zbirka
priča
OTOK S
PRIČOM
PREDGOVOR
Ivica Prtenjača
Otok s pričom
Kad sam prvi put došao na Lošinj, bilo je proljeće, mir i
tišina, domaći ljudi, duge šetnje i mirisi. Već idući put sve
se promijenilo, gužva, turisti, čekanja, automobili i – opet
mirisi, domaći ludi, nekakav mir koji se sreće rijetko, koji treba znati i moći osjetiti. Već
na samom početku, taj mi je otok ispričao dvije svoje priče, pokazao dva svoja lica.
Kroz godine bit će ih još bezbroj i sva će ostati nezaboravna, pohranjena negdje u
dubokoj memoriji, na sigurnom mjestu.
Kad sam se prošle godine našao na jednoj kavi s Lovrom Heskyjem, sve se nekako
samo od sebe posložilo, Lošinj ima tu energiju, na njemu stvari postaju jasnije u trenutku.
Odlučili smo pokrenuti natječaj za kratku priču otvoren svima, i domaćima i gostima,
odlučili smo potaknuti ljude da arhiviraju svoje uspomene da im se vrate i da ih
oplemene pisanjem. Već prvu godinu, odaziv je bio odličan, a nagrađene priče, svaka
na svoj način, i književno dojmljive. Lošinj je tako postao i otok s pričom.
Tu priču tako svakodnevno ispisuju njegovi ljudi, oni domaći i oni koji su se na ovom
otoku pronašli u punini vlastitog života. Lošinj postaje sjecište njihovih intima, sjećanja,
a ponekad i nadanja. Njegovo tkivo postalo je tkivo njihovih pripovijesti, oni su sad na
neki neobičan način nerazdvojivi.
Uz zahvalnost na sudjelovanju i nadu da je ovo samo početak ispisivanja jednog otoka
i njegovih sudbina, pozdravljam vas do sljedećeg natječaja.
SADRŽAJ
SLIKA.. ............................................................................................. 05
Petra Gverić Katana
OTOK I MI...................................................................................... 06
Romana Knezić Olujić
TREĆI OTOK.. ................................................................................ 07
Gordana Crnković
APOKISOMENOVA UVALA.................................................... 08
Vedran Premuž
DVIJE LOŠINJSKE REMINISCENCIJE................................. 09
Anela Borčić
zbirka
priča
OTOK S
PRIČOM
KOLHIDSKA CESTA................................................................... 10
Jadranka Jagoda Matić
TUĐ NAS DIJELI SVIJET, A TI U NJEMU MOJ SI LIJEK...... 11
Dražena Bašić Lovrić
NIA.................................................................................................... 12
Teuta Butuči
KRAJ PRIČE (Neverending story)..................................... 14
Denis Peričić
POČETAK....................................................................................... 15
Tajana Vujnović
SKRAČENA PRIČA.. .................................................................... 16
A.B. Mesdjian
SVIJET............................................................................................. 17
Romana Kovačić
IMPRESUM
SVJETIONIK.. ................................................................................ 18
Miroslav Pelikan
532 AH.. .......................................................................................... 22
Mirjana Detić
ARTIČOK........................................................................................ 23
Andrijana Grgičević
LOŠINJSKA GRAVITACIJA.. .................................................... 24
Tihana Lulić
2014. Val Lošinj
www.val-losinj.hr • [email protected]
MACAKLIN.................................................................................... 25
Dizajn i grafička priprema:
Borovac i Bence d.o.o. • www.borovac-bence.hr
MIRIS ŽIVOTA NA OTOKU...................................................... 26
©
Marija Rakić Mimica
Dijana Jurasić
SADRŽAJ
MOJ OTOK.. ................................................................................... 27
Marija Tomić
NEPOZNATO MJESTO.............................................................. 28
Ivan Orehovac
PRIČA O OTOKU – MOJA PRIČA......................................... 33
Vedrana Franjić
MORE I JA, I JEDNO DAVNO LJETO.................................. 34
Sanja Kobasić-Bužimkić
STAZE OTOKA LOŠINJA.. ........................................................ 36
Suzana Štehec
TKO JE TA ŽENA......................................................................... 37
Jadranka Tarle Bojović
LOSINJ - EINE GANZ PERSÖNLICHE LIEBESERKLÄRUNG
AN MEINE INSEL! / LOŠINJ - SASVIM OSOBNA LJUBAVNA
IZJAVA MOJEM OTOKU!.. ............................................................. 38
Anita Wallergraber
ZAUBERHAFTE ANTADRIA / ČAROBNI ANTJADRAN..... 41
Christa Pfüller
UVALA TUHIN / UVALA TUHIN............................................... 47
Anita Peter
OD DEŽJA, KRIMINALK IN PUHASTIH OBLAKOV /
O KIŠI, KRIMIĆIMA I PAPERJASTIM OBLACIMA.................... 48
Urška Skalicky
VRATA VELEGA LOŠINJA / VRATA VELOG LOŠINJA....... 49
Janez Prapotnik, ak. slikar
POZDRAV SONCU / POZDRAV SUNCU............................... 50
Nace Breitenberger
LUSSINO PER SEMPRE NEL CUORE /
LOŠINJ ZAUVIJEK U SRCU.......................................................... 51
Cristina Zori / S talijanskog izvornika preveo: Tvrtko Klarić
VAL / VAL........................................................................................ 52
Giovanna Camporese / S talijanskog izvornika preveo: Tvrtko Klarić
- zbirka priča OTOK S PRIČOM nag
1.
rada
SLIKA
J
a sam sretan čovjek, rekao je svojoj ženi
muškarac u bijelim ljetnim hlačama. Dvoje djece
namakalo je noge u plićaku i ona se s olakšanjem
AUTORICA: Petra Gverić Katana
nasmiješila; nakon usamljenih ljetovanja u prljavu
kampu na močvarnoj Karinčici, trebalo mu je to jedno
da shvati. Trebao je otočni ribarski gradić s oleandrima, mokrim lubenicama na
tržnici, skliskim kamenim skalinama.
Je li to trebao reći naglas, pitala je majku godinu poslije, kad je muškarac u
bijelim hlačama iznenada umro, je li to trebao reći, tako prepotentno? Ukleti se,
zacoprati, izazivati Svevišnjeg? Izgovaraš li želje nakon gašenja svjećica na torti?
Pitanje kako si napada se rutiniranim rečenicama, sve ostalo deponiraj: riskiraš
krađu, kletvu, vudu, smrt.
No o tom se ljetovanju poslije moglo govoriti da je bilo najsretnije i otok je postao
mitskim mjestom; početak kraja, vrhunac obiteljske ere, arkadija.Valdarka je te
ratne godine bila tiha i samo je njih četvero na stijenama uznemiravalo guštere.
Nije znala roniti, ali voda ju je puštala da gleda alge oko mliječnih nogu i na dnu
broji kamenje i ribe. Ničeg se nije bojala; oštrih bridova broda, meduza ni valova;
s litica se smjelo skakalo na glavu. Živjelo se u jedinstvu s tijelima koja su poslije
postala presvlakom, spravom za mučenje, ljušturom: tijelo je mislilo da je sirensko,
a poslije je zaboravilo da ima veze s tobom.
Na fotografiji koju je snimio ljubazni nudist smiješe se svi četvero. Ona sa šeširom.
Muškarac u bijelim ljetnim hlačama, njezin otac, s ribičkim štapom. Brat s opeklinama.
I majka, Venera u crvenu kostimu, s prsima koje mogu nahraniti Afriku.
Ja sam mlada žena, reče njezina majka dvadeset godina poslije, izazivački gledajući
fotografiju, ja sam mlada žena u starom ženskom tijelu; zatvori album i pospremi
kutiju s ljušturama davno izronjenih školjaka.
-5-
- zbirka priča OTOK S PRIČOM nag
2.
rada
OTOK I MI U
kolovozu putujem k otoku. Za ruku i s tobom.
Tebe sam srela na kopnu, suhom beskišnom
tropskom kopnu kad dao si mi umornu već ruku,
AUTORICA: Romana Knezić Olujić
a koju si uspio iščupati iz zagrljaja netom njegovana
beskućnika. Ali dok je njemu netko uskratio otok vjeru i
bliskost s otokom i predao ga njegovoj mučnoj sljepoći, mi smo se mogli pouzdati u to
da smo možda i slučajem igre velikih brojeva, ipak već dulje vremena miljenici tvoraca.
Stoga u kolovozu kada k otoku putujem, razbuđena pjevam brodom kupljenom
kartom osmjehom kapetana uljem za sunčanje i šeširom protiv ozonskih rupa. Ali
doista putovati, znači tek kada otok hrli k vama u vaše krilo i u vašu isprogramirano
nagnuće spram otoka pospremljenog u gene vaših predaka i kada rasječena modra
krv, kao trag što ostaje od prolaska kobilice elipse trupa i broda s bezbroj zastavica,
svjedoči fotografijom samo onu dokazivu nama svakodnevnicu, dok otok sam biva
nevidljiv usisan i prepušten kolanju u vašim žilama. I još nešto o takvoj fotografiji,
preklinjem Vas tišinom otoka i svih njegovih dragih, nemojte mi pričati o Facebooku,
ne, ne, ne. Tako putovati i kada je za ruku s tobom, znači primiti otok duboko u
sebe udahnuti njegove pare ne udaljavati ga dalekozorom privezati mu nogu uz
vašu nogu ne koriti ga biti njegovim djetetom i nositi ga s pažnjom u neprozirnom
meteorološkom balonu. Ako doputuješ na otok i potom blago uperiš oko i bez da mu
znaš sekstant, na sunčevu svjetlu dobiješ prasliku otoka koji u struji gomile vjekova
još kuca ritmom koji pratiš svojim bilom. „Kiša je“, potom možemo govoriti te tražiti i
pup iz čije je nepatvorene magme kao tangente na središnju vrelinu zemlje, procvao
on kao otok. Otok je aritmetička sredina mora i kopna, šuplja utroba u kojoj nebo drži
najljepšu inverziju svoga bareljefa. Mjesto na kojem svatko može mijenjati zbilju u
iluziju, a iluziju nuditi na aukciji vremena, svakim danom proporcionalno umanjenu
do neminovnosti trenutka njegova napuštanja. A kako se otok napušta? Prije toga,
pričajmo još o tome kako se ti lijep mišićav reklamno preplanuo i s potporom od
morskog bespuća odvajaš od mora dok plivajući grabiš prema otoku. Pri tome ti ja
ukotvljena u venecijanski sfumato pružam porculansku ruku, promatrajući kako je
na tvome čelu jasno vidljiv spomen na evoluciju na neumitno vrijeme riba koje su
se promjenom u DNK lancu priljubile uz otočne obale i iskrale na moćno otočno
kopno. Nalazimo ih širinom povijesnih atlasa, već pomalo smežurane i blaga mirisa
na njihovim požutjelim stranicama. A nama nastalima od riba, preostaje još zamišljati
kako će nam u rujnu narasti i laka krila kojima ćemo bestežinski jedriti daleko od
otoka još dalje od mora i sve bliže u visine izbjegavajući pri tom Ikarovu sudbinu. I
tako ćemo slavnim bijegom, popraćenim velikim brojem nepročitanih vijesti okončati
naš boravak u kolovozu i k tome još i na otoku.
-6-
- zbirka priča OTOK S PRIČOM nag
3.
rada
TREĆI OTOK
O
tkako smo u ovom hotelu, moj muž uopće
ne sliči na sebe. Dobro je raspoložen,
ne ruga se sugovornicima. AUTORICA: Gordana Crnković
Neobično je što smo ovamo dospjeli i sprijateljili
se s parom sitnih ljudi svijetle puti. Inače čak i na
ljetovanju moj muž obično senajradije druži sa svojim e-readerom. Ta stvarčica je
ćudljive naravi – kad je uključiš ukaže se slika, svaki put druga, jedanput Virginia
Woolf, drugi put svijet riba. On postaje nepredvidiv poput svojeg uređaja. Ne
znam što mu može biti privlačno na pjegavom licu te žene. Ali svake večeri
on se uspravi kao mužjak, podigne obrvu iodrži kraće predavanje o morskim
kornjačama, posvajanju dupina, takve stvari koje je pokupio u turističkom
prospektu. Svjetloputa ima usredotočen pogled i uvelu kožu. Moj muž i ja već
dugo vremena dijelimo ideju da svako ljudsko stvorenje sliči nekoj životinji, tako
da sam prilično sigurna da on vidi isto što i ja, samo što on ovu guštericu zacijelo
zamišlja kao zamamno biće spuštenih vjeđa koje se ispružilo na kamenu.
Macaklinkin momak postavlja pitanje: kako to da ste ovdje, a vaši roditelji imaju
vikendice na drugim otocima? Moj muž kreće: na jugu su vam same nevolje! A kod
mojih, to je malo sjevernije ali previše nas je u kući.
Ne želim čekati da on spomene još i debele muhe, smeće na plaži ili neku drugu
nedaću s južnih otoka. Zato promrmljam ispriku i nestanem prema uređenoj
šetnici. Sigurno je da se ne vraćam na terasu. Oboje obožavamo ovaj otok, ali
to nam očito nije dovoljno da pronađemo spokoj i vedrinu koje smo izgubili. Ne
znam što da radim, kamo dalje. Čudesno raslinje, miris mora, neka ostanu po
strani, a on neka nestane u rupi na kamenu s guštericom. Ovaj otok je stvoren
za hodanje i hodanje, uz more i poprijeko. Hodati i hodati, umjesto da tražim
odgovore. Hodati i hodati.
-7-
- zbirka priča OTOK S PRIČOM -
APOKISOMENOVA
UVALA
N
ikada nisam sam plovio morem. Nikada
nisam niti vozio čamac na pentu. Ali sam
zato često maštao o tome kad bih ih usred
AUTOR: Vedran Premuž
noći obasjane svićom ugledao u daljini slušajući
zvuk malog motora. Upravljati čamcem činilo se
jednostavnim, naravno, pod uvjetom da je lijepo vrijeme i da, ma koliko odmakao
još uvijek vidiš bar neko kopno. Nakon jedne nemirne noći, željan mira, uspio sam
starog barbu kod kojeg smo ljetovali nagovoriti da mi posudi čamac. S jednim
kanisterom nafte, jednim vode i jednim sendvičem od pola kile, kapetanskom
kapom koju mi je za zaštitu od sunca dao dobri barba, isplovio sam iz Molata.
Znak kamo da se uputim dao mi je brod Jadrolinije koji se nazirao u daljini. Isprva
sav ukočen, osjećao sam mali strah, ali je on nakon nekoliko savladanih valova
nestao i zamijenila ga je pjesma. Stajavši gol za kormilom, samo s kapom na glavi,
prolazeći pored nekoliko otoka, moj osjetljivi nos uhvatio je ugodan miris bilja pa
sam okrenuo čamac i pošao tim tragom. U daljini je tamnozelena boja ocrtavala
otok. Uplovio sam u malu bijelu uvalu i vezao čamac. Nakon što sam se rashladio
u prekrasnom moru, pojeo sam zasluženi kasni ručak i legao na bijelu stijenu. Sve
oko mene je mirisalo, zvučalo i izgledalo umirujuće pa sam ubrzo zaspao. Kad
sam se probudio, na drugom kraju uvale ugledao sam djevojku sa šeširom kako
svojim dugim fotoaparatom bilježi zalazak sunca što je bio znak da moram odmah
krenuti natrag. Sad već iskusan moreplovac, brzo sam doplovio i smiren se vratio
kući gdje me dočekala djevojka i zagrlila, kao nakon višegodišnjeg odsustva, žena
svog mornara. Nekoliko godina tek sam pretpostavljao na kojem sam otoku bio,
a onda sam, tragajući za popustima na ljetovanje naišao na slike otoka Lošinja i
fotografiju, Apoksiomen na bijeloj stijeni.
-8-
- zbirka priča OTOK S PRIČOM -
DVIJE LOŠINJSKE
REMINISCENCIJE
Sidrenje u nebu
D
ušo moja, samo ti i ja jutros šećemo kozjim
stazicama po proplancima Svetog Ivana
što blješte ljepotom. Oko nas plamte
plodovi maginja: žuti su, narančasti, i crveni. Svaki čas stavljamo u usta po neko
od tih malih sunaca i jedemo ih sa zahvalnošću. Šutke gledamo u vrijesove
koji na ranom suncu plešu ljubičastobijelim, točkastim cvjetićima i mirišu na
med, na tvoju nježnu žensku dušu, na jaku i čistu dušu žene-stvoriteljice... More je danas modri pečat kojim ovjeravamo naše usputne dodire dok silazimo
prema jezičku zatravljenog rta, privučene žestokim kontrastom boja. Na njemu
smo konačno svoji, konačno smo majka i kćer onako kako nam je dano da budemo;
do pola trava, a od pola more, čvrsto usidrene za ljubav, za sidro koje smo zajedno
bacili u nebo nad nama i sad ga ležečki odmotavamo sjajnim lancem smijeha.
AUTORICA: Anela Borčić
Prešućivanje zime
D
anas je peti studeni. U zelenim Valdarkama smo, na istočnoj strani Lošinja.
Ti si legla na kamenu ploču uz more i sunčaš se, a ja sjedim na glatkom
bijelom deblu koje je ispljunula zadnja bura i mirišem jod iz naplavina na
šljunku. Vruće je. Žedne smo. Ulazimo u plićak privučene ugodnom hladnoćom
pa dugo ronimo. Plivamo do druge obale čudeći se čaroliji koja čak i studeni
može pretvoriti u ljeto ali prešućujemo potmulo brborenje dubina, povremeno
nježno, zlokobno pucketanje mora nalik suhoj travi na vršcima rtova i pučinske
struje koje predosjećaju jugo pa na trenutke postaju sasvim crne. Prešućujemo
i tihu tugu u zlatu, daleke nijanse pepela u podnevnom blještavilu. Tražimo se
pogledima, tako tjeramo nelagodu samotnih kupačica. Ohrabrene suncem u
zjenicama, zaslijepljene, svojim golim tijelima negiramo i samu slutnju zime, ali
ona je već tu... I bubri, i kvasa u jarkome svjetlu.
-9-
- zbirka priča OTOK S PRIČOM -
KOLHIDSKA
CESTA
P
onovo je hodala Kolhidskom cestom prateći
zadnji trak svijetla koji je padao ispred nje. Iako
je okupljanje dogovoreno kao i svake godine
AUTORICA: Jadranka Jagoda Matić
noć uoči Apsirtovog buđenja, bila je jedina koja se
pojavila u zakazano vrijeme nedaleko ville Wartsee.
Kad se više ništa nije vidjelo, upalilo se Kolhidsko sunce.
–Napokon, - čula je Pedejev glas iz mraka. Onea i Maaj neće doći ove godine, Tirsa.
Sin im se rodio 21. ožujka.
– Dijete je slijedeći Čuvar.
–Onea se boji. Ljudi su dva puta napali Aspirta kad su njeni preci bili Čuvari. Kad su
ga ranili kod Privlake i kod Osora.
Tada je u snop svijetla ušao Set.
–O tvaram prvi Krug 2014, - rekla je bez uvoda sjedajući na pijesak s ostalima. – Čuvari će proći Kolhidskom stazom svake noći između utorka i srijede. Poruke će se
slati na sedam adresa. Ovo će biti prva godina kako ćeš i ti raditi s Čuvarima, Set.
– Ispričaj mi tajnu?
– Kralj Etea je bio tužan jer mu je kćer Medeja, voleći Jasona, ubila sina Apsirta radi
zlata. Etea se naselio na Otok i stvorio novu obitelj, Lošinjane.
– Kako smo mi odabrani?
– Naslijedila sam mjesto nakon mamine smrti, a koja je rođena 1933.godine kad su
umrli Čuvari Terezija i Stjepan.
– Koji je moj zadatak?
– Svake srijede u 16.00 sati primatelji će svaki put na drugom mjestu mjestu u Krugu
Čuvara otvarati poruke. Od njih ćemo birati tjedne Čuvare. Apsirtov nasljednik
rođen 01.03. će postati Stalni čuvar, posjednik Knjige i Kolhidskog sunca.
– Gdje je dosadašnji Stalni čuvar.
– Umro.
– Imao je preko devedeset godina. Branio je apartmanizaciju i devastaciju obale, a noću...
– Koga je čuvao?
– Onoga tko te u ovom trenu drži na svojoj ruci, Set. Čuvamo Apsirta!
- 10 -
- zbirka priča OTOK S PRIČOM -
TUĐ NAS DIJELI
SVIJET, A TI U
NJEMU MOJ SI LIJEK
AUTORICA: Dražena Bašić Lovrić
– Halo! To si ti? Čudan ti je glas.
– Ne prepoznaješ me? Danas imam drugačiju frizuru.
Ne vidiš ju? Šalim se, ovo ti je draga prijateljice moj
sretni ton.
–Onda ti uz dobro raspoloženje želim i lijep dan, iako
sam čula da je kod vas magla? Ovdje od jutra sunce
tako blješti, pa ti ga šaljem malo.
–Može, za uvertiru. Uglavnom, sutra smo kod vas na Lošinju, ali bolje da se sad
ispričamo.
–Zašto? Pa bit ćete tu tjedan dana, vidjet ćemo se. Što ste planirali?
–To pitaš zaljubljene? Duge šetnje pored moraaa… (pjeva). Znaš dobro koliko tu
ima staza i stazica. Mi smo ih sve prošli. Neke šećući zalijepljeni jedno za drugo,
druge vozeći se na biciklu i nikad u svađi. Valjda zbog ljepote. Sve ćemo staze
utvrditi, osobito neke (kroz misli joj bljeskaju scene koje je isjekla cenzura). Još
smo pripremili i hrpu knjiga za plažu, koje nećemo uspjeti pročitati, a ako k tome
pribrojimo one(!) naše trenutke jedva ćemo stići i progovoriti jedno s drugim, a
kamoli s vama. Ovo ti je naša prva godišnjica na Lošinju. Treći put u trinaest godina.
– Kako to vi brojite?
–Lijepo. Mi smo vječiti ljubavnici. Volimo se, pa izgorimo od silne strasti što
ju dijelimo na sto načina, raziđemo se, ne vidimo se par godina i onda, kad se
ponovo sretnemo, sjetimo se Lošinja, zavrtimo se u istom krugu i godišnjicu opet
proslavimo tu. Mislim da će ova biti najbolja do sad. Nikad nismo bili više zaluđeni
jedno drugim. A i ti jako dobro znaš kako je to prekrasno voljeti sa skoro-pa-(nije
važno). Netko bi rekao da je to grijeh, a meni privilegija.
– I meni. Sad ću ti poslati onu pjesmu što sam ti spomenula neki dan. Stihovi su me
– podsjetili na vas dvoje, kaže – grijeh je kad ona usnama dotakne njegovo ime.
–Znam ju, ali joj malo mijenjam nastavak – Lošinj je naš lijek, a grijeh je kad tuđ nas
dijeli svijet!
– Pozdrav do sutra!
- 11 -
- zbirka priča OTOK S PRIČOM -
NIA
AUTORICA: Teuta Butuči
Sjedile su na obali u 4 ujutro pušeći cigarete koje je
netko ostavio na plaži.
–Sva ta panika je čista laž. Mislim, šta je najgore što se
može dogoditi? Mi smo tu, oni su tu, svi smo ljudi. –
– Aha.–
– To je sve samo pitanje politike. –
– Aha. –
– Daj reci bilo što osim “aha”! –
Miriam na trenutak zuri u horizont koji se presijava čekajući da eksplodira u
bakrenim bojama zore. Nebo prošarano neonskim sumrakom preslikava se preko
njezinih prstiju zakopanih u pijesak. Nia otpuhuje dimove cigarete, puši samo da
bi se osjećala bliže ljudima od iznad. Jer pod morem se ne može zapaliti cigareta.
Nia obožava jazz, internet, stare filmove i Jamesa Deana.
– Ali onda ćeš ostarjeti, ako ostaneš na obali. –
– Pa što? I onda kad ostarim, vratit ću se opet u vodu i biti mlada. Ne želim biti
samo bajka. –
Nia odmahuje rukom ljubičasto nalakiranih noktiju. Oduvijek priča kako je podjela
ljudi od ispod i ljudi od iznad samo politika, i da će ona otići živjeti na kopno, reći
će svima, da dokaže kako nema nikakve masovne histerije.
– Ali nemaš...dokumente niti ništa. Od čega ćeš živjeti? –
– Ne brini, našla sam lika koji mi je sve sredio. Dokumente. Rodni list. Dovoljno
para za par mjeseci...a onda ću tražiti posao. –
– Uz njihovu ekonomiju? –
– Kao naša je bolja? –
– Istina... –
Gledaš kako ribarski brodovi isplovljavaju na pučinu niti ne sluteći da su njihove
mreže metrima dolje dobra zabava morskim klincima koji ih namjerno zapetljavaju,
povlače ili unutra stavljaju lopte, kamenje i slično.
1/2
- 12 -
- zbirka priča OTOK S PRIČOM -
NIA
AUTORICA: Teuta Butuči
2/2
– Falit ćeš mi. –
– Pa nije da se nikada više nećemo vidjeti! Posjećivat ću, i ti ćeš mene. Ostat ću uz
more tako da uvijek budem blizu...
– Ma znam...ali neće biti isto.–
– Miriam... –
Nia i taj njezin osmjeh gladne znatiželje. Oduvijek zapravo znaš da će ona otići na
kopno. I da će reći svima. I da će se sve promijeniti.
– Dakle to je to. –
– To je to. –
Trenutak tišine dok sunce izbija kroz horizont. Ushićenost, strah i sreća rastopljeni
iz njihovih misli u slani zrak i valove.
– Možeš spremiti moj laptop ako ti je usput? –
– Naravno. –
– I obećaj mi da prestaješ pušiti. –
– Ok. –
– I molim te objasni im da nemamo repove umjesto nogu, to je suludo! –
– Hah! Možda kažem da imamo škrge! –
Trenutak stvarnosti kao zaustavljen, izmiksan u mikseru vremena i najednom
pušten da odleti dok Nia ustaje i odlazi, mašući dok se njezina silueta stapa s
mjehurićima svjetlosti ranoga jutra. Spremila je tvoj laptop u jednu od nekorištenih
kućica na plaži u kojoj ljudi drže surferske daske, zdipile ste ključeve jednu večer
i od tada je koristite kao spremište za sve stvari koje nisu vodootporne. Vratit ćeš
se tu sutra predvečer, samo se pojaviti iz vode dok nitko ne gleda. Presvući ćeš
se u suhu odjeću za iznad. Možda čak posjetiš neke prijatelje na otoku, oni misle
da si vrlo česta turistkinja iz Malte. Dok horizont nestaje u suncu, sumnja da je
Nia možda u pravu, da je možda sva ta stvar oko ljudi iznad i ljudi ispod samo
tabu formira se plaho u tvojem umu. Samo međusobno napisane bajke i politika.
Folklor. I strah. Možda sutra kažeš svojim prijateljima istinu, vjeruješ da bi te i
dalje voljeli. A onda zaranjaš u zrcalo vode.
- 13 -
- zbirka priča OTOK S PRIČOM -
KRAJ PRIČE
V
odili su ljubav stalno, javno, samo s prekidima
za promjenu lokacije. Vodili su ljubav u
Sunčanoj uvali, ali svaka im je uvala bila
AUTOR: Denis Peričić
sunčana, i to ne samo tijekom onih 2600 sunčanih
sati godišnje, nego i kada je bilo oblačno, pa i
kada je kišilo. Vodili su ljubav ne samo danju, nego i pod budnim okom kratera
Lea Brennera.
Kao ludi na Koludarcu, vodili su ljubav pred Englezima i drugim turistima u Uvali
Engleza. Vodili su ljubav u Boriku i Bojčiću, na lungomaru Artratora i na kamenim
plohama Kadina. Vodili su ljubav u Čikatu, Kredu i Poljani, u šumi Podjavori, u
Kvarnerskom i u Nerezinskom moru. Pod pogledima supova i macaklina, vodili su
ljubav na Putu dupina, na Lošinjskoj transverzali i, bez krivice, na pijesku Krivice.
Zbog njih su oživjeli i Mrtvaški. Bili su si dragi i u Velikoj i u Maloj Dragi, dražili
su se u Dražici.
Otok vitalnosti na njih je doista djelovao vitalno. Upijali su njegovu snagu na
stubištu Vile Elio, dok je iz daljine dopirala prastara pjesma Elija Piska, i u dvorištu
Vile Aromatica, udišući arome 939 autohtonih biljnih vrsta Maloga Lošinja.
Dočekivali su zoru na plaži hotela Aurora, a večernje zvijezde kraj hotela Vespera.
Vodili su ljubav među izlošcima Palače Fritzy i Arheološke zbirke. Vodili su ljubav
na koncertima Osorskih glazbenih večeri, pa čak i na marginama konferencije
„Ekološki zasnovan sustav gospodarenja javnim otpadom“. Vodili su ljubav u
gužvi kafića i klubova, na izletničkim brodovima, ispod stolova Fešte lošinjske
kuhinje, s vrhuncem na vrhu Osoršćice.
Dok ju je jedne noći, pred još ponekim veselim turistima koji su se vraćali iz
konoba i barova, posjedao za bankomat u centru grada, upitala ga je:
(Neverending story)
– Ne bi sad ipak bilo dosta?
Podigao joj je noge na svoja ramena i rekao:
– Ne bi. Kraj priče!
- 14 -
- zbirka priča OTOK S PRIČOM -
POČETAK T
ople su sunčane zrake milovale moju kožu.
Cvrčci su odjekivali u zvučnoj pozadini, a blagi
zvuk valova ih je pokušavao bezuspješno
AUTORICA: Tajana Vujnović
nadglasati.
Zveket je odjeknuo iz prizemlja kuće, zajedno s
napola prošaptanim, napola uzviknutim, zajedljivim: „Kvragu!“ Mora da je majci
pao tanjur za vrijeme pranja posuđa. Nisam ni primijetio da sam zadržao dah u
tih par sekundi neznanja izvora zvuka.
Ponovno sam opustio mišiće i legao na trbuh, prepuštajući bijela leđa na milost
i nemilost velikoj vatrenoj kugli na nebu.
Polako sam sklopio oči, a miris slanog, modrog mora mi je zagolicao nosnice. Bio
je to miris bezbrižnosti, sanjiv i uzbuđujuć u isto vrijeme. Za većinu ljudi, ali ne i
za mene. Barem ne još.
I iako sam natjerao tijelo da se opusti, moj je um još uvijek bio zavezan u
bezbrojnim čvorovima. – Gotovo je. Ne moraš se više brinuti.
I iako sam te riječi neprekidno ponavljao u glavi, moj ih bijedni izmučeni mozak
još uvijek nije uspijevao razumjeti.
Novopečeni brucoši bi trebali partijati dan i noć, a ne praznike provesti povlačeći
se po roditeljskoj vikendici. S naporom sam se natjerao da se ustanem, osjetivši blago peckanje kako mi se
koža na leđima zatezala. Sutra, ako ne i danas, ću biti crven kao paprika. Bose su mi noge koračale po užarenim kamenim pločama dok sam se
približavao ogradi terase. Posegnuo sam rukom prema raskošnoj krošnji i ubrao
žutu smokvu, motreći beskrajnu plavu površinu mora preda mnom. Tek je par sitnih brodica za sobom ostavljalo bijele kreste valova. Na nebeskim je
visinama galeb prodorno kliknuo.
I dok mi je bogati slatki sok ispunjavao usta, napokon mi je kliknulo. – Nije gotovo. Tek sam na početku. Moj život tek počinje. Osmijeh mi je zatitrao na licu, pojačan pirkanjem blagog maestrala. – Onda bi bilo bolje da iskoristim dane mira u potpunosti.
- 15 -
- zbirka priča OTOK S PRIČOM -
SKRAČENA
PRIČA
D
ok se trajekt polako približava drugoj obali,
razmišljao sam koliko je vremena prošlo otkad
nisam vidio svog oca. Od vremena kad je
AUTOR: A.B. Mesdjian
odlučio da smrt neće čekati u fotelji, niti da će starost
provesti gurajući se po zagrebačkim tramvajima ili
prepirući se sa svojom ženom. Njegov novi život tako
definitivno odvojen od starog, ne samo odlukom koju je donio, nego i fizički,
barem pola sata od čvrstoga kopna. Moram prijeći more da bih ga posjetio. Nisam
znao što me očekuje. Ostavivši kopno za sobom, imao sam utisak da je iza mene
ostao i dio nepotrebne prtljage. Iskljućio sam mobitel. Bio sam samo ja. Na putu
u posjeti ocu.
Poznavao sam otok iz djetinstva, ali nisam gajio iluziju da sjećanja iz djetinstva
treba uzimati preozbiljno. Nisam uostalom ni pronašao kuću iz snova, ni toliko
otok svog djetinstva. Pronašao sam svog oca. Kuću koju voli. I otok na kojem je
moj otac sretan.
Sreća je čudna stvar. Često se pitam što sam proživio, što propustio, što činiti sa
preostalom polovicom života, ako mi je uopće još ostalo toliko vremena. Koliko
smo uopće slobodni odlučivati samo za sebe, sad, u srednjim godinama, kad je
nas život isprepleten sa životima naših bližih : žene, djece, posla. Od ranog jutra
se prilagođavamo nekom pas-à–deux; tko će prvi u kupaonu, tko će danas uzeti
djecu, tko će usput kupiti kruh i mlijeko ili voziti sina na nogomet i natrag? Samo
da ne izgubimo ritam. Da si ne hodamo po nogama. Navečer, tko će oprati suđe,
tko danas smije izabrati film koji će se gledati, ili radije idemo čitati u krevet, jer
već je kasno. Što je u tom plesu u dvoje ostalo od nas samih ? Tko smo nakon
dvedeset godina zajedničkog životu u kojem čestitke redovno potpisujemo u
binomu? Starost mi se iz te perspektive zapravo uopće ne cini zastrašujućom.
Samoća otoka izgleda gostoljubiva.
- 16 -
- zbirka priča OTOK S PRIČOM -
SVIJET
P
onekad, u tišini sobe, vidim svijet koji je
postojao davno. Svijet kojim su vladali dupini.
„Čujete, dragi doktore, ne hodam po zidovima,
AUTORICA: Romana Kovačić
ne visim sa stropa niti sam dom nekom simpatičnom
demonu. Jednostavno nisam za muffin kalupe i
ostavljanje kralješnice u krevetu. Ali činjenica je da mi se metla dosađuje“, namignuvši
mu svojim lijepim, bademastim okom, okrenula sam se i izašla u hodnik. Doktor
je bio drag čovjek. Njegovo lice me podsjetilo na milog čarobnjaka koji uživa
u vatrometu. Imala sam osjećaj kako ni njemu nije jasno zbog čega sam ovdje
zatočena.
Noć se tiho prišuljala i zagrlila svijet zvjezdanim ogrtačem. Zrak je mirisao
omamljujuće sneno kao da je kraljevstvo snova odlučilo pružiti svoje šarene
pipke trenutak ranije nego inače. Povjetarac se oglasio, a veliki mjehurić snovite
sapunice me progutao.
Negdje na mostu između svjetova i cvjetova, srela sam Crvenkapicu. Ona je
skinula svoju crvenu kapicu, odložila pletenu košaru od modrog šiblja i rekla: „Ne
boj se, strah će ti zarobiti znatiželju.“
Hodala je ispred mene, a u ruci joj se ljuljala košara puna macaklina. Uskoro smo
stigli na kraj mosta koji je negdje ostao zaboravljen u magli. Pokazala mi je more,
doduše, nazvala ga je neiscrpnom pašom za dupine. Zrak se ispunio mirisom
mora, a ispred mene je sletjela kruna od isprepletene morske trave i s krupnim
zrncima soli.
Iduće jutro, dragi doktor je tiho odškrinuo vrata bolničke sobe. Zapuhnuo ga je
miris mora i ugledao je dupina. On ga je promatrao svojim bademastim, poznatim
očima, vinuo se u zrak, napravio piruetu i veselo zaronio u svijet. Dragi doktor je
ostao neko vrijeme stajati kraj otvorenog prozora. Više u ništa nije bio siguran,
osim u jednu stvar. Dupin je imao krunu.
- 17 -
- zbirka priča OTOK S PRIČOM -
SVJETIONIK
V
alentin Miles ili Val Miles, nezadovoljni čovjek
srednjih godina, osjećao je toliko bolno jasno,
tako očito svoj umor koji se decenijima gomilao
AUTOR: Miroslav Pelikan
u njegovom tijelu i činio ga slabim i ranjivim, s malo
mogućnosti za uobičajeni, normalni život.
Liječnik mu je savjetovao prijeko potrebni duži odmor,
svakako negdje na osami, kako bi jednostavno došao sebi i postupno se oporavio,
najprije fizički a zatim i psihički.
Srećom na poslu je prikupio dovoljno slobodnih dana, preostalo je ponešto od
godišnjeg odmora iz prošle godine, ukupno pet tjedana.
Odavno je čuo priču o legendarnoj osami na otočiću Veli vrh. Usred otočića
uzdizao se je odavno izgrađeni kameni svjetionik sa skromnom kućicom ispod
koja se povremeno iznajmljivala.
Za dva dana, s nešto stvari Miles je stupio na malo pristanište otoka Veli vrh. Uskoro
se brodić otisnuo i s uputama na više jezika, Miles je ostao sam na Velom vrhu.
Namještenik kompanije proveo ga je od kućice do svjetionika, pokazao sve staze
na otoku i upozorio na vrijeme, na žestinu topline, hladnoću vjetra.
Strašna tišina, pomislio je Val Miles najprije, golemi muk proparan rijetkim kricima
ptica koje su nisko nadlijetale otok.
Kućicu je činila samo jedna kvadratna prostorija, pet puta četiri metra. S jedne
strane, ležaj i ormar, na sredini stol i četiri stolca, ispod dva prozora skromno
opremljena kuhinja. Sa strane vrata koja vode u kupaonicu i toalet. U kutu radio
uređaj, za svaki slučaj.
Miles je brzo raspremio donešene stvari i sjeo za stol. Kompanija koja je iznajmila
otočić napunila je smočnicu hranom i potrebnom količinom raznog pića.
Neće biti loše, mrmljao je Val, neće biti loše. Ovdje ću se sasvim dobro odmoriti.
Jedino su mi društvo ptice i možda poneka skrivena zmija ili gušter.
Kao dijete se veselio Miles nevjerojatnom miru, čarobnom spokoju, ovdje ću
sastrugati sve taloge umora.
No, spavao je loše. Ne, ležaj nije bio neudoban, ali stalno se budio, osjećao je nemir
i kao da je naslućivao nešto što se ne može predvidjeti a ionako će doći i obgrliti ga.
Jedva je dočekao jutro. Istuširao se, pojeo krišku kruha s maslacem i odmah
krenuo u istraživanje otočića.
Do podneva je upoznao sve dostupne i vidljive staze, prolazeći ih više puta,
gore, dolje.
1/4
- 18 -
- zbirka priča OTOK S PRIČOM -
SVJETIONIK
AUTOR: Miroslav Pelikan
2/4
Sve skupa nekoliko stotina koraka po svakoj stazi, sa strane nisko raslinje, pa goli,
oštri vrhovi, rijetki cvjetovi.
Dobro mu je došlo prijepodnevno hodanje, oznojio se od topline i napora.
Dok je sjedio u udobnom hladu kamene kućice začuo je lupkanje vrata. Vjetar.
Odnekud su doplovili tamno sivi oblaci i zakrilili plavet neba, zahladilo je.
Popodne će morati ostati u kućici, ponio je nekoliko knjiga, uvijek je volio čitati,
ovdje je na sigurnom, samo da ga ne ometaju i ne nerviraju vrata sa stalnim
lupkanjem.
Zadubio se u knjigu, pročitao je nekoliko desetaka stranica i osjetio kako mu
se odjednom oči sklapaju, kako mu glava pada. Samo je položio glavu na ruke i
zaspao, ne čuvši više kontinuirane udare vjetra.
Sanjao je svog pokojnog djeda, majčinog oca, koji mu je tako puno značio. Djed
je u snu bio ozbiljan, ne rekavši ni riječ, nijem prošao pored njega. Iza djeda je
ugledao baku, slijedila je djeda i nije ga primijetila. Bio je razočaran takvim snom.
Probudio se predvečer. Vjetar se smirio. Osjećao je bol u vratu. Otvorio je dvije
konzerve, narezao nekoliko kriški kruha i večerao.
Poneki krik ptice rijetko je remetio praiskonsku tišinu Velog vrha.
Izašao je van, no vratio se. Otvorio je vrata i sjeo na prag, zagledavši se u tamno
more i zvjezdani plašt iznad.
Razmišljao je o svom životu, za koga je često smatrao kako ga uzalud troši, kako
nije ostvario ništa što bi bilo vrijedno, barem prosječna ljudska dostignuća, kako
onog čuvstvenog tako i materijalnog.
Živio je u naslijeđenom roditeljskom stanu, često mijenjajući poslove, u nekima je
uživao dok je druge samo odrađivao.
Sada mu se očito činilo kako je prestar za radikalne promjene, no mogao je izvesti
određene korekcije, kako bi barem nešto promijenio.
Najprije se valja dobro odmoriti, skinuti sa sebe i iz sebe sve nataložene muke i
vratiti se pročišćen natrag u svakodnevicu.
Sjedio je dugo na pragu, pušio cigaretu za cigaretom, popio nekoliko čaša
okrepljujućeg vina, sve dok ga alkohol nije prisilio da se protegne na krevetu sa
samo jednom mišlju, jesam li zatvorio vrata?
Uostalom, ovdje nema nikoga, tko može doći i okrenuo se na bok omamljen vinom.
Doista, izjutra ga je probudila hladnoća.
Naravno, nije zatvorio vrata, studen je gospodarila prostorijom.
Zatvorio je vrata i vratio se na ležaj. Pokrio se dekom i iznova zaspao.
- 19 -
- zbirka priča OTOK S PRIČOM -
SVJETIONIK
AUTOR: Miroslav Pelikan
3/4
Prespavao je cijelo jutro. Pogledao je na sat. Prošlo je dvanaest sati. Pojeo je tri
kriške kruha s maslacem, popio dvije šalice crne kave.
Planirao je cijelo poslijepodne istraživati prostore pored staza. Ponio je sa sobom
malo hrane i vode, uzeo je i dalekozor koji je opazio na ormaru. Stavio je šešir na
glavu i krenuo. Prvo mora pronaći nekakav komad drveta, štap od metra i pol, da
mu bude pomoć u hodanju a i za svaki slučaj.
Teško mu se bilo probijati kroz nisko raslinje, kretao se s neprikrivenim oprezom,
tko zna što se krije u grmlju.
Ne osobito zanimljivi krajobraz.
Okrenuo je na drugu stranu, preko oštrih vrhova kamenja. Ovdje je mogao još teže
hodati, morao se je pomagati i rukama, kako bi sigurno prelazio sa špice na špicu.
Niti ovaj ga prostor nije oduševio, sama golet, oštri, negostoljubivi kamen opasnih
vrhova, dovoljan je samo trenutak neopreza i lako možeš nastradati.
Spustio se do mora, skinuo cipele, podigao rubove hlača i zakoračio u vodu.
Ugodna svježina mora godila mu je.
Razmišljao je ne bi li se do kraja skinuo i zaplivao. No, nije se odlučio. Stajao je i
dalje do koljena u moru, promatrajući pučinu. Potpuni mir, more spava. Ni ptica
nema, samo vrućina koja se nesnosno spušta s neba i slijeva se u kamen koji gori.
Izašao je iz vode, obukao se i krenuo natrag. Kako se uspinjao prema kućici, osjećao
je kako temperatura raste. Nakon nekoliko minuta stigao je do spasonosnog hlada
kućice, bio je prekriven znojem i vraški umoran.
Tek tada se sjetio kako nije pronašao štap, nije ugledao ništa slično, u redu, što će
mu, nekako se snalazi.
Milesu su svi idući dani bili gotovo isti ili vrlo slični. Uglavnom je lutao otokom,
veseleći se susretu sa žutim leptirima, promatrao je dalekozorom ptice kako
oblijeću i krešte na njega, jedan je put umalo stao na zelenog guštera, koji se
iznenada stvorio njemu na putu.
I to je bilo sve.
I evo, protekao je prvi tjedan u zaboravljenom svijetu, na kraju mora. Tek krajem
toga prvog tjedna primijetio je s čuđenjem, kako se niti jednom nije obrijao. Narasla
brada pomalo ga je svrbjela, no odlučio je, koliko bude na otoku, neće se brijati.
Te je večeri dugo sjedio na obali tihog mora i promatrao bez riječi uspavanu
pučinu ispod fantastičnog neba prepunog dijamanata.
Tada je shvatio, on čovjek, ogleda se u zrcalu mora i neba i pita ih, što mu je činiti.
Svaku je iduću večer Val provodio na obali, suočen s morem i s nebom, šutjeli su,
bez glasa, posve tihi, gotovo neprimjetni.
- 20 -
- zbirka priča OTOK S PRIČOM -
SVJETIONIK
AUTOR: Miroslav Pelikan
4/4
Što je duže boravio na obali pored mora, sve je više osjećao kako je on, bijedna,
beznačajna pojava ispod neba i pored mora.
Krajem drugog tjedna, osjećao se dovoljno jadno, bio je na korak da pozove
prijevoz radio vezom i prekine ovu agoniju.
Kako će izdržati još tri tjedna opake samoće? Bio je sa potpuno sam nasuprot
moći mora i neba.
Sve češće je sanjao čudne, on bi rekao nepotrebne i neobične snove s ljudima
koje nije poznavao, niti su oni poznavali njega, bio je sam među tolikim svijetom.
Više nije odlazio na obalu, većinom je boravio u kućici, tek je rijetko napuštajući.
I tada se sjetio svjetionika. Uopće se nije popeo do vrha.
Ponio je baterijsku svjetiljku. Vrata svjetionika bila su širom otvorena. Uspinjao se
polako dok je vjetar hučao i brže od njega dospijevao do vrha.
Ubrzo je zakoračio na malu terasicu koja je okruživala nekada spasonosno svjetlo,
sada ugašenog svjetionika.
Nekoliko je puta obišao okolo, promatrajući u polutami, more i nebo, različite
dijelove otočića.
Kao da se osjećao malo manje jadniji i manji na vrhu svjetionika.
Srećom, barem je pronašao pravo mjesto za odmor.
Preostala tri tjedna proveo je na vrhu svjetionika, promatrajući svijet oko sebe
dalekozorom, pronalazeći uvijek nešto novo i zanimljivo.
U zadnjem tjednu uspio je ući, iako se čudio zašto to i prije nije pokušao, u
zatvorenu prostoriju s utrnulim svjetlom i prvo što je ugledao, bio je dugi, ravni
štap na podu.
Toliko mu se obradovao da je zaplesao vrteći se u krug.
Podigao ga je s ogromnim, nemjerljivim oduševljenjem, premjerio ga i osjetio
kako mu dobro leži u ruci.
Spustio se hitro, nataknuo šešir na glavu i sa štapom više puta prošao cijelim
otokom, držeći ga visoko iznad glave.
Osjećao se gospodarem cijeloga otoka.
Spustio se do mora i zabio više puta štap u plitko more a zatim podigao štap
prema nebu smijući se grohotom.
Vratio se u kućicu, miran i zadovoljan.
Najprije se obrijao i pospremio svoje stvari zatim.
Sutra je otplovio s Velog vrha, ponosno držeći dugi, ravni štap u ruci dok ga je
namještenik kompanije u čudu gledao.
- 21 -
- zbirka priča OTOK S PRIČOM -
532 AH
AUTORICA: Mirjana Detić
– Jesi našla restoran? – čulo se u kabini auta. Hands
free i tko ga izmisli. Razmišljala je gledajući u horizont.
More, napokon. Dogovor je bio naći se s Davorom u
Opatiji. I kada je trebala skrenuti i uključiti žmigavac
ruke su joj otkazale i nije imala snage zakrenuti volan.
– Pa gdje si ti? Čekam te već dva sata! Uspjela si zalutati? – bljuvalo joj se od tog tona.
– A, ne srce, nisam zalutala. Idem dalje. – tiho je rekla.
– Molim? Što govoriš?
– Idem dalje!!! – izderala se u mikrofon prije nego što je mobitel bacila kroz prozor.
Kako je lako presjeći sve kontakte kada su utisnuti u taj jedan mali crni aparatić.
– Idem dalje!!! – vrištala je prema cesti osjećajući kako isteže vilicu do kraja. Vikala
je na sebe i na cestu tri kilometra nesvjesno prateći jedan mali clio. Prestala je
vrištati ali je i dalje pratila mali crveni clio. Na njemu registracija – 532 AH. Pet
godina bi sada bilo njenom sinu, trideset dvije njene godine.
Hipnotizirano je pratila taj broj satima. I na trajekt, i po uskim otočkim cestama,
između stada ovaca. Na benzinskoj je parkirala pored tog malog crvenog auta i
ukrala pločicu. Meni to više treba, zaključila je smirena. I nastavila voziti sve do
prvog znaka koji joj je govorio gdje se nalazi – Veli Lošinj.
Sjajno mjesto za veliku amputaciju, nasmiješila se sebi gladeći crne brojeve. U
moru je prvo oprala umrljanu tablicu i onda se svukla i zaronila u slano novo jutro.
- 22 -
- zbirka priča OTOK S PRIČOM -
ARTIČOTOK
G
ospodin Puž živio je na Artičotoku.
Artičotok je volio gospodina Puža. Smatrao
ga je najboljim pužem među gospodom.
AUTORICA: Andrijana Grgičević
Za njega je posebno osmislio neprekidni pužni tok
kroz latice. A noću ih je zatvarao kao kapke preko
gospodina Puža, da ga utopli.
Zajedno su živjeli na jednom većem otoku, sasvim nebitnom. Artičotok je silno
želio putovati. Gospodin Puž naišao je na tu želju dok mu je puzio kroz misli.
Odmah ju je priželio.
Kako nisu morali govoriti, zajedno su dvomislili čudesan plan. Ni sam svemir nije
ih mogao prozreti.
U jednostavnosti su čuda laka, pa se Artičotok jednog jutra sasvim namjerno
pretvorio u Artičoblak. Potom se lako odgurnuo i poletio. S gospodinom Pužem,
naravno.
Letjeli su najprije oko grada, pa oko otoka, i još dalje. Oko planete. I još dalje.
Putovali su kamo su ih misli nosile.
Ni sam svemir nije ih više mogao nazreti.
- 23 -
- zbirka priča OTOK S PRIČOM -
LOŠINJSKA
GRAVITACIJA
T
aj dan pamtim zauvijek.Izlazak iz auta i
iznenadni atak mirisa na nosnice, na tijelo,na
kosu. Osjećaj. Osjećaj pripadnosti nikada
AUTORICA: Tihana Lulić
tako snažno doživljen. Osjećaj nemoći opiranja
životu.Osjećaj moći prostora i bivanja, izoliranog,
intenzivnog, zaobljenog morem. Ozbiljno zaljubljena tu prvu sekundu, na prvi
pogled, miris.
I zaredali su se takvi trenuci, dolasci. Gotovo redovito. Ljeta. Otkrivanja novih
nijansi tog zauvijek zarobljenog osjećaja, obnavljanje zavjeta, njuškanje,
zavirivanje, glasovi, zvukovi, smijeh. Zašto se osjeti takva veza nije mi objašnjivo.
Tek tako, prihvaćam to kao sretnu činjenicu beskrajno zahvalna tom trenutku koji
se dogodio, koji me dotaknuo u djetinjstvu tako snažno i prepoznatljivo da me
obilježi zauvijek.
Volim ovaj otok doista. Nema tu sadržaja, priče, fabule. Nema uvoda, zapleta
ni raspleta. Dogodilo se odmah, vraća se svaki put ponovo i živi uspavano,
čekajući novi susret, da se rasplamsa, razgali, raspjeva i vrišti. Priznajem tu
opčinjenost odavno i otpočetka, svoj život ponekad brojim dolascima, onim što
me neočekivano pokrene, drži i vuče. Nesebično dijelim tu ljubav s najdražima,
darujem bar djeliće magije koja se meni otvorila iz nepoznatog razloga.
Uvala. Zvuk valova. Boje, nadasve boje. Galebovi. Borovi. Šetnice, groblje.Veli
koji je mali, Mali koji je veli. Kula. Stara brodogradilišta. Kapetani. Kuće.Dotičem
sve odjednom, hranim se mirisima, rastem, dijelim, učim, živim. Tako intenzivno,
neobjašnjivo sigurno, prirodno i mirno, ja inače nemirna, nesigurna, tiha. Ne
ostajem dugo da se ne zalijepim zauvijek kao priljepak za ovo kamenje, bježim,
vraćam se. I sanjam. Tu točku kojoj se radujem, taj komadić mira okružen dubinom,
to mjesto bez kojeg bi svijet bio toliko manje moj.
Ima godina i bez susreta. Ali strpljivi smo mi, i otok i ja, ne sumnjamo, možemo
čekati dugo. Dok čežnja raste... Do novog sretan (ja).
- 24 -
- zbirka priča OTOK S PRIČOM -
MACAKLIN
D
jed Antonne priča puno. Kavu pije u tišini.
Glavu podigne sa stola kad se ja ustanem
pa me pomazi pogledom po tjemenu. Onda
AUTORICA: Marija Rakić Mimica
skupa šutimo dok se sunce ne podigne duž čitavog
otoka, a cvrčci upozore na podne. Bakin kruh hladi se
na šparetu za drva, dolje na plaži djeca zovu na žegu i picigin. Ljeto je.
Čula je baka o njemu svašta; otočke priče ispreplele su ribarsku mrežu nad našim
dvorištem.
Kum Ivan kaže da je čudan čovjek, onako štrkljav i siv, skupljenih ramena i šaka
među koljenima. Jutrom šutke bulji u susjede, rijetko će na koju dosjetku kimnuti.
Radije će spustiti oči na novine sve dok mu slova iznova ne oboje naborane prste.
Sve to kaže naš kum, ali ne kako ispod glasa.
Hodamo kroz šumu borova. Djed hoda s rukom na leđima, a u drugoj uvijek vuče
drveni štap što je sam izradio. Znao sam ga zvati štap s kvrgama. Uvlačimo svoja
tijela sve dublje u šumu, guramo štapom šikaru i draču. Djed tada uzbuđeno priča,
ja ga pratim u stopu. Sretan sam. Šušne nešto u grmlju, on poskoči i ćakula stane.
Dobro je, na našem otoku nema zla.
Zvižduk divljači bio je već sumnjiv kad je započeo svoju priču. Noć je bila živa,
izvučena iz sredine kolovoza. Mrak se razlio po mjestu, sparina je rezala svježi
zrak s mora. Već se san debelo spustio na oči kad se začulo kreketanje na katu
kuće. Djed je zgrabio svjetiljku što se bila zalijepila za noćni ormarić, pokrio baku
i spustio se u hodnik.
Na zidu je imao što vidjeti; mesnati gušter sa smeđim mrljama i hrpom bradavica
buljio je u njega okomitim zjenicama. Penjao se zidom poviše stepenica. Noge
kao da nije imao; nisu se vidjele od brzine kojom je prošarao bijelu površinu. Djed
je znao, ne smije ga dirati. Bio je brz kao vjetar.
Baka se pojavila na vrhu stepenica kao duh. Osmjehnula se mudro; zna se po čijoj
kući ova beštija gmiže.
- 25 -
- zbirka priča OTOK S PRIČOM -
MIRIS ŽIVOTA
NA OTOKU
N
igdje kao tu na otoku nije svjesna svakog
udisaja i izdisaja zraka koji joj puni pluća
životom dok se promaljaju prve jutarnje
AUTORICA: Dijana Jurasić
zrake sunca, dok pliva ili samo sjedi na stijeni i gleda
nasmijano lice kćeri. Nigdje borovina tako opojno ne
miriše kao na Lošinju. Prožima joj ugodom svaki djelić tijela i uma, priziva lijepa
sjećanja na koja je zaboravila i s lakoćom od nje otklanja ružne slike koje su joj
do jučer bile pred očima. U gradu u kojem živi diše, a da toga nije svjesna, juri
ulicama, a ne zapaža lica ljudi, i tjedan za tjednom, mjesec za mjesecom, godinu
za godinom trči za obavezama izvršavajući ih mehanički kao da je robot. Uspori
i zastane tek u svibnju i počne opet maštati o trenucima kad će se ukrcati na
trajekt za Lošinj. Obožava ujutro piti kavu u atriju hotela, smještenog usred park
šume Čikat i uživa u brbljanju kćeri za doručkom. Ne promakne joj ni jedan njezin
izraz na licu, ne dogodi joj se kao u Zagrebu da ju malena opominje: „Mama, opet
me ne slušaš. I ne smiješ se i ne igraš sa mnom“. Beskrajno voli dugu šetnicu uz
more. Udiše miris nepregledne borove šume koja se savija nad njom i odmara oči
na čistom, tirkiznom moru i bijelim stijenama, ispranim od kupanja u valovima.
Šetači opijeni kao i ona ljepotom krajolika, miomirisnog bilja i prisutnošću dragih
ljudi, s kojima uživaju na otoku u hrani, smijehu i razgovoru, mimoilaze se bez
sudaranja. Da ne dolazi na Lošinj svake godine mislila bi da je život samo to kad
svako jutro budi kćer, požuruje ju da se spremi i ostavlja ju pred školom, na brzinu
joj šaljući poljubac zrakom i potom juri na posao, radi do mraka, pa opet žuri po
dijete i s mužem raspravlja o računima, kreditima i slobodnom vremenu kojeg
nemaju.
- 26 -
- zbirka priča OTOK S PRIČOM -
MOJ OTOK
L
ežim u krevetu i promatram Lavandu u teglici
na prozoru kako treperi na vrućem jutarnjem
zagrebačkom vjetru. S prvim hladnim
AUTORICA: Marija Tomić
danima ona će uvenuti i svaki dodir s Lošinjem
za ovu godinu će ispariti. Suze su mi u očima.
Pogledom kroz prozor umjesto obronaka Medvednice meni se pričinjava daleki
horizont modrog mora i crvenkaste zrake jutarnjeg sunca na obrisima Malog
Lošinja, u nosu mi je miris ljekovitog bilja, od ružmarina i masline do žalfije
i lovora, osjećam slano more kako me obavija svakim prvim ljetnim skokom s
Rapoče, u kosi mi je vjetar, topli slatki vjetar ispunjen borovom šumom. Okrećem se na drugu stranu i analiziram svoje osjećaje. Nešto mi nedostaje.
Svakim odlaskom s otoka jedan mali dio mene ostane tamo. Jedan komadić duše
ostane na Meragu i maše mi s onog velikog zavoja prije luke i čeka me da se
vratim. Osjećam bol, ali i zadovoljstvo, jer znam da ću se vratiti. I svake godine
krenem put Rijeke, otoka Krka, preko Cresa, kroz Osor, a kad ugledam siluetu
nerezinske crkvice znam da sam kod kuće. Jednog dana i zadnji komadić moje
duše će ostati tamo, na mom otoku, i napokon više neću biti gost, nego domaćin.
Vrijeme radnje? Svako ljeto od prvog dana mog života. Mjesto radnje? Lošinj. Uvijek i zauvijek.
- 27 -
- zbirka priča OTOK S PRIČOM -
NEPOZNATO
MJESTO
N
akon dužeg putovanja, ušao sam kao da
sam upao u mjesto, što nema putokaza da bi
pokazivalo ime, i već na prvi pogled osjetio
AUTOR: Ivan Orehovac
sam se domaćinom u njemu, a pošto nije bilo ljudi
ispred kuća, i kako je bio tek početak dana, mogao
sam činiti što me volja, samo da ne narušim tišinu, što se prikladno uklapala sa
svime navedenim. No siguran sam da iza kuća stojinetko, ima ih previše a da bi
udaralo na pustoš, kakve dosad nisam vidio, tako se barem čini. Svakako ću obići
svaki pedalj, ne bih li pronašao koga. Iako to zvuči idilično, da na kolnicima nema
nikoga do mene, nije lako uvjeriti se u to. Pronađem li, postavit ću mnogo pitanja,
no nijedno ne će biti zašto je mjesto takvo, odnosno prazno i tiho, te sam okružen
zdanjima, što me izazivaju da uzmem par slika. Nisam na putu, nego tražim ovakvo
neko mjesto, gdje se mogu skrasiti kao turist, i bez gledanja na kartu, razmijeniti par
riječi s nepoznatim ljudima, kojih štoviše ni nema. No možda sam samo naletio u
krivi čas. Što ako izađe većina, i protjera me odavde, a zapravo sam posve nedužan, i
nadam se da ne stvaram nikakvih neprilika, koje ne mogu ni zamisliti ovdje. Da samna njihovom mjestu, zar ne bih barem čučao pred ulazom, da se nadišem
zraka. Logično, ako su već proveli dugo vrijeme, moralo je doći do dosade izazvane
prečestim pričanjem sa uskim krugom, te tako i do šutnje, do toga da se ne izlazi
dok se ne pozavrše svi kućanski poslovi.
Mjesto nije tako malo kakvim sam ga smatrao, dok nisam vidio njegov kraj. Pogled
se stere na modrinu, gore i dolje, pa se ubrzo povučem s tog vrha, što nije imao
opkoračenja, moglo se odroniti niz stijenu poput kamenčića. Bilo je jasno da od
mještana nemam što mnogo tražiti, upitno je jesam liuopće izlišan. No to sada
nisam mogao doznati drugačije nego da zakucam na čija vrata, nadajući se da će
netko izaći, no to se činilo malo vjerojatnim. Više je moguće da će me ostaviti na
nepopločanom tlu da se šećem poput beskućnika, znajući to iza svojih zatvorenih
prozora možda više nego ja. Ti ljudi su tako blizu, da, kad bih pozdravio koga, dobro bi se čulo, još bi odzvanjalo
dugo u njihovim ušima, i moj hod se valjda tako čuo, no sam nisam zamijetio ni
1/5
- 28 -
- zbirka priča OTOK S PRIČOM -
NEPOZNATO
MJESTO
2/5
AUTORICA: Ivan Orehovac
pojavu ni zvuk, koji bi odavao da oni stvarno postoje. Valjda se tako poigravaju sa
svakime. Tako ih ugošćuju. Začudo, nema znaka vjere, nema crkve ili kakve sitne
svetosti, što govori da je mjesto posve odvojeno od povezanog svijeta, to je ta
zabit koja se ne vidi, nego je tek nejasno malo upisana u kartu.
Znao sam točno što da radim sa svojim vremenom. Tako sam uzeo slike i htio se u
jednom trenutku pokupiti, no uvidjevši da ne ću podosta više biti ovdje, a mjesto
je dovoljno privlačno da ga se oslika na razne načine, zadržao sam se. Iz iskustva,
mislio sam da će barem vrata biti otvorena, no bio sam sasvim u krivu. Sve dok
nisam prošao pored jedne kuće, iz koje se izvali težak zvuk otvaranja drvenih
pregrada na prozorima. Načas sam vidio nekoga, ipak nije mi bilo ništa jasno iz
toga. To je samo ukazivalo da su me čuli dok sam udarao hodom, i da se bliži tome
da će taj izaći, ako ne i prići mi. Ubrzo sam zaboravio na njegovu pojavu, jer se to
zbilo u kratkom periodu, te sam opet bio ostavljen da tragam za odjecima. Papirić mi je pokazivao odredište, i tamo se zaputim. Samo nekoliko koraka u trku
i dospio sam preda nj. Pisalo je da potražim tog čovjeka, koji će mi predati kuću na
neko kratko neodređeno vrijeme. Kroz proreze on me ugleda i uskoro grunu kroz
vrata. Nije mi bio poznat osim kad je progovorio po glasu, te mi je dosta trebalo
da se priviknem na to, da stojim i pričam pred nepoznancem, kojega poznam tek
preko nekih drugih ljudi, više po preporuci.
– Niste promašili – bile su njegove prve riječi. – Jeste li tako to zamišljali? Ne
odgovara li baš onim slikama – bio je više nego sretan, dok je to govorio, a
došao je s hrpom slika i tek napola odijeven. Pružio mi je ruku, da bi mi dao svoj ključ.
– Ključ je u vašim rukama, a mene više nema. Bilo bi dobro da se sklonite. Unutra ne
dopiru zrake svjetla, te se mirne duše može osjetiti kao da ste na svome.
– Ne ćete me sačekati ni trena, već odlazite? Želio bih doznati nešto o ovome mjestu.
Nije poput drugih. Stjerat će me u ćosak, koliko je neprilično biti na zraku.
– To nas nitko nije pitao, a ovako ukratko ne stignem vam to objasniti.
- 29 -
- zbirka priča OTOK S PRIČOM -
NEPOZNATO
MJESTO
3/5
AUTORICA: Ivan Orehovac
Čim on nestane za par koraka, zaključam vrata i pohitam razgledati interijer,
prije nego se izvalim, da bih došao do zraka. Nisam ga pitao kuda će on,
valjda zna bolje od mene, pa me to prestane kolebati. Razgovor s njim bio je
prekratak, da bih odmjerio njegovu pojavu. Isto tako, mislim da i on tako
misli. Bit će da nam se stvarno žurilo. Novac smo razmijenili odavna, u pitanju
je tek bilo pojaviti se, a evo pošto sam to učinio, zaplijenio sam nagradu
vrijedna cijele kuće, što mi je bila stisnuta u šaci, u obliku ključa. Da se tko sada ukazao preda mnom, siguran sam da bih ga lako bio istjerao iz
kuće. No ništa nije govorilo da će se to zbiti, sve dok ne istekne kupljeno vrijeme.
No, do tada.Odgovaralo je slikama, jedino je presložio pokućstvo, drugo je
ostalo isto. Kao da se predodžba koju sam znao vrtiti u mislima, tako i postupno
oblikovala, da bi počela ličiti na nešto, što je dovedeno na minuciozni detalj. I
nemam prilike to mijenjati, stoga bi bilo bolje da ih počnem gledati drugačijim
pogledom. Kao nešto što ustvari nije moje, iako držim njihov ključ. I stvorilo
se pitanje, što s tom kamenom kućom, koja je čitava moja. Tek kad sam se to
zapitao, zaprimio sam odgovor. To je bilo, sjetio sam se što sam namjeravao. Ali što bi bilo, očekivati u neobasjanoj prostoriji, da se netko oglasi, bilo
s kuća, ili između prolaza. Stoga izađem na kat, provjeriti je li istobitno sa
slikama. Nisam podulje razgledavao, i nisam želio ni otkučiti prozore, pazeći
da nešto usput ne potrgam. Mjesto potječe odavnina, no baš zato nosi i
osobitu privlačnost. Kuće nisu sklone propadanju, no netko ih kad-tad mora
održavati, jer je podložno vremenu. Čine li to žitelji, ne znam i zacijelo ne
mogu provjeriti. Još sam ostao začaran onim putokazom položenim na tlo,
i većim dijelom prosviran. No, što je na meni, nego suditi potiho u sebi. Da se podsjetim, trava je niknula s obje strane pred ulazom, i tamo zasigurno dolaze
psi zabavljati se. Vidio sam, grumene dlake, dakle četkaju ih i valjda vode dolje niz
strmu, na jezero, da ispijaju, svakako prirodnu tekućinu. Ne bih to nazvao vodu, tu
zelenu gomilu ispremiješanu s granjem, jer je odstajala. U mislima prolazim ponovno
pred ulaznim dijelom, dok stojim pred prozorom i nećkam se, da li ga otvoriti i
- 30 -
- zbirka priča OTOK S PRIČOM -
NEPOZNATO
MJESTO
4/5
AUTORICA: Ivan Orehovac
moguće polomiti, ili zujiti po kući dok se od umora ne posložim na pod. Mogao mi je barem reći kuda se otputio. Ovako, to me intrigira, toliko da još
o tome razmišljam. A trebao bih ga pustiti, i prepustiti se mnogim drugim
okolnostima. Kao što je, izaći na balkon i nakratko se naći u toj poziciji, da sam jedan
od mještana. No treba izvrći se svemu onome što bi se pritom dogodilo. Prostorija ipak nije bila tako nepropusna, da bi stvarala ugođaj suprotnosti s
okolinom. Ako je se tko pamti. Koliko jedan može izdržati u takvoj poziciji, a da ne izjuri
na kolnik, ne bi li provjerio vrijeme. Stoga se nađem u prolazima, ugledavši pokoja
otvorena vrata. Možda je sada čas da ih predusretnem. Potražim ih, no ni na kraju
strme nije bilo nikoga. Ipak, pogled je bio kakav se rijetko viđa malo gdje. Da ne bih potratio vrijeme na lutanje, odvaživši se zakoračim kroz jedna vrata.
Unutra me dočekaju nekoliko mještana, koje nisam, makar ih je bilo malo, stigao
prebrojiti. Nisu ništa rekli, davši mi prednost da govorim.
– Nisam ni pokucao. Mislio sam, da vas ne će biti ni ovdje, a vidim prevario sam se.
– Recite nam, jeste li vi onaj… – tako smo začeli razgovor, prvi sam pitao i stoga
imao neprestanu prednost, premda je u toku bilo drugačije.
Zatvori jedan vrata. Netko drugi užeže šibicu i zapali svijeću. Svjetlosti je opet
bilo, makar u malom izvoru. Dovoljno da im vidim crte tijela. Bili su tako, jedan od
drugoga različiti, kao da pripadaju iz različitih krajeva. Držali su se stisnuti, iako je
bilo prilično ugodno, barem što se zraka tiče.
– Jeste li vi bili onaj što je gazio do maloprije kolnikom.
– Nije bilo nikog drugog tada, čak sam u jednom času mislio da ni vas nema tu.
Nisam ih najjasnije vidio. Govorio je od njih samo jedan. Valjda je to pravedno.
Ne znam što bi za njih bio, da li turist, ili još gore kvaritelj ove tišine, što još
uvijek vlada. Pogledao sam na uru postavljenu u kutu. Pokazivala je da je sve
više vrijeme da prinesem riječ kraju. Bili smo toliko otvoreni, da sam mogao reći
ono što sam poželio, samo da je donekle tiho. Zato sam i govorio tako, u svjetlu
svijeće, što je bio jedini izvor svjetlosti u prostoriji. Zamijetio sam i pokućstvo.
Bilo je drveno i netom premazano. Radilo se o uglednim ljudima, što stoje iza
svojih djela. Razgovor ne bih htio opisati. Mislim i sam da je bio nevažan. Navratio
- 31 -
- zbirka priča OTOK S PRIČOM -
NEPOZNATO
MJESTO
5/5
AUTORICA: Ivan Orehovac
sam da provjerim ima li koga, i kad sam ostvario svoju želju, povukao sam
se. Mogao sam dalje nastaviti takoreći čamiti u svojoj novoj sobi. I opet sam se našao tamo, gdje se nije čulo i nije vidjelo ništa. I sad dok o ovome
razmišljam, ne sjećam se kako mi je to pristajalo. Bolje reći, ostavilo me bez teksta.
Na neko vrijeme. Dok nisam se vratio u svoj kraj i mogao slobodno promišljati o
onome što mi se zbilo, s druge perspektive. No više se ne može mnogo poduzeti.
Ne mogu recimo ponovno otkupiti kuću jer se njezin vlasnik preselio. A za druge
ne znam. Iz ono malo razgovora s nepoznancima, s mještanima nisam uspio
izvući korisne informacije. Isto tako, nisam ni pogriješio. Bolje da sam se držao
suzdržano i ne zapitkivao, nego da sam išao u detalje i time narušivao njihovim
privatnostima. I mjesto je takvo, privatno. Posvećeno rijetkima. Takvo da se turist
nađe u jednoj od kuća posve sam, i to zato što je slučajno ovamo skrenuo s puta.
Neobično kako vrijeme prolazi sad brzo, pa sporo. Pošto pamtim to mjesto, očito
je djelovalo na mene. Kao što vjerujem da djeluje na svakoga.
- 32 -
- zbirka priča OTOK S PRIČOM -
PRIČA O OTOKU
– MOJA PRIČA
T
arot karte kažu da ću prošlost ostaviti iza sebe,
spremit ću je u ukrasne kutije i staviti na police
koje ne mogu dohvatiti bez pomoći ljestava.
AUTORICA: Vedrana Franjić
Izblijedjele fotografije, moja sestra i ja na plaži. Ona
u šeširu širokog oboda, poput filmske dive, poput
Grete Garbo, a ja u sivom, svjetlucavom, de mode kupaćem kostimu. Smiješim se.
Tko zna kada je to uopće snimljeno? Na poleđini fotografije stoji samo „Lošinj“,
ispisano mojim rukopisom, prije no što je isti postao „doktorski“, kako kažu moji
klijenti. Snimio nas je vjerojatno neki turist. Ljeto, negdje s početka stoljeća, prisjećam se s naporom, bilo je to davno. No, ako
zatvorim oči, kao Proust, vratit ću se tamo, plaža, more, plavo, beskrajno, mirisi
ljeta, miris borove šume, ružmarina, svježe ubrani plodovi rogača, grmovi nara,
zvuk zrikavaca, valovi koji ljube obalu…
Tog ljeta, moja sestra i ja smo ljetovale na Otoku. Bile smo studentice, mlade,
neopterećene brigama za egzistenciju, stresom, bilo je bitno samo se dobro
zabavljati, život je bio igra.
Moja sestra je uvijek privlačila poglede zgodnih frajera, konobar na terasi nas je
častio domaćim crnim vinom ili sladoledom o jagoda, ponekad grožđem. Ona je
znala neke zgodne Talijane, iz Riminija, unatoč neznanju talijanskog jezika, a od
mene bi svi žicali informacije o njoj, status i broj mobitela. Razmišljanje o prošlosti uvijek me izmori, zaključujem da trebam cappuccino.
Odlazim u kuhinju, palim štednjak, a nezaustavljiva plima sjećanja navire. Navire
i tjera mi suze na oči. Konačno, uzimam telefon, drhtavom rukom tipkam broj, govorim si da ovaj puta neću
prekinuti poziv, skupljam hrabrost, zvoni, napokon čujem glas moje sestre, trenutak
oklijevam i napokon, nakon mnogo godina, nesigurnim glasom kažem: „Bok“!
- 33 -
- zbirka priča OTOK S PRIČOM -
MORE I JA, I JEDNO
DAVNO LJETO
P
rvi put sam na moru. Predivno je. Obožavam
sve što vidim. Obožavam to onim dječjim
oduševljenjem oslobođenim bilo kakvih
AUTORICA: Sanja Kobasić-Bužimkić
predrasuda. Jednostavno, divno mi je.
Obožavam i tatu, i inače, i jer me u rano jutro vodi sa
sobom u obilazak, dok ostatak obitelji spava.
Obilazimo cijeli otok, idemo kupitinovine i pecivo, sjedamo u kafić kraj mora i
uživamo. Jedem toplo pecivo dok tata lista novine, i vrlo smo mirni, razmjenjujemo
smješke, vrlo smo zadovoljni. Dijelimo taj osjećaj zadaovoljstva lijepim danom
koji prerasta u osjećaj zadovoljstva životom
More mi šumi kraj nogu, beskrajno i plavo, plavo kao oči mog tate, velike i dobre –
kakve će ostati cijeloga njegovog života. More mi šumi kraj nogu, pecivo je toplo
i sunce se uzdiže sve više iznad naših glava.
Zbog sunca pijesak mi je pod nogama sve topliji, dok u plićaku pozdravljam more
koje mi ljubi stopala.
Svako jutro pozdravlajmo more i sunce, i slana mi voda ispire noge i ruke zaprljane
u igri s pijeskom. Svako jutro očeva ruka drži moju ruku dok razgledamo taj raj
u koji smo privirili – savršena sigurnost i savršena ljepota spojeni u trenutku u
vremenu. Trenutak će naravno brzo, neminovno proći, ali ostat će zabilježen
sjećanjem, ponavljat će se u mojoj glavi kad god ću trebati neku dobru misao da
potisne lošu. Dobro sjećanje za loše. Toplo za hladno.
Tirkizno-plavo more i tisuće ribica pod površinom, alge koje lelujaju u skladnu
plesu i školjke kojima dodirujem glatke poklopce nožnim prstima – sve me to
zabavlja, sve oduševljava.
I, neizbježno, divne šetnje u kojima imam tatu samo za sebe, ne dijelim ga sa
sestrama, ne dijelim ga s mamom, s poslom i uvijek gomilom obaveza, što ga
čekaju kod kuće, u našem gradu.
Otok je predivan. Kuće su kamene i bijele, uspravne i ponosne, crkva je podigla
pogled najviše, visokim zvonikom koji para nebo i zvonom koje plaši galebove.
Galebovi oblijeću obalu i čekaju na ostatke ulova iz ribarskih mreža koje navečer
izvlače žuljave ruke ribara.
1/2
- 34 -
- zbirka priča OTOK S PRIČOM -
MORE I JA, I JEDNO
DAVNO LJETO
2/2
AUTORICA: Sanja Kobasić-Bužimkić
Mi tada jedemo, moja obitelj večera u restoranu nedaleko plaže, opet blizu mora,
te predivne neopisive uzbibale nemirne površine, tog oka u kojemu se zrcali oko
nebesa, s kojim sam se te godine, tog ljeta, prvi put susrela.
I, neminovno, nastupa jedno jutro rastanka, zadnje jutro u kojemu se prepuštam
šetnjama tim otokom, upijam mirise lavande, bora, soli i ribe, uranjam noge u
vodu među školjke i kamenčiće, smijem se jakome suncu i jakoj ljubavi koja se
među morem i mnome odmah rodila.
More mi otad uvijek zapjeva istu pjesmu, kad god se opet sretnemo, prošapće
isti pozdrav, i uvijek je to taj pozdrav, takav uzdah, u kojemu uvijek prepoznam
šapat jedne djevojčice – još žive negdje duboko u meni, prepoznam pjesmu
cvrčaka jednog davnog ljeta, prepoznam vjetar koji sluti na buru, vjetar koji mi
se igrao kosom i one davne godine. Visoki bijeli tornjevi crkava i zvonici sa svojom
pjesmom sjete me tad svjetionika na udaljenim otocima, sa svih strana okruženih
morem, tom nemirnom modrom ljepotom u koju se zaljubim kad god ga ponovno
ugledam. I more me pozdravi, a ja se sjetim Lošinja i tate.
- 35 -
- zbirka priča OTOK S PRIČOM -
STAZE OTOKA
LOŠINJA
B
uran miris otoka oslanja mi se na svako čulo. Fina
mirnoća usnula u otoku daje mi polagano do
znanja da nisam pogriješila što koračam ovamo.
AUTORICA: Suzana Štehec
Sitno gnijezdo uzbuđenih galebova što su se zalijepili
uz obalu mora kaže mi da more ovog otoka čeka mene.
Čeka mene da zavirim u istinsku ljepotu savršenog lova. Lova trajne zaljubljenosti u čari
lošinjskog juga i njegove bure.
Postavljam si pitanja, pitanja sa tisuće i tisuće odgovora. Odgovora o zagrljaju
mirisa ribe što je sprema stari ribar u svome čuvenom restoranu.
Gledam ga i divim mu se. Divim se svoj njegovoj snazi i nepokvarenoj želji da tu
ribu pripremi na neobičan način. Način na koji samo on zna i recept za koji tajne
ne otkriva nikome.
Topao miris svježe pripremljene ribe obgrlio mi zrak. Zrak koji se stapa u pjeni
mora i laganom povjetarcu što upravo dopire do mene. Sladak miris, pomislila
sam. Mada malo nostalgična što nisam u svom kraju, ovo je to zbog čega ne žalim.
Ovo je to što me veže, kao trajna nit zapetljana u konopu blagostanja. Kušah ribu,
a slanoća mi zazvoni na mom nepcu. Tad saznah da je najbolja riba starog ribara
u Lošinju.
Odlutah mislima do staze koja se proteže niz obalu mora. U mislima spotaknuh se
o kamen što se nalazi na sredini puta.
To me trgnulo da se uvjerim u odgovor na pitanje zašto sam ovdje. Odgovor sebi ne
kažem. Moje biće zaljubljeno je.
- 36 -
- zbirka priča OTOK S PRIČOM -
TKO JE
TA ŽENA?
D
olazi na Lošinj. Iz Zadra je putovala
katamaranom. Mladić kojemu su ostale fleke
ispod naočala, cijelo vrijeme putuje s njom,
AUTORICA: Jadranka Tarle Bojović
pomalo joj čudno, ali je ne zabrinjava. Bio je zajedno
s njom u taksiju, ali taksist ga smješta sprijeda. Jedno
dijete trči, tata ga nosi, poslije mama trči za njim.
Izlazi iz katamarana, ljudi sačekuju svatko svoje, jedan od dvojice govori – Kod
koga ide ova žena? – drugi odgovara – Ide na Bočac. Ana je slabo, Korina i ona
uređuju joj noge. Brodić za Susak je pun, mladići stoje, mladi čovjek i žena prolaze,
ogovaraju je. Konobarica govori - Šta je reći da ova dolazi? Dugo je nije bilo – druga
pita – Tko je ta žena?.
Nalazi Korinu sa gripom, liječi je. Odlazi u dućane po Lošinju, u Jadranku, kod
Švabe i u mesnicu. Stalno je u crvenim bermudama, crnoj suknji i crvenim
majicama, ljudi za njom govore – Sempre in rosso, é onesta. Dok prolazi s torbama
nailazi na starijeg čovjeka i nespretna je, on govori – Deve quardare. Mladić traži
pare za pivo, ona nosi staklenku meda, govori mu – Dat ću ti drugi put. On se slaže.
Ljudi prolaze, one rade.
Ksenija, Sandra i Korinine prijateljice dolaze na kavu, temperamentno pričaju. Za
kavu stavljaju šoljice i obavezno kekse u metalnu kutiju.
Ksenija i ona hodaju uz more, dugo hodaju, prolazi kolona biciklista koju
propuštaju. Stižu na groblje. Ksenija čisti i sređuje grob svojih roditelja, zalijeva
cvijeće. Poslije dolaze na grob none Štefić. Tu počivaju ona, njen muž i dva sina.
Ksenija i ona postajale su malo na groblju. Bila joj je želja doći na grob none Štefić
i ostvarila joj se.
Vraćaju se kući. Odlaze na rivu, stranci na jahti pripremaju večeru. Turisti i domaći
prolaze i razgovaraju.
Odlazi s Lošinja. Mladić s flekama ispod naočala je na katamaranu s njom, stižu u
Zadar, on odlazi na Murter.
- 37 -
- zbirka priča OTOK S PRIČOM -
LOSINJ - EINE GANZ PERSÖNLICHE LIEBESERKLÄRUNG AN MEINE INSEL!
LOŠINJ - SASVIM OSOBNA
LJUBAVNA IZJAVA MOJEM OTOKU!
AUTOR: Anita Wallergraber
Č
ini mi se kao da je bilo jučer – ali do našeg prvog
susreta došlo je još 2003. godine.
Ne mogu čak ni točno reći kada sam se zaljubila u
Tebe.
Je li to bilo kad sam prvi put osjetila Tvoje tlo pod
nogama?
Ili je možda bilo kad sam za vrijeme vožnje preko
otočkih brežuljaka udisala jedinstven miris Tvojih
bujnih začina?
Je li to bio prizor mora, koje Te oplakuje – s kojim
ćeš uvijek biti povezan i koje će u svako doba dana
zasjati sasvim posebnim svjetlom?
Ili je to ipak bio Veli Lošinj s njegovim zaljevom
Rovenska, mjesto koje mi je toliko jako priraslo srcu?
Mislim da je posrijedi ipak bila mješavina svega
toga, koja me je začarala i do danas me ne pušta.
********
Zapravo sam još dok sam napuštala trajekt osjetila
da ću stići na sasvim posebno mjesto, koje će mi
promijeniti život.
Svi štrapaci putovanja smjesta nestadoše sami od
sebe.
Osjećaj Tvoje divote u jedinstvenom svjetlu
izlaska sunca nikada neću zaboraviti. Zatvoriti oči
i udahnuti miris Tvojih raznovrsnih začina opojno
je i neusporedivo iskustvo. Očaravajuća mješavina
lavande, timijana, origana i kadulje.
Put do Tebe vodi preko otoka Cresa. Prvi pogled na
grad Cres već otima dah. Kako li se samo ispružio
na jutarnjem svjetlu. Poredak pristaništa i kuća –
naprosto neopisiva ljepota.
Što će me sve još dočekati? Može li na odredištu
mojeg putovanja biti još ljepše nego ovdje? Uskoro
ću to saznati.
1/3
E
s kommt mir vor, als wäre es gestern gewesen – dabei
war unsere erste Begegnung bereits im Jahr 2003.
Ich kann nicht einmal genau sagen, wann ich mich in
Dich verliebt habe.
War es, als ich das erste Mal Deinen Boden unter meinen
Füßen spürte?
Oder war es vielleicht, als ich beim Fahren über
den Inselrücken den einzigartigen Duft Deiner wild
wuchernden Gewürze einatmete?
War es der Anblick des Meeres, das Dich umgibt - mit
dem Du immer verbunden sein wirst und welches zu jeder
Tageszeit in einem ganz besonderen Licht erstrahlt?
Oder war es doch Veli Losinj mit seiner Rovenska Bucht,
jener Ort, der mir so sehr ans Herz gewachsen ist?
Ich denke, dass es eine Mischung aus alldem war, was mich
verzaubert hat und bis heute nicht mehr los lässt.
********
Eigentlich spürte ich bereits beim Verlassen der Fähre, dass
ich an einen ganz besonderen Ort kommen werde, der mein
Leben verändern wird.
Sofort waren alle Strapazen der Anreise wie weggeblasen.
Deine Pracht im einzigartigen Licht des Sonnenaufganges zu
erleben ist bis heute unvergesslich. Die Augen zu schließen
und den Duft der verschiedenen Gewürze einzuatmen ist
berauschend und mit nichts zu vergleichen. Eine betörende
Mischung aus Lavendel, Thymian, Oregano und Salbei.
Die Anreise zu Dir führt über die Insel Cres. Der erste Blick
auf die Stadt Cres ist schon atemberaubend. Wie sie da liegt
im morgendlichen Licht. Die Anordnung von Hafen und
Häusern - einfach unbeschreiblich schön.
Was wird mich noch alles erwarten? Kann es am Ziel meiner
Reise noch schöner sein, als hier? Bald schon sollte ich es wissen.
In Osor, eine Stadt, deren Spuren der Vergangenheit bis ins
9. Jahrhundert zurückreichen, betritt man das erste Mal
Deinen Boden.
Die Weiterfahrt über Deinen Inselrücken ist mit zahlreichen
Überraschungen gespickt.
Mal fährt man durch kleine Dörfer, die von vielen
Olivenhainen umgeben sind, dann sieht man links und
rechts das blaue Meer glitzern und ein paar Minuten später
entdeckt man kleine vor gelagerte Inseln im Meer aufragen.
Als ich dann Mali Losinj sah, war ich überwältigt.
Am Ende einer endlos scheinenden Hafeneinfahrt, die links
- 38 -
- zbirka priča OTOK S PRIČOM -
LOSINJ - EINE GANZ
PERSÖNLICHE LIEBESERKLÄRUNG
AN MEINE INSEL!
2/3
AUTOR: Anita Wallergraber
U Osoru, gradu u kojem tragovi prošlosti sežu do u
9. stoljeće, prvi put stupam na Tvoje tlo.
Nastavljam putovanje preko Tvojih brežuljaka,
načičkanih brojnim iznenađenjima.
Prolazi se kroz mala sela, okružena brojnim
maslinicima, onda se s lijeve i desne strane vidi
bljeskanje plavog mora, a nekoliko minuta kasnije iz
mora izranjaju mali otoci.
Kad sam potom vidjela Mali Lošinja, prenerazila sam se.
Na kraju ulaza u naoko beskrajno pristanište,
načičkano s obje strane malim čamcima i ogromnim
jahtama, nalazi se veliki „Mali Lošinj“, slika za bogove.
Kuće oko pristaništa poredane su strmo prema vrhu
brežuljka. Toliko savršeno kao da mu je to oduvijek
bila jedina svrha.
Uska stara cesta vodila me je dalje prema Velom
Lošinju. Gradić koji nije mogao biti idiličniji. Od
tog prizora ja sam definitivno izgubila glavu. Kroz
mnogobrojne razgranate uske uličice, popločene
prastarim kamenom, koji je od stoljetne upotrebe već
postao veoma gladak i sklizak, stiže se u pristanište.
Eto ga, smještena u prelijepom, čarobnom zaljevu.
Okruženo je velikim brojem šarenih kuća, koje
poredane jedna uz drugu doprinose jedinstvenom
šarmu tog romantičnog mjesta. U pristaništu
privezana je sva sila malih, raznobojnih, sjajnih
čamaca, koji se radosno ljuljuškaju na vodi i tako
čitavom mjestu daju sasvim posebnu notu. Iznad
malog pristaništa nadvila se impozantna crkva sv.
Antuna. Zvonik, malo isturen, usred prastara drveća,
daje slici nešto sasvim posebno. A gore, na brijegu,
crkva sv. Ivana zaštitnički drži ruku nad Velim
Lošinjem.
Otkako sam je prvi put vidjela, Rovenska, čiji se
zaljev nalazi odmah pokraj Velog Lošinja, jedno je
od najljepših mjesta na Tvojem otoku. Ovamo sam
stigla i ovdje sam imala sreću da s obitelji tijekom
proteklih deset godina stanujem u jednoj od onih
šarenih kućica koje okružuju zaljev.
U ranu zoru bude me brojne male ribarske brodice,
koje radosno plešu na svjetlucavom moru i čekaju
da s ribarima otplove na pučinu. Na tom mjestu
sjedinjujem se s Tobom, dragi LOŠINJU. Uplićem se
u tvoju svakodnevicu, u vrevu luke i osjećam se kao
kod kuće.
Da, dragi LOŠINJU, postoji toliko toga na Tvojem
otoku što mi se sviđa, čega se ne mogu nagledati
ni zasititi.
und rechts von zahlreichen kleinen Booten und riesigen
Jachten gespickt ist, liegt das große „Kleine Losinj“, ein Bild
für Götter. Die Häuser rund um den Hafen steil nach oben
auf einem Hügel angeordnet. So perfekt, als ob das seit jäher
seine einzige Bestimmung war.
Eine enge alte Straße führte mich weiter nach Veli Losinj. Ein
Städtchen, welches idyllischer nicht sein könnte. Bei diesem
Anblick war es dann endgültig um mich geschehen.
Durch die zahlreichen, sich immer wieder verzweigenden
engen Gassen, gepflastert mit uralten Steinen, die durch
den jahrhunderte langen Gebrauch schon sehr glatt und
rutschig sind, gelangt man in den Hafen. Eingebettet in eine
wunderschöne, magische Bucht liegt er da. Umringt von
zahlreichen bunten Häusern, die aneinander gereiht zum
einzigartigen Charme dieses romantischen Ortes beitragen.
Im Hafen tummeln sich jede Menge kleine, in allen Farben
strahlende Boote, die lustig im Wasser schaukeln, und so
dem Ort eine ganz besondere Noten verleihen. Über dem
kleinen Hafen thront die imposante Kirche des Hl. Anton.
Der Kirchenturm, etwas vorgelagert, inmitten von uralten
Bäumen, verleiht dem Bild etwas ganz Besonderes. Und
oben, auf dem Bergrücken hält die Kirche des Svete Ivan die
schützende Hand über Veli Losinj.
Rovenska, dessen Bucht sich gleich neben Veli Losinj
befindet, ist, seit ich es das erste Mal gesehen habe, einer der
schönsten Plätze auf Deiner Insel. Hier war ich angekommen
und hier hatte ich das Glück, mit meiner Familie in den
vergangenen zehn Jahren in einem der bunten, kleinen
Häuser wohnen zu dürfen, welche die Bucht säumen.
Schon am morgen wird man von den zahlreichen kleinen
Fischerbooten geweckt, die munter im glitzernden Meer
tanzen und darauf warten, mit den Fischern aufs Meer
hinauszufahren. An diesem Ort wird man Eins mit Dir, liebes
LOSINJ. Man wird miteingebunden in Deinen Alltag, in das
gemächliche Treiben im Hafen und man fühlt sich zu Hause.
Ja liebes LOSINJ, es gibt so Vieles auf Deiner Insel, was mir
gefällt, woran ich mich nicht satt sehen und wovon ich nicht
genug bekommen kann.
Da wäre der malerische Weg entlang des Meeres, der sich
durch Pinienwälder von Bucht zu Bucht schlängelt. Hier
habe ich viele magische Plätzchen erkundet. Mein ständiger
Begleiter war das einzigartige Zirpen der Zikaden, was
hier einfach dazugehört und was beim Anblick Deiner
wunderschönen Insel, wie Musik in den Ohren klingt. Dein
- 39 -
- zbirka priča OTOK S PRIČOM -
LOSINJ - EINE GANZ
PERSÖNLICHE LIEBESERKLÄRUNG
AN MEINE INSEL!
3/3
AUTOR: Anita Wallergraber
Tu je, recimo, slikoviti put duž obale, koji kroz borike
vijuga od zaljeva do zaljeva. Istražila sam ovdje
mnoga čarobna mjesta. Moja stalna pratnja bila je
jedinstvena pjesma zrikavaca, koja je sastavni dio
Tvog predivnog otoka i odzvanja mi u ušima kao
glazba. Tvoja voda je stakleno jasna i poziva me da
zaronim i divim se prelijepom podzemnom svijetu.
Pogled s najviše točke Tvojeg otoka, vrha Televrine,
nevjerojatno je lijep. Uspon je, doduše, mukotrpan,
ali zato od neponovljivog doživljaja koji pruža
pogled na čitav otok naprosto zastaje dah.
Večeri na Tvojem otoku, dragi LOŠINJU, još su
jedna od svijetlih točaka zbog kojih neprestance
mislim na tebe. Lučka promenada Velog Lošinja i
Rovenske u prigušenom tonu crvenih i žutih uličnih
svjetiljki ima za mene posebnu draž. Ljepše opušten
dan proveden na kupanju ili u fascinantnoj šetnji
Tvojim otokom uopće ne može ni završiti. Njihanje
čamaca i pogled na pristanište perfektna su kulisa za
nezaboravnu večeru.
Kad se prisjetim odličnih lignji, orade u umaku od
češnjaka i bosiljka, prekrasnih ražnjića i savršeno
začinjena odojka, sline mi naviru na usta.
A kad čovjek nakon večere šeće crveno-žuto
osvijetljenom lukom ili odmara na jednoj od šarenih
klupa, otvorit će mu se srce. Poželjet će da vrijeme stane.
Tako sam Te iz godinu upoznavala sve više, komadić
po komadić. Popela sam se na Tvoje brežuljke, pa
čak i na najviše vrhove, prošla Te uzduž i poprijeko
i kupala se u svim Tvojim zaljevima. Uživala sam u
noćima i večerima. I ni u kojem trenutku nisam
smatrala da bih Te se mogla zasititi.
Svaki trenutak, svaki utisak i svaki osjećaj upijala
sam u sebe. Htjela sam konzervirati sjećanje na Tebe,
ne bih li i tijekom ostatka godine mogla uživati u tim
prekrasnim trenucima. Za našeg prvog susreta bio
si me već toliko očarao da me svake godine iznova
vuče k Tebi.
Jer čim Te ugledam, meni se otvara srce i osjećam
se sretna!
Wasser ist glasklar und lädt ein, einzutauchen und die
wunderschöne Unterwasserwelt zu bestaunen.
Die Aussicht vom höchsten Punkt Deiner Insel, dem Gipfel
des Televrine, ist unglaublich schön. Der Aufstieg ist zwar
mühsam, das einzigartige Erlebnis, die gesamte Insel zu
überblicken, dafür umso atemberaubender.
Die Abende auf Deiner Insel, liebes LOSINJ, sind ein weiteres
High Light, was mich immer wieder an Dich denken lässt.
Die Hafenpromenaden von Veli Losinj und Rovenska üben
im gedämpften rot und gelb der Straßenlaternen einen ganz
besonderen Reiz auf mich aus. Schöner kann man einen
entspannten Badetag, oder eine faszinierende Wanderung
über Deine Insel, nicht ausklingen lassen. Die schaukelnden
Boote und der Blick in den Hafen ist die perfekte Kulisse für
ein unvergessliches Abendessen.
Bei der Erinnerung an die köstlichen Calamari, die mit
Knoblauch-Basilikum-Pesto verfeinerte Dorade,
die
wundervollen Rasnici und dem perfekt gewürzten Spanferkel
läuft mir jetzt noch das Wasser im Mund zusammen.
Wenn man dann nach dem Abendessen durch den rotgelben erleuchteten Hafen schlendert, oder auf einer
der bunten Bänke verweilt, geht einem das Herz auf. Man
wünscht sich, die Zeit möge stehen bleiben.
So habe ich Jahr für Jahr ein Stückchen mehr von Dir
kennengelernt. Ich hab Deine Berge, ja sogar Deinen
höchsten Gipfel bestiegen, hab Dich umwandert und habe
in all Deinen Buchten gebadet. Ich habe die Abende und
Nächte genossen. Und zu keinem Zeitpunkt war mir, als
hätte ich genug von Dir.
Ich hab jeden Moment, jeden Eindruck und jedes Gefühl
in mich aufgesogen. Ich wollte die Erinnerungen an Dich
konservieren, um auch während des restlichen Jahres von
diesen wunderschönen Augenblicken zehren zu können.
Du hast mich schon bei unserem ersten Kennenlernen so
sehr verzaubert, dass es mich jedes Jahr aufs Neue zu Dir
hin zieht.
Denn sobald ich Dich sehe geht mir das Herz auf und ich bin
glücklich!
- 40 -
- zbirka priča OTOK S PRIČOM -
ZAUBERHAFTE
ANTADRIA
ČAROBNI ANTJADRAN
AUTOR: Christa Pfüller
P
aolo Comtè, 41 – ne, to nije šala, taj čovjek
zaista se tako zove – rođen je u Njemačkoj,
prije trinaest godina preuzeo je slastičarnicu „La
Paloma“, što je bijahu osnovali njegovi roditelji iz
Pijemonta, a sad više pravo ne razumije ni sebe,
ni svijet općenito, jer kakav bi to nekulturan
čovjek mogao staviti u pitanje kvalitete pravog,
talijanskog Jadrana? A možda i kvalitetu jedinog
istinskog, originalno talijanskog sladoleda?
Ali prošle se je godine svojim krutim njemačkim
susjedima za ljubav dao nagovoriti da s njima
ode na protivničku stranu, na antjadransku stranu
Hrvata, Istrana i kako se sve ne zovu, a sve zbog
deset dugih dana odmora od svega o čemu sad
ne bi trebalo govoriti. Ali pravog talijanskog
sladoleda ima samo prijeko, na pravoj strani
Jadrana, ili, pak, u Njemačkoj – kod Talijana.
Pet slova, tri samoglasnika – to stane u svaku
križaljku. Parlare, grazie, molto bene – ah, sve
to zvuči tako simpatično da bi se čovjek smjesta
poželio zbratimiti sa čitavim svijetom. Hrvatski
jezik je, naprotiv, općenito manje zvučan. Ali kad
odjekne iz usta lijepe žene, njegova dražesnost
jedva da se može nadmašiti.
I tako, kao što uz Arktiku postoji i Antarktika,
postoji, naravno, i suprotni pol Jadranu –
Antjadran.
A ni taj nije bez vraga!
Nažalost se u svršeno čistim kupališnim zaljevima
Antjadrana ne može postaviti trideset i tri reda
ležaljki, za to tamo naprosto nema dovoljno mjesta.
Prijeko, međutim, na pravoj – talijanskoj – strani,
zahtjev za godišnjim odmorom, da se jednom
godišnje bude negdje na jugu, kroz taj masovni
1/6
P
aolo Comtè, 41 – nein, das ist kein Scherz, dieser Mann
heißt wirklich so – ist in Deutschland geboren, hat
die von seinen piemontesischen Eltern gegründete
Eisdiele „La Paloma“ vor dreizehn Jahren übernommen und
versteht sich und die Welt und überhaupt alles nicht mehr
so richtig, denn was für ein unkultivierter Mensch würde
denn die Qualitäten der echten, italienischen Adria in Frage
stellen? Wie vielleicht auch die Qualität des einzig wahren,
original italienischen Speiseeises?
Aber letztes Jahr hat er sich seinen etwas versteiften
deutschen Nachbarn zuliebe breitschlagen lassen und ist mit
ihnen auf die gegnerische Seite gefahren, die antadriatische
Seite der Kroaten, Istrier und wie sie alle heißen mögen, für
lange zehn Urlaubstage zwecks Erholung von all dem, was
man jetzt auch nicht mehr erörtern möchte. Doch ein echtes
Italo-Eis gibt es eben nur drüben auf der richtigen Seite der
Adria, oder in Deutschland – beim Italiener.
Fünf Buchstaben, drei Vokale – das passt in jedes
Kreuzworträtsel.
Parlare, Grazie, molto bene – ach, das klingt alles so
sympathisch, dass man gleich mit der ganzen Welt auf
Brüderschaft trinken möchte. Die kroatische Sprache
hingegen ist im Allgemeinen weniger klangvoll. Aus dem
Munde einer schönen Frau hingegen ist sie an Liebreiz nicht
zu übertreffen.
Und so, wie es neben der Arktis auch eine Antarktis gibt, so
gibt es selbstverständlich als Gegenpol zur Adria auch eine
Antadria.
Und die ist nicht ohne!
Leider kann man an den blitzsauberen Badebuchten der
Antadria keine dreiunddreißig Reihen Liegestühle aufstellen,
dafür fehlt der Platz. Drüben aber, auf der echten – der
italienischen - Seite - spricht mit dieser Massenabfertigung
der Urlaubsanspruch, einmal im Jahr, irgendwie, im Süden
zu sein, seine eigene Sprache. Endlos wie eine Autostrada
aus Sand zieht sich die Küste bis zum Horizont und die
Gleichförmigkeit wird nur durch die sich abschnittsweise
ändernde Farbe der Sonnenschirme unterbrochen. Wie
beim Militär straff ausgerichtet, alles im rechten Winkel, ein
Bataillon in gelb, dann eins in orange, dann himmelblau und
immer so fort. Reihe achtundzwanzig, Liegemöglichkeit elf.
Bei gelb.
An der Antadria hingegen bekommt der gut erzogene Gast
aus dem Norden eine ganze Insel!
- 41 -
- zbirka priča OTOK S PRIČOM -
ZAUBERHAFTE
ANTADRIA
2/6
AUTORICA: Christa Pfüller
tretman govori vlastitim jezikom. Beskonačna,
poput autostrade od pijeska, obala se vuče do
obzorja, a jednoličnost joj tek tu i tamo prekida
promjena boje suncobrana. Poredani su uredno,
kao u vojsci, svi pod pravim kutom, bataljun žutih,
onda narančastih, onda svijetloplavih i tako dalje.
Dvadeset i osmi red. Ležaljka broj jedanaest. Žuto.
Na Antjadranu, međutim, dobro odgojeni gost
sa sjevera dobit će čitav otok! Krk, Cres, Rab i
kako se sve ne zovu. Čitav arhipelag mami s
tisućama šutljivih zaljeva i nedirnutih otoka, na
kojima prevladavaju zelena, bijela i plava boja,
od kojih potonja, opet, ima stotine tonova, od
pravog azura daleko gore, do sita tirkiza daleko
dolje. Posvuda se sjaji bijelo kamenje, koje
određuje liniju obale, slagano generacijama u
pregradne i zaštitne zidove, kuće i stube. Mjesta
djeluju prijazno i gostoljubivo, sve je ukrašeno
grozdovima i girlandama cvjetova.
Površno gledano, svi ti otoci imaju zajedničko
lice. Mirisna makija, nasadi maslina, gdjegdje
šuma, pašnjaci i vinogradi. Ali promotri li se bolje,
prepoznat će se i koliko ih za grubih zimskih
mjeseci različiti vjetrovi, a nerijetko i oluje, pustoše
ili, pak, štede. Oni s povoljnijim položajem imaju
nedvosmisleno suptropski karakter, tamo stoje
velike palme, oleandri veličine stabala, rascvali
kaktusi – i tamo ćemo, dame i gospodo, odvesti
našeg smušenog Paola!
Ime tog raja trebalo bi zbog opasnosti od krađe
nositi uza se samo u šifriranom obliku, jer se zadnja
tajna ovog svijeta ne smije samo tako otkriti svima.
Ali, bilo kako bilo: posrijedi je južni vrh otoka
Cresa, kod ljupkog mjestašca Osora, odvojenog
od matičnog otoka još od rimskih dana kanalom
za manje brodove. A ime tog otoka je – molim sad
bubnjeve! – Lošinj. Izgovara se veoma mekano,
gotovo umilno, dakle, veoma prikladno: Lo kao lo,
onda š kao j u „journal“, „in“ kao što smo navikli,
ali onda sve to završava umiljato-elegantno kao
kod drugog sloga riječi Darling, tim neodređenim,
nadobudnim „j“. Svaka lijepa žena trebala bi se
tako zvati – i ja bih je zvao po imenu. Paolo naglo
prekida napore oko pravilna izgovora, udara se po
čelu i – kao da su mu se ukazali Sveti sakramenti
– uzvikuje: „Amadonnamia – la Isola Lussino! Pa to
ste mi odmah mogli reći!“
Nije da ga razumijemo. Ali to će se još razjasniti.
Krk, Cres, Pal, Rab und wie sie alle heißen. Ein ganzer Archipel
lockt mit tausend verschwiegenen Buchten und unberührten
Inseln in den vorherrschenden Farben Grün, Weiß und Blau,
das wiederum noch hundert Untertöne hat, vom echten
Azzurro weit oben bis hin zum satten Türkis weit unten.
Weißes Gestein, auch die Küstenlinie bestimmend, scheint
überall hervor, seit Generationen aufgeschichtet zu Trennund Schutzwällen, zu Häusern und Stufen. Die Ortschaften
wirken einladend und freundlich, alles ist geschmückt mit
Trauben und Girlanden von Blüten.
Die vielen Inseln haben, oberflächlich betrachtet, ein
gemeinsames Gesicht. Duftende Macchia, Olivenpflanzungen,
vereinzelt Wald, Weideflächen und Weingärten. Beim
genaueren Hinsehen aber ist zu erkennen, wie sehr sie in den
rauen Wintermonaten von den verschiedenen Winden, nicht
selten auch Stürmen, gebeutelt oder auch verschont werden.
Die günstiger gelegenen haben eindeutig subtropischen
Charakter, da stehen riesige Palmen, Oleander in Baumgröße,
blühende Kakteen – und da, meine Herrschaften, führen wir
unseren Wirrkopf Paolo hin!
Den Namen dieses Paradieses sollte man wegen
Diebstahlsgefahr nur in chiffrierter Form bei sich tragen, denn
den letzten Geheimtipp dieser Welt darf man nicht einfach
so hinausposaunen. Aber sei’s drum: Es ist der Südzipfel
der Insel Cres, bei der hübschen Ortschaft Osor abgetrennt
von der Mutterinsel schon zu römischer Zeit durch einen
Kanal für Kleinschiffverkehr. Und der Name dieser kleinen
Südinsel ist – Trommelwirbel bitte! - Lošinj. Man spricht es
sehr weich aus, fast liebkosend, also sehr zutreffend: Lo wie
lo, das š wie J in Journal, das „in“ wie gewohnt und lässt alles
geschmeidig-elegant wie bei der zweiten Silbe des Wortes
Darling mit diesem unbestimmten verheißungsvollen „j“
ausklingen. Jede schöne Frau sollte so heißen – ich würde sie
immer beim Namen nennen.
Paolo bricht seine Bemühungen um die rechte Aussprache
jäh ab, schlägt sich an die Stirn und ruft wie bei der
Offenbarung der Heiligen Sakramente: „Amadonnamia – la
Isola Lussino! Das hättet ihr doch gleich sagen können!“.
Wir verstehen nicht so recht. Aber das wird sich noch klären.
Und so befinden wir uns jetzt auf diesem Kleinod, wiewohl es
doch eigentlich Großod heißen müsste, denn Lošinj ist eine
wundervolle Insel – gar nicht so klein, wie man es bei einem
Kleinod vermuten würde. Aber das sind Wortspielereien,
denn, wer hier ankommt, ist wirklich beeindruckt und staunt,
- 42 -
- zbirka priča OTOK S PRIČOM -
ZAUBERHAFTE
ANTADRIA
3/6
AUTORICA: Christa Pfüller
I tako se sad nalazimo na tom malom dragulju,
koji bi, zapravo, trebao biti velik, jer Lošinj je
prekrasan otok – nije nimalo malen, kao što bi
to čovjek očekivao od dragulja. Ali to su samo
igre riječima, jer onaj tko dolazi ovamo zaista je
oduševljen i čudi se da puka priroda može biti
tako fascinantna.
Nad nama nadvile su se dične krošnje pinija i
blistavo nebo – pa naravno, bez tih starih stabla
slika ne bi bila kompletna. I koliko god da se
čovjek nemarno i neodgovorno odnosio prema
svojem planetu: ovdje je zdrav ljudski razum
prije više od stotinu godina posadio mlade biljke,
stabalca tanka poput drške metle, i njegovao
ih dok se nisu mogla razmnožavati sama. To
je veoma star primjer da netko ima soli u glavi.
Jedan botaničar je krajem pretprošlog stoljeća
prepoznao i pravilno usmjerio prednosti tog
blagoslovljenog – u ovom iznimno slučaju i ateist
to može reći – dakle, zaista blagoslovljenog
otoka. Njegovo djelovanje urodilo je bogatim
plodovima, od kojih mi – što je nevjerojatno
sretan slučaj – dan-danas profitiramo. Volimo tu
ljetnu paletu miomirisa, kakvom se inače rado
naslađujemo u provansalskim krajevima. Tamo je
manje uzbudljivo, jer nad vrelom zemljom treperi
dobro začinjen zrak, ali on ipak ime neku vrstu
jedinstvena mirisa. Na Lošinju, međutim – bez
umišljanja i pretjerivanja – miris bilja daleko jače
tjera na sjećanje i uspoređivanje. „Pa, poznajem ja
to! Pa to je…?“ I svejedno jesmo li taj intenzivni
miris procijenili točno ili pogrešno, ista igra
započinje ponovno čim skrenemo iza prvog ugla.
Tamo su mirisi sasvim drukčiji! Teški i puni, mirta
ili metvica, pogoditi pravo ime kompliciranije
je nego što bismo pomislili. Da, to senzibilizira
osjetila, to usrećuje – u svakom slučaju, prava
tema za godišnji odmor.
Ubrzo primjećujemo što nas zapravo toliko očarava
kod tog prekrasnog arhipelaga: nepatvorenost!
Nema otrcanih hotela, koji bi uništavali krajolik,
nema šarenih reklama, nikakvih ružnih dekoracija
– sve samo čista priroda. Tiha normalnost, koja je
u jedinstvu sa samom sobom i želi ostati takva.
Tisuće starih pinija djeluju na naš nervozni
unutarnji život poput katedrale.
Ima i invalidnih stabala rascijepljene kore,
razderanih grančica ili grana odlomljenih burom,
dass pure Natur so faszinierend sein kann.
Über uns ehrwürdige Pinienkronen und Strahlehimmel,
aber ja – ohne die großen alten Bäume wäre das Bild sehr
unvollständig. Und wie verantwortungslos der Mensch
auch mit seinem Planeten umgeht: Hier hat gesunder
Menschenverstand vor über hundert Jahren junge Pflanzen,
Bäumchen dünn wie Besenstiele, in die Erde gesetzt und hat
sie gehegt, bis sie sich selbst vermehren konnten. Das ist
eines der seltenen Beispiele für Grips im Kopf. Ein Botaniker
hat Ende vorletzten Jahrhunderts die natürlichen Vorzüge
dieser gesegneten – in diesem außerordentlichen Fall
kann das auch ein Atheist so treffend sagen – also wirklich
gesegneten Insel erkannt und die Weichen richtig gestellt.
Sein Wirken trug reiche Frucht und wir, ein Glücksfall
ohnegleichen, profitieren noch heute davon. Wir lieben
diese allsommerliche Palette von Wohlgerüchen, die wir
auch in provenzialischen Gefilden gern erschnuppern. Dort
aber ist es weniger aufregend, denn über dem heißen Land
liegt zwar gutgewürzte Luft, die jedoch eine Art Einheitsduft
hat. Auf Lošinj aber – ohne Einbildung oder Übertreibung –
zwingt der Kräuterduft wesentlich stärker zum Erinnern oder
Vergleichen. „Das kenn’ ich doch ! Das ist doch...?“. Und ganz
gleich, ob man den intensiven Geruch richtig oder falsch
eingeschätzt hat, beginnt das gleiche Spiel, wenn man um
die nächste Ecke biegt. Da riecht es völlig anders! Schwer
und würzig, Myrthe oder Minze, komplizierter als gedacht,
den richtigen Namen zu nennen. Ja, das sensibilisiert die
Sinne, das beglückt - jedenfalls ein echtes Urlaubsthema.
Bald schon bemerken wir, was uns eigentlich so für diesen
wundervollen Archipel einnimmt: das Unverfälschte ! Keine
Ramschhotels, die Landschaft verhunzend, keine bunte
Reklame, keine schlimmen Dekorationen – sondern reine
Natur. Eine stille Normalität, die eins mit sich ist und auch so
bleiben will. Tausend alte Pinien wirken auf unser nervöses
Innenleben wie ein Dom.
Es stehen auch Invaliden herum mit gespaltener Rinde,
mit zerzausten Flügeln und von irregeleiteten Ausläufern
der Bora abgebrochenen Ästen, dass von Ewigkeit nicht zu
sprechen ist, aber von sich immer wieder neu erschaffender
Schönheit. Wir lehnen uns zurück und lassen all das auf uns
einwirken, was echt ist und schön. Wir fühlen Erhabenheit.
Erhaben bedeutet über allem zu stehen – auch wenn man
klein ist. So schlendern wir auf klug angelegten Wegen vorbei
an alten Kapitänsvillen und ihren Parks, mit grandiosem Blick
- 43 -
- zbirka priča OTOK S PRIČOM -
ZAUBERHAFTE
ANTADRIA
4/6
AUTORICA: Christa Pfüller
tako da se ne može govoriti o vječnosti, ali zato
o ljepoti koje se neprestance iznova stvara.
Naslanjamo se i puštamo da sve to djeluje na nas,
sve što je autentično i lijepo. Osjećamo uzvišenost.
Biti uzvišen znači stajati iznad svega – čak i ako je
čovjek malen. Tako jednim pametno postavljenom
putom šećemo pokraj starih kapetanskih vila i
njihovih perivoja s veličanstvenim pogledom na
more i stotine otočića. Već razmišljamo kojim
bismo bojama obojili vrata, prozore, fasade i
drvene škure – kad bismo si mogli priuštiti takvu
vilu. Potom gledamo prema dnu kristalno jasnih
zaljeva.
Okej, tu je Paolo apsolutno u pravu: pijeska ovdje
nema. Ali plaža s okruglim, šarenim kamenjem
također ima svoju draž. Posebice kad se svjetlo
poigrava s njim, neprestance s novim idejama.
A ima i dovoljno zidanih mostića, stuba i ulaza s
rukohvatom u kristalnu vodu, u koju je dovoljno
skliznuti i užitak je potpun. Osim toga nadaleko
nema drugog čovjeka, s kojim biste se mogli
sudariti.
Uredno poslagani bijeli kameni zidovi prate nas
do prvih kuća. I one su napravljene od bijelog
otočkog kamena, s crvenim krovovima, šarenim
škurama, palmama, čempresima, bugenvilijama.
Samo jedna stvar nije nam baš sasvim jasna:
mnoga zemljišta okružena su veoma visokim
zidovima, često su vrlo velika i obuhvaćaju perivoj
s moćnim, stoljetnim stablima. U sredini uvijek
stoji impozantna kuća, na čijoj se fasadi među
ostacima boje može pročitati „pansion“ ili „hotel“.
Ta zdanja desetljećima stoje prazna. Više se ne
koriste i mi se već upuštamo u smione spekulacije
kako bi se ta stara divota mogla ponovno oživjeti.
Jer ovdje je vladao život! Zahtjevan i sa stilom –
pa to bi se moglo spasiti i za današnje vrijeme.
Možda kad bi se umjesto otrcanog „all inclusive“
napravio marketing s modernom skromnošću –
autentično umjesto blještavog, lijepo umjesto
šminkeraja.
U muzeju u luci shvatili smo sve: vidjeli smo
kolorirane razglednice s putničkim brodovima
i zadimljenim dimnjacima, koji pristaju u luci
Malog Lošinja i dovoze na otok goste i novac. A
taj cvate u dvostrukom smislu – doživljava svoj
uspon i, slijedeći prirodne zakone, iz kojih god
razloga jednom i svoj pad. Ali tada je Isola Lussino
auf das Meer und hundert Inselchen. Wir überlegen schon, in
welchen Farben wir Tür, Fenster, Fassade und die hölzernen
Fensterläden streichen würden – wenn wir uns denn eine
leisten könnten und schauen bis auf den Grund all der
kristallklaren Buchten.
Okay, hier hat Paolo absolut recht: Sand ist hier nicht.
Aber ein Strand mit den rollenden bunten Kieseln ist auch
reizvoll. Besonders wenn das Licht seine Spielchen treibt,
unaufhörlich und mit immer neuen Ideen. Und es gibt genug
gemauerte Stege, Treppen und Einstiege mit Geländer ins
Kristallwasser, da muss man sich nur hineingleiten lassen
und das Vergnügen ist vollkommen. Außerdem gibt es
weit und breit keinen anderen Menschen, mit dem man
zusammenstoßen könnte.
Die geschichteten weißen Steinmauern geleiten uns zu den
ersten Häusern. Sie sind ebenfalls aus weißem Inselgestein
errichtet, mit roten Dächern, bunten Fensterläden, Palmen,
Zypressen, Bougainvilleas. Nur eines verstehen wir nicht
so recht: Viele Grundstücke sind mit sehr hohen Mauern
umgeben, häufig sind sie sehr groß und beherbergen
einen alten Park mit mächtigen hundertjährigen Bäumen.
In der Mitte steht jeweils ein stattliches Haus und aus den
Farbresten an der Fassade kann man die Schriftzüge „Pension“
oder „Hotel“ zusammenpuzzeln. Diese Anwesen sind seit
Jahrzehnten verwaist. Sie werden nicht mehr genutzt und
wir spekulieren schon mit gewagten Ideen darüber, wie man
diese alte Pracht wiederbeleben könnte. Denn hier war Leben!
Leben mit Anspruch und Stil – das könnte man doch in die
heutige Zeit hinüberretten. Vielleicht statt des niveaulosen
„all inclusive“ ein Marketing mit moderner Bescheidenheit echt statt schrill und schön statt geschminkt.
Im Museum am Hafen haben wir’s dann kapiert: Wir
sehen kolorierte Ansichtskarten mit Passagierschiffen und
rauchenden Schornsteinen, die anlegen im Hafen von Mali
Losinj oder Veli Losinj und Sommergäste und Geld auf die
Insel bringen. Die blüht auf im doppelten Sinne, erlebt ihre
Hausse und muss, den Naturgesetzen folgend, aus welchen
Gründen auch immer, irgendwann ihre Baisse erleben. Aber
damals war die Isola Lussino in aller Munde – italienisch
wurde hier gut verstanden und gesprochen. Und Paolo weiß
aus dem Familienarchiv, dass seine Urgroßeltern hier auf der
Isola Lussino grandiose Sommertage verlebt haben. Und
Sommerabende, mit dieser kitzelnden leichten Brise von
irgendwoher, stark genug, alte Leidenschaft anzufachen und
- 44 -
- zbirka priča OTOK S PRIČOM -
ZAUBERHAFTE
ANTADRIA
5/6
AUTORICA: Christa Pfüller
bila općepoznata – ovdje se dobro razumjelo i
govorilo talijanski. A Paolo iz obiteljskog arhiva
zna da su mu baka i djed na Isoli Lussino provodili
grandiozne ljetne dane. I ljetne večeri, s tim
laganim, sitnim povjetarcem, dovoljno jakim da
raspiri staru strast, te finim i blagim da se zaborave
nelijepe stvari.
Ulice nas vode nizbrdo i mi ponovno stojimo pokraj
malog lučkog bazena. Ribarske brodice privezane
su pokraj luksuznim čamaca, restorani stoje na
usluzi, pa i s ulovom tog dana. Mala luka okružena
je nizom jednostavnih, ali veoma lijepih kuća,
koje svojom raznobojnošću proizvode istinski
osjećaj odmora na Jadranskome moru. Oko većih
lučkih bazena stoje veće, prekrasne kuće i hoteli,
pa i grand hoteli, sa zahtjevnim, ali ne i kičastim
fasadama, pergolama, balkonima, palmama u
teglama i izdašnim cvjetnim ukrasima. Jelo je
korektno i cijene su korektne, servira se prijazno,
ali bez nepotrebne grandezze. Lijepe uspomene
vežu nas uz dobre juhe, meku hobotnicu, pečenu
otočku janjetinu i sveprisutnu blitvu, na riblje
plate s gradela, fine školjke i zapaženo bijelo vine
po imenu krčka žlahtina, savršeno za svaki dan
odmora.
Kuhinja je pod talijanskim utjecajem, a to i ne
može biti drukčije, jer kao i na drugoj strani
Jadranskog mora kuhari mogu servirati predivne
domaće proizvode. Sve je tu: odlična šunka,
vrganji i tartufi, masline i ukusan sir, divljač i riba,
škampi i hrskavo povrće!
Kao i uvijek, naručujemo uzduž i poprijeko po
jelovniku, jela su brzo servirana i svi su zadovoljni.
Samo paolo prčka po svojem rižotu i buni se da to
zaista nije nikakav rižoto. To nas veoma pogađa,
pa – gotovo u nevjerici – viljuškom kušamo
malo njegova jela od riže. Lignje su meke kao
putar, jedan divovski škamp svjetluca ružičasto
na večernjem svjetlu, osjeća se dašak češnjaka,
lagani prizvuk rajčice, svježi začini – sve je tu, ali
gdje je problem? Ali sad Paolo zaista gubi živce:
„Riža je problem, riža, vi neznalice! Uzeli su pogrešnu
rižu! Ali što ja uopće govorim, pa ni vi ne poznajete
ništa drugo do riže iz vrećice. Osim toga vaše možda
dobronamjerno kušanje nije znak drugarstva,
nego čistog nepovjerenja, kao da sumnjate u moju
sposobnost rasuđivanja.“
No, dobro, skuhati rižoto, pojesti ga, prosuditi, a
fein und mild, Unschönes vergessen zu machen.
Die Gassen führen abwärts und wir stehen wieder an
einem kleinen Hafenbecken. Fischerboote liegen neben
Protzbooten, die Restaurants sind gerne zu Diensten, auch mit
dem Fang des Tages. Umstanden ist der kleine Hafen jeweils
mit einer Reihe einfacher, doch schöner Häuser, die durch ihre
Verschiedenfarbigkeit ein wirkliches Urlaub-am-AdriatischenMeer-Gefühl hervorbringen. Und die größeren Hafenbecken
sind mit größeren prächtigen Häusern umstanden und mit
Hotels, auch Grand Hotels, mit anspruchsvollen, aber nicht
schwülstigen Fassaden, mit Pergolen, Balkonen, Palmkübeln
und großzügigem Blumenschmuck. Das Essen ist korrekt
und die Preise sind korrekt, serviert wird mit Freundlichkeit,
aber ohne unnötige Grandezza. Schöne Erinnerungen haben
wir an gute Suppen, zarten Tintenfisch, gegrilltes Insellamm
mit dem allgegenwärtigen Mangold, an die Fischplatten vom
Rost, die leckeren Muscheln und an den bemerkenswerten
Weißen namens Zlahtina von Krk, ein perfekter Weißwein für
einen jeden der kostbaren Urlaubstage.
Die Küche ist italienisch beeinflusst und das kann auch nicht
anders sein, denn wie auf der anderen Seite des Adriatischen
Meeres können die Köche prächtige einheimische Produkte
auf den Tisch bringen. Es ist alles da: exzellente Schinken,
Steinpilze und Trüffeln, Oliven und würzige Käse, Wild und
Fisch, Scampi und knackige Gemüse!
Wie immer bestellen wir kreuz und quer durcheinander und
bald wird aufgetragen und alle sind zufrieden. Nur Paolo
stochert in seinem Risotto herum und mäkelt, das sei nun
wirklich kein Risotto. Wir sind zutiefst betroffen und nehmen
– beinahe ungläubig - ein Gäbelchen seiner Reisspeise zur
Probe. Die Calamares sind butterweich, ein Riesenscampo
glänzt rosig im Abendlicht, Knoblauchhauch, eine leichte
Tomatennote, frischer Cilantro – alles schmeckt, wo ist das
Problem? Jetzt fährt Paolo aber wirklich aus der Haut : „Der
Reis ist das Problem, der Reis , ihr Banausen! Sie haben den
falschen Reis genommen! Aber was rede ich, ihr kennt ja nur den
Schnellreis aus dem Beutel. Außerdem ist dieses möglicherweise
gut gemeinte Mitprobieren eurerseits kein Zeichen von
Kameradschaft, sondern reines Misstrauen, als ob ihr Zweifel
hättet an meiner Urteilsfähigkeit.“
Nun ja, einen Risotto zu kochen, zu essen, zu beurteilen und
schlussendlich auch zu verstehen ist eine sehr komplizierte
Angelegenheit, artet sogar oft in ideologische Debatten aus
– und das widerspricht eindeutig dem Sinn des Essens.
- 45 -
- zbirka priča OTOK S PRIČOM -
ZAUBERHAFTE
ANTADRIA
6/6
AUTORICA: Christa Pfüller
naposljetku i razumjeti – to je veoma komplicirana
stvar, iz koje se često znaju izroditi ideološke
debate, a to definitivno ne pogađa smisao jela.
Mi nismo ideolozi i tako se ukopavamo iza
svakome dostupne argumentacije reciprociteta.
Come? U ovom slučaju to bi trebalo diplomatski
naznačiti da ni u Italiji nismo svaki rižoto smatrali
uspjelim.
„A kako biste i mogli, kad nemate ni najmanjeg
pojma!“, pjeni se Paolo. Quaahh – il temperamento!
Ali nastranu sad rižota – ova mala priča na kraju
svima nam se svidjela: prije otprilike stotinu
godine jedan mladi kapetan upravljao je jednim
četverojarbolnim
jedrenjakom
austrijskog
admiraliteta. Potjecao je iz stare kapetanske
obitelji iz Velog Lošinja. Zamjeto dobra izgleda,
vitak i visok, bujne kose i nestašne bradice, bio je
naprosto predodređen za strmoglavu karijeru u
najvažnijim životnim područjima – naravno, prvo
kod žena, ali onda i u obnašanju svojeg zanimanja.
Bit će s mješavinom naslijeđena talenta za obazrivo
upravljanje brodom, te vlastite discipline i želje
da bude briljantan kapetan, savladao je Rt Horn
i vodio živahnu trgovinu između Austrougarske i
Čilea.
Ljubimac žena i osvajač Rta Horn u jednoj osobi
– čak ni Hollywood ne bi mogao izmisliti tako
savršena muškarca. Ali priča ide i dalje!
I u Krimskom ratu on je saveznike opskrbljivao
svime što im je bilo potrebno. Bio je pouzdan i
umio je u širokom luku zaobići svaku stupicu.
Admirali, kojima bi već u Tršćanskom zaljevu bilo
mučno, kačili su mu na prsa medalju za medaljom,
a onda se oženio najljepšom od svih neopisivo
atraktivnih mladih žena s tisuća otoka, građanskih
kuća i raskošnih dvorana njegova veličanstva. S
najljepšom!
S njom je imao desetero djece. Bili su par, tako
savršen i prijazno elegantan da su posvuda
nailazili samo na dobar odjek; svako tko bi gunđao
i prigovarao postao bi od njihova prizora itekako
svjestan vlastite otrcanosti.
I – jer nebesa su tako htjela! – od tih desetero
djece petorica su i opet postali kapetani i to, kao
što je posvjedočeno, nimalo loši.
Wir sind keine Ideologen und so verschanzen wir uns hinter
der jedermann geläufigen Argumentation mit und von der
Reziprozität. Come? In diesem Falle soll das diplomatisch
andeuten, dass wir auch in Italien nicht jeden Risotto als
gelungen empfanden.
„Aber wie könntet ihr auch, wenn ihr nicht die geringste Ahnung
habt!“, ereifert sich Paolo.
Quaahh – il temperamento!
Aber Risotti hin, Risotti her – diese kleine Geschichte zum
Schluss gefällt uns allen: Vor rund einhundert Jahren
befehligte ein junger Kapitän ein Segelschiff, einen Viermaster
der österreichischen Admiralität. Er entstammte einer
alten Kapitänsfamilie aus Veli Lošinj. Ins Auge fallend gut
aussehend, schlank und hoch gewachsen, mit vollem Haar
und verwegenem Spitzbart, war er geradezu auserwählt, eine
steile Karriere zu machen auf den wichtigsten Lebensgebieten
– bei den Frauen selbstverständlich zuallererst, aber nicht
zuletzt auch in der Ausübung seines Berufes.
Vermutlich mit einer Mischung aus ererbtem Talent zur
umsichtigen Schiffsführung und eigener Disziplin und
Zielstrebigkeit, ein brillanter Kapitän zu sein, bezwang er Kap
Hoorn und leitete einen schwunghaften Handel ein zwischen
dem K & K – Reich und Chile.
Ein Frauenschwarm und ein Kap Hoornier in einer Person
– nicht einmal Hollywood hätte sich solch einen perfekten
Mann ausdenken können. Doch es geht noch weiter!
Auch im Krimkrieg versorgte er die Verbündeten mit allem
Notwendigen, zuverlässig und jede Falle weiträumig
umsegelnd. Die Blattgoldadmiräle, denen schon im
Hafenbecken von Triest schwummrig wurde, hefteten
Medaille auf Medaille an seine Brust und er ehelichte die
Schönste all der unbeschreiblich attraktiven jungen Frauen
von den tausend Inseln, aus den Bürgerhäusern und den
Prunksälen ihrer Majestät. Die Schönste!
Mit ihr hatte er zehn Kinder. Sie waren ein Paar, so
vollkommen und liebenswürdig elegant, dass sie nur gute
Resonanzen erfuhren; jedem Schand- und Lästermaul wurde
beim Anblick der beiden die eigene Schäbigkeit doppelt und
dreifach bewusst.
Und – oh himmlische Fügung! – fünf ihrer zehn Kinder wurden
wiederum Kapitäne und, auch das ist belegt, beileibe keine
schlechten.
- 46 -
- zbirka priča OTOK S PRIČOM -
UVALA
TUHIN
UVALA TUHIN
AUTOR: Anita Peter
P
rednji kotači probijali su se preko metala.
Nagao pokret uvis, pa natrag na cestu.
Stigla je i upravljala kolima kroz zavoje. Ono
što je ugledala malo podalje od ceste izgledalo
je kao da je netom okrečeno. Kameni zidovi i
podovi, što ih je pomeo vjetar i isprala kiša.
„Odjebi!“, vikale su njegove oči. Zavitlao je
rukom u širokom luku. Kapljica sline proleti
pokraj nje.
Prešavši pješice nekoliko koraka po uskom
puteljku, bacila je posljednji pogled na selo,
upila s ruke miris kadulje i ubrala sa stabla
nekoliko malih crvenih kugli, koje je potom
pojela. Prezreli, otpali plodovi pretvorili su se
pod njezinim nogama u narančastu kašu.
Grane se napokon rastvoriše i otvoriše pogled
na zaljev i more. Ponovno je kod kuće. Naredne
dane provela je sređujući kuću. Mnogo toga
bilo se promijenilo, ali pored svega toga novog
otkrila je i nešto prisno i odavna poznato,
pohabanu šalicu i stolić za pranje.
„Teta Marija, hoću k tebi.“ Okruglasta žena
sjedila je na glatkom kamenju kao na bijelim
jajima, držeći noge u vodi. Njezino lice hvatalo
je sunčeve zrake. Oko vrata nosila je ogrlicu s
koje je visio privjesak. Glava crnog muškarca.
Morčić. „Dođi, malena!“
Zadihano je pojurila preko stijena. Spoticala se,
uzdisala, ništa više nije vidjela. U kući se dala
u potragu za žigicama kojima bi mogla pripaliti
cigaretu. Možda su u kutiji. Bijesno je istrgnula
sadržaj i bacila sve na pod. Sasvim na dnu,
gotovo da ga ne bi bila ni opazila, jedan se mali
predmet metalno presijavao. Kad ga je izvukla,
prepoznala je ljupko crno lišce i crveno-bijeli
turban.
D
ie Vorderräder arbeiteten sich über das Metall.
Eine abrupte Bewegung nach oben, wieder
zurück auf die Straße. Sie war angekommen und
steuerte den Wagen durch die Kurven. Was sie abseits
der Straße erblickte, sah aus wie frisch gestrichen.
Steinmauern und Böden, die der Wind gefegt und der
Regen gewaschen hatte.
„Verpiss dich!“, schrien seine Augen. Er schlug mit einer
weiten Bewegung durch die Luft. Ein Speicheltropfen
flog an ihr vorbei.
Nach wenigen Schritten zu Fuß auf einem schmalen
Weg warf sie einen letzten Blick auf das Dorf zurück,
roch an ihrer Hand den Salbei und zupfte kleine rote
Kugeln vom Baum, die sie dann aß. Die überreifen und
abgefallenen Früchte wurden unter ihren Füßen zu
einem orangen Brei.
Schließlich öffneten sich die Äste und gaben den Blick
frei, auf die Bucht und das Meer.Zurück zu Haus. Sie
verbrachte die nächsten Tage damit, sich einzurichten.
Vieles war anders geworden, aber neben all dem Neuen
entdeckte sie auch Vertrautes und Altbekanntes,die
abgegriffene Tasse und den Waschtisch.
„Tante Marija, warte, ich will zu dir.“ Die runde Frau saß
auf den glatten Kieseln wie auf weißen Eiern, die Beine
im Wasser. Ihr Gesicht fing die Sonnenstrahlen auf. Um
den Hals hing ihr eine Kette, daran ein Anhänger. Der
Kopf eines schwarzen Mannes. Ein Mohr. „Komm, meine
Kleine!“
Sie hastete keuchend über die Felsen. Stolperte,
schluchzte, sah nichts mehr.Im Haus suchte sie nach
Streichhölzern, womit sie sich eine Zigarette anzünden
wollte. Vielleicht in der Dose. Voller Wut riss sie den
Inhalt heraus und schleuderte alles zu Boden. Ganz
unten, fast hätte sie es nicht bemerkt, glänzte ein kleiner
Gegenstand metallisch. Als sie ihn herauszog, erkannte
sie das zierliche schwarze Gesicht und den rot-weißen
Turban.
- 47 -
- zbirka priča OTOK S PRIČOM -
OD DEŽJA, KRIMINALK IN
PUHASTIH OBLAKOV
O KIŠI, KRIMIĆIMA
I PAPERJASTIM OBLACIMA
AUTOR: Urška Skalicky
Z
nate, meni je svejedno kakvo je vrijeme.
Neću zbog jedne kišne kapi brzo pakirati
kovčege, bezglavo tražiti vozni red trajekata i u
najvećoj žurbi bježati s otoka. Ne, ne. No, što je
bilo? Prije dvije godine? Stigla sam baš u vrijeme
kada je svaki drugi dan kišilo ili nas je priroda
počastila barem teškim oblacima i vjetrom. Tada
sam pročitala četiri debela krimića i napisala
većinu novogodišnjih čestitaka. Pa i nekoliko
rođendanskih. I čudila se... kako ih ono nazivaju
romantični pjesnici? Elementima, da.
Prošle sam godine o vremenu razgovarala s
djevojkom iz Miomirisnog vrta. Otprilike tih
dana na kontinentu je prvi put zamirisalo po
jeseni iako je rujan tek započeo. Pa je gospođica
rekla da te nevere rijetko stižu u njihov kraj. Da je
negdje u brdima između Cresa i Osora nekakva
pregrada na kojoj se zaustavi većina nepogoda.
Da kiša stiže iz nekog drugog smjera.
I to je čista istina. Reći ću Vam gdje je ta crta
jer sam je lani vidjela. Nakon što me sve od
kuće, preko kočevskog i kostelskog kraja te
Gorskog kotara, Krka, pa od Valbiske do Meraga
i uz brda do Cresa pratila magla i kiša, nekoliko
kilometara prije odvojka za Miholaščicu loše
se vrijeme raspršilo u paperjaste bijele oblake.
Kada sam stigla u Osor više nije bilo ničega što
bi me spriječilo da se uz ruševine samostana u
Bijaru bacim u more.
O brudetu čudnog mirisa i alergiji na kremu za
sunčanje pričat ću Vam drugi put.
V
este, meni je za vreme vseeno. Ne bom ob prvi
dežni kaplji hitela pakirati kovčkov, brezglavo
iskala vozni red trajektov in z največjo naglico
bežala z otokov. Nene. Kdaj je že bilo? Pred dvema
letoma? Prišla sem ravno v času, ko je vsak drugi dan
deževalo ali pa nas je stvarstvo počastilo vsaj s težkimi
temnimi oblaki in vetrom. Takrat sem prebrala štiri
debele kriminalke in izvezla večino novoletnih čestitk.
Pa nekaj rojstnodnevnih. In se čudila… kako jim že
pravijo romantični pesniki? Elementom, ja.
Pred leti sem se pogovarjala z dekletom iz miomirsnega
vrta o vremenu. Nekako tiste dni je na celini prvič
pridišalo po jeseni, čeprav se je september komaj dobro
začel. Pa je rekla gospodična, da te nevihte redko pridejo
na ta konec. Da je nekje v hribih med Cresom in Osorjem
nekakšna pregrada, na kateri se večina nepogod ustavi.
Da dež prinese iz katere druge smeri.
In to je čista resnica. Vam bom povedala, kje je ta črta,
ker sem jo lani videla. Potem, ko sta me vse od doma,
preko Kočevskega, Kostelskega, Gorskega Kotorja, Krka,
pa od Valbiske do Meraga in čez hrib do Cresa spremljala
megla in dež, se je nekaj kilometrov pred odcepom za
Miholaščico slabo vreme razpočilo v puhaste bele oblake.
Do takrat, ko sem prišla v Osor, ni bilo več ničesar, kar
bi mi preprečilo, da se pri ruševinah samostana v Bijarju
vržem v morje.
O brudetu čudnega vonja in alergiji na sončno kremo
bom pa kdaj drugič kaj več povedala.
- 48 -
- zbirka priča OTOK S PRIČOM -
VRATA VELEGA
LOŠINJA
VRATA VELOG LOŠINJA
AUTOR: Janez Prapotnik, ak. slikar
K
ratke odmore na Lošinju provodio sam od kraja
osamdesetih godina do 2012. Više od plivanja
privlačilo me istraživanje predjela i naselja na otocima
Cresu i Lošinju. Sa sobom sam nosio fotoaparat, blok
za crtanje, a često i platna i pribor za slikanje. Prizore
nisam „lovio“ samo u zoru ili navečer, nego čitav dan.
Više sam se puta popeo na brdo Sv. Ivan i na Osorčicu
te se divio pogledu za različita vremena.
Jedne vruće srpanjske noći prije tri godine prespavao
sam u hladnoj veži kuće ljubaznih rođaka. Ujutro
sam kroz stakla na vratima ugledao vrt obasjan
odbljescima duginih boja. Tada sam se sjetio kako su
različita vrata kuća i vrtova u Velom Lošinju. Odlučio
sam ih razgledati te najzanimljivija snimiti.
Rano ujutro obišao sam obližnje ulice i snimio
nekoliko neobičnih vrata. Nastavio sam kasno
popodne, tamo gdje ujutro vrata nisu bila dobro
osvijetljena. U nekoliko dana obišao sam sve gradske
ulice i putove i vraćao se da bih uhvatio što bolje
osvjetljenje.
Shvatio sam da vrata nisu samo pregrada između
vanjskog svijeta i intime doma, već da prolaznicima
govore o statusu stanara, ponekad čak o zanimanju
ili hobiju – priče o onima koji žive iza vrata. Na putu
do kupališta Rovenska naišao sam na dvorišna „vrata“
od sajli s privezanim štapovima, obojana vrtna vrata
od grana, letvi, dasaka i ploča – uvijek zatvorena, pa
i zazidana, zaboravljena, oštećena, obnovljena, nova,
elegantna, jaka, ukratko svih vrsta. Slična bih mogao
naći svugdje, ali toliko različitih u malom mjestu
malo gdje.
Kod kuće sam od sto petnaest snimaka vrata izabrao
približno osamdeset, obradio ih i komponirao
u format dopisa (A4). Želio sam ih predstaviti
stanovnicima i posjetiteljima Velog Lošinja, no dosad
se nije ukazala prilika. Zbog toga čekaju u albumu.
K
ratke počitnice na Lošinju sem preživljal od konca
osemdestih let do leta 2012. Bolj kot plavanje
me je privlačilo raziskovanje pokrajine in naselij
na otokih Cres in Lošinj. S seboj sem nosil fotoaparat,
skicirko in pogosto tudi podlage ter pribor za slikanje.
Prizorov nisem „lovil“ le ob zori ali zvečer ampak tudi
vmes. Večkrat sem se povzpel na hrib sv. Ivan in na
Osorščico ter občudoval razgled z vrha v različnem
vremenu.
Neke vroče julijske noči pred tremi leti sem prespal v
hladni veži hiše prijaznih sorodnikov. Zjutraj sem skozi
stekla vrat zagledal mavrične odseve obsijanega vrta.
Ob tem sem se spomnil kako različna so vrata hiš in
vrtov Velega Lošinja. Nameraval sem si jih ogledati in
posneti najbolj zanimiva.
Zgodaj dopoldne sem prehodil ulice v bližini in posnel
nekaj neobičajnih vrat. Nadaljeval sem pozno popoldne,
tam kjer zjutraj vrata niso bila primerno osvetljena. V
nekaj dneh sem prehodil vse ulice in poti mesta in se
vračal, da bi ujel boljšo osvetlitev.
Spoznal sem, da vrata niso le pregrada med zunanjim
svetom in intimo doma, ampak da sporočajo mimoidočim
tudi stanje, oz. položaj stanovalcev, včasih celo poklic
ali hobi – zgodbe o živečih za vrati. Našel sem dvoriščna
„vrata“ iz droga s privezanimi visečimi palicami ob poti
na kopališče Rovenska, enotno pobarvana vrtna vrata
iz vej in desk, iz letev, desk in plošč - vedno zaprta, tudi
zazidana, pozabljena, poškodovana, obnovljena, nova,
elegantna, mogočna, skratka vseh vrst. Podobna bi našel
marsikod, a toliko različnih v majhnem mestu komaj kje.
Doma sem med stopetnajstimi posnetki vrat izbral
približno osemdeset, jih obdelal ter stiskal v velikosti
dopisa (A4). Želel sem jih predstaviti prebivalcem in
obiskovalcem Velega Lošinja,
a doslej ni bilo te možnosti. Zato čakajo v albumu.
- 49 -
- zbirka priča OTOK S PRIČOM -
POZDRAV
SONCU
POZDRAV SUNCU
AUTOR: Nace Breitenberger
O
či se moraju naviknuti na mrak i mjesečinu.
Noć se već naginje jutru. Iza kamene ograde
među maslinama ovce brste suhu travu.
Žurim nerezinskom obilaznicom. Hodam pored
posljednjih kuća kroz lovorovu šumu. Već sam se
razbudio, korak je laganiji. Do vrha moram stići prije
izlaska sunca.
Što je to tamo ispred mene? Ubrzam. Auto u tami.
Približivši se, vidim da ću ga teško mimoići. Pri
mjesečevu sjaju oči mi se zaustave na goloj ženskoj
zadnjici koja se pomiče na prednjem sjedištu. A
nešto čupavo je ispod nje. Na trenutak je sve mirno.
Provučem se pored auta. Mladi zaljubljenici potražili
su osamljen put da bi u miru probudili jutro.
Skrenem na usku stazicu. Stabla crnike i grmlje mirte
zaklanjaju mjesečev sjaj. Uspinjem se po kamenju
na koje je noga već navikla. Na čistini obrasloj
kaduljom osvrnem se prema Nerezinama. Sve je
tiho. Pogledom ošinem natpis na stijeni: Smjer
Franjo Josip. Nazvali su taj put po Habsburgovcima
jer su upravo otuda na Osorčicu ispratili člana carske
obitelji, princa Rudolfa.
Još nekoliko zavoja i već brzam između miomirisnih
borova prema vrhu.
Dan je pobijedio noć, iza Velebita se već svijetli. Uz
stazu uberem grančicu timijana. Zaista opojno miriši
taj afrodizijak. Oni mladi dolje u autu nisu ga trebali.
Još posljednji koraci i stigao sam do crkvice Sv.
Mikule. Taj je vrh najposjećeniji iako je nešto niži od
susjednog Televrina. Raduje me što sam danas sam
ovdje. Obvezan gutljaj čaja. Pogled dopire preko
Cresa do vrhova Velebita.
Prva zraka, druga, treća, pa i samo čudesno svjetlo.
Rodio se novi dan!
Svjetionik na Susku i onaj na Kamenjaku, na jugu
Istre, ugasili su se. Sunčani zraci zagrlili su taj čudesni
otočni vrh i već miluju susjedne otoke: Srakane,
Unije, pa Ilovik na jugu... Osvrnem se prema Učki i
Snježniku, na sjeveru prema mojoj Sloveniji.
Još da se upišem u knjigu i čeka me spust u Nerezine.
Ispod vrha susrećem putnike s ljubaznim
pozdravima: „Dobro jutro! Dobar dan! Buongiorno!
Hello! Guten Morgen!“... Mlada dama se čudi: „Zar ste
spavali gore?“
Sad je već bučno. Spuštam se prema kućama.
Osmjehnem se. Tu negdje sam izrana zbunio dvoje
mladih koji su ispijali čašu ljubavi.
Kava miriše. Na otoku je svanuo još jedan lijep dan.
O
či se morajo privaditi na mrak in mesečino.
Noč se že preveša v jutro. Za kamnito ogrado med
oljkami ovce pobirajo suho travo.
Pohitim čez nerezinsko obvoznico. Stopam mimo zadnjih hiš
skozi lovorov gozd. Sem že buden, korak je lahkotnejši. Na
vrhu moram biti pred sončnimvzhodom.
Kaj je tam pred menoj? Pospešim. Avto v temi. Ko se približam,
ugotovim, da bom s težavo prišel mimo. V luninem siju se mi
oči ustavijo na goli ženski zadnjici, ki se premika nekje na
prednjem sedežu. Pa nekaj kuštravega je pod njo. Vse je v
trenutku mirno. Pretaknem se mimo. Mlada zaljubljenca sta
poiskala osamljeno pot, da bi v miru prebudila jutro.
Zavijem na ozko stezico. Drevje črnike in grmovje mirte
zastirata lunin sij. Vzpenjam se po kamnih, ki jih je noga
že vajena. Na čistini, porasli z žajbljem, se ozrem proti
Nerezinam. Vse je tiho. S pogledom ošinem napis na skali:
Smer Franz Josef. Po Habsburžanih so poimenovali to pot, saj
so prav tod na Osorščico pospremili člana cesarske družine
princa Rudolfa.
Še nekaj zavojev in žehitim med dišečimi bori proti vrhu.
Dan je premagal noč, za Velebitom se že sveti. Ob stezi utrgam
vejico timijana. Prav omamno diši ta afrodizijak. Mlada dva
spodaj v avtu ga nista potrebovala.
Še zadnji koraki in sem ob cerkvici Sv.Mikule. Ta vrh je najbolj
obiskan, čeprav je nekoliko nižji od sosednjega Televrina.
Vesel sem, ker sem danes tu sam. Obvezen požirek čaja.
Pogled mi seže čez Cres na vrhove Velebita.
Prvi žarek, drugi, tretji in ena sama čudovita luč! Rodil se je
nov dan!
Svetilnika na Susku in tisti na Kamenjaku, na jugu Istre, sta
ugasnila. Sončni žarki so objeli ta čudovit otoški vrh in že
božajo sosednje otoke: Srakane, Unije, pa Ilovik na jugu…
Ozrem se proti Učki in Snežniku na severu proti moji Sloveniji.
Še vpis v knjigo in spust v Nerezine me čaka.
Pod vrhom srečujem popotnike s prijaznimipozdravi: „Dobro
jutro! Dobar dan! Buongiorno! Hello! GutenMorgen!"... Mlada
dama se začudi: „Ste vi spavali gore?"
Vse je že hrupno. Spuščamse proti hišam. Nasmehnem se. Tu
nekje sem navsezgodaj zmotil mlada dva, ki sta praznila čašo
ljubezni.
Kava diši. Na otoku bo še en lep dan.
- 50 -
- zbirka priča OTOK S PRIČOM -
LUSSINO PER SEMPRE
NEL CUORE
LOŠINJ ZAUVIJEK U SRCU
AUTOR: Cristina Zori
(S talijanskog izvornika preveo: Tvrtko Klarić)
D
ubokih sam korijena poput trsa, a poput ove
zemlje tvrda ali velikodušna karaktera.
Jesenje je poslijepodne, vratila sam se u moje
malo mjesto na otoku Lošinju. Koso svjetlo
zalaska oplemenjuje krajolik pa bijelom
istarskom kamenu daruje ružičastu nijansu.
Snažan miris mošta, pomiješan s mirisom suhih
smokava i meda, izlazi iz podrumâ i razliježe se
popločanim ulicama.
Po poljima zrele maginje ucrtavaju narančastu po
sredozemnoj šikari, brsnate masline bremenite su
uljnim plodovima. Vinogradi smješteni na mjestima
u zavjetrini od bure već su ogoljeli, osušenih vitica.
Po sušnim pašnjacima ovce bleje sjetno brsteći
kupine i mirisne trave. Grmlje na kraškom terenu
spaljeno od sunca i soli, kao i lica ljudi koji obrađuju
ovu zemlju i brazdaju ovo more.
U luci valovi ljuljaju barke uz jecaj staroga drveta i
priponâ, štrcaji vode razdijeljeni u tisuće kapljica
prelamaju zadnje zrake sunca. Na obali ribarske
mreže oslobađaju svoj slankasti miris truljenja.
Nakon žarkog bučnog ljeta a u očekivanju hladne
tihe zime, otočka jesen je mirno godišnje doba
po sredini.
Pijana sam od uspomena, prožeta radošću što na
otoku nalazim svoju pravu dušu.
Evo me kod kuće, dočekuje me ugodan miris
brudeta, sjedam do peći.
Vjetar huji leden kroz pukotine staroga portuna.
Djed Ive nudi mi čašu domaćega vina: da zgrijem
srce, da ulijem snagu odluci pred kojom se nalazim.
Vratit ću se živjeti na mom otoku, na zemlji koja
iziskuje zalaganje i strast, ali koja ne škrtari
darovima.
Ljepši od svih, Lošinj zauvijek u mom srcu.
C
ome la vite ho radici profonde, come questa
terra il mio carattere è duro ma generoso.
E’ un pomeriggio d’autunno, sono tornata al mio
piccolo paese sull’isola di Lussino.
La luce obliqua del tramonto ingentilisce il paesaggio e
dona una sfumatura rosa alla candida pietra d’Istria.
Il profumo intenso del mosto esce dalle cantine e si
diffonde nelle vie lastricate, mescolato all’odore dei
fichi secchi e del miele.
Nelle campagne i corbezzoli maturi punteggiano di
arancione la macchia mediterranea, gli ulivi frondosi
sono carichi di frutti oleosi. I vigneti adagiati sui
terreni al riparo dalla bora sono ormai spogli, i pampini
appassiti. Nei pascoli aridi le pecore belano mestamente
brucando rovi e piante aromatiche. Gli arbusti sul
terreno carsico sono bruciati dal sole e dal salino, come
i visi degli uomini che lavorano questa terra e solcano
questo mare.
Nel porto le onde dondolano le barche tra gemiti di
vecchi legni e sartie,gli spruzzi d’acqua divisi in mille
gocce rifrangono gli ultimi raggi di sole. Sulla riva le
reti da pesca rilasciano il loro odore di putrefazione e
salmastro.
L’autunno isolano è una quieta stagione di mezzo, dopo
la torrida chiassosa estate, in attesa del freddo silente
inverno.
Sono ebbra di ricordi, pervasa dalla gioia di ritrovare
nell’isola la mia vera anima.
Eccomi a casa, un odore buono di brodetto mi accoglie,
mi siedo accanto alla stufa.
Il vento sibila gelido tra le fessure del vecchio portone.
Nonno Ive mi offre un bicchiere di vino nostrano: per
scaldare il cuore, per infondere forza alla decisione che
voglio prendere.
Ritornerò a vivere nella mia isola, terra che chiede
impegno e passione ma che non è avara di doni.
Bella più di tutte, Lussino per sempre nel mio cuore.
- 51 -
- zbirka priča OTOK S PRIČOM -
VAL
Nel blu dell’Adriatico tra le onde spumose,
come una bella donna,
Lussino si immerge in compagnia della Sorella.
VAL
AUTOR: Giovanna Camporese
(S talijanskog izvornika preveo: Tvrtko Klarić)
Profuma di buono:
di mirto, lavanda e pino;
sorride al sole, colorando l’aria di mille farfalle.
Madre allegra e benedetta dal Santo,
accompagni i marinai in porti sicuri,
scherzando coi delfini nelle baie.
U plavetnilu Jadrana među pjenušavim valima,
poput lijepe žene,
Lošinj uranja u društvu sa Sestrom.
Figlia di Lussino
come una piccola perla,
ecco,
Veli la Grande, graziosa e cordiale,
lei e la sua gente mi hanno rubato il cuore!
Miriše na dobro:
na mirtu, Lavandu i bor;
smiješi se suncu, šarajući zrak tisućama leptira.
Radosna i blažena majko Sveca,
prati mornare u sigurne luke,
šaleći se s dupinima po uvalama.
E’ bello perdersi in Te la mattina,
al fresco e all’ombra dei muretti,
accompagnati dall’odore del sale,
scendendo nelle vie,
adagiate come tanti nastrini sulla collina.
Kćeri Lošinja,
poput sitna bisera,
evo,
Veli onaj Veliki, dražestan i srdačan.
on i njegova čeljad ukrali su mi srce!
Lijepo je izgubiti se na Tebi jutrom,
E ancora mi sorprendi,
rinfrescandomi di brezza;
giocando a nascondino tra le case dipinte
e abbagli gli occhi con riflessi marini,
cercando di celare i bei porticcioli.
u svježini i u sjeni zidićâ,
praćeni mirisom soli,
spuštajući se po stazama,
smještenima poput tolkih vrpci na brijegu.
Pa me iznenađuješ,
La sera invece divieni cortese,
seduci gli amanti,
cantando l’amore in piazza e nei ristoranti.
osvježavajući me lahorom;
igrajući se skrivača među oslikanim kućama
i bliještanjem očiju od morskog odsjaja,
nastojeći prikriti lijepe lučice.
S večera međutim postaješ prijazan,
Dedicata agli abitanti di Veli e di Lussino
con un affetto particolare a Loredana e Mario.
zavodiš ljubavnike,
pjevajući o ljubavi na trgu i po restoranima.
Posvećeno stanovnicima Velog i Lošinja
s osobitom ljubavi/naklonosti prema Loredani i Mariju.
- 52 -

Velebitska priča o vodi PDF

DOBRO DOŠLI U ŽIVOT - Zwei und mehr

28.7.-21.9.2014 SARAJEVO-AACHEN FLAMEFORPEACE.DE

"BiH najveća žrtva jugoslovenskih ratova"

- Dzemat SG

Kod mene doma je mnogo toga drugačije

kao PDF - Kroatische Wirtschaftsvereinigung eV

01und28 II - KROATENSEELSORGE IN DEUTSCHLAND

pdf , Hrvatski, Str. 322

- CroExpress

- CroExpress

Antrag auf Behandlung als unbeschränkt einkommensteuer

Riječ br. 41 ožujak 2011 PDF

GODIŠNJE IZVJEŠĆE - Gimnazija Karlovac

Riječ - Hrvatska kulturna zajednica Wiesbaden

Kroatisch, 5. Klasse, Sc

Glasilo Sri Sri Gaura-Nitai hrama u Zagrebu

PISMO Časopis za jezik i književnost

ovdje

Ignac Kristijanović, Grammatik der kroatischen Mundart, Zagreb, 1837.

Nemački nije bauk - abc

PROCEDO« d.o.o. KRUŽNE ŽAGE