Večeras na sceni
Igraju:
Milan Marić, Svetozar Cvetković,
Marko Janketić, Ermin Bravo,
Amila Terzimehić
Violončelo:
Aleksandar Latković, Nebojša Janković
Producent: Andrej Nosov
Izvršna producentkinja: Milica Milić
Dramaturzi: Željka Udovičić, Božo Koprivica
Kompozitor: Draško Adžić
Scenograf: Dragutin Broz
Kostimografkinja: Darinka Mihajlović
Koreografkinja: Sonja Vukićević
Snimanje i obrada zvuka: Dobrivoje Milijanović
Scenski govor: Dr Dejan Sredojević
Korepetitorka: Ana Ćosović
Fotograf: Vladimir Miladinović
Asistentkinja režije: Tijana Vasić
Asistenti organizacije: Janko Dimitrijević,
Stefan Todorović
Šef tehnike: Ljubomir Radivojević
Inspicijentkinja: Maja Jovanović
Majstori tona: Miroljub Vladić, Nikola Marjanović
Majstori svetla: Dragan Đurković, Milan Neić
Dekorateri: Aleksandar Marinković,
Goran Gavrančić, Vladan Milošević
Gardaroberka: Marta Narančić
Vizuelni identitet: Hominid studio
Video: Srđan Ćešić
Produkcija
Hartefakt
Bitef teatar
Kamerni teatar 55
Kazalište Ulysses
Testament films
MESS
Predstava se realizuje u saradnji sa
GDK „Gavella“ u Zagrebu
27. XI 2014.
BILTEN
Bilten br. 7
1
Razgovor
Kako je bilo sarađivati sa Draganom Jovičićem, koji
je stariji od ostalih glumaca u ovoj predstavi? Jeste li
tražili neke savjete od njega?
Uvijek mi između sebe damo neko mišljenje i neku
sugestiju. Sigurno Dragan jeste neko ko može da ocijeni šta
je dobro, šta je pitko i šta može da prođe. Relativno smo
dosta radili zajedno. Sjećam se da sam s njim radila kada je
Sulejman Kupusović režirao „Kidaj od svoga muža“, gdje
sam igrala njegovu ženu. Tako da je neka lijepa hemija
između nas koja mi godi, i koja mi je nekako dozvolila da se
u ovoj vrckastoj ulozi, otvorim i šalim na tu temu. On je bio
predivan za suradnju ne samo za mene nego uopšte.
PUBLIKA JE BILA
PREDIVNA
Vanesa GLOĐO, glumica
Piše Sanita JERKOVIĆ IBRAHIMOVIĆ
Kamerni teatar 55 Sarajevo na XXXI Susretima u Brčkom
nastupio je s predstavom „Bajka koju idiot priča“ u režiji
Emira Kapetanovića.
U predstavi igrate sekretaricu Majdu, koja u svom
rječniku, za razliku od drugih uloga, ima najviše vulgarizama.
Majda je jedna kako se u predstavi kaže “droljasta sekretarica“. Naravno ona to apsolutno ne misli za sebe već misli
stvarno da je dama. Ali kako direktor krene u tom pravcu
ona naprosto završi njegovu misao jer prosto vidi da je to
htio reći. Tako da je to jedna duhovitost u tome. A inače vrlo
zabavno je bilo jer to je aktuelni komad koji vrlo lijepo
komunicira s publikom. Može se reći kabaretskog tipa, ima
muzike, ima lijepih koreografskih tačaka. Također se bavi
ovim našim aktuelnim temema, istim već dvadeset godina.
Nismo mnogo toga promijenili. Zabavno mi je jer sam
direktno vezana za Boga, odnosno za glavnog direktora. Mi
smo neki par, pratim ga, a inače sam sa svima na neki način
uvezana. Nosim taj čuveni formular koji on treba da potpiše i da se izjasni kome i čemu pripada. On se na kraju ne
izjašnjava već ostaje naravno slobodan, izjašnjava se za ljubav, za ženu koju voli.
Ostali likovi su na sceni dosta dinamičniji od Vas. Vi
se većinu predstave vozate na stolici.
Voljela bih da sam mogla režisera natjerati da i mene
pusti da malo skakućem, ali nije mi dao. Ona je na toj stolici, što je u redu jer ona je dio birokratije i vezana je za to
svoje radno mjesto. I to je bila ideja samog mog bivanja na
tim točkićima. To je zanimljivo jer postane dio tebe, dio
lika.
2
BILTEN
Bilten br. 7
Dosta radite vani, a dosta radite i filmove.
Spomenućemo i film sa Anđelinom Džoli „U zemlji krvi
i meda“. Kakvo je to iskustvo bilo za Vas?
Od 18. godine sam u filmu i već mogu da nabrojim 24
filma, odnosno imam već 24 naslova što mi je jako drago s
obzirom da ljudi iz BiH, pogotovo glumice, nemaju baš toliku sreću da su imale toliko iskustva pred kamerom. Sad
smo završili jedan izvanredan film „Ne tako daleko odavde“,
u Banovićima smo snimali „Hiljadarku“ Nenada Đurića.
Jedno sjajno iskustvo gdje smo imali lijepu suradnju sa
glumcima iz Beograda. Bane Trifunović, Nikola Kojo, Mima
Karadžić, pa Muamer Kasumović. Jedna sjajna ekipa i sjajna ekipa iz Tuzle. To je jedini film koji se ove godine snimio
u Bosni, tako da mi je drago da sam dio tog filma ali mi je
žao što se tako malo radi. Uslovi ovdje su takvi da smo mi
film, koji bi se realno snimio za 40 dana, snimili zbog nedostatka novca za 27 dana. A Anđelina nam je priuštila snimanje od tri mjeseca, za film koji je isto tako bio nisko budžetni. Ali njima je nisko budžetni film 15 miliona dolara, dok je
nama pola miliona eura. Tako da su to neke razlike koje
sigurno za glumca predstavljaju mnogo veći napor, veći
stres, mnogo manje proba i manje mogućnosti da se razviješ i radiš ono što bi želio. Anđelina nam je priuštila ono što
najskuplje košta, vrijeme. Zbog ovih razlika holivudski
glumci odu tako deleko u svom radu, a isključivo zato što se
jako puno pripremaju i imaju vrijeme.
Koliko igranje na daskama, odnosno uloge u filmovima zapostavljaju jedno drugo? Konkretno, jeste li
zapostavili pozorište zbog uloge u filmu „U zemlji krvi i
meda”?
Nisam, jer sam odmah poslije toga spremala prelijepu
predstavu, “Radnja na uglu“, romantičnu komediju za koju
se iskreno nadam da će jednog dana doći i u Brčko da gostuje, da je pogleda i brčanska publika. Opuštajuća predstava sa
predivnim ulogama i predivnom dramaturgijom koju je
zadovoljstvo igrati.
Šta Vam predstavljaju ovakvi Festivali?
Prvi put sam u Brčkom i drago mi je. Brčko je lijep gradić s lijepom atmosferom uz Savu, prelijepom austrougarskom gradnjom. Drago mi je što već tako dugo održava ovu
svoju tradiciju. To je veliki poklon koji je Brčko dalo svojim
stanovnicima, da imaju priliku da osam dana gledaju sjajne
predstave. A nama je zadovoljstvo igrati pred publikom koja
je bila predivna. Divno j e bilo njihovo učešće koje smo mi
apsolutno osjetili.
27. XI 2014.
Razgovor
I mi možemo imati svoju bajku
Emir KAPETANOVIĆ, redatelj
Razgovarala Ivana PIRIĆ
Susreti su sinoć zablistali jednom veselom predstavom
„Bajka koju idiot priča“ nastale po motivima drame Lane
Bastašić, za čiju se režiju opredijelio Emir Kapetanović u
produkciji Kamernog teatra 55 Sarajevo. Uigrana glumačka
petorka ispričala nam je priču o životu poslije smrti, odnosno izgubljenom identitetu jedne osobe i njenoj borbi s
onima koji joj nude svoje svjetonazore. Gledali smo bajku
protkanu egziperijevskim nitima, s nimalo zla i s lijepim
krajem. U razgovoru s redateljem odmotavamo klupko
nastanka i realizacije projekta.
strane govorili smo da bajku nije moguće napraviti jer ne
možemo napraviti evropski kvalitet za bosansku cijenu, što
je upravo naš sarkastični osvrt na činjenicu da se svake
godine smanjuje budžet pozorištima u BiH. Kamernom je
drastično smanjen prošle godine, a ove je godine situacija
još gora. I pored toga htjeli smo štapom i kanapom pokazati da je moguće napraviti predstavu, samo je potrebna pozitivna energija i prije svega glumci koji žele ispričati ovu
priču.
Imali smo priliku pogledati komad nazvan bajkom,
ali smo vidjeli svega pomalo, igrokaza, mjuzikla, elemente klasičnog, modernog i postmodernog teatra?
Kako je projekt nastajao i o čemu progovara?
Cijela ova priča je nastala u jeku prošle godine. nešto
prije popisa stanovništva u BiH. Desilo se to nakon što je na
prijavljenom konkursu Lana Bastašić dobila nagradu za
najbolji domaći tekst, odnosno bh dramu, te se Kamerni
teatar 55 opredijelio za njegovu pozorišnu postavku.
Pozvan sam da režiram na što sam rado pristao. Tekst mi je
nudio to da ispričamo jednu bajku za odrasle u jednoj veseloj i razigranoj atmosferi, da naružimo odrasle, ali ne da im
prijetimo na način na koji se to inače radi u teatru, nego na
jedan šaljiv način. Htjeli smo progovoriti o problemima koji
nas okružuju, ne bi li tako ušli u svijet odraslih i probudili u
njima djecu, ali i tu slobodu da mogu, žele i trebaju birati
drugačije.
U publici se moglo čuti da je ovo dječija predstava,
što po sudeći dramaturškom okviru, korištenom jeziku
vulgarizma, određenim scenskim nastupima i istupima
nije baš opravdana konstatacija publike?
Nama su se, dok smo bili mali, pričale bajke koje nisu
sadržavale vulgarizme i našu svakodnevnicu koju smo igrali u ovoj predstavi. Mi smo baš zato pokušali i stalno insistiramo na tome da je ovo bajka za odrasle. Pokušali smo
napraviti kako to izgleda bajka za odrasle u BiH danas i
kako izgleda jedan urbani moralitet današnjice naše zemlje
s likovima koji su historijske ličnosti, poznate po pozitivnim ili negativnim stvarima. U svakom slučaju naši likovi se
vežu s postojećim likovima s kojima se mi i dan danas borimo, pokušavamo izaći na kraj ili im se prikloniti na kraju
krajeva.
Na početku glavni lik kaže da bi postojala bajka u
BiH potreban je novac, a ona ga nema kao što ga imaju
zemlje europske zajednice?
Naš cilj je bio da pokažemo da možemo imati svoju
bajku. Imamo glavni lik i predstavnike raznih ideologija
koje su se skupljale oko njega, odnosno njegovog posmrtnog života. Željeli smo poručiti da je bitno napraviti prvi
korak, ne mora to biti ništa spektakularno. Smatrali smo da
prvo trebamo probati uraditi nešto sami sa sobom. S druge
27. XI 2014.
Zašto idiot, čini mi se zvuči malo pogrdno za jednu
bajku?
Naslov teksta je originalni naslov autorice koji je nastao
po citatu Williama Shakespearea „Bajka koju idiot priča“.
To je više mogao bi biti naslov „Bajka koju život priča“ u
smislu da u životu koliko postoji genijalnih stvari, toliko
postoji i banalnih, neočekivanih, neprihvatljivih. Mi smo
odlučili nekako sve to prenijeti na bh.društvo.
U koji koncept je stavljena religija, a u koji ideologija?
Nije korištena religija ni u kakvom negativnom kontekstu, nego ideologija. Pričamo protiv ideologije, a kada bismo
koristili religiju u pravom smislu bilo bi puno bolje i ne
bismo morali napraviti ovakvu predstavu.
BILTEN
Bilten br. 7
3
Razgovor
OVAJ FESTIVAL SLAVI BH POZORIŠTE
Moamer KASUMOVIĆ, glumac
Nakon što ste prije nekoliko godina gostovali u
Brčkom sa predstavom „Žaba“, rađenom takođe u
produkciji Kamernog teatra 55, ovaj put dolazite s
jednom „bajkom“. Koliko je za vas glumce važno
igrati na ovom Festivalu?
Jako je bitno da BiH ima jedan ovakav festival, jer to
je jedini bh festival koji slavi naše pozorište i uvijek je
čast igrati ovdje. Ja dolazim već drugi put i drago mi je
da je to upravo sa predstavom „Bajka koju idiot priča“.
Razgovarala Danijela REGOJE
„Bajka koju idiot priča“ može se smatrati i
nekom vrstom Malog princa?
Naravno. Ideja ove predstave je potraga za identitetom, jer mi živimo u takvoj sredini gdje ljudi konstantno pokušavaju da se svrstaju, kao što mi to kažemo u
ovoj predstavi, u one ili ove u naše ili vaše. A u suštini
predstava želi da kaže da je najbolje da si sam, da si niko.
To je najbolje, a opet najteže. Da budeš individua,
čovjek koji ima neko svoje ja. Mi smo svi, odnosno reditelj Emir Kapetanović se odlučio da tu priču ispriča na
ovaj način. Odlučili smo se na ovaj stil igranja jer smo
htjeli da se na bajkovit način suočimo s nekim problemima i ideologijama koje su nas kroz istoriju, ne samo
u BiH, nego na čitavom Balkanu, opterećivale. Da li je to
komunizam, vjerski fanatizam ili nešto sasvim drugo,
nije ni važno. Jednostavno pokušali smo naći odgovor
na pitanje šta je najbolje biti - da li pripadati nekome ili
biti sam?!
I? Vjerujem da je to bilo propitivanje i za vas
glumce?
Mi smo ponudili odgovore, sada je na publici da
odluči sama za sebe. Što se mene lično tiče, ja mislim da
je najbolje biti sam. Biti individua koja razmišlja, koja je
pametna, koja se obrazuje i koju ne može nijedna ideologija da sputa u neki paket ili neku kocku.
Ova predstava kroz priču, koja je naizgled mala,
nosi značajnu poruku, a to je da je svako pojedinačno odgovoran da bude bolje?
Apsolutno. Ja to vidim, kako da vam objasnim, kao
neki mravinjak. Dakle, gdje svaka jedinka radi za čitavu
zajednicu. To se, opet, može povezati i s komunizmom,
ali mislim ako svaka jedinka zna tačno šta radi i ako
svako dopinosi dobrobiti svog društva na lični način,
bilo u svom poslu, u kući, u porodici, mislim da će nam
svima biti bolje. Ako se samo budemo vodili jednom
vrlo jednostavnom logikom, a to je biti dobar ili loš
čovjek, sredine nema - tada nam može biti puno bolje.
Predstava je ispričana u formi bajke. Je li i to bio
put da se na neki način pobjegne od stvarnosti, da
imamo neki ljepši svijet?
Ne znam, to je više pitanje za reditelja, ali, upravo
izborom da bajka bude naše sredstvo kojim ćemo ispričati ovu priču željeli smo ljudima pojednostaviti priču.
Mi živimo, da izvinite, u jadu i čemeru. E, onda smo
mislili ako im mi napravimo još neku, da kažem, crnu
dramu koja nas portretira tako kako nas portretira
mislim da bi ljudi rekli „ne još jedna, molim vas“. Tako
da smo htjeli nekako kroz igru, kroz pjesmu, kroz taj
neki kabaretski izraz da pričamo o vrlo bitnim i važnim
stvarima.
4
BILTEN
Bilten br. 7
27. XI 2014.
Razgovor
Ovakav rediteljski, ali i glumački pristup, je na
neki način i nov na ovim našim prostorima. Kako
ste ga vi doživjeli, prihvatili, koliko Vam je bio izazovan?
Iskreno, ovo mi je prvi put da radim nešto ovako.
Do sada sam radio nešto slično. Ovdje igram sigurno
pet likova u predstavi i vrlo je bilo zanimljivo i izazovno napraviti sve te likove, udahnuti im život i u vrlo
kratkom vremenu se transformisati.
To sam upravo htjela da Vas pitam. Igrate uloge
različitih karaktera, ali i starosnih dobi, od bebe
do starca... Je li bilo teško na pravi način ih dočarati?
Mi smo jako dugo radili ovu predstavu i svi smo
zajednički radili kao tim i u svaku scenu smo pokušali udahnuti neki život i dati joj neki svojevrsni pečat.
Meni je jako zaniljivo i izazovno bilo vidjeti da li sam
ja kao glumac sposoban, tehnički prvenstveno, da
iznesem sve to što treba da iznesem, da odigram tri
glavna lika, to su Simon de Bovoar, Karl Marks i Mali
princ. I tu su još 3-4 sporedna lika koja igram na
sceni. Bilo je sve to vrlo zanimljivo. Kada prolaziš kroz
proces puno sporije radiš, jer moraš da u glavi prođeš
sav taj proces i onda jednostavno treningom i vježbom dođeš do toga da apsolutno u jednoj sekundi
možeš da promijeniš lik i da igraš nešto drugo.
Je li bilo možda nekog dodatnog opterećenja
što su među tim ulogama, kako ste kazali, i one
koje su naki način istorijske, ali i one koje su opet
„kultne“, kao recimo Mali princ?
Naravno. Mada smo išli ne na imitaciju tih kultnih
ličnosti već smo htjeli samo dati naznaku. Jednostavno
da publika prepozna i da se zna o kome se radi.
Dovoljno je da se kaže da je to Marks i ne moram ja
onda igrati njegovu filozofiju niti išta drugo... Dovoljno
je tim likovima samo dati naznaku i onda da radim u
svrhu zadatka koji jeste, a to je da ga privolim da prizna da li je komunista, da li je dijete, da li je katolik,
musliman ili šta već...
Predstava „Bajka koju idiot priča“ inspirisana
je skicama za istoimenu dramu Lane Bastašić,
koja je pobijedila na Konkursu bh. drame koji je
organizovalo Udruženje Fercera. Je li njeno uprizorenje na sceni podrška mladim dramskih piscima, jer je evidentno da je to dramsko stvaralaštvo
u krizi?
Apsolutno. I mislim da je vrijeme da najzad i mladi
pisci i mladi reditelji preuzmu pozorišne scene, ne
samo u Sarajevu, nego i u BiH. Treba im dati šansu.
Naravno, naši veliki, etablirani reditelji, glumci trebaju i dalje da rade, ali mislim da je vrijeme, ne da se
povuku, nego da se samo malo sklone u stranu, i da
puste mlade ljude da rade. Ja sam apsolutno siguran
da mi imamo obilje mladih, talentovanih dramaturga,
reditelja, scenografa, glumaca, kostimografa, koji
mogu da naprave nove stvari, dobre stvari i da pokrenu neki novi pravac u teatru u BiH.
27. XI 2014.
Iza scene
OD HRKANJA DO SMS PORUKA
Piše Tihomir BIJELIĆ
Šesta je noć iza nas. Dolazi sedma, posljednja i svečana. Lijepo
rečeno. Sedma, posljednja i svečana u zbroju tri večeri. Manje
više čini se da za publiku nema dileme. Ovogodišnji su ih se
Susreti dojmili. Vidjeli smo i mlade, nadarene glumce. I vidjeli
samo jednog redatelja, nijednog pisca. A Susreti su susreti
zbog pisaca, koji pišu na jezicima naroda BiH, bosanskom,
srpskom i hrvatskom. Tekstova raznih. Čitanja također. Ovi bi
se Susreti mogli podvesti i pod susrete psovki. Naime, ne sjećam se da je toliko psovki bilo i u jednom književnom djelu koji
je postavljen na scenu. Sada ih ima, kao dobar dan, ili dobra
večer ili dobro jutro. Svakako.
I istina radi se o suvremenim piscima, ne o onima koji su
odavno napustili ovaj svijet. I trebali bi na bilo koji način imati
državljanstvo BiH. Susreti upravo imaju za cilj promociju
kazališne kulture BiH. No, kažu svi kriza je dobrog teksta u
BiH. Imali smo već slučaj da nagrada za tekst nije dodijeljena.
Što će se ove godine dogoditi vidjet ćemo već za dvije večeri.
Ako je suditi po publici i njihovim reagiranju, teško ćemo se
oteti dojmu da će konkurencija ove godine biti iznimno jaka.
Žiriju neće biti lako. Posebno za glumu, scenografiju, mladog
glumca i druge kategorije.
Možda ćemo uskoro utemeljiti i nagradu za najboljeg gledatelja. Onog koji ne remeti kazališni red. Dolazi na vrijeme,
sjeda, ne pomjera se sa svog mjesta, ne odlazi za vrijeme predstave nigdje, ne gricka, ne telefonira, ne gleda koliko je sati,
ne... Ne znam jesam li pogodio sve što je trebalo stajati u ovom
redu. I onda utemeljiti povjerenstvo koje će donijeti tešku
odluku. Čini se naizgled da ovakvom komentaru odgovara velika većina gledatelja, no nije tako. Ovo su dosta teški kriteriji. U
svakom su slučaju ostvarivi, ali možda ne na ovim Susretima.
Možda nekim koji dolaze.
I svake godine donosimo u Biltenu prikaz već viđenog.
SMS poruke, kao najpopularniji oblik komunikacije. Slikanje
kao oblik nezaboravnog trenutka zabilježeno objektivom najčešće mobitela. Čak i po cijenu da mobitel odašilje pune tri
sekunde bijelo svjetlo. I tako dalje. Čak je i ove godine, kao i
prošlih godina, zabilježeno hrkanje, kao oblik savršenstva kod
odmaranja glasnih putova. Sve je isto kao i lani. Samo ima i
novina. Prođe šest predstava, a samo smo imali naznake rata
koji se okončao prije dvadesetak godina. Ove godine nije bilo
ratnih scena i razmišljanja. Pucanja je bilo.
Kako bilo da bilo Susreti su predstavili torturu, kao oblik
društvenog zla. Razgolićeno društvo, s malo donjeg rublja i
pitanje svih pitanja koje se nameće. Tko koga torturiše, društvo čovjeka, čovjek – pojedinac društvo, politika – kulturu,
kultura – politiku, muškarac ženu i ima li torture na relaciji
žena – muškaraca. U svakom slučaju cilj je opravdao sredstvo.
Još da pogledamo dva djela kazališnog svijeta, pa da podvučemo crtu i oprostimo se s 31. Susreta i dočekamo vlak koji će
nas odvesti na 32. Susrete, kojima bi se mogli vratiti neki prateći programi, ako bude novca da se realizira. I hoćemo li
ostvariti riječi Mije Jurišića da nam s dogodi i domaće kazalište. No o tom potom.
BILTEN
Bilten br. 7
5
NEMA LJEPŠE STVARI NEGO
KADA NEKO PREPOZNA VAŠ RAD
Razgovor
Zana MARJANOVIĆ, glumica
Razgovarao Mario IVKIĆ
Zana Marjanović, bosanskohercegovačka kazališna, televizijska i filmska glumica. Pohađala je čuvenu srednju školu
za glumu “Fiorello La Guardia, High School of Music, Art
and Performing Arts” u New York-u. Diplomirala je glumu
na Akademiji scenskih umjetnosti u Sarajevu. Stalni je član
“Kamernog teatra ‘55”, te osnivač i predsjednik “Magacin
Kabare-a”. Pred brčanskom publikom ove godine se predstavila ulogom u predstavi “Bajka koju idiot priča”, koju je
prema motivima drame Lane Bastašić na scenu postavio
Emir Kapetanović. Zana je ovdašnjoj publici najpoznatija
po filmskim ulogama, a najzapaženija glavnom ulogom u
filmu Angeline Jolie “U zemlji krvi i meda”. Svoje glumačko
umijeće pokazala je i u predstavi “Bajka koju idiot priča”,
komadu koji propituje mnoge stvari, a između ostaloga
ukazuje i na to da smo mi sami odgovorni za ono što ćemo
biti i u kakvom svijetu ćemo živjeti.
Kako gledate na ovaj tekst općenito?
Uvijek je meni bilo zanimljivo gledati filmove i predstave, i uopšte umjetnička djela koja propituju sadašnje
aktuelne teme, ali kroz komediju. Ovo je upravo takav spoj
jedne snažne poruke da smo mi apsolutno odgovorni za
svijet u kojem živimo i da ukoliko želimo nešto da se promijeni mi moramo biti ti koji će to promijeniti. Naravno,
naš cilj nije bio da kroz predstavu, u kojoj ćemo se mi glumci mučiti, a zajedno sa nama i publika, dokazati kako smo u
pravu, nego na jedan zabavan način zapravo podučiti i
poručiti ono što nam je bilo važno.
Jesu li glumci uspjeli u svojoj nakani? Kakvu su povratnu
informaciju dobili iz brčanske dvorane tijekom igranja u
predstavi?
Reakcije publike su sjajne. U komercijalnom smislu to
se potvrđuje posjećenošću predstave posvuda. Sve više
mladih ljudi je zainteresovano da dolazi na ovu predstavu.
Mislim da ipak postoji jedan generacijski pečat koji je vrlo
snažan i mladi ljudi to prepoznaju.
Kako je raditi u predstavi koju suprug režira? Koliko se
supružnici mogu pomagati u ovom poslu?
Nema tu prostora ni za šta drugo osim isključivo za
profesionalnost, jer ja sam član ansambla Kamernog teatra
‘55 već nešto manje od 10 godina. a Emir Kapetanović je,
nakon dugog niza godina i predstava koje je radio na raznim mjestima, naročito nezavisnih, i filmova, i dokumentaraca, dobio priliku u pozorištu i dobro ju je iskoristio.
BILTEN
27. XI 2014.
Razgovor
Vi ste jako angažirani u raznim umjetničkim projektima, puno radite s mladima i pojavljujete se svuda gdje
možete dati svoj puni doprinos. Odakle crpite toliko
snage za sve aktivnosti u koje ste uključeni?
Imam potrebu da se bavim tim temama, imam odgovornost prema sebi, prema svojim sugrađanima,
prema svojoj državi. Koliko god da je patriotizam danas
postao jedna jako otrcana riječ, jer je koriste gdje stignu i kako stignu, a sve češće u pogrešnom smislu zbog
lične koristi, ja u patriotizam vjerujem kao umjetnik,
inače ne bih bila to što jesam.
Sama činjenica da ste boravili i radili u SAD-u i vratili se u Bosnu i Hercegovinu da ovdje radite i zajedno s
nama živite ovaj bosanski život, pokazuje taj Vaš patriotizam?
Apsolutno! To je bila moja odluka i s obzirom na
činjenicu da sam imala 18 godina, utoliko je ta moja
odluka i više zanimljiva i značajna, a što opet puno
govori o mojim roditeljima, odgoju i načinu na koji su
se oni brinuli o meni. Da su apsolutno vjerovali u svaku
moju odluku. Jer oni su bili u New Yorku u tom trenutku kada sam se ja vratila.
Jeste li se ikada pokajali zbog takve odluke?
Nisam. Ali ne mislim da je bilo koja odluka ikada
konačna. Ako sam se vratila u Sarajevo to ne znači da
neću otići sutra u Ameriku, ili obratno. Ali ja znam gdje
je moj dom i ja volim svoj dom.
Angažirani ste u mnogim umjetničkim projektima.
Glavna uloga u filmu “U zemlji krvi i meda” to najbolje
potvrđuje?
Nema ljepše stvari nego kada neko prepozna vaš
rad i vaš trud i kada si u prilici da zapravo radiš s profesionalcima u onom obimu i onoliko često koliko bi to
željela. Možda je osnovna razlika u mojoj karijeri prije
nego što sam snimila taj film s Angelinom Jolie bila
upravo ta da sam i prije snimala prekrasne filmove i
radila divne predstave, samo ih nisam radila onoliko
često koliko sam željela. Nakon ovog filma i mog rada
na tom filmu stvari su se naravno promjenile i sada,
nažalost, obzirom da je situacija prilično loša kada je
bosansko-hercegovačka kinematografija u pitanju, ne u
smislu uspjeha, nego u smislu kontinuiteta, onda je velika stvar da imam priliku da često radim vani.
Iako je postigla veliki uspjeh Zana nije razmažena
diva kakve znaju postati neke zvijezde koje slava ponese.
Rado se druži i razgovara sa svojom publikom i svakim
tko joj se obrati.
Odlučila sam da ostanem u Bosni i Hercegovini, a
ovdje nema mjesta dizanju u nebesa. Neko je davno
rekao da kada puno radite onda nemate vremena da
uperite prst na nekoga ko je nešto pogriješio ili da pričate o tome kako je nešto loše ili da tračate bilo koga,
jednostavno nemate vremena za to. Ako imam slobodnog vremena onda to vrijeme iskoristim za aktivnosti
koje su uglavnom u vezi projekata s djecom i njihovu
edukaciju.
27. XI 2014.
BILTEN
BAJKA
O KRIZI
IDENTITETA
Osvrt
Piše Mladen BIĆANIĆ
Pretposljednje večeri XXXI Susreta pozorišta/kazališta u
Brčkom, kao sedma predstava u natjecateljskom programu,
nastupio je Kamerni teatar ‘55 iz Sarajeva s predstavom
„Bajka koju idiot priča“. Izvorno, dramski predložak napisala je Lana Bastašić, to je njen dramski prvijenac, spisateljica je to koja je već sudjelovala na brojnim književnim konkursima, ali s kratkim proznim formama, pričama. No njen
dramski rukopis nije se baš uklopio u koncept kazališnog
projekta kako su to zamislili dramaturg Vedran Fajković i
redatelj Emir Kapetanović, uslijedile su znatne izmjene i
dopune, tako da se predstava gradila praktično na temelju
potpuno novog teksta, a prema ideji i skicama autorice.
Kapetanović je, inače, umjetnički direktor i kućni redatelj,
čitamo u programskoj knjižici predstave, sarajevskog
Magacin Kabarea, pa otuda nije ni neobično da je i ova
predstava naslonjena na taj kazališni žanr, da je u njoj
moguće prepoznati taj kabaretski štih. O samom komadu
Kapetanović zapisuje: “Priča je to o čovjeku koji se ne sjeća
svog identiteta i o nečovjecima koji mu ga nameću. Glavni
lik je personifikacija Bosne i Hercegovine, koja pokušava
da počne jedan bolji život, konstantno ometana svojatanjima sa svih strana. Na putu do sebe susreće raznorazne
ideologije, zablude, ideje, da bi na kraju shvatio da pripadnost radi pripadnosti ne može i neće dovesti do životnog
ispunjenja i društvenog progresa.“
Tu, osnovnu ideju predstave o nemogućnosti izbavljenja iz tog začaranog kruga ovisnosti i pripadanja, opredjeljenja i zamki što se neminovno postavljaju pred čovjeka
koji bi da bude slobodan, bez vjerskih, ideoloških, dogmatskih, partijskih, političkih i bilo kojih drugih ograničenja i
stega, Fajković zaogrće daškom pozorišne magije i iluzije,
pa kaže: “Teatar je magičan. To je svijet u koji se može ući
jedino kroz ogledalo. Tu je, a nije. Postoji, a nestvaran je...“
Otvaranje magičnog svijeta iza Alisinog začaranog ogledala uvijek je riskantan čin – izlažete se opasnosti da balansi-
8
BILTEN
Bilten br. 7
rajući između stvarnog i nadrealnog, sna i jave, onoga
čemu težite i onoga u čemu jeste ostanete u zrakopraznom
prostoru, negdje između, zarobljeni i izgubljeni u nepoznatim predjelima koje ste željeli osvojiti, ali su vam ostali
nedostižni i neuhvatljivi. Vrlo nadahnut i uigran, skladno
uravnotežen glumački ansambl: mladi Admir Šehović u
naslovnoj roli lica izgubljenog u toj potrazi za sobom, ni
med javom ni med snom, rekao bi pjesnik, odličan
Moamer Kasumović spretno proigravajući više likova, vrlo
siguran Dragan Jovičić i šarmantne u govoru, songu i plesu
Zana Marjanović i Vanesa Glođo, ono je na čemu predstava
počiva, njom se nadahnjuje, iz nje izvire. Kabare, cirkuska
šatra, varijetetski podij – sve su to mjesta koja je u njoj
moguće pronaći, šarenilo kostima i jednostavnost scenografskog rješenja (i kostim i scenu potpisuje Vanja
Popović) omogućuju takav tip igre u kojem se forsira djetinja naivnost, ta forma „bajke za odrasle“ kojom bi se htjelo reći nešto što prerasta tu infantilnost i ulazi u područje
ozbiljne društvene kritike. No tekstualni predložak, nažalost, ne dostiže potrebnu razinu da bi se to i postiglo, ono
što se želi reći u nesrazmjeru je s onim što vidimo na
pozornici, narativ ne slijedi razinu izvedbe. Kao da se
zaboravlja da je igrati kabare nešto najteže u teatru, da nije
dovoljno samo kreirati dopadljivu sliku klauna zasutog
šarenim konfetima – ne stoji li iza toga oštra i precizna,
točna replika koja će razobličiti, u punom smislu riječi,
pojavu, događaj, lice o kojem se govori, dakle sve ono što je
predmet i povod tom kazališnom događaju, sve je uzalud,
kabaretska forma ne postiže svoj puni učinak.
U svakom slučaju za pohvaliti je nastojanje da se i kabare, koji kao što je poznato, nema tradiciju igranja u bosanskohercegovačkom teatru, uvrsti u tekuću produkciju
domaćih kazališnih kuća, pa stoga i sudjelovanje „ Bajke
koju idiot priča“ Kamernog teatra ‘55 iz Sarajeva na brčanskim Susretima pozorišta/kazališta ima svoje opravdanje.
27. XI 2014.
SVIJEST O IDENTITETU
Osvrt
Piše Srdjan VUKADINOVIĆ
Malo koja zamka kao zamka identiteta vreba pojedinca i grupe
na južnoslovenskom prostoru. Naročito je to ispoljeno poslije
dekonstruktivnih događanja u južnoslovenskom prostoru.
Naravno da su zamke identiteta, odnosno nastojanja da se manipuliše sa osjećanjima ko je u identitetskom smislu neko i ko su
drugi bio jedan od bitnih tehničkih uslova za izbijanje sukoba.
Kada se ima namjera jedan prostor urušiti radi nekih strateških
ciljeva, koji se u početku nastoje zakamuflirati, kao što je bio
slučaj na južnoslovenskom prostoru ni sa čim i ni sa kime nije to
lakše to uraditi nego sa manipilisanjem identitetskim osjećanjima. Pri tome se jedna identitetska obilježja minimalizuju do kraja,
dok se druga glorifikuju do neslućenih razmjera. I u tim okolnostima eto fitilja koji će upaliti plamen protuvurječnsti bez
mogućnosti brzog neutralizovanja.
U marginalizovanju jednih, odnosno glorifikovanju drugih
identitetskih svojstava stvara se opšta zbunjenost kod nosilaca
identitetskih obilježja. Oni koji puno vjeruju drugima, bez obzira
ko god da su oni, ulaze u stanje potpune dezorjentacije po pitanju
svojstava koji ih u identitetskom smislu determinišu.
Predstava „Bajka koju idiot priča“ koju su na XXXI Susretima
pozorišta/ kazališta u Brčkom izveli protagonisti iz sarajevskog
Kamernog teatra 55 je komad koji priča o izgubljenom identitetu. Čak i kada se ode na drugi svijet javljaju se nedoumice ko se i
šta se. Da li sa biološkim nestankom se gubi i identitet? Ili je isti
trajna kategorija koija obilježava nekoga i nešto?! Međutim i
tamo gdje se ode bez povratka izloženo se pritisku i ubjeđivanju
da se imaju jedna, a nemaju neka druga identitetska svojstva. A po
svoj prilici da je kreatorima kreiranja urušavanja prostora najcjelishodnije proglasiti nekoga mrtvim kako bi mogli manipulisati
sa pitanjima identitetskih svojstava. Tako i u sarajevskoj predstavi
nepoznati čovjek se budi na onom svijetu i shvata da se ne sjeća
ko je. Znači da on postaje lice bez identiteta, lice bez psihologije,
lice bez ličnosti.
Na isti onaj način kao što raznorazne plemenske poglavice u
južnoslovenskom ambijentu, koji su nerijetko i politički lideri
nekih nacionalnih/nacionalističkih stranaka ubjeđuju njima
„zanimljive“
ljude da su nešto ili da nisu to, tako neznancu na onom svijetu prilaze bog i predstavnici raznih ideologija i svjetonazora i pokušavaju ga uvjeriti da ode sa njima i objasne mu ko je. Borba traje do
kraja i rezultat je u najmanju ruku neočekivonog raspleta.
Tekst „Bajke“ koju je napisala mlada spisatelica Lana Bastašić
i po kojoj je rađena predstava je zabavan, ali je priča o ubjeđivanju nekoga ko je i šta je jako tužna. Da ne bi predstava poprimila
obilježja tužnoga autorska ekipa na čelu sa rediteljem Emirom
Kapetanovićem se odlučila za prikazanje forme bajke koju su
ispunili veselim i zabavni m songovima. Pri tome protagonisti
predstave svojom veselom igrom malo i uljepšavaju svakidašnjicu koja je u bosanskohercegovačkom društvu veoma sumorna.
Situacija pada životnog standarda poprima zabrinjajuće razmjere
i u tim okolnostima se stvaraju dobre pretpostavke za ideološke
manipulacije sa onima koji ne poznaju dovoljno svoje JA. Zbog
toga predstava i nudi sretan kraj.
Mnogi predstavnici retrogradnih ideologija daju sebi za pravo
da oni budu gospodari identitetskih svojstava pojedinaca i grupa
27. XI 2014.
na koje su po vokaciji svoga angažmana upućeni. Naravno, da
politika suviše zloupotrebljava nepoznanice ili nedovoljno spoznajna obilježja vlastitoig identiteta. Oni(a) su ključari identitetskih
sudbina koji daju „papir“ da je neko to ili da nije ono što on misli,
već što misli ideologija ili lider. A u pozadini svega toga je besomučna utrka za vlašću i za dobijanjem glasa više na izborima koji
će dok se pojedinac nalazi u košmaru identitetskih sumnji mirno
i lagodno provoditi svoj stranački i drugi politički život.
Manipulacije sa identitetom su pokušaji stvaranja i nametanja
modela determinicaje identiteta na način nesvjesnoga.
Nastojanje da se o identitetu uči po modelu je veoma moćno. Jer
omogućava da pojedinac, a samim tim i grupa nesvjesno preuzimaju identitetska svojstva koja su se u jednom trenutku učinila
moćnim i profitabilnim.
Koliko mnogo javno manifestovanih identitetskih „zabluda“,
zarad baštinjenja onih drugih koje su u tom trenutku
omogućavale prohodnost na hijerarhiji društvenih položaja je
poznato. Nepoznato ih je mnogo više jer su u jednom košmarnom stanju opstanka i održanja gole egzistencije bili onaj jezičak koji je obezbjedjivao spašavanje ne samo gole egzistencije,
već života. Naravno za tako nešto se tražila od strane zaštitnika
identiteta protivusluga u dobijanju glasa na izborima za politiku
koju personifikuju.
Predstava „Bajka koju idiot priča“ je na zabavan i lako
razumljiv način sa svojim sretnim završetkom ostavila poruku
da i pored svih pritisaka vlastita svijest o identiteu je nešto što
najsigurnije i najtemeljitije formira njegove strukturne segmente. Ne treba se truditi da se u identitetskom smislu oponašaju neki uzori u svakom pogledu (moralnom, stručnom, profesionalnom) jer su oni jedno, a neko drugi je sasvim nešto drugo.
Pri tome ta identitetska različitost nije nikakva garancija da se i sa
svojim specifičnim i prepoznatljivim obilježjima ne može biti
uspješan i zanimljiv mnogima. Jer pobjednici će biti svi oni koji
snagom svoje svijesti odbiju sve moguće pritiske koji imaju namjeru proizvesti identitetsko kolebanje. Izgradnja sopstvenog identiteta na osnovu razvijene svijesti o tome ko se i šta se, je najbolji
put i odgovor pokušajima manilupisanja sa ovom specifičnom,
autentičnom i samosvojnom čovjekovom osobinom.
BILTEN
Bilten br. 7
9
ИДИОТИМА СЕ МОРА ПР
Округли сто
Биљежи и пише Новак ТАНАСИЋ
Свој пут од Сарајева, из матичне куће - «Камерног
Театра 55», преко више градова у БиХ, «Бајка коју
идиот прича» наставила је и на Сусретима
позоришта БиХ у Брчком, успјешно и с основном
поруком – борба с идиотима који нам уништавају
животе мора се и може наставити и «с оног свијета»
јер је будућност овог простора могућа само без
«пребројавања крвних зрнаца», и под условом да то
заједно желимо и тако чинимо.
Редитељ Емир Капетановић је успио поправити
текст Лане Басташић по чијим је мотивима настала
изведбена верзија «Бајке» и отворити «издувни
вентил» за генерације које трпе и још увијек не
губе наду да је на бх. и балканском простору могуће
живјети боље и смисленије. Позориште оставља
такву могућност која је уосталом и дио његове
мисије.
«Углавном режирам оно што ја пишем, али сам се
одлучио да овом «равном» текстуалном предлошку,
уз Ланину идеју и пуну подршку, дописивањем и
увођењем сонгова и још неких елемената кабареа,
урадим бајку за одрасле у којој о тешким темама
свакодневице приучамо и пјевамо јер нам, по свему
што видимо и живимо, ништа друго није преостало.
Тако смо, сигуран сам, усмјеравајући наше жаоке на
бх. друштво добили и више од онога што је понудио
текстуални предложак из кога је кренула ова
прича», рекао је Капетановић.
Без посебне филозофије и идеолошких премиса
велике мисли великих људи, а важно је нагласити –
онаквих какве је Капетановић хтио и представио,
изговорене су или испјеване једноставним и
разумљивим говором, на готово информативан
начин, уз сатиричне жаоке на које је брчанска
публика реаговала спонтаним смијехом који је и у
вечерас крцатој дворани Дома културе, «одјекивао»
иронијом. И то је, рекло би се, најбољи ефекат овог
кабареа у коме је петочлана глумачка екипа
исказала оно што је у позоришту и најважније –
колективну и на моменте изузетну партнерску
игру.
«Ово је реално стање БиХ и Балкана, или је само
у «пет дека» различито. Данас мозак већине при
сваком сусрету и првом стиску руке на упознавању
«конектује»– ово је Србин, Хрват, Бошњак. Зато,
прије свега млади, морају учинити корак даље од
свих тих подјела и глупости у времену које живимо
јер идентитети нису никаква гаранција за
будућност», сматра један од глумаца у представи,
Адмир Шеховић.
Одговорност према ситуацији у којој живимо
тражи од умјетника реакцију и ангажман, сагласни
су учесници овог упризорења.
10
BILTEN
Bilten br. 7
Зана Марјановић је казала да је у први мах била
забринута како ће петоро глумаца реализовати
галерију заданих ликова, али је потом, истиче,
уживала у игри и представљању историjских
личности на изабран начин не обазирући се на све
исписане странице о њима и њиховим дјелима, а уз
потпуну слободну креацију. Њен колега у
представи, Моамер Касумовић, наглашава да је
«јако лијепо радити када ти редитељ пружи шансу
да у креирању више ликова урадиш бравуре и
истовремено успјешно функционишеш кроз
партнерску игру».
За Ванесу Глођо (Мајда) тај сегмент (партнерска
игра) је оно најљепше што се глумцу може догодити
у позоришту.
«Када уђем у костим Мајде треба најмање два
сата послије представе да будем нормална па вас
упозоравам да та два сата још увијек трају», казала
је кроз смијех и додала да је било забавно на свим
пробама па и вечерас у Брчком гдје је «имала нове
реплике које је радују».
Глумац и директор «Камерног Театра 55»
Драган Јовичић је рекао да су ове структуре власти
у БиХ «свеле културу испод сваке мјере».
«Радили смо годишње осам премијера, сада
имамо толико да урадимо «фртаљ» једне! Ово је
наш бунт против некултуре и порука да ћемо их
прогонити и са оног свијета. Не миримо се с таквим
стањем и говоримо у лице оно што нас тишти и што
се мора казати», нагласио је Јовичић.
«Бајка» је код публике изазвала позитивне
реакције.
Сувад Алагић је оцијенио да на Сусретима није
било лоших представа, а «Бајка» га је учинила,
нагласио је «»мање идиотом него што се стварно и
свакодневно осјећа».
«Ово је лијепа терапија која комуницира са
стварношћу и свима нама у којој је виђена одлична
глумачка игра, појединачно и у партнерским
односима», закључио је Алагић.
Ратко Орозовић (асоцирајући на дио представе у
којој се на оном свијету ради записник и потврда о
уласку на нека од небеских врата) рекао да смо и
овдје у БиХ «сви полумртви, али да немамо потврду
о томе».
«Подсјећам вас да у БиХ родни лист важи само
шест мјесеци и у случају било какве потребе морате
након истека тог рока донијети нови доказ да сте
рођени и живи. Добре су вам провокације с
публиком, али се ту може ићи и енергичније,
отвореније. У цјелини – прозвали сте ове наше
политичаре и указали на чињеницу да је ово
карикатура од друштва у којој још једино не знамо
27. XI 2014.
КОСИТИ И НАКОН СМРТИ
Округли сто
шта је испод идиота. «Бајка» је иронична
сатира која опомиње, а ко ће препознати све
то и реаговати на опомене – није могуће
претпоставити. У сваком случају, треба нам
оваквих представа, а ви сте одиграли на
начин који изазива пажњу и респект»,
оцијенио је Орозовић.
И ове вечери су импресије Младена
Бићанића биле «шлаг» којим се најчешће и
заврше разговори о представама. Случајно
или не, али у одмјереним и углавном реалним
оцјенама виђеног, Бићанић зналачки и с
искуством, не оставља «накнадној памети»
међу присутнима пуно простора за «реплику»
или нешто ново а «епохално» важно за актере
и слушаоце.
«Кабаре као жанр нема у БиХ традицију, па
је добро што је ова представа рађена на тај
начин. Преплитање живих и мртвих свјетова
је увијек водило у занимљиве исходе и
пружало могућност исказа креативне мисли и
игре која, као вечерас, уз исказивање неких
циркуских вјештина, не покрива озбиљност
порука. Ипак, ваља казати да су поједине
реплике јако танке и прозирне што свакако
треба поправити јер их је тешко покрити,
макар и бравурама. Партнерска игра је
видљива и добро функционише, а кабаре,
уосталом, без такве игре и не иде», оцјене су
Младена Бићанића.
«Бајка» је иза нас – поруке су, што је
најважније, биле једноставне и схватљиве, а
укупан утисак публике у Брчком је само
гаранција да ова представа има мјеста у
сваком кутку БиХ јер се управо дешава «свуда
око нас». Истовремено, и с овом представом
из бх. позоришне продукције стигла је
потврда о кризи (да ли само економској?) која
траје и за посљедицу има очито заостајање естетско, умјетничко и репертоарско, у
односу на окружење. «Бајка» поставља и
питање аутентичног савременог драмског
текста (уосталом – ово је фестивал који
афирмише савременог писца!) јер – и та криза
траје дуго. Упризорења по домаћем писцу се
углавном ослањају на класике и редитељске
адаптације и захвате који плутају између
аутентиучности и «плагијата».
Биће занимљиво сачекати крај Сусрета и
чути одлуку жирија да ли ће ове године
уопште и додијелити «Златно перо» - награду
за најбољи драмски текст изведен на
Сусретима.
27. XI 2014.
BILTEN
Bilten br. 7
11
ПОЗОРИШТЕ И МЛАДИ
Подсјећања
Уколико се нађете у ситуацији да се бавите аспектима виталне
проблематике и њених горућих аспеката у позоришном животу
младих и за младе, сусрешћете се са најмање два проблема:
прво, да између младих и позоришта постоји велика
празнина, нема континуитета, осим огромног вакуума;
друго, да постоје неслућене могућности слободног
простора који би знала и умела млада генерација стваралаца да
осмишљава на свој начин.
Слоган младих из 1968. записан на Ponte Neuf, у Паризу,
био је: Soyez realiste – demandez l’imposible, Будите реалисти
– учините немогуће! И данас, када је реч о младима, овај
поклич ми се намеће оправданим и самом чињеницом да су
млади најпозванији за уметничке преображаје. Ренесанса
позоришног живота биће остварена активним учешћем
младих и искуством старијих. Позориште у својој природи је
увек знак непресахле младости, а младост је антиномија
старости. Ако је позориште, онда је то „мртвачки театар“,
каже Питер Брук. Дакле, позориште је у својој суштини
феномен који прожима младост и младалачка енергија
сценског уметничког стварања и приказује утопијски чин.
Totus mundus agit histrionem, Цео свет је позорница – лепрша
слоган на застави Шекспировог Глоб-театра. Од
пратеатарских
ритуала,
преко
античке
драме,
средњевековних миракула, мистерија и моралитета,
фарсичних игара и comedia del‘ arte играју Колумбине и
Харлекини – човек и лутка јесу позориште; преко научног
раздобља па све до Театра апсурда и постмодерног
позоришта садашњег доба и његових хиперреалистичких
тенденција позориште је било и остаће слика и звук
младалачких заноса и прегнућа немерљивог ентузијазма.
Појам младости никако не треба разумети као меру година и
животног искуства, већ као појаву да се нађу заједно и стари
и млади на даскама које живот значе. За позориште је увек
потребан чин младалачког ентузијазма и његова вера у
истинитост игре живота двочасовног. Јован Стерија Поповић,
отац српске драме и позоришта, записао је у својим
„Милобрукама“ надахнуто: „Док младост цвета, мисли нам
траже / игри и глуми се дат!“ Осећајност младости
подразумева чин игре и позоришта. А за Луј Жувеа
позориште је: „...окупљање због сањања... братство,
заједништво које се постиже сањањем.“ А млади су велики
сањари, па је то један велики доказ једнакости између
младости, позоришта и сна, јер „живот је сан“, како је своју
драму насловио велики Шпанац Калдерон де ла Барка.
Достојевском је младост увек чиста и самом чињеницом што
је младост, а Гогољ мисли да „младост је срећна јер за њу
постоји будућност“. Јапанска народна пословица сведочи да
„У осамнаестој години је и ђаво леп“. За мађарског писца
монографије о Петефију, Пал Пандија: „Младост је увек јача
у порицању него у разрађивању позитивних идеја. Сигурнија
је када је реч о не, него када је реч о да“. Иво Андрић мудро
закључује наш однос према младима: „Проблем је, дакле, у
томе: како да, остајући оно што смо, будемо према младима,
који дорастају поред нас, широки, срдачни и – праведни“.
12
BILTEN
Bilten br. 7
Пише Предраг НЕШОВИЋ
Млади желе позориште у коме постоји здрава и уметничка
конкуренција, у коме могу да уче од других и уметнички се
изразити у верном позоришном тексту који нам нешто значи
данас. То је театар који се не боји новина и експериментисања
и у којем ће моћи да заиграју Шекспира на свој начин.
Наравно, при том им је најпотребније знање, а младалачко
одушевљење је основа на којој ће градити сопствено сценско
виђење света. При томе, треба да су способни, да духовне
вредности надреде материјалним користима, јер позориште
припада онима који га стварају а не онима који од њега
паразитски живе и онемогућавају му сваки уметнички
прогрес. Млади теже театру истине, посвећења, осећајности –
театру поштења у коме је најважније везивање за идеју
представе.
Потреба за младим ствараоцима у театру идентична је
захтеву за општи развој театарске уметности. Можда ни у
једној области уметничког стварања млади нису толико
неопходни као што је то у сценској уметничкој игри. Давно је
већ записано Juventus ventus (Млади су као ветар). Дакле,
млади су непресахла покретачка енергија свеколиког сценског
стваралаштва у спрези с ветеранима театарског искуства.
Млади непрестано треба да обнављају ефемерни сценски
живот. Начела уметности и њени природни захтеви за вечитим
обнављањем тешко се остварују у ретроградној пракси
позоришних институција. Петрифицирани односи у нашим
театарским институцијама спречавају оно што је у пракси
самог сценског чина: избор по сродности и захтевима
уметничке поделе улога, као предуслов сваког стварања. Улога
младих у театру је средишње питање театарске етике и
естетике, политике и идеологије савременог театарског
стваралаштва у трећем Миленијуму.
Слика позоришта какво оно данас јесте и какав је положај
и улога младих у њему, није за похвалу. Већина младих
заговара посебну стваралачку енергију којом би се ангажовали
у стварању театра једне нове осећајности. Овој проблематици
треба прићи с пуно одговорности. Театри морају са највишом
одговорношћу створити све предуслове како би се остварио
чин рецепције младих уметника. Juventus ventus (Млади су као
ветар). Да није ветра, пауци би небо премрежили - наша
народна пословица. И завршићу бираним речима нобеловца
Иве Андрића и његовим саветима младим и даровитим
људима: Радите, рекао бих им, свој посао не гледајући ни лево
ни десно, ни иза себе ни преда се, али свој циљ, постављајте
високо и тражите мало од света око себе (што мање то
боље), али много од себе и свога дела. Уверен сам да је већина
од нас ударила себи сувише мален и сувише близу циљ, и да је
више и боље могла од онога што је желела да уради и
постигне. Желите много, тражите смело и далеко и високо,
јер високи циљеви откривају и умногостручују снаге у нама...
Андрићеве речи нису (само) савети младим креативним
театарским ствараоцима. Оне су више од тога, поетика
стваралаштва у којој је могућ принцип истинског уметничког
дела. Уметности нису потребни само млади. Уметности,
посебно театарској, је потребна непресахла свежина младости.
27. XI 2014.
Razgovor
NAŠA PUBLIKA VOLI SUSRETE U BRČKOM
Žarko MILENIĆ
Razgovarao Suvad ALAGIĆ
I ove godine, na 31. Susretima pozorišta/ kazališta u
Brčkom, boravi veliki broj referentih ljudi iz oblasti teatra
iz nekoliko zemalja. Oni svojim pisanjem za Bilten, učešćem u pratećem programu Susreta daju veliki doprinos
razumijevanju i valorizaciji takmičarskog i pratećeg programa. Jedan od njih je i naš sugrađanin Žarko Milenić,
urednik Biltena Susreta, pisac i prevoditelj. Napominjemo
da je Milenić autor desetak drama od kojih su neke doživjele izvedbe na profesionalnim i amaterskim scenama u BiH,
autor je niza radio drama emitiranih u Hrvatskoj i Sloveniji
te više radio dramatizacija kao i pozorišnih kritika. Uz brojna prozna i poetska djela preveo je i nekoliko drama s
ruskog i bugarskog.
Pratite Susreta pozorišta/ kazališta u Brčkom od samog
početka, urednik ste Biltena Ssureta koji su sada regionalni. Da
li je s kulturološke tačke gledišta napravljena dobra poveznica
nastavkom ove manifestacije teatra i kulture u našem gradu?
Svakako treba pozdraviti činjenicu da je ovaj Festival
obnovljen tako da je nastavio tradiciju te da nastoji postići
kvalitet od prije rata. Program je sličan kao što je bio i ranije i drago mi je zbog toga, drago mi je da ovaj Bilten ide
redovno, da je izašla monografija Vukadinovića i Amidžića
povodom 40 godina od osnivanja Susreta i da je prateći
program bogat kao što je bio i prije. Publike ima puno, naša
publika ovaj Festival voli.
Šta mislite o ovogodišnjem takmičarskom dijelu Susreta?
Možemo pozdraviti kontinuitet Festivala s obzirom na
siromašnu ponudu pozorišta iz Bosne i Hercegovine, pozorište je ovdje u krizi. Selektor Hazim Begagić je bio u nezgodnom položaju i dao sve od sebe da izabere ono najbolje.
Moramo reći da je do sada reakcija publike općenito povoljna.
27. XI 2014.
Nije lako odgovorno uređivati bilo šta, pa ni Bilten
Susreta koji se kritički osvrće na rad teatara iz tri zemlje?
Problem je taj što se Bilten mora brzo uraditi da bi došao
gledaocima u ruke pred početak predstave. Taj vremenski
rok ograničava. Ipak Bilten kao glasilo Susreta izlazi svaki
dan što je vrlo rijetka pojava na ovakvmi festivalima.
Jakov Amidžić je glavni i odgovorni urednik Biltena, Vi ste
urednik. Možete li prokomentarisati kvalitet tekstova?
Mi smo ekipa koja je već uhodana, mislim na ove naše
novinare, a da ne govorim za naše saradnike koji prate
Susrete niz godina. Većina njih je stekla iskustvo na drugim
festivalima. Oni se trude da to dobro prate, da to napišu
kako treba i da to na vrijeme šalju.
Jedna od bitnih značajki za razumijevanje Susreta je i
Okrugli stol nakon predstave?
Svakako je dobro da se taj Okrugli stol odžava i da traje i
da kažu mnogi svoje mišljenje. Slažem se s gospodinom
Gradimirom Gojerom da bi trebalo na njemu biti više
običnih gledalaca.
Čini mi se jako bitnim što se godinama na Susretima promovira časopis “Riječ” čiji ste Vi glavni urednik i u kojem se
mnogo piše o teatru?
Da, godinama se pojavljuje ovaj dvobroj za jesen i zimu
koji se promovira uz ove Susrete i svakako preba pozdraviti i podatak što je on dobrim dijelom posvećen teatru. Tim
više, kao što je rekao prof. dr. Srdjan Vukadinović, treba to
pozdraviti s obzirom da trenutno, osim “Agona” iz Banje
Luke, časopisa za teatar u vizuelne umjetnosti, u Bosni i
Hercegovini nemamo pravog časopisa za teatar kao što je
bio nekad “Pozorište” iz Tuzle.
BILTEN
Bilten br. 7
13
UMJETNICA
NA SCENI,
DIVA U
ŽIVOTU
Prateći program
Piše Mirsad ARNAUTOVIĆ
Prepun foaje brčanskog Doma kulture. Skoro će 18 sati.
Počinje prateći program. Pred nama je događaj u
nastanku. Ulaznice za ovaj događaj nisu bile u prodaji.
Traži se stolica više. Sve je puno. Neki od posjetilaca čak
i stoje. Već je 18 sati.
Ljudi još ulaze. Na prstima, u tišini. Da ne lupkaju
potpeticama. Svakog trena treba da započne susret sa
‘Njom’...
‘Ona‘ na tren baci pomalo ćudljiv pogled preko svojih
naočala, kao da se pita ‘’Šta se ovo dešava, pa ja večeras
ne igram u predstavi, ja večeras nisam glumica, ja sam
večeras samo ... Milena Dravić.
Sedme večeri Festivala pozorišta/kazališta BiH u
Brčkom u okviru pratećeg programa na Susret sa brčanskom publikom došla je Milena Dravić , glumica koja već
decenijama plijeni svojim glumačkim umijećem i čije glumačke role svi ‘’nekako volimo da gledamo’’. Svi su sa nestrpljenjem čekali da moderatorica ovog susreta Danijela
Regoja poželi dobrodošlicu i da čujemo Milenu.
I konačno sve započe.
Kao što je to postala praksa svih ovih predhodnih večeri Susreta sa... posjetiocima je predstavljena publikacija o
gostu večeri koju autorski potpisuje prof. dr. Srdjan
Vukadinović.
14
BILTEN
Bilten br. 7
‘Glumačka pozorišna lica Milene Dravić‘ naziv je
pubikacije u kojoj se autor bavio inscenacijama djela
u kojima je ova diva južnoslavenskog glumišta igrala u
profesionalnim pozorištima.Tačnije u radu su tretirane
predstave u kojima je igrala Milena Dravić a koje su
rađene u produkciji Ateljea 212, Zvezdara teatra i
Kruševačkog pozorišta.
Publikacija govori o pozorišnoj, filmskoj i televizijskoj
glumici i najvećoj filmskoj divi bivše Jugoslavije. O Mileni
Dravić koja je u proteklih pet decenija odigrala veliki broj
uloga a čiji je pozorišni angažman započeo u 1971. godine
beogradskom Ateljeu 212 rolom u komadu Bore Ćosića
Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji’.
Od tada do danas se nizala uloga za ulogom, predstava za
predstavom u kojima je Milena radila sa najvećim režiserskim i glumačkim imenima u nekadašnjoj državi. Uporedo sa
teatrom, Milena glumi i na filmu i na televiziji gdje svakom
svojim ulogom ostavlja neizbrisiv trag.
Koliko je dubok taj trag te o kojoj se glumačkoj veličini
radi dokazuje i ova publikacija u kojoj su pobrojana sva
Milenina glumačka ostvarenja u pozorištu, filmu i na televiziji a čiji spisak nije konačan jer ona i dalje nastavlja da
nas oduševljava svojim glumačkim umijećem u novim projektima kazao je o samoj publikaciji njen autor prof. dr.
Srdjan Vukadinović.
27. XI 2014.
Prateći program
Moram priznati da sam stvarno iznenađenja svim podacima koje ste uspeli prikupiti o mom dosadašnjem glumačkom radu i ostvarenjima a koje ste prezentovali u
ovoj publikaciji. Te podatke o sebi, na žalost, ni ja do sad
nisam imala jer mnoštvo toga sam i zaboravila a tek sad
shvatam da ja trebam da budem ponosna i srećna da sam
pored filmske i televizijske imala tako uspešnu i pozorišnu
karijeru kazala je na početku svog druženja sa brčanskom
publikom glumica Milena Dravić.
Svoju glumačku karijeru Milena Dravić je započela
prije 55 godina upravo u BiH debitujući tada u filmu
‘’Vrata ostaju otvorena’’ koji je sniman u Trebinju, a prije
čega se bavila baletom. Nakon toga nizali su se filmovi
jedan za drugim sve do filma ‘Prekobrojna koji ju je na
na neki način obilježio i za koju je dobila svoju prvu
Zlatnu Arenu.
Uprkos tome što sam vrlo mlada dobila ovu a i mnoge
druge nagrade moj način razmišljanja, kućni odgoj , kao i
profesionalan odnos prema poslu bili su zaslužni zašto
sam cijelo vrijeme svoje glumačke karijere ostala čvrsto na
zemlji i da me sve sva ta priznanja i slava nisu odveli u
nekom drugom pravcu istakla je ova glumica.
Na susretu sa Brčacima, Milena Dravić je priznala da je
uprkos impozantnim ulogama i glumačkoj karijeri koju je
ostvarila, ona inače veliki tremaroš i da na snimanja odnosno igranja predstva obično dolazi prije svih kako bi se
pripremila i oslobodila tog osjećaja.
Takođe da je zbog veoma uspiješne karijere koju je
ostvarila, nažalost, često ispaštao njen privatni život jer se
uvijek trudila da bude pravi profesionalac u svom poslu i
da nije smjela sebi da dozvoli da joj privatni život utiče na
karijeru. Sve to je zahtijevalo velika odricanja.
Prisjećajući se nekih dešavanja iz nama bliske ali nažalost ne baš tako lijepe prošlosti u kojoj su bile pokidane
mnoge veze pa i one umjetničke, glumačke Milena Dravić
je kazala da je jedva čekala da se sve to završi i da posle te
velike pauze ponovo povežemo te pokidane niti.
Sjećam se da smo vrlo brzo nakon smirivanja situacije
došli u Zagreb sa predstavom Tragedija jedne mladosti i
koliko smo dobro bili primljeni tamo najbolje govori to da
smo tri noći za redom igrali ovu predstavu pred prepunim
dvoranama.
Tada sam se ponovo srela sa mnoštvom svojih kolega a
potom sam bila pozvana i na Motovunski festival na kojem
sam bila član žirija. Sve u svemu uspostavljene su te neke
pokidane veze i bila bi presrećna da radim neki zajednički
projekat a verujem da će se to ipak i desiti, naglasila je ova
glumica.
Tokom svoje veoma uspiješne glumačke karijere
Milena Dravić je osvojila mnogobrojne nagrade. Pored
već pomenute Zlatne Arene na festivalu u Puli, u Veneciji
osvaja Zlatnu ružu za ulogu u filmu Jutro, 1978. biva joj
uručena nagrada Zlatni David za najbolju evropsku glumicu za ulogu u filmu Voda nešto nosi .
Za film Specijalni tretman dobija Kansku nagradu.
Godine 1994. uručena joj je i nagrada Pavle Vuisić za izuzetan doprinos umjetnosti glume na domaćem filmu.
Za cjelokupni životni umjetnički opus i doprinos scenskim umjetnostima dodijeljena joj je pored mnogih drugih i nagrada Žanka Stokić.
27. XI 2014.
I oni su dio
spektakla
Iza scene
Piše Tihomir BIJELIĆ
Svake godine završni tekst posvetim onima koji su tiho
do duboko u noć bili s nama. Stajali su, smješkali se, bili
na usluzi i red da i njima na koncu kažemo hvala. Prije
svega našim dragim hostesama, koje su na svaki način
pokušavale biti na pomoći. To su one djevojke koje su
vas dočekivale na ulaznim vratima. Jedna skupina je
bila na ulaznim vratima Doma kulture, druga na ulaznim vratima dvorane, treća na usluzi glumcima, četvrta... Dijelile su Bilten, brošure i popratni materijal. I na
koncu nosile su stolice. I onda nek nam netko još kaže
da žene ne mogu biti ravnopravne s muškarcima. Mi,
muškarci smo gledali kako one nose stolice i nismo se
dali smesti, niti miješati.
Smatrali smo da to nije naš posao. I zbilja nije. Naš
posao je bio gledati i smješkati se i nakon toga sjesti na
te stolice, kao da smo ih mi donijeli. Zajedljivo su nakon
predstave primijetili - Zar već moram ustati! Njihov je
ritam bio dinamičan. Odmah nakon predstave trebalo je
sve te silne stolice namijenjene onima koji nisu uspjeli
dobiti mjesto u foteljama Doma kulture, ponovno iznijeti i pripremiti prostor za novu predstavu, koja se
zvala Okrugli stol. I kako onda ne primijetiti njihov rad.
I osmijeh. Ono po čemu ostaju upamćene. Osmijeh, taj
divni osmjeh i želja da budu na usluzi.
I ove godine tehnička podrška osiguranju su momci
u odorama. I njima hvala, jer su se nalazili tamo gdje
najviše treba. Bili su pomoć u svemu što se tiče sigurnosti. Kontrolirali su da ne uđe nitko tko nije pozvan na
službeni ulaz. Pomagali na glavnom ulazu. I čekali strpljivo da se okonča još jedna kazališna noć. I naši dragi
tehničari Doma kulture, naša Milica i osoblje koje
nisam spomenuo. Svima njima hvala na još jednim
divnim Susretima.
BILTEN
Bilten br. 7
15
GLUMAČKA LICA MILENE DRAVIĆ
Piše Srdjan VUKADINOVIĆ
Južnoslovenska glumačka heroina Milena Dravić je rođena
u Beogradu, 5.oktobra 1940. godine.
Riječ je o pozorišnoj, filmskoj i televizijskoj glumici i
najvećoj filmskoj divi bivše Jugoslavije.
U svojim filmskim i televizijskim kreacijama Milena
Dravić je često igrala samohrane majke, seljanke, žene iz
radničke klase, a velikim dijelom na uspjehu u karijeri
duguje i romantičnim komedijama u kojima je glumila uz,
takođe, jednog velikana južnoslovenkog filmskog glumišta,
Ljubišu Samardžića.
U pozorišnom angažmanu Milena Dravić je najviše
uloga odigrala na sceni svoga matičnog pozorišta Atelje-a
212 iz Beograda. Počela je u ovom Teatru sa rolom u
komadu Bore Ćosića, 1971. godine, u predstavi “Uloga moje
porodice u svetskoj revoluciji”, u režiji Ljubomira Draškića.
U Ateljeu 212 ostvaruje i zapažene uloge u komadima kao
što su: “Lulu” Frenka Vedekinda, “Kod lepog izgleda” Edena
Fon Horvata, u režiji Paola Mađelija, “Kir Janji” Sterije u
režiji Dejana Mijača, “Čudo u Šarganu” Ljubomira Simovića
u režiji Mire Trailović. (Ulogu Emilije igra u alternaciji sa
Sekom Sablić), “Crnjanski ili lako je Andriću” Jelice Zupanc
u kojoj igra jednu od glavnih uloga uz veliku Rahelu Ferari,
“Dekameron” u režiji čuvenog evropskog reditelja Roberta
Ćulija.
Pored predstava koje je radila u produkciji Atelje-a 212
Milena Dravić ostvaruje značajne kreacije u predstavama
beogradskog Zvezdara teatra te još nekim teatrima.
Za kreacije na daskama koje život znače dobitnica je
mnogih nagrada te za filmske uloge.
Za cjelokupni životni umjetnički opus i doprinos scenskim umjetnostima dodijeljena joj je nagrada «Žanka
Stokić».
16
BILTEN
Bilten br. 7
Umjetnost glumca Milena Dravić je kako kroz svoje
pozorišne, tako i mnogobrojne filmske i televizijske uloge
dovela do vrhunca. Pokazuje svojim kreacijama mnogo toga
nevjerovatnog u glumačkim bravurama. Riječ je o dramskoj
umjetnici odnjegovane i prefinjene glumačke kulture.
Uvijek iz uloge u ulogu Milena Dravić je bila nova i
neponovljiva. Težila je da stalno predstavlja svoj glumački
horizont raznorodnih formi ispoljavanja glumačkih simbola i značenja, koji bude ne samo strukovnu teatarsku, nego i
širu intelektualnu i društvenu znatiželju. U pokretljivom
dinamizmu glumačkih valera i nijansi Milena Dravić jer kroz
svoje pozorišne uloge ispoljavala emotivni naboj viđenja
čovjeka, svijeta i društva i njegovih, odnosno njihovih pojava. Uvijek su njene uloge zračile glumačkom ekspresivnošću
sa snažnim habitusom i čistom kreativnom energijom.
Kroz svojstveni glumački rukopis Milena Dravić je
kreirala likove koji kao da izranjaju i lebde iz jednog svijeta
koiji odlikuje nanos raznorodnih glumačkih potencijala. Na
taj način ova heroina južnoslovenskog glumišta je gradila
višeslojnost glumačkih formi, oblika i značenja likova koje je
tumačila uvodeći u njih mnogo planova i dimenzija posmatranja i analiza.
Kada se posmatraju glumačke kreacije Milene Dravić
kako na daskama koje život znače, tako i na filmskom platnu,
jer se ne može govoriti o njoj, a da se ne dotakne i ova izražajna forma njenog glumačkog bića, likovi i njihovi karakteri
kao da izrastaju iz više ekspozicija i svojeversne koprene
vremena. Na taj način Milena Dravić je dodatno poetizovala i
estetizirala svoj glumački izraz. Utisci o Mileni Dravić prerađuju se i kristališu kroz vizure i viđenja doživljavalaca
pozorišta, tako i filma na način koji joj daje posebno mjesto
u antologiji južnoslovenskog glumišta.
27. XI 2014.
ПРВИ СУСРЕТИ
Коментар
Пише Наташа ГЛИШИЋ
У конкуренцији дванаест представа пријављених на
овогодишње 31. Сусрете позоришта Босне и Херцеговине у
Брчко Дистрикту равноправно су се нашла институционална
позоришта и позоришне групе из Босне и Херцеговине. По две
представе пријавила су позоришта Камерни театар 551
(Сарајево) и Народно позориште Републике Српске (Бања
Лука), а осталих осам од укупно десет носилаца продукције
представа пријављених за овогодишњу селекцију су:
Позориште „Приједор“ (Приједор), Дјечије позориште
Републике Српске (Бања Лука), Студентско позориште (Бања
Лука), Сарајевски ратни театар - САРТР (Сарајево), Градско
позориште „Јазавац“ (Бања Лука), Театар „Кабаре“ (Тузла),
Народно позориште (Тузла) и Удружење „Сцена“ (Сарајево).
У званични такмичарски програм у селекцији овогодишњих
сусрета, од дванаест пријављених, уврштене су четири представе
из продукције театара са простора Босне и Херцеговине: обе
пријављене представе Камерног театра 55 (Мали ми је овај гроб,
Биљане Србљановић у режији Дине Мустафића и Бајка коју идиот
прича, према мотивима драме Лане Басташић, у режији Емира
Капетановића), представа Народног позоришта Републике
Српске (Ожалошћена породица, Бранислав Нушић/Никола
Пејаковић у режији Николе Пејаковића) и представа бањолучког
Градског позоришта „Јазавац“ (Од колијевке па до брака, Ане
Ђорђевић (по мотивима прозе Аутобиографија Бранислава
Нушића, у режији Ане Ђорђевић).
И док су Камерни театар 55 и Народно позориште Републике
Српске готово стални учесници овог фестивала, брчанској публици
и стручној јавности препознатљиви: по институционалном значају,
по својим ансамблима, поетикама, представама и естетском
квалитету, на фестивалској „такмичарској стази“ театара у Босни и
Херцеговини придружило се још једно позориште – Градско
позориште „Јазавац“ из Бањалуке.
Настало на иницијативу младих, тада свеже дипломираних,
глумаца Драгане Марић, Марија Лукајића и Дејана Зорића за осам
година, колико постоји (основано 2006. године), Удружење грађана
Градско позориште „Јазавац“, постало је препознатљиво место на
културној мапи Бањалуке, Републике Српске и Босне и
Херцеговине. Данас се око овог позоришта окупљају многи
ствараоци, а један од тренутно најактивнијих креатора репертоара
и програма позоришта је глумац Љубиша Савановић. Анимирање и
ангажовање младих уметника остварило је простор за игру
глумцима, драматурзима и режисерима, који су тек закорачили у
професионални живот. Ово позориште је постало и место
формирања нове позоришне публике у Бањалуци. То је она
публика која је прерасла и постала „велика“ да иде у Дјечје
позориште Републике Српске, а још није сасвим сигурна да су
представе Народног позоришта Републике Српске прави избор за
њих. Реч је, дакако, о тинејџерима, о многобројној и важној публици
која треба да развија и негује културу дијалога, учи позоришни бонтон, стиче културне навике одлазака у позориште и гледања
позоришних представа. Међутим, активности „Јазавца“ су
проширене и на друге публике − оних који никада нису били у
позоришту. Нудећи позоришну уметност као облик комуникације и
отварање дијалога о свакодневним и актуелним темама, репертоар
овог позоришта је базиран на савременом тексту. Осим позоришне
продукције (за децу, тинејџере и одрасле) − примарне оријентације
овог театра, низ образовних активности, радионица, драмски и
оперски студио и др. активности употпуњују саставни део
културне понуде „Јазавца“. Ово позориште је већ шест година за
редом организатор Међународног фестивала младог глумца
„Заплет“, чији је циљ да промовише нове снаге театра, нове ауторе
и укаже на младе глумце, будуће носиоце репертоара театара.
Ана Ђорђевић/Бранислав Нушић:
Од колијевке па до брака, режија Ана Ђорђевић,
Градско позориште „Јазавац“ Бања Лука
У години коју ћемо памтити по обележавању јубилеја (100
година Великог рата, 450 година од рођења Шекспира),
позоришни свет с поносом слави 150 година од рођења барда
српске драмске литературе и несумњивог заштитника позоришне
вештине - Бранислава Нушића. У складу са својом репертоарском
профилисаношћу и јубилејом, постављање текста насталог по
мотивима једне од најчитанијих и дакако најдражих лектира –
Нушићеве Аутобиографије, је био неминован потез. Веома вешту,
зналачки написану адаптацију и изузетно маштовиту режију овог
култног, увек интересантног, подстицајног и квалитетног дела
потписује Ана Ђорђевић. Брчанској публици позната по
награђиваним представама Радничка хроника и Четрнаеста
(Народно позориште Републике Српске), ова креативна и храбра
режисерка модерног сензибилитета, окупила је проверене
сараднике и дала простор новим младим снагама. Веселе и
певљиве сонгове за ову представу је компоновала група СОПОТ, са
којом је Ђорђевићева успешно сарађивала и на раније поменутим
представама. Будући да је раније било речи о озбиљним драмама,
искорак у компоновању музике за комедију, за чланове овог
одличног бенда, је био сигурно изазов. Сценом и костимом
доминирају бело, црно и жуто. Симболизам боја беле и црне,
безвремености и времена, светлости и таме, јаве и сна, позитивног
и негативног може се читати и као дуализам бића или сукоб снага
на свим нивоима постојања. Интензивно и продорно жуто је
најсјајнија боја коју је тешко угасити, боја која увек прелази своје
оквире. Жуто је сунчева светлост, младост, снага и живот.
Костимографију и сценографију потписује Владана Трнић. А у
представи играју: Миљка Брђанин, Александар Бланић, Смиљана
Маринковић и Данило Керкез. Асистенткиња режије је
студенткиња треће године позоришне режије на Академији
умјетности у Бањој Луци, Драгана Ђедовић.
У доба кризе − како оне економске, тако и морала, овако
постављен и одигран Нушић је напросто лековит. С мало
средстава, минималном сценографијом и с неколико
реквизита, ослоњена на уметност режије и вештину глумца,
ова представа нас је вратила исконској магији театра,
приказујући живот једног детета од рођења па све до брака.
Будећи низ асоцијација, представа нас је преносила у пределе
детиње наивне безбрижности, а истовремено веома суптилно
указивала на аномалије друштва и апсурд у коме живимо.
Редитељка се поиграла стиловима, увукла нас у један свет
ведрине и безусловне преданости детињаријама, а онда врло
промишљено и готово безазлено поентирала стварним горким
сазнањем као упозорењем. У игри, ова представа је удружила
искусне и позоришно зреле глумце са младим колегама.
Брђанинова и Бланић, студенти прве класе глуме у историји
Академије умјетности Универзитета у Бањој Луци (класа
Јовица Павић/Ненад Бојић, редовни професори), са завидним
глумачким искуством овенчаним фестивалским наградама, с
ентузијазмом и радошћу почетника, играју у овој представи.
Најсвежији власници диплома глуме, блистави и несумњиво
даровити Смиљана Маринковић и Данило Керкез, недавно су
завршили глуму у класи доцента Јелене Трепетове-Костић.
Керкеза је брчанска публика прошле године гледала у
Четрнаестој, док је Маринковићевој ово први професионални
ангажман. Обоје су понудили свежа решења и донели нову
стваралачку енергију. Управо тај амалгам у коме су се
ујединили посвећеност и одговорност, знање и искуство, машта
и креативност, искреност и љубав, паметно и промишљено
вођени редитељском руком Ане Ђорђевић, резултовали су
чаролијом позоришног чина и магијом првог сусрета Градског
позоришта „Јазавац“ са публиком у Брчком.
1 Једна пријављена представа је самостална продукција, а друга копродукција Камерни театар, Интернационални театарски фестивал МЕСС Сарајево у
копродукцији са“ Хартефактом“ и Битефом (Србија) и Казалиштем „Улисис“ Бријуни (Хрватска).
27. XI 2014.
BILTEN
Bilten br. 7
17
TRIBINA O UTICAJU SUSRETA NA
POZORIŠNU PRODUKCIJU U
BOSNI I HERCEGOVINI
Prateći program
Priredio Mirsad ARNAUTOVIĆ
Drugog dana 31. Regionalnih susreta pozorišta/ kazališta
u Brčkom u okviru pratećeg programa održana je tribina na temu ‘’Četrdeset godina susreta pozorišta / kazališta BiH i njihov uticaj na pozorišnu produkciju BH ‘’.
U svom uvodnom obraćanju moderator ove tribine,
prof. dr. Srdjan Vukadinović, je istakao da kad je u pitanju
uloga Brčanskih pozorišnih susreta u pozorišnoj produkciji u BiH su oni itekako bili podsticajni i bili značajan
agens za stvaranje predstava rađenih po djelima domaćih
autora.Taj kontinuitet istrajavanja na domaćem dramskom tekstu je nešto što, kada je u pitanju BiH, jednim
dijelom pripada i ovom festivalu.
„Susreti su vratili dostojanstvo prije svega piscu i ostalim glumačkim protagonistima a Festival je samo po sebi
nešto što se prilagođava određenim postraumatskim i
posttranzicijskim izazovima jer nekako te tranzicijske
turbulencije polako gase nešto što je bila standardna
forma, neka forma velikog pozorišta, nekog konglomerata.
Danas uglavnom insistira na maloj formi, angažiranoj,
mobilnoj, pokretnoj, kamernoj formi i sigurno da je ovaj
festival neko ko se prilagođava tome i ko ide u susret promjenama a ne čeka da te promjene dođu same po sebi.
Nije sporno da je bilo festivala koji jesu imale dobre selekcije, bilo je festivala koji su određenih godina padali ali sve
je to jedna prirodnost svakog festivala jer selektorske koncepcije, profilacije i estetike su različite, poetike drugačije. Ne treba o tome razgovarati nego jednostavno konstatovati da je to bilo tako i u svakom slučaju ovaj festival
čini jako puno na tome da prije svega opstane što je jako
bitno u ovim uslovima kada su kultura i pozorište velim
dijelom marginalizovani. Kada se zbog secesija, recesija i
ne znam čega još treba sjeći, kada je budžet u pitanju najlakše je sjeći po kulturi i pozorištu.
Ovaj festival, podiže se na nečemu što nema resursa,
nema pozorišta, nama glumaca, scenografa, reditelja što bi
bilo vezano za Brčko, i u tom mislu možemo slobodno reći
u Brčkom se gradi jedno malo pozorišno čudo koje počiva na nečemu što se zove domaći tekst, domaća drama,
domaća produkcija. Vjerujem da će to biti dobar nukleus da
se veoma brzo razmišlja o jednom pozorištu kao instituciji koji bi bio značajna logistika za sve one tehničkoadministrativno operativne stvari koje očekuju ljude koji
su u direkciji festivala a koji i sa tako malo kadrovskih
kapaciteta organizuju sve ovo a to su jako veliki napori da
bi se jedan ovakav festival vodio na ovakav način.
Ovakvi festivali imaju svoje profesionalne kadrovske
potencijale koji rade čitavu godinu u jednom kontinuitetu pripremaju festivale, samo to rade, ovdje, nažalost, nije
takva situacija.
18
BILTEN
Bilten br. 7
Naša je namjera da oni ljudi koji su na Festivalu porazgovaraju o tome, o doprinosu ovog Festivala produkcijam
i koprodukcijama jer je Festival inicirao neke od njih što
je u današnjem trenutku itekako značajno i aktuelno.
Teško je više samostalno raditi produkcije i mnogo
više se rade koprodukcije dva ili više teatra čak su ovdje
bile prestave koje su inicirane da bi učestvovale iz dvije
ili tri države iz Srbije, Hrvatske i BiH kao koprodukcioni
projekti. I ove godine imamo jedan takav koprodukcijski
projekat pred kraj ovogodišnjeg zvaničnog dijela susreta tako da je i to nešto što je u produkcijskom dijelu ovaj
festival doprinio“, kazao je prof. dr. Vukadinović.
„Iz našeg dosadašnjeg iskustva znamo da su ovakvi
sastanci jako bitni“, kazao je u svom izlaganju Jakov
Amidžić, direktor Festivala. Mi smo 2003. godine krenuli s
obnovljenim Festivalom i trebalo nam je četiri godine ovakvih sastanaka da iz BH produkcije izađemo i prihvatimo
regionalnu teatarsku produkciju .
„Mnogi od veoma bitnih poslanika teatarske kulture u
BiH su bili na ovakvim skupovima i kada smo uspjeli postići konsenzus da je najbolje i za BiH i za ovaj Festival da
postane regionalni mi smo vrlo jednostavno ubijedili finansijera da to treba biti i to se tako desilo. Zato bi zamolio sve
one koji imaju dobar prijedlog koji bi mogao pomoći kako
na Festivalu tako i u BH teatarskoj produkciji da se osvježi,
da se obnovi mi bismo to učinili jer mi možemo još dosta
toga učiniti.
Moram vam reći da nas ovo katastrofalno stanje u BH teatru polako dovodi do razmišljanja na koji način dalje. Ako
mi ni sljedeće godine ne budemo imali dovoljno ni za četiri
domaće predstave, a ove godine smo jedva skupili četiri
predstave koje mogu doći na ovakav festival, onda ćemo
morati mijenjati propozicije i nešto drugo smisliti.
Treba nam od vas, koji ste puno iskusniji i puno više
znate nego mi, prijedlog šta ako ne budemo imali ni četiri
domaće predstave. To će pomoći nama kao organizatorima
Festivala da se usmjerimo u nekom pravcu koji će ovoj
poblici osigurati jedan kontinuirani kvalitet tokom cijelog
festivala da nam se ne dogodi da nam iz BH teatra dolaze
predstave koje ne mogu da budu u konkerenciji predstava
koje nam dolaze iz Regiona“, zaključio je Amidžić.
Diskutujući na ovu temu Dževdet Tuzlić je naglasio
da je lako bilo brčanskom festivalu u prvih osamnaest
godina jer je tada Država mislila o kulturi. Najteže je
bilo krenuti u devetnaestu. Sjećam se da sam, kao dio
medijske scene, i sam u tome aktivno učestvovao i
podržavao ideju o ponovnom pokretanju Festivala,
odnosno produžavanju njegove kulturne misije koju
je imao osamnaest godina prije rata.
27. XI 2014.
Prateći program
Smatrao sam da je Brčko na neki način prirodna luka BH
teatarskih stremljenja. Ova država ni na koji način ne drži
do ovog festivala i ne pokazuje da joj je važan. I da nije
Brčko Distrikta, njegove Vlade i Skupštine, ovih ljudi ovdje
koji žive i rade cijele godine za ovih deset dana kulture i
kojima je to veoma bitno, Festivala, jednostavno, ne bi ni
bilo.
Što se tiče Ministarstva civilnih poslova ili nekih drugih
ministarstava na nivou Države, mislim da oni nikada niti su
bili u teatru, a kamoli da su došli do Brčkog i pogledali
neku predstavu. A ni novaca nikada nisu za ovu svrhu odvojili.
Oni kao da ne žele da prepoznaju festivale koji imaju
svoju osobenost, originalnost a posebno važnost koju su u
brčanskom festivalu prepoznali i neki ljudi koji nisu s ovih
prostora, jer u njemu nalaze neke silnice koje bitno povezuju Region, u nekom duhovnom smislu. A znamo da je nova
geopolitička situacija u ovom dijelu Balkana umnogome
bila pokidala i te kulturne relacije.
Mislim da se pitanje strukturiranja Brčanskog festivala
neće dovesti u pitanje što njegovi organizatori ističu kao
bojazan, jer on je naprosto profiliran na drugačiji način,
način koji povezuje ljude i prostore i da je to njegova bitna
karakteristika. A onda kada se desi sam Festival, mi njega
svake godine procjenjujemo, ne zbog njegove prošlosti,
nego zbog trenutka u kojem on dovede određen broj predstava o kojima možemo razgovarati i koje nas uzbuđuju na
različite načine, koje nam omogućuju da razgovaramo o
određenim teatarskim temama i problemima i dometima.
A riječ je pozorištima i kazalištima iz Beograda, Zagreba,
Sarajeva, Banje Luke, Mostara te drugih gradova i koja
pokreću određena važna pitanja koja razmatramo. Upravo
je, zbog svega toga, neupitna suština, budućnost i važnost
ovog festivala“, zaključio je Tuzlić.
Diskutujući na ovu temu Almir Bašović je podvukao
njemu jednu posebno važnu stvar iz naziva ovog festivala a
to je riječ ‘’ Susreti’’ i da je to temeljna riječ koja definira
pozorište od kako ga ima .
„Mislim da je to izuzetno važno i za Brčko jer je zbog ovih
susreta Brčko je malo manje politički koncept, a malo više
grad jer, da budemo pošteni, u konceptu se ne odvija stvarnost, stvarnost se odvija u gradu.
Što se tiče problema u produkciji, o kojima je govorio
direktor Festivala Jakov Amidžić, ja mislim da je i to samo
dokaz da pozorište, kao jedina umjetnost koja živi od onog
ovdje i sada, najbolje reflektira stanje u jednom društvu u
jednoj kulturi.
Zašto nemamo dovoljno predstava rađenih po tekstovima domaćih autora? Pa zato što imamo bruku dekonstrukcije koja traje u našoj javnosti. Mi nemamo konstrukciju ali
zato imamo da svaki poluobrazovani intelektualac jako rado
dekonstruira. Svakih nekoliko godina u pravilnim razmacima i to mi je dosadilo, moram odgovarati na pitanje ima li
BH drame jer to pitanje neko vrlo vješto protura u javnost.
Lakše je postaviti pitanje imali BH drame nego sjesti pa
pročitati 300 - 400 drama ili ih sasvim starinski popisati i
dok to ne bude tako mislim da će ovo pitanje o produkciji
lebdjeti nad BH pozorištem“, kazao je Bašović.
Žarko Milenić je u svojoj diskusiji kazao kako se sjeća
kako je to sve prije rata bilo drugačije. Tada nije bilo selek-
27. XI 2014.
tora Festivala nego je organizacija festivala kontaktirala
pojedina pozorišta i pitala šta vi nudite a oni su specijalno
radili predstave upravo za ovaj festival koji su smatrali
veoma značajnim.
U današnje vrijeme ne samo da nema savremenog dramskog teksta na sceni nego je i onog klasičnog, napisanog na
tri jezika u Bosni i Hercegovini, sve manje tako da u toj
situaciji selektor praktično nema šta da izabere jer je ponuda stvarno mala i tako se stalno ponavlja. Pitanje zašto je to
tako treba postaviti samim pozorištima koji ne žele da
postavljaju savremene dramske pisce. Da postoje savremene drame dokazuju konkursi objavljeni u Mostaru i
Banjaluci na koje se javi puno autora. Prije je to bilo znatno drugačije jer smo na Susretima znali gledati predstave
po djelima savremenih dramskih pisaca a danas je situacija u tom pogledu vrlo kritična“, istakao je Milenić.
Ratko Orozović je komentarisao ovu temu na način da je
mišljenja da Direktoru ovog festivala treba dati medalju jer
je uspio da nastavi njegovo trajanje a ističe da zna kako je
teško tražiti novac koji je danas u pogrešnim rukama.
„Nema mecena ni za knjige ni za pozorišta ali zato postoji
kriza morala a gdje je ona onda kada ti koji odlučuju o
parama ne idu u pozorišta , prave cirkus u Parlamentu i
misle da su time riješili sve neke relacije.
Zbog nedostatka novca, pozorišta će biti u situaciji da
rade predstave sa manje lica te monodrame jer za predstave sa većim brojem glumaca jednostavno nema sredstava.
Bojim se da ako se ne napravi apel društvu sa ovakvih
Festivala da ono okrene list, da nisu ministri tu zbog sebe
nego zbog naroda i zbog kulture i umjetnosti, u ovoj zadnjoj
rupi na sviralu više neće ni svirke biti“, istakao je Orozović.
Odgovarajući na ovu konstataciju da nigdje više nema
sredstava za pozorište i kulturu uopšte, direktor Brčanskih
susreta Jakov Amidžić je istakao da u Brčkom, na svu sreću,
nije takva situacija te da oni koji odlučuju o novcu pepoznaju važnost održavanja ovakvog festivala u Brčkom i da
nikad nisu sporili njegovo postojanje, a jedino što traže
jeste kvalitet.
BILTEN
Bilten br. 7
19
Prateći program
Dr. Darko Lukić je u svom obaćanju istakao da se diskusijom na ovoj tribini uočilo nekoliko važnih stvari, od manjkave produkcije domaćih tekstova do problema koncepta
Festivala i nebrige domaćih kazališta za afirmaciju suvremenih pisaca, tako da vrlo slične probleme dijele gotovo svi
regonalni festivali koji se bave domaćim dramskim tekstom.
„Svi su ti festivali na neki način uočili da su te vlastite
nacionalne produkcije suvremenih domaćih dramskh tekstova i kvantitativno i kvalitativno preskromne, a i domaće
repertoarne politike nedovoljno promišljene, da bi baš
svake godine mogle ostvariti dovoljan broj uspjelih kazališnih produkcija od kojih bi se mogla napraviti jedna dobra
i zanimljiva smotra, revija ili ozbiljan festival. Upravo zbog
toga su svi na svoj način tu koncepciju proširivali.
Primjerice, Sterijino pozorje selekcijom “krugovi”,
Marulićevi dani proširenjem koncepta festivala hrvatske
drame pojmom “autorskog kazališta”, Bijenale u Podgorici
uključivanjem crnogorskog autorstva (i teksta i režije)...
Neki su festivali od samog početka imali ideju regionalnih
susreta tekstova na srodnim jezicima, poput festivala “bez
prevoda” u Užicu. Ono što je i dr. Bašović posebno dobro
uočio je dodatno otežavajući problem, a to je nedostatak
dramaturškog i kulturološkog promišljanja u upravama
profesionalnih kazališta, koji rezultira nebrigom prema
domaćem dramskom piscu. Utoliko mislim da je iznimno
važna i upravo nezamjenljiva uloga Festivala u Brčkom. Ako
govorimo o nekim konkretnim prijedlozima za unaprjeđenje njegove koncepcije i profiliranja, mislim da bi s ovog
mjesta trebalo poticati produkciju domaćih tekstova.
Utoliko bismo ovdje mogli izaći a nekom vrstom prijedloga
ili čak apela kazalištima o važnosti veće brige za domaći
dramski tekst, i za njegovo njegovanje u repertoarima ne
samo BH, nego i regionalnih teatara, jer vidimo da je slična
20
BILTEN
Bilten br. 7
situacija i u Srbiji i u Hrvatskoj gdje je u odnosu na ostali
repertoar, inozemna djela i domaće klasike, u pravilu premalo praizvedbi ili uopće izvedaba suvremenih domaćih
dramskih pisaca, a osobito promoviranja onih mlađih i najmlađih, bez čega nema ni nacionalne dramaturgije ni domaće kulture ni ovakvih festivala“, zaključio je dr. Darko Lukić.”
Učestvujući u diskusiji na ovoj tribini Predrag Nešović je
kazao da u Srbiji, kada govore o ovom festivalu, kažu – „To
je njihovo Sterijino pozorje“! U organizacionom i u svakom
drugom smislu to je velika stvar koja govori mnogo o
ovom festivalu u Brčkom.
Govoreći o temi domaćeg savremenog dramskog pisca
on je govorio o iskustvima iz Srbije gdje su tadašnje
Samoupravne interesne zajednice kulture uslovljavale
pozorišta u nekim gradovima da na svoj repertoar stave
jednu predstavu takvog pisca. Za to su se dobijala dodatna
sredstva za praizvedbu i to je možda jedan od načina kojim
treba ići i sada. „Ukoliko gradovi u kojima postoje pozorišta tako budu postavljali stvari onda se neće desiti situacija
kao ove godine da u BH pozorištima nema predstava sa tekstovima domaćeg pisca“, zaključio je Nešović.
Mladen Bićanić je u svom uvodu istakao da mu je prije
svega žao što na ovoj tribini danas nema selektora ovogodišnjih Pozorišnih susreta u Brčkom. Kada se govori o tome
da nema dovoljno predstava s tekstovima domaćih autora
da to treba provjeriti i možda se malo više bazirati na akademije jer je bila jedna savršena predstava Akademije u
Sarajevu mladoga Igora Martinića koja je bila jedna od
naboljih na MESS-u ove godine. „To da nije bilo moguće
pronaći četiri kvalitetne predstave u BiH je po meni dosta
diskutabilno. Neki od nas su četiri godine pisali u biltenima
i stalno to isticali na okruglim stolovima da se to mora proširiti na regionalnu ravan i to je učinjeno.
Govoreći o nekim prijedlozima kaka sve to pospiješiti ja
se pitam zašto se nebi pokušalo malo ući u produkcijske
vode jer Festival, kako čujemo, nema problem s novcem.
Drugu mogućnost vidim u tome da se od ovdašnjeg,
veoma respektabilnog nagradnog fonda, koji iznosi oko 70
hiljada KM, uzme jedan dio i uz pomoć njega napravi natječaj za domaći dramski tekst ali a obavezom da se izvede.
Treća ideja je da i vani imamo naših autora koji izvode
predstave a čije tekstove možemo prevesti na ovdašnje
jezike.
I četvrta ideja koja mi je pala na pamet su te naše silne
akademije s kojima treba uspostaviti prisniji odnos gdje bi
se neka dobra profilirana ideja ili tekst pokušao dobaciti do
Brčkog.
Ja ne vjerujem u to da postoji opasnost da bi se Susreti
mogli ugasiti zato što nema predstava, to je van svake
mogućnosti ali da se kvalitetne prestave teško pronađu to
se slažem“, istakao je u svom promišljanju Bićanić.
U diskusiju na tribini se uključio i Branko Cvejić. On je
istakao da po njegovom mišljenju u budućnosti treba ići u
pravcu da Festival bude nosilac koprodukcije predstava jer
za to nisu potrebna velika sredstva. „Ključna je stvar da
Festival svake godine mora da bude jer ako se samo jedne
godine desi prekid u njegovom održavanju zbog pomankanja domaće produkcije teško je da ćeš naredne godine išta
imati. A užasno bi bilo da se jedan ovakav festival, koji se
profilisao, prekine“, bio je kategoričan Cvejić.
27. XI 2014.
Prateći program
Nataša Glišić je čestitala organizatoru Festivala na uspješnom trajanju i dobroj organizaciono-programskoj strukturi festivala. „Profesionalni odnos i promišljanje pozorišta
utkani su u programe, te ovaj festival, osim glavnog programa, ima i veoma intenzivan i bogat prateći program (izložbe, promocije knjiga i časopisa, razgovore s istaknutim
glumcima, okrugli sto, Bilten festivala kao svedočanstvo
atmosfere, teatarske produkcije i njenih autora i aktera i
promišljanja teatra), konferencije za novinare, stručna
savetovanja, što Festivalu daje ozbiljnost i značaj.
Akademija umjetnosti Univerziteta u Banjoj Luci se rado
odazivala i bila učesnik Susreta Akademija sa prostora
Bosne i Hercegovine, u okviru ovog festivala. Bila je to značajna razmena iskustava, znanja, ali i upoznavanje kolega i
studenata i dobro osmišljen prostor za moguću saradnju ili
eventualnu produkciju predstave. Tada smo predstavili
prvu klasu dramaturga u istoriji Akademije umjetnosti
(klasa prof. dr Maje Volk, i tada mr Nataše Glišić, asistenta)
promocijom knjige „Jednočinke“, u koju su sabrani ispitni
radovi studenata. U produkciji Narodnog pozorišta
Republike Srpske predstava “Balon od kamena“, po tekstu
Radmile Smiljanić, jedne od naših studentkinja te prve
generacije dramaturga, je na ovom festivalu dobila nagradu
za savremeni dramski tekst.
Dramske autore treba podsticati na stvaranje. Bilo bi
dobro kada bi svaka sredina uspela da odneguje pisca. U
tom procesu su svakako važne karike akademije koje treba
da obrazuju, prepoznaju i ukažu na potencijalne autore;
zatim pozorišta koja bi u saradnji sa fakultetima otvorila
vrata mladim autorima i podstakli negovanje savremenog
dramskog teksta (institucijom konkursa, objavljivanja u
časopisima, javnim čitanjima i konstantnim održavanjem i
postavljanjem savremenog teksta na svojim repertoarima)
i svakako autori koji treba da pišu i nude pozorištima svoje
tekstove.
Narodno pozorište Republike Srpske je 2012. raspisalo
konkurs za savremeni dramski tekst na koji je prijavljeno
čak 130 radova. Od ovog impozantnog broja tekstova, po
preporuciji žirija, nekoliko je objavljeno u časopsu za
audiovizuelne umjetnosti “Agon“ (NPRS/Akademija umjetnosti, Banja Luka). Pobednički tekst Tihomira Stevanovića
„Kandilo u rozarijumu“, u režiji Gorana Damjanca, će uskoro biti premijerno izveden na sceni „Petar Kočić“ Narodnog
pozorišta RS. Budući da je konkurs predviđen da se raspisuje bijenalno, ove godine je stigao neznatan broj radova
(24). Jedan od mogućih razloga pada prijavljenog broja
tekstova jeste i činjenica da je na prethodnom konkursu
objavljen iznos nagrade, dok je ovaj put izostao. Dakle, i
novac je jedan od podsticajnih faktora za autore. Na konkursu Beogradskog dramskog pozorišta nagrađen je tekst
Jelene Kojović Tepic „Kod vječite slavine“, a Lana Bastašić je
nagrađena na konkursku za dramski tekst u Sarajevu.
Tanja Šljivar je jedna od mladih autorki čiji tekstovi se izvode na scenama u Bosni i Hercegovini i Regionu. Predstava
„Žiranti“, po tekstu Marija Ćuluma, je skoro imala svoje
pedeseto izvođenje na sceni „Petar Kočić“ u Banjoj Luci, u
Pozorištu Prijedor na reperoaru je projekat Darka
Cvijetića, Studentsko pozorište je na ovaj festival konkurisalo sa predstavom Aleksandra Pejakovića, a Gradsko pozorište Jazavac najavljuje jedan zanimljiv konkurs, veoma
27. XI 2014.
inspirativan za autore. Ovo bi bio svakako nepotpun i gotovo letimičan pogled i pregled na autore koji su okupljeni u
vidokrugu akademije, časopisa i scena na prostoru
Republike Srspke, bilo da su tu rođeni, obrazovani, objavljivani ili igrani. O krizi u pozorištima, krizi dramskog teksta
ili krizi produkcije ne vredi govoriti. Treba se čuvati krize
duha! Menadžmenti pozorišta bi mogli da govore o načinima kako uspevaju da se finansijski organizuju, ali produkcija na prostoru Republike Srspke nije zanemariva. Istorija
(institucije) pozorišta je istorija odnosa države prema
pozorišnoj umetnosti. Od antičkih vremena, preko srednjevekovnih vladara, državnih i gradskih vlasti u savremenim
društvima, pozorište je uvek imalo pravila koja su nametali njegovi finansijeri ili državni propisi. Upravljanje, planiranje, motivisanje i ekonomske zakonitosti tržišta, dakako
da kreiraju odnose. Menadžmenti pozorišta, u vremenima
nepogodnim za kulturu, treba da pronađu nove modele
funkcionisanja i finansiranja. Repertoarska pozorišta će
zadržati svoju ulogu, a model stvaranja „otvorenih scena“ ,
pozorišta na kojima bi se smenjivale predstave nezavisnih
trupa i angažovali autori po pojedinim „projektima“ je
jedan od mogućih oblika organizovanja pozorišnih inicijativa. Savremene kulturne politike od pozorišta očekuju da
postaju produktivnija, efikasnija, i ekonomičnija. U takvim
modelima pozorišta do izražaja dolaze glumačka igra i
kreativnost autora, što nije ni loše. Pritisak na autore u takvim modelima otvara novu temu za razgovor.
Dakle, dobra volja udružena sa znanjem i kreativnošću,
saradnja akademija, pozorišta i festivala, održavaće
Susrete. Jer susreti su mesto razmene energije, oni svojom
svečarskom atmosferom privlače najširu publiku. Susreti
treba da budu na radost igre glumaca, razmene mišljenja
stručne javnosti, promocije pisaca i rediteljskih koncepata
sa publikom. Publika Brčko Distrikta je mnogobrojna, a to
je doboljan razlog za organizatora da pođe u osmišljavanje
idućih Susreta!
BILTEN
Bilten br. 7
21
Prateći program
Dževdet Tuzlić je predložio da se razmisli o ideji
izdvajanja samo deset posto od trenutnog nagradnog
fonda i da se usmjeri na konkurs za novi dramski tekst
koji bi ovaj festival tražio da se napiše od strane domaćih autora. Da žiri koji bi izabrao najbolji tekst bude
sačinjen od akademskih teatarskih znalaca i da to bude
koprodukcijska izvedba, dvije akademije ili dva teatra
iz dvije zemlje kako bi se Festival stavio u aktivističku
poziciju prema onome šta može očekivati u budućnosti.
Predrag Nešović se svojom diskusijom nadovezao na
predhodna dva diskutanta. „Slažem se da Festival naruči dramski tekst, ali nisam za koprodukciju, mada je i to
moguće, ja sam za PRODUKCIJU samog Festivala. Eto uz
dramski tekst koji bi naručili Festival bi trebalo da bude
i producent. Da to bude predstava samog Festivala. Da
odabere reditelja i sve saradnike iz tima režije što bi
unapred obećavalo visoki kvalitet izvođenja. Grad
Brčko ima već nekoliko diplomiranih glumaca koji su u
Brčkom i čekaju posao, Brčko ima doktoranta iz teatrologije u Pragu. Ima dramskog pisca Milenića čija su
dramska dela već izvođena („To je propast tvoja“ i dr.) a
i objavljivana, što je potvrda da su to kvalitetne drame.
Brčko ima i pozorišnih stvaralaca koji već rade u pozo-
22
BILTEN
Bilten br. 7
rištima u drugim gradovima: Splitu, Zenici, Banjaluci,
Beogradu… Te stvaraoce treba pozvati i uposliti ih u
tom projektu koji bi bio i projekat grada Brčkog. Ta
predstava bi se izvodila na pozornici u Brčkom tokom
cele godine pa bi publika mogla da posećuje kontinuirano predstavu ne čekajući na Festival. I što je najvažnije
to bi bio prvi značajni korak ka otvaranju profesionalnog pozorišta u Brčkom što bi mnogo značilo i za
Susrete kazališta/pozorišta. To je neminovnost koja se
mora dogoditi, pre ili kasnije. Na ovaj način sigurno će
mnogo brže doći do njene realizacije. Drugo, ako se sve
kocke budu složile pa selektor tu predstavu uvrsti u ovaj
Festival, pa i pobedi, onda bi se ona pojavila na tom
Festivalu predstava pobednica drugih festivala u
Zagrebu. To je još jedan viši kvalitet: onda bi se reklamirao i grad Brčko i Susreti pozorišta/kazališa, i mnogo
više bi se znalo za njih, mada su i sad dovoljno prepoznatljivi u Regionu. I mogu da kažem, bez bojazni da ću
biti demantovan, da je ovaj Festival na dobrom putu.
Smatram da je ova Tribina došla u pravom trenutku i
nadam se da će pomoći odgovornim za ove Susrete da
prevaziđu problem koji su imali ove godine, a to je,
nedostatak predstava rađenih po domaćem dramskom
tekstu u pozorišnim kućama BiH.
27. XI 2014.
Подсјећања
ПИСМО АПАТИЧНОМ ТЕАТРУ
Предраг НЕШОВИЋ
Лично, а о позоришту
Драги моји,
Нема поднаслова, нема акцентовања одређених
делова текста – све је подједнако важно, тачније
неважно, јер такав је друштвени контекст у коме
се налази позоришта.
Прво је питање, како то лично а о позоришту?
То
подразумева
већу
или
мању
дозу
субјетивности, лични став, без обзира на
потребу за објективизацијом.
У књизи „Празан простор Брук“ је на самом
почетку написао: „Могу узети било који празан
простор и назвати га отвореном позорницом.
Човек корача кроз овај празан простор док га
неко други посматра и то је све што је потребно
за настанак једног позоришног догађаја.”[ ] Ако
је веровати Питеру Бруку и ако је већ тако,
можемо бити безбрижни, бар тога што се тиче
празних простора. Има их у сваком већем граду а
у оним највећим, богами и по неколико. Све у
свему, таквих простора нам не мањка, поготово
ако знамо да се заиста на њима Неко креће, а
понекад, Нешто се и дешава (мада све ређе).
Проблем је једино у томе што тај Неко мора
обавезно да буде уметник, а то Нешто уметнички
чин, да бисмо тај празан простор назвали
Позориштем. Али без панике, ми поседујемо
обоје, и уметнике и позоришне представе.
Међутим, да бисмо засигурно утврдили шта тај
Неко значи и колико то Нешто вреди морамо да
кренемо од извора, од школе. Ми данас имамо
школе (никад више). И то! Уметничке академије
(ничу ко печурке после кише). Можемо рећи
имамо инкубаторе. Јер у њима се потенцијални
уметници
тетоше
и
финализирају
под
присмотром
традиционалних
педагошких
лекција и под надзором сумњивих позоришних
ауторитета. Нажалост, и њих је све више,
креативно непроверених и неплодних учитеља,
који своју креативну немаштовитост прикривају
стилом.
А
знамо,
стил
код
ученика–репродуктивца претвара се обавезно
само у манир, па му тако патина занатске
артифицијелности прекрива оригиналност
инвенције. Школе не рађају уметнике.
Позориште, то је акција. То је догађај. Нова
мисао. Откриће. Узбуђење. Све остало је причање
старих вицева, препричавње свима давно
познатих ствари. Као читање старих новина. Као
гледање породичних фотографија. Позориште
27. XI 2014.
музеј. Посета музеју или магија уметности? Од
музеја треба направити нешто што би било
позориште – комуникативно и живо! Али, од
позоришта се не сме правити музеј.
Задатак позоришта је да упућује на путеве
прогреса. Оно мора бити немир. И немир који се
продужује после представе. Када се конфликти у
петом чину разреше, не може се мирно отићи на
спавање. Јер ово није време за сан!
Драги моји, старом позоришту треба помоћи
да што пре одумре. Еутаназија, дакле. „Моје тело
лети ка будућности, пролазим кроз будућност
вртоглавим ходом, падам у будућност, летим
кроз пределе светлости, кроз будућа сголећа,
видим столећа као да су часови а године као
минути.” Овако говори Арабал. Арабал који је по
Габријелу Марселу увео у позориште у људску
мисао идеју о паници. Као што је Кафка
својевремено увео идеју стида.
Размишљам о педесетим годинама и
ондашњем репертоару код нас. „Мачка на
усијаном лименом крову”. Тенеси Вилијамс.
„Дуго топло лето”. Андерсон. „Посета старе даме”.
Диренмат. „Нежна птица младости”. Вилијамс.
Биле су то године у којима је Озборн игран у
истој сезони у Лондону а и код нас. Вилијамс
игран на Бродвеју и код нас. Диренмат игран у
читавој Европи и код нас. То су биле године
правог, живог, модерног позоришта. Позориште
је истинско онда када иде у корак са светским
духом. Али када се у позоришту посегне за
„Ивковом славом”, „Ђидом”, луди дани ускршњи у
старом Врању. Преслице и приче о вампирима.
Жал за младос... онда је то потез очаја. То је
страх. И инфериорност.
Незнатно иза открића Америке, Шекспир је
своје позориште назвао „ГЛОБУС”. Данас би га,
свакако, назвао „ГАЛАКСИЈА”. Притом мислим на
Маклуана. На Деникена. На летове ка Венери и
све оне промене у сензибилитету које нове идеје
непобитно уносе у човека и људско друштво.
„Глума је летопис и огледало свога времена”
каже Хамлет глумцима који су се изгубили у
времену и изгубили смисао за ангажованост.
Кафана на периферији града. Разговор са
пријатељем књижевником. Усуђујем се да кажем
да су му идеје смеле, модерне, маштовите. После
сваке представе сатима смо причали пуни ватре
о авантури која се зове „тек завршена представа”
BILTEN
Bilten br. 7
23
Подсјећања
То је оно кад теме још увек живе и боле. Када се
вртлог покренутог материјала подсвести још
није зауставио. Сложили смо се са једном идејом
да је специфично подцењивање публике ако се
на репертоару наших позоришта не налазе дела
светскога нивоа. Изговарати се да Ибзена,
Шекспира, Камија, Бекета, Арабала неће публика
разумети – то је та увреда с којм се слажемо.
Последњи пут смо разговарали о одласку из
позоришта (или не одласку у позориште)! Не, ја
не желим да оставим позоринште? Ја само
одбијам да служим примитивним концепцијама.
Ужасава ме откриће да је позориште остало за
временом.
Домаћа драма! Откуда толико претеривање у
трагању за њом. Постоји домаћи редитељ.
Домаћи глумац. Домаћи сценограф. Постоје
домаће представе, дакле. А позориште – то су
представе.
На пример, 1969. година. Аријана Мнушкина је
режирала „Кловнове.” У Нансију је трајало
гостовање ТЕАТРА КАМПРЕСИНО. У Паризу је
постављена КОСА. У Америци О! КАЛКУТА. И
комад о Че Гевари. Позориште ДРЕАД АНД
ПУППЕТ игра на улицама и трговима Њујорка.
Лицау у Хамбургу поставља ФИЛОКТЕТА Хајнера
Милера.
Величанствени
Ингмар
Бергман
модернизује Стриндбергову ИГРУ СНОВА.
Хандкеов Каспар у Театру &ТД. Још један подвиг
Отомара Крејче – овога пута са ИВАНОВОМ
Чехова.
Шта се код нас могло видети?
Још до једнога закључка смо дошли у
разговору на периферији града. Позориште
чијим представама је одушевљена баба а којима
се њен унук подсмева са балкона – то је
позориште бабе, не унука! позориште се треба
обраћати онима који су на прагу акције. Младима
се треба обраћати! Бабе ће и онако заспати када
се после представе врате кући! Унуке ће,
међутим, теме представе учинити буднијим.
Можда их бацати у несаницу, натерати да мисле,
отворити путеве до сазнања. Ново позориште, то
је позористе младих.
Публика је испред позоришта. Живот је
испред позоришта. Зато је позориште мртво. Не
могу се никако помирити с тим да своје
најинтимније афинитете, своје актуелне мисли,
сазнања, своје осећање света не могу никако да
видим на сцени. Видећу их сутра али је то
сувише касно. Никако ми није јасно ко умртвљује
позориште. Ко је тај који кочи реализацију
представа и тема које не могу оставити
равнодушним никога.
Размишљам о оваквој типологији позоришта.
На пример позориште кога ће искључиво
интересовати индивидуум.
Или: позориште које ће анализирата
интернационални идиотазам. Или национални.
Или локални.
24
BILTEN
Bilten br. 7
Или:
позориште
које
ће
се
бавити
лабораториском анализом модерних идеја.
Можда позориште сиенце–фиктиона. Оно би
се могло звати „Галаксија”. Затим позориште које
би радило на изучавању интериндивидуалних
односа. Позориште поезије. Метапозориште. И
треба већ једном одбацити маску смеха и маску
плача као симболе позоришта. Треба пронаћи
симболе за Акцију и Сазнање. „Не може се
наставити с проституисањем идеје позоришта
које је једино вредно због своје магијске, ужасне
везе са стварношћу и опасношћу.” Ово је
реченица којом Арто почиње манифест
позоришта суровости.
Може ли позориште променити било кога?
КО–ју моћ поседује? Да ли у позоришту има
места за интелектуалца? Или је то само
безразложна игра? „Дивље јагоде” Бергманове.
Један од оних тренутака када сам поверовао да
уметност
може
објашњавати
човека.
Објашњавати свет.
Најчешће се чује да је овакво друштво убило
позориште. Дубоко се не слажем с тим, драги
моји. Ово време не искључује диктат чврсто
конципиране политике и естетике позоришта.
Диктат идеје се не искључује са идејом оваквог
друштва. Позориште убија отсуство праве,
чврсте концепције. Уместо да развијемо праву
поделу рада — ми се отимамо за место у Савету.
Уместо да редитељи режирају, редитељи постају
директори а управници раде сценографије.
Глумци пак режирају! То руши позориште. То
када нико не ради свој посао. Има толико људи
који су залутали у позориште. Мислим на оне
којима је позориште шешир и дуга хаљина, лула
и вештачка брада. Они неће избећи порузи оног
момка који их зеза добацивањем са балкона.
Позориште се не може само волети. Ту
претерану љубав су измисллили параноиди и
нарциси. Ако је оно трагање за истином, ако је
дијалог са тајном, ако је опасна мисао која тражи
главу своме творцу – онда се оно не може волети.
Позориште
могу
волеги
само
минорни
егзибиционисти и мртви духом. Онај ко тражи
одгонетање тајни оваког света, нема времена за
ту љубав. Он једино публици може оставити то
задовољство. Његово је да иде даље у свој
сопствени пакао и да отуда несебично доноси
истину и лепоту.
Лепе глумице. Сонорни баритони младих
првака. Данас има много лепших девојака на
улици. И узбудљивијих гласова у публици.
Позориште из тога треба да изведе закључак. И
не заваравајмо се. Данас позориште гледају још
они који заспе на другом чину... и ко још?
Са позориштем је свршено, драги моји.
Треба му помоћи да што пре нестане овакво
какво данас јесте. И треба га изнова саградити
али по мери овог времена.
27. XI 2014.

25 BILTEN 1.qxd

Bilten br.9 u pdf formatu. - KSC

Poštovani, Bliži nam se još jedan Istarski Festival

Bilten br.6 u pdf formatu. - KSC

Bilten

Bilten br.7 u pdf formatu. - KSC

“KONJIC FOOD-FEST” 2013 - 9. dani poljoprivrede općine konjic

Bilten br.3 u pdf formatu. - KSC

Bilten br.3 u pdf formatu. - KSC

impressum - Naša Jugoslavija

ovdje - Zvjezdano selo Mosor

Д Р А Г А Н Ђ У Р И Ц А У П О Т Р А З И З А К О Р Е Н И М А

SUMMER SCHOOL JEAN MONNET - Visoka šola za upravljanje in

Bilten 2013/14

Šesti broj, četvrtak, 21. srpnja

Bilten - Svjetski Savez Dijaspore Bosne i Hercegovine

Untitled

Marko Janković: Nastajanje moderne gradske jezgre u Banja Luci

Untitled - Naša Jugoslavija

Mala hrvatsko-makedonska čitanka 1

НЕООСМАНИЗАМ И ЗАПАДНИ БАЛКАН

Г Л А С Н И К - dusanbelic.com