo na probleme srpske nacionalne
zajednice, jer druge „manjinske politike“
nisu „konfliktne“. Status neke manjinske
zajednice u društvu uvijek je do neke
mjere ovisan i o odnosima između zemlje
u kojoj ta zajednica živi i njihove „matične“
države, a u proteklom se razdoblju, nakon godina u kojima su se odnosi Hrvatske i Srbije ipak postepeno dizali s nulte
točke, ponovno dogodilo „zamrzavanje“,
ako ne i regresija međudržavnih odnosa.
U tim je okolnostima za manjinu
posebno štetno kad se u javnosti pojavi „teorija reciprociteta“. Naime, nekoć
su države prava svojih manjinskih zajednica upotrebljavale kao argument
u međunarodnim odnosima, pa je bila
uspostavljena praksa da manjina u jed-
noj državi ima onoliko prava, koliko
prava njena manjinska zajednica uživa
u matičnoj državi te manjine. Pripadnici
manjine po definiciji su državljani države
u kojoj žive, a ne države svog matičnog
naroda. Logično je, stoga, da država, u
kojoj žive, mora osiguravati njihova ljudska prava, a manjinska prava spadaju
u set ljudskih prava. Država matičnog
naroda može tek doprinositi ostvarivanju
tih prava, pomagati i možda financirati
neka od prava, ali ne može biti temeljni
garant ljudskih prava nekome tko zapravo nije njen državljanin u pravom smislu
riječi. Normalno je da, na primjer, Hrvatska u odnosima sa Srbijom ustraje na
tome da Hrvati u Srbiji ostvaruju otprilike
onakva prava kakva manjine ostvaruju u
Hrvatskoj, ali je neprihvatljivo govoriti o
reciprocitetu, jer bi to značilo da bi zbog
neostvarivanja prava Hrvata u Srbiji bilo
moguće ograničiti prava srpske zajednice u Hrvatskoj. Zato bilateralni ugovori
o međusobnoj zaštiti manjina nisu najsretnije rješenje. Poželjni su samo za
onu manjinu koja je prije sklapanja takva
NEIZVJESNA BUDUĆNOST: Četiri godine loše manjinske politike, nažalost, ne završavaju naznakama
neke nove nade za bolju budućnost. Upravo suprotno,
predviđanja budućih politika prema srpskoj manjini vrlo su
loša...
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.
9
ugovora bila u lošijoj zakonskoj poziciji,
ali nakon što se takvi ugovori sklope, ne
smije ih se primjenjivati prema načelima
reciprociteta, nego kao dio domaćega
pravnog poretka.
Mehanizam prekogranične suradnje
manjina dobar je korektiv za pokušaje
državnog reduciranja stečenih prava,
dakle, suradnja srpske nacionalne zajednice u Hrvatskoj i hrvatske u Srbiji može
utjecati na stabiliziranje dosegnutih prava obje zajednice, ali ne smije biti jedina
„crta obrane“ stečenih prava. Stečena
prava moraju se braniti efikasnim pravnim
sredstvima, kako u domaćem političkom
i pravnom poretku, tako i uz pomoć
međunarodnih organizacija i integracija.
Osim što loši bilateralni odnosi s
„matičnom državom“ uvijek štete poziciji neke nacionalne manjine, u uvjetima
dugotrajne i duboke ekonomske krize za
manjinsku je politiku bitno manje interesa. U takvim uvjetima i pripadnici nacionalne većine doživljavaju ozbiljnu deklasifikaciju, pa nacionalne manjine više nisu
jedina ranjiva skupina u društvu, a kad
se broj pripadnika ranjivih skupina toliko
poveća da oni čine većinu u društvu, mehanizmi zaštite ranjivih skupina prestaju
djelovati. Upravo će se ova prijetnja u
narednom razdoblju nadviti nad nacionalnim manjinama u Hrvatskoj.■
stambeno zbrinjavanje
Još jedna VELIKA prevara
Piše:
MILAN
JAKŠIĆ
Kada osjete da imaju dobre adute za pogađanje s hrvatskom
državom, a oni su obično odraz trenutnog odnosa snaga u parlamentu, srpski pregovarači veoma vješto partnera u pregovorima dovode na teren političke trgovine kako bi - čuvajući
se i pedantno pripremajući upravo za takvu priliku - prvenstveno namirili svoje pojedinačne i grupne karijerno-materijalne
potrebe, pa u tome treba tražiti i uzroke zbog kojih je u jednom
momentu i stambeni izbjeglički kompleks kao opći srpski interes
izletio sa pregovaračkog kolosjeka u jarak u kojem se i dan danas nalazi...
10
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.
J
oš jedna velika prevara je uspjela. Stambeno zbrinjavanje.
Ova sintagma zvuči užasno
birokratski. Ali koga to više
uopće zanima. Već je toliko
udomaćena da bi sada svako njezino
naknadno terminološko uljuđivanje
prije izazvalo nedoumicu o čemu se
tu zapravo radi negoli što bi doprinijelo boljem razumijevanju perfidne igre
hrvatske države sa sudbinom najranjivije kategorije svojih građana. Pregovori koji su prethodili takvom rješenju
preferirali su državni segregacijski interes umjesto pravednog rješenja za
Srbe kojima je država za vrijeme rata
otela stanove a da o tome malo tko
govori. Tu i tamo se dogodi poneka tribina gdje pozvani službenici vladinih i
srpskih institucija pred prevarenim i
ojađenim ljudima samo sliježu ramenima jer u vrijeme kada su u tajnovitim
politikatsko-interesnim
smicalicama
pregovaračkog procesa utvrđivani kriteriji tog neprovedivog stambenog modela niti su luk jeli ni luk mirisali.
Jedino su dobili zadatak da
provedu nešto što se ne može provesti.
Pogotovo kad je riječ o otkupu takvih
stanova. Kao što je nedavno bilo u
Karlovcu kada su službenici Vladinog
ureda za stambeno zbrinjavanje i slične
poslove te Srpskog narodnog vijeća trebali odgovoriti na krucijalno pitanje do
očaja stambeno z(a)brinutih – kakve su
šanse da se smanji otkupna cijena? Jer
ona u gradovima poput Karlovca iznosi
između 500 i 600 eura po kvadratu. Gotovo je ravna tržišnoj cijeni. Zagrebačka
ekipa je došla čuti to pitanje znajući da
na njega nema odgovor jer bi nedolazak na tribinu njezinim članovima teško
oprostili upravo njihovi pretpostavljeni
koji su ispregovarali visoku otkupnu cijenu. Gosti su razgovarali s uplakanim
ljudima o njihovim fantomskim stanovima na granici vlastitih suza. Nije im bilo
svejedno što se to pred njima događa.
Tako da bi se njihovo učešće na tribini
moglo shvatiti, bez obzira doživjeli oni
to tako ili ne, kao usiljeni doprinos razvodnjavanju neodgovornosti onih koji
svoje suradnike šalju na takve i slične
sastanke kako bi ih pokušali vaditi iz
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.
FANTOMSKI STANOVI
Gosti su razgovarali s uplakanim ljudima o njihovim fantomskim stanovima na granici vlastitih suza. Nije im bilo
svejedno što se to pred njima događa. Tako da bi se njihovo učešće na tribini moglo shvatiti, bez obzira doživjeli
oni to tako ili ne, kao isiljeni doprinos razvodnjavanju neodgovornosti onih koji svoje suradnike šalju na takve i
slične sastanke kako bi ih pokušali vaditi iz govana u koja
su famozni pregovarači ipak u daleko većoj mjeri uvalili
druge negoli sami sebe.
govana u koja su famozni pregovarači
ipak u daleko većoj mjeri uvalili druge
negoli sami sebe.
„Dobila sam u staroj gradskoj
jezgri jednu sobu bez ikakvog grijanja sa zajedničkim sanitarijama na
kraju hodnika. I sada bi ja za kvadrat
tog ćumeza trebala platiti 500 eura
po kvadratu. Kako ste nam mogli
tako nešto napraviti?“, jadala se na
karlovačkom sastanku jedna postarija
gospođa. Sada je valjda posve jasno malo tko će moći otkupiti stan, ostaće
ljudima najam, ako im se netko od njihove rodbine mlađe dobi (jer vratili su
se uglavnom stariji ljudi) jednoga dana
ne pridruži stan će pripasti državi. Ili realno gledajući na cijeli taj proces povratka Srba iz izbjeglištva koji je praktički
propao jer je hrvatska država tako htjela, a srpske institucije se nisu dovoljno
borile da tako ne bude, umjesto tvrdih
pregovora sa srpske strane, stalne komunikacije s javnošću, otvaranja rasprave na svim nivoima srpske političke
samouprave (vijeća nacionalne manjine, stranaka, kulturnih i drugih institucija, izbjegličkih organizacija…)
bilo o opstrukciji povratka ili rješavanju
stambenih problema, dijalog o toj
temi bio je u fokusu neravnopravnog
pregovaračkog sučeljavanja, budući se
srpska strana pokazala slabijom jer je
davno prije toga odbacila demokratska
uporišta unutar vlastite zajednice kao
temeljni metod svog rada.
11
Kada osjete da imaju dobre adute
za pogađanje s hrvatskom državom, a
oni su obično odraz trenutnog odnosa
snaga u parlamentu, srpski pregovarači
već godinama veoma vješto partnera u
pregovorima dovode na teren političke
trgovine kako bi poravnanjem raznih
zahtjeva, dobitaka i odbitaka - čuvajući
se i pedantno pripremajući za upravo
takvu priliku - namirili svoje pojednačne
i grupne karijerno-materijalne potrebe,
pa u tome treba tražiti i uzroke zbog
kojih je u jednom momentu i stambeni
izbjeglički komples kao opći srpski interes izletio sa pregovaračkog kolosjeka u jarak u kojem se i dan danas
nalazi. Dakle, u okolnostima kada se
o pregovorima ne obavještava javnost,
ukoliko za slabe pregovaračke rezultate
nitko nikome ne podnosi račune niti za
neuspjehe snosi bilo kakvu odgovornost. Hrvatska pregovaračka strana
je u takvim situacijama ipak izloženija
kontroli pa je shodno tome privrženija i
svojim općim interesima.
Dodatna karakteristika srpske
službene politike u Hrvatskoj je u
tome što ovakvi promašeni modeli ne
pogađaju srpske političare u Hrvatskoj kao skukreatore takvih modela i
promašene pregovarače već isključivo
pripadnike njihove zajednice koji su
im dali mandat za pregovore. Bivšim
nosiocima stanarskog prava država je
najprije za vrijeme rata otela stanove
i onda im poslije rata ponudila iluziju
stambeno zbrinjavanje
PREGOVARAČKA GALANCIJA
Počelo je loše od samog
početka pregovora između
srpskih predstavnika i hrvatske
države. I to zato što je srpska
strana veoma brzo odustala
od najbolje moguće varijante. Nitko ne zna da li je na
toj varijanti uopće inzistirala.
Pošto nije tražila javnost pregovora vjerojatno je taj model u to vrijeme bio isto što je
i danas – teorijska postavka
koju je jedna Bosna i Hercegovina provela vraćanjem
svakome upravo njegovog
stana što je ovdje Srbima
bez krova nad glavom, zbog
pretjerane
pregovaračke
galancije njihovih predstavnika, tj. bez osjećaja solidarnosti
sa unesrećenim sunarodnjacima, ostao samo sanak pusti
kako im oteto vraća. I to uz „samo“
dva preostala uslova – oko 40.000
otimačinom raskućenih - od čega je
11.000 molbi prihvaćeno ali nema realizacije - koji su zatražili državne stanove
umjesto svojih nadajući se da će i ti biti
njihovi trebali bi se izgleda strpiti još
barem 100 godina da te stanove stvarno i dobiju, a kada bi u njih uselili, što
je šačica useljenih već iskusila, morali
bi još jedino riješiti matematički zadatak
pred kojim bi pokleknuli i matematičari
svjetskog glasa, njihovi slavni zemljaci Svetozar Kurepa i Danilo Blanuša
– kako od 1200 kuna penzije ili još
manje socijalne pomoći izdvojiti 500 do
600 eura po kvadratu za otkup takvog
stana.
Počelo je loše od samog početka
pregovora između srpskih predstavnika
i hrvatske države. I to zato što je srpska
strana veoma brzo odustala od najbolje
moguće varijante. Nitko ne zna da li je
na toj varijanti uopće inzistirala. Pošto
nije tražila javnost pregovora vjerojatno je taj model u to vrijeme bio isto
što je i danas – teorijska postavka koju
je jedna Bosna i Hercegovina provela
vraćanjem svakome upravo njegovog
stana što je ovdje Srbima bez krova nad
12
glavom, zbog pretjerane pregovaračke
galancije njihovih predstavnika, tj. bez
osjećaja solidarnosti sa unesrećenim
sunarodnjacima, ostao samo sanak
pusti.
Problem se mogao rješavati jedino javnim i sveobuhvatnim pritiskom i
na hrvatsku državu i na međunarodne
institucije. Zato je neshvatljivo zbog
čega srpska strana u pregovorima nije
češće istupala u javnosti kada je država
zastupala stanovište koje preferira njezin nacionalno separatni interes a ne
interes oštećenih. Znači li to da je srpska strana od samog starta prihvatila
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.
sve što država zastupa ili je naišla
na snažan otpor? U prvom slučaju je
onda i razumljivo zašto je bježala od
javnosti. Ali ako je ovo drugo po srijedi onda je valjda trebala inzistirati
upravo na javnosti pregovora. Ili su
srpski pregovarači tajno pregovarali
kako bi pred svojim sunarodnjacima
sakrili svoju nesposobnost da se
izbore upravo za rješenje koje je u
Bosni i Hercegovini provedeno bez
obzira na činjenicu što je tamo rat
bio mnogo suroviji nego u Hrvatskoj.
Ukoliko se ovdje radi o nesposobnosti. Jer razlog igri skrivača u ovom
slučaju sa srpske strane mogu biti,
kao što već rekoh, prvenstveno interesi pojedinaca i manjeg broja ljudi
koji ih okružuju.
Uspjeh u pregovorima mogao je
ovisiti i o dosljednom inzistiranju srpske strane na razlozima zbog kojih
su Srbi morali napustiti svoje stanove. Jer rezultat svega toga je takav
da ispada kako oni nisu imali nikakav
razlog za odlazak i napuštanje svoje
imovine. Nije valjda isto ako je netko dobrovoljno otišao iz svog stana
ili ako je otjeran. Uvjerljivi dokazi
o izgonu koji su u masu slučajeva
imali drastična obilježja (masovni otkazi na radnom mjestu, fizičke likvidacije, miniranja imovine, medijska
hajka, pozivi na linč, telefonske prijetnje ubistvima…) jedino kao takvi
su mogli eventualno omekšati drugu
stranu u pregovorima. Ali ponovo
koristeći javnost. Što će reći opet uz
pomoć pritiska na hrvatsku vladu i
međunarodne institucije. Propuštena
je prilika da se pregovaračka pozicija ojača materijalnim dokazima
o prvim odlascima Srba iz Hrvatske kao početku strategije etničkog
čišćenja koju je i prvi hrvatski predsjednik Franjo Tuđman mnogo puta
potvrdio svojom izjavom kako Srba u
Hrvatskoj ne smije biti više od 3 do
4 posto.
Nije iskorištena ni okolnost da
srpska manjinska zajednica ima
svoje predstavnike u hrvatskom par-
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.
lamentu. Da je u vodstvu te zajednice prevladalo opredjeljenje, što bi
bilo najlogičnije, o vraćanju ljudima
njihovih stanova, u tom slučaju saborski zastupnici SDSS-a trebali su
zastupati upravo takvo stanovište,
ili ako je već prihvaćen model stambenog zbrinjavanja logično je bilo
inzistirati na izjednačavanju statusa
bivših nosilaca stanarskog prava
sa statusom koji su isti ti ljudi svojevremeno imali u odnosu na svoje
oduzete stanove. Jer u tom slučaju
njihov otkup bi iznosio 100 njemačkih
maraka po kvadratu. Usvojena cijena kvadratnog metra posljedica je
neshvatljive neodgovornosti srpske
strane u pregovorima koja kao da je
htjela taj problem što prije skinuti sa
svog vrata.
Srbi su godinu dana pred ulazak Hrvatske u Evropsku uniju imali
svog čovjeka u hrvatskoj delegaciji
koja je stalno bila u kontaktima s evropskim institucijama. Ali ni ta prilika
nije iskorištena da bi zatražili pomoć
od EU ne samo kad je riječ o svojevremeno otetim stanovima i stalnim
nastojanjima hrvatske države da taj
svoj krimen umanji ne osvrćući se ozbiljnije na svoje obaveze kada je riječ
o nadoknadi štete, bilo u naturi ili financijskim putem, onima kojima je na
taj način uništen život. Već je upravo
sa srpske oficijelne strane Hrvatska,
pred ulazak u EU, dobila prolaz kao
država koja dosljedno poštuje prava
srpske nacionalne manjine. Bojim se
zato da će srpski narod u Hrvatskoj
nastaviti sa strmoglavim kretanjem
prema svom nestanku s ovih prostora i vlastitom krivicom; upravo zbog
svojih neodgovornih političara, nesposobnosti da ih stavi pod kontrolu
i demontira jedan totalitarni sistem
koji vlada unutar srpske manjinske
zajednice, zbog zaprepašćujućeg
nesnalaženja u okolnostima kada
se uz više hrabrosti unutar vlastitih
redova može uključiti u moderne
demokratske procese, te na taj način
rješavati svoje probleme.■
13
VLASTITA KRIVICA
Srpski narod u Hrvatskoj nastaviti će sa
strmoglavim kretanjem
prema svom nestanku s
ovih prostora i vlastitom
krivicom; upravo zbog
svojih neodgovornih
političara, nesposobnosti da ih stavi pod
kontrolu i demontira
jedan totalitarni sistem
koji vlada unutar srpske
manjinske zajednice,
zbog zaprepašćujućeg
nesnalaženja u okolnostima kada se uz više
hrabrosti unutar vlastitih
redova može uključiti
u moderne demokratske procese, te na taj
način rješavati svoje
probleme
zaboravljeni ratni zločini
Hrvatska na dva
kolosijeka
Hrvatski ministar pravosuđa dijeli lekcije susjednoj zemlji upravo
za ono na čemu njegov resor trenutno skoro ništa ne radi –
procesuiranje ratnih zločina počiniocima iz vlastitih redova...
K
Piše:
RADOJE
ARSENIĆ
ako smo već
nekako
navikli
proteklih godina,
domaća politička
scena uopće nije
dosadna. Za svakog znatiželjnika
ima ponešto, pa tako i prošla
2014. godine koja nam – opet
po nekakvoj navici – nije donijela ništa novoga ni lijepog, i nije
otvorila neke obećavajuće perspektive. Govorimo, naravno, o
društvenom aspektu, a ne individualnom, gdje uvijek ima iznimaka.
Da je „Feral“ još živ i nekom
srećom među nama, u njegovom
finalnom izboru za „Shit“ protekle
godine svakako bi se našla i nedavna izjava ministra pravosuđa
Orsata Miljenića, koji je – onako
poput nadobune tetice u vrtiću
– strogo pripretio Srbiji da će je
Hrvatska zaustaviti na putu u EU
ukoliko ne pokrene nova suđenja
svojim ratnim zločincima.
„To nam je dužnost i nijedna hrvatska vlada ne može
od toga odstupiti. Srbija se mora
držati određenih kriterija, koji
su bili postavljeni nama. I reći
nekome da Ovčara završava
na činu kapetana bivše JNA
potpuno je neprihvatljivo. (...)
Srbiji mora biti jasno da je to
čeka i što prije počnu, bolje za
njih“ – izdeklamirao je nedavno
na Hrvatskom radiju ministar
resora koji se brine za pravdu i
sporovođenje zakona.
Oni koji pažljivije prate
ovakva zbivanja u Hrvatskoj
ostali su zatečeni i zbunjeni,
posebno zbog činjenice da ovakva ucjena (jer o tome se radi:
ako vi nećete onako kako mi
kažemo, onda ćemo mi...!) dolazi
baš iz resora kojem su propisi
suština posla, pogotovo kada se
zna da je Hrvatski sabor donio
deklaraciju (da li pod pritiskom
EU kao i mnoge druge stvari ili
sasvim dobrovoljno sporedna je
stvar) kojom se Hrvatska javno
obavezuje da neće otežavati i
postavljati prepreke susjednim
zemljama na njihovom putu u
evropske integracije. Pa sad, ko
je tu mjerodavniji – državni parlament ili jedno ministarstvo?
Neki će reći – pa deklaracija
nije zakon! I biti će u pravu, ali
je svaka deklaracija ili rezolucija najvišeg državnog organa u
stvari javna reč države koja se
mora poštovati, ako ta država
drži do svog obraza i ozbiljnosti.
Jeste da danas riječ baš nema
neku vrijednost i težinu kao
nekada (što zorno manifestiraju
upravo neki planetarni drmatori
koji smatraju da su bogomdani
da utiru puteve suvremene civilizacije prema svom nahođenju),
14
ali šta nam onda ostaje da učimo
svoju djecu o etici i moralu?
To da treba bez ostatka
privesti pravdi sve one koji su
počinili i prouzročili zločine, a
pogotovo ratne, i to na svim stranama uopće nije sporno, ali je
veoma sporno i izaziva duboke
nedoumice kada se od nekoga
traži (i pri tome prijeti) onakvo
ponašanje kakvo sami nismo
spremni da upražnjavamo. Ili
nećemo, ili nemamo snage za to,
svejedno.
A upravo o tome se ovdje
radi. Na stranu to što ovakva
prijetnja temeljito odudara od
proklamiranog i poželjnog evropskog ponašanja, ali iz nje
bi se moglo zaključiti kako je
Hrvatska po pitanju otvaranja
nekih suđenja za ratne zločine
počinjenih iz vlastitih redova
postupila samo zato što ju je na
to obavezala EU u okviru pristupnog puta do članstva u njenim
redovima. Da apsurd bude veći,
upravo na tom području je Hrvatska učinila najmanje, čak znatno
ispod standarda koji je zahtevala
EU (pa joj s te strane još uvijek
stižu neke verbalne kritike), a
zašto je i pored toga Hrvatskoj
progledala kroz prste ostaje
samo da nagađamo. Ne samo u
vezi suđenja za ratne zločine, već
– na primjer – i u vezi vraćanja
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.
(ili obeštećenja) otetih stanova, u čemu
Hrvatska nikada nije pristala na rješenje
koje je EU primjenila u Bosni i Hercegovini (da se stan vrati svakom povratniku
iz izbjeglištva kojem je oduzet).
Hrvatsko pravosuđe je – podsjetimo samo na neke činjenice – tek nakon
skoro punih 19 godina nedavno izreklo
prvu presudu za ratni zločin počinjen
tokom i odmah poslije vojne akcije
„Oluja“: pripadnik Hrvatske vojske Bože
Bačelić osuđen je na sedam godina zatvora zbog ubojstva dvoje staraca na
Prokljanu i jednog ratnog zarobljenika
u Mandićima. Iz ove izrečene kazne je
vidljivo koliko je prema sudu hrvatskog
pravosuđa bio jeftin život srpskih civila u
vrijeme te „oslobodilačke akcije“. A ubijeno ih je prema hrvatskim procjenama oko
700, uglavnom staraca i starica koji nisu
htjeli da napuste svoje kuće.
Poslije poništavanja prvostupanjske
presude generalima Gotovini i Markaču
u Hagu i njihovog puštanja na slobodu
hrvatski predsjednik i premijer su javno
obećali da će Hrvatska suditi svojim
ratnim zločincima, pogotovo što je u
Hagu potvrđeno da je u vrijeme „Oluje“
počinjeno više ratnih zločina, ali da za
njih nisu odgovorni spomenuti generali.
Od toga, eto, skoro pa ništa, a u Hrvatskoj trenutno nema niti jednog takvog
suđenja.
Posebna priča je s onim poznatim
brojnim ratnim zločinima o kojima – iako
se uglavnom skoro sve zna – još nisu ni
pokrenute istrage, a kamoli sudski procesi, a kako stvari stoje nikom izgleda
ne pada na pamet da takvo nešto i uradi.
Među takvima je, na primjer ubijanje ratnih zarobljenika u vojarni u Bjelovaru,
prisilna evakuacija 26 srpskih sela s
područja Požege (gdje rata nije bilo) koja
su zatim potpuno uništena, a najmanje
44 civila koja nisu htjela da napuste svoje
kuće pobijena, preko stotinu ubijenih
civila (za koje su izdate umrlice) u
Sisku, pa ubijanje 22 civila, do djece,
koji nisu htjeli da napuste svoje kuće u
selu Merdari prvog dana „najčišće vojne akcije Bljesak“ (kako se službeno
predstavlja) itd...
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.
I ono malo što je do sada suđeno
(za ratne zločine u Gospiću, Paulin
Dvoru, Pakračkoj Poljani, Medačkom
džepu ...) pravosuđe se temeljito trudilo
da obuhvati i osudi što manje počinilaca
i to uglavnom na najnižim pozicijama.
Jednog ovdje, dva-tri tamo, ali ni slučajno
po zapovjednoj odgovornosti, što je inače
na srpsku stranu primjenjivano ‘šakom i
kapom’.
Posebna priča su ratni zločini za koje
se niti ne priznaje da su počinjeni iako
su očigledni, a javnost za njih zna već
odavno. Tako na primjer, sudeći prema
službenim ocjenama etničkog čišćenja
srpskog stanovništva nigdje u Hrvatskoj
nije bilo, već samo obratno, pa zato i
nema istraga ili procesa optuženima za
ta nedjela na hrvatskoj strani. Nadalje,
još nitko nije odgovarao za miniranje
MINISTAR MILJANIĆ VOZI
NA DVA KOLOSJEKA:
Jedan za međunarodni promet na kojem dominiraju slatka
obećanja i slike, i drugi, stvarni, za vlastitu
unutrašnju upotrebu
u kojem dominira
indolentan odnos
prema žrtvama ratnih zločina sa srpske
strane...
15
kuća iako ih je izvršeno nekoliko hiljada,
ali ni za spaljivanje čitavih mesta u kojima su, nekim slučajem, do tada živjeli
većinom Srbi.
Kada se sve to sagleda u nekakvoj
cjelini, slika po Hrvatsku i njeno
pravosuđe (za koje je trenutno odgovoran
na početku spomenuti ministar) uopće
nije optimistična. S obzirom na dužinu
vremena i upornost kojom se izbjegava
rješavanje nekih notornih slučajeva,
nameće se utisak da se to sve ne dešava
sasvim slučajno. A Hrvatska, u tom pogledu, kao da se kreće na dva kolosijeka
– jednom za međunarodni promet na kojem dominiraju slatka obećanja i slike, i
drugom, stvarnom, za vlastitu unutrašnju
upotrebu.■
predsjednički izbori
Mizerna kvaliteta kampanje
i neinventivni slogani
Temeljni razlog nekvalitetne predsjedničke kampanje je u tome što je rasprava o bitnim društvenim pitanjima i problemima uglavnom bila slaba i
najvećim dijelom nepovezana s općim dobrom
P
Piše:
DRAŽEN
LALIĆ
redsjednički izbori su
veoma važni. Tu je
tvrdnju nužno istaknuti prije analize rezultata prvoga kruga
nadmetanja četvoro kandidata za
položaj predsjednika Republike
Hrvatske. Potrebno je argumentirano opovrgnuti u našoj javnosti
prisutno stanovište kako hrvatski
predsjednik, s obzirom da (navodno) ima male ovlasti, nije jako
bitan akter, posebno u unutarnjoj
politici. Važnost šefa države u
Hrvatskoj ponajprije je istaknuta
time što se bira na izravnim izborima, pa stoga ima veći legitimitet nego ijedan drugi državni
dužnosnik. Također, ovlasti
predsjednika uopće nisu male:
prema članku 93. Ustava nositelj
te dužnosti, uz to što odgovara za
obranu neovisnosti i teritorijalne
cjelovitosti, predstavlja i zastupa
Republiku u inozemstvu i u zemlji (posljednje kritičari uglavnom
zanemaruju), te se brine za redovito i usklađeno djelovanje
te za stabilnost državne vlasti (i
to zanemaruju, itekako). Slikovito izneseno, predsjednik je
posljednji igrač obrane Republike
koja je u Ustavu određena kao
demokratska i socijalna država
u kojoj vlast proizlazi iz naroda
i pripada narodu kao zajednici
slobodnih i ravnopravnih država
(Temeljne odredbe, članak 1).
soku dužnost, posebno dolazi ili
treba doći do izražaja s obzirom
na svekoliku krizu koja već gotovo šest godina ozbiljno ugrožava
Hrvatsku. Mnogi građani ove
zemlje imaju veliku potrebu za
time da ih netko valjano zastupa,
te da se skrbi za valjano i stabilno djelovanje državne vlasti.
Ta je potreba naročito naglašena
s obzirom da kod nas već dulje
vrijeme postoje ozbiljni deficiti u
političkom predstavništvu: saborski zastupnici mnogo manje
odgovaraju svojim biračima,
nego stranačkim šefovima od
kojih dominantno zavise njihove političke karijere. Politička
i društvena važnost predsjednika Republike kao svojevrsnoga
kontrolora političkoga sustava i
naročito vlasti postaje tim veća
što stranke, ministri, zastupnici
i ostali politički akteri izraženije
pokazuju svoju nesposobnost da
suzbiju ekonomske i društvene
teškoće, te što su odvojeniji od
stvarnoga života. Naposljetku, treba istaknuti integrativnu
društvenu ulogu predsjednika za
kojom postoji sve veća potreba s
obzirom da su kod nas iz dana
u dan sve prisutnije povijesne,
ideološke i druge podjele koje
neki politički i drugi akteri sve
više potiču kako se približavaju
ipak najvažniji parlamentarni izbori. Važnost navedenih i drugih
ovlasti te političke uloge predsjednika, a time i izbora za tu vi-
Najviše zbog navedenih
okolnosti
kampanja
vezana
za šeste predsjedničke izbore
16
u Hrvatskoj izazvala je već
u prvom krugu tih izbora veliku pažnju javnosti. Televizijska
sučeljavanja kandidata imala su
veliku gledanost, a na javnim
mjestima su građani često komentirali poruke kandidata. Ti su
komentari, međutim, dominantno
bili nepovoljni i izražavali ionako
prisutno nezadovoljstvo građana.
Tako sam nekoliko dana uoči izbora i mimo svoje volje sam u jednom kafiću u Zagrebu slušao, zajedno s ostalim gostima, žestoku
raspravu nekoliko gimnazijalki o
izbornoj kampanji, u kojoj nije bilo
dobre riječi (zapravo je bilo mnogo grubih riječi) za tri osobe koje
su se natjecale za dužnost predsjednika, dok je jedan kandidat
(25-godišnji Ivan Vilibor Sinčić)
izazvao kod njih drugačije, povoljne reakcije.
Negativne ocjene te kampanje, izdašno prezentirane i u
medijima, uglavnom su opravdane. I to zbog dva osnovna razloga. Prvi, komuniciranje kandidata
u vezi s prvim krugom izbora bilo
je slabe marketinške kvalitete,
što se najočitije izražavalo u doista neinventivnim sloganima.
Nejasna temeljna poruka „To
je pravi put“ Ive Josipovića se
u kampanji prezentirala u sklopu s bizarnim znakom koji je
u javnosti odmah „iščitan“ kao labirint (?!). Slogan „Zajedno za
bolju Hrvatsku“ Kolinde Grabar
Kitarović, kandidatkinje stranke
koje je kroz djelovanje i komuIDENTITET/ BR. 197 / 2014.
HRVATSKI PARADOKS: Imajući u vidu pogubne posljedice ekonomske i društvene krize,
kao i veliko nepovjerenje mnogih građana prema političkoj kasti, pobjedu je paradoksalno ostvarila kandidatkinja upravo stranke koja je dala naročito velik doprinos kako toj
krizi tako i uzrocima prezira velikoga broja građana prema političkim akterima
niciranje nekih svojih čelnika (primjerice
Karamarkova izjava o neuspjehu nacionalne pomirbe) dala velike doprinose
podjelama u društvu, valjda je trebao
imati značenje da je današnja Hrvatska,
ova izmučena krizom, u dobrom stanju
koje treba postati još bolje. Kampanja
kandidatkinje HDZ-a obilovala je gafovima, primjerice sudjelovanjem Zdravka
Mamića i nekih drugih osoba nedolična
ponašanja u notornoj donatorskoj večeri
u Zagrebu ili time što je ona neko vrijeme
zavaravala javnost o svom radnom statusu u NATO-u. Drugi je razlog mizerne kvalitete
kampanje u tome što je rasprava o bitnim društvenim pitanjima i problemima
u tjednima prije prvoga kruga izbora
uglavnom bila slaba i najvećim dijelom
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.
nepovezana s općim dobrom. Neku korist za dobro koje pripada svima ipak su
dale neke kritike vezane za cinični odnos
prema socijalno ugroženima i gubitnicima tranzicije koje je mladi Ivan Vilibor
Sinčić bespoštedno uputio svojim suparnicima i političkoj kasti u cijelosti. U tom
su smislu bili blagotvorni, smatram, i izvjesni dijelovi prijedloga za reformu Ustava Ive Josipovića, ponajprije inicijative
dosadašnjega predsjednika za decentralizaciju (podjela zemlje na pet do osam
regija umjesto sadašnjih 21 županije),
uvođenje preferencijalnoga glasanja
na izborima te biranja vodstva stranaka
shodno načelu „jedan član – jedan glas“.
Upravo u međuodnosu (politika)
Josipovića i Sinčića te dinamike njihovih birača za vrijeme kampanje, treba
17
tražiti osnovni uzrok zbog kojega je prvi
krug izbora 28. prosinca donio gotovo
izjednačenu poziciju dosadašnjega predsjednika (38,5 posto glasova) i kandidatkinje HDZ-a (37,2 posto). Naime, jako
dobar i mnogima iznenađujući (pa i meni,
iako sam nekoliko dana prije izbora u intervjuu N-1 televiziji najavio da će Sinčić
dobiti nešto više od desetine glasova)
rezultat mladoga kandidata Živoga zida
(16,5 posto) po svemu sudeći uglavnom
izvire iz erupcije nezadovoljstva birača
s lijeve strane političkoga prostora. Ivan
Vilibor Sinčić je najvjerojatnije mnogo
više glasova uzeo Ivi Josipoviću nego
Kolindi Grabar Kitarović. S obzirom da
su rezultati anketa provedenih dva tjedna uoči izbora (npr. agencije Ipsos Puls)
pokazivali da bi Sinčić mogao dobiti oko
9 posto glasova, vjerojatno je taj mladi
predsjednički izbori
RAZOČARANI BIRAČI: Poraz kandidata ljevice uglavnom izvire iz erupcije nezadovoljstva
birača s lijeve strane političkoga prostora te nemogućnosti distanciranja od sve nepopularnijih stranaka vladajuće koalicije koje su ga kandidirale
anarhist (tako ga je najpreciznije politički
odrediti) znatno povećao svoju popularnost upečatljivim istupima u televizijskim
sučeljavanjima u posljednjih tjedan dana
kampanje. Njegove poruke poput one da
su sva tri ostala kandidata (bila) istaknuti
članovi dviju velikih stranaka i imali funkcije u državnoj vlasti naročito su negativno djelovale upravo na izborne šanse
Ive Josipovića.
Sinčić tom i sličnim porukama nije
mogao nanijeti veću štetu šansama
Kolinde Grabar Kitarović: u socijalnom
(najviše ga podržavaju mladi gubitnici
tranzicije), kulturnom (njegov su pristalice
uglavnom izdanci urbane i postmoderne
kulture) i političkom smislu (kod njih prevladavaju anarhizam i libertarijalizam te su
bliži ljevici nego centru i posebno desnici)
opcija koju on predstavlja stubokom razlikuje od HDZ-ovske. Pritom svakako
treba uzeti u obzir da je Grabar Kitarović
u prvom krugu ovih izbora više djelovala kao kandidatkinja stranke i korisnica
usluga moćne „mašinerije“ HDZ-a, a
manje kao samostalna političarka koja
provodi autentičnu kampanju. Uz pomoć
stranačke organizacije kojoj je na čelu u
javnosti nepopularni, ali nedvojbeno efikasni tajnik Milijan Vaso Brkić, kandidatkinja HDZ-a je dobila velik broj glasova,
ali razliku od te „dobre“ trećine izbornoga
tijela do 50 posto i jedan glas onih koji
će izaći na izbore 11. siječnja ona najviše
mora sama osigurati što će joj biti težak
zadatak. Dakle, kandidat Živoga zida najviše
je „odgrizao“ od političkoga kolača Ive
Josipovića koji za razliku od svoje suparnice nije funkcionirao dominantno kao
predsjednički kandidat SDP-a i satelitskih
stranaka, nego kao javnosti prepoznatljiv
pojedinačni politički akter. Josipović se
ipak nije mogao dostatno otrgnuti od sve
nepopularnijih stranaka koje su ga kandidirale, s obzirom da je veći dio trajanja
svoga mandata kao predsjednika Republike protekao u situaciji teške ekonomske
18
i društvene krize na koju vlast Kukuriku
koalicije nije valjano reagirala. Svoju
kritičku poziciju prema politici te vlasti
dosadašnji favorit ovih izbora - incumbent, tj. nositelj vlasti koji se natječe za
novi mandat je uglavnom po definiciji u
prednosti pred suparnicima - izrazio je
navedenim prijedlogom za promjene
Ustava na koju Zoran Milanović i drugi
vodeći SDP-ovci nisu reagirali s odobravanjem. Ali, u komuniciranju o tom
prijedlogu nije bio dovoljno jasan. Obični
građani, naime, uglavnom nisu povezali
izlazak iz krize odnosno poboljšanje svoje životne situacije s tim promjenama.
Predizbornim anketama ustanovljena prednost Josipovića se u prvom krugu
izgubila. Dvoje kandidata sada (ovaj tekst
pišem neposredno po završetku prvoga
kruga izbora) stoje poravnati na startu
drugoga, posljednjeg kruga izborne utrke.
Kolinda Grabar Kitarović može računati
na podršku velike većine onih koji su 28.
prosinca glasali za Milana Kojundžića, ali
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.
RASTUĆI ANARHIZAM: Mladi kandidat Živog zida osvojio je 16,5 posto u prvom krugu i time
značajno pridobio lijevo orijentirano i mlado biračko tijelo
to joj vjerojatno, ako odaziv na izbore 11.
siječnja bude veći nego dva tjedna ranije,
neće biti dovoljno za konačan trijumf. S
druge strane, Ivo Josipović očito najviše
traži formulu za pobjedu u drugom krugu
izbora u snubljenju birača Ivana Vilibora
Sinčića, od kojih su mnogi simpatizeri
ORaHa, stranke koja mu je dala potporu
uoči ovih izbora i koju vodi njegova prijateljica Mirela Holy.
Ustvari ishod predsjedničkih izbora
najviše ovisi o odazivu birača. Ako broj
birača bude manji nego u prvom krugu
kada je glasalo 47,1 posto, vjerojatno će
pobjedu odnijeti kandidatkinja HDZ-a kao
stranke koja ima disciplinirano biračko
tijelo i saveznike na ekstremnoj desnici.
Međutim, ukoliko odaziv u drugom krugu
bude osjetno veći nego u prvom, onda
će pobjedu po mojoj procjeni odnijeti
Josipović, budući da će tada raspolagati
i s glasovima onih razočaranih birača
ljevice i centra koji su 28. prosinca dali
podršku Sinčiću ili zbog lošega vremena
i drugih razloga nisu došli na birališta.
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.
Treba podsjetiti kako je u drugom krugu
predsjedničkih izbora prije pet godina
glasalo osjetno više građana (50,1 posto)
nego u prvom krugu (44,0 posto). Pritom
svakako treba uzeti u obzir da je ukupan
broj birača na ovim izborima znatno manji, s obzirom da su sada birački spiskovi mnogo sređeniji, nego na izborima
2009./2010. godine, pa je tada u prvom
krugu glasalo 200.000 više ljudi nego u
istom krugu ovih izbora.
Dakle,
politička
sudbina
Ive
Josipovića najviše ovisi o stanju
demokracije. A to stanje kod nas nije povoljno s obzirom na već dugo prisutan
pad sudjelovanja građana u izborima koji
se u apsolutnim brojkama izrazio i na
ovim izborima. Na Josipoviću je zadatak
da taj trend preokrene u drugom krugu
izbora, odnosno da na birališta izađe
nešto više od polovine upisanih u biračke
spiskove. To nije nemoguća misija, ali je
svakako vrlo teška, imajući u vidu pogubne posljedice ekonomske i društvene
krize, kao i veliko nepovjerenje mnogih
19
građana, osobito mladih, prema političkoj
kasti u cijelosti. Ukoliko izlazak na drugi
krug izbora bude sličan kao u prvome
krugu, pobjedu će odnijeti kandidatkinja
stranke koja je dala naročito velik doprinos kako toj krizi tako i uzrocima prezira
velikoga broja građana prema političkim
akterima. Međutim, ta stranka je ostala
na nogama unatoč teškim udarcima korupcije i manipulacije koje je zadala i
sebi i društvu u cijelosti. I ne samo to –
HDZ ima najveće šanse da pobijedi na
sljedećim parlamentarnim izborima. U
uvjetima maloga odaziva na izbore koji
baš njoj najviše odgovara i podrškom od
oko 37 posto koju je ishodila za Kolindu Grabar Kitarović lista Karamarkove
stranke zasigurno bi bila najsnažnija
lista, najvjerojatnije u stanju da u toj situaciji uz pomoć svojih saveznika i blagodati D’Hontove metode pretvaranja
glasova u zastupničke mandate ostvari
većinu u Saboru. Demokracija se i kod
nas, slično nekim drugim zemljama, sve
više premeće od vladavine naroda ka
vladavini strogo organizirane manjine. ■
principi vladanja
Licemjerjem okovana Hrvatska
Ono što rječnici definiraju kao čin osude onoga što i sam čini onaj koji
osuđuje te ono što narod kao i uvijek nepogrešivo precizno raščlanjuje kroz
izreku – jedno govori, drugo radi, a treće misli, u Hrvatskoj je postao princip
vladanja i način kojim se manipulira masama, kako kod onih koji su na vlasti tako i kod opozicije koja žarko želi doći na vlast…
Piše: ALEKSANDAR AJDARIĆ
L
icemjerje onih koji imaju
vlast uobičajena je pojava,
koja se komentira u kafićima
i koja je tek politički kažnjiva
kod birača na izborima. U
međuvremenu, obični ljudi koji promatraju taj hipokrizijski cirkus mogu se samo
ili smijati, ako imaju bolje živce, ili se pak
zgražavati, ako su se odavno pozdravili s
tolerancijom prema onima koji nam vode
državu. Iako je već stoput ponovljeno
kako Hrvatskoj u ovome trenutku trebaju
političari – činovnici, konzistentnog i hladnog političkog djelovanja, a ne populisti
milozvučne retorike, zasad čini se bolje
prolaze ovi potonji. Primjera licemjerja
je toliki broj da se za potrebe ovog teksta moraju probrati samo oni najsjajniji
koji nam vrijeđaju inteligenciju. Iako je
licemjerje staro koliko je star i misleći
čovjek, nije loše prisjetiti se te arhetipske čovjekove osobine koja svoju opasnu dimenziju poprima tek kod osoba na
najvišim rukovodećim položajima.
Posljednji u nizu primjera je ministar zdravlja, Siniša Varga koji je u
jeku vladine akcije generalne štednje po
ministarstvima kako bi se deficit obuzdao
unutar prihvatljivih okvira, poput pijanog
tinejdžera odlepršao na skijanje u Italiju
sa službenim automobilom i vozačem.
Takva vrsta političkog debilizma nije strana ovoj vladi, ali je problematična jer se
unatoč brojnim greškama i upozorenjima
- ponavlja. Džaba Milanoviću akvizicija
vrhunskih i basnoslovno skupih američkih
PR agenata koji bi mu trebali pomoći da
ispegla imidž stranke pred parlamentarne
izbore kada mu šef zdravstva ima pamet
osnovnoškolca. Majstori iz Banskih dvora
pokazali su kako se i s malo financijskog
troška može učiniti golema politička šteta.
Iako aktualna vlada odavno nema veze
sa socijaldemokracijom, takva šamarčina
osiromašenim građanima upravo je
nevjerojatna jer se događa u mučnim
gospodarskim neprilikama, za koje je
najodgovornija ta ista vlada. Vratio je
Varga potrošeni novac u proračun, no to
je vjerojatno učinio sa sočnom psovkom
prema novinarima koji su ga danima maltretirali kroz svoje komentare, a posebno
prema onom nadobudnom liku koji ga je
uslikao mobitelom na parkiralištu i tako
pokrenuo cijeli show.
Idemo dalje. Tomislav Karamarko, predsjednik HDZ-a, povjesničar
arhivist i obavještajac, čovjek koji sebe
naziva homopoliticusom, posljednjim
provalama oko svog idola Tuđmana
ustoličio je sebe kao kralja licemjerja, dv20
ostrukih mjerila i – političkog kretenizma.
Nakon što već mjesecima iz HDZ-a pljušte
kritike prema inicijativi Ive Josipovića,
koji kroz ustavne promjene želi stvoriti
okvir za gospodarski oporavak zemlje,
objašnjavujući te kritike time da Hrvatska
nije u ustavnoj krizi, pa joj prema tome
izmjene ustava nisu ni potrebne, Karamarko predlaže da se u ustav ugradi mitologem, pod nazivom Tuđmanizam.
Šef stranke koja kritizira ustavne izmjene
radi konkretnih mjera izlaska iz krize, pa
kakve god one bile, predlaže uvođenje
romantiziranih simbola u taj isti ustav.
Dakle, čovjek koji političku karijeru gradi
na označavanju Tita zločincem i totalitaristom, u Ustav želi ugraditi politički termin vezan za Titovog generala i umivenog totalitaristu, koji se shodno tome Tita
nikada nije ni odrekao.
No, HDZ tu ne staje. Stranka koja
je nepravomoćno osuđena za izvlačenje
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.
20 milijuna kuna iz javnih poduzeća za
stranačku korist, bez imalo srama SDPovu vladu proglašava pronevjeriteljskom
i veleizdajničkom jer, pazite, nisu u
dovoljnoj mjeri iskoristili EU fondove.
Nečiju nesposobnost i nekompetentnost
izjednačavati s takvim kriminalom, dok istovremeno “žicate” pred Vrhovnim sudom
da vas oslobode od dokazanih optužbi za
pronevjeru, vrhunac je licemjerja i bezobrazluka. No, za HDZ i njegove birače
tu nema ničega sporno, vodeći se valjda
onom taktikom da ćeš pljuvanjem drugoga isprati prljavštinu sa svog obraza.
Kad smo kod čistog obraza, tu valja podsjetiti na parlamentarnu stranku
HDSSB, čiji su čelnici iz svih mogućih
oružja iznapadali hrvatsku diplomaciju
jer nije, kako kažu, u dovoljnoj mjeri osudila političke proljeve neosuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja. Radili
su to u saboru, podsjetimo, dok im se
na reveru sjajio bedž s likom osuđenog
i zatvorenog ratnog zločinca Branimira
Glavaša.
Idemo dalje. Jedan od najbljutavijih primjera licemjerja
je svakako
vrhuška Hrvatskog nogometnog saveza
kojeg operativno predstavlja Damir
Vrbanović. Nakon što je HNS-u stigla
kazna iz UEFA-e zbog navijačkih nereda
u Milanu, Vrbanović je još jednom pozvao sve nadležne institucije da se bore
protiv huliganizma. Učinio je to iako mu
se njegov stvarni šef Zdravko Mamić
mlati po VIP ložama, psuje novinare,
derneči po aerodromima i nastavlja
protežirati nogometne suce povezane sa
namještanjem utakmica. Pritom barem
nema sumnje da je Mamić najbolje odijeveni huligan na hrvatskim stadionima.
No, ljudi koji vode hrvatski nogomet još
su više iskazali svoj talent za licemjerje
kada su za oproštaj ustaškog apologete i nešto boljeg nogometaša, Joea
Šimunića dali tiskati dres s natpisom:
“Svi smo mi Joe”. Kako se onomad klicalo osuđenom ratnom zločincu Mirku
Norcu sa stupidnom, kolektivističko–
patetičnom krilaticom “Svi smo mi Mirko
Norac”, tako se i sada verbalnom zločincu
Šimuniću ponovno staje u obranu nakon
što je osramotio Hrvatsku pred cijelim
svjetskim auditorijem, urlaukanjem “Za
dom spremni”. Pozivati na borbu protiv
huliganizma i ustašluka dok istovremeno
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.
braniš huligane i ustaštvo unutar svoje
bratije jadno je, ali i toliko normalno za taj
klijentelistički savez, koji predstavlja čitav
hrvatski nogomet.
U oceanu dnevnopolitičkog licemjerja, obitava i primjer institucionalizirane
hipokrizije. Predsjednik Sabora Josip
Leko aktualizirao je uvođenje Etičkog
kodeksa za saborske zastupnike kako
bi se popravila očajno loša slika te institucije u javnosti. Kako je rekao sam
Leko, kodeks bi trebao poslati poruku
hrvatskim građanima da je važno kako
zastupnici zastupaju, govore i kome se
obraćaju pa čak i koliko dolaze na sjednice, rekao je Leko, naglasivši to “čak”,
kao da pritom podnosi nečiju krvnu žrtvu.
Iako već i sada postoji javno dostupna
evidencija zastupničkih dolazaka u sabor, ostat će taj Kodeks samo prazno
slovo na papiru jer zastupnici neće podlijegati nikakvim sankcijama zbog svojih
nedolazaka. Povrh toga, Leko je kazao
kako je i prije bilo pokušaja donošenja
takvog kodeksa, ali nije bilo konsenzusa za njegovo konačno izglasavanje. Eto, u 24 godine parlamentarizma
zastupnici se nisu mogli dogovoriti oko
nekakvog kodeksića, koji će prije sličiti
kućnom bontonu za učenike ili pravilniku
ponašanja u haustoru. Zastupnici su se
pretvorili u replikante, a ne konstruktivne
donositelje zakona, primjetio je Leko. Istina je to, rasprave su se u posljednjih nekoliko godina izokrenule u osobna prepucavanja zastupnika, koji su svoje replike
namjerno garnirali kojekakvim citatima
pjesama, vicevima ili upućivanjima na
psihijatrijske preglede. Dobro su procijenili da će im takav komentar prije završiti
na stranicama novina ili portala pa tako
zadobiti jeftini publicitet. No, to je manje
važno. Ono što se pita običan čovjek je to
zašto zastupnik zbog svojih nedolazaka
ne može biti kažnjen. Radnik ako ne dođe
na posao riskira otkaz, zastupnik ako ne
dođe na svoj posao, riskira gubitak ukusne teletine koja se najčešće poslužuje
srijedom u saborskom restoranu po 60
posto nižim cijenama od onih u pučkim
restoranima. S druge strane, europski
parlamentarci za svoje nedolaženje na
sjednice kažnjavaju se s pola dnevnice,
dok će zastupnici u skupštinama Srbije i
Crne Gore, po novome, biti kažnjeni i s
trećinom svojih mjesečnih primanja. Ako
21
tvrdnje da se u euro-parlamentu radi ozbiljno te da je u Srbiji i Crnoj Gori voda
došla do grla, uzmemo kao točne, ispada da se u Hrvatskoj, po toj logici, ili
ne radi ozbiljno, ili da voda nije došla do
grla. Eto, to je poruka koja se iz Sabora
odašilje narodu.
Najbezobrazniji zastupnici u hrvatskom saboru svakako su Željko
Kerum i šef najjače oporbene stranke,
Tomislav Karamarko koji su se u tri
godine u saboru pojavili svaki po tri puta
i za to primali 18 000 kuna mjesečne
plaće. I dok je Kerum potpuno irelevantan za politički život države, Karamarko to
nije jer pretendira na upravljanje vladom
u idućem mandatu. Drugu stranu Karamarkovog eskiviranja rada u Saboru pojasnio je njegov dežurni advokat, Gordan
Jandroković: Jesu li nedolasci Karamarka
u Sabor u redu ili nisu, ocijenit će građani
na izborima, kazao je Jandroković novinarima sa znakovitim smiješkom na licu.
Njegova samouvjerenost proizlazi iz
toga, što je on potpuno siguran da HDZovom biračkom tijelu to uopće nije važno
dok god trgovački putnici Tomo i Vaso
obilaze hrvatske zaseoke pa sirotinji
nude kofere pune blistavih predizbornih
obećanja u zamjenu za glasove na izborima. Naime, političari su licemjerni jer im
birači to dopuštaju. Birači žele licemjerne
i koruptivne političare jer se nadaju da će
i sami postati dio te uhodane nepotističke
mašinerije pa tako ostvariti svoje osobne
interese. Ukratko, biračima se živo fućka
za ukupnu poštenu i pravičnu državu dok
god postoji šansa da će njima, i samo
njima, oko novčanika biti toplo.■
intervju: dr. Dubravko Lepušić
Prizivači savjesti zakidaju i
rastavljene žene, lezbijke...
Doc. dr. sc. Dubravko Lepušić, ginekolog s Klinike za ženske bolesti i
porodništvo KBC-a Sestre milosrdnice u Vinogradskoj ulici za tportal je
prokomentirao problematiku sve manje dostupnosti pobačaja na zahtjev u
Hrvatskoj iznoseći pritom i primjere iz liječničke prakse...
P
rema dostupnim informacijama, svi ginekolozi iz
KBC-a Sestre milosrdnice
usprotivili su se obavljanju pobačaja na zahtjev umjesto kolega s kolektivnim prizivom
savjesti iz KB-a Sveti Duh. Što bi se
dogodilo kad bi iz Svetog Duha danas
poslali trudnicu na pobačaj u Vinogradsku?
obveze. Ovi naši potpisi nisu protest
nego tek ukazivanje na nelogičnosti,
a neki puta i neiskrenosti, u prizivima
savjesti.
- Moji kolege, uključujući i mene, potpisali su izjavu da ne žele raditi tuđi
posao. Poštovat ćemo ugovor koji je na
inicijativu Ministarstva zdravlja potpisan
između naše bolnice i KB-a Sveti Duh,
a potpisan je na 30 dana. Nakon toga
neće biti produljen. Dakle, ako danas
dođe trudnica sa zahtjevom za prekid
trudnoće, bit će pregledana i dobit će
adekvatan termin za zahvat. Ono što
nas je zasmetalo jest selektivan pristup
prizivu savjesti. Kolege u KB-u Sveti Duh
ne bi radili prekide trudnoće, ali bi radili i
dalje prenatalnu dijagnostiku i asistiranu
oplodnju što isto podliježe - ako se radi o
iskrenoj vjeri - prizivu savjesti.
- Ne slažem. Svaka državna, javna bolnica mora poštovati zakon. Isto tako mora
raditi po svim znanstvenim principima i
dokazanim i provjerljivim znanstvenim
istinama. Poštivanje zakona nije pri tome
prebacivanje posla na druge, već takva
organizacija posla koja će poštovati i
zadovoljiti zakon. A to bi svakako bilo
uzimanje vanjskih suradnika koji bi
izvršavali taj posao. Poštivanje zakona
je i preispitivanje izjašnjavanja na priziv
savjesti u samo dijelu posla. Moraju se
postaviti parametri, kriteriji koji će strogo definirati pitanje priziva savjesti u
medicini, poglavito ginekologiji. Prema
Međunarodnom paktu o građanskim i
političkim pravima, čl. 18, pravo na priziv
savjesti je kao i većina drugih prava,
ograničeno pravo. Limitirano je u mjeri
koju propisuju zakoni nužni u demokratskom društvu u interesu javne sigurnosti, zaštiti javnog reda, zdravlja i morala
ili za zaštitu prava i sloboda drugih ljudi.
Tko je i kad u ime KBC-a Sestre
milosrdnice potpisao odluku da
će tamošnji ginekolozi obavljati
pobačaje na zahtjev umjesto ginekologa iz KB-a Sveti Duh?
- Ugovor je potpisan od Ravnateljstva
bolnice na inicijativu Ministarstva zdravlja. Pritom, Ravnateljstvo se je uredno
konzultiralo s djelatnicima na našoj
klinici, no kako je trebalo hitno riješiti situaciju s dostupnošću te usluge ženama,
pristali smo samo privremeno izvršavati
Ravnatelj KB-a Sveti Duh Mladen
Bušić kaže da ta bolnica inače izvanredno surađuje s KBC-om Sestre
milosrdnice i da odbijanjem obavljanja pobačaja ne krši nijedan zakon.
Slažete li se s tim?
Kako
komentirate
zaključak
pomoćnika ministra zdravlja Dragana Korolije Marinića da je pitanje
dostupnosti pobačaja na zahtjev
sada riješeno u svim hrvatskim bol-
22
- Moraju se postaviti jasni kriteriji koji će strogo
definirati pitanje priziva
savjesti u medicini...
- Svaka državna, javna
bolnica mora poštovati
zakon i raditi po svim
znanstvenim principima
i dokazanim i provjerljivim znanstvenim istinama...
- Prava žena moraju
ostati neupitna i to ne bi
smjelo biti predmet bilo
kakve rasprave...
- Neke države, poput
Švedske, Finske, Bugarske, Češke i Islanda
ne dozvoljavaju priziv
savjesti u medicini...
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.
nicama?
- Kolega Korolija na saborskom Odboru
za ravnopravnost spolova, na kojem smo
zajedno bili, uvažio je i shvatio našu primjedbu i izjavio je da postoje i drugi načini
za poštivanje zakonske obveze, a to je
ono što sam već rekao - uzimanje vanjskih stručnjaka na honorar.
Pomoćnik ministra najavio je i osnivanje posebnog povjerenstva koje
će se šire pozabaviti svim pitanjima
oko reproduktivnih prava žena. Smatrate li da je to optimalno rješenje?
- Da, pitanje osnivanje takvog Povjerenstva je nužno. Ako ni zbog čega drugog, onda da se postave točna, precizna
pravila za priziv savjesti oko reproduktivnih prava žena, ali i općenito pitanje
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.
priziva savjesti u medicini, što je po meni
vrlo problematično. Neke države, poput
Švedske, Finske, Bugarske, Češke i Islanda to su pitanje riješile tako da jednostavno ne dozvoljavaju priziv savjesti
u medicini. Ne kažem da bismo i mi
tako trebali učiniti; sve je stvar dogovora
raznih pogleda. No pitanje znanstvenih
dostignuća u medicini mora ostati neupitno, pa to je valjda svima jasno. Što se
tiče prava žena, ona jesu i moraju ostati
neupitna i to ne bi smio biti predmet bilo
kakve rasprave u smislu ograničavanja
istih.
Kako biste Vi riješili problem selektivnog priziva savjesti? Je li licemjerno to što ginekolozi koji odbijaju
obavljati abortus istovremeno rade
23
amniocentezu te postupke u okviru
medicinske potpomognute oplodnje?
- Riješio bi to tako da se postave precizna pravila na priziv savjesti u medicini, poglavito ginekologiji, no nisam baš
sasvim siguran da je u medicini uopće
dobro imati takvu kategoriju odbijanja
posla. Prizivači savjesti u reproduktivnoj
medicini najčešće se opiru uvođenju kriterija za utvrđivanje autentičnosti priziva
savjesti. Pozivaju se na pravo privatnosti,
posebno na pravo na vjersku slobodu.
Zgodno je kako ti isti prizivači savjesti
smatraju nužnim i oportunim ispitivati i
ocjenjivati ženine razloge za pobačaj.
Dapače, mnogi bi takvu proceduru unijeli
u zakone i propise, ma kako se time krši
ženino pravo na istu tu privatnost i au-
intervju: dr. Dubravko Lepušić
NEPOVREDIVO PRAVO NA MEDICINSKU POMOĆ
Kako je liječnička profesija od društva dobila monopol kao jedini ovlašteni davatelj zdravstvene zaštite,
nepružanje zdravstvene zaštite zbog priziva savjesti u
mjeri koja otežava ili opstruira pristup legalnoj medicinskoj
pomoći predstavlja nametanje vlastite savjesti svojem
pacijentu i društvu, onemogućuje pristup zdravstvenoj
zaštiti, dovodi do diskriminacije žena u manjim mjestima i lošim ekonomskim prilikama. Radi se ustvari o neispunjavanju obećanja koje je medicinska profesija dala
društvu. Umjesto paterniziranja žena kroz ‘savjetovanje’
prije pobačaja o potpuno privatnim stvarima, trebalo
bi unijeti ‘savjetovanje’ prizivača savjesti koji odbijaju
provođenje legalne i profesionalno propisane medicinske prakse s posljedicama za individualna prava drugih i
čitavo društvo.
tonomiju. Liječnici s prizivom savjesti već
su zaštićeni i znaju se brinuti za sebe, a
žene bi se kao trebale izboriti za svoja
prava koja su im odavno zajamčena.
Puno se priča o ginekolozima koji
su uložili priziv savjesti, a pobačaje
na zahtjev obavljaju u privatnom
aranžmanu. Jeste li upoznati s takvim
slučajevima?
- To je stvar kontrola Ministarstva zdravlja
i njihova sankcioniranja.
Kakvi su rizici po zdravlje za žene koje
pobačaje obavljaju izvan bolničkih
ustanova?
- Četrdeset godina medicinari se bore
za ostvarivanje prava žena na legalan
pobačaj. Od 1973. i 1974. godine kada
su se liječnici u Njemačkoj i Francuskoj
javno izjašnjavali da su za prava žena na
slobodan izbor, na raspolaganje svojim tijelom. Demonstrirali su to tako da su, protivno tadašnjim zakonima, radili ženama
prekide trudnoća i javno se imenom i prezimenom izjašnjavali o tome. Razlog je
bio visok postotak posljedica nestručnih
prekida trudnoća u ilegali nesterilnim instrumentima, nestručno napravljeno od
nemedicinskog osoblja. Posljedice su
bile i trajno oštećenje zdravlja žena, pa
i smrtni ishodi.
Nijedan predsjednički kandidat nije
se izjasnio za zabranu pobačaja,
ali naglašavaju da podržavaju život
(Grabar Kitarović) i priziv savjesti
(Kujundžić). Kako komentirate kretanja u društvu – pobačaj je reguliran zakonom iz 1978., a na pragu
2015. građani se anketiraju jesu li za
zabranu pobačaja?
- Nažalost, tako je to u Hrvatskoj. U povijesti se ionako kod nas često išlo jedan
korak naprijed, a dva nazad. Sada smo
valjda u fazi ona dva nazad.
Želite li još nešto poručiti?
- Dodao bih nekoliko naglasaka o prizivu
savjesti i o profesionalnosti liječnika.
Često je priziv savjesti i ekstreman u
slučajevima kada se odbija dati kontracepcija, kod npr. žrtve silovanja ili izvršiti
pobačaj na zahtjev silovane žene. Osobno sam svjedočio priči djevojke od 17 godina koja je ostala trudna nakon što joj je
odbijeno dati kontracepciju. Neki prizivači
savjesti odbijaju razne segmente reproduktivne zaštite ženama koje nisu u
braku ili su rastavljene ili su lezbijke.■
PODRŠKA ŽENAMA
Tisućama godina žene su prekidale neželjenu trudnoću u tajnosti, stavljajući
život na kocku, a tek je četrdeset godina taj postupak legalan u sigurnim medicinskim
uvjetima. I zato želim dati podršku svima onima koji rade na dobrobiti žena i ohrabriti ih
da ne podlegnu trenutnoj hipokriziji ili regijskim dogmama, ali dati podršku i onim vjernicima koji žive svoju vjeru dosljedno i razmišljaju razumno.
Želim dati podršku svima koji svoje djelovanje temelje na znanstvenim spoznajama, koji
nudeći edukaciju mladih i razne metode kontracepcije ustvari smanjuju broj prekida
neželjenih trudnoća, a i potiču žene na rađanje željene djece te omogućuju ženama
neometano uživanje u spolnom životu.
Na kraju, nadajmo se da će ipak kao i prije 40 godina žene naći snagu uz saveznike u
nekim liječnicima, nekim medijima, nekim intelektualcima, nekim ljudima od pera, od
glazbe, od kista, nekim političarima... koji će kao i tada čuti glas svoje savjesti i javno ga
iskazati.
24
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.
migracijski izazovi
KOLIKO SU OPRAVDANI STRAHOVI O VELIKOM PRILJEVU
IMIGRANATA I KAKO ĆE MIGRACIJSKI TOKOVI UTJECATI NA RJEČNIK
OVDAŠNJIH KORIFEJA NETOLERANCIJE
Uvozimo baletane, a naši
momci nemaju posla!
D
Piše:
HRVOJE
PRNJAK
ugotrajna
kriza,
dokazano je u novijoj povijesti, voda
je koja omogućuje
procvat ekstremizama svih vrsta, kako desnih,
tako i lijevih. Tome dakako, treba
ozbiljno pribrojiti i džihadistički
pokret, koji je posljednjih godina
uhvatio korijena i u nekima od
brojnih imigrantskih zajednica
zapadnoeuropskih država. Onima koji samo čekaju povod za
eskalaciju loše prikrivenih netrpeljivosti prema doseljenicima i
“drukčijima” općenito takve pojave – naročito u Francuskoj, Engleskoj, Njemačkoj, Nizozemskoj
ili Belgiji – dolaze kao naručene.
Takvi neće gubiti vrijeme na
razglabanje je li jačanje takvih
ekstremizama zapravo neartikulirani vapaj depriviranih i nesocijaliziranih imigranata i njihove djece
ili je to tek emanacija čistog zla,
manifestacija fundamentalizma
u svojoj najgoroj mogućoj verziji,
što neke vjere navodno podrazumijevaju.
Kako bi to moglo izgledati
u bliskoj evropskoj budućnosti,
mogli smo vidjeti u nekoliko
ponedjeljaka u studenome i
prosincu, kada su u njemačkom
Dresdenu održavani skupovi
protiv imigrantske politike aktualnih vlasti. Između 10.000 i
15.000 ljudi okupilo bi se na tim
protestima u organizaciji pokreta
“Domoljubni Evropljani protiv islamizacije zemlje” (Pegida), koji
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.
su uslijedili nakon što je Organizacija za ekonomsku suradnju
i razvoj (OECD) objavila da je
Njemačka 2012. postala glavna
imigrantska destinacija u Evropi,
druga iza SAD-a u čitavom svijetu. Također, najavljeno je i kako
se za 2014. očekuje ukupno oko
200.000 zahtjeva za azilom, što
je gotovo 60 posto više nego
2013., koja je opet bilježila rast
od 64 posto u odnosu na 2012.
godinu. U 2015. savezni ured
za imigrante i izbjeglice očekuje,
po službenim procjenama, oko
250.000 novih zahtjeva... Kao
lokomotiva europske ekonomije,
logično da je Njemačka idealno
odredište za izbjeglice iz Sirije,
Iraka... Međutim, neki od prosvjednika ovako odgovaraju: “Ja
sam penzioner. Imam malu penziju, ali od nje mi uzimaju da bi
financirali tražitelje azila. A mene
nitko ništa ne pita!”...
“Ne šerijatu u Europi!”, pisalo je na jednom transparentu.
Istina, Dresden je dio
pokrajine Saske, u kojoj ukupno
živi svega nekoliko tisuća muslimana, a poznat je i kao svojedobno jako uporište nacističke ideje,
u tom je gradu bio smješten jedan
od najvećih garnizona Trećeg
Reicha, što čitavoj priči daje dimenziju naročite nelagodnosti.
Sudionici protesta uglavnom
ističu kako oni nisu “nikakvi neonacisti”, nego su, kako kažu,
samo “zabrinuti hoće li njihova
25
djeca i unuci imati posla u vlastitoj zemlji”, a i protive se tome
što brojni imigranti stalno dolaze
u njihovu zemlju računajući na
blagodati visokog standarda socijalnih prava. Da nije neonacist
naglašava i Lutz Bachmann,
41-godišnji grafički dizajner na
čelu Pegide, iako policijski izvori
otkrivaju kako su u toj organizaciji i brojni evidentirani huligani, poznati organima reda i kao
pripadnici krajnje desničarskih
neformalnih skupina. Bachmann
je ranije bio osuđivan zbog transakcija s drogom.
Nije nebitno kazati i kako su
istodobno pripadnici kršćanskih
crkava,
islamskog
centra,
židovske zajednice, kao i udruge
studenata pozvale na kontraproteste, koji su okupili nešto više od
5000 ljudi, a priključilo im se i nekoliko ministara regionalne vlade
Saske. Premijerka Angela Merkel
je poručila Nijemcima da se “ne
daju iskoristiti za ciljeve ekstremista”. Kako god, ovakvi skupovi
su do prije samo nekoliko godina
u Njemačkoj bili nezamislivi...
Istina, bilo je i nezamislivo da se oko 3000 Evropljana
posljednjih mjeseci dobrovoljno
priključi snagama radikalnih islamista u Siriji i Iraku, koliko ih
danas ima među “božjim ratnicima” po procjeni koordinatora za antiterorizam Evropske
unije, Gillesa de Kerchovae.
Samo iz Belgije oko 300 do 400,
ODLJEV MLADE I VISOKOOBRAZOVANE RADNE SNAGE:
Hrvatska ima najveću stopu odljeva stručnjaka u Evropi sa stopom nezaposlenosti mladih između 20 i 35
godina od oko 40 posto...
uglavnom regrutiranih preko organizacije
“Sheria4Belgium” (“Šerijat za Belgiju”),
čijim se liderima upravo sudi zbog takvih
aktivnosti čiji je cilj pomaganje ekstremista...
za financije u Zagrebu, i on tvrdi da se
“unatoč visokoj nezaposlenosti ne može
očekivati veći odlazak naših radnika na
rad u Zapadnu Evropu, kao niti značajniji
dolazak stranaca na rad u Hrvatsku”.
No, sjetimo se samo nereda u
pariškim predgrađima koji su počeli
2005. i periodički se ponavljali, što ruši
jednostrane interpretacije i svođenje imigrantskih zajednica na simpatizere terorizma i džihadizma.
Dr. Bejaković ukazuje na to da su
radnici iz Hrvatske “još u šezdesetima
prošlog stoljeća odlazili u velikom broju
na rad u Zapadnu Evropu”, za razliku
od, recimo, Poljaka ili Rumunja, koji su
“tek ulaskom u EU dobili pravu priliku u
većem broju otići na Zapad”.
Nego, pitate se, kakve bi ovo veze
moglo imati s ovdašnjim (ne)prilikama?!
Pa, zar i nas svako toliko ne plaše s
jedne strane demografskim izumiranjem
(što zbog “starenja društva”, što zbog
iseljavanja mladih u potrazi za poslom),
a s druge priljevom imigranata, koji samo
što nisu, po tim pričama. Istina, za zemlju
s ovolikom nezaposlenošću baš i nismo
neka meka za očajnike iz Afrike i Azije koji
maštaju o kakvoj takvoj sigurnoj egzistenciji, a teško da će netko takav doseliti
u Hrvatsku samo zbog prirodnih ljepota
ili slogana Turističke zajednice... Isto
važi i za Srbiju gdje su, inače, nedavno
kod Niša uhvaćena 22 Afganistanca bez
ikakvih dokumenatata u kombiju kojeg je
vozio 18-godišnjak iz Preševa. Uz Afganistance, u tranzitu ondje često “padnu” i
Pakistanci, Libijci, Sirijci, Somalijci...
Istraživanjem imigracija se bavio
i dr. Predrag Bejaković sa Instituta
“Naši su radnici na privremenom
radu već desetljećima sastavni dio
tamošnje radne snage. Ujedno, ne smije
se zanemariti važnost deviznih doznaka
koje su oni slali kuću u Hrvatsku, dok s
Poljskom i Rumunjskom i ostalim zemljama s iskustvom tvrdog komunizma
to nij bio slučaj. S druge strane, zbog
značajnih se razlika u razini primanja
između prijašnjih članica EU i Hrvatske
ne može očekivati veći priljev stranih
radnika u Hrvatsku, osim možda nešto
većeg broja iz Rumunjske i Bugarske”...
Naime, dr. Bejaković konstatira kako
je upravo Rumunjska primjer zemlje “nerealnih očekivanja”, koja je držala da će
se “svi društveni problemi riješiti ulaskom
u EU”: “Rumunjska trpi posljedice ozbiljne i duboke gospodarske krize, a obrazovni sustav je u stalnim i nezavršenim
reformama, pri čemu svaka nova vlada
26
ima dobre namjere, ali vrlo loše učinke.
Teškoće su u prvom redu povezane s
neprilagođenošću obrazovnog sustava
potrebama tržišta rada, općom nevjericom u uspjeh i pozitivnih značenjem
obrazovanja te neučinkovitom raspodjelom ograničenih financijskih sredstava. Kako i inače brojno stanovništvo
zbog ekonomskih razloga odlazi na rad
u inozemstvo, loše obrazovne usluge i
ograničene mogućnosti poboljšavanja
njihove kvalitete potiču građane na odlazak jer vjeruju da u zemlji neće moći
osigurati svojoj djeci kvalitetno obrazovanje”, kaže dr. Bejaković u svom
stručnom radu Obrazovanje, tržište rada
i mobilnost radne snage”, objavljenom
u zborniku “Migracije i razvoj Hrvatske”,
u izdanju HGK. Uostalom, sigurno ste
već negdje čitali kako nam prijeti odljev
liječnika i medicinskog osoblja, a onda
će nas “liječiti Bugari, Rumunji, tko zna
tko...”, kao da se u tim zemljama stručna
sprema stječe na tržnici.
Prije ulaska Hrvatske u EU statistike o odljevu kvalificirane radne snage
su ovako govorile: najviše obrazovanih
odlazilo je iz Grčke, Irske i Portugala. No,
zato su profitirale Njemačka, Nizozemska, Francuska, Luksemburg i Španjolska.
Kad je riječ o doktorima znanosti, oni su
najviše bježali s Cipra, iz Mađarske, Irske, Bugarske, Estonije i Malte.
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.
Samo u 2005. u Veliku je Britaniju
emigriralo 400.00 radnika, najviše iz
Poljske, čiji su državljani činili 61,5 posto
među 195.953 radnika koji su te godine
emigrirali iz osam tada novopromoviranih
država članica Unije. Tako su emigranti
iz Poljske i Rumunjske 2009. činili tri
četvrtine svih migranata iz novih u stare
članice EU-a. Gotovo 62 posto svih migranata do 2009. odlazilo je u Njemačku i
Veliku Britaniju. Jedno istraživanje pokazalo je da su visokoobrazovani migranti
većinom birali Luksemburg, Švedsku,
Dansku i Irsku, a niskoobrazovani Grčku,
Portugal, Španjolsku... Dakle, jasno je
i kakav bi profil europskih migranata
mogao zanimati život u Hrvatskoj, sutra
možda i Srbiji kao potencijalnoj članici
EU-a.
Razumljivo, migracije u Evropi
generalno su od izbijanja ekonomske
krize 2008. pale gotovo 40 posto, ali
su opet “živnule” 2013. godine. Nimalo
neočekivano, broj Grka i Španjolaca
koji su krenuli trbuhom za kruhom po
eskalaciji krize u njihovim državama
doslovno se udvostručio. Stopa nezaposlenosti imigranata u periodu od 2008.
do 2012. porasla je više od pet posto.
Samo u Njemačkoj, broj grčkih imigranata je između 2011. i 2013. uvećan za 73
posto! A to nas zapravo vraća na početak
teksta...
Prije nego se i kod nas razvije neki
oblik ksenofobije, nije loše imati na umu
sljedeće rezultate, koje ističe dr. Vladimir
Čavrak sa Ekonomskog fakulteta u Zagrebu: “Nalaz je jednog istraživanja da inozemni radnici u Britaniji daju razmjerno
veći doprinos gospodarstvu od domaćih
radnika. To se može zaključiti iz podataka
da strani radnici čine oko 8 posto radne
snage, a generiraju oko 10 posto BDP-a”.
Ono što bi vlasti u Hrvatskoj trebalo
brinuti sigurno nisu nevoljnici u potrazi
za azilom ili sigurnim primanjem, nego
činjenica da Hrvatska ima najveću stopu
odljeva stručnjaka u Evropi, “s negativnim očekivanjima za mlade između 20
i 35 godina, čija stopa nezaposlenosti
iznosi oko 40 posto”.
“Zbog aktualne gospodarske krize,
koja sve više poprima obilježja endemske,
mladi ljudi gube povjerenje u mogućnost
i sposobnost rješavanja krize pa rješenje
svojih životnih problema i očekivanja
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.
HRVATSKA NERAJ ZA STRANCE: U Hrvatskoj ima svega 35.490
stranaca s reguliranim boravkom, što znači da smo s udjelom od 0,83 posto stranaca u ukupnoj populaciji na samom
dnu statističkog prosjeka EU-a (taj je prosjek na razini čitave
Unije donedavno iznosio 6,6 posto)...
traže u inozemstvu. Vlast problemu
odljeva mlade i visokoobrazovane radne
snage ne pridaje epitet problema nego
ga radije uzima kao rješenje jer kompenzira nesposobnost generiranja dovoljnog
broja novih radnih mjesta u domaćem
gospodarstvu”, primjećuje dr. Čavrak.
No, baš kao što nemamo razvijenu
strategiju migracijske politike, nemamo
niti definiranu viziju politike emigracije, još
manje imigracije. Ona se zapravo svodi
na godišnje odobravanje kvote radnih
dozvola za strance, ovisno o potrebama,
prije svega brodogradilišta, ugostiteljstva
ili kulturnog sektora (poznato je da godinama “uvozimo” balerine i baletane,
ponajviše baš iz spomenute Rumunjske,
te iz zemalja bivšeg SSSR-a).
Dr. Silva Mežnarić sa splitskog Filozofskog fakulteta drži da će “Hrvatska u
nekoj mjeri postati imigracijska zemlja”.
Ovako to pojašnjava: “Očekuju se imigracijski tokovi iz već dosad potvrđenih
izvornih zemalja istočne Europe, Moldavije, Ukrajine i Bjelorusije, te iz članica
EU-a koje su pristupile u članstvo 2004.
i 2007., uz povremene tokove iz zemalja
bivše Jugoslavije”.
27
Stručnjaci uočavaju da će vrlo brzo,
ako ni zbog čega drugog onda zbog
ekonomskih razloga, biti potrebno donijeti jasnije programe i strategije i na razini
EU-a: “Očito je kako je ekonomska kriza
imala značajan utjecaj na tržište rada europskih zemalja, ali i ina imigraciju radne
snage unutar njenih članica te je nužno
dobro razmisliti o kreiranju zajedničke
politike migracije radne snage. Stoga bi
bilo vrlo važno za nosioce ekonomske
politike da usklade svoju imigracijsku
politiku s politikama članica EU-a koje
se, kao i Hrvatska, suočavaju s visokom
nezaposlenošću, negativnim prirodnim
demografskim kretanjima, depopulacijom
i problemom starenja stanovništva te da,
u skladu sa svim tim, pomno isplaniraju
selektivnu imigracijsku politiku. Takva
migracijska politika trebala bi dovesti do pomlađivanja, bolje zapošljivosti i
ekonomskog rasta”, upozorava dr. Alka
Obadić, još jedan autoritet zagrebačkog
Ekonomskog fakulteta.
Međutim, do tada, zbrajat će se
minusi demografskog salda: tako je od
2009. do 2012. više hrvatskih državljana
otišlo iz države nego što se u nju use-
lilo. Podaci koje su obradili Drago ŽuparićIljić i Mario Bara sa Instituta za migracije i
narodnosti u Zagrebu, kažu kako su bilo
kakva “uzbuđivanja” zbog nekakvog nekontroliranog imigracijskog vala potpuno
neutemeljeni: naime, u Hrvatskoj ima svega
35.490 stranaca s reguliranim boravkom,
što znači da smo s udjelom od 0,83 posto
stranaca u ukupnoj populaciji na samom
dnu statističkog prosjeka EU-a (taj je prosjek na razini čitave Unije donedavno iznosio 6,6 posto). Kad je riječ o doseljenicima,
i dalje su najbrojniji oni iz regije: najviše ih
(preko 31 posto) stiže iz BiH, potom iz Srbije (10,8 posto)... Od stupanja na snagu
Zakona o azilu 2004. do kraja 2012. u Hrvatskoj je podneseno 3228 zahtjeva za azilom,
najviše od državljana Afganistana, Somalije,
Srbije (Kosova), Pakistana, Irana, Sirije.
Broj zahtjeva stalno raste, a otkako je odobren prvi azil 2006. godine, odobreno je 50
statusa azilanata, a još je 30 osoba dobilo
subsidijarnu zaštitu... U 2013. godini Hrvatska je, po Eurostatovim podacima, odobrila
zaštitu 25 ljudi, među kojima je desetero
Sirijaca, po pet Somalijaca i petero Kazahstanaca.
“Dolazak većeg broja ranika iz zemalja
u okruženju ne čini se vjerojatnim, no s druge strane moguće su migracije stručnjaka
koji će raditi u multinacionalnim kompanijama i međunarodnim organizacijama te
studenata”, komentiraju Župarić-Iljić i Bara.
Ovaj dvojac ukazuje na vjerojatnost dolaska
stanovitog broja inozemnih umirovljenika
starije životne dobi, zbog klimatskih pogodnosti i troškova života... No, jasno je da nije
realno tako skoro očekivati imigracijski val
kakvog je Hrvatska imala između 1991. do
2001., kada je samo iz BiH doselilo 189.039
osoba, što se dakako, može staviti u kontekst (po)ratnih migracija. Po procjenama
demografa dr. Anđelka Akrapa, Hrvatsku je
u tom periodu napustilo i oko 300.000 Srba,
najviše nakon Oluje, od kojih su se tek neki
poslije vratili.
ženski nered
3.679,76
3.679,76 kuna je suviše mala lova za
naše ministre da bi se time opterećivali,
pa je onda i logičnije da opterete
državni proračun
U
Piše:
ĐURĐA
KNEŽEVIĆ
cijelom narodnom uzbuđenju oko ministarskog skijanja u Dolomitima, s putovanjem na teret poreznih obveznika, jedan
je važan aspekt cijelog događaja ostao
previđen ili barem ignoriran. U istom paketu s ministrom-skijašem Sinišom Vargom našao se,
zapravo u njega je sam uskočio, njegov kolega u ministriranju, Arsen Bauk. Kaže, tako, matematičar na mjestu
ministra uprave Bauk, komentirajući privatni skijaški
izlet kolege Varge: “To nije u suprotnosti s Vladinom
odlukom da najviši dužnosnici koriste 24 sata dnevno
službeno vozilo. Da imam dozu populizma rekao bih da
to nije prihvatljivo. No bolje da se ode s vozačem, da se
ne izazove prometna nesreća, što je moguće zbog posla koji se radi. Postoji razlog zašto postoji takva odredba. S pravnog aspekta, to je u skladu s tom odlukom
koja je bila na snazi i u prijašnjim vladama”.
Arsen Bauk tvrdi dakle da nema dozu populizma i taj ga (navodni) nedostatak populizma sprečava
da vidi svu osionost, socijalnu neosjetljivost i politički
idiotizam, i osobito nepodnošljivu aroganciju svog kolege. Neće on stoga izaći u susret gnjevnim masama,
podilaziti im bacajući Vargu u ralje puka, on je iznad
toga. Možda bi i rekao za sam čin da je neprihvatljiv, no
onda bi bio populist, a lijepo čovjek tvrdi da nije. Kako
bi, dakle, samo neki populist rekao o Varginom skijanju
da je neprihvatljivo, onda ne ostaje drugo do razumjeti
da je put na skijanje na račun poreznih obveznika za
ministra uprave RH – prihvatljiv. Suviše je to mala lova
za naše(g) ministra(e) da bi se time opterećivali (pa
onda radije opterete državni proračun), ciglih 3.679,76
kuna, sitniš, pa svaki ministar zaradi barem 4 do 5
puta više (ne ubrajajući brojne druge povlastice osim
plaće). Stvarno, oko čega, oko kakvih sitnica se ti dosadni građani natežu dok naši marni ministri rješavaju
krupnije, divovske stvari?! Sve je to međutim, stvar
perspektive. Za tisuće, desetke tisuća nezaposlenih
3.679,76 kuna je nezamisliva suma i to mjesecima pa i
godinama. Za penzionere, ogromnu većinu njih, to bi, u
usporedbi sa njihovom aktualnom, bila krasna penzija,
često i dvostruko veća. Pa i mnogi zaposleni bi se razveselili da im plaća naraste na taj iznos. Reći će na to
Kako bilo, domaća desnica ne mora brinuti za svoju sutrašnjicu, ali ako ne smisle
ništa originalnije od huškanja na strance
i one koji “uzimaju posao našoj djeci”, ne
smiješi im se baš neka perspektiva. Jer,
možda nam BDP idućih godina i neće osjetnije rasti, ali za to će najmanje biti krivi tamo
neki stranci...
Iako ne treba sumnjati da prodavačima
magle s desnog političkog spektra neće
samo tako dosaditi huškanje na Srbe, komuniste i “Jugoslavene”. Sve po onoj “da ih
nema, valjalo bi ih izmisliti”.■
28
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.
Mirna i zadovoljna
birokracija dobra je
i poslušna glasačka
mašinerija ili pak
mogući izvor velikih
problema, ako se
takne u njezina “prava”, pa joj se stoga
svaka vlast usrdno
dodvorava...
Bauk, koji nije populist, pa (misli da) zna
o čemu govori, da sa tom jednom malom,
beznačajnom sumom ionako ne možemo
ništa postići i sa time se lako složiti.
Kad bi cijeli problem bio svodiv na
3.679,76 kuna, on naravno uopće ne bi
bio nikakav problem. No ne radi se o jednoj slučajnoj grešci, radi se o sistemu s
kojim se već nikako nije moguće složiti.
Upravo u tom sistemu, Bauk bi bio korisniji s onim što zna, kao matematičar.
Recimo da zbroji koliko košta automobil kojim se Varga vozi diljem Dolomita
(650.000 kuna), tome doda godišnji
trošak održavanja istog auta (oko 70.000
kuna), plaće za šofere (brojka meni nepoznata, ali ministar će lako do podatka),
benzin, cestarine... E, kad to zbroji, neka
uzme cijenu taksi usluga i uzme aproksimativnu brojku vožnji koje ministar
može imati kako bi obavljao službene
dužnosti. Pa neka ih i udvostruči. Moje
slabašno matematičko znanje govori mi
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.
da bi ministar mirno mogao i na put oko
svijeta taksijem i potrošio bi neusporedivo manje. Tome treba dodati i razne
druge faktore, kao besplatne avionske,
željezničke i autobusne vožnje za ministre, pa kad idu malo dalje od Banskih
dvora, mogli bi se koristiti i tim povlasticama. Pa recimo još i to, na opće veselje
Varge, Bauka i ostalih ministara i predstavnika naroda uopće, mogli bi, barem
za privatna putovanja koristiti i svoja,
privatna vozila. Čisto sumnjam da ima i
jedan jedini koji ima samo jedno vozilo u
svom privatnom voznom parku.
Kad sve to matematičar-ministar
zbroji i podijeli (viša mu matematika za to
neće trebati), onda bi ona usamljena brojka od 3.697,76 kuna mogla grdno narasti, toliko mnogo da je se više nikako ne
bi moglo bagatelizirati i koja bi brojčano,
egzaktno i jasno pokazala da se ne radi
o nekoj slučajnoj grešci, mizeriji koja ne
može biti povod razgovoru, već da se
29
radi o vrlo krupnoj sumi koja ne može
biti drugo nego rezultat sistema. Čak i
kad bismo se popustljivije odnosili prema činjenici da se u pristojnoj državi ne
bi smjelo bagatelizirati niti jednu, jedinu
kunu, na djelu je krupna razlika između
pristojnijih i neuređenih država. U ovim
posljednjima, sama njihova “uređenost”
omogućuje, a time i olakšava, navodi na
postupke kakav je Vargin, ali i mnogih
(da ne kažemo svih) drugih. Lijepo je to
rekao Bauk, izjavivši kako se radi o Vladinoj odluci, te kako je sve to, “S pravnog
aspekta, u skladu s odlukom koja je bila
na snazi i u prijašnjim vladama”. Bauk
nam je ovime saopćio dvije stvari. Jedna je da ne vidi nikakav problem s lošim
sistemom, sankcioniranim Vladinom odlukom, pa se smislom i smislenošću tih
zakona niti se opterećuje. Druga je stvar
otkrivanje onoga što već i nije nepoznato,
da se ova vlast ponaša kao i prethodna.
Toliko priče o poštenju, štednji i skromnosti te odlučnom mijenjanju HDZ–ovog
ženski nered
“drpi i zbriši” sistema, kaže, “ova je odluka bila na snazi i u prijašnjim vladama”.
već mnogo puta da nije zgorega uvijek
iznova to i naglasiti.
U prijevodu, ako su oni grijali guzice
u autima od preko pola milijuna kuna, ako
su vozili rodbinu, kućne ljubimce, glumice i pevaljke po zemljici i inozemljicama,
i trošili na to puste milijune, što smo mi
gori? Gori nisu, no očigledno nisu ni bolji,
što bi za svakog tko iole drži do sebe bila
vrlo teška optužba. Cinizam, kojeg po svoj
prilici nije niti svjestan, čovjeka slučajno
dovedenog (kao što su i mnogi drugi
iz iste Vlade, djeluju naime kao da ih je
voda doplavila) da vodi jedan od ključnih
vladinih resora, Upravu, ogleda se u iskazanoj nježnoj brizi za kolegu ministra
– skijaša. U brizi za nenadoknadivu personu Siniše Varge (koji ispada ministarski nezamjenjiv kao što, izgleda, o sebi
misle i ostali momci iz Zokijevog kluba),
kaže: “No bolje da se ode s vozačem da
se ne izazove prometna nesreća što je
moguće zbog posla koji se radi.” Mogli
su tako mirno zaposliti vozača da ga vozi
“piška – lonca” na skijama, da ne dođe
do nesreće i ne ozlijedi nam se nenadoknadivi ministar. Da ne bismo pomislili
da je Bauk usamljen glas u bespućima
Banskih dvora, trenutno vrhovni autoritet,
premjer Milanović pritvrđuje: “Sjetite se
što se dogodilo Čačiću! Sam je vozio
i desila mu se nesreća zbog koje je
završio u zatvoru na godinu dana. Da je
imao službenog vozača, to se ne bi dogodilo.” Da li je baš tako sigurno da se TO
(koje se odnosi na automobilsku nesreću
koju je Čačić skrivio i u kojoj je dvoje ljudi
smrtno stradalo) ne bi i s vozačem dogodilo, teško je suditi, svakako ne ovako
apodiktično. Umjesto, kako su obećavali,
da odmah po dolasku na vlast promijene
sramotnu Vladinu odluku o korištenju
službenih automobila (i ne samo nju),
sada nam, nakon (ne i prvog) skandala
s Vladinim automobilima Milanović nudi
moralno-psihološki recept: “Ljudi moraju
biti svjesni što bi smjeli, a što ne bi smjeli. Potreban je osjećaj što je ispravno.”
Svi ljudi, građani trebali bi imati osjećaj
za ono što je ispravno, ali i ne moraju.
Građani, na privremenom radnom mjestu
ministra, međutim moraju jasnim odredbama biti onemogućeni da djeluju neispravno. To naravno uključuje i sankcioniranje lošeg postupanja, što bi trebalo biti
imanentno odredbama, no pokazalo se
I sad imamo Vargu koji je, nakon što
je previše ljudi ipak bilo upoznato s njegovim skijaškim zgodama i previše ih je
još jednom smoglo snage da se nad ministarskim postupkom zgadi, vratio “siću”.
Učinio je to gotovo uvrijeđen i vjerojatno
s prezirom nad primitivnim pukom, tek
naknadno ‘otkrivši’ navodne službene
razloge svojeg izleta. Milanović je pak
iznad manipuliranja, za što je optužio
neodređene neke, dakle, više-manje sve,
Bauk je iznad populizma, tako kaže. Pa
kad to kaže, ne treba mu nimalo vjerovati, jer ili ne zna što je populizam, pa se
ne snalazi s određivanjem značenja u
stvarnom životu, ili se ravna Hebrangovim naukom o govorenju istine. Naime,
upravo je nedavno izjavio da ova vlada
neće ići u reformu državne uprave. Nema
dakle ništa od racionalizacije, nema
ništa od teritorijalnog preustroja, ostaje
nam birokratski mastodont kojeg je već
nemoguće hraniti. Badava analize koje
su pokazale da u toj upravi na razini Hrvatske ima ogroman višak zaposlenih.
Podsjećamo na Studiju o racionalizaciji
javnog sektora iz 2008. koju je sa drugim
autorima izradio Prof. dr. sc. Ivan Koprić,
predstojnik Katedre za upravnu znanost
Pravnog fakulteta u Zagrebu i predsjednik Instituta za javnu upravu... Studija se
odnosila samo na oko 52 tisuće zaposlenih u državnoj upravi i pokazala je da je
tamo 30 posto viška zaposlenih odnosno,
15,7 tisuća ljudi.
Nadalje, gotovo je sigurno da bi se
u lokalnoj i regionalnoj upravi našlo još
najmanje 5 tisuća viška zaposlenih, te
da možda i u javnim službama, gdje ih
je tada bilo zaposleno oko 180 tisuća
radnika, ima bar tisuću viška zaposlenih
u administraciji (ne liječnika, medicinskih
sestara, profesora, nastavnika..). Studija
je također pokazala kako se broj radnih
mjesta u jednom od ministarstava može
smanjiti i do 80 posto, dok u nekim drugima ta brojka iznosi znatno manje, “tek”
10 do 15 posto. Gore je od svega toga
što se to odnosi na 2008. godinu, a administrativni aparat je u međuvremenu
samo dalje rastao. Tako će, lijepo sav taj
višak, uz one koji rade, ostati u svojim
uredima grickati sjemenke i čitati sport-
30
ske odnosno modne magazine. Mirna i
zadovoljna birokracija dobra je i poslušna
glasačka mašinerija ili pak mogući izvor
velikih problema, ako se takne u njezina
“prava”, pa joj se stoga svaka vlast usrdno dodvorava. Učili su valjda od majstora
svih majstora te vještine, Milana Bandića.
Bauk sam bi morao na popravni,
možda upravo na Brač, koji, kao rođeni
Bračanin i donedavni njegov stanovnik,
vjerujemo, dobro poznaje. Tamo naime
trenutno živi 14.434 stanovnika (prema
popisu iz 2011.), razmještenih u osam
općina. Matematičar Bauk će lako
izračunati da na svaka 1804 stanovnika
dolazi jedan birokratski aparat sastavljen
od desetak, ponegdje i nekoliko desetaka
zaposlenih: načelnici, pročelnici, zamjenici, tajnici/e, pravnici, referenti, komunalni
redari… još i s hrpom plaćenih vijećnika/
ca pride, sa službenim automobilima, zgradama… Pokušaj da se putem službenih
web stranica svih tih brojnih općina dozna
koliki je točan broj zaposlenih i onih koji
su na redovitim naknadama vijećnika,
jalov je posao. Na pola sajtova ili nema
podataka ili su manjkavi. E sad, možda to
i ne bi bio tako velik problem, a jest problem, kada bi stvari barem funkcionirale.
Međutim, na djelu je stanje o kakvom bi
samo veliki Gogolj, da ga imamo, mogao
i imao snage pisati (imajući iskustva hiperbirokratizirane carske Rusije).
Primjer, dakako istinit, za kraj. Nekoliko osoba kupilo je zemlju u unutrašnjem
dijelu otoka, pola je pod jurisdikcijom
jedne općine, druga polovica one susjedne. Cjelokupno zemljište ima dovoljno
kvadratnih metara, temeljem čega bi na
njemu bilo moguće izgraditi privredni
objekt bez građevinske dozvole. Kad su
vlasnici ipak upitali u obje općine (trebalo
je neke stvari obaviti, prikupiti papire, prijaviti itd.), ispalo je da ne mogu dobiti dozvolu niti od jedne općine, jer što se svake
od njih pojedinačno tiče, vlasnici zemlje
(one polovine koja je u nadležnosti te
općine) nemaju dovoljno kvadrata. Naravno da niti neka zajednička, bilateralna,
prekogranična odluka nije moguća – jer
nema pravne osnove. Kao mogućnost
razrješenja ovakve smijurije od uprave
ostaje nam ona vječna – ljudi smo, dogovorit ćemo se! A svaki takav dogovor ima
svoju cijenu.■
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.
znameniti Srbi u Hrvatskoj: RADE KONČAR, III. dio
Milosti ne tražim, niti
bih vam je dao!
Jesen 1941. je posljednja Radina jesen. Prije nego što je otputovao u Dalmaciju, proveo je posljednji put nekoliko dana s trudnom suprugom. Uza
sve opasnosti, oboje su bili riješeni da se dijete rodi...
U
brzo nakon što je
nacistička
Njemačka
okupirala Kraljevinu Jugoslaviju Komunistička
partija Jugoslavije je naredila da se
počne s oružanom borbom.
Piše:
RENATO
ĐURĐEVIĆ
Početkom maja 1941. Tito
je prešao u Beograd. Od tamo
je održavao vezu sa Centralnim
komitetom KPH koji je i dalje rukovodio iz Zagreba. U Zagrebu je
ostalo jezgro rukovodstva na čelu
s Radom Končarom. KP Hrvatske je brojčano rasla, ali su mnogi
stari komunisti bili u zatvorima,
neki uhapšeni još prije rata i predani ustašama i Nijemcima, a drugi
uhapšeni poslije okupacije. Samo u
starom kerestinačkom dvorcu bilo
je zatočeno preko 100 komunista.
Među njima je bio i jedan od sekretara KP Italije Rigoletto Martini kojeg
je u junu iz zatočeništva spasio lično
Rade Končar. On je organizirao
i spašavanje ostalih zatočenika
Kerestinca, ali pomno pripremani poduhvat nije završen. Akciju
Končara je onemogućilo brzopleto
uplitanje predstavnika Kominterne
Josipa Kopiniča koji je u junu i julu
pokušao odvojiti KP Hrvatske od
KP Jugoslavije. Zbog brzopletosti
Kopiniča i grupe okupljene oko njega, velika većina komunista koji su
bili u Kerestincu su odmah poslije
bijega iz zatvora ubijeni, ili uhapšeni
pa streljani.
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.
U jednom sačuvanom talijanskom
izvještaju piše da je Rade Končar bio najsposobniji komunist kadar da vodi svaki
revolucionaran pokret. Opisali su ga kao
najinteligentnijeg, najlukavijeg i najbistrijeg komunista u Jugoslaviji...
31
znameniti Srbi u Hrvatskoj: RADE KONČAR, III. dio
Talijanska foto-kamera registrirala je prizor sa strijeljanja Rade Končara i
drugova u Šibeniku
Za
pripremanje
ustanka
i
rukovođenje partizanskim jedinicama u
Hrvatskoj, Centralni komitet KPJ je u junom1941. formirao Operativno partijsko
rukovodstvo koje je imalo ulogu vojnog
štaba. Rade Končar, koji je od Josipa
Kraša preuzeo dužnost sekretara CK
KPH, imenovan je zapovjednikom tog
štaba, a Vlado Popović i Andrija Hebrang su pridruženi kao članovi.
U novom svojstvu Končar putuje
na Kordun i u Liku. Išao je sa sastanka na sastanak, a svi su ti sastanci bili
posvećeni samo jednoj temi - kako organizirati što efikasnije dizanje ustanka. Rade je govorio da su stotine ljudi
u šumama koji samo noću silaze do
svojih kuća, a njih treba što prije organizirati i povesti u borbu. “Ništa ne čekati,
odmah početi. Ustaše streljati, a domobrane zarobljavati i puštati”, govorio je
na Petrovoj gori.
S Petrove gore, preko Veljuna i
Slunja, Rade je otputovao na rodnu
grudu, Končarev Kraj, nedaleko od
Plitvičkih jezera. Njegovi najmiliji tada
nisu bili u Lici, ustaše su sve Srbe
plitvičke općine preselili u Bosansku
krajinu. U Lici je Rade prema ranijem
dogovoru s drugovima organizirao ilegalni ustanički čvor na željezničkoj
stanici Rudopolje za prijem ilegalaca
iz Zagreba. Iz Like se Končar vlakom
vratio u Zagreb. Ondje je krajem jula
već vladala prava ustanička atmosfera.
Komunisti i drugi antifašisti su skupljali
oružje, sanitetski materijal i odjeću, a
grupe španskih boraca su gotovo sva-
32
kodnevno stizali dobro organiziranim
kanalima ilegale. U šumi Divjači, na
istočnim prilazima Zagrebu, djelovao
je prvi zagrebački partizanski odred od
dvadesetak boraca.
Kad se na Kordunu i u Lici počeo
rasplamsavati ustanak, Tito je Končaru
savjetovao da se partizanske borbe u
Hrvatskoj koordiniraju s onima u Bosni.
Končar je posebnu pažnju posvetio organiziranju ustanka u Dalmaciji, Primorju i Gorskom kotaru jer su ondje partijska rukovodstva zakazala u planiranju
borbenih akcija.
August je Končar proveo u Zagrebu. Ustaška je policija za njim izdala
nekoliko potjernica, glava mu je bila ucijenjena na velik iznos. Osim ustaške, i
njemačka i talijanska je policija imala
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.
detaljan opis najtraženijeg ilegalca u
Zagrebu. U jednom sačuvanom talijanskom izvještaju piše da je Rade Končar
bio agitator i najsposobniji komunist
kadar da vodi svaki revolucionaran
pokret. Opisali su ga da je izuzetno
vješt voditelj masa, najinteligentniji, najnapredniji, najlukaviji i najbistriji komunist u Jugoslaviji kojeg je policija više
puta hapsila, ali je uvijek uspio pobjeći.
S preciznim ličnim opisom i s
nekoliko fotografija Končara su mogli
prepoznati i najnesposobniji policajci i agenti ustaške nadzorne službe.
Međutim, Končar je ostavljao dojam
na one s kojima se susretao kao da
se uopće ne krije, mada se on itekako
znao čuvati.
Jesen 1941. je posljednja Radina jesen. Putuje preko Sarajeva za
Stolice na najznačajnije savjetovanje
partijskog vrha poslije ustanka. Rade
je u Stolicama istaknuo da je slabost
partizanskog pokreta u Hrvatskoj što
obuhvaća srpsko stanovništvo, a vrlo
mali broj Hrvata seljaka. Odmah poslije
Savjetovanja, Končar je odlučio da sam
ode u Dalmaciju, uvjeren da će hrvatske narodne mase na inicijativu komunista brzo ući u narodnooslobodilački
ustanak. Želio je saznati zašto su
stradali dalmatinski partizanski odredi
početkom augusta, ocijeniti odgovornost partijskog rukovodstva i prije svega - pojačati borbene akcije.
U Zagreb se iz Stolica vratio
preko Slavonije. Ondje je s trudnom
suprugom Dragicom, prije negoli je otputovao u Dalmaciju, proveo nekoliko
dana. Uza sve opasnosti, oboje su bili
riješeni da se dijete rodi.
U Splitu su ga dočekale sestre
Šegvić. Zdenka koja je bila u komisiji
za ispitivanje odgovornosti u vezi kraha
dalmatinskih odreda, i Vesela, također
aktivna u pokretu. Končar je vrlo brzo
uvidio da su partijske organizacije u
Dalmaciji slabo organizirane, aktivnosti
zamrle, a broj članova nepoznat. Ali koliko je Končar bio nezadovoljan rukovodstvom toliko je bio oduševljen split-
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.
skim skojevcima koji su bili sposobni
i za najveće podvige. Odmah poslije
Radinog dolaska u Split namnožile su
se borbene akcije protiv Talijana.
Jedne večeri kad se Rade vraćao
u svoju iznajmljenu sobu u Splitu,
čekali su ga agenti. Tek što je ušao u
svoju sobu, ušli su i oni, dotad pritajeni
kod stanodavke. Kad su ga legitimirali
i izvršili premetačinu u sobi, prešli su
na ličnu premetačinu. On je vidio da
će naći njegovu drugu legitimaciju s
drugim imenom, pa im je dao novčanik
i prošao pored njih trojice. Oni su
mislili da će Rade u klozet, međutim,
naočigled sve trojice jurnuo je na izlazna vrata od stana, niz stepenice s prvog kata istrčao je na ulicu. U večernjoj
tišini, kad je zbog policijskog sata bilo
zabranjeno kretanje, jasno se čuo bat
Končarevih koraka, ali i koraka progonitelja. Uletio je u jedno dvorište, ali
na njegovu nesreću vidio ga je neki
građanin kojega on nije vidio. Kad su
naišli agenti, građanin im je rekao u
koje je dvorište bjegunac ušao. Agenti
su ušli u dvorište i vidjeli ga, a Rade je
počeo bježati na drugi izlaz iz dvorišta.
Pucali su za njim dva puta, nisu ga pogodili u meso, već u kaput. Skočio je
preko ulice u jednu baštu. Oni i treći
puta zapucaše i pogodiše ga u nogu.
Noga mu puče i Rade pade na zemlju.
Splitska policija u početku nije
znala kakvog značajnog ilegalca imaju u rukama. Mislili su da je možda
švercer, a možda i agent Pavelićeve
policije. Partijsko rukovodstvo Dalmacije je htjelo Radu izbaviti iz gradske bolnice prije nego što se talijanski
fašisti informiraju u Zagrebu o njemu i
prebace ga u čuvaniji prostor. S druge
strane, htjeli su i čekati da Radina noga
poslije operacije malo zacijeli kako bi
mogao hodati.
Končar policiji ne govori svoje
pravo ime, ne objašnjava im različite
bilješke zapisane u svom notesu, niti
im govori zašto ima dvije legitimacije.
Karabinjeri i policajci prebacuju ga u
vojnu bolnicu. Istu ga večer vežu za
33
krevet i odmah počinju tući. Padao je
u nesvijest od batina. Kad su ga izmrcvarili, a nisu dobili nikakvo priznanje,
silom mu guraju sol u usta. Samo je
na trenutke dolazio svijesti, buncao je
i bio očajno žedan od soli. Na kraju je
naglavačke skočio kroz prozor ćelije
na drugom katu. Prilikom pada na glavu pukla mu je lubanja na dva mjesta,
četiri je dana bio u nesvijesti, mislili su
da će umrijeti, a pop je došao da mu
očita posljednju molitvu.
U međuvremenu talijanska je
policija od endehazijske dobila njegovo
pravo ime i naputak da je riječ o opasnom komunistu. I ustaše i partizani
su htjeli izvući Končara iz talijanskog
zarobljeništva. Prvi su Talijanima za
Končara nudili komunista Matka Giovannija, građanina Kraljevine Italije,
a drugi zarobljene talijanske oficire i
vojnike. Međutim, Talijani su zamjene
odbili i Končara su zajedno sa 66 komunista sudili na šibenskom sudu.
Končar je na sudu rekao da ne prizna
sud okupatora i da milost ne traži, a niti
bi ju dao. Sud je njega kao i još 27 komunista osudio na smrtnu kaznu.
Ujutro 22. maja 1942. osuđenici
su izvedeni na stratište. Končar je
šepao, pa su ga dva karabinjera vodila
ispod ruke do ogradnih betonskih stupova. Kad su ga doveli do stupova
razgolitio je prsa da pucaju u njega.
Karabinjeri ga silom okrenuše i vezaše
za stup. Kad su i posljednjeg svezali za
stup, zaoriše se povici: Živjela sloboda,
Živjela Kompartija, Dolje fašizam! Komadant je dao znak sabljom i fašisti su
ispalili plotun. Poslije plotuna talijanski
vojni liječnik išao je od jednog streljanog do drugog te nekima od njih pucao iz revolvera u glavu, jednome čak
tri puta.
Nekoliko mjeseci poslije ustaše
su u Zagrebu Radinu suprugu Dragicu
uhvatili, mučili i ubili bacivši je vezanu s
drugog kata u zatvorsko dvorište, a za
njenu šestomjesečnu bebu, o kojoj su
se brinuli zagrebački ilegalci, ustaška
je policija izdala potjernicu.■
urbana lobotomija
Izbori koji su imali ozračje
Krležinog Kraljeva
N
Piše:
DUNJA
NOVOSEL
ije bilo lako nijednome od petoro
prisutnih u studiju
Nove TV prilikom
drugog predizbornog sučeljavanja predsjedničkih
kandidata u prvom krugu. Mislavu
Bagi nije bilo lako voditi i moderirati debatu te gledati neprestano
mahanje rukom onog smarača
Kujundžića koji ga je vječito
uvrijeđenim tonom i uz namješten
osmijeh optuživao da mu je uskratio pravo replike. Kolindi Grabar Kitarović nije bilo lako stajati
dva sata na štiklama, i realno, ne
znam zašto im nisu dali da sjednu
nego su ih držali za onim pultovima kao da se natječu u nekom
kvizu nadmudrivanja, gdje se ne
traži toliko znanje koliko spretnost (zapravo, kad malo bolje
porazmislim, postoje dodirne
točke). Ivi Josipoviću nije bilo lako
trpjeti vječne i neumorne napade,
pokude i uvrede od strane svojih
protukandidata, kojima su ti napadi na aktualnog predsjednika
uglavnom jedino na čemu im se
temelji predizborna kampanja.
Ivanu Viliboru Sinčiću nije bilo
lako snalaziti se u mreži tema o
kojima uglavnom nema blagog
pojma i istovremeno odolijevati
otrovnim i prilično neumjesnim
ubodima Milana Kujundžića koji
se na njega sjurio kao stršljen.
Milanu Kujundžiću pak, s takvim
mentalnim sklopom, općenito nije
lako u životu.
Da živimo, kamo sreće, u
nekoj ekonomski stabilnoj zemlji
čiji su stanovnici u globalu zadovoljni svojim životima, obrazovani, prosvijećeni i imaju realne i
široke poglede na svijet, onda bi
Ivo Josipović trebao samo istrpiti
ta dva sata laprdanja i otpužbi,
uputivši tek na pokoju odmjeren
i gospodski odgovor kojim će
pokazati koliko je iznad tog polusvijeta što ga blati, u sebi se smijući
svjestan da ti redikuli nemaju
apsolutno nikave šanse da se
domognu predsjedničke pozicije.
Međutim, obzirom da živimo u
zemlji čije tri četvrtine populacije
čine ignoranti, sirovine, fašisti,
homofobi i lažni velikovjernici, te
da je gospodarska kriza dobrano
potaknula i krizu morala, i predsjednik Josipović bio je sigurno
svjesan da su te noći pred televizorima sjedile mnoge panjine
koje su na „domoljubne“ izjave
Milana Kujundžića gromoglasno
pljeskale lopatastim dlanovima i
vikale „Bra-vo!“ dok im je iz čvalja
ispadao napola sažvakan kikiriki,
ili mladi neinformirani pritupavci
koji nisu baš detaljno upoznati
sa svime što se u zemlji događa,
ali znaju da im aktualno stanje
ne paše i ne pruža perspektivu,
pa bi rado da netko nešto za njih
promijeni.
Na tu kartu je igrao i još uvijek igra mlakonjasti Ivan Sinčić,
pozivajući se na geslo „Mladi smo
pa smo još neiskvareni“. Veoma
ljupko. Ovaj model mladog i ambicioznog čovjeka, reprezenta
buntovne generacije mladih intelektualaca koji dižu glas protiv
korumpirane i trule zaostavštine
što joj je ostavljena u emanet
imao bi zaista smisla kad bi zadovoljavao dva uvjeta: 1) da u
Hrvatskoj postoji buntovna generacija mladih intelektualaca koja
34
diže glas protiv korumpirane i
trule zaostavštine što joj je ostavljena u emanet i 2) da njihove
interese zastupa odlučna, informirana, prodorna i markantna
osoba čvrstih stavova, a ne bljedunjavi
Svilibor karizmatičan
koliko i arak trgovačkog papira.
Uz stalne meketave napade na
predsjednika Josipovića („jerje-glavni-krivac-što-je država u
lošem stanju“), uz pregršt mekih glasova š i ž što ih proizvodi
(koje bilježi crnogorski jezik, ali
hrvatski ne, pa mi se želudac
okreće od dikcije kakvu ima mladi pretendent na predsjedničku
poziciju), imao je Vilibor Sinčić
zaista popriličan broj gafova te
večeri. Prvo je ustvrdio na rahmetli Osama bin Laden dirigira
terorističkim napadima Islamske države, potom je na Bagino
pitanje što bi učinio da prisustvuje
utakmici na kojoj se skandira: „Za
dom spremni!“ teatralno odgovorio kako ima pravo ne odgovoriti na to pitanje (Zašto, pobogu?
I zašto nije ranije zatražio to
pravo od Bage?), a potom je,
jedini od četiri predsjednička
kandidata bahato rekao kako ne
bi pozvao Tomislava Nikolića na
predsjedničku inauguraciju. Ne
da sam imalo simpatizer spomenutog Tomislava Nikolića, naprotiv, nemam se kako povoljno
izraziti o njemu, no ipak je riječ
o predsjedniku jedne susjedne
države, i to upravo one s kojom
je Hrvatska imala najnarušenije
odnose, koji se (umnogome se
tu ima zahvaliti djelovanju predsjednika
Josipovića),
tokom
proteklih nekoliko godina ipak
popravljaju. Pa ipak, to jačanje
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.
diplomatskih odnosa sa Srbijom Sinčić i
Kujundžić vide kao silno negativnu stvar,
i uporno je predbacuju Ivi Josipoviću, jer
je očito trebao došavši na vlast hladno
ignorirati bilokakve pokušaje Srbije za
međusobnim dijalogom, ako već ne direktno proglasiti je za državnog neprijatelja broj jedan i postaviti bodljikave
žice na granicu. Za razliku od Sinčića
koji Nikolića ne bi udostojio pozivom na
inauguraciju, Kujundžić je dao zabavniji
odgovor kako bi on prije tog poziva najprije obavio neke razgovore, obznanivši
eto naciji kako je on spreman na lukavost
i šeretluk, ali i neke sasvim ozbiljne prijetnje koje će ukrotiti goropadnika i nagnati
Nikolića da spusti uši i pokunjeno mu,
poput kakva zločesta šteneta, pristupi uz
nogu.
Kujundžić se inače nije libio svakojakih otrovnih komentara dostojnih
prepucavanja piljarica a ne debate
predsjedničkih kandidata, koje je siktao
na sve strane, ali mislim da je hajlajt cijelog njegovog nastupa bio izjava kako je
pohodio grob Ante Pavelića iz kršćanskih
pobuda. Odmah potom je izjavio, kako bi
uravnotežio svoje posjete groblju, da je
bio i na Lenjinovom grobu, ali sad ne iz
kršćanskih pobuda nego iz znatiželje. Nisam baš sigurna da se uz Lenjinov mauzolej pripisuju neke legende ili mistične
pojave, svjedočanstva vidilaca, i ne znam
što je tamo imalo biti toliko interesantno
da je privuklo Kujundžića, ako mu nije
poskrivećki pljunuo na grob, zavjetovavši
se tako prethodno na Poglavnikovu grobu.
Kolinda Grabar Kitarović te je večeri
bila razmjerno korektna, koherentna
u izlaganju stavova i mirna, upućujući
doduše aktualnom predsjedniku pokude,
ali ne i na sramotnom nivou uvrede kao
ostala dva bijed... ovaj, kandidata. Ipak,
moramo imati na umu da je bila svjesna
činjenice je tom prigodom prati cjelokupna hrvatska javnost, pa je morala malo
moderirati svoj nastup, ne bi li možda
stekla simpatije i glasove i van ciljne
skupine. No zato si je dala oduška dan
kasnije na velikom predizbornom skupu
HDZ-a u Lisinskom, gdje je među svojima nesputano progovorila i nazvala
Josipovića „Nesposobnim i odljuđenim
predsjednikom“, zanemarujući činjenicu,
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.
a možda i posve nesvjesna nje, da nam
država ne bi bila takva učmala baruština
upravo da je kojom srećom malo više
ljudi koji u njoj politički djeluju „uljuđeno“
poput Josipovića. Kako je ovaj predizborni skup bio istovremeno i rođendan
utemeljenja zagrebačke stranačke organizacije HDZ-a, tako je i Karamarko
prigodno i tronuto obznanio svima
„ponovni povratak HDZ-a Tuđmanovoj
crti, s koje više nema povlačenja!“ Mora
da ga je u snovima počeo opsjedati Franjin duh koji mu prijeteći maše prstom,
opominjući ga da se previše odmakao
s crte. Kako bi umirio savjest i povratio
miran san, Karamarko je istaknuo i kako
su Tuđman i HDZ donijeli slobodu riječi
i parlamentarizam u kojemu su se mogli
izražavati i oni koji Hrvatsku nisu željeli
ni voljeli. Zna se, naravno, da nema ni
jedne poštene proslave, u kojoj domaćin
ne održi prigodnu zdravicu popraćenu
s kojim vicem ili pošalicom. Ovo lijepo
rođendansko druženje u Lisinskom vodio je Oli Mlakar, a prisustvovali su mu
brojni uzvanici, članovi i simpatizeri
stranke, kao i brojni hrvatski uglednici i
poznate ličnosti poput Zokija Mamića.
I dok se njegov brat Zdravko nedavno
busao kako je bio jedan od donatora što
su financijski izdašno potpomogli kampanju HDZ-ove predsjedničke kandidatkinje, dotle to nigdje nije evidentirano
na objavljenim transparentnim listama,
gdje se primjerice sasvim lijepo vide imena Tome Horvatinčića i Josipa Klemma.
Ovaj potonji, iako očito podržava Grabar
Kitarović, napravio je pravi mali zabavni
35
skeč sa Ivanom Viliborom Sinčićem u
glavnoj ulozi, među braniteljima i dalje
okupljenim pred resornim ministarstvom
u Savskoj. Sinčić koji je došao obići branitelje i prikupiti si političke bodove mirno
je, poput osnovnoškolca koji je dobro
nabiflao gradivo stajao ispred zadovoljnog i zabavljenog Klemma koji mu je
postavljao pitanja, na koja je ovaj odgovarao kao da recitira napamet naučenu
pjesmicu Dobriše Cesarića. Na kraju mu
je i sam Klemm čestitao sa jednim Bravo!
I daj pet!, a maleni se Sinčić zbunjeno
cerekao uz izraz lica kao da razmišlja
smije li sad sjesti.
No nije ovo jedini cirkus koji je pratio predsjedničke izbore. Iz apsurdnog
društva koje sebe naziva „Stožer za
obranu hrvatskog Vukovara“, izašao je
apel upućen javnosti veoma nedvosmislenih odrednica: neka glasa po vlastitoj
savjesti, ali ne za Josipovića.
Uz razne udruge za ćudoređe, prosvjednike čija prava nitko ne ugrožava
i koji prave vašar nasred grada, velike
proslave, čitavu paradu javnih ličnosti,
kakofoniju što je stvara dijapazon glasnih
uvreda i optužbi, te pojavljivanje pokojnika kao što su bin Laden i Tuđman, ovi
predsjednički izbori poprimili su ozračje
Krležinog Kraljeva. Još da se radnja kojim slučajem, mada to s Krležom nema
veze, odvija u dalekom nam Kraljevu,
odnosno u susjednoj državi, mogli bismo
se čitavom tom ciganluku i smijati. Ovako
to baš nije uputno, jer kako je počelo, bojim se da nam smijeh ne zapne u grlu.■
izvan granica
VELIKI NIKARAGVANSKI KANAL
Novi spoj Atlantika i Pacifika
Na samom kraju prošle godine, 22. decembra, započet je rad na jednom od
najambicioznijih infrastrukturnih projekata na planetu. Veliki kanal Nikaragve
trebao bi preko teritorija te centralnoameričke zemlje već za 5 godina spojiti
Atlantik i Pacifik, godinu dana nakon toga ući u komercijalnu upotrebu i potom
preoteti dovoljno velik dio brodskog prometa već postojećem Panamskom
kanalu da bi u prihvatljivom roku isplatio predviđeno ulaganje od 50 milijardi
dolara. Gradnja je počela relativno skromno, jer takav pothvat zahtjeva niz
pripremnih radnji poput izgradnje pristupnih putova i druge prateće infrastrukture. Iako su radovi još na niskom stupnju, protesti protiv kanala su dosegli
ozbiljnu razinu. Desetci ljudi već su povrijeđeni ili uhapšeni u sukobima policije
i seljaka čijoj zemlji prijeti eksproprijacija, ekolozi upozoravaju na potencijalno
pogubne efekte kanala na pitanje pitke vode, a poslovni ljudi i analitičari u
Nikaragvi i svijetu pitaju se da li cijela stvar uopće ima financijski zdrave temelje i perspektivu da bude isplativa kako ulagačima, tako i zemlji u kojoj se
gradi
I
Piše:
GORAN
MRDAKOVIĆ
Ideja o gradnji kanala
preko Nikaragve stara je
gotovo dvjesto godina.
No relativno široka kopnena masa te zemlje
pokazala se nasavladivom u 19.
stoljeću i izbor američkih ulagača
je naposljetku pao na panamsku
prevlaku, gdje je kanal dužine
77 kilometara iskopan za desetak godina. Nikaragvanski kanal
trebao bi biti dug 278 kilometara,
širok između 230 i 520 metara i
dubok 28 metara. Protezao bi se
od Punta Gorda na obali Karipskog mora, na svojoj ruti preko
kontinenta prolazio velikim jezerom Nikaragva i završavao na
pacifičkoj obali pokraj ušća rijeke
Brito. Prolaz jezerom biti će velika pomoć u gradnji, mada će
zbog nedovoljne dubine i njegovo dno biti produbljivano na trasi
prolaska brodova. Projekt osim
kanala obuhvaća i dvije luke na
početnim točkama, željeznicu i
autoput koji će pratiti njegov tok,
zračnu luku i niz slobodnih trgovinskih zona. Glavni adut kanala
će biti njegova širina i dubina
zbog koje ne bi trebao imati problema oko primanja supertankera
i kontejnerskih brodova kapaciteta do 15000 TEU(jedinica
kontejnerskog tereta). Za usporedbu, sadašnji Panamski
kanal prima brodove kapaciteta
5000 TEU, a nakon završetka
programa ekspanzije koji je
u toku primati će brodove od
13000 TEU. Predviđeni razmjeri
budućeg kanala koji višestruko
nadmašuju
postojećeg
takmaca automatski vuku pitanje o
mogućnosti njegovog završetka
u samo 6 godina.
36
Oni koji podržavaju taj titanski projekt smatraju da suvremena tehnologija, uz obilno
financiranje, može obaviti posao
na vrijeme. A svakako najveći
zagovaratelj projekta je nikaragvanski predsjednik Daniel
Ortega. On tvrdi da će gradnja
zaposliti 50 000 radnika i iz bijede podići oko 400 000 ljudi.
Projekt bi trebao snažno pogurati privredu Nikaragve, jednu
od najsiromašnijih zemalja zapadne hemisfere, i omogućiti joj
gospodarski rast od iznad 10%
godišnje. No 50 milijardi dolara,
kolika je predviđena vrijednost
ulaganja, je oko 5 puta više od
godišnjeg BDP-a te zemlje. Novac, tehnologiju i stručnjake
bi trebao osigurati partner nikaragvanske
vlade,
kineski
konzorcij HKND sa sjedištem u
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.
Nikaragvanski predsjednik Daniel Ortega smatra da će gradnja kanala snažno
pogurati privredu Nikaragve i omogućiti joj gospodarski rast iznad 10% godišnje,
zaposliti 50 000 radnika i iz bijede podići oko 400 000 ljudi... Na slici s Wang Jingom,
čelnikom kineskog konzorcija HKND koji će u gradnji kanala osiguravati novac, tehnologiju i stručnjake...
Hong Kongu. I tu počinju komplikacije.
Zbog složene strukture i nedovoljne
transparentnosti nije do kraja jasno čime
se do sada bavila ta korporacija. Zna
se da nema iskustva u infrastrukturnim
projektima velikog ranga, te da do sada
ni jednom nije uspjela pokrenuti veliki
posao na inostranom tržištu, mada je u
samoj Kini bila dosta prosperitetna.
Njen čelnik, Wang Jing, milijarder
je koji je svoje bogatstvo stvorio na telekomunikacijama. Po njegovim riječima,
radi se o isključivo privatnom pothvatu
bez upliva kineskog državnog kapitala
koji često prati velike poslove kineskih
firmi u inozemstvu. Wang Jing tvrdi da
je do sada osigurano 10 milijardi dolara ulaganja i poziva banke i privatne
ulagače da se pridruže. Bez obzira da
li su kineske državne banke do sada
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.
stvarno izostale iz projekta ili ne, mogle
bi postati prijeko potrebne ukoliko ga se
misli završiti. Organski rizici građenja
na toj skali, politički i geografski problemi koji se mogu očekivati u Nikaragvi
i predstojeća tržišna utakmica sa već
postojećim i dobro uhodanim Panamskim
kanalom čine nikaragvanski kanal projektom visokog rizika koji neće tako lako naći
investitore. Kina već godinama povećava
svoje investicije u Latinsku Ameriku i njeno političko vodstvo moglo bi odlučiti da
je u ekonomskom i strateškom interesu
zemlje da se taj trend okruni izgradnjom
pomorskog prolaza pod de facto njenom
kontrolom.
Kontrola kanala od strane koncesionara zagarantirana je ugovorom o
koncesiji na 50 godina, sa mogućnošću
produženja na još 50. Ugovor osigurava
37
HKND-u potpunu kontrolu u planiranju,
gradnji, razvoju, održavanju i upravljanju
kanalom i zonom oko njega. To uključuje
i eksproprijaciju zemljišta od lokalnog
stanovništva, mada će za operacionalizaciju toga vjerojatno biti potrebna
podrška nikaragvanske policije i vojske.
Nevladine organizacije tvrde da se time
formira gotovo ex-teritorijalna zona u kojoj bi HKND neometan nikaragvanskim
zakonima i porezima mogao privređivati
kako hoće, uz prilično simboličnu cijenu
koncesije od 10 milijuna dolara godišnje.
Nadalje, koncesija se državi plaća samo
ako je kanal dovršen, ali mnoga prava
koncesionara poput iskorištavanja zona
slobodne trgovine HKND dobiva odmah,
pa je moguć scenarij da korporacija nikada stvarno ne započne gradnju, ali svejedno izvuče profit iz Nikaragve. Ukoliko
izvan granica
Organski rizici građenja na toj ruti, politički i geografski problemi koji se mogu
očekivati u Nikaragvi i predstojeća tržišna utakmica sa već postojećim i dobro
uhodanim Panamskim kanalom čine Nikaragvanski kanal projektom visokog rizika...
se kanal ozbiljno krene graditi, problem
eksproprijacije zemljišta će biti masivan.
Vjerojatna brojka iseljenih će biti 29 000
ljudi. A da oni neće samo tako prihvatiti
diktiranu cijenu zemljišta i napustiti svoje
domove pokazali su zadnjih dana u nizu
demonstracija, blokada prometnica i
okršaja sa policijom. Među kamionima koji
prevoze kineske radnike i građevinsku
operativu već se mogu vidjeti vozila nikaragvanske vojske, zlokoban znak u
zemlji sa dugom tradicijom gerilskog
rata. Kanal bi mogao i ozbiljno ugroziti
snabdijevanje pitkom vodom jednog milijuna ljudi(oko šestina populacije zemlje)
koji se po tom pitanju oslanjaju na jezero
Nikaragva, najveću slatkovodnu masu
u Centralnoj Americi. Strahuje se da bi
kopanje dna na trasi brodskog prometa
moglo nepovratno naštetiti kvaliteti vode.
Situaciji svakako ne pomaže činjenica da
vlada i HKND nisu još objavili ni jednu
studiju utjecaja na okoliš.
Nema pouzdanih podataka o tome
što nikaragvanski narod u cjelini misli o
gradnji kanala. Referendum o njemu nije
održan, iako bi sa obzirom na potencijalno golemi utjecaj takvog projekta na
sudbinu zemlje to bio logičan korak. Sa
druge strane, Daniel Ortega je posljednje predsjedničke izbore 2011. dobio
premoćnom pobjedom. Njegova stranka,
Sandinistički Nacionalni Front, uglavnom
kontrolira zemlju, uključujući medije, pa
se kritička mišljenja teže čuju. Nedovoljno
demokratsku i potencijalno korupcijsku
klimu u zemlji dobro odražava sama Ortegina obitelj, jer je njegova supruga šef za
komunikacije i određuje medijsku klimu
u zemlji, a njegov sin glavni pregovarač
sa HKND-om za pitanja kanala. Da li je
kanal preko Nikaragve stvarno zamišljen
kao ozbiljan projekt ili je špekulantsko
Potemkinovo selo u ovom trenutku zna
jako mali broj ljudi.
38
Ako se izgradi, njegovi učinci na
ekonomiju, ekologiju i demografiju zemlje će biti ogromni. No kakvi će oni tačno
biti jedva da se počelo ozbiljno istraživati
i cijelom projektu nedostaje jaka doza
transparentnosti. Politički vrh zemlje,
vođen vizijom brzog ekonomskog napretka, riskira puno toga kako bi se kanal
izgradio. Sa obzirom na tešku ekonomsku situaciju Nikaragve, to se može razumjeti. Daniel Ortega i Sandinistička
stranka prešli su dug put od gerilaca
koji su oružjem svrgnuli korumpiranu
diktaturu, preko režima koji je 1990. dopustio vlastito smjenjivanje sa vlasti na
slobodnim izborima, do stranke koja je
demokratskim putem tu vlast ponovo osvojila. Biti će gorka povijesna ironija ako
dozvole da novi strani investitor dovede
zemlju u podređeni položaj sličan onome
kakav je nekada imala prema Sjedinjenim Državama, a oni sami se pretvore u
čuvara takvog ekonomskog poretka.■
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.
treće poluvrijeme
KAKO SU NAM UBILI NOGOMET I ZAŠTO SE NE TRABA NADATI PRAVDI S VIŠIH ADRESA
FIFA SE NA HRVATSKOM
KAŽE HNS
Piše: HRVOJE PRNJAK
N
ačin na koji krovna nogometna organizacija radi
sve poslove iznimno je
depresivan za sve nas koji
volimo ovu igru. Mislim da
nema nikakve sumnje da je organizacija
na dnu. Nikad nije bila niže. Sve je to
farsa, kaže se da je nogomet prekrasna
igra, ali je jako zatamnjena svime što se
događa. Došli smo do stadija u kojem se
nešto uistinu mora napraviti!
Iako bi se ovaj citat slobodno mogao
primijeniti na ovdašnje prilike, nekim
čudom “krovna organizacija” iz prve
rečenice ipak nije Hrvatski nogometni
savez. Nego Fifa, dakle, krovna svjetska nogometna organizacija. Citirali
smo Garyja Linekera, bivšeg engleskog
reprezentativca, koji svemu dodaje kako
ne treba sumnjati da neće biti promjena
na vrhu Fife, odnosno, uvjeren je da će
se neuništivi Sepp Blatter kandidirati i po
peti put. Uostalom, nema ni administrativne prepreke za takvo što: njegov prethodnik Joao Havelange predsjednikovao je pune 24 godine. A tko bi rekao da
će bivši nogometaš amater tako daleko
dogurati...
Očito, 78-godišnjeg Blattera nije
ni najmanje uzdrmala afera oko dodjeljivanja domaćinstava Mundijala 2018.
Rusiji te Kataru 2022., zbog čega je na
koncu odstupio Michael Garcia, sad već
bivši neovisni etički istražitelj Fife, inače
američki odvjetnik, nekada i državni
tužitelj.
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.
Podsjetimo, sve je počelo kad je
britanski The Sunday Times objavio da
je bivši potpredsjednik Fife, Mohamed
bin Hammam, platio tri milijuna funti visokim dužnosnicima te organizacije kako
bi podržali katarsku kandidaturu. Istraga, dakako, nije otkrila nikakve dokaze
za takve tvrdnje, i sad se već uvelike
raspravlja o datumima održavanja katarskog Mundijala, a ne više o korupcijskoj
aferi. Englezi se posebno ljute, jer su
oni bili “zagrizli” za kandidaturu 2018.,
zbog čega bivši predsjednik tamošnjeg
nogometnog saveza David Bernstein
poziva Britance da bojkotiraju sva natjecanja “pod kapom” Fife, sve dok se ne
reformira.
“Fifa me podsjeća na stari sovjetski
imperij. Sadašnje Fifino vodstvo krivo je
za pad vjerodostojnosti nogometa, dok
odluku o domaćinstvu Kataru držim jednom od luđih u povijesti sporta”, komentar je Bernsteina...
“Ostavka američkog odvjetnika nakon istrage o korupciji gurnula je svjetsku nogometnu federaciju u još veći nemir. Ovom istragom trebao se vratiti mir
i povjerenje u Fifu, a čini se da će biti
drukčije”, komentar je urednika na BBC-u
Dana Roana.
“Kredibilitet Fife ne može biti rehabilitiran dok Blatter ne ode s funkcije
predsjednika”, komentirao je stručnjak za
transparentno poslovanje Michael Hershman.
Ne znam je li za sve kriv onaj famoz39
TUĐMANIZAM U NOGOMETU:
Privilegiranost jednog kluba
model je kojeg je upravo Tuđman
promovirao u devedesetima, kada
je svoju zaljubljenost u nogomet
demonstrirao i davanjem imena
– Croatia – današnjem Dinamu.
I zato, kad se danas pitamo kako
je moguće da od 17 članova
Izvršnog odbora HNS-a njih čak
11 ima stranačku iskaznicu HDZa, zapravo govorimo o sportskoj
baštini tuđmanizma...
treće poluvrijeme
ni, prvi sponzorski ugovor tog tipa između
Coca-Cole i Fife o pokroviteljstvu nad
Svjetskim prvenstvom u Argentini 1978.
godine.
Možda su za putovanje kvragu u
jednom smjeru krive kladionice i njihov
ulazak u svijet sporta, koji je time izgubio
i posljednje naznake nevine igre, ali
znam da je danas ugled Fife na jako niskim granama. Štoviše, može ga se skupljati sa zemlje, kao prezrele jabuke. Gle
apsurda, možda baš zato što znaju da se
“politika ne smije miješati u sport”!
Hrvatska Fifa zove se, dakako,
HNS, i meta je nezadovoljstva navijača,
a odnedavno i prave pobune koju su
inicirali navijači Hajduka, koji su uspjeli “pritisnuti” klub da ne odigra derbi s
Dinamom. Neposredni povod bila je Dinamova “crna lista” navijača, odnosno
popis onih kojima zagrebački klub nije
htio prodati ulaznice. Dakako, ne treba
podcijeniti niti akumulirane frustracije
Splićana, kojima je osnažena Rijeka
svojim uspjesima nakon ulaska kapitala
talijanskog biznismena Gabriela Volpija
stavila još malo soli na rane višegodišnje
borbe s Mamićevim Dinamom, ali vatra
je zapaljena. Nezadovoljstvo stanjem u
HNL-u, politikom HNS-a i njegova predsjednika Davora Šukera – u tami iza te
lutke, kažu, stoji upravo Zdravko Mamić
– nezaustavljivo se proširilo čitavom Hrvatskom, sa zasad neizvjesnim ishodom.
Tjedan dana nakon bojkota maksimirskih
tribina, na splitskoj se Rivi okupilo više od
30.000 prosvjednika. Tajnik udruge “Naš
Hajduk” Bojan Islamović kazao je je kako
je “HNS država u državi”, ali i podsjetio
da “borba za ravnopravnost Hajduka traje deset godina, ali i kako je sada vrijeme
da se taj problem riješi”.
Borba protiv “močvare” domaćeg
nogometa “vratila” je u igru i splitskog so-
40
ciologa sa zagrebačkom adresom, Benjamina Perasovića. Naime, on se nakon
nekoliko godina intenzivnog proučavanja
supkultura mladih vezanih uz modernu digitalnu glazbu vratio svojoj staroj
sociološkoj ljubavi – nogometu. Eto, dotle
je došlo, a čovjek je sam sebi davno kazao da je gotovo s tim nogometom...
“Sada će se neki pitati je li ovaj skup
govor ulice, što se krije iza skupa, koja
politička opcija SDP-ova ili HDZ-ova stoji
iza skupa, ali ništa od toga nije točno.
Ovim skupom u Hrvatskoj počinje nastajanje nogometnog pokreta koji će se zauzimati za uvođenje reda po modelu 4D:
depersonalizacija, depolitizacija, dektiminalizacija i depolitizacija”, poručio je okupljenima u Splitu.
“Depersonalizacija znači da treba
maknuti monarhiju iz HNS-a odnosno
kralja koji vlada kako želi. Depolitizacija znači da u nogometu nema
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.
mjesta niti SDP-u niti HDZ-u niti bilo
kojoj drugoj stranci. Dekriminalizacija
znači čišćenje hrvatskog nogometa od
mafijaško-kriminalnih struktura koje su
dugo umrežene. Demokratizacija znači
uvođenje u hrvatski nogomet principa
jedan čovjek jedan glas, a ne da HNS
bude nečija privatna prćija”, pojasnio je
Perasović. Cinici bi kazali, pa i sad važi
ona “jedan čovjek, jedan glas”, ali samo
ako je taj “jedan” – Mamić. Drugi će, još
otrovnije, dodati – a što bi ovi htjeli, pa ne
postaje se nogometnim prvakom prosvjedima?!
No, kako god, ima neke povijesne
ironije da su se ti prosvjedi poklopili s
godišnjicom smrti dr. Franje Tuđmana.
I dok je u javnosti nekako sve očitije
“smekšavanje” javnog diskursa prema
Tuđmanovom liku i djelu, tj. izdvajaju
se državničke zasluge a pomalo blijede
sjećanja na njegove nedemokratske
poteze i istupe, malo kome je došlo do
glave da je privilegiranost jednog kluba
model kojeg je upravo on promovirao u
devedesetima, kada je svoju zaljubljenost
u nogomet demonstrirao i davanjem imena – Croatia – današnjem Dinamu. I zato,
kad se danas pitamo kako je moguće da
od 17 članova Izvršnog odbora HNS-a
njih čak 11 ima stranačku iskaznicu HDZa, zapravo govorimo o sportskoj baštini
tuđmanizma.
Splitski HDZ je podržao zahtjeve
navijača, ogorčenih načinom na koji HNS
godinama, po logici samodovoljne organizacije umreženih moćnika, vodi domaći
nogomet. Ponukani tim činom, novinari
su zatražili komentar i prvog čovjeka
stranke, Tomislava Karamarka, koji je
kazao: “Ako su toliko članova izvršnog
odbora HNS-a članovi HDZ-a, sigurno
je da ćemo sa njima razgovarati, tražiti
izvješće i njihove ocjene stanja u HNS-a
i sigurno da će dobiti nalog da učine sve
da se ti problemi saniraju”, komentirao
je, pokušavajući potom promijeniti temu,
odnosno navesti priču na sebi prihvatljiviji
teren: “Ono što me najviše boli je pokušaj
stvaranja animoziteta između hrvatskog
sjevera i juga, a to neće uspjeti”.
Neuvjerljivije od toga zazvučala je
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.
tek izjava Damira Vrbanovića, izvršnog
predsjednika HNS-a, bivšeg Dinamovog
direktora, po čemu se, eto, dalo zaključiti
kako je i on otkrio da u domaćoj ligi baš i
nije sve u najboljem redu!
“Tri sata smo raspravljali i zaključili
kako nešto nije u redu”, kazao je na presici koju je HNS sazvao nakon što su vidjeli
da bi stvari mogle izmaknuti kontroli. No,
kao što je poznato, potom su pričekali da
se cijela priča malo ohladi, izrekli kazne
“pobunjenicima” i nastavili po starom. Pa
dokle ide... Znaju oni dobro da se ni Uefa,
Fifa još manje, neće miješati zbog “takvih
sitnica” u njihove uhodane rutine.
Nije daleko odmakla niti aktualna
vlast u svojoj reakciji, oni su istina najavili promjenu Zakona o sportu, koji
će postrožiti u odnosu na sprečavanje
nasilnicima ponovnog ulaska na sportska borilišta, ali je sve zapravo ostalo na
iskazivanju suosjećanja pobunjenicima
domaće lige.
No, da netko stvarno želi uvesti reda,
mogli bi se ugledati recimo na francuske
kolege. Mislim i na HNS, ali i na izvršnu
vlast koja se kao žice pod naponom
plaše preporuke MOO-a da se “politika
ne smije miješati u sport”. Naime, u Francuskoj još od 2011. godine traje istraga
zbog transfera Andrea-Pierrea Gignaca
iz Toulousea u Olympique iz Marseillesa.
Transfer težak 16 milijuna eura rezultirao
je masovnim uhićenjima, bivših i aktualnih čelnika kluba, zbog pronevjere novca.
Popusta nije bilo: iza brave su završili
predsjednik kluba Vincent Labrune, kao i
njegovi prethodnici Jean Claude Dassier
te Pape Diouf.
Isto tako, pod povećalom je i afera
oko namještanja u drgoj francuskoj ligi
prošle natjecateljske sezone. Posebno
se apostrofira utakmica između Caena i
Nimesa od 13. svibnja ove godine.
I jednima i drugima je odgovarao
remi, koji je telefonski i dogovoren
između predsjednika dvaju klubova. Navodno su u istrazi otkriveni i novi slučaju
namještanja, čini se da je “propjevao”
Serge Kasparian, glavni dioničar Nimesa.
Nije bajno ni u Srbiji, i tamo je problem u novcu, ali onom kojeg nema pa
41
nema: Međunarodni sindikat fudbalskih
profesionalaca (FIFPro) i tamošnji Sindikat profesionalnih fudbalera Nezavisnost
(SPFN) upozorili su svoje članove sredinom prosinca da ne potpisuju za srpske
klubove, jer postoji veliki rizik da ne budu
plaćeni. Nogometni sindikati poručuju
da osam od 16 klubova Superlige ima
blokirane račune, a posebno su, ističu,
razočarani izostankom reakcije nacionalnog nogometnog saveza na incident
kojeg su izazvali navijači kragujevačkog
Radničkog.
Naime, oni su udarili u lice Vuka
Sotirevića kad je pokušao zaštititi mlađe
suigrače od navijačkog gnjeva nakon što
su igrači štrajkali zbog treće neisplaćene
plaće.
“Mrzimo ovo raditi, ali naš posao
je štititi igrače”, rekao je glavni tajnik organizacije FIFpro Theo van Seggelen
napominjući kako je pola lige “na ivici
bankrota” te da mnogi klubovi zloupotrebljavaju pritisak navijača, računajući na
njihovu logiku “da se za klub treba boriti i
bez novčanog interesa”. Predsjednik srpskog sindikata Mirko Peledica kaže da je
stanje – alarmantno!
“U Srbiji ima približno 500 profesionalnih igrača. Ne bismo bili iznenađeni da
neki od klubova zatraži da ode u bankrot. Zbog toga moramo poslati poruku
svim zemljama i da im preporučimo da
inozemni igrači ne dolaze u Srbiju, jer ne
postoje garancije da će biti plaćeni”, rekao je Poledica.
Iz Saveza, dakako, o svemu tome ni
riječi. Vjerojatno čekaju Fifu. Ili da počnu
pljuštati ostavke u HNS-u, pa da se i oni
posrame. Dakle, očito je, ima neka tajna
veza... Uz samo jednu bitnu razliku – onu
koja kaže da su neki bivši veliki igrači
sačuvali “ono nešto svoje”, kao recimo
Lineker, a neki su, poput recimo nekoć
svjetski poznatog golgetera Davora
Šukera, postali privjesak na ključevima
tuđe moći. Dakako, mislimo na Mamića,
koji odavno djeluje po onoj “HNS to
sam ja”, zbog čega su mu i svi kritičari
“antidržavni elementi”, “orjunaši” ili kako
se to već kod nas kaže kad se s nekim
ne slažeš.■
zemljišne zajednice 4.
Zemljišne zajednice: pojam,
postanak, zakon, ukidanje, obnova
Tekstu je zadaća pripomoći u razumijevanju problematike zemljišnih zajednica. U Saboru Republike Hrvatske je početkom prošle godine oformljena
stručno-politička radna skupina s zadaćom izrade prijedloga zakona o
zemljišnim zajednicama i povratu njihove imovine oduzete 1847. bez prava
na ikakvu naknadu. Uspostavom novog ustavnog poretka 1990. izronile su u
pravnim raspravama zemljišne zajednice kao posebna i malo poznata tematika koju ćemo u Identitetu u nekoliko nastavaka pokušati približiti čitateljima
i javnosti...
U
prošlom nastavku navedena je svrha zakonao
uređenju zemljišnih zajednica (1894.) i ocrtan
njegov sadržaj. Ozbiljan
zakonodavni posao - cjelovit statistički
prikaz, analiza realnog stanja, pažljiva
izrada zakonske osnove te ozbiljna
saborska rasprava i usvajanje zakona
– trajao je 6 godina. Još su 3 godine trebale za izradu Naredbe kojom se izdaje
naputak za uređenje zemljišnih zajednica od 19. septembra 1897. godine
Ma koliko je zakonodavni posao
bio obiman i dugotrajan, postupak primjene je bio znatno problematičniji i neizvjesniji. Po pravno neujednačenim kriterijima i pravilima postojale su zemljišne
zajednice desetke i stotine godina. Već
iz raznolikog nazivnog unašanja u iste
kotarske gruntovnice (u Gračacu nije
čak o njima bilo nikakve evidencije)
očita je zbunjujuća šarolikost.
Nazivlju se: mjestna obćina,
obćina mjestna sela N, Gemeinde, Gemeinde-Grund, porezna obćina, selo,
urbarska obćina sastojeća iz poreznih
obveznika,, urbarska obćena sastojeća
iz selah, imovna obćina, sastojeća iz
poreznih obćina, mjesto N, Imovna
obćina i župnik, imova obćina i učitelj,
mjesto, bivši podložnici vlastelinstva,
imovna obćina na selu, žitelji plemićke
Piše: ZDRAVKO LUČIĆ
obćine, seljani sela N, podanici sela
N, zadruge N.N. putem segregacije,
posjednici selah N, Gošće selo, knezi,
desetinjaci i učiona, ovlaštenici urbarskih selištah kbr.... iz mjestih N.N., te
negdje s poimeničnim dodatkom svih
ovlaštenika, 83 sesionalnih vlastnikah,
10 plemićkih suvlastnikah, Gmajna
devet suvlastnikah, 121 suvlastnik urbarske obćine Jesenje gornje, sedam
zadrugah, selo Čaire putem segregacije, Ortsgemeinde, Steuergemeinde,
Ortschaft, katolička obćina Antunovac,
trgovišće, 77 njemačkih naseljenikah, obćinska zaklada Cerić, obćinska
zaklada Korogj i odmah zatim obćina
Korogj putem segregaciji, obćina Vukovar putem segregacije,, urbarski
ovlaštenici, obćina Jazak, odnosno 270
urbarskih kuća, Grgurevačka obćinska
zaklada, obćina Koenigsdorf u Ugarskoj
kotar Antalfalva itd.
Svi ti nazivi djelomice izražavaju
realitet zemljišnih zajednica. Samo
ujednim poimanjem nože se shvatiti
njihova složena narav. Ukoliko se zdravorazumski pojedina naznaka usvoji
kao cjelovita, ili čak jedina oznaka cjeline pojma zemljišne zajednice (pars pro
toto) izmiče poimanju društveni i pravni
njezin realitet. To se i danas najčešće
događa i čini veliku prepreku sporazumijevanju pa i u zakonotvorstvu. Slaganje
42
u poimanju je, nažalost, rijetkost.
Raznolikost naziva ukazuje i na
različitost poimanja zemljišne zajednice
njezinih članova. Iz toga se stvaraju
misaone i običajne navike. A doživljvaju
se samorazumljim i puko prirodnim i
prirodno nužnim. Zakonski to nije lako
objediniti, u realitetu još teže.
K tome se kao prepreka nametao
i visoki stupanj nepismenosti i upravne
neobrazovanosti. Tko da pročita, shvati
i rastumači zakon!? I tko da vodi u primjeni?
Naputak za uređenje zemljišnih
zajednica
Zemaljska vlada je to riješila
Naputkom. U prvom članku Naputka je temeljna odredba: uređenje se
zemljišnih zajednica sukladno zakonu
„izvodi ureda radi“. Dakle, ne na osnovu proizvoljne volje, htijenja, želje,
svijesti i savjesti članova zemljišne zajednice nego slijedom obveze i postupanja upravnih tijela (oblasti). Očito, to
slijede iz svrhe države, da bi se, naime,
uspostavio zakoniti red u ljudskom
društvenom životu države. Jer zakoniti
red je uvjet umne slobode, koja je pak
uvjet zajedničke snage, a ona je pak
uvjet svekolikog napretka. Dakako, ne
dovoljan – neophodna su promišljena
ljudska djela – ali bezuvjetan (sine qua
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.
non). Izgleda da je takovo polazište bilo
ishodište Naputka kojeg su izradili i provodili odjel za unutarnje poslova i odjel za
pravosuđe zemaljske vlade.
Kotarske oblasti i gradska poglavarstva imaju odmah utvrditi koje skupine ovlaštenika spadaju pod odredbe
zakona. Za posao su u osnovi odgovorni
kotarski predstojnici i gradski načelnici.
Radi utvrđenja imovine koriste se gruntovni izvadci i katastarski posjedovni listovi a po potrebi segregacionalna ili komasacijska presuda. Rezultati se imaju
javno oglasiti.
Nakon toga se utvrđuju i popisuju
ovlaštenici i pribavljaju se možebitna
postojeća pravila upravljanja i gospodarenja. Obveza suradnje vodstva i
članova zemljišnih zajednica potkrepljuje
se administrativnim kaznama.
Na prvu skupštinu pozivlju se svi
čije je ovašteništvo „barem vjerojatno
zasvjedočeno“. Obavezno se pozivlje i
načelnik upravne općine. Kad je riječ o
šumskoj zemljišnoj zajednici pozivlje se
i „nadležni urednik šumarske struke“.
Nikojem od pozvanih „ne može se uzkratiti da izreče svoje mnienje“. Sjednicu vodi upravni predstavnik, a o njoj
se sačinja zapisnik. Ako se odazvala
„znatna manjina“ preporuča se sazivanje
nove skupštine, koja će biti održana bez
obzira na broj odazvanih.
U §. 16 se ponovno ističe središnja
namjera zakonodavca: „Urednik neka
ima rukovodeć prvo uredjenje zemljištnih
zahednicah svedj na umu, da je namjera
zakona štititi unutar okvira zakonskih
propisah postojeća prava.“ Stoga je zakon, „baš s obzirom na tolike raznolike
odnošaje i pojave u razvoju zemljištnih
zajednicah, bio prisiljen dodati u §§ 12.
i 13. vrlo obćenite propise, dozvoljujuć
napose glede razmjerja ovlašteništvah
posvemašnji odstup od svih pravilah
zakonskih, ako glede toga postoji podpun sporazumak ovlaštenikah“. Ova je
napomena važna i za buduću obnovu
zemljišnih zajednica i količinskog odnosa
ovlašteničkih prava njihovih članova.
Zakon je, dakle, strog u zahtjevu
da se zemljišne zajednice urede, no
supsidijaran je spram „podpunog sporazumka“ ovlaštenika o njihovom razmjerju
ovlašteništva. Dakako, oka nema sloge
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.
i sporazuma nastupa obvezatan upravni
postupak. Ako se ne može urediti onda
ne može ni postojati.
U Naputku se dalje razlaže
postupak izrade pravilnika ili statuta,
utvrđivanja ovlašteništva po osnovu prvog ustanovljenja (zadruge, selišta, dvorna mjesta isl.), izbor glavara (dozvoljeno
zadržavanje dotadašnjeg naziva) i odbora kao i njihovih poslova, obveza statutovine za nenaslijeđena ovlašteništva
i prvokupa, upisa u gruntovnu, osnivanje temeljne knjige zemljišne zajednice, snašanje troškova, polugodišnji
županijski nadzor i izvješća zemaljskoj
43
vladi. Ujedno se navješćuje „pobliži
naputak gruntovnom oblastima“.
Budući je ovom tekstu namjera
potaknuti zajedničko nastojanje da se
zakoni o povratu imovine i ustanovljenju zemljišnih zakona u Saboru RH
donesu, ne mislim da je sada neophodno
detaljnije izlaganje sadržaja Naputka,
kao i ostalih obrazaca i uputa. Važno je
osvjedočenje da za postupak obnove
zemljišnih zajednica imamo uspješan
primjer i uzor. Priložena tabela pokazuje
brojčani uspjeh u 10-godišnjem postupku
uređenja zemljišnih zajednica pred više
od 100 godina.■
представљање књиге
Адам Дупало: БАНИЈА И
СИСАК У НОП-у 1941.
К
ада су већ помислили разни
душобрижници
за
чистоћу
хрватског ума да је готово с
партизанима и њиховим причама
стаде им на пут друг Адам Дупало
својим аутентичним казивањем о Банији и Сиску
у НОП-у 1941. године.
Приредио:
НИКОЛА
ЦЕТИНА
Књига је представљена
у препуној
сали Савеза антифашистичких бораца и
антифашиста у Загребу. Уредник Илија Ранић
говорио је о настанку књиге нагласивши да
су подаци наведени у књизи вишеструко
провјеравани и представљају значајан фундус
докумената из тог доба.
Дупалов стари ратни друг с Баније Јурај
Хржењак говорио је о чињеници да је од 1991.
до 2000. године трајала хајка на антифашисте
и пљачкала народна имовина: “Почела је дрска
ревизија повијести, антифашизма опћенито,
па према томе и догађајима на Банији 1941.
године. Неистинама које се и данас, већ 24
године (некажњено), шире Хрватском, прекраја
се повијест, прешућује истина о жртвама и
патњама народа о необоривој истини да су
хрватски грађани били 1941. - 1945. на правој
страни антифашистичке коалиције. Жели се
убити памћење на прошлост. Том и данас
ходајућем фашистичком злу у Хрватској,
увјерљиво, документирано и аргументирано, са
жаром, супроставља се Адам Дупало у својој
књизи “Банија и Сисак у НОП-у 1041.” Адам
Дупало с правом тврди да се тзв. Домовински рат
1991.- 1995. ни по чему не може успоређивати
са антифашистичком народноослободилачком
борбом и да он није нити не може бити наставак
НОБ-е 1941.- 1945.”
Судионик тих ратних догађања Банијац
и првоборац Мирко Мећава у емотивном
излагању говорећи о разлозима успјешности
партизанског покрета на Банији навео је
усташки терор, јасну политику бројних чланова
Комунистичке партије и стварање братства и
јединства. Говорећи о књизи која је подијељена
44
Аутентична књигу која говори
о устанку српског народа
на Банији против усташке
творевине...
у два дијела Мећава је нагласио да су у првом
дијелу описана збивања до конца 1941. године,
у другом свједочанства о устанку и развоју
НОП-а и преглед непријатељских докумената о
активности сисачких и банијских партизана, као
и бројна свједочења и документи о усташким
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.
Дупало, Хржењак, Мећава и Ранић на представљању књиге...
злочинима и терору на Банији 1941.
године. Подсјетио је Мећава на
важност одлуке Окружног комитета
КПЈ/КПХ Сисак о оснивању Сисачког
партизанског одреда 22. јуна 1941.
године истакавши да се улога тог
одреда често пренаглашава : “Да ти
борци којих у почетку није било 77 као
што се прича него 50, нису прешли
у Банију гдје је устанак био у току,
тај одред би остао глас очајника”.
Истакао је и значај одлуке комуниста
Кордуна и Баније у шуми Абез код
Вргинмоста 19. јула 1941. о покретању
народног устанка на Кордуну и Банији
као и организирање и извођење прве
успјешне оружане акције на Банији у
Банском Грабовцу (али и у Хрватској)
23/24. јула 1941. године. Оружану
акцију напада на тамошњу жељезничку
станицу усташко упориште водио је
у народу опјевани Васиљ Гаћеша,
банијски сељак из Влаховића, познат
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.
у селима око Глине по бунтовном
духу, одлучан и правдољубив човјек.
Из Гаћешине устаничке групе настаје
Шамарички партизански одред познат
и као Гаћешин одред. Дупало говорећи
о заборављеном банијском хероју
Васиљу Гаћеши наглашава како “за
Дан антифашизма сваке године чујемо
брезовичке фалсификате и повијесне
неистине. Не чује се ни једна ријеч о
српским устаницима и о Гаћеши као
вођи првог устанка у Хрватској. Тако је
на комеморацији у Банском Грабовцу
2010. године на мјесту гдје су усташе у
одмазди за Гаћешину акцију поубијале
1.285 невиних Срба, најављена
шутња “за погинуле партизанске
борце, невине жртве и бранитеље из
Домовинског рата”.
Унаточ покушајима колективне
амнезије у Хрватској када су у питању
партизани па усто још и Срби и хероји
45
као што је био Васиљ Гаћеша остати
ће упамћени у колективној свијести
преосталих Срба на овим, за њих
често, не баш пожељних животних
простора.
Отимање
забораву,
прешућивању,
фалсифицирању,
негирању и злоупотребама свакако
ће допринијети ова хвале вриједна
књига настала упорношћу њеног
аутора Адама Дупала, који се је унаточ
поодмаклим годинама и нарушеног
здравља дрзнуо написати књигу о
хисторијским чињеницама из тог
доба. Најавио је неуморни Адам и да
наставља с писањем, али је за његове
другове суборце, антифашисте и
народ Баније децембра ове године
дошла тужна вијест о његовој смрти.
Отишао је друг Адам, али ће његов
свијетли лик борца, хуманисте, писца и
непоколебљивог антифашисте остати
трајно записан у колективној свијести
његове Баније.■
писма из прошлости
КАКО СМО ПОЈЕЛИ УЈАКА
Полицај Беџо није могао открити змијске путеве којима је кава
долазила у наше домове...
Кројачица Катарина из соца је погађала судбину и све што
нас чека у животу...
Н
Пише:
ЈОВАН
ХОВАН
е могу се пробудити без каве (зли
језици би рекли боље да се никад
ни не будиш), јаче и горче. Могу без
жене, могу и без алкохола, и без
друштва, мало теже и без цигара,
али кава ми чини боље него све то заједно.
Кава можда шкоди желуцу али годи души. Она
је један од најједноставнијих повода да будемо
заједно, па тако испада да она има врло важну
друштвену и терапеутску улогу. Коме је кава
губљење времена тај не зна цијену задовољства
да се сједи и ћаска с људима.
Каву сад можете купити у сваком
самопослуживању, и то самљевену, а старије
генерације сјетит ће се први поратних година
кад каве није било ни у каванама, ни у кућама,
могли сте је добити само у дипломалтским
магазинима, а у њих сте могли ући само ако
сте нешто у политичком животу значили. Данас
ако однесете лијечнику десет дека каве то не
представља никакву пажњу него понижење,
а у оно вријеме послије рата то је био итекако
вриједан знак пажње. Тад су обични мали
безначајни људи до каве долазили преко
змијских путева цонтрабанде, до којих милиција
никако није могла доћи. Била је то сирова кава у
зрну која се затим пекла у посуди званој пржун
(иначе та ријеч у аргу значи и затвор). Кад би се
кава пекла, цијела улица је мирисала и строго се
морало водити рачуна да не прегори, да се не
запали или нешто треће, тко зна?
Тај мирис нисте могли угушити, он је био
баш прави издајнички па је ревносни полицај
Беџо, истурена рука закона, који је ведрио, ледио
и облачио код нас, долазио питати од куд вам
кава кад народ нема ни круха. Он је каву сматрао
божанском навиком против које се он борио
свим средствима, дозвољеним и недозвољеним.
Каву смо добијали у пакетима преко Трста, а
уплаћивао нам ју је ујак, који се није хтио вратити
у комунистичку Југославију.
46
Реконструирао сам ујакову судбину по
причању других. Живио је и умро у Пхертху
(Аустралија) и рекли су ми да је то једина
Аустралија коју је он познавао. Вјерност
подразумијева и вјерност у несрећи. Кад се као
војник прихватио униформе неке војске прихватио
је и пораз – говорио је. Тврдили су ми да чак
није хтио научити енглески језик објашњавајући
то да не жели научити језик на коме је издан. У
школи су ми говорили „тврд је тај твој ујак, није
он хтио прекршити заклетву, зато је тамо“. Он
је издајник зато што није прекршио заклетву,
као што би ваши очеви били издајници када би
је прекршили – бранио сам га како сам најбоље
могао. Не знам јесам ли у томе успијевао, тек
кава је стизала а њезина арома мирисала је
нашу улицу. Смрт је стрпљива као нитко. Послије
двадесетак година, кад му је остало још једино
да подмири свој рачун са судбином, одлучио је
ипак посјетити родитељски гроб. Носталгија није
ништа друго него незадовољство садашњим
тренутком. О њему се причало да је био својеглав
и непоправљив. Све битке је изгубио а отишао
је с вјером у побједу. Кад је јавио да долази
из Аустралије, омаљали смо кућу, уредили
живицу, ошишали травњак, обријали дједа,
баки намјестили нове зубе, дјеци смо одрезали
нокте а сусједи да цркну од муке кад су чули да
долази ујак из далеке Аустралије. Цика, вриска
и одушевљење у кући подсјећали су на радост
бродоломника који су угледали спасилачки брод
са заставом своје земље.
КАТАРИНИН ПОГЛЕД У ШОЉУ
Мати је отишла Катарини, ова јој је
погледала у шољу од каве и зналачки рекла: Пут
му је затворен, он неће доћи!
Али Катарина...
Ево погледајте и сами ...
И није дошао, донијели су га, пао је као танак
лист преране јесени. Кажу да је самоубојица
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.
човјек који је узео ствар у своје руке. Ујак је схватио да је
живот једна бесмислена прича која није вриједна да се
прочита до краја.
Умјесто њега стигла је урна с пепелом а ми смо дуго
мислили да је то бибер или неки други додатак јелу и с
њим смо посипали, умјесто црвеном паприком, крух и маст,
неопходан додатак сваком дјетињству. Па кад смо половицу
ујака појели, ону другу сахранили смо у оном крајичку
гробља гдје се сахрањују самоубојице. Наравно, без бога,
попа и опијела. Моја мати је плачући рекла: Брате, зар да
те послије толико година сретнем претвореног у свијећу?!
Касније је због неке рекострукције ипак премјештен у
породичну гробницу – отишао је свјестан да је и себе
обмануо вјерујући у трајност своје обмане.
Катарина је окретала шољу и за вријеме рата, причало
се да је она њемачком официру прорекла пораз код
Стаљинграда, и уопће пораз у рату.
Како си могла да му гледаш у длан кад знаш да је био
окрвављен?
Лако је сад. А онда све је било добродошло: шећер
и цигарете, бљутави њемачки маргарин, дански путар у
металним кутијама, као и црвене лопте низоземског сира.
Отишла је из Беџиног уреда кажњавајући улицу
жестоким ударцима својих високих потпетица. И уопће,
она је имала високо мишљење о себи и вјеровала је да је
принцеза у својој сопственој причи.
Катарина је становала у дијелу града којег смо звали
Циган-мала, у којој и кад никога нема на улици, пуна је
музике и тешких снова од глади, контрабаса и гитара,
док дјеца трче по сокаку гологуза, голотрба, љепоглава,
љепоока, мусава и босонога.
Примамљивани
тајанственошћу
непојмљивог,
могућношћу невјеројатног, неодољивом вјером у чуда,
оним што човјека доводи у искушење, а често помути
и најјаче духове кад се нађу пред глупим варалачким
измишљотинама, тумачила је судбину. Катарина је имала
очи црних крила птица и често је говорила: за праве пјесме
и приче мора се бити Циган! Њезина животна филозофија
коју је изговарала некад гласно, некад полугласно, а некад
безгласно у себи, била је једноставна: свака мука може се
окренути у своју корист. Рецимо: боље је имати глупог мужа
него немати паметног. Њезин поглед, њезина шутња, њезин
најситнији покрет, њено понашање, њезино држање, звук
њезиног гласа, прекиди између једне и друге ријечи, цијела
њезина личност изражавала је и казивала једну једину
мисао – будућност.
У соцу црне каве могли сте сагледати судбину, а
нарочито петком кад се звијезде појаве на небу. Послије
рата Катарина је неко вријеме провела у затвору а била су
јој одузета и грађанска права, јер је у рату правила шалове
и кошуље од падобранске свиле и то продавала сељацима
на сајменим данима, што јој Беџо никад није опростио јер је
носио у себи дубоко огњиште мржње.
Катарина је била баш једна од оних жена које ће и у
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.
47
шездесетој имати тридесет година и ни дана више. А што
се Беџе тиче, могу вам рећи да се понашао као човјек који
може натјерати ријеку да тече узводно. Он је био персонални
доказ оне да се људи не прихваћају без разлога униформе
јер оно мало власти врло је јак коктел.
Тако, окупација, људи гину а ти тргујеш! – предбацивао
јој је.
Нешто сам послала и на фронт па је борцима децембар
личио на мај.
Погледао ју је оним својим погледом кад се просто не
зна да ли је подигао обрву или спустио брк.
Требало те је стрељати!
Стрељање је мала лумперајка у којој се весело ломи
чаша живота... Нисам ја објаила тај рат.
Али си трговала у њему.
Несрећа ником не доноси срећу, али те лекције нема
у уџбеницима о ратовању... несрећа се увијек чуди људима
колико могу да издрже. Срећа је та која убија људе, срећа
је несрећа.
МИЛИЦА ШИША
Гробарка Милица Шиша, велика књиговоткиња
људских душа и судбина, рече да многи кад обилазе своје
свраћају и на ујаков гроб. Па нетко по добром старом
обичају остави боцу вињака, нетко лепињу или погачу,
нетко и комад печења, нек’ му се нађе, веселнику. Изнад
урне бор самоникли. Милица Шиша рече да праведницима
кад-тад уз гроб израсте самоникло дрво. Тако и мом ујаку.
Преко пута гробља налази се кафић необичног назива
„Будућност“. Одем и тражим турску каву а конобар вели
„Само еспрессо“. Значи нема оних џезвица, мириса који
је испуњавао улицу, пржуни су одавно у старо жељезо
одбачени, а нема ни Катарине. Празни се мој свијет.
Одлазимо. Ноћас првих дана 2015. мојој се души само шути.
Катарина сигурно жели да јој довикнем да јој нитко није био
раван. Ни у врлинама, ни у манама. Дође ми као свијећа
која гори за све нас што се спотичемо кроз овај горки живот,
неосвијетљени, заборављени и сами.■
приче с Баније
О САВЈЕСТИ И МОРАЛУ
Пише: МАРИЈАН ЈАНОШЕВИЋ
Њ
емачки књижевник Сигмунд Граф
написао је на појаву телевизије
средином прошлог стољећа сљедеће:
„Познато је да телевизија претвара
дом у простор за представе, породицу
у публику, а вечерњи разговор брачних другова у фарсу.
Она вјероватно људима неће донијети толико културе
колико ће је у исти мах уништити. Предвиђам вријеме када
ће се захтјевати не само да један дан буде слободан од
телевизијског програма него да то постане и нужда.“
И све је било добро док један од комшија, мало
имућнији од другог, са више обрадиве земље, није
примјетио да неко на његовој њиви са посађеном
дјетелином, или ђетелином, како се у народном изразу
каже, напаса коње. Примјетио је трагове коњских копита,
штете је било, ђетелина није још за кошење и узаврела у
њему љута банијска крв.
Питао је он и свог комшију да није видио неког, пошто
комшија у близини има њиву са посијаним курузом, да
пушта коње у његову ђетелину. Тада су углавном сва
сеоска домаћинства држала коње, стоке је било пуно,
чељади у кући за нахранити много, земље је било мало,
глад за земљом је била велика, чували су се усјеви...
Комшија му рече да никад није видио ничије коње у
његовој ђетелини.
Да је Сигмунд Граф који је умро 1979. године доживио
компјутерску револуцију свјетских размјера и појаву
Интернета вјероватно би захтјевао за људе још слободних
дана за ослобађање од медијске зависности.
Шездесетих и седамдесетих година прошлог стољећа
у банијским градићима и селима није било пуно људи
који су имали у кући телевизијске пријемнике, а и радио
апарати су били ријетки. Људи су углавном важне вијести
сазнавали из штампе, доста се читало књига, људи су
масовно били учлањени у народне књижнице и читаонице,
а пуно се вјеровало усменој предаји и причама старијих
људи.
Посумња домаћин да неко ноћи напаса коње, те поче
кришом са сјекирицом у руци ноћу обилазити своју њиву.
Послије неколико ноћи кад не затече никог, указа се ноћ
са пуним мјесецом. Лежећи у живици, сакривен види он
да његов комшија и пријатељ води своја два ждријебца на
његову њиву и пушта их у ђетелину. Скочи он из живице,
падоше тешке ријечи, погураше се, он сјекирицом удари
комшију у главу, и уби га на лицу мјеста.
У јесен кад се беру кукурузи, а и ноћи су дуже,
домаћин који је брао кукурузе, а брало се углавном
ручно, организирао је код своје куће перушање кукуруза.
Ту се скупљало и младо и старо. Старији су углавном
само перушали, а млађи су оперушане клипове носили у
рудњацима на таван или у курузану гдје су се курузи, како
Банијци скраћено кажу, сушили.
Свјестан шта је учинио, отрча кући по алат, ископа
на сред њиве гроб за свог комшију, закопа га, замаскира
са ђетелином гроб, одведе коње, кришом их врати у
комшијину шталу и оде лећи. Комшијин шаров који га је
познавао није ни зарежао, а камоли залајао.
Пролазили су дани, комшије нема, у селу узбуна,
нема човјека, ни његова жена није знала за његово ноћно
извођење коња у пашу. Власт је водила истрагу, али
резултата нема. Кад је покосио своју ђетелину на мјесту
гдје је закопао комшију домаћин је посадио гранчицу
жалосне врбе. И дође рат, убица је био мобилисан у
аустро-угарску војску, стигао је на Галицију, тамо од Руса
заробљен, некако је стигао и да ратује на Солунском
фронту, преживио је све и коначно се 1918. вратио у своје
село, на Банију.
Уз домаћу ракију и мезу коју припреми домаћица куће
за своје перушаче, било је смијеха, задиркивања и шала,
а водили су се и озбиљни разговори, док су стари људи
причали често неке истините приче из старијих времена,
нама млађима као облик моралне поуке.
Тако сам запамтио до дана данашњега и причу о
човјеку, убиству, савјести и врби.
Прије Првог свјетског рата, или Великог рата, у
једном селу на Банији живјела су двојица комшија, што
би се рекло у слози и љубави. Помагали су један другом
у сеоским, тежачким пословима, њихове жене су биле у
добрим односима, а дјеца ко дјеца играла су се у једном
дворишту, па у другом, а јела су тамо гдје су се затекла у
вријеме ручка.
Пролазиле су године, нестали комшија је од стране
суда проглашен умрлим, његова жена се преудала за једног
човјека из сусједног села којем је у рату умрла жена од
шпањолске грипе, одвела своје двоје дјеце новом човјеку
који је већ имао петеро. Нови муж јој се пропио, тукао и
њу и дјецу. Тежак живот, мучан, нарочито за дјецу без оца,
48
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.
Spomen dom na Šamarici
уз очуха увијек спремног на псовку и ударац. И за све је то
чуо и знао убица. И бивало му је све теже. Ником није смио
говорити о својој муци која га је раздирала. Понекад је знао,
кад добро прода теле на сајму, кришом од својих, свратити
до старих комшија у сусједно село и купити дјеци бомбона,
а снаши, старој комшиници, оставити кришом мало пара,
говорећи: „ Знаш, увијек смо били добри, ја и мој комшија,
њега сада нема, моја дјеца свега имају, нек ти се ово нађе
за твоју дјецу.“
Накнадна савјест када човјек након учињеног разликује
зло и добро ипак је прорадила код овог човјека.
И тако би тајна о нестанку човјека из села можда
заувијек остала тајна да једног врућег љетњег дана,
несретни јунак наше приче сједећи послије кошења ливаде
у хладу под жалосном врбом, која је у међувремену нарасла
и разгранала се, на запиткивања своје жене која му је
донијела ручак, зашто је тако невесео и ћутљив не одлучи
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.
49
да олакша своју душу.
Исприча јој све потанко шта се десило оне кобне ноћи
кад је сјала мјесечина, и тко сада лежи мртав под жалосном
врбом испод које њих двоје ручају.
Жена, ко жена, закуне му све свиме чега се сјетила да
ће ту тајну коју јој је повјерио понијети са собом у гроб и још
му рече да је добро урадио, јер је бранио своје. „Добро је
што си мени то повјерио, само си то требао раније учинити,
џабе си се толико мучио. Зар ти немаш повјерење у своју
жену?“ говорила му је она.
Вјероватно би тако и било да се недуго послије тога
она не посвади са једном другом женом из села. У препирци
којој је тема било женско поштење једне од њих, и наводне
љубавне везе са лугаром падоше тешке ријечи.
У ватреној препирци, гдје су једна другој пријетиле
чупањем косе, вађењем лажног и поганог језика, жени којој
приче с Баније
је повјерена тајна не излети:
јесте основни закон васељене, или, тачније речено, онај
нарочити вид који тај закон узима у својој примјени на
човјечанство. Чим се почне одступати од моралног закона,
неизбјежно се пада у све већу квареж, на владу долазе
једно за другим све гори и гори људи. Ниједна од тих влада,
зато што је рђава у моралном смислу, није се у стању
одржати, и држава је у сталним политичким потресима
као да је изгубила равнотежу. Ако хоћемо да обезбједимо
држави онај ред и сталност коју видимо у васељени, ми
је морамо подвргнути моралном закону као једном начелу
од васељенске важности. Ван тог закона, нема за државу
спаса: умјесто да буде нешто логично и устаљено, она
ће бити низ пролазних и противрјечних појава,које ће
невјероватном брзином једна другу потискивати, и од којих
ниједна неће имати разлога и оправдања, јер ниједна неће
моћи да траје.
„ Ма знаш ти лајавице, не престанеш ли ме узимати у
уста, бит ће ти као оном под врбом.“
Кад је то изрекла, схвати што је рекла, напречац
прекине свађу и оде својо кући.
Како је та свађа имала још свједока, а у селу није био
познат никакав догађај везан за неку особу под врбом, глас
о томе дође и до увијек будних жандарских ушију, дође и
до жандармеријске станице у котарском средишту. Послије
пар дана у селу се појавише два жандарма који дођоше
кући убице да испитају његову жену са каквим то „под
врбом особама“ она пријети другим женама.
Бранила се она да ни сама не зна шта је у љутњи
рекла, да је то лупила онако без везе, али жандари све
упорнији у испитивању, пријете да ће је повести са собом
у мјесни затвор на даљње испитивање. И тад се домаћин
који је свему томе присуствовао, сломи, заплака и призна
жандармима све. Био је осуђен на дугогодишњу робију, у
затвору је и умро.
Да су наши министри свих ових година, службена аута
и службене возаче умјесто према страним зимовалиштима
и љетовалиштима, окретали према подручјима од посебне
државне скрби, на примјер према Банији, могли су да виде
да се на Зрињској и Трговској гори, на Шамарици постоје
богомдани терени за скијање. Само су требали уложити
мало труда и државних новаца, и можда би привулли
инвеститоре. Да су министри у Влади Републике Хрватске
долазили службено на Шамарицу можда су могли спријечити
разарање и девастацију Спомен дома извршену послије
завршетка Домовинског рата, изузетног туристичког објекта
са кугланом, рестораном, собама за ноћење изграђеног
прије рата, а можда су могли и спријечити девастацију и
уништавање споменика посвећених партизанском логору
Васиља Гаћеше на Чавић Брду. Могли су, али нису.
Старац који је нама младима на перушању причао
ову причу завршио ју је ријечима : Запамтите дјецо, за све
што учините, зло или добро, сазнат ће се некада, прије или
послије!“
Ми смо данас захваљујући новинарима, телевизији и
свим другим електронским и штампаним медијима, одмах
сазнали да је наш министар здравља Синиша Варга био
на скијању у сјеверној Италији, да је за свој особни ужитак
скијања користио службене министарске привилегије,
службени ауто и возача који су министрима на располагању
у складу са Правилником Владе Републике Хрватске 24
часа. Јесте Правилник мало нејасан, не дефинише за
које све потребе министри и министарке могу користити
службене ауте и службене особе, али без бриге, тек сада
кад је пукла брука и Правилник о кориштењу службених
аута ће бити допуњен прецизнијим одредбама.
Да су све протекле власти биле моралније, и да
највиши дужносници ове земље нису заборавили на
морал, лицемјерно се сликајући на мисама и литургијама
у црквеним храмовима, глумећи побожност и моралност,
можда не би само 2014. године, како наводи економски
аналитичар Жељко Ловринчевић, 30 000 радно способних
грађана напустило ову земљу и отишло трбухом за крухом
у друге земље Европске Уније. Уз то је угашено 25 000
радних мјеста, а јавни дуг је увећан за 16 милијарди куна.
Све смо сазнали, и да је министар накнадно уплатио
потрошени износ државног новца од 3.679,70 куна и да
се није, како медији наводе, испричао хрватској јавности.
Стигне се испричати, можда и хоће, накнадно.
Колико знамо још се нико из бивших или садашњих
управљачких структура, није душевно сломио, посуо
пепелом и рекао: „Да ми смо криви, прорадила нам је савјест,
лоше смо управљали државом, били смо неморални, сами
смо крали и допустили другима да краду народно богатсво
ове државе. Судите нам, ево предајемо се истражним и
правосудним тијелима ове земље коју толико волимо.“
Свашта ће се још сазнати, а доста се и зна о
политичарима који ево воде већ 25 година ову државу. О тој
политичкој касти, част часним појединцима, се углавном
све зна, стално су у медијима, али се сигурно никад неће
сазнати када је политичком животу Републике Хрватске
умро морал.
Велики антички филозоф Платон, рођен између 428. и
427. прије Христа, а умро 374. живео је у доба када је његова
отаџбина или домовина Атина била након пелопонеског
рата на почетку политичког и економског опадања.
А можда они и нису криви, нису неморални и нису без
савјести. Нису они сами себе изабрали, нису они тирани,
њих је народ бирао. А народ је добар, моралан и савјестан.
И бират ће их опет у демократској процедури, бират ће
најбоље међу нама у власт као и свих ових протеклих
година. Сваки народ управо заслужује онакву власт какву
има. Што је желио, то је и добио.■
Платон је сматрао да је држава увеличани појединац,
те тако сматра да је стварање моралног човјека на
првом мјесту међу државним задацима. Морални закон
50
IDENTITET/ BR. 197 / 2014.

Neuspjeh politike povratka izbjeglica

FORMULA ZA UŠTEDU I INVALIDNOST VLAKOM NA POSAO UZ

IVO JOSIPOVIĆ

civili u minskom polju

Hrvatska se nalazi u antićiriličnoj histeriji koja emocije želi

Pročitajte članak objevljen u časopisu COSMOPOLITAN

Zašto Hrvatska nije trebala pristupiti Europskoj Uniji

EKONOMSKA KRIZA

Pravilnik AAI@EduHr i EduRoam - Visoka škola za informacijske

POLOŽAJ MANJINA U RH:

PREDRAG MATVEJEVIĆ:

6.12.2013. 1 VI. Profesionalno sagorjevanje medicinskih